Ako je danas pojam ljupkosti i izgubio svoje znaajno

mesto koje je imao u ranijim vremenima, mada jo uvek

govorimo o ljupkosti linija nekog crtea ili nekoga tela, ili o
gracioznosti nekog pokreta, treba imati u vidu da je pojam
ljupkog (gr. charis, lat. gratia) imao je znaajnu ulogu u
antikom vienju sveta. Tada su tim pojmom oznaavane
muze, posebno meu njima Talija, Kleta, Aukso, Karpa i
Harmonija i tim izrazom htelo se ukazati na oblast lepog i
uzvienog, na oblast koja je bila povezana s mladou i
nenou, pa su zato harite (gracije) prele u novovekovnu
simboliku i umetnost kao olienje lepog i ljupkosti. U svom
spisu O stilu Demetrije pojam charis koristi da bi oznaio
gracioznost u besednitvu i u dramskoj poeziji. On istie
kako postoje dva naina da se postigne elegancija u govoru:
to su (a) kratkoa (kad se dve misli sjedinjuju u jednom
Rimljani su charis preveli terminom gratia. Taj
pojam se relativno retko sree u srednjovekovnoj estetici;
nalazimo ga kog Huga od sen Viktora koji smatra da na
najviem stepenu razvoja umetnosti ovek nastoji da stvari
napravi gracioznim. Gratia, to je za njega ono to je
"prijatno za oi a nepogodno za upotrebu". Ovo je znaajno
jer tu ljupkost, budui da se vezuje za sferu ulnog, dobija
estetsko znaenje.
U vreme renesanse ljupkost postaje samostalna
estetika kategorija. M. Fiino, u svom komentaru
Platonovog dijaloga Gozba odbacuje srednjovekovno
shvatanje lepog kao ordo, modus i species jer smatra da
poredak i proporcija nisu dovoljni temelj lepote te smatra da
ljupkost daje predmetu posebnu lepotu i dra to se ne moe
postii slepim pridravanjem pravila.
Engleski filozof Don Lok u ljupkosti vidi
harmonino jedinstvo unutranje i spoljne lepote, slobode i
nunosti u ovekovom ponaanju pa je stoga ljupkost najvii
cilj vaspitanja. Ljupkost je potvrda ovekovog moralnog i
estetskog savrenstva, potvrda da su navike i pravila
ponaanja postali unutranja ovekova kultura, njegova
prirodna potreba. Ljupkost je tako, po shvatanju Loka,
unutranja ovekova lepota i prosvetljava sve njegove
postupke i svo njegovo delovanje.
Treba samo napomenuti da
postoji i geneza u primeni ovog pojma; naime, dok se vreme
renesanse ljupkost videla u ponaanju i prirodnom,
slobodnom, neusiljenom izgledu, njena suprotost je bila
ukruenost i izvetaenost, to e rei da je ljupkost prvo
viena kod mukaraca i kod ena, kod mladih i kod starih
(Rafael), a potom tek, u doba rokoka, ljupkost je privilegija
ena i mladih osoba (Vato) ((to je ono to sam ti priala-da mi nije jasno da li se onda ljupkost vezuje
samo za mlade osobe xD), a njena suprotnost -surovost, a
os-novna karakteristika - siunost formi.
Spoljanjoj ljupkosti odgovara duhovna, moralna ljupkost (moral,
grace) koja nastaje unutranjim kretanjem due. Ona
odraava raznovrsnost ovekovih moralnih svojstava kao i
promenu, odnosno oblikovanje ovekovog moralnog sveta.
Ljupkost se nalazi bitno u vezi s stavom i
kretanjem: da bi neto bilo graciozno, ne sme se oseati
nikakav napor; upravo u toj slobodi, u oblosti, u draesti
poze i kretanja nalazi se, po reima Berka, i sva magija
gracioznosti.

Ljupkost je po ileru svojstvo celokupne linosti,
harmonija njegove prirode i ona vie odgovara idealu
savrene linosti no dostojanstvo koje poiva na napetosti
izmeu oseaja i dunosti.