Diskursi popularne kulture

Edicija
Komunikacije
Knjiga 4
Urednik
Nada Popovi Perii
Recenzenti
prof. dr Nada Popovi Perii
prof. dr Novica Mili
Dubravka uri
Diskursi
popularne
kulture
fmk
Beograd
2011
4

5
Studije kulture i prouavanje
popularne kulture

Knjiga Diskursi popularne kulture jedan je
narativ (pria, pripovest) o diskursima koji su
odreivali razumevanje popularne kul ture od
19. veka do danas, i u bliskoj je vezi sa podru-
jem studija kulture (cultural studies studije
kulture, kulturalni studiji, kulturni studiji).
Narativ kao pojam je uveden da bi se naglasi-
lo da svaki tekst pria neku priu, bez obzira
da li je u pitanju Ajntajnova (Einstein) teori-
ja relativiteta, teorija identiteta Stjuarta Hola
(Stuart Hall) ili poslednja epizoda animirane
serije Simpsonovi. Narativi nam nude okvire
koji omoguavaju razumevanje i ukazuju na
pravila pomou kojih se konstruie drutveni
poredak, ili nam priaju priu o tome kako
je nastala neka teorijska disciplina. Narativ o
osnivaju studija kulture ujedno je i narativ o
diskursima popularne kulture
1
.
1 Videti: Chris Barker, Cultural Studies Theory
and Practice, Sage Publication, London, Thousand
Oaks, New Delhi, 2000; Dean Duda: Kilturalni studij
6
Poto je svaka pria mogua samo zahva-
ljujui jezikom uobliavanju, potrebno je
skrenuti panju na to kako se studije kultu-
re odnose prema jeziku. Sa stanovita studi-
ja kulture jezik nije neutralan medijum, koji
nam slui da formiramo odreena znaenja
i znanja o nekom nezavisnom svetu-objektu
koji postoji izvan jezika, ve je konstitutivan
za sama ta znaenja i samo to znanje. Jezik
daje znaenje materijalnim predmetima i
drutvenim praksama koje su postavljene u
vidno polje zahvaljujui jeziku, i postaju nam
razumljive u terminima koje jezik odreuje.
Ovi procesi proizvodnje znaenja su prakse
oznaavanja (signifying practices). Razumeti
kulturu znai istraiti kako se znaenje sim-
boliki proizvodi u jeziku kao sistem oznaa-
vanja (signifying system).
Ishodita i problemi, AGM, Zagreb, 2002; John Storey,
Cultural Theory and Popular Culture An Introduction,
Peking University Press, 2004; Dominic Strinati, An
Introduction to Popular Culture, Routledge, London,
and New York, 1995; Peter Stankovi, Kulturne
tudije: pregled zgodovine, teorij in metod, u Cooltura
Uvod v kulturne tudije, uredili Ale Debeljak, Peter
Stankovi, Gregor Toms, Mitja Velikonja, Scripta,
tudentska zaloba, Ljubljana, 2002, str. 11-70; Studije
kulture Zbornik, Jelena orevi (ur), Slubeni
glasnik, Beograd, 2008.
7
Denisau jo nekoliko osnovnih poj-
mova vanih za dalji tok nae prie. Prvi je
pojam teksta. U teoriji informacije i u semi-
otici tekst se odreuje kao svako pravilima
regulisano nizanje ili kombinovanje jedinica
nekog znakovnog sistema u vremenu ili pro-
storu. Tekst je, po strukturalistima, zatvorena
znakovna celina, nastala sistematskim obje-
dinjavanjem elemenata oznaavanja nieg
reda koji mogu, ali ne moraju, biti jeziki.
Poststrukturalisti su kritikovali komunikacij-
sku i reprezentacionu (tj. neproduktivnu)
upotrebu jezika, i tekst su denisali kao neto
to je sutinski produktivno, to proizvodi
znaenja. Koncept teksta upuuje ne samo na
napisanu re (to je jedno od njenih znaenja)
ve i na sve prakse koje oznaavaju. On moe
da obuhvati generisanje znaenja slikama,
zvucima, predmetima (na primer, odeom),
i aktivnostima kao to su ples, sport, naini
ophoenja itd. U pitanju su znakovni siste-
mi koji oznaavaju istim mehanizmima kao
i jezik, pa ih nazvamo tekstovima kulture.
Tekstovi kao forme prikazivanja su viezna-
ni, to znai da ih moemo na razliite nai-
ne itati. itajui jedan tekst kulture itaoci
i itateljke proizvode znaenje, tako da je tre-
nutak konzumiranja teksta ujedno i trenutak
proizvodnje znaenja.
8
Diskurs je pojam sa kojim se stalno susree-
mo. Njegova najoptija denicija glasi: diskurs
je regulisani nain govora. Po francuskom teo-
retiaru Mielu Fukou (Michel Foulcault), dis-
kurs se odnosi na jezik i na praksu i ukazuje
na regulisanu proizvodnju znanja
2
. Diskurs
konstruie, denie i proizvodi predmete zna-
nja na jedan razumljiv nain dok istovreme-
no iskljuuje druge naine rezonovanja kao
nerazumljive. Kao koncept, diskurs ukazuje
na naine miljenja, govora, reprezentacija,
delovanja, kao i na oblike upotrebe jezika i na
drutvene interakcije. Moemo rei da diskurs
ukazuje na drutveni proces stvaranja smisla i
reprodukovanja realnosti. Diskursi su istovre-
meno i proizvodi i konstituenti realnosti: oni
govore u ime hegemonog glasa i kao hegemo-
ni glas, konstruiui, odravajui i osnaujui
dominantnu ideologiju i odnose moi. Pored
dominantnih, postoje i marginalni diskur-
si. Diskursi se razlikuju od vrste institucija i
drutvenih praksi u kojima se oblikuju i u od-
nosu na pozicije onih koji govore, kao i u od-
nosu na one kojima je govor upuen. Postoje
razliiti tipovi diskursa: institucionalizovani
2 Chris Barker, Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, p. 19-20.
9
diskursi (pravo, medicina, nauka), diskursi
medija (televizija, novine itd), popularni dis-
kursi (pop muzika, rep, strip, sleng) i drugi.
Diskursi privremeno ksiraju znaenja. Oni
se ne mogu odvojiti od istorije kao to se ne
mogu odvojiti ni od ideologije, jer im je svrha
da daju smisao kulturi u kojoj ivimo.
Narativ o diskursima popularne kulture na-
lazimo u britanskim studijama kulture. Studije
kulture se postepeno formiraju krajem pede-
setih godina 20. veka, da bi devedesetih po-
stale globalno rasprostranjene od Sjedinjenih
Amerikih Drava do Kine, kao jedan od
najvanijih teorijskih pristupa u domenima
razliitih disciplina, kao to su prouavanje
medija, popularne kulture, knjievnosti, teatra,
lma, vizuelnih umetnosti itd. Korpus teorija
koje ulaze u sastav studija kulture potiu od
teoretiara koji su smatrali da je proizvodnja
teorijskog znanja politika praksa. To znai da
znanje nikada nije neutralni ili objektivni fe-
nomen, ve je stvar pozicioniranosti, odnosno,
mesta sa kojeg neko govori, kome govori i s ko-
jim namerama. Jedan od savremenih teoretia-
ra popularne kulture, Don Fiks (John Fiske),
pisao je da je termin kultura u sintagmi studije
kulture politiki. Pojam politika odnosi se na
brojne manifestacije i odnose moi na svim
nivoima ljudske interakcije. Studije kulture se
10
posebno bave politikom reprezentacije, tj. nai-
nom na koji je mo upletena u konstrukciju,
regulaciju i utvrivanje kulturnih klasikacija
pomou privremene stabilizacije znaenja
3
.
Bitno odreenje studija kulture, a samim
tim i studija popularne kulture, jeste njihovo
zanimanje za mehanizme moi u kulturi, za
strukturu dominacije, za borbu oko znaenja
i reprezentacije, dakle za sve ono to proizvo-
di represiju i nejednakost. Potrebno je nagla-
siti da ne postoji denicija kulture koja tran-
scendira politiku reprezentacije, to znai da
su sve kulture i sve reprezenacije politike i
ideoloke. Ova pozicija se u studijama kulture
naziva politikom teorije (politics of theory)
4
.
Termin reprezentacija (repraesentation
reprezentacija, prikazivanje, predoavanje,
predstavljanje) bitan je u prouavanju kul-
ture, jer ukazuje na proces proizvodnje i raz-
mene znaenja u kulturi, odnosno na kulturu
kao poprite borbi oko znaenja. Po Krisu
Barkeru, pojam reprezentacija nam pomae
da shvatimo kako mi svet drutveno konstrui-
3 Chris Barker, Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, p. 389.
4 Politika popularnog zbornik radova iz kulturalnih
studija, Dean Duda (ur.), Disput, Zagreb, 2006, str. 27.
11
emo i prikazujemo i kako je svet drutveno
konstruisan i prikazan za nas. On obuhvata
niz mehanizama i strategija koje raspola-
u sistemima znakova kao to su jezik, slike,
zvukovi itd., odnosno tekstovima i diskursi-
ma i, kako to Dean Duda istie, okupljaju se
oko odnosa znanja i moi, njihove socijalne
konguracije, politike znaenja, diskurzivne
zastupljenosti i prisutnosti, odnosno zakinu-
tosti i nevidljivosti (rodnog, rasnog, dobnog,
klasnog itd.)
5
. Bitno je istai da su dominan-
tni modeli reprezentacije istovremeno i modeli
nadziranja znaenja.
Studije kulture su diskurzivna formacija, a
to, po reima Stjuarta Hola, znai skup (ili
formacija) ideja, slika i praksi, koje pribavlja-
ju naine govora o, forme znanja i ponaanja,
povezana sa odreenim temama, drutvenim
aktivnostima ili institucionalnim mestima u
drutvu
6
.
Britanski teoretiar studija kulture, Toni
Benet (Tony Bennet) izdavaja sledee vane
elemente u deniciji studija kulture:
5 isto
6 Chris Barker, Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, p. 6.
12
Studije kulture su interdisciplinarno po-
lje u kojem perspektive iz razliitih disciplina
mogu biti selektivno preuzete da bi se istraili
odnosi kulture i moi.
Studije kulture se bave praksama, insti-
tucijama i sistemima klasikacije kojima se
ljudima usauju odreene vrednosti, verova-
nja, kompetencije, ivotne rutine i uobiajene
forme ponaanja.
Forme moi koje studije kulture istrau-
ju su raznovrsne i obuhvataju rod, rasu, klasu,
kolonijalizam itd. Studije kulture nastoje da
istrae veze izmeu formi moi, i da razviju
naine miljenja o kulturi i moi koje ljudi
mogu primeniti kada ele neto da promene.
Studije kulture su institucionalno deo
sistema visokog obrazovanja, ali one poku-
avaju da uspostave veze izvan akademije sa
drutvenim i politikim pokretima, radnici-
ma u institucijama kulture i u menadmentu
u kulturi
7
.
Studije kulture, a samim tim i studije po-
pularne kulture, konstituisane su kao nedis-
ciplinarni, postdisciplinarni, multidisciplinarni
ili transdisciplinarni pristup prouavanju kul-
7 Chris Barker, Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, p. 7.
13
ture. Ovi termini oznaavaju bitno drugaiji
analitiki pristup u savremenoj proizvodnji
znanja. Nekada su se discipline konstituisale
kao meusobno nezavisne, imale su odvojene
korpuse teorija i posebne metode u prouava-
nju
8
. Dananje discipline se, nasuprot tome,
zasnivaju interdisciplinarno, to znai da su
ponitene granice izmeu disciplina, kao i da
metodologije razliitih nauka vie nisu odvo-
jene. Ova tendencija analogna je politiko-
ekonomskim procesima globalizacije ili je,
drugim reima, njihov efekat.
Kultura - ta je to?
U diskursima studija kulture i studija po-
pularne kulture stalno nailazimo na pojam
kultura. Vano je stoga pokazati kako se zna-
enje ovog pojma menjalo i kako se kultura
denisala u istorijskim diskursima razliitih
8 Videti: Willis, Paul. Foreward, u Barker,
Chris. Cultural Studies Theory and Practice, Sage
Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi,
2000, p. XX; Chris Barker, Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, p. 34; Politika popularnog zbornik
radova iz kulturalnih studija, Dean Duda (ur.), Disput,
Zagreb, 2006, str. 11; Studije kulture Zbornik, Jelena
orevi (ur), Slubeni glasnik, Beograd 2008, str. 11.
14
disciplina. Prema jednom od vanih uteme-
ljivaa studija kulture, britanskom teoretiaru
Rejmondu Vilijamsu (Raymond Williams),
re kultura se pojavljuje kao imenica koja
oznaava proces uzgajanja itarica, to jest kul-
tivisanje. Ideja o kultivisanju je zatim proi-
rena da bi obuhvatila ljudski um ili duh, te
tako nastaje pojam kultivisane ili kulturne
osobe. Termin se upotrebljava u tri relativno
odvojena smisla: da se oznae umetnosti i
umetnike aktivnosti, zatim uene, pre svega,
simbolike odlike odreenog naina ivota i,
konano, sam proces razvoja.
Odnos prema kulturi, oznaen sintagmom
kultura sa velikim K , podrazumeva uverenje
da se kultura sastoji od dela i praksi intelektu-
alne, posebno umetnike delatnosti. Re kul-
tura tada podrazumeva muziku, knjievnost,
slikarstvo, skulpturu, pozorite i lm. Pozicija
oznaena sintagmom kultura kao nain ivota
ukazuje na to da se u humanistikim nauka-
ma re kultura primenjuje u irokom rasponu
znaenja, i na stvaranje i upotrebu simbola,
koji odvajaju nain ivota jednog naroda,
jednog perioda, grupe ljudi ili ljudske vrste.
esto se tvrdi da su samo ljudi sposobni da
stvaraju i prenose kulturu, a da su u stanju
to da ine zato to stvaraju i koriste simbo-
le. Ljudi poseduju sposobnost simbolizacije
15
koja je osnova njihovog kulturnog postoja-
nja. Pozicija oznaena sintagmom kultura kao
proces i razvoj podrazumeva da se re kultura
koristi da bi se ukazalo na to da su pojedinci
sposobni da se razvijaju, ali se njeno znaenje
proirilo tako da obuhvata i ideju da je kulti-
visanje opti drutveni i istorijski proces.

Masovna kultura i popularna kultura
U javnim diskursima, posebno od dvade-
setih i tridesetih godina 20. veka, sve je prisut-
nija rasprava o masovnoj kulturi. Autori poput
Lea Loventala (Leo Lownthal) ve su u spisi-
ma Paskala (Pascal) i Montenja (Montaign) iz
16. i 17. veka pronali argumente kojima su
ovi autori osudili masovnu kulturu, koja se
pojavila zahvaljujui uspostavljanju trine
ekonomije. Drugi autori su tvrdili da je ideja o
postojanju popularne kulture oduvek prisut-
na, a kao primer su navodili funkcionisanje
popularne kulture u Rimskom carstvu, na ta
ukazuje fraza hleba i igara. Piter Berk (Peter
Burke) je sugerisao da su moderne ideje o po-
pularnoj kulturi povezane sa razvojem formi
nacionalne svesti u poznom 18. veku, to je
vidljivo u pokuaju intelektualaca, na primer,
pesnika, da konstruiu popularnu kulturu
kao narodnu (folk) kulturu. Razliku izme-
16
u popularne kulture i visoke ili uene
kulture u ovom periodu nalazimo u spisima
nemakog pesnika Johana Gotfrida Herdera
(Johann Gottfried Herder). Dominik Strineti
(Dominic Strineti) pie da su u poznom 18,
tokom 19. i u ranom 20. veku intelektualci,
koji su delovali kao nacionalisti, romantia-
ri i folkloristi, izumeli koncept popularne
kulture.
Popularna kultura se moe denisati na
dva naina. U prvom smislu ona se shvata
kao kvazimitoloka, ruralna, narodna (folk)
kultura, a u drugom popularna kultura je de-
gradirana masovna kultura nove urbane in-
dustrijske radnike klase. Rejmond Vilijams
je pisao da popularnu kulturu nije denisao
narod, ve intelektualci, i da se ona upo-
trebljava u etiri smisla. Izrazom popularna
kultura oznaavamo dela koja smatramo infe-
riornim, kao to je, na primer, popularna knji-
evnost. Njime oznaavamo i dela realizovana
s namerom da postanu popularna, na primer,
popularno novinarstvo, ili sve ono to moe-
mo podvesti pod zabavu u najirem smislu
rei. Popularna kultura se odreuje i kao ono
to se dopada velikom broju ljudi. Ona ozna-
ava i kulturu koju narod stvara odole za
sebe, pri emu se istie da se narodi meu-
sobno razlikuju, a vano je pritom naglasiti
17
da se narodna kultura najee vremenski iz-
meta u daleku prolost.
Poto pojam popularne kulture nije jed-
noznaan, mogue je postaviti niz pitanja u
vezi njegovog odreenja. Moemo se zapitati
ko odreuje ta je popularna kultura. Da li
ona nastaje u narodu spontano kao auto-
noman izraz specinog naina izraavanja
odreenog naroda, ili je nameu oni koji su
na pozicijama moi kao neku vrstu drutve-
ne kontrole? Naime, moemo se zapitati da
li se popularna kultura artikulie odozdo
iz naroda, ili je elita namee odozgo, ili
je, moda, u pitanju njihova interakcija? Kako
komercijalizacija i industrijalizacija utiu na
popularnu kulturu? Da li to to se popularna
kultura pojavljuje kao roba znai da je kriteri-
jum protabilnosti i trinosti vaniji od kva-
liteta? Bitno je i pitanje koja je ideoloka ulo-
ga popularne kulture. Da li ona indoktrinira
ljude, da li ih primorava da prihvate ideje i
vrednosti koje osiguravaju dominantan polo-
aj privilegovanih, ili se radi o pobuni i opo-
ziciji prevladavajuem drutvenom poretku
9
.
9 Dominic Strinati, An Introduction to Popular
Culture, Routledge, London, and New York, 1995, p. 3-4.
18
Tradicija kulture i civilizacije
ili kultura sa velikim K

Stanovite da su tekovine jedne kulture
zapravo tekovine jedne civilizacije posledica
je liberalnih humanistikih strujanja nakon
prosvetiteljstva. U tom periodu se oblikuje
uverenje da je kultura uvek samo ono najbolje
to omoguava usavravanje ljudi. Teoretiari
i teoretiarke studija kulture zastupaju sta-
novite da je ova koncepcija konzervativna i
elististika. Njen utemeljiva je Metju Arnold
(Marhew Arnold), engleski pesnik, religiozni
mislilac, kolski nadzornik, knjievni kritiar
i profesor pesnitva na Oksfordu, autor opse-
nog opusa u kojem se nalazi i knjiga Kultura i
anarhija (1869). Arnold je zauzeo ikoniki sta-
tus u narativima studija kulture. On je kulturu
denisao kao skup znanja ili kao ono najbo-
lje to su ljudi ikada mislili i izrekli. Smatrao
je da kulturu kao oblik ljudske civilizacije
treba suprotstaviti anarhiji sirovih i nekul-
tivisanih masa
10
. Moemo se, meutim, za-
pitati ko ima mo da odredi ta je u kulturi
najbolje i ta se pod tim to je odreeno kao
10 Arnold, Metju. Kultura i anarhija, u or e- Arnold, Metju. Kultura i anarhija, u or e-
vi, Jelena. Studije kulture Zbornik, Slubeni glasnik,
Beograd 2008, str. 37-42.
19
najbolje podrazumeva? Odgovor bi u ovom
kontekstu bio da je najbolje ono to misli
kultivisana izdvojena manjina, koja poseduje
znanje, otkriva istinu i omoguava napredak
ljudske rase.
Za ovakvo elitistiko shvatanje kulture za-
lagao se i engleski profesor knjievnosti F. R.
Livis (F. R. Leavis), iji rad poinje tridesetih
godina 20. veka i protee se na etiri decenije.
Livis je bio uticajan i imao je niz sledbenika -
livisista. Livisisti su, kao i Arnold, smatrali da
je kultura visoka taka civilizacije i briga obra-
zovane manjine. Livis je tvrdio da je Engleska
pre industrijske revolucije imala autenti-
nu narodnu kulturu i manjinsku kulturu
obrazovane elite. Bilo je to zlatno doba jed-
ne organske zajednice u kojoj je postojala
ivljena kultura, iji su vaan aspekt inile
narodne pesme i igre. Ta izvorna narod-
na kultura se izgubila usled standardizacije
i ujednaavanja do kojih je dovela industri-
jalizovana masovna kultura. Cilj je visoke ili
manjinske kulture, sada svedene na knjievnu
tradiciju, da u ivotu odri, hrani i rasprostire
sposobnost ljudi da odvoje najbolju od naj-
gore kulture. Po livisizmu, obrazovana elita
mora da denie i odbrani ono najbolje u
kulturi, a to je kanon dobrih knjievnih dela,
i da istovremeno kritikuje reklame, lmove i
20
popularnu prozu, tj. ono najgore u masovnoj
kulturi.
Livisisti su smatrali da savremena civili-
zacija doivljava duhovnu krizu. Knjievnost
je za njih bila vana, jer je u sebi krila pri-
tajene stvaralake snage koje su posvuda u
modernom 'komercijalnom' drutvu bile u
defanzivi
11
. Smatrali su da se u knjievnosti
jo sauvao oseaj za kreativnu upotrebu jezi-
ka, dok je masovno drutvo obezvreivalo
jezik i tradicionalnu kulturu. Bili su uvereni
da u uglaenom ponaanju Engleske 18. veka
i u prirodnom, organskom, zemljorad-
nikom drutvu 17. veka nailazimo na oblike
ivog senzibiliteta bez kog e moderno indu-
strijsko drutvo zakrljati i umreti. Ovakvom
stavu, Rejmond Vilijams je suprotstavio uve-
renje da je organsko drutvo zauvek nestalo.
Moemo se sloiti sa britanskim teoretiarem
Terijem Igltonom (Terry Eagleton), da je po-
jam organskog drutva lukavo smiljeni
mit za verbalne napade na mehanizirani i-
vot suvremenog industrijskog kapitalizma
(Eagleton: 49) .
Arnoldova i Livisova stanovita mo-
emo kritikovati, jer su arbitrarna i elitistika,
11 Terry Eagleton, Knjievna teorija, prevela Mia
Pervan-Plavec, SNL, Zagreb 1987, str. 43.
21
ali bez obzira na to, oni su ustanovili diskurs
o popularnoj kulturi, primenjujui na nju
sredstva i koncepte utemeljene u prouavanju
umetnosti i knjievnosti.
Kulturalizam
Riard Hogart (Richard Hoggart), Edvard
Tompson (Edward Thompson) i Rejmond
Vilijams su nainili odmak od elitistikih
koncepcija, utemeljivi antropoloko i istorij-
ski zasnovano razumevanje kulture. Tome je
dat naziv kulturalizam (culturalism). Mada se
ovi autori meusobno razlikuju, svi su nagla-
avali svakodnevni karakter kulture i aktiv-
nu, kreativnu, sposobnost obinih ljudi da
konstruiu zajednike prakse pune znaenja.
Bavili su se kulturom radnike klase, zalagali
se za demokratiju i socijalizam, insistirajui
na kontekstu istorije engleske radnike klase.
Termin kulturalizam skovao je jedan od
bivih direktora Centra za savremene studije
kulture u Birmingenu (Birmingham Centre
for Contemporary Cultural Studies, skraeno
CCCS), Riard Donson (Richard Johnson),
da bi opisao rad Hogarta, Tompsona i
Vilijamsa. Kulturalisti Hogart i Vilijams su
prekinuli sa livisizmom, dok je Tompson ra-
skinuo sa mehanicistikim i ekonomskim de-
22
terminizmom marksizma. Zajedniko im je
insistiranje na tome da je analiziranjem kul-
ture jednog drutva, njegovih tekstualnih for-
mi i dokumentovanih praksi kulture, mogue
rekonstituisati modele ponaanja i konstelaci-
je ideja zajednike mukarcima i enama koji
proizvode i troe tekstove kulture, kao i prakse
drutva u kojem ive. Ova perspektiva nagla-
ava ljudsku agensnost (agency - delatnost),
tj. aktivnu proizvodnju kulture, a ne njenu
pasivnu potronju.
12
Kulturalisti su smatra-
li da je kultura, u smislu ljudske agensnosti,
ljudskih vrednosti i iskustava, sutinska za
socijalna i istorijska razumevanja drutvenih
formacija. Ako se re kulturalizam upotrebi
u negativnom smislu, onda se ima na umu
korienje pomenutih pretpostavki, a da se u
potpunosti ne prepoznaje i ne priznaje da je
kultura efekat struktura koje je prevazilaze, i
da one imaju mo da odrede, ogranie i da,
u krajnjoj liniji, proizvedu kulturu, ukljuu-
jui i ljudsku agensnost, vrednosti i iskustvo.
Zanimljivo je da je Tompson u potpunosti
odbijao i samu pomisao da bi kulturalizam,
bez obzira na deniciju, mogao da se primeni
na njegov rad.
12 Termin agency oznaava drutveno determini-
sanu sposobnost delovanja koje dovodi do promena.
23
Treba znati i to da su Hogart i Vilijams
poticali iz radnike klase, ali su zahvaljujui
demokratizaciji sistema obrazovanja, uspeli
da se koluju. Obrazovali su se u okvirima
livisovskog obrazovnog sistema. Hogartova
knjiga Upotreba pismenosti i Vilijamsove knji-
ge Kultura i drutvo i Duga revolucija opisuju se
i kao prekid sa livisizmom i kao primeri levi-
arskog livisizma. Obojica su neko vreme ra-
dili u domenu obrazovanja odraslih, gde su se
suoili sa injenicom da njihovi uenici ima-
ju sasvim drugaija ivotna iskustva. Postojao
je nepremostiv jaz izmeu onoga to se uilo
kao visoka kultura i kulture svakodnevnog
ivota kojom dominira popularna kultura, sa
kojom su iveli njihovi uenici. To ih je na-
gnalo da redeniu pojam kulture.
U knjizi Upotreba pismesnosti (1957)
Riard Hogart je istraio kako se kultura
engleske radnike klase menjala i razvijala
od tridesetih do kraja pedesetih godina 20.
veka
13
. Knjiga se sastoji iz dva dela i pokazu-
je autorov istorijski i komparativni pristup.
U prvom delu, koji se zasniva na seanju na
13 Riard Hogart, Prokleto bogat ivot i novi-
ja masovna umetnost: seks u izlizanim depovima,
u Studije kulture Zbornik, Jelena orevi (ur),
Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 134-139.
24
detinjstvo, Hogart detaljno opisuje ivljenu
kulturu radnike klase. Dominik Strineti pie
da je za one koji su rasli uz komercijalnu kul-
turu i pop muziku, Hogartov pogled na kul-
turu radnike klase, pogled uperen u prolost,
koji nostalgino ali za izgubljenom auten-
tinou kulture kreirane odole. U drugom
delu knjige, Hogart ogoreno opisuje kako se
razvijala komercijalna kultura kojom domi-
niraju duboks mladii, siromani, lenji,
indiferentni Amerikanci i glasna muzika.
On negativno ocenjuje uticaj koji su ameri-
kanizovana imaginacija i potronja imale na
mladie iz engleske radnike klase. Uvoz ame-
rike masovne kulture odvraa duboks mla-
die od autentinog ivota radnike klase i
vodi ih ka ispraznom svetu fantazija amerika-
nizovanih zadovoljstava. Hogart je vaan zato
to je dao legitimitet detaljnom prouavanju
kulture radnike klase, znaenjima i praksa-
ma obinih ljudi, nainima na koje oni ele
da ive svoj ivot i stvaraju sopstvenu istoriju.
Bavei se istorijom britanskih studija kul-
ture, Gream Tarner (Graham Turner) je ista-
kao da je Hogart uspeno primenio analitike
protokole studija knjievnosti na proizvode
popularne kulture, kao to su muzika, novi-
25
ne, asopisi i popularni romani
14
. Knjiga je
znaajna i zato to je autor u njoj pokazao da
su razliiti aspekti javne kulture, kao to su
gostionice, radniki klubovi, asopisi i sport,
povezani sa strukturama koje pripadaju pri-
vatnom, svakodnevnom ivotu pojedinca, kao
to su uloge u porodici, odnosi izmeu polo-
va, jeziki obrasci ili zdrav razum zajednice.
ivot radnike klase u periodu pre Drugog
svetskog rata opisan je kao kompleksna celina
u kojoj su javne vrednosti i privatne prakse
usko povezane, i zato nije mogue razdvojiti
i vrednovati specine elemente kao dobre
ili loe. Mada je njegov opis tradicionalnog
urbanog ivota radnike klase kojim ukazuje
na kompleksne uzajamne povezanosti razlii-
tih segmenata ivota dobar, ipak mu se moe
prigovoriti, kao to je ve reeno, da predstav-
lja nostalginu sliku organske, a ne sliku kon-
struisane kulture.
Hogartov pristup popularnoj kulturi je u
mnogim aspektima blizak livisizmu, posebno
u analizi popularne kulture u drugom delu
knjige. Kao i livisisti, Hogart ima na umu
14 Turner, Graham. Britanska tradicija; krat- Turner, Graham. Britanska tradicija; krat-
ka istorija, prevod Damir Arsenijevi, u: Razlika/
Dierance, temat Kulturalni studiji i drugo, br. 3-4,
Tuzla, 2003, str. 17.
26
ideju o opadanju kulture, a obrazovanje vidi
kao sredstvo odupiranja manipulativnom
potencijalu masovne kulture. Meutim, za
razliku od livisizma, Hogart je zaokupljen
kulturom radnike klase. Njegovo udaljava-
nje od livisizma je najuoljivije u binarnoj
opoziciji dobra prolost loa sadanjost,
jer pod dobrom prolou nije podrazume-
vao organsku zajednicu 17. veka, ve kulturu
radnike klase tridesetih godina. Tu kulturu,
koju su livisisti odbacili, on slavi, otuda nje-
gov pristup moemo shvatiti kao implicitnu
kritiku livisizma. Stjuart Hol je pisao da je
Hogart ipak nastavio tu tradiciju, iako je od-
bacio mnoge livisovske ideje o kulturi, kori-
stei livisovsku knjievnu metodologiju.
U knjizi Stvaranje engleske radnike klase
(1963), Edvard Tompson se bavio istorijom
odole: ivotima, iskustvima, verovanjima,
stavovima i praksama radnike klase. Kao i
Vilijams, Tompson je posmatrao kulturu kao
ivljenu i svakodnevnu, mada se nije zanimao
samo za podruje kulture ve i za socijalno-
ekonomske probleme. Klasa je, po Tompsonu,
istorijski fenomen koji su stvorili ljudi, ona
je rezultat drutvenih odnosa i iskustava.
Naglasio je da je engleska radnika klasa ima-
la aktivnu i kreativnu ulogu u sopstvenom
nastajanju: Radnika klasa je sebe stvorila u
27
meri u kojoj su je drugi stvorili. Kaemo da
ova knjiga predstavlja istoriju odole, jer je au-
tor teio da iskustvo radnike klase, izostavlja-
no iz istorija, ponovo uvede u istorijski proces,
ali i zato to je, kao to je ve reeno, insistirao
na uverenju da je radnika klasa bila svesni
inilac u sopstvenom oblikovanju. Imao je na
umu uvenu Marksovu tvrdnju: Ljudi stva-
raju sopstvenu istoriju, ali je ne stvaraju kako
im je drago; oni je ne stvaraju pod uslovima
koje sami biraju, ve pod uslovima koje nepo-
sredno susreu, koji su dati i preneti iz prolo-
sti. Isticao je ljudsku agensnost iz prvog dela
navedene Marksove tvrdnje, a ne strukturne
determinante, prisutne u drugom delu, koje
su naglaavali marksistiki istoriari.
Rejmond Vilijams je u knjizi Kultura i
drutvo (1958) pisao da se koncept kulture kao
privilegovani termin vrednovanja pojavio to-
kom industrujske revolucije. Knjiga je naja-
vila mogunost nove opte teorije kulture
i pokazala da teorija kulture treba da bude
teorija odnosa izmeu elemenata u celoku-
pnom nainu ivota (''whole way of life'').
Kritikovao je tada dominantnan koncept da
mase imaju niske strandarde ukusa i pona-
anja i u jednom eseju iz istog perioda zalagao
se za suprotnu tezu koja glasi da je kultura
zajednika, obina i svakodnevna (Culture
28
is common). U knjizi Duga revolucija (1961)
pisao je da je kreacija, stvaralatvo, svakodnev-
no i obino (Creation is common). Njegov
koncept kulture je antropoloki, jer se usred-
sredio na svakodnevna znaenja: na vrednosti
(tj. apstraktne ideale), na norme (jasne princi-
pe i pravila) i na materijalna, simbolika do-
bra. Shvatanje kulture kao celokupnog naina
ivota ima kao pragmatinu posledicu odvaja-
nje tog koncepta od umetnosti, ime se daje
legitimitet popularnoj kulturi, i otvaraju se
televizija, novine, ples, fudbal i drugi svakod-
nevni artefakti i prakse kritikoj analizi, koja
je ovim fenomenima naklonjena. Njegova
analiza raskida sa livisizmom na vie naina.
Po Vilijamsu, umetnost vie nema povlaeno
mesto. Umetnost je aktivnost poput drugih
ljudskih aktivnosti. Ova drutvena denici-
ja kulture je sutinska za osnivanje kulturaliz-
ma. Ona uvodi tri nova naina razmiljanja o
kulturi. Pre svega, videli smo da je u pitanju
antropoloka pozicija koja kulturu posma-
tra kao opis odreenog naina ivota. Zatim,
bitno je shvatanje da kultura izraava izvesna
znaenja i vrednosti, kao i tvrdnja da analiza
kulture treba da razjasni znaenja i vrednosti
koje su implicitne i eksplicitne u odreenom
nainu ivota, u odreenoj kulturi. Vilijams
je bio svestan da analiza koju zahteva dru-
29
tvena denicija kulture esto obuhvata ana-
lizu elemenata naina ivota koji prema mi-
ljenju sledbenika drugih denicija uopte
ne pripadaju podruju kulture, kao to su
organizacija proizvodnje, struktura porodice,
struktura institucija kojima se izraavaju ili
ureuju odnosi u drutvu i naini komuni-
kacije.
15
Tompson je kritikovao Vilijamsovu
deniciju kulture kao celokupnog naina
ivota i opis postojeih odnosa u kulturi kao
zajedniki (common), jer se time porie da u
kapitalizmu postoje nejednakosti i antagoniz-
mi. Umesto toga, insistirao je na stavu da u
drutvima postoje stalni sukobi izmeu razli-
itih naina ivota.
Po Vilijamsu postoje tri nivoa kulture: 1)
ivljena kultura odreenog mesta i vremena,
dostupna samo onima koji ive u tom vreme-
nu i na tom mestu; 2) zabeleena kultura, koja
obuhvata raspon od umetnosti do svakodnev-
nih injenica; 3) kultura selektivne tradicije,
koja ivljenu kulturu povezuje sa kulturama
drugih istorijskih perioda. Tradicionalna kul-
tura jednog drutva uvek e teiti da odgovara
savremenom sistemu interesa i vrednosti, jer
15 Rejmond Vilijams: Analiza kulture, u Studije
kulture Zbornik, ur. orevi Jelena, Beograd:
Slubeni glasnik, 2008, str. 124-133.
30
ona nije apsolutni korpus dela, ve je u pita-
nju neprestani proces selekcije i interpretacije.
Selekcija e se u datom drutvu uvek vriti u
skladu sa razliitim interesima, koji obuhvata-
ju i klasne interese. Kao to se sadanja dru-
tvena situacija u velikoj meri ostvaruje zahva-
ljujui selekciji koja se trenutno vri u odree-
nom drutvu, tako e i razvoj drutva, tj. proces
istorijske promene, odrediti selektivnu tradici-
ju. Tradicija kulture nije samo selekcija ve je
i interpretacija. Analiza kulture ovo ne moe
da promeni, ali smetajui jedan tekst ili prak-
su u istorijski trenutak kada su nastali, moe
pokazati istorijske alternative savremenim
interpretacijama i odreenim savremenim
vrednostima na kojima poiva. Na taj nain
moemo jasno odvojiti celokupnu istorijsku
organizaciju unutar koje je tradicija izraena
od savremene organizacije unutar koje se kori-
sti. Ali je vano jo jednom istai da je ova ana-
liza kulture uvek svesna da su beleenja deo
selektivno sauvane i interpretirane tradici-
je. Njen cilj je da istrai i analizira zabeleenu
kulturu odreenog vremena i prostora da bi
rekonstituisala strukturu oseanja (structure of
feeling), tj. vrednosti i nazore zajednike odre-
enoj grupi, klasi ili drutvu u celini.
Vilijams je insistirao na tome da se kultu-
ra shvati posredstvom reprezentacija i praksi
31
svakodnevnog ivota u kontekstu materijal-
nih uslova njihove proizvodnje. Ovaj pristup
je nazivao kulturnim materijalizmom (cultu-
ral materialism). Kulturni materijalizam uk-
ljuuje analizu svih formi oznaavanja [...]
unutar stvarnih znaenja i uslova njihove pro-
izvodnje. Vilijams je izrazio uverenje da kul-
tura nije osloboena od veza sa materijalnim
uslovima ivota. Tvrdio je da ma kojoj svrsi
prakse kulture sluile, njihova sredstva proi-
zvodnje su uvek nedvosmisleno materijalna.
Drugim reima, insistirao je na materijalno-
sti kulture, na materijalnosti svih duhovnih i
kulturnih procesa.
Vilijamsova teorija kulture, kao teorija od-
nosa koje uspostavljaju elementi celokupnog
naina ivota, bila je socijalistika. Istorijska
je bila po tome to ivot drutva posmatra
kao istorijski oformljen i promenjiv, a bila je
i izrazito anti-idealistika zato to stvaranje
smisla opisuje kao svakodnevnu obinu prak-
su koju ljudi sprovode u svojim aktivnostima.

Klasini marksizam
Marksizam je nastao iz uenja nemakog
lozofa Karla Marksa (Karl Marx), koja obu-
hvataju lozoju (dijalektiki materijalizam),
politiku ekonomiju i sociologiju (istorijski
32
materijalizam). Marks je isticao da su drutva
podeljena na klase i da u svakom periodu jed-
na klasa ivi na raun drugih klasa. Tako su
u robovlasniko doba, koje je zamenilo pri-
mitivno, praistorijsko, drutvo zasnovano na
jednakosti, vlasnici robova iveli u izobilju
poto su robovi za njih radili. Usavravanjem
sredstava za proizvodnju, tj. tehnologije,
dolo je do smene proizvodnih odnosa te je
nastupio period feudalizma, u kojem su feu-
dalci iveli na raun kmetova. U kapitalizmu
kapitalisti, vlasnici fabrika i preduzea, ive
na raun radnike klase. Kapitalisti zadrava-
ju viak vrednosti koji radnika klasa svojim
radom proizvodi. U procesu kapitalistike
proizvodnje, objanjavao je Marks, radnik je
otuen od svog rada, nije kreativan, jer u fa-
brici ponavlja jednoline pokrete i, to je jo
vanije, nije vlasnik proizvoda sopstvenog
rada, a otuen je i od drugih radnika koji ue-
stvuju u procesu proizvodnje. Marks je sma-
trao da se nepravedni drutveni odnosi u isto-
riji odravaju, jer vlasnitvo nad materijalnim
sredstvima za proizvodnju vladajuoj klasi
omoguava da nadzire dominantne ideje,
vrednosti i naine miljenja u datom drutvu.
On uvodi pojam ideologije i objanjava da je
svest ljudi u klasnim drutvima uvek iskrivlje-
na. To je lana svest, jer proizlazi iz parcijalnih
33
pogleda, odnosno interesa vladajue klase.
Ekonomski odnosi, prema shvatanjima
Karla Marksa, bitno utiu na ovekovu svest,
pa i na sferu kulture. Shvatanje da je kultura
odreena proizvodnjom i organizacijom ma-
terijalne egzistencije u marksizmu je izraeno
metaforom baze i nadgradnje. Pojam baza od-
nosi se na sredstva za proizvodnju (fabrike i
maine) i na proizvodne odnose, koji nastaju
iz organizacije proizvodnih snaga i dovode do
formiranja klasa. Marksisti su smatrali da je
nain proizvodnje stvarna osnova pravnih
i politikih nadgradnji, i odreuje drutveno,
politiko i duhovno, pa se kae da nain pro-
izvodnje oblikuje nadgradnju kulture. Marks
je pisao da svest ljudi ne odreuje njihovo
drutveno bie, ve da njihovo drutveno bie
odreuje njihovu svest.
Kultura, kao posledica ili kao odraz spe-
cinog istorijskog naina proizvodnje, nije
neutralno podruje, jer se postojei odnosi
proizvodnje koji reguliu odnose izmeu po-
jedinaca nuno moraju izraziti i kroz politi-
ke i pravne odnose. Kultura je politika, jer
izraava odnose moi, zato je Marks istakao
da su ideje vladajue klase u svakom periodu
vladajue ideje, tj. klasa koja je dominantna
materijalna snaga u drutvu istovremeno je
njena dominantna intelektualna snaga.
34
Ako se sutina kapitalistikih drutvenih
odnosa u sferi trita shvati kao neto to se
po sebi podrazumeva, sakriva se injenica da
se ona zasniva na eksploataciji u podruju
proizvodnje. injenica da postoji ekonom-
ska eksploatacija skriva se i priom o trinoj
suverenosti i jednakosti kojom nas uveravaju
da smo svi mi potroai. Ono to je istorijski
specian skup drutvenih odnosa uspostav-
ljen izmeu ljudi predstavlja se kao prirodan,
univerzalan. Drugim reima, sluajni drutve-
ni odnosi se reikuju i prikazuju kao ksni i
univerzalni.
Tradicionalni marksizam, na tragu
Marksovih i Engelsovih razmatranja, tumai
ideologiju kao interesni skup ideja i vrednosti
koji ljudima, mada ne svima, iskrivljuje sliku
sveta, odnosno onemoguava im uvid u nji-
hovo stvarno stanje. Razlog tome, ve je ree-
no, lei u injenici da su u svakom istorijskom
razdoblju vladajue misli, vladajue ideje,
uvek misli i ideje vladajue klase. Kako vlada-
jua klasa raspolae sredstvima za materijalnu
proizvodnju, istovremeno raspolae i sredstvi-
ma za duhovnu proizvodnju. Vladajue misli
samo su idejni izraz vladajuih materijalnih
odnosa. Podreene misli su ideje onih koji
ne raspolau sredstvima za materijalnu pro-
izvodnju. Cilj vladajue klase je da zadri po-
35
stojee odnose, tj. da zadri vlast nad sredstvi-
ma za proizvodnju, zato i proizvodi ideje koje
joj to omoguavaju i tako iskrivljuje stvarno
stanje stvari. Podruje ideolokog posledica je
odnosa u procesu materijalne proizvodnje ili,
shodno reniku klasinog marksizma, nad-
gradnja zavisi od materijalne baze.
Izraen na ovaj nain, odnos izmeu eko-
nomske baze i nadgradnje kulture je meha-
nicistiki i ekonomski deterministiki. Pod
ekonomskim determinizmom se podrazumeva
to da klasni odnosi i prot kao motiv nepo-
sredno odreuju formu i znaenje proizvoda
kulture. Uticaj ovakvog mehanicistikog i
deterministikog modela u studijama kultu-
re davno je odbaen. Narativ studija kulture
pripoveda o kretanju od ekonomskog redukcio-
nizma ka analizi autonomne logike jezika, kul-
ture, reprezentacije i potronje. Mada je analiza
ekonomskih determinanti nuna da bi se ra-
zumela odreena kultura, nije i ne moe biti
dovoljna. Potrebno je prouiti fenomene kul-
ture i njihova sopstvena pravila, logiku, razvo-
je i uinkovitost.
Frankfurtska kola
Frankfurtska kola za drutvena istraiva-
nja osnovana je 1923. godine. Njeni osnivai
36
su bili nemaki jevrejski intelektualci, levi-
ari, pripadnici vie i srednje klase. Nastojali
su da razviju teorijsku kritiku i otkriju dru-
tvene kontradikcije u osnovi tadanjih ka-
pitalistikih drutava i njihovih tipinih
ideolokih okvira. Od istaknutih intelektua-
laca povezanih sa ovom kolom pomenuu
Teodora Adorna (Theodor Adorno), Maksa
Horkhajmera (Max Horkheimer) i Herberta
Markuzea (Herbert Marcuse). Podjednako
vana, ali marginalnija, gura u odnosu na
glavne predstavnike bio je Valter Benjamin
(Walter Benjamin).
Uspon nacistike partije i njeno preuzima-
nje vlasti u Nemakoj tridesetih godina 20.
veka, kao i antisemitizam i represija ispoljena
u odnosu na levicu, primorali su lanove ko-
le da napuste Nemaku. Ranih etrdesetih go-
dina njeno sredite je premeteno u Njujork.
Tako su nacistika Nemaka i ameriki mo-
nopolistiki, potroaki kapitalizam bili kon-
tekst u kojem se oblikovala analiza popularne
kulture i masovnih medija Frankfurtske ko-
le. Njeni predstavnici izveli su kritiku prosve-
titeljstva, odbacivi verovanje u nauni i raci-
onalni progres. Mada su se oslanjali na mar-
ksizam, nisu smatrali da je ekonomija jedini
inilac koji nam moe pomoi da objasnimo
kako i zato drutva funkcioniu. Konceptom
37
industrije kulture iskazali su privrenost mar-
ksizmu zato to su industriju i dalje posma-
trali kao sutinsku proizvodnu snagu kapita-
lizma, ali su, za razliku od klasinog marksiz-
ma, istakli vanost kulture.
Marksova teorija je bila u osnovi Adornove
i Horkhajmerove teorije o industriji kultu-
re. Njegova rasprava o robnom fetiu je, po
Adornu i Frankfurtskoj koli, bitna za teoriju
koja objanjava kako funkcioniu forme kul-
ture, kao to je popularna muzika, da bi osi-
gurale ekonomsku, politiku i ideoloku do-
minaciju kapitala. Teorija robnog fetiizma je
prisutna u uverenju da robe svih vrsta postaju
dostupnije i sve vie ovladavaju sveu ljudi.
Fetiizam se istie ukazivanjem na dominaci-
ju novca kojim se na tritu reguliu odnosi
izmeu roba.
Teoretiari Frankfurtske kole su razliko-
vali lane od stvarnih potreba ljudi. Koncept
lanih potreba se povezuje sa radom Herberta
Markuzea, ali je izveden iz opteg teorijskog
okvira kole. Zasniva se na pretpostavci da
ljudi imaju istinske, stvarne, potrebe da budu
kreativni, nezavisni i autonomni, da kontro-
liu svoje sudbine, kao aktivni lanovi zna-
enjskog i demokratskog kolektiva, i da imaju
potrebu da ive slobodno i da samostalno
razmiljaju. Stvarne potrebe se u modernom
38
kapitalizmu ne mogu ostvariti, jer sistem na-
mee lane potrebe, koje mora da podstie da
bi preiveo. Lane potrebe potiskuju i negira-
ju istinske, stvarne potrebe. Vetaki stvorene
proizvodnjom, lane potrebe mogu biti zado-
voljene potronjom samo na raun nezado-
voljenih stvarnih potreba. Industrija kulture
osigurava stvaranje i zadovoljenje lanih i
obuzdavanje stvarnih potreba. Poto su kapi-
talistike proizvodne snage u stanju da proi-
zvedu nepregledne koliine roba, zahvaljujui
nepreglednoj proizvodnji, koja istovremeno
stvara i ispunjava lane potrebe pripadnika
razliitih drutvenih klasa, radnika klasa vie
ne predstavlja opasnost za stabilnost i konti-
nuitet kapitalizma, ona je pacizovana. Obilje
proizvedene robe i njena potronja omogu-
eni ekonomijama kapitalistikih drutava,
kao i nove ideoloke kontrole koje sprovode
njihove industrije kulture, dovele su do toga
da se radnika klasa potpuno inkorporira u
kapitalistiki sistem. Pripadnici radnike kla-
se oseaju da su nansijski sigurniji, mogu da
kupe mnogo toga to ele ili misle da ele, a
kapitalistiki sistem kao da im garantuje si-
gurnost, te oni vie ne prieljkuju njegovo
zbacivanje i uspostavljanje besklasnog dru-
tva.
Marks je razlikovao razmenjive i upotreb-
39
ne vrednosti roba koje krue u kapitalistikim
drutvima. Razmenjiva vrednost se odnosi na
novac kojim roba moe da upravlja tritem.
U pitanju je cena za koju se roba moe ku-
piti ili prodati, dok se upotrebna vrednost od-
nosi na korist koju potroa ima od robe, tj.
na njenu praktinu ili utilitarnu vrednost.
Marks je smatrao da e razmenjiva vrednost
u kapitalizmu uvek dominirati upotrebnom
vrednou. Ovo je od sutinske vanosti za
Adornovu teoriju koja se bavi kulturom ka-
pitalizma, jer i on smatra da razmenjive a ne
upotrebne vrednosti odreuju proizvodnju i
protok roba. Industrija kulture odraava jaa-
nje robnog fetiizma, dominaciju razmenjive
vrednosti i nadmo monopolskog dravnog
kapitalizma. Ona oblikuje ukuse i naklonosti
masa, tako to modelira njihovu svest usai-
vanjem elje za lanim potrebama. Industrija
kulture ne samo da iskljuuje stvarne potre-
be, ve i alternativne i radikalne koncepte, te-
orije i politiki opozicione naine miljenja
i delovanja. Industrijska proizvodnja kulture
podrazumeva proces strandardizacije, kojim
proizvodi stiu formu zajedniku svim vrsta-
ma robe, istovremeno paradoksalno potkre-
pljujui oseaj individualnosti. Naime, svakom
proizvodu kao i svakom potroau pripisuje
se svojstvo individualnosti, ime se skriva
40
standardizacija i manipulacija sveu, koju
praktikuje industrija kulture. to su proizvodi
kulture standardnizovaniji, ini nam se da su
individualizovaniji. Individualizacija je ideo-
loki proces ija je funkcija da sakrije proces stan-
dardizacije. Zanemariti odlike industrije kul-
ture, kako ju je Adorno denisao, znai pod-
lei njenoj ideologiji. Adorno je smatrao da
mase na taj nain postaju bespomone, dok
industrija kulture stie neverovatnu mo nad
ljudima. Njeni proizvodi ohrabruju konfor-
mizam i konsenzus koji garantuju potovanje
autoriteta i stabilnost kapitalistikog sistema.
Savremeni znaajni britanski teoretiar
popularne kulture, Don Stori (Jonh Storey),
uoio je razlike u pristupu izmeu Arnolda
i livisista i teoretiara Frankfurtske kole.
Arnold i livisisti su osuivali popularnu kul-
turu, jer su verovali da e svrgnuti neospor-
ne autoritete u drutvu i kulturi. Teoretiari
Frankfurtske kole su tvrdili suprotno, tj. da
ona podupire autoritete. Anarhija je, po
Arnoldu i livisistima, pretila da e unititi
drutvo, dok je Frankfurtska kola ukazivala
na konformizam kao na opasni uinak po-
pularne kulture.
Strukturalizam, semiologija, poststruktu-
ralizam
41
Gream Tarner je skrenuo panju na po-
lemiku koja se obino prikazuje kao sukob
izmeu strukturalizma i kulturalizma.
16

Strukturalizam je potakao teoretiare studi-
ja kulture da Tompsonovu ali i Vilijamsovu
usredsreenost na iskustva pojedinca i ljudska
delovanja promatraju kao romantian i regre-
sivno humanistiki in. Poto je razumevanje
kulturno konstruisano, postavlja se pitanje
zato gubiti vreme na njegove pojedinane
sadraje kada moemo analizirati njegove for-
mativne procese, kao to je, na primer, jezik?
Za kulturaliste je, s druge strane, strukturali-
zam previe apstraktan, neeksibilan i meha-
nicistiki da bi mogao obuhvatiti ivljene
sloenosti kulturnih procesa. Po miljenju
strukturalista, kulturalistima je nedostajao
teorijski okvir, a po miljenju kulturalista,
strukturalisti su bili previe usredsreeni na
teoriju. U okviru istorijske nauke, polemika
se vodila oko specinog problema: istoriari
su tvrdili da je strukturalizam aistorian, da je
odbacivao procese koji su ispitivali istoriari,
16 Graham Turner: Britanska tradicija: kratka
istorija, prev. Damir Arsenijevi, u: Razlika/Dierance,
temat Kulturalni studiji i drugo, br. 3-4, Tuzla, 2003,
str. 38.
42
dok su strukturalisti smatrali da istoriari-kul-
turalisti teorijski naivno shvataju procese koji
se odvijaju u kulturi.
Ve je bilo rei o tome da se kulturalizam
pobunio protiv marksistikog ekonomskog
determinizma tako to je klasu pokuao da
denie pomou kulture, a ne iskljuivo u
smislu odnosa uspostavljenih u proizvodnji. I
strukturalizam je bitno doprineo osporavanju
ekonomskog determinizma. Strukturalisti su
dokazivali da jezik kojim govorimo jednostav-
no ne odraava materijalnu realnost sveta,
kako se do tada mislilo. Jezik nas snabdeva
konceptualnim mapama prema kojima mi
utiskujemo izvestan poredak na ono to vidi-
mo i iskuavamo. Zato jezik kojim govorimo
ima bitnu ulogu u oblikovaju onoga to se za
nas konstituie kao realnost materijalnog sve-
ta. Strukturalisti su tvrdili da jezik organizuje
i konstruie na oseaj realnosti. Razliiti jezi-
ci proizvode razliita mapiranja realnog.
Osnovna premisa strukturalizma je da su
ljudske aktivnosti i njihovi proizvodi, per-
cepcija, pa i sama misao, konstruisani, a ne
prirodno dati. Strukturalizam se najee po-
vezuje sa grupom francuskih teoretiara, po-
put Kloda Levi-Strosa (Claude Levi-Strauss) i
ranog Rolana Barta (Roland Barthes), koji su
tokom pedesetih i ezdesetih godina 20. veka
43
pod uticajem teorije vajcarskog lingviste
Ferdinanda de Sosira (Ferdinand de Saussure)
primenili pojmove strukturalistike lingvi-
stike na prouavanje drutvenih i kulturnih
fenomena. Strukturalistike metode izvede-
ne su iz metoda savremene lingvistike, to
znai da su se razliiti fenomeni analizirali
kao jezik. Strukturalisti smatraju da elemen-
ti svakog sistema stiu znaenja samo uspo-
stavljanjem odnosa sa drugim elementima
sistema i to uspostavljanjem meusobnih
razlika. Strukturalizam sve posmatra kao si-
stem znakova: mit, takmienje u rvanju, ple-
menske odnose, jelovnik, kao i slikarsko delo.
Tako se, na primer, smatra da slike nemaju
materijalno nego suodnosno znaenje.
Strukturalna analiza se ne bavi onim to zna-
kovi zaista kazuju, ve se usredsreuje na
njihove meusobne odnose. Miljenje da bi
lingvistika mogla biti korisna u prouavanju
drugih fenomena kulture zasniva se na dva
bitna saznanja. Prvo se odnosi na to da dru-
tveni i kulturni fenomeni nisu jednostavno
materijalni predmeti ili zbivanja ve predme-
ti ili zbivanja sa znaenjem, pa otuda znaci. I
drugo, da oni nemaju sutinu, ve da su odre-
eni spletom unutranjih i spoljanjih odno-
sa i meusobnim razlikama koje uspostavlja-
ju. Strukturalisti su insistirali na tome da je
44
znaenje konstrukt, da je ono proizvod opte-
ljudskih znaenjskih sistema. Stvarnost se ne
odraava u jeziku, ve jezik proizvodi stvarnost.
Strukturalizam govori o praksama oznaiva-
nja koje generiu znaenje kao rezultat struk-
tura ili predvidljivih regulativa koje se nalaze
izvan bilo koje osobe. Po svom decentriranju
ljudskih delatnika (agents) iz sredita istra-
ivanja, on je antihumanistiki, jer prednost
daje analizi u kojoj fenomeni imaju znaenje
samo u odnosu prema drugim fenomenima
u sistemskoj strukturi kojoj izvor nije nijedna
osoba. Strukturalistiko razumevanje kulture
bavi se sistemima odnosa jedne pozadinske
strukture (obino jezika) i gramatike koja
omoguava znaenje. Strukturalisti su smatra-
li da je oznaavanje ili proizvodnja znaenja
uinak dubinskih struktura jezika koji se ma-
nifestuje u specinim fenomenima kulture
ili ljudskim govornicima, ali koji nisu rezultat
intencija aktera po sebi. Bavili su se pitanjima
kako se znaenje generie, pri emu se sma-
tralo da je kultura analogna jeziku, tj. da je
strukturirana kao jezik. Meutim, poststruk-
turalisti i poststrukturalistkinje su otro kriti-
kovali uverenje da su znaenja stabilna, koje
se zasnivalo na uspostavljanju binarnih zna-
enjskih opozicija, tako karakteristinih za
strukturalistike analize. Drugim reima, po-
45
ststrukutalizam dekonstruie samo uverenje
da su strukture jezika stabilne.
Strukturalizam ne svodi kulturu na eko-
nomiju kao to je to sluaj u modelu baze i
nadgradnje. Nasuprot tome, naglaava se ne-
svodivi karakter kulturnog kao skup jasno
denisanih praksi, koje imaju sopstvenu unu-
tranju organizaciju ili strukturaciju. Kao teo-
rijski i lozofski okvir, strukturalizam je bio
vaan za drutvene nauke u celini. Pruio je
opte tvrdnje o univerzalnom, uzronom ka-
rakteru struktura. Bio je zaokupljen pozadin-
skim strukturama, koje generiu fenomene,
ija se dubinska struktura prouavala, a koji,
prema Klodu Levi-Strosu, upuuju na opte
karakteristike uma.
Semiologija, s druge strane, kao opta nau-
ka o znacima, prouava znakovne sisteme kao
kulturu, kao sisteme oznaavanja, sredstva
kojima ljudi, pojedinci ili grupe, komunici-
raju ili pokuavaju da komuniciraju gestovi-
ma, reklamama, jezikom, hranom, odeom,
muzikom itd. Mada je bliska strukturalizmu,
semiologija ne poiva na uverenju da u po-
zadini svakog sistema znakova postoji neka
univerzalna struktura, pa je u stanju da anali-
zira drutvene promene. Znaci i kodovi koje
prouava mogu se shvatiti kao istorijski i kul-
turno specini. Semiolozi i semiolokinje
46
tvrde da materijalnu realnost nikada ne treba
shvatiti kao neto to se po sebi podrazumeva.
Realnost je uvek konstruisana i postaje nam
jasna zahvaljujui kulturno specinim siste-
mima znaenja. Znaenja nikada nisu nevi-
na, uvek postoji neki specini pozadinski
cilj ili interes, koji semiologija nastoji da ot-
krije. Nae iskustvo sveta nikada nije isto i
nevino, jer sistemi znaenja osiguravaju na
koji nain e se ono razumeti. Ne postoji ne-
posredno, nekodirano i objektivno iskustvo
realnog sveta. Realni svet postoji, ali njegova
razumljivost zavisi od kodova znaenja ili si-
stema znakova, kao to je jezik.
17

Poststrukturalizam kao pojam ulazi u
upotrebu sedamdesetih godina 20. veka,
zajedno sa pojmovima postmoderna i de-
konstrukcija. Predstavlja odrednicu koja
povezuje razliite ideje teoretiara kao to
su ak Derida (Jacques Derrida), ak Lakan
(Jacques Lacan), il Delez (Gilles Dellecuze),
Miel Fuko (Michael Foucault), Rolan
Bart (Roland Barthes), an Bodrijar (Jan
Baudrillard) i Julija Kristeva (Julia Kristeva).
Poststrukturalisti i poststrukturalistkinje
17 Dominic Strinati: An Introduction to Popular
Culture, Routledge, London and New York, 1995, pp.
109-110.
47
kritikuju reduktivna strukturalistika shvata-
nja o zatvorenom jeziku, dovrenom znaku,
statinoj strukturi, izolovanom sistemu,
intencionalnom subjektu, egzaktnoj ko-
munikaciji, jasnom kontekstu i doslovnom
itanju. Ukratko, poststrukturalizam odba-
cuje uverenje da postoji jedna pozadinska
stabilna struktura koja zasniva znaenje na
ksnim binarnim parovima (crno-belo, gore-
dole, dobro-loe). Znaenje je pre nestabilno,
uvek je odloeno i u procesu. Znaenje ne
moe biti ogranieno na pojedinane rei,
reenice ili odreene tekstove, ve je rezultat
odnosa tekstova, to jest, intertekstualnosti.
Poststrukuralizam je, kao i strukturalizam,
antihumanistiki u svom decentriranju
jedinstvenog, koherentnog subjekta kao po-
rekla stabilnih znaenja. Strukturalizam i po-
ststrukturalizam su doveli u pitanje klasine
humanistike poglede na svet, drutvo i in-
dividuu, uvodei drugaiji nazor na svet koji
je od osamdesetih godina 20. veka postao
dominantan, a naziva se socijalni konstrukcio-
nizam. Ukratko bih se osvrnula na temeljne
pozicije ova dva pristupa, uspostavljajui dve
binarne opozicije: humanizam-antihumani-
zam i esencijalizam-antiesencijalizam.
Humanizam je sistem miljenja karakteri-
stian i dominantan u zapadnim drutvima.
48
Prema tom sistemu miljenja, osoba se po-
smatra kao objedinjeni, koherentni i racional-
ni delatnik (agent), kao tvorac vlastitog isku-
stva i njegovog znaenja. Humanizam je esen-
cijalistiki, jer pretpostavlja da u sri jedinke
postoji neka sutina i da je ona jedinstvena,
koherentna i nepromenjiva. U esencijalisti-
kom shvatanju sveta smatra se da iskustvo je-
dinke i znaenje tog iskustva potiu od same
osobe, iz njene sutinske prirode.
Antihumanizam u prvi plan postavlja je-
zik kao izvor znaenja iskustva. Teri Iglton je
pisao da je strukturalizam omoguio uvid da
je znaenje rei konstrukt, a to znai da zna-
enje nije bitno vezano za lini doivljaj, niti
je sluajnost, ve je proizvod komunikacijskih
sistema. Strukturalizam je spoznao da jezik
prethodi pojedincu, da jezik nije toliko pro-
izvod pojedinca koliko je pojedinac proizvod
jezika. Teite je sa jedinke preneto na dru-
tveno okruenje. U drutvenom konstrukci-
onizmu, po britanskoj psiholokinji Vivijen
Ber (Vivien Burr), objanjenje drutvenog
sveta, bilo da je re o individualnim postup-
cima i oseanjima ili o grupama, klasama i
drutvima, ne treba traiti u pojedincima, ve
u lingvistikom prostoru kojim se oni kreu
zajedno sa drugim ljudima. Antihumanizam
podrazumeva stav da je jastvo (self jastvo,
49
sopstvo, sebstvo) proizvod jezika i drutvenih
interakcija i neprestano se menja u zavisnosti
od okolnosti u kojima se data osoba kree i s
kojim ciljem. Razlika izmeu strukturalizma
i poststrukturalizma je u tome to poststruk-
tualisti smatraju da znaenje nikada nije
utvreno, da rei, reenice, pesme, knjige itd.
menjaju znaenje u zavisnosti od vremena,
konteksta i osoba koje ih izvode.
Esencijalizam je doktrina koja pripisuje k-
sna svojstva ili sutine kao univerzalna svoj-
stva odreenim kategorijama ljudi. Moe se
rei da esencijalizam pretpostavlja da rei ima-
ju stabilne referente i da drutvene kategorije
odraavaju jedan sutinski pozadinski identi-
tet (na primer, enskost, mukost, ili osobine
crne ili bele rase itd.). Poststrukturalisti i
poststrukturalistkinje smatraju da jezik nema
stabilne referente i zato ne moe da reprezen-
tuje ksne istine ili identitete. Esencijalistiki
odgovor na pitanje ta je ena? uzima kate-
goriju ena kao odraz jednog identiteta koji
je u osnovi a zasniva se na biologiji (bioloki
esencijalizam), ili na kulturnim i drutvenim
ulogama (drutveni ili lozofski esencijalizam).
Strukturalizam i poststrukturalizam su
antiesencijalistiki. Po strukturalistima i po-
ststrukturalisttima, istine, subjekti ili identi-
teti ne mogu postojati izvan jezika (struktu-
50
ralizam) ili teksta (poststrukturalizam). Po
antiesencijalistikom stavu, enskost i mu-
kost, na primer, nisu univerzalne i vene kate-
gorije, ve naini opisivanja i disciplinovanja
ljudskih subjekata u odreenom istorijskom
trenutku i u odreenim drutvenim kontek-
stima.
Jo jednom u se osvrnuti na problemati-
ku jezika. Prema konvencionalnoj teoriji jezika,
jezik se posmatra kao sredstvo komunikacije.
Ona podrazumeva da je jezik transparentan
(tj. proziran) medij kojim pojedinac prenosi
drugom pojedincu odreena unapred data
znaenja. Ovo se moe predstaviti shemom
poiljalac poruka primalac. Suprotnu
koncepciju ponudili su strukturalisti i po-
ststrukturalisti, koji su smatrali da je znaenje
konstrukt. Drugim reima, jezik je sutinski,
konstitutivni i instrumentalni inilac ivota
jednog drutva. Shema poiljalac poruka
primalac moe se transformisati u shemu
autor/autorka/pisac/spisateljica delo/tekst
italac/itateljka. Humanistiki pristup privi-
leguje poiljaoca/autora/pisca kao najbitnijeg
u ponuenoj shemi. On je izvor znaenja i
stvaralac smisla.
18
Delo, poruku, tekst emo
18 U humanistikom pristupu imenice i zameni-
ce mukog roda imaju univerzalno znaenje, odnose
51
razumeti ukoliko znamo intencije (namere)
poiljaoca, odnosno pisca. Strukturalizam,
koji je antihumanistiki, privileguje poruku,
tj. delo, i na nju se usredsreuje. Za struktu-
raliste autor/poiljalac nije bitan. Oni pro-
uavaju delo kao zatvorenu strukturu, koja
ima odreene elemente, a znaenje nastaje
uspostavljanjem odnosa elemenata unutar
strukture. Strukturalisti sve analiziraju prime-
njujui lingvistiku kao nauku koja daje me-
tode analize, jer su po njima, videli smo, sve
pojave u kulturi analogne jeziku. Oni tragaju
za dubinskom strukturom koja se iskazuje
binarnim odnosima, na primer, crno-belo,
muko-ensko, priroda-kultura, dobro-zlo,
Bog-avo, organsko-neorgansko, racional-
no-iracionalno itd. Znaenje je stabilno, tj.
ksirano. Poststrukturalizam je antihumani-
stiki, ali delo, tj. tekst, shvata kao otvorenu
strukturu, koja uspostavlja intertekstualne
odnose sa drugim tekstovima kulture. Kao
koncept, intertekstualnost nastaje u kontekstu
poststrukturalistikog prouavanja knjiev-
nosti, medija i popularne kulture. Termin je
uvela Julija Kristeva, francuska teoretiarka
se osobe mukog i enskog roda, dok antihumaniz-
ma tu univerzalnost negira i insistira na tome da rod
mora da bude vidljiv u jeziku.
52
bugarskog porekla. Intertekstualnost je ula
u iroku upotrebu u postmodernim tekstual-
nim analizama i analizama kulture. Odnosi se
na pozajmljivanje sadraja ili stilskih karakte-
ristika prisutnih u prethodno proizvedenim
tekstovima. Time se izraava stav da tekstovi
ne postoje izolovano, ve su proizvedeni u slo-
enom drutvenom kontekstu i ulaze u me-
usobni dijalog. Uspostavljanje intertekstual-
nih veza proces je kojim tekstovi ukazuju na
druge tekstove, anrove, diskurse, teme, forme
i stilove. Svaki tekst je intertekst, jer se sastoji
od referenci koje upuuju na druge tekstove,
a nae razumevanje u izvesnoj meri zavisi od
naeg poznavanja drugih tekstova.
Poststrukturalisti i poststrukutralistkinje
kritikuju binarne opozicije koje uspostavlja
strukturalizam i izvode kritiku stabilnosti,
ksiranosti znaenja znaka. Za njih je znak,
odnosno tekst, polivalentan, vieznaan.
Znaenje nastaje u interakciji sa itaocem/i-
tateljkom. italac/itateljka nije vie pasivan/
pasivna primalac/primateljka unapred datog
i izvesnog znaenja, ve je aktivan stvaralac/
aktivna stvarateljka u proizvodnji znaenja.
Tekst nije u funkciji komunikacije i mimeze,
u smislu neproduktivnosti, ve sam proizvodi
znaenje, to znai da je produktivan.
53
Luj Altiser
Poetkom sedamdesetih godina 20. veka
postalo je jasno da je za razumevanje kultu-
re potrebna sistematinija teorija ideologije,
i zato su u diskurs studija kulture ule ideje
francuskog teoretiara Luja Altisera. Stjuart
Hol je pisao da je to bio trenutak kada je u
Velikoj Britaniji dolo do savladavanja ne-
teoretinosti ili otpora prema teoriji. Altiser je,
naime, napravio kljuan pomak od klasinog
marksistikog ekonomskog determinizma i
pojmova kao to su iskrivljene ideje i lana
svest ka jezikoj ili diskurzivnoj'' koncep-
ciji ideologije. Ideologiju vie nije mogue
objanjavati kao lanu svest, jer ima semioti-
ku vrednost.
Drutvenu formaciju Luj Altiser nije po-
smatrao kao totalitet iji je kultura jedan
izraz, ve kao sloenu strukturu razliitih ni-
voa ili praksi koje su strukturirane kao do-
minantne. Naime, razliiti primeri politike,
ekonomije i ideologije artikulisani su zajed-
no da bi oformili jedinstvo koje nije rezultat
jednosmernog determinizma baze i nadgrad-
nje, ve determinacija koje dolaze sa razliitih
nivoa, tako da je drutvena formacija rezul-
tat naddeternimacije (overdetermination).
54
Ovo podrazumeva da je bilo koja data praksa
ili trenutak rezultat razliitih viestrukih
determinacija. U pitanju su nivoi ili tipovi
praksi, koji imaju sopstvenu logiku i speci-
nosti, koje se ne mogu svesti na druge nivoe
ili prakse, niti se mogu njima objasniti.
Ideologija je relativno autonomna u od-
nosu na druge nivoe na primer, u odnosu
na ekonomiju mada je u krajnjoj instanci
njom determinisana. Altiser ideologiju shvata
kao sistem reprezentacija (slika, mitova, ide-
ja ili koncepata), koji ima sopstvenu logiku i
strogost. To je praksa koja se ivi i transformi-
e materijalni svet. On izdvaja sledee bitne
aspekte ideologije:
a) Ideologija ima optu funkciju konstitu-
isanja subjekata;
b) Ideologija kao ivljeno iskustvo nije la-
na;
c) Ideologija kao pogreno prepoznavanje
stvarnih uslova iskustva je lana;
d) Ideologija je ukljuena u proizvodnju
drutvenih formacija i njihovih odnosa mo-
i.
19
19 Chris Barker: Cultural Studies Theory and
Practice, Sage Publications, London, Thousand Oaks,
New Delhi, 2000, pp. 56.
55
Na ulazak u simboliki poredak jezika, a
na taj nain i konstitucija nas samih kao su-
bjekata (osoba), po Altiseru, uinak je rada
ideologije. U eseju Ideologija i ideoloki
aparati drave iz 1971. godine, utvrdio je
da ideologija pozdravlja ili interpelira kon-
kretne individue kao subjekte
20
. Ideologija
deluje putem interpelacije, strategije kojom
doziva pojedince da postanu subjekti, tran-
sformie ih tako da zauzmu svoje podreene,
podanike poloaje. Ova tvrdnja pokazuje
Altiserov antihumanizam. Naime, subjekt se
po njemu ne posmatra kao samokonstituiu-
i delatnik (agent), ve kao uinak struktu-
ra. U ovom sluaju, rad ideologije konstruie
subjekt, jer nema prakse osim one koja je
ideoloka i u ideologiji. Ukratko, ideoloki
diskurs konstruie subjekatske pozicije, ili me-
sta koja subjekt u diskursu zauzima, a zahva-
ljujui njima svet dobija smisao. Subjekti su
uinci diskursa, jer je subjektnost konstituisa-
na pozicijama koje nas diskurs primorava da
zauzmemo, poto smo konstituisani u diskur-
su i diskursom. Diskurs je ideoloki, jer je par-
cijalan. Nepotpuni naini razumevanja sveta
20 Luj Altiser: Ideologija i dravni ideoloki
aparati, u: Studije kulture Zbornik, ur. orevi
Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 143-147.
56
u kojima su subjekti konstituisani slue da
proizvedu drutveni poredak i interese klasa
koje imaju mo.
U altiserovskoj paradigmi, budui ofor-
mljeni u ideologiji subjekti nisu jedinstveni
i celoviti, ve su fragmentirani i zauzimaju
pluralne subjekatske pozicije. Klasa, ako tako
moemo rei, nije objektivna ekonomska i-
njenica, ve diskurzivno formirana kolektiv-
na subjekatska pozicija. Ali klasna svest nije
ni neminovnost niti je jedinstven fenomen.
Mada lanovi jedne klase imaju izvesne zajed-
nike uslove egzistencije, jedinstvena klasna
svest se ne oblikuje automatski. Klase su he-
terogene, jer postoje koniktni interesi, uslov-
ljeni konkretnim istorijskim procesima i ini-
ocima kao to su rod, rasa, etnicitet, politika
pripadnost itd.
Ideologija je, po Altiseru, dvosmerna. S
jedne strane, ona konstituie stvarne uslove
ljudskih ivota, konstituie poglede na svet
prema kojima ljudi ive. U tom smislu, ide-
ologija nije lana, jer oblikuje kategorije i
sisteme prikazivanja kojima drutvene grupe
shvataju svet. Drugim reima, ideologija je iv-
ljeno iskustvo. Ali ona se moe shvatiti i kao
razraeniji skup znaenja koji svetu daje smi-
sao (ona je jedan ideoloki diskurs), ali tako
da pogreno prikazuju mo i klasne odnose.
57
Po Altiseru, ideologija predstavlja imaginar-
ne odnose pojedinaca prema njihovim realnim
uslovima egzistencije. Ideje i predstave koje sa-
injavaju ideologiju, nemaju idealnu, duhov-
nu, ve materijalnu egzistenciju. Ideologija
postoji u aparatima i sa njima povezanim
praksama. Altiser oznaava niz institucija, pre
svega porodicu, sistem obrazovanja, crkvu i
masovne medije, kao ideoloke aparate dr-
ave (IAD). Crkva je, po njemu, dominatan
pretkapitalistiki ideoloki aparat drave, a
u kontekstu kapitalizma zamenjuje je sistem
obrazovanja, koji je upleten u ideoloku i -
ziku reprodukciju radne moi i drutvenih
odnosa proizvodnje. Ideologija je ekasnije
sredstvo zadravanja klasne moi nego to je
to zika sila. Obrazovanje ne samo da preno-
si optu ideologiju vladajue klase koja oprav-
dava i ozakonjuje kapitalizam, ono repro-
dukuje stavove i ponaanje koje u podeli rada
zahteva dominantna klasna grupacija. Svaka
klasa ima ideologiju koja joj je potrebna da
bi u klasnom drutvu ispunila svoju ulogu.
Ideologija maskira realne eksploatatorske
osnove proizvodnje premetajui naglasak sa
proizvodnje na potronju, istiui da su ljudi
individue i time fragmentirajui pojam klase.
Ona vrsto spaja individue, postavljajui ih
ponovo u imaginarnu koherentnu celinu kao
58
pasivnu zajednicu potroaa, ili u okvire ideje
jedinstvene nacije.
Altiser smatra da ne postoji drutveno bez
ideologije. Ona je organski deo njegove celine,
drutvena potreba koja omoguuje socijalno
formiranje ljudi, njihovu promenu i sposob-
nost da odgovore na konkretne egzistencijal-
ne uslove. Ideologija je, kako je to Stjuart Hol
objasnio, diskurzivno oblikovana. Stanje stva-
ri nuno je predstavljeno simbolikim struk-
turama koje govore o nainu kako neko do-
ivljava svet. Meutim, ideologija skriva arbi-
trarnost znaka i predstavlja ga kao prirodnu,
zdravorazumsku tvorevinu. Ona pokuava da
naturalizuje (prikae prirodnim, normalnim,
neupitnim, univerzalnim i venim) svoju
diskurzivnu proizvedenost, skrivajui meha-
nizam na kojem poiva. Vlasnici sredstava za
proizvodnju, na primer, proizvode ideoloku
naraciju o optoj slobodi koja im omoguava
da potinjene dre u pokornosti, i da vlasti-
tu dominaciju ive kao slobodu za sve, kao
normalnu, prirodnu situaciju. Naracija ima
za cilj da reprodukuje uslove proizvodnje (tj.
proizvodne snage i proizvodne odnose), koji
garantuju zadravanje postojeih odnosa do-
minacije, a to ini posredstvom odreenih
institucija.
Drava je u marksistikoj teoriji uvek shva-
59
ena kao ugnjetaki aparat, maina kojom
vladajua klasa ugnjetava potlaene. Drava
je dravni aparat, a ine ga vlada, administra-
cija, policija, sudstvo, vojska. Da bi se teorija
drave unapredila, istie Altiser, potrebno je
voditi rauna o tome da postoji razlika iz-
meu dravne vlasti i dravnog aparata, koji
se ne mogu poistovetiti. Cilj klasne borbe je
osvajanje i zadravanje dravne vlasti, pa vlast
koristi dravni aparat za ostvarivanje svojih ci-
ljeva, a proleterijat mora osvojiti vlast kako bi
unitio postojei dravni aparat, nadomestio
ga svojim i zatim ukinuo.
Dravni represivni aparat sainjavaju i
drugaiji mehanizmi od pomenutih. Njih
Altiser naziva, videli smo, ideolokim aparati-
ma drave (IAD). Tu spadaju razliite specija-
lizovane institucije: religijski IAD (sistem ra-
zliitih crkava); kolski IAD (sistem razliitih
javnih i privatnih kola); porodini IAD;
politiki IAD (politiki sistem, sa razliitim
partijama); pravni IAD; sindikalni IAD; infor-
macijski IAD (tampa, radio, televizija itd.);
kulturni IAD (knjievnost, umetnost, sport).
Dok dravni ugnjetaki aparat deluje u sferi
javnog, ideoloki aparati drave u svojoj ras-
prenosti deluju u sferi privatnog, ali su oni,
mada raznorodni i protivreni, utemeljeni u
vladajuoj ideologiji. Nijedna klasa ne moe
60
vladati dravom ako istovremeno ne vlada i
njenim ideolokim aparatima.
Antonio Grami
Jasno je da ideologija priziva subjekt da
zauzme unapred datu poziciju, ali se postav-
lja pitanje zato je to tako. Odgovor je dao
italijanski marksistiki teoretiar Antonio
Grami (Antonio Gramsci) poetkom tride-
setih godina 20. veka, deniui pojam hege-
monije
21
. Ve je bilo rei o tome da je Marks
smatrao da je vladajua klasa u stanju da na-
metne svoje vrednosti i ideje drutvu u celini,
jer ima privilegovanu ekonomsku i politiku
poziciju i da e se potlaene klase kada uvide
svoj poloaj pobuniti, pa e je revolucijom
zbaciti. Grami je, dok je bio u zatvoru pod
faistikom Musolinijevom diktaturom, razvi-
jao ideju o hegemoniji da bi objasnio zato ne
dolazi do socijalistikih revolucija. Tvrdio je
da su razvijene zapadne demokratije postigle
iroki konsenzus i da strukture moi drave
nisu primorane da koriste silu da bi vladale.
Podreene klase u njima kao da aktivno po-
21 Antonio Grami: Hegemonija, intelektualci
i drava, u: Studije kulture Zbornik, ur. orevi
Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 148-154-
61
dupiru ili bar pristaju na vrednosti i ideale
monih, dominantnih klasa. Dok se marksi-
zam bavio drutvenim klasama i vlasnitvom
nad sredstvima za proizvodnju, pojam hege-
monije je pokazao da nema jedne jedinstve-
ne klase kapitalista, ve da pre postoji savez,
vladajui blok, koji ima zajednike interese.
Hegemoni blok se nikada ne sastoji od jed-
ne drutveno-ekonomske kategorije, ve je
formiran nizom saveza u kojima jedna gru-
pa zauzima vodeu poziciju. Ideologija igra
sutinsku ulogu, dozvoljavajui ovom savezu
grupa, prvobitno shvaenom u terminima
klase, da prevazie usko ekomonsko-korpo-
rativni interes u prilog dominaciji nacional-
nog. Drugim reima, vladajue grupe, klase,
delovi klasa ili blokovi ne vladaju na silu,
nego dogovorno, zahvaljujui postignutom
konsenzusu. Poto je drugaija artikulacija
vladajueg bloka uvek mogua, hegemonija
nije trajno stanje, ona se stalno mora sticati,
obnavljati i odravati.
Hegemonija je, po Gramiju, proces stva-
ranja, zadravanja i reprodukovanja jednog
autoritativnog skupa znaenja i praksi. U
njegovoj analizi, ideologija se shvata u smi-
slu ideja, znaenja i praksi, za koje se smatra
da su univerzalne istine, a u stvari su mape
znaenja koje podupiru mo odreenih dru-
62
tvenih grupa. Ideologija nije odvojena od i-
votnih aktivnosti, ve je materijalni fenomen
ukorenjen u svakodnevnim uslovima ivota.
Ideologije snabdevaju ljude pravilima prak-
tinog vladanja i moralnog ponaanja.
Grami je verovao da su proleterijatu po-
trebni organski intelektualci, koji ne opisuju
drutveni ivot spolja, ve jezikom visoke
kulture izraavaju realna iskustva i oseanja
masa. Po njemu, sve osnovne drutvene
klase stvaraju vlastiti sloj intelektualaca, a in-
telektualni rad povezuje ljude u poseban sloj,
te se ini da intelektualni rad ima duhovnu
autonomiju. Ali poto je istorijski proces ce-
lina, kulturne aktivnosti nemaju autonomni
smisao. Grami je smatrao da pobeda radni-
ke klase nije mogua ako njeni intelektualci
jezikom obrazovanih klasa ubedljivo ne arti-
kuliu vlastitu originalnu kulturu i ne na-
metnu je kao hegemonu
22
. O organskim inte-
lektualcima je pisao kao o individuama, ali je
njegov koncept u neogramijevskim analizama
u studijama kulture transformisan u smislu
kolektivnih organskih intelektualaca na tra-
gu altiserovskih ideolokih aparata drave,
kao to su porodica, televizija, tampa, obra-
22 Laek Kolakovski: Glavni tokovi marksizma III,
prev. dr Risto Tubi, Beograd: BIGZ, 1985, str. 272.
63
zovanje, religija i industrija kulture. Poto je
hegemonija rezultat pregovora izmeu domi-
nantnih i podreenih grupa, nju istovreme-
no odlikuju i otpor i inkorporacija, a to
znai uverenje da se nikada ne radi o moi
koja se namee odozgo. Po neogramijevskim
analizama, popularna kultura se stvara kada
ljudi aktivno konzumiraju tekstove i prakse
koje proizvodi industrija kulture. Don Stori
istie da koncept hegemonije dozvoljava stu-
dentkinji
23
popularne kulture da se oslobodi
ranijih ograniavajuih pristupa. Popularna
kultura se vie ne posmatra kao neto to
ometa istorijski razvoj drutva. To nije ni kul-
tura nametnuta politikom manipulacijom,
kao u sluaju Frankfurtske kole. Ne shvata se
ni kao znak drutvenog zastoja i propadanja,
kao u tradiciji kulture i civilizacije, niti je ne-
to to se spontano pojavljuje odole, kao u ne-
kim oblicima kulturalizma. Popularna kultu-
ra nije maina koja stvara znaenja utiskujui
oblike subjektnosti na pasivne subjekte, kao
u nekim oblicima strukturalizma. Koncept
hegemonije nam dozvoljava da o popularnoj
23 Stori upotrebljava imenicu enskog roda kao Stori upotrebljava imenicu enskog roda kao
univerzalnu i ona se odnosi i na muki i na enski
rod: The concept of hegemony allows the student of
popular culture to free helself from...
64
kulturi razmiljamo kao o mnotvu suprotnih
namera oko kojih se pregovara, kao o kulturi
koja se istovremeno namee odgore i formira
odole, koja je istovremeno i komercijalna i
autentina, stalno se kree izmeu otpora i
inkorporacije itd.

Centar za savremene studije kulture
Riard Hogart je 1963. godine doao u
Birmingen na Katedru za engleski jezik i ubr-
zo osnovao Centar za savremene studije kul-
ture. Na elu Centra bio je do 1968, kada ga
je zamenio Stjuart Hol, koji je na toj funkciji
ostao do 1979, kada je na njegovo mesto do-
ao Riard Donson. Analitiki otvorena i na-
uno stroga, ova institucija je bila usmerena
protiv usamljenikog, izdvojenog i kompetativ-
no-posesivnog modela istraivanja, koji domi-
nira u humanistikim i drutvenim naukama.
Istraujui medije, teoretiari koji su de-
lovali u ovom Centru, znaajno su promenili
pristup prouavanju medija. Treba najpre rei
da su napustili interpretativni model nepo-
srednog uticaja utemeljen u bihejvioristikoj
koncepciji nadraaja i reakcije, koju su razvi-
jali ameriki teoretiari. Taj model zamenjen
je modelom koji u sredite panje postavlja
pitanje ideoloke uloge medija, odnosno prou-
65
avanje medija kao glavne kulturne i ideolo-
ke snage koja zauzima dominantnu poziciju
u denisanju drutvenih odnosa i politikih
problema, kao i u proizvodnji i preobliko-
vanju popularnih ideologija u odnosu na
njihovu publiku. Teoretiari ovog Centra su
odbacili uverenje da su medijski tekstovi tran-
sparentni (prozirni) posrednici ili prenosnici
znaenja, i uveli su sloene oblike analize nji-
hovog jezikog i ideolokog strukturiranja.
Transparentnost (prozirnost) medija, analogno
transparentnosti jezika, podrazumeva teori-
ju komunikacije zasnovanu na pretpostavci
da jezik (medija) neproblematino slui kao
sredstvo u komunikaciji
24
. Pretpostavljalo se
da realnost postoji izvan jezika (medija) i je-
zikom treba da je to tanije predstavi. Ovaj
model komunikacije pretpostavlja uverenje
da realnost i iskustvo prethode jeziku. Teri
Iglton je objasnio da bi se u tom smislu mo-
glo rei da se holivudski lm slui kamerom
kao prozorom ili drugim okom kojim gle-
daoci/gledateljke posmatraju stvarnost. Ali
sadraj snimljene sekvence proizvod je niza
tehnikih postupaka, a ne prirodna kon-
kretna stvarnost koju kamera naprosto odra-
24 Dubravka uri: Jezik, poezija, postmoderni-
zam, Beograd. Oktoih, 2002, str. 108.
66
ava. Teoretiari birmingemskog centra odba-
cili su i koncept po kojem je publika pasivna
i nediferencirana masa, koja jednostavno trpi
uticaj medijskih kua i oglaivaa, zameniv-
i je idejom aktivne publike i aktivnog ita-
nja. Odbacivanje pojma masovne kulture,
znailo je da postoji uverenje da je pitanje o
medijima i ideologiji podstaklo razmatranje
uloge koju sredstva saoptavanja imaju u
cirkulaciji i osiguravanju dominantnih ideo-
lokih denicija i reprezentacija.
Stjuart Hol
Mnogi autori smatraju da je objavljivanje
teksta Kodiranje/dekodiranje (Encoding/
Decoding) televizijskog diskursa 1973. godi-
ne Stjuarta Hola oznailo trenutak kada su le-
viarske, postlivisovske studije kulture postale
semiotiko-strukturalistike. Ovaj tekst je, po
reima Frensisa Malherna (Francis Mulhern),
doveo do post-kulturalistikog obrta. Hol je
izveo kritiku amerikog empiristikog bihej-
vioralistikog pristupa procesu komunikacije,
koji se, po njemu, zasnivao na zdravorazum-
skoj pretpostavci da poslata poruka do pri-
maoca stie neiskrivljena. Smatrao je da svaki
trenutak u procesu komunikacije ima vlastite
uslove postojanja, zato je taj proces izuzetno
67
sloen. Proizvodnju i potronju poruke odre-
uju:
- diskursi upotrebljenog medija (na
primer, slika na televiziji);
- diskurzivni kontekst (na primer, vizu-
elne konvencije televizijskih vesti);
- tehnologije, koje nose poruku (na
primer, unapred snimljen prilog ili izvetava-
nje uivo).
25

Drugim reima, Hol kritikuje reduktiv-
nost modela poiljalac poruka prima-
lac. Njegova namera je bila da teoretizuje tele-
vizijsku komunikaciju kao specinu praksu
oznaavanja. Imajui na umu Marksa, zalagao
se za koncepciju komunikacije kao strukture
s dominantom, artikulisane kroz meusobno
povezane distinktivne prakse proizvodnje,
razmene, raspodele, odnosno potronje, i re-
produkcije. U toj komunikaciji kao struktu-
riranom procesu, nijedan trenutak u potpu-
nosti ne garantuje sledei trenutak sa kojim
25 Peter Stankovi,.Kulturne tudije: pregled
zgodovine, teorij in metod, u: Cooltura Uvod v kul-
turne tudije, uredili Ale Debeljak, Peter Stankovi,
Gregor Toms, Mitja Velikonja, Scripta, tudentska za-
loba, Ljubljana, 2002, str. 37.
68
je artikulisan. Po Holu, jedan dogaaj mora
najpre postati pria pre nego to postane
komunikativni dogaaj, a pria mora da bude
jasna unutar okvira znanja kojima publika
raspolae. Zakljuio je da je televizijski govor
polisemian (vieznaan), ali da ipak nikada
nije sasvim pluralan, i izdvojio je tri pozicije
u procesu dekodiranja. Prva je dominantno-he-
gemonijska, u kojoj gledanje deluje unutar do-
minantnog koda i proizvodi kodiranjem pri-
eljkivano znaenje. Druga pozicija je struk-
turirana oko pregovarakog koda ili pozicije, i
predstavlja neku vrstu meavine prilagoenog
koda u odnosu na preferirano znaenje. Trea
pozicija je opozicijski ili suprotni kod. Diskurs
se tu otvara politici znaenja, ukljuuje borbu
za semantiki ishod, izbegava nadzor, a u de-
kodiranju proizvodi strategiju otpora.
Holova namera je bila da u analizi uspo-
stavi autonomiju i produktivnost specinih
kulturnih praksi, a da istovremeno istrai
odnose koje one uspostavljaju sa drutvom
u celini. Proizvodnja i recepcija podjednako
su podreene uspostavljenim mogunostima
dominantne kulture koja je kodirala odreu-
jue uslove ekonomske i politike egzistenci-
je.
Hol je osamdesetih godina uestvovao u
69
projektu pod nazivom New Times, koji se ba-
vio ekonomijom, a imao je za cilj moderni-
zaciju intelektualaca komunista, jer je i sam
pripadao novoj levici. Uesnici u ovom pro-
jektu su smatrali da kapitalizam prolazi kroz
vanu unutranju reorganizaciju, koja obu-
hvata prelaz od starog naina masovne pro-
izvodnje odreene proizvodnom tekuom
trakom i masovnog trita ka novom svetu
eksibilnih specijalizacija i diferencijacije
proizvoda. U pitanju je prelazak od fordisti-
kog na post-fordistiki reim akumulacije.
To je znailo da razvijena zapadna drutva,
kao to je britansko, poinju da se odlikuju
raznolikou, raznovrnou i fragmentaci-
jom, a ne vie homogenizacijom, standardi-
zacijom, ekonomijama i organizacijama ka-
rakteristinim za moderno masovno drutvo.
Levica je, u skladu sa tim, morala da revidira
svoje zastarele nazore. Hol je ipak istakao da
post-fordizam, postindustrijalizam, pos-
tmodernizam ili revolucija subjekta nisu
nuno meusobno povezani
26
. Zanimljivo
je da je politika sada koincidirala sa civilnim
drutvom, u kojem su se take moi i sukoba
26 Francis Mulhern: Culture/Metaculture,
Routledge, London and New York, (2000), 2006, pp.
115.
70
umnogostruile i okruivale sve ono to se do
tada smatralo apolitikim: porodicu, zdravlje,
hranu, seksualnost, telo itd. Politika za koju se
dugo mislilo da je povezana sa ekonomijom,
postala je kulturalna.
Fraza novi etniciteti (new ethnicities) po-
kazuje dominantnu temu u Holovim spisima
tokom devedesetih godina. Treba znati i to
da je Hol crni subjekt Britanske imperije,
poreklom sa Jamajke. Frensis Malhern istie
da je u prvoj fazi nastojanja, oznaenog po-
menutom sintagmom, namera bila da se os-
pori pozicioniranje crnih ljudi kao onih koji
ne govore, i koji su nevidljivi drugi domi-
nantne (bele) estetike i diskursa kulture. Cilj
je bio otvoriti pristup mestima i sredstvima
kulturne proizvodnje, da bi se armisala sa-
moreprezentacija, nasuprot dominantnom,
rasistikom poretku oznaavanja. U drugoj
fazi vie nije bilo vano baviti se samo od-
nosima reprezentacije, ve politikom same
reprezentacije, tj. teorijom i praksom kulture
koja ide dalje od esencijalistikog nevinog
uverenja da crni subjekt zaista sutinski po-
stoji. Naime, smatralo se da je reprezentaci-
ja formativna i konstitutivna a ne izra-
ajna. Oblikujuji uslovi bivanja crnim
(blackness) sada su se posmatrali kao istorijski,
poto ih priroda ne moe garantovati. Pojam
71
crn udaljio se od rasistikog diskursa, preo-
brativi se od negativnog u pozitivan termin.
Istovremeno je pojam etniciteta preuzet od
multikulturalizma dominantnog toka, koji je
teio da ga uini apsolutnim kao nepromenji-
vu kulturnu injenicu. On je redenisan, tako
da kada se o njemu govori priznaje se da su
istorija, jezik i kultura odreujui u konstruk-
ciji subjektnosti i identiteta. Na kraju treba
istai i to da je Hol pisao da je injenica da su
svi diskursi smeteni, pozicionirani, situirani i
da je svako znanje kontekstualno
27
.
Don Fisk
Kao teoretiar, Don Fisk je delovao u
Velikoj Britaniji, Australiji i Sjedinjenim
Amerikim Dravama. On je popularnu kul-
turu denisao kao kulturu obezvlaenih,
koja nosi obeleja odnosa snaga dominacije
i podreenosti. Popularna kultura je u indu-
strijskim drutvima kontradiktorna, zato to
je roba koja postaje popularna kultura indu-
strijalizovana, to znai da je proizvodi i dis-
27 Ibid, pp. 121.
72
tribuira protom motivisana industrija. Ali,
poto je roba namenjena obinim ljudima,
oni je prisvajaju, a njihovi interesi se razlikuju
od interesa industrije. Popularna kultura nije
potronja, ona je kultura, jer podrazumeva ak-
tivan proces stvaranja i prenoenja znaenja
i zadovoljstava unutar odreenog drutvenog
sistema.
Kultura svakodnevnog ivota poiva na
kreativnom i selektivnom korienju izvora
koje nudi kapitalizam. Roba koju ljudi koriste
u izvesnoj meri postavlja ideoloke zahteve i
disciplinuje potroae, jer je kao proizvod in-
dustrije kulture postavljena kao centristika,
disciplinujua, hegemona, tj. u skladu je sa
zahtevima drutva u okviru kojeg se proizvo-
di. Ekonomski sistem, koji odreuje masovnu
proizvodnju i masovnu potronju, po Fisku,
ideoloki reprodukuje sebe u robi koju pro-
izvodi. Roba reprodukuje ideologiju sistema
koji ju je proizveo. Ona je materijalizovana
ideologija i nastoji da u podreenima stvori
lanu svest o njihovom poloaju u drutvu.
Ideologija deluje u sferi kulture onako kako
ekonomija deluje u svojoj sferi, s tenjom da
naturalizuje kapitalistiki sistem tako da de-
luje kao da je on jedini mogu
28
. Tako je, po
28 Don Fisk: Popularna kultura, prev. Zoran
73
Fisku, dins proet ideologijom belog kapita-
lizma, te svako ko ga nosi neizbeno uestvu-
je u toj ideologiji i doprinosi njenom irenju.
Kada se obuemo u dins prihvatamo poloaj
subjekata unutar te ideologije, usaglaavamo
se s njom i dajemo joj materijalni izraz.
Ali postoje i sile popularne kulture koje
transformiu robu pluralizujui znaenja i
zadovoljstva koja nudi, izbegavajui ili suzbi-
jajui njenu sposobnost disciplinovanja, na-
ruavajui njenu homogenost i koherentnost.
U raspravi o potronji kao proizvodnji, Fisk
se poziva na francuskog teoretiara Miela
de Sertoa (Michel de Certeau). U uvodu u
knjigu Invencija svakodnevice, De Serto je pi-
sao da je fabrikacija skrivena proizvodnja,
rasprena na prostorima koje odreuju i za-
uzimaju sistemi proizvodnje. Ta proizvodnja
moe biti urbanistika, trgovaka, televizijska
itd. Ali, istakao je on, racionaliziranoj, ek-
spanzionistikoj, kao i centralistikoj, bunoj
i spektakularnoj proizvodnji odgovara druga
proizvodnja, koja se odreuje kao konzuma-
cija. Ona je lukava, rasuta, ali se uvlai svuda,
tiha je i gotovo nevidljiva, jer je ne odreuju
vlastiti proizvodi nego nain korienja proi-
zvoda koje namee prevladavajui drutveni
Paunovi, Beograd: Clio, str. 22.
74
poredak
29
. De Serto koristi vojniku metaforu
da bi objasnio borbe koje se u kulturi vode
oko znaenja i govori o strategiji monih, koji
koriste velike, dobro organizovane snage, a
suprotstavlja im se promenljiva taktika sla-
bih. Taktike potronje, odnosno domiljanje
slabih kako da iskoriste jake, vodi politizaciji
svakodnevne prakse. Slian stav nalazimo i
kod Fiska, koji istie da je politika popularne
kulture politika svakodnevice, a to znai da
ona deluje na mikro, a ne na makro politi-
kom novou, i da je progresivna, a ne radikalna.
Pojam politike svakodnevice izveden je iz rada
Miela Fukoa, koji se bavio modernim forma-
ma moi. Fuko je smatrao da mo ne potie iz
jednog izvora, ve cirkulie celim drutvenim
telom, pa i najsitnijim i najtrivijalnijim delo-
vima. Isticanjem da moderna mo ima kapi-
larni karakter, naglasio je politiku svakod-
nevnog ivota. Politika svakodnevnog, koja
deluje na mikro nivou, tie se svakodnevnih
ostvarivanja neravnopravnih odnosa moi u
strukturama kao to su porodica, radno okru-
enje ili uionica. Njena progresivnost ogleda
se u preraspodeli moi unutar tih struktura u
korist obespravljenih.
29 Michel de Certeau: Invencija svakodnevice, prev.
Gordana Popovi, Zagreb: Naklada MD, 2003, str. 33.
75
Objanjavajui pojam produktivnih zado-
voljstva, Fisk se poziva na Rolana Barta i poj-
move jouissance i plaisir. Bart je imao na umu
pre svega avangardne i realistike knjievne
tekstove. Pisao je da je pojam plaisire povezan
sa konzistentnou jastva ili subjekta, koji se
armie posredstvom vrednosti, udobnosti,
ekspanzivnosti i lagodnosti. On pripada do-
menu itanja klasinih tekstova. Nasuprot
tome, pojam jouissance oznaava sistem i-
tanja ili iskaz, kojim subjekt, umesto da se
armie, odbacuje sebe, prolazei kroz isku-
stvo obilja, koje je strogo govorei jouissance.
Veina tekstova koje itamo, po Bartu, pripada
domenu pleasure, a samo retki domenu jouis-
sance. Avangardni tekstove su, naravno, teksto-
vi jouissance-a. Oni su neitljivi ne samo zato
to koriste neobine slike i imaginaciju, ve,
to je jo vanije, i na nivou samog struktu-
riranja jezika. Re jouissance se prevodila kao
blaenstvo, ekstaza ili orgazam. Fisk je pisao
da je za Barta jouissance zadovoljstvo tela na-
stalo u trenutku provale kulture u prirodu, i
oznaava gubitak vlastitog bia i subjektnosti
koja kontrolie to bie i njime upravlja. Poto
je bie drutveno konstruisano, to znai da
je i kontrolisano, ono je sredite subjektnosti,
pa stoga i sredite ideoloke produkcije i re-
produkcije. Gubitak vlastitog bia predstavlja
76
izbegavanje ideologije. Plaisir stvara drutvo,
ono je utemeljeno u dominantnoj ideologiji,
a tie se drutvenog identiteta i njegove po-
tvrde. Ako jouissance stvara zadovoljstva iz-
begavanja drutvenog poretka, plaisir stvara
zadovoljstva koja uspostvljaju vezu s tim po-
retkom. Plaisir je vie svakodnevno zadovolj-
stvo, a jouissance je zadovoljstvo koje nastaje u
posebnim, karnevalskim trenucima
30
.
Dok je klasina teorija teksta posmatrala
tekst kao zatvorenu celinu koja ima unapred
odreena, izvesna znaenja, poststrukturali-
sti i poststrukturalistkinje su smatrali da je
tekst proizvodan, da proizvodi, a ne da pre-
nosi unapred data znaenja. Fisk je primenio
ovu tezu na tekstove popularne kulture kada
je pisao da popularni tekst treba da bude
proizvoaki. On koristi Bartovu distinkciju
lisible/scriptible (itljivo/pisivo). Lisible je ono
to se slae s ustanovljenim kodovima i zna-
mo kako ga treba itati; scriptible je ono to
se opire itanju i moe biti samo napisano.
Poststrukturalistika potraga za kodovima na-
vela je kritiare i kritiarke da delo posmatra-
ju kao intertekstualni konstrukt, proizvod ra-
zliitih kulturnih diskursa na koje se oslanja
30 Don Fisk: Popularna kultura, prev. Zoran
Paunovi, Beograd: Clio, str. 66.
77
da bi bio razumljiv, uvrujui na taj nain,
sredinju ulogu itaoca/itateljke kao obje-
dinjujuu taku. Fisk objanjava da itljivi
(italaki) tekst zahteva sutinski pasivnog,
receptivnog, disciplinovanog itaoca, koji na-
stoji da usvoji znaenja teksta kao unapred
data. Takav tekst je relativno zatvoren, lak za
itanje i ne postavlja specijalne zahteve itao-
cu. Nasuprot njemu postoji pisivi (spisatelj-
ski) tekst, koji itaoca neprestano izaziva da
ga ponovo napie i podari mu smisao. Takav
tekst istie vlastitu tekstualnu konstrukciju
i poziva itaoca da uestvuje u konstrukciji
znaenja.

Kulturni populizam
U knjizi Kulturni populizam (1992) Dim
Mekgigan (Jim McGuigan) je tvrdio da se
prouavanje popularne kulture u studijama
kulture suoilo sa krizom paradigme. To je
najjasnije naznaeno u politici kulturnog po-
pulizma. Kulturni populizam Mekgigan de-
nie kao intelektualnu pretpostavku, koju
su stvorili studenti popularne kulture, prema
kojoj su simbolika iskustva i rutine obinih
ljudi analitiki i politiki puno vaniji nego
78
kultura sa velikim K
31
. Rad na kulturnoj kon-
zumaciji unutar studija kulture je, po njemu,
precenio potroaa, time to je ispustio iz
vida odluujuu ulogu koju proizvodnja igra
u ograniavanju mogunosti potronje. Tako
se studijama kulture zamera da nisu u stanju
da potronju postave u okvire odreujuih
uslova proizvodnje. Iako je uvoenje neogra-
mijevske teorije hegemonije u studije kulture
obeavalo da e to uiniti, Mekgigan je pisao
da to nikad nije uinjeno adekvatno zbog
prvobitnog raskola sa kulturom politike
ekonomije''
32
.
Odbijanje kulturnog populizma da sudi
o nekom tekstu ili o nekom delovanju kao
dobrom ili loem nije, prema autorima
kao to je Don Stori, kriza, nego dobrodolo
priznanje da postoje i neka druga, zanimljivi-
ja pitanja. ta je dobro a ta loe esto se
menja u zavisnosti od konteksta. Stori smatra
da bi bilo produktivnije kada bi se shvatilo
da se na ova pitanja moe odgovoriti samo u
31 John Story: Politika popularnog, prev. Amra
apo i Gordana Tripi, u: Razlika/Dierance, temat
Kulturalni studiji i drugo, br. 3-4, Tuzla, 2003. str. 53.
32 Dim Mekguigan: Putevi kulturnog populiz-
ma, u: Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena,
Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 347-358.
79
konkretnim kontekstima, umesto da se osta-
ne u zamci beznadnog traenja apstraktne
izvesnosti.
Fisk je optuen da je najtipiniji predstav-
nik populizma, ali po Storiju on ne slavi do-
segnutu utopiju, nego aktivnu borbu ena i
mukaraca da stvore neki smisao i prostor u
svetu koji se zasniva na eksploataciji i ugnje-
tavanju. Mekgigan sugerie da je zadovoljstvo
i njegova identikacija i slavlje u nekakvom
osnovnom smislu kontrarevolucionarno.
Stori iznosi miljenje da nije tano da tvrdnja
da publika stvara znaenje u nekom dubljem
smislu znai negiranje potrebe za politikom
promenom. Moemo slaviti simboliki otpor
a da smo i dalje predani radikalnoj politici.
Kritiari su optuili Fiska da, zbog nekriti-
kog pristupa koji je razvio unutar kulturnog
populizma, rtvuje ekonomske i tehnoloke
odrednice da bi napravio mesta za interpre-
taciju, koja je hermeneutika verzija studija
kulture, i iskljuivo se usredsreuje na mogu-
a znaenja analiziranih tekstova. Optuili su
ga, na primer, da prouavanje televizije svo-
di na neku vrstu subjektivnog idealizma u
kojem je popularni tekst uvek progresivan
i neoptereen seksizmom ili rasizmom i ni-
kad nije motivisan ekonomskim i politikim
interesima. Zato se istie da je njegov rad
80
klasini primer onog to se desilo studijima
kulture nakon navodnog kolapsa neogram-
ijevske teorije o hegemoniji i pojavljivanja
novog revizionizma, koji studije kulture svo-
di na suprostavljene hermeneutike modele
potronje. Tvrdi se da je, uvoenjem tema o
zadovoljstvu, jaanju, otporu i popularnoj
diskriminaciji, novi revizionizam predsta-
vio trenutak povlaenja sa kritikih pozicija.
Politiki reeno, u pitanju je nekritiki odjek
liberalnih zahteva za suverenitetom kupaca, i
tumai se kao nekritika podrka vladavaju-
oj ideologiji slobodnog trita. Ali Fisk je
odbacio gledite da kapitalistike industrije
kulture proizvode oiglednu raznolikost pro-
izvoda, ija je raznolikost na kraju iluzorna,
jer svi oni propagiraju istu kapitalistiku ide-
ologiju. Odbacio je sve argumente koji se
temelje na tvrdnji da su ljudi ''kulturni idi-
oti'', pasivna, bespomona masa nesposobna
za diskriminaciju, i samim tim ostavljena na
ekonomsku, kulturnu i politiku milost baro-
na industrije. Pisao je da stvorena popularna
kultura krui unutar dveju simultanih ekono-
mija: nansijskoj i kulturnoj. Dok je nansij-
ska ekonomija uglavnom zainteresovana za
razmenu vrednosti, kulturna ekonomija je pr-
venstveno usredsreena na svrhu znaenja,
zadovoljstava i socijalnih identiteta. Smatrao
81
je da otpor onih bez moi prema moi mo-
nika u zapadnim drutvima ima dva oblika:
semiotiki i drutveni. Prvi se uglavnom bavi
znaenjima, zadovoljstvima i drutvenim
identitetom. Drugi je posveen transformaci-
jama drutveno-ekonomskog sistema. Tvrdio
je i to da su ta dva otpora povezana, mada pri-
lino autonomna. Popularna kultura deluje
uglavnom, ali ne iskljuivo, u okvirima semi-
otike moi i uestvuje u borbi koja se vodi
izmeu homogenizacije i razlike, konsenzusa
i konikta. U ovom smislu popularna kultura
je semiotiko ratite gde se publika konstan-
tno angauje u semiotikom gerilskom rato-
vanju, u koniktu izmeu sila inkorporacije
i sila otpora; izmeu nametnutog skupa zna-
enja, zadovoljstava i drutvenih identiteta i,
sa druge strane, znaenja, zadovoljstava i dru-
tvenih identiteta, nastalih u delima semioti-
kog otpora, gde se hegemonijske sile homo-
genizacije uvek susreu sa otporom heteroge-
nizacije. U Fiskovom semiotikom ratnom
scenariju ove dve ekonomije su na suprotnim
stranama: nansijska ekonomija vie podupi-
re snage inkorporacije i homogenizacije, dok
ekonomija kulture vie podrava snage ot-
pora i razliitosti. Semiotiki otpor, tvrdi on,
podriva pokuaj kapitalizma da ideoloki ho-
mogenizuje, to znai da podreena znaenja
82
dovode u pitanje dominantna znaenja.
Feministiki pristupi popularnoj kulturi
Feministkinje su poele da se bave popu-
larnom kulturom pedesetih godina 20. veka.
Njihove interpretacije su pokazale da se u po-
pularnoj kulturi ene ne predstavljaju korek-
tno. Feministike analize kretale su se najpre
u okvirima pristupa koji nazivamo analizom
sadraja, u kojima se insistiralo na simbo-
likom ponitavanju ena. Dokazivale su da
proizvodnja kulture, kao i medijske reprezen-
tacije, zanemaruju, iskljuuju, marginalizuju
ili trivijalizuju ene i njihove interese. ene
su ili odsutne iz medijskih reprezentacija, ili
su stereotipno predstavljene. To predstavlja-
nje je potenciralo njihovu seksualnu privla-
nost, ili ih je smetalo iskljuivo u privatan
prostor doma, gde se one bave kunim po-
slovima. Primedba upuena metodi analize
sadraja koju su sprovodile kasnije feminis-
tkinje, zasnivala se na uverenju da mediji ne
iskrivljuju realnost tako to ene prikazuju
u stereotipnim ulogama. Uloga medija je
mnogo primarnija, jer oni aktivno uestvu-
ju u denisanju i oblikovanju onoga to se u
jednom vremenu podrazumeva pod pojmo-
vima enskost ili mukost. Iz ove perspektive,
83
identiteti ne postoje objektivno i neproble-
matino izvan jezika odreenog medija, koje
popularna kultura u svojim prikazima moe
iskriviti. Indentiteti su konstruisani i repro-
dukovani u popularnoj kulturi radom insti-
tucija masovnih medija
33
. Analiza sadraja
moe pruiti izvesnu sliku o tome kako se rod
reprezentuje u odreenom vremenskom peri-
odu u odreenoj kulturi, ali nije u stanju da
prevazie jednostavan opis. Ovom metodom
nije mogue odgovori na vana pitanja, kao
to su, na primer, kako u razliitim medijima
nastaju kulturne reprezentacije i kako i zato
se one vremenom menjaju. Analiza sadraja
poiva na uverenju da su medijske reprezen-
tacije koherentne, a ne ambivalentne ili kon-
tradiktorne, da su stereotipne rodne uloge
reprezentovane u medijima neproblematine
i konzistentne, a ne sloene i otvorene razlii-
tim interpretacijama.
Sve to je do sada reeno omoguava nam
da u prouavaju medija i popularne kulture
izdvojimo dva pristupa. Na jednoj strani se
nalaze teoretiari i teoretiarke koji smatraju
33 Dominic Strinati: An Introduction to Popular
Culture, Routledge, London and New York, 1995, pp.
192.
84
da su mediji u stanju da na pravi nain odraze
realnost, ukoliko se otklone uzroci koji dovo-
de do ideolokih iskrivljenja. Na drugoj strani
su oni koji smatraju da mediji i popularna
kultura imaju sutinsku ulogu u konstrukciji
realnosti. Ovu drugu poziciju zauzimaju femi-
nistike teoretiarke popularne kulture koje
su pod uticajem strukturalizma, poststruktu-
ralizma, psihoanalize i marksizma. One zastu-
paju stanovite da mediji nisu transparentni i
stoga ne mogu neposredno odraavati stvar-
ni svet, kao to ni jezik nije u stanju da to ui-
ni. Ukoliko utvrdimo da oni to mogu, negira-
mo postojanje procesa medijacije, posredova-
nja (mediation), koji obuhvata skup struktura
i praksi koje proizvode i ideoloki deluju na
materijal koji organizuju. To znai da diskursi
medija posreduju (mediate) izmeu razliitih
drutvenih domena. Oni povezuju drutvene
institucije, njihove diskurse, dogaaje koji ih
okruuju i publiku koja ita, gleda i slua me-
dijske tekstove. Poricanje postojanja medija-
cije oslanjala se na bihejvioristiki model u
kojem se zastupa stanovite da mediji nepo-
sredno deluju na ljude. Tvrdnjom da mediji
odreuju i neposredno utiu na to kako ene
vide sebe i kako se ponaaju kao ene, uspo-
stavlja se pojednostavljena i reduktivna veza
izmeu medija i ponaanja. Ovaj pristup po-
85
greno pretpostavlja da je odnos izmeu me-
dija i njihovih korisnika uzono-posledini.
ene su konstruisane i izvan medija i njihova
marginalnost u drutvu i u medijima dopri-
nosi njihovim podreenim pozicijama
34
.
Popularna kultura, postmodernizam i glo-
balizam
Postmodernizam odlikuje drutveni pore-
dak u kojem sve vea vanost i mo masovnih
medija i popularne kulture znai da oni utiu
na oblikovanje svih formi drutvenih odnosa.
Veruje se da popularna kultura oznaava, i da
medijske slike bitno odreuju na odnos pre-
ma realnosti i nain na koji deniemo sebe i
svet koji nas okruuje. Ovo stanovite nastoji
da shvati drutvo proeto medijima.
O masovnim medijima se nekada mislilo
kao o ogledalu stvarnosti, koje je u stanju da
tu stvarnost manje ili vie precizno odrazi. Ali,
u postmodernizmu se smatra da se stvarnost
moe denisati samo povrinskim odrazima
ovog ogledala. Vie se ne govori o iskrivljenju
34 Dominic Strinati: An Introduction to Popular
Culture, Routledge, London and New York, 1995, pp.
197.
86
stvarnosti, poto taj termin podrazumeva da
stvarnost postoji izvan povrine simulacija
medija i da se moe iskrivljeno predstaviti. To
uverenje se u postmodernoj teoriji dovodi u
pitanje, jer se smatra da jedino mediji mogu
konstruisati na oseaj realnosti. Zato Strinati
istie da spomenutu metaforu moemo upo-
trebiti i rei da je ogledalo jedina realnost
koju imamo
35
.
Ako su popularni medijski znaci i slike
preuzeli na sebe funkciju da za nas deniu
realnost, to znai da stil postaje vaniji od
sadraja, te je tee odrati nekada tako jasnu
razliku izmeu umetnosti i popularne kul-
ture. Nema vie kriterijuma oko koga posto-
ji saglasnost i koji se ne sme prekriti, jer je
njegova vana fukcija da odvoji umetnost od
popularne kulture. Jedan aspekt pomenutog
procesa je i to da umetnost, integrisana u
ekonomiju, sama postaje komercijalna roba
i dobija nove uloge. U reklamama se, na pri-
mer, koristi da bi ubedila i ohrabrila ljude da
troe. Postmoderna popularna kultura odba-
cuje pretenzije i izdvojenost umetnosti, negi-
ra razliku izmeu visoke i niske (popularne)
kulture. To je omoguilo da umetnost koristi
strategije i taktike popularne kulture, kao to
35 Ibid, pp. 224.
87
i popularna kultura koristi strategije i taktike
umetnosti.
U postmodernom dobu ne moemo
odvojiti ekonomiju od popularne kulture.
Podruje potronje, tj. ono to kupujemo i
ono to odreuje ta emo kupiti, pod nje-
nim je bitnim uplivom. U postmodernizmu
slike dominiraju narativom. Slike i znake
smo poeli da konzumiramo radi njih samih,
a ne zato to simbolizuju neki dublji smisao
i vrednosti. Raspravljajui o popularnoj kul-
turi u kontekstu postmodernizma, Dominik
Strinati objanjava da je funkcija reklame ne-
kada bila da potencijalnog kupca uveri da je
reklamirani proizvod vredan i koristan. Ali u
postmodernizmu, reklama vie ne govori ne-
posredno o proizvodu, ve postaje parodijska.
Parodira samo reklamiranje, citirajui druge
reklame, upotrebljavajui reference koje upu-
uju na popularnu kulturu i samosvesno uka-
zuje na sebe kao na reklamu. Postmoderna
reklama se vie bavi kulturnim reprezentaci-
jama nego odlikama kojima reklamirani pro-
izvod moe da privue kupca. Ovo je u skladu
sa pretpostavljenim uruavanjem realnosti
u popularnu kulturu.
Rani kapitalizam je insistirao na proizvod-
nji, dok pozni kapitalizam insistira na potro-
nji. Drugim reima, u naprednim kapitalisti-
88
kim drutvima, poput Velike Britanije, potre-
ba za potronjom je postala vanija nego po-
treba za proizvodnjom. Obilje, dokolica, kao
i mogunost znatnog dela radnike klase da
bitno uestvuje u potronji istakli su znaaj
ovog procesa. Dolo je do rasta potroakih
kredita, ekspanzije reklamnih, marketinkih,
dizajnerskih agencija i agencija za odnose s
javnou, koje ohrabruju ljude da troe, kao
i do pojave postmoderne popularne kulture
koja slavi konzumerizam, hedonizam i stil.
36

Znaaj potronje i medija u savremenim dru-
tvima omoguio je pojavu novih zanimanja,
ili je uticao na to da su se uloge i odlike sta-
rijih promenile. Ova zanimanja imaju za cilj
da ohrabre ljude da ee kupuju to vie ra-
zliitih proizvoda. Neka nova postmoderna
zanimanja imaju funkciju da razviju i promo-
viu postmodernu popularnu kulturu. Meu
zanimanjima koja uestvuju u konstrukciji
postmodernizma su: proizvodnja reklama,
marketing, dizajn, arhitektura, novinarstvo,
zanimanja vezana za kreditno nansiranje, so-
cijalni rad, a pojavili su se i razliiti terapeuti,
profesori, predavai itd. Svi oni deniu i pro-
daju ideje o psiholokom i linom ispunjenju
i unutranjem razvoju linosti, odreuju ukus
36 Ibid, pp. 236.
89
drutva, i imaju vaan uticaj na stilove ivota
ljudi, njihove vrednosti i ideologije.
Zahvaljujui dominaciji masovnih medi-
ja, globalni prostor i vreme trenutno su nam
dostupni, te su nai raniji koncepti prostora i
vremena dovedeni u pitanje. Ubrzani interna-
cionalni protok kapitala, novca, informacija i
kulture poremetio je linearnu jedinstvenost
vremena i uspostavio bliske veze izmeu uda-
ljenih geografskih prostora. Usred brzine i
irine domaaja savremenih masovnih komu-
nikacija i relativne lakoe i brzine kojom ljudi
i informacije mogu putovati, vreme i prostor
vie nisu stabilni i po sebi razumljivi koncep-
ti.
37
. Bitno je istai i to da je ogranien skup
koherentnih identiteta poeo da se fragmenti-
ra u razliite i nestabilne nizove takmiarskih
identiteta. Mnogi teoretiari i teoretiarke su
tvrdili da smo svedoci postepenog nestajanja
tradicionalnih i visoko vrednovanih referen-
tnih okriva unutar kojih su ljudi mogli de-
nisati sebe i svoje mesto u drutvu, kako bi
se oseali relativno sigurni, jer su uvereni da
su njihovi lini i kolektivni identiteti izvesni.
Tradicionalna uporita identiteta, poput dru-
tvene klase, proirene i nuklearne porodice,
lokalne zajednice, susedstva, religije, sindika-
37 Ibid, pp. 226-227.
90
ta, nacionalne drave, kao da pripadaju pro-
losti, zato to u savremenim kapitalistikim
drutvima bre dolazi do drutvenih prome-
na. Ekonomski globalizam, na primer, ten-
dencija da se investira, proizvodi, prodaje i
distribuira na internacionalnoj osnovi preko i
iznad nacionalne drave ili lokalne zajednice,
vaan je inilac u procesu postepenog propa-
danja ovih tradicionalnih uporita identiteta.
Transnacionalni ekonomski procesi negiraju
znaaj lokalnih i nacionalnih industrija, sa-
mim tim negiraju i profesionalne, komunal-
ne i porodine identitete koje su nekada po-
dravali. Potronja podstie individualizam,
ometajui odravanje vrstih i stabilnih iden-
titeta. Televizija ima slian uinak, jer je isto-
vremeno i individualna i univerzalna. Ljudi
se prema televiziji odnose kao individualni
gledaoci/gledateljke, odseeni od irih dru-
tvenih veza, dok se televizija prema ljudima
odnosi kao prema individuama i anonimnim
lanovima/lanicama jedne apstraktne i uni-
verzalne publike. Ni potronja ni televizija ne
mogu postati istinska uporita identiteta i
uverenja, ali poto nema alternativa na koje se
moemo osloniti, popularna kultura i masov-
ni mediji poinju da slue kao jedine okvirne
reference dostupne za konstrukciju kolektiv-
nih i linih identiteta.
91

***
Vreme u kome ivimo odlikuju stal-
ne ubrzane promene, koje globalno zahvataju
itav svet. Prouavanje popularne kulture po-
stalo je sveprisutna pojava. Kritika metodo-
logija koju su razvile britanske studije kulture
primenjuje se u razliitim drutvenim i kul-
turnim kontekstima, delujui u lokalnim spe-
cinostima svake kulture. U tom procesu sve
vie se gubi nekada tako bitan odnos centra i
periferije. Danas periferiju nalazimo u centru,
a centar je na periferiji. Uticaj medija i popu-
larne kulture na svakodnevni ivot u postso-
cijalistikim drutvima doveo je u poslednjih
desetak godina do eksplozije u istraivanju
i prouavanju ovih problema kulture. Knjiga
Diskursi popularne kulture prua uvid u korpus
temeljnih teorija u ovom naunom podruju
i posveujem je svojim sadanjim i buduim
studentima Fakulteta za medije i komunikci-
je Univerziteta Singidunum.

Literatura:
- Luj Altiser: Ideologija i dravni ideo-
loki aparati, u: Studije kulture Zbornik, ur.
orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik,
2008.
92
- Luj Altiser: Kako itati Kapital, Zagreb:
CZKDSSO, 1975.
- Metju Arnold: Kultura i anarhija, u:
Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena,
Beograd: Slubeni glasnik, 2008.
- Mathew Arnold: Culture and Anarchy,
New Haven & London, 1994.
- Vivijen Ber: Socijalni konstrukcionizam,
prev. Slobodanka Glii, Beograd: Zepter
Book World, 2001.
- Chris Barker: Cultural Studies Theory
and Practice, Sage Publications, London,
Thousand Oaks, New Delhi, 2000
- Michel de Certeau: Invencija svakodnevice,
prev. Gordana Popovi, Zagreb: Naklada MD,
2003
- Politika popularnog zbornik radova iz
kulturalnih studija, ur. Dean Duda, Zagreb.
Disput, 2006.
- Dean Duda: Kulturalni studiji Ishodita i
problemi, Zagreb: AGM, 2002.
- Studije kulture Zbornik, ur. orevi
Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008.
- Dubravka uri: Jezik, poezija, postmoder-
nizam, Beograd: Oktoih, 2002.
- Martin Dej: Dijalektika imaginaci-
ja, prev. Mario Suko, Sarajevo: Svjetlost,
Zagreb: Globus.
- Terry Eagleton: Knjievna teorija, prev.
93
Mia Pervan-Plavec, Zagreb: SNL, 1987.
- Don Fisk: Popularna kultura, prev.
Zoran Paunovi, Beograd: Clio, 2001.
- Maks Horkhajmer: Tradicionalna i kriti-
ka teorija, Beograd: BIGZ, 1976.
- Max Horkheimer i Theodor Adorno:
Dijalektika prosvjetiteljstva, prev. Nadeda
ainovi-Puhovski, Veselin Maslea,
Svjetlost, Sarajevo, 1974.
- Antonio Grami: Hegemonija, intelek-
tualci i drava, u: Studije kulture Zbornik, ur.
orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik,
2008.
- Stjuart Hol: Kodiranje, dekodiranje, u:
Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena,
Beograd: Slubeni glasnik, 2008.
- Stuart Hall: Culture, Media, Language.
Working Papers in Cultural Studies 1972-1979,
Hutchinsona & CCCS, London 1980.
- Hogart, Riard. Prokleto bogat ivot i
novija masovna umetnost: seks u izlizanim
depovima, u: Studije kulture Zbornik, ur.
orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik,
2008.
- Richard Hoggard: The Uses of Literacy,
Pengiun, Harmondsworth, 1992.
- Razlika/ Dierance, ur. Nedad
Ibrahimovi, temat Kulturalni studiji i dru-
go, br. 3-4, Tuzla, 2003.
94
- Laek Kolakovski: Glavni tokovi mar-
ksizma III, prev. dr Risto Tubi, predgovor dr
Prvoslav Rali, Beograd: BIGZ, 1985.
- Frenk Rejmond Livis: Masovna civili-
zacija i majninska kultura, u: Studije kultu-
re Zbornik, ur. orevi Jelena, Beograd:
Slubeni glasnik, 2008.
- Dim Mekguigan: Putevi kulturnog
populizma, u: Studije kulture Zbornik, ur.
orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik,
2008.
- Jim McGuigan: Cultural Populism,
Routledge, London & New York, 1992.
- Francis Mulhern: Culture/Metaculture,
Routledge, London and New York, (2000),
2006.
- John Storey: Cultural Theory and Popular
Culture An Introduction, Peking University
Press, 2004.
- John Storey: Politika popularnog, pre-
vod Amra apo i Gordana Tripi, u: Razlika/
Dierance, temat Kulturalni studiji i drugo,
br. 3-4, Tuzla, 2003.
- Peter Stankovi: Kulturne tudije: pre-
gled zgodovine, teorij in metod, u Cooltura
Uvod v kulturne tudije, ur. Ale Debeljak, Peter
Stankovi, Gregor Toms, Mitja Velikonja,
Scripta, tudentska zaloba, Ljubljana, 2002,
str. 11-70.
95
- Dominic Strinati: An Introduction to
Popular Culture, Routledge, London, and New
York, 1995.
- Graham Turner: Britanska tradicija;
kratka istorija, prev. Damir Arsenijevi, u:
Razlika/ Dierance, temat Kulturalni studiji
i drugo, br. 3-4, Tuzla, 2003.
- Graeme Turner: British Cultural Studies.
An Introduction, Routledge, London & New
York, 1996.
- Rejmond Vilijams: Analiza kulture, u:
Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena,
Beograd: Slubeni glasnik, 2008.
- Raymond Williams: Culture and Society
1780-1950, Penguin, Harmondsworth, 1963.
- Raymond Williams: The Long Revolution,
Penguin, Harmondsworth, 1965.
- Raymond Williams: Culture and
Materialism. Selected Essays, Verso, London,
New York, (1980), 2005.
- Paul Willis: Foreward, u: Chris Barker:
Cultural Studies Theory and Practice, Sage
Publications, London, Thousand Oaks, New
Delhi, 2000.
- Womens Studies Group CCCS , Women
Take Issue. Aspects of Womens Subordination,
Hutchinson & CCCS, London 1978.
96
Beleka o autorki
Dubravka uri (1961), docentkinja
je na Fakultetu za medije i komunikacije.
Diplomirala je i magistrirala na Katedri za
optu knjievnost sa teorijom knjievnosti na
Filolokom fakultetu u Beogradu, doktorirala
na Katedri za anglistiku na Filozofskom fakul-
tetu u Novom Sadu. Bavi se teorijom popular-
ne kulture, medija, vizuelne umetnosti, per-
formansa i poezije. Osamedesetih godina bila
je saradnica neformalne umetniko-teorijske
Zajednice za istraivajne prostora i uestvova-
la u ureivanju njenog asopisa Mentalni pro-
stor. Od 1994. godine predaje u Centru za en-
ske studije. Jedna je od osnivaica i zamenica
glavne urednice asopisa ProFemina, 1997. go-
dine u Asocijaciji za ensku inicijativu pokre-
nula Ainovu kolu poezije i teorije. Objavila
je knjige: Jezik, poezija, postmodernizam -
Jezika poezija u kontekstu moderne i postmo-
derne amerike poezije (Oktoih, 2002), Govor
druge (Rad, 2006), Poezija teorija rod - Moderne
i postmoderne amerike pesnikinje (OrionArt
2009), Politika poezije - Tranzicija i pesniki
eksperiment (Ain, 2010), zbirku izabrane po-
ezije i izabranih eseja All-Over (Feministika
94, 2004), sa Mikom uvakoviem uredila
zbirku tekstova Impossible Histories Historical
97
Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, Post-Avant-
Gardes in Yugoslavia 1918-1991 (2003, 2006),
sa Vladimirom Kopiclom uredila i prevela
antologiju savremene amerike poezije Novi
pesniki poredak (Oktoih, 2001), sa mlaim
autorkama uredila antologiju Diskurzivna tela
poezije - Poezija i autopoetike nove generacije pe-
snikinja (AIN, 2004).
98