1

O uzronoj teoriji u okviru teorije znaenja: Sol Kripke i Hilari Patnam

U fregeanskoj tradiciji u objanjenju naeg razumevanja, teite je bilo na naem
razumevanju smisla nekog izraza, pod smislom podrazumevajui nain na koji
predstavljamo objekt referencije: jednom kada se shvati smisao, mogue je identifikovati
objekt na koji izraz referira.
Pritom je smisao shvaen objektivistiki, a akt njegovog razumevanja kao
psiholoki akt subjekta: na ta neki izraz referira zavisi od toga kako ga govorna lica
upotrebljavaju, koji smisao ili skup deskriptivnih uslova sa njim povezuju. Smisao tako
zadobija nedvosmislen primat u odnosu na referenciju, a znaenja bivaju smetena negde
u glavi govornih lica.
Ovakvo shvatanje osporili su Kripke i Patnam: po njima, znaenja termina nisu i ne
mogu biti odredjena subjektivnim psiholokim stanjima govornih lica koja upotrebljavaju
te termine (znaenja nisu u glavi). Referencija nije odredjena smislom, ve spoljanjom
uzronom vezom izmedju objekta referencije i imena koje se za njega vezuje. Ta uzrona
veza po prvi put biva uspostavljena u aktu krtenja objekta, da bi se nadalje prenosila
(odn. da bi se ustanovljeno ime prenosilo) sa govornog lica na govorno lice kroz
komunikacioni istorijski proces, i to, nezavisno od variranja u predstavama i asocijacijama,
uvek referirajui na svog prvobitnog nosioca.
Uzrona teorija znaenja takodje se naziva i teorijom direktne referencije, zato to
referencijalni odnos izmedju imena i imenovane stvari shvata kao direktan, neposredovan
opisima ili smislom. Za nju je jo karakteristinoto da je ostvarila unifikaciju teo. znaenja
na nain suprotan od Fregeovog i Raselovog: dok su oni model znaenja koje je Mil
primenjivao na opte termine proirili i na vlastita imena, Kripke i Patnam su model
primenjen na vlastita imena proirili i na opta: izmedju svakog termina i objekta njegove
referencije postoji odredjena uzrona veza.

SOL KRIPKE: Identitet i nunost

Glavna tema Kripkeovog texta jeste pitanje da li identitet podrazumeva nunost
(da li (x=y) (x=y) ) ili su iskazi identiteta zapravo kontingentni? I u svrhu pruanja
odgovora on najpre vri osvrt na Rut Barkan Markus.
Po Markusovoj, uloga imena se sastoji iskljuivo u tome da referiraju na objekte:
npr. u iskazu:
Bendamin Frenklin je bio pronalaza bifokalnih naoara i prvi ministar pote u
SAD.

2

ime Bendamin Frenklinupotrebljeno je samo da bi se izdvojio izvestan objekt, kojem bi
onda bila pripisana izvesna svojstva to da je bio pronalaza bifokalnih naoara i prvi
ministar pote u SAD; uloga imena iscrpljuje se u njegovoj referencijalnoj komponenti
imenima se prosto referira na objekte njima se ti imenovani objekti opisuju.

Potpuno u skladu sa time je i stav Markusove u vezi sa pitanjem o nunosti i
identitetu: kad god a i b jesu vlastita imena, ako a jeste b, onda je nuno da a jeste b:
iskazi identiteta izmedju vlastititih imena moraju biti nuni da bi uopte bili istiniti.

Medjutim, primeuje Kripke, takav zakljuak je oigledno pogrean.

Sa druge strane, ni Kvajnova radikalna kritika ovakvog stava nije validna to da su
iskazi identiteta kontigentni. Kvajn to objanjava na sledei nain: uzmimo za primer
vlastita imena Hesperus i Fosforus, latinske nazive za planetu Veneru; dugo se smatralo da
ova dva naziva referiraju na dve razliite zvezde, dok nauka nije otkrila da oba
etiketiraju zapravo jednu istu planetu. Po toj osnovi, iskaz identiteta:

Hesperus je Fosforus.

jeste jedan kontingentan iskaz identiteta, zato to je to da je Hesperus Fosforus otkriveno
empirijskim putem, a posteriori, te je stoga i jedna kontingentna injenica, neto to jeste
tako, ali je moglo da bude i drugaije.

Kripkeova poenta je u sledeem: i Markusova i Kvajn gree, zato to sinonimno
upotrebljavaju izraze koji pripadaju razliitim nivoima jezika. Kripke je prvi koji uvodi
razliku izmedju onoga to nazivamo metafizikom i epistemikom modalnou (mf i
epist. nivo jezika):

Metafizika modalnost - pojmovni par NUNO KONTINGENTNO.
Tie se objektivnog vaenja istine, naina na koji su iskazi
istiniti, nezavisno od nas kao saznajnih bia
kada za neki iskaz kaemo da je nuno istinit, to onda znai da je on istinit u svim
zamislivim svetovima, sc. u svim zamislivim tokovima dogadjaja nemogue je zamisliti
njegovu suprotnost bez protivrenosti: 2+2=4;
- sa druge strane, kontingentan je onaj iskaz koji je istinit bar u jednom od moguoh
svetova njegovu suprotnost moemo zamisliti bez protivrenosti
I sa time su u vezi i Kripkeovi pojmovi rigidnog i nerigidnog designatora:

* Rigidni designator termin (ime) koje designira jedan isti objekt u svim zamislivim
svetovima:
Kvadratni koren iz 25 je 5.

rigidni designator, jer je 25 u svim moguim svetovima

3

* Nerigidni designator termin koji ne designira samo jedan isti objekt u mnotvu
moguih svetova:
Pronalaza bifokalnih naoara je Bendamn Frenklin.

nerigidni designator, jer je u nekom drugom svetu pronalaza
bifokalnih naoara mogao da bude i neko
drugi, bilo ko


Epistemika modalnost odnosi se na pojmovni par A PRIORI A POSTERIORI.
Tie se naina utvrdjivanja istinitosti iskaza i zavisi od nas
kao saznajnih bia

jedan iskaz je a priori ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosne vrednosti, ne
moramo pozivati na iskustvo: Rua je obojena.
- a a posteriori je ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosne vrednosti, moramo
pozivati na iskustvo: Rua je crvena.

Kao to je izloeno, odredjenja nuno kontingentno, a priori a posteriori
pripadaju razliitim nivoima jezika (i stvarnosti) i stoga je mogue kombinovanje medju
njima, i.e: ako je iskaz a posteriori to ne implicira da on mora biti kontingentan mogue je
da postoje i nuni iskazi a posteriori, a Kripke e na dva primera pokazati da oni zaista i
postoje:

1. na Goldbahovu pretpostavku da je zbir dva prosta broja uvek paran broj.
- ovo je jedan matematiki iskaz i, ako je uopte istinit, on mora biti nuan, ali, pitanje je
samo: kako utvrditi da li je istinit?
na osnovu svega to su filozofi do sada smatrali, odgovor bi trebalo da glasi: a priori, ali
je sluaj takav da zapravo NIKAKO ni apriori, ni a posteriori ne moemo utvrditi
njegovu istinitost, jer je brojeva beskonano mnogo, i niko ne moe garantovati da negde u
dalekoj budunosti neemo naii na takva dva prosta broja za koje pomenuto pravilo
nee vaiti.

Kripke u tom pogledu napominje da jedini nain na koji bi se ovaj problem
eventualno mogao reiti, jeste taj da pretpostavimo neki beskonani um, koji bi bio u
stanju da obavlja proveru svih zbirova svih prostih brojeva, medjutim, odgovor na to
pitanje ne razmatra.

2. primer povezan sa problemom esencijalizma
- Kripke uzima za primer katedru i pita se: koje je njeno sutinsko svojstvo? ta je nuan i
dovoljan uslov da ta katredra bude BA TA? to da nije napravljena (recimo) od leda (q), a
znam da je napravljena od drveta (p), i to znam pozivajui se na iskustvo, dakle a
posteriori: mogu da je vidim, pipnem, etc.
4

Tako imamo sledeu situaciju:

Znam da p a posteriori znam
Znam da (pq) a priori znam



Znam da q nuna istina a posteriori, jer je nuno da vai q, sc. da
katedra nije napravljena od leda, i to na osnovu pravila
MP, a taj zakljuak je saznat a posteriori, poto je jedna
od premisa iz kojih je izveden aposteriorna

Sada, poto je pokazano da nunih aposteriornih istina ima, otvoren je prostor za
dalje dokazivanje toga da su iskazi identiteta nuni (pobijen je Kvajnov prigovor). U svrhu
toga, Kripke e se pozvati na svoju teoriju o rigidnom i nerigidnom designatoru; on uzima
za primer iskaz:

Toplota je kretaje molekula.
- ovo je jedna nauna injenica, koja predstavlja jedan iskaz identiteta, i to jedan aposteriori
iskaz, zato to se u nauci sluimo experimentom; na osnovu toga, a usled nerazlikovanja
mf i epist. nivoa jezika, zakljuuje se da je pomenuta injenica kontingentna.
Medjutim, to to je ovaj iskaz a posteriori, videli smo, ne dokazuje da on nije nuan.
Da bi se to i dokazalo, neophodno je najpre ustanoviti kako je empirijski otkriveno da je
toplota kretanje molekula.

Postoji, naime, izvestan spoljanji fenomen, koji moemo da osetimo ulom dodira,
i on u nama izaziva jedan specifian oset, koji nazivamo osetom toplote. Uzrok tog oseta
(kasnije ustanovljujemo) jeste komanje molekula u objektu koji dodirujemo.

Dakle, da bismo zamislili situaciju u kojoj toplota ne bi bila ubrzano kretanje
molekula, potrebno je samo da zamislimo situaciju u kojoj bismo imali taj isti oset, ali
izazvan neim drugim, recimo, usporavanjem molekula.

Medjutim, da li bi toplota zaista prestala da bude ubrzano kretanje molekula zbog
toga to je mi oseamo drugaije? Jer, to to mi nazivamo toplotom, jeste na oset toplote,
po kome smo krstili i spoljanju pojavu koja je taj oset prouzrokovala.
5


Toplota je uvek bila kretanje molekula, jedna (nama) spoljanja pojava. Ona bi to bila
i da nema nas koji imamo oset, ona bi to bila i da imamo oset koji je drugaiji od onog koji
sa njom povezujemo. I to je nuno. Kontingentno je, pak, to to mi tu spoljanju pojavu
oseamo na nain na koji je oseamo i to smo je na osnovu toga krstili; mogli smo da je
krstimo i sa abrakadabra, ona bi i dalje bila kretanje molekula.

Upravo se zbog toga i teorija koju Kripke zastupa naziva uzronom teorijom
referencije: mi odluujemo da neku spolj. prirodnu pojavu, koja je uzrok nekog naeg
oseta (ili komplexa oset) nazovemo po tom osetu (fixiranje referencije), da bismo kasnije
aposteriorno utvrdili ta je ta prirodna pojava zaista; medjutim, oset ne ini smisao imena
pojave koja ga je prouzrokovala, iako ga je prouzrokovala: iako je toplota uzrok mog oseta
toplote, njeno esencijalno svojstvo nije sposobnost da prouzrekuje odredjeni oset u
organizmu, jer ona bi postojala i kad ne bi bilo organizma koji bi imao taj oset; to,
jednostavno, nije nije njeno inherentno svojstvo.
razlika izmedju de re i de dicto nunosti:

De dicto nunost: xF(x) nuno je da postoji x koje ima svojstvo F
De re nunost: x F(x) postoji x za koje je nuno da ima svojstvo F nunost,
esencijalnost svojstva
u iskazu:
Toplota je kretanje molekula.

izraz toplota i kretanje molekula predstavljaju rigidne designatore, i poto je to tako
sledi da je toplota nuno kretanje molekula, tj. da je iskaz nuan, a ne kontingentan (jer,
oba gl. termina su rigidni designatori); privid kontingentnosti, kao to je ve reeno, nastaje
usled kontingentnosti injenice to smo mi, kao oni koji imamo odredjeni oset toplote,
odluili da spoljanju pojavu koja je uzrok tog oseta, nazovemo ba na osnovu njega.

Isto je i u sluaju sa katedrom: mi i tamo moemo zamisliti da umesto drveta
oseamo led, ali e katedra i pored toga i dalje biti drvena, jer je njeno esencijalno svojstvo
da je napravljena od drveta, a ne od leda to je njena de re nunost.
Prema tome, svi iskazi o esencijalnim svojstvimna (de re nunostima) su nuni.