Univerzitet u Beogradu

Mainski fakultet

Seminarski rad

FRAKTALI I MULTIFRAKTALI

Predmet: Fraktalna mehanika

Profesor: prof.dr. uro Koruga
Student: Ana Nedeljkovi 1207/12

Beograd, 2014.

Sadraj

1.Uvod ............................................................................................................................................3
1.2. Fraktalna stuktura..................................................................................................................3
1.3.Fraktalna dimenzija.................................................................................................................7
1.4. Multifraktali......10
2. Primena fraktalne analize u biomedicinskom inenjerstvu.................................................12

2.1. Fraktalna analiza u dijagnostici i utvrdivanju stadijuma cervikalnog kancera.............13

2.2. Fraktalna analiza u dijagnostici kancera dojke.........14
2.3. Fraktalna analiza u dijagnostici kancera koe...................................................................16

1.Uvod
Fraktalna geometrija je relativno mlad koncept koji je formulisao Benoit Mandelbrot (19242010),francusko-americki matematicar, a koji se bazira na radovima Poenkarea, Kantora, Sierpinskog i
drugih (Mandelbrot, 1982). Mandelbrot je prvi i uveo termin fraktal, prema latinskoj reci fractus, to
znacislomljen, nepravilan ili iregularan (Mandelbrot, 1975). Termin fraktal uveden je u cilju
karakterizacije prostornih ili vremenskih fenomena koji su kontinualne, ali nediferencijabilne funkcije.
Od pojave Mandelbrotove knjige 1982. godine u kojoj je na sveobuhvatan nain Mandelbrot predstavio
ovaj novi koncept, fraktalna geometrija je u godinama koje slede dobila znacajno mesto u matematici, a
narocito u primenjenim prirodnim naukama. Fraktali i fraktalna geometrija predstavljaju koncept u
matematici koji je proiziao iz velike matematicke krize, i nemogucnosti klasicne Euklidove geometrije
da opie ili poslui u analizi kompleksnih i nepravilnih oblika i procesa koji se deavaju u prirodi.
Mnoge kompleksne anatomske strukture kao to su mrea krvnih sudova ili neuronska mrea,
zatim grananje kardiopulmonarnih struktura samo su neki primeri fraktalne geometrije u ljudskom
ogranizmu. Fraktalnost nije samo morfoloka kategorija, u smislu da se neregularni obrazac ponavljanja,
kao osnovna karakteristika fraktala, ponavlja u smislu anatomskog oblika, ono je takoe i odlika procesa
koji se deavaju u ljudskom organizmu kao to su srani ritam, ili pak modani talasi.
Koncept fraktala i fraktalne geometrije omoguuje jednostavnu, geometrijsku interpretaciju
kompleksnih objekata koje tradicionalna Euklidova geometrija nije u stanju da opie, kao to su
neregelurani ili fragmentirani oblici i karakteristike prirodnih objekata koji se mogu sresti u razliitim
oblastima od geologije, biologije pa do anatomije i fiziologije. Teorija fraktala i teorija haosa mogu se
primeniti za analizu i reavanje problema sistema kompleksne strukture, i primenjene su u mnogim
naucnim disciplinama pocev od ekonomije za modeliranje socijalnog ponaanja do biologije i geografije
za modeliranje vegetacionih obrazaca irom planete.

1.2. Fraktalna stuktura

Za opisivanje objekata i fenomena u prirodi koriste se razlicite mere koje nazivamo dimenzije. Da
bismo to bolje okarakterisali odredeni objekat potrebno je da koristimo vie razlicitih detalja. Upotrebom
adekvatne dimenzije vetacki generisani objekti se veoma lako opisuju. Dimenzije takvih objekata se
mogu izmeriti i numericki izraziti poredenjem sa referentnom jedinicnom merom. Najpoznatije dimenzije
u upotrebi su Euklikidska dimenzija DE i topoloka dimenzija DT. Obie dimenzije mogu da uzimaju samo
celobrojne vrijednosti 0,1,2, ... i za veliki broj objekata imaju istu vrednost. Medutim, razlike postoje i
jasno se vide iz nacina na koji su dimenzije definisane. Topoloka dimenzija se definie na osnovu toga
kako posmatrani objekat moe da se izdeli na gradivne elemente, dok Euklidska dimenzija uzima u obzir
prostor koji objekat zauzima. Na primer, tacka je bez dimenzi je jer ona nije kontinuum, pa su i Euklidska
i topoloka dimenzija tacke iste, tj. DE = DT = 0. Razlike izmedu ove dve dimenzije se javljaju vec u
slucaju linije. Sa stanovita topoloke dimenzije, linija ima dimenziju 1 bez obzira na njen oblik jer se
moe izdeliti na tacke koje nisu kontinuumi. Slicno, povrine se dele na linije pa je topoloka dimenzija
povrine 2. Kako su za podelu prostora potrebne povrine, topoloka dimenzija prostora je 3. Po
Euklidskoj definiciji dimenzije, struktura je jednodimenzionalna ukoliko se moe uklopiti na pravu liniju,
dvodimenzionalna ako se moe postaviti na ravnu povrinu I trodimenzionalna ako zauzima prostor. Po
ovoj definiciji, samo prava linija je jednodimenzionalna, jer jedino ona ne zauzima ni povrinu ni prostor.

Ali kriva linija koja lei na povrini je dvodimenzionalna, dok je kompleksna kriva linija koja zauzima
proctor trodimenzionalna. Takode, ravna povrina ima Euklidsku dimenziju dva, dok je zakrivljena povr
trodimenzionalna. Dimenzije se mogu izmeriti i brojano opisati ukoliko ih poredimo sa nekim
usvojenim uzorkom (etalonom) mere. Ili, analiticki gledano, duina linije (luka) se odreduje
krivolinijskim integralom, a velicina neke povrine primenom povrinskog integrala.
Benoit Mandelbrot, poljski matematicar i fizicar, je skovao termin "fraktal" (lat. fractus izlomljen,
prelomljen) da oznaci objekte cija je Hausdorff-Besicovitch-ova dimenzija veca od njihove topoloke
dimenzije. Ilustrovao je ovu matematicku definiciju sa upadljivim kompjuterski konstruisanim
vizuelizacijama. Ove su slike su osvojile javnu imaginaciju; mnoge od njih su bile zasnovane na rekurziji
i sugerisale su popularno znacenje termina fraktal. U svom poznatom radu How long is the coast of
Britain? Statistical self-similarity and fractional dimension, objavljenom 1967. godine u casopisu
Science Magazine, Mandelbrot je prvi put uveo pojam fraktala, to je kasnije upotpunio i sistematizovao.
Tu je pokazao da je koncept duine besmislen ukoliko se eli izmeriti neki nepravilan objekat kao to je
morska obala duina zavisi od izbora jedinice mere. Analiticki posmatrano, linija morske obale nije
diferencijabilna u svim tackama, tako da krivolinijski integral nije definisan.
Za opisivanje nepravilnih struktura raznih prirodnih objekata i fenomena, kao to su oblaci, izgled
reljefa, razne prirodne teksture, turbulencije u atmosferi, kretanja u ekonomiji, I slicno koristi se fraktalna
geometrija. Centralna filozofska tema fraktalne geometrije je da priroda mada naizgled sloena
pokazuje jednu fundamentalnu osobinu poznatu kao samoslicnost (self-similarity). Bez obzira na
ociglednu kompleksnost oblika i/ili dinamickog ponaanja sistema, ukoliko pogledamo paljivije,
moemo naci oblike na jednoj skali koji lice na one na drugim skalama Mnogi prirodni objekti iskazuju
takva svojstva, pri cemu skale mogu biti prostorne i vremenske, Pa imamo samo-slicne structure I samoslicne fluktuacije. Primeri takvih struktura i fluktuacija su dati na slici 1.

Slika 1. Fraktalne strukture i fluktuacije

Mandelbrot je, zapravo, objedinio i upotpunio neka prethodna saznanja koja su se pojavila sredinom 19.
veka. Theodor Weierstrass (1815-1897) je pokazao da moe postojati kontinualna kriva koja ni u jednoj
tacki nije diferencijabilna, Felix Hausdorff (1869-1942) je prvi uveo pojam necelobrojne dimenzije, koja
je veca od topoloke dimenzije, zatim, Georg Cantor (1845-1918) je definisao beskonacan skup tacaka u
jedinicnom intervalu [0,1] koji iskazuje fraktalna svojstva tzv. Kantorov skup (Cantor Set), Helge von
Koch i Waclaw Sierpinski su definisali pravila na osnovu kojih se mogu konstruisati fraktalne krive ili
objekti (Koch curve I Sierpinski carpet), itd.
Postoje dva glavna pristupa za generisanje fraktalne strukture. Jedan je narastanjem jedinicnog
objekta, a drugi je konstruisanje fraktala uzastopnim dijeljenjem originalne strukture. Veliki broj
fraktalnih struktura se moe vetacki generisati primenom relativno prostih pravila, tako to se rezultati
posle svake iteracije vracaju ponovo u istu proceduru.
Fraktalni oblici ili signali su karakterisani sledecim svojstvima:
1. Nemaju karakteristicnu duinu - uzimanjem sve manje i manje jedinice mere dobijamo sve veu
i veu izmerenu duinu fraktalne strukture. Razlog je taj to se oblik strukture beskonacno
ponavlja ukoliko strukturu posmatramo sa sve vece blizine. Za razliku od glatke krive koja uvijek
ima konacnu duinu, fraktalna linija nije diferencijabilna pa krivolinijski integral nije definisan.
2. Poseduju svojstvo samo-slicnosti (svojstvo invarijantne skale, skalirajuce simetrije) - skalirajuca
simetrija podrazumeva samoslicnost posmatranih objekata na promjenljivoj skali uvecanja, u bilo
kojoj skali posmatrano, fraktalni oblici su iste ili slicne strukture.
3. Imaju necelobrojnu dimenziju - fraktalna dimenzija je osnovni analiticki parametar za opisivanje
struktura koje poseduju svojstvo samo-slicnosti; dimenzija je veca od odgovarajuce topoloke
dimenzije nefraktalnog objekta.
Vetacki generisane strukture primenom pravila koja se primjenjuju u iterativnoj proceduri mogu biti
samo-slicne ali u nekim slucajevima se ne povecava sloenost polaznog objekta pa ovako generisani novi
objekti nisu fraktalni jer imaju celobrojnu dimenziju. Iz toga moemo zakljuciti da fraktalni objekti
iskazuju svojstvo samo-slicnosti dok obrnuto ne mora da vai.
Fraktali mogu biti deterministicki i stohasticki (tj. nedeterministicki). Na primer trajektorije Braunovskog
kretanja imaju Hausdorffovudimenziju 2. Haoticni dinamickisistemi se u nekim slucajevima povezuju sa
fraktalima. Cak i jednostavne glatke krive mogu da pokazuju fraktalno svojstvo samo-slicnosti. Na
primer, stepena funkcija ("power-law", poznata i kao Pareto raspodjela) proizvodi slicne oblike na
razliitim stepenima uvecanja.
Tri uobicajene tehnike za generisanje fraktala su:
Escape-time fraktali oni su definisani rekurentnom funkcijom u svakoj tacki prostora (kao to je
kompleksna ravan). Primeri ove vrste fraktala su Mandelbrotov skup, Julia skup i Ljapunov fraktal.

Slika 2. Mandelbortov skup

Iterativne funkcije ovi fraktali se dobijaju pomocu fiksnih geometrijskih pravila zamene. Kantorov
skup, Sierpinski tepih, Peanova kriva, Kohova pahulja su neki primjeri ovakvih fraktala.

Random fraktali generisani stohastickim pre nego deterministickim procesima, na primer, trajektorije
Braunovskog kretanja, Levijev let, fraktalni pejzai i Braunovo drvo.

Fraktali se takode mogu klasifikovati prema osobini samo-slicnosti. Postoje tri tipa samoslicnosti:
Egzaktna samo-slicnost ovo je najstroiji tip samo-slicnosti; fraktal se javlja u identicnom obliku na
svim skalama. Fraktali genisani iterativnim funkcijama obicno ispoljavaju egzaktnu samo-slicnost.
Kvazi-samo-slicnost ovo je slobodnija forma samo-slicnosti; fraktal se javlja u priblino istom obliku
na svim skalama. Kvazi-samo-slicni fraktali sadre male kopije itavog fraktala u iskrivljenoj i
degenerisanoj formi. Fraktali definisani rekurentnim relacijama su najcece kvazisamo-slicni.
Statisticka samo-slicnost ovo je najslabiji tip samo-slicnosti; fraktali imaju numericke ili statisticke
mere koje su ouvane na svim skalama. Najumerenija definicija fraktala implicira neku vrstu statisticke
samo-slicnosti. Fraktalna dimenzija je sama po sebi numericka mera koja se ne menja na razlicitim
skalama uvecanja. Random fraktali su primer fraktala koji su statisticki samo-slicni a da pritom ne
poseduju ni svojstvo egzaktne samo-slicnosti ni kvazi-samo-slicnosti.

1.3.Fraktalna dimenzija

Tabela 1.
Izraz "fraktalna dimenzija" odnosi se na necelobrojnu, ili prelomljenu dimenziju bilo kog objekta.
FD analiza se esto koristi u procesiranju biomedicinskih signala, kao to su EEG (electroencephalographic), HRV (heart rate variability) i koracni intervali. Primena fraktalne dimenzije u ovim
okolnostima ukljucuje vremenski pristup, procenjuje se fraktalna dimenzija talasnog oblika. Raunanje
fraktalne dimenzije talasnih oblika je korisno za detekciju tranzientnih pojava, i posjeduje dodatnu
prednost brzog izracunavanja. Sastoji se iz procene dimenzije vremenski promjenljivog signala direktno u
vremenskom domenu ime se obezbeuje znaajna uteda u trajanju izvravanja programa.
U fraktalnoj geometriji, fraktalna dimenzija, D, je statistika veliina koja daje indikaciju koliko
fraktalni objekat popunjava prostor i to na razlicitim skalama uveanja. Postoji puno specificnih definicija
fraktalne dimenzije i nijedna od njih se ne tretitira kao univerzalna. Sa teoretske tacke gledita, najbitnije
su Hausdorffova dimenzija, dimenzija pakovanja i, generalnije, Renijeva dimenzija. Sa druge strane,
metoda brojanja kvadrata (box-counting) i korelaciona dimenzija se vie koriste u praksi zbog
jednostavne implementacije. Iako se za neke klasine fraktale ove dimenzije poklapaju, u optem slucaju
one nisu ekvivalentne. Na primer, koja je dimenzija Kohove pahulje? Ona ima topoloku dimenziju
jedan, ali ona ni u kom slucaju nije kriva duina krive izmedu bilo koje dve tacke na njoj je beskonacna.
Nijedan njen deo nije niti linija niti povrina. U nekom smislu, moemo za nju reci da je prevelika

da bismo je smatrali jednodimenzionim objektom, ali pretanka da bi bila dvodimenzioni objekat, to sve
vodi do pitanja da li bi se Kohova pahulja najbolje mogla okarakterisati dimenzijom izmedu 1 i 2. Ovo je
samo jedan od motiva za uvodenje fraktalne dimenzije kao nove mogucnosti za analiticko opisivanje
ovakvih struktura.
Za strukture koje su dobijene primenom strogo definisanih pravila, kao to su vec pomenuti
Kantorov skup, Kohova kriva, Sierpinski tepih, i slicno, moe se odrediti tzv. dimenzija samo-slinosti DS
, na sledeci nacin. Za skup S koji je ogranicen u Euklidskom n-dimenzionom prostoru kaemo da je
samo-slican ako je on unija N razdvojenih (nepreklapajucih) sopstvenih kopija, od kojih je svaka naredna
skalirana skala faktorom r<1 po svim dimenzijama prostora.
Izmedu navedenih velicina postoji sledeca veza :

odakle je dimnezija samo-slicnosti jednaka:

Fraktalna struktura dimenzije izmedu 0 i 1 poznata je kao fraktalna praina. Fraktalne strukture
dimenzije izmedu 1 i 2 se nazivaju fraktalnim signalima. Strukture dimenzije izmedu 2 i 3 nazivaju se
fraktalnim povrinama (fraktalnim slikama), a strukture dimenzije izmedu 3 i 4 jesu fraktalne zapremine.
Za fraktalne strukture koje nisu dobijene strogo definisanim pravilima, kao to su razne prirodne strukture
i signali, fraktalna dimenzija se ne moe odrediti kao dimenzija samoslicnosti. Istorijski je pojam
dimenzije kao veliine koja odreduje meru kojom objekat ispunjava prostor, cime se dozvoljava
mogucnost necelobrojne dimenzije, uveo F. Hausdorff. D-dimenziona Hausdorffova mera na skupu
S je:

gdje je D>0 realan broj koji definie optimalno pokrivanje datog skupa koricenjem sfera promjenljivog
radijusa rk . Vrednost D za koju M naglo prelazi iz u 0 se definie kao Hausdorffova dimenzija DH.

U praksi je mnogo lake raditi sa box-dimenzijom. Postoje razne druge metode koje se mogu primeniti u
tim slucajevima, a jedna od esto koricenih je tzv. box-counting metoda, ili metoda prekrivanja (brojanja
kvadrata) ime se odreuje dimenzija prekrivanja (cover dimension).
Metoda se zasniva na prekrivanju fraktalnog objekta mreom bokseva - kvadrata, u slucaju
jednodimenzionih (1D) signala kao to su vremenske serije, ili kocki, u slucaju dvodimenzionih (2D)
signala, kao to su signali slike. Dimenzije ivice kvadrata su . Zatim se odreduje broj nepraznih kvadrata,
N(), dakle, broj kvadrata koji prekrivaju posmatrani objekat. Rekurzivno se uzimaju kvadrati razlicitih
dimenzija i iz log-log dijagrama zavisnosti N() od , gde je D box-counting dimenzija datog fraktala;
dakle dobija se:

Box-counting metoda daje tane procene za fraktalne dimenzije izmeu signala i 2 i 2.5 kod 2D signala,
uz to je jednostavna i brzo se racuna.

Slika 2. Ilustracija prekrivanja Koijeve krive kvadratnih razliitih dimenzija

Slika 5. Rezultujui log-log dijagram preko kojeg se odreujeDB za Kohovu pahuljicu

Kapacitivna dimenzija DC, uvedena od strane A.N. Kolmogorova i definie podelu fraktala na jednake
kocke ivice :

gde N() oznacava minimalan broj kocki potrebnih da se pokrije skup. DH i DC se razlikuju vec za
veoma jednostavne skupove. Tako je za skup racionalnih brojeva izmedu 0 i 1 DH =0, a DC = 1.
9

Ako verovatnou nalaenja tacke fraktala u i-toj kocki ivice obeleimo sa Pi (), tada je informaciona
dimenzija Di :

Konacno, korelaciona dimenzija Dk je definisana sa:

gde je korelacioni integral dat sa:

gde je c(s) gustina verovatnoe za predefinisano rastojanje dva proizvoljna vektora x1 i x2 . U optem
slucaju sve ove dimenzije su razlicite za proizvoljan fraktalni objekat. Jedino u slucaju dobro poznatih,
jednostavnih fraktala, monofraktala, samo jedna dimenzija je dovoljna i vai DH = DC = DK=Di.
Jedinstven "otisak prsta" multifraktalnog objekta zahteva uvoenje neograniene hijerarhije
fraktalnih dimenzija poznate kao generalizovana fraktalna dimenzija koncept uveden od strane H.
G. E. Hentschel, P.Grassberger i I. Proccacia.

1.4. Multifraktali
Vetacki generisani objekti, primenom precizno definisanih algoritama, iskazuju stroga fraktalna
svojstva. Prirodni objekti i pojave, medutim, ne iskazuju tako stroga fraktalna svojstva, ak i kada jesu
samo-slini. Prirodni objekti i pojave mogu imati statistiku samo -slinost. Na primer, struktura morske
obale, izgled reljefa ili oblaka, struktura nekih biolokih sistema ili signala, iskazuju samo-slicna svojstva,
ali u raznim skalama oblik nije sasvim isti, mada jeste-slican. U tim slucajevima se govori o
multifraktalima. Multifraktalni parametri, kojima se mogu opisati takve pojave, mogu se iskoristiti u
klasifikaciji objekata, a time omoguciti nov pristup u medicinskoj dijagnostici.
Pri analizi fiziolokih vremenskih serija moe se dobiti se monofraktalno ili multifraktalno ponaanje.
Monofraktali su okarakterisani istim skalirajucim osobinama du itavog signala, oni se mogu indeksirati
samo jednim eksponentom h0 (Hurstov eksponent) ili jednom fraktalnom dimenzijom, to indikuje da su
oni stacionarni sa tacke gledita njihovih lokalnih skalirajucih osobina. Multifraktali su kompleksniji,
mogu se rastaviti na vie podskupova okarakterisanih razlicitim Hurstovim eksponentima ili fraktalnim
dimenzijama, koje kvantifikuju lokalno singularno ponaanje pa se samim tim odnose na lokalne
10

skalirajuce osobine vremenske serije. Multifraktali zahtevaju vie eksponenata za karakterizaciju njihovih
skalirajucih osobina; oni su sutinski kompleksniji i nehomogeniji od monofraktala.
Multifraktalni sistem je generalizacija fraktalnog sistema u kome jedan eksponenet, fraktalna dimenzija,
nije dovoljan da opie njegovu dinamiku vec je potreban kontinualni spektar eksponenata (tako zvani
spektar singulariteta). Primer spektra singulariteta za signale srcanog ritma kod zdravog i bolesnog
ispitanika dat je na slici 5. Sa slike se moe uociti da je spektar zdravog ispitanika znacajno iri od spektra
bolesnog ispitanika, tj. multifraktalnost slabi sa patologijom.

Slika 5. Spektar singulariteta za signale sranog ritma

U multifraktalnom sistemu s, ponaanje sistema u bilo kojoj tacki je definasano lokalnom
stepenom funkcijom: ( ) ) ( () ( ). Eksponent ( ) se naziva eksponent singulariteta i on
opisuje lokalni stepen singulariteta ili regularnosti oko date tacke. Ansambl formiran od svih taaka koje
imaju isti eksponent singulariteta se naziva singularitetna celina eksponenta h, I predstavlja fraktalni skup
fraktalne dimenzije D(h). Kriva D(h) vs. h se naziva spektar singlulariteta i u potpunosti opisuje
(statisticku) distribuciju promenljive s.
Veina struktura se ne moe opisati preko krajnosti tipa: crno-belo, tacno-netacno, 1-0, itd. Zbog
toga se ovakvi objekti ne mogu analizirati preko skupova, vec preko uoptenijih matematickih veliina
kojima mogu da se opiu nivoi u skali izmeu krajnjih vrednosti. Te uoptenije veliine se nazivaju mere.
Slobodnije reeno, umesto jedne mere, , javlja se skup mera koje opisuju samoslicnu pojavu. Na primer,
za definisanje mere se mogu koristiti amplitude signala u prostornom domenu. Box-counting metod nije
pogodan za opisivanje multifraktala jer on daje samo vezu izmedu broja nepraznih kvadrata i velicine
kvadrata, a ne uzima u obzir vrednost signala koji je obuhvacen kvadratom.. Za multifraktalne pojave
uvodi se neka vrsta "teine" za svaki od kvadrata.
Za karakterisanje multifraktala najpre se uvodi veliina opisana sa:

11

poznata kao grubi Hlder-ov eksponent, gde je (box) mera kvadrata, a veliina kvadrata. Ovako
definisana velicina bi odgovarala fraktalnoj boks-dimenziji posmatrane mere. Pokazuje se da velicina
], sa 0<
uzima vrednosti iz intervala [
<
< . Vrednost parametra je bliska
odgovarajucoj fraktalnoj dimenziji posmatrane strukture,dakle, za 1D signale je raspodeljena oko
vrednosti 1, za 2D signale oko vrijednosti 2, itd. Zatim se posmatra frekvencijska raspodela na sledeci
nacin. Za svaku vrednost odredi se broj N () kvadrata ivice koji imaju grubi Hlder-ov eksponent
jednak a. Kako je ukupan broj kvadrata ivice
srazmeran sa d , gde je d Euklidska dimenzija kvadrata, verovatnoca da se medu boksevima nade onaj
sa grubim Hlder-ovim eksponentom iznosi

Crtanje raspodele ove verovatnoce ne bi dalo eljeni rezultat, jer pri 0 ova raspodjela ne tei
granicnoj vrednosti. Umesto toga uvodimo teinske logaritme i posmatramo funkciju:

Kada 0, funkcija f () tei granicnoj definisanoj vrednosti f() . Ovako definisana funkcija f()
oznacava da za svako broj kvadrata raste pri smanjenju .

2. Primena fraktalne analize u biomedicinskom inenjerstvu

Primena fraktalne analize u biomedicinskom inenjerstvu podrazumeva analizu morfologije
pojedinih anatomskih struktura kao to su na primer, mrea krvnih sudova, mrea neurona i drugog.
Slina analiza moe biti primenjena i na otkrivanje razlika izmeu zdravog i bolesnog tkiva, ili na primer
na oblik ivica konih lezija. Fraktalna geometrija je u veoma irokoj primeni u oblasti analize slike,
odnosno digitalne fotografije i mikrofotografije u medicini. Meutim, fraktalna analiza moe biti
primenjena i na fizioloke fenomene poput varijacija u sranom ritmu ili elektroencefalografske modane
talase. U ovim slucajevima, promenljivost parametara moe biti izraena preko krive na iju morfologiju
se moe primeniti fraktalna analiza.
Metode fraktalne analize nale su primenu u sledecim biomedinskim oblastima interesa:
analiza biosignala, prepoznavanje oblika
analiza radiolokih i ultrazvnunih snimaka
elijska morfometrija, organizacija hromatina, ekspresija gena
fizioloka i patoloka stanja nervnog sistema i mozga, srca i kardiovaskularnog sistema
analiza vezivnog tkiva, remodeliranje tkiva
angiogeneza, morfogeneza, grananje krvnih sudova,
kompleksnost, samoorganizacija i haos u tumorima
membrane i elijske organele u toku rasta i smrti (apoptoza, nekroza)
starenje, imunoloki odgovor, autoimune i hronicne bolesti
kompleksnost, samoorganizacija i haos u metabolickim i signalnim putevima
struktura biopolimera (proteini, nukleinske kiseline, DNK)
12

2.1. Fraktalna analiza u dijagnostici i utvrdivanju stadijuma cervikalnog

kancera
Kancer grlia materice je jedan od najcecih kancera kod ena i trei je po uzroku smrti posle
kancera dojke i pluca (Ferlay et al., 2004). Kancer grlia materice je bolest koja nastaje usled
abnormalnog rasta I deobe elija cerviksa. Skoro svaki kancer grlia materice nastaje od elija koje ini
unutranji sloj cerviksa. Kada kontrola elijskog ciklusa biva naruena, ove elije se dele veoma esto i
veom brzinom. U istraivanju koje su predstavili Jayalitha i saradnici fraktalna analiza je primenjena za
prepoznavanje kancera grlia materice na osnovu histolokih slika (Jayalitha et al., 2009). U istraivanju
je primenjena metoda brojanja kvadrata i specijalizovani Harfa programme software za racunanje
fraktalnih dimenzija zdravih i kanceroznih elija cerviksa (Slike 6 I 7). Lakunarnost je takoe odreena u
cilju procene teksture kiva (Slika 8.).

Slika 6. Normalne elije cerviksa

Slika 7. Abnormalne elije cerviksa

13

Slika 8. Teksturni obrazac elija cerviksa

Jayalitha i saradnici su se rukovodili prostom logikom da ce se fraktalna dimenzija elija
poveavati zajedno sa rastom celije i zato su na histoloke mikrofotografije zdravih i kanceroznih elija
(slike 6 i 7) primenili metod brojanja kvadrata radi dobijanja karakteristicne fraktalne dimenzije za
normalne elije cerviksa i abnormalne celije. Kako je njihova analiza pokazala, ova dimenzija iznosi 1,1
za normalnu celiju, dok je za abnormalnu 1,26. Isti tim je u daljem istraivanju na osnovu fraktalne
dimenzije utvrivao stepen kancera (Jayalitha et al. 2011). Kako je utvrDeno, vece vrednosti fraktalne
dimenzije odgovaraju kasnijem stadijumu razvoja kancera. Odnosno, kako su istraivaci zakljucili,
stadijum kancera zavisi od dimenzije elija. Lakunarnost je u vezi sa distribucijom praznina izmeu
elija. Fraktalni objekti koji imaju malu lakunarnost su zapravo homogeni, jer su sve praznine iste
veliine, dok visoka lakunarnost govori o heterogenosti. U pomenutoj studiji, analizom lakunarnosti,
dolo se do zakljucka da veca dimenzija lakunarnosti odgovara irenju kancera. Lakunarnost pokazuje
kako se pojacava izraena tekstura izmeu elija zahvacenim kancerom. Utvreno je da i kako se
lakunarnost poveava tako cerviks na slikama poprima braon boju, to je i inace jedan od pokazatelja
kancerom zahvacenog tkiva. Zakljueno je da fraktalna dimenzija DB i lakunarnost mogu biti od velike
pomoi u patologiji pri dijagnozi kancera cerviksa, kao i utvrivanja stadijuma razvoja kancera i tako
olakati odluku o adekvatnoj terapiji.

2.2. Fraktalna analiza u dijagnostici kancera dojke

Postojanje tumora dojke je obicno indikovano na mamogramu prisustvom gustih masa i/ili
promenama u teksturi ili pojavama distorzije u tkivu dojke (Rangayyan et al., 2007). Kako se cini prema
literaturnim izvorima, fraktalna analiza je nala najvecu primenu upravo u dijagnostici kancera dojke i to
u kako u analizi mamograma, tako i u analizi histopatolokih preparata i citologiji. Jedna od sad vec
pionirskih studija primene fraktalne analize u istraivanju kancera dojke, izvrena je 1998. godine od
strane Einsteina i saradnika (Einstein et al. 1998). Ova studija primenila je fraktalnu analizu za numeriku
deskripciju izgleda hromatina u citologiji epitelnih elija dojke dobijenih biopsijom za 19 pacijenata sa
benignim epitelijalnim lezijama i 22 pacijenta sa invazivnim duktalnim karcinomom. Za svaki od
pripremljenih preparata nezavisno je potvrDena dijagnoza od strane patologa i izvrena je akvizicija
digitalnih fotografija pomocu mikroskopa opremljenog sa kamerom. Na svakoj slici je nasumicno
odabrano jedno celijsko jedro i izvrena je segmentacija slike. U ovom istraivanju za karakterizaciju
povrine jedra normalnih i tumorskih elija koricena jeMinkovski-Buliganova (Minkowski-Bouligand) i
racunata je lakunarnost preko metode klizecih kvadrata(gliding box method).
14

Slika 9. Povrina jedra epitelijalne elije benignog tumora

Slika 10. Povrina jedra epitelijalne elije malignog tumora

Dimenzija Minkovskog za benigne tumore iznosila je 2,527 dok je za maligne bila 2,510 i ova
razlika jeu maloj meri bila statisticki signifikantna (p=0.067). U slucaju lakunarnosti (Slika 11) dobijena
je statisticki znacajna razlika izmeu benignih i malignih slucajeva. Kao to se moe i ustanoviti
vizuelnim pregledom na slikama 10 i 11, jedro malignih elija pokazuje mnogo izraeniju teksturu u
15

poreenju sa jedrom benigne elije. Lakunarnost u ovom sluaju se pokazala kao vrlo korisna
dijagnosticka informacija koja karakterie izgled hromatinske teksture. Za klasifikaciju izmeu benignih i
malignih jedara primenjena je vetacka neuronska mrea sa internom metodom verifikacije (leave-oneout) i tacnost klasifikacije iznosila je 95.1% sluajeva.

Slika 11. Dva jedra epitelijalnih elija sa istom Minkovski-Buliganovom dimenzijom, ali sa razlicitom
lakunarnou jedru na levoj strani odgovara vea lakunarnost.

2.3. Fraktalna analiza u dijagnostici kancera koe

Dijagnoza melanoma u ranoj fazi je neophodna za njegovo praenje, leenje i smanjenje
smrtnosti. Stoga za ove svrhe postoji posebna posveenost tehnikama za ranu dijagnostiku, kao to su
dermoskopija i razvijanje drugih poluautomatskih algoritama na osnovu analize razliitih elemenata.
Primenom box counting metode moe se odrediti fraktalna dimenzija pigmentih konih lezija.
Sto deset konih lezija je digitalno fotografisano tokom rutinskih klinikih pregleda, a akvizicija
slike je raena u dermoskopskoj analizi samo kod lezija sa sumnjom na malignitet koje je trebalo ukloniti
(obraene su sve sumnjive lezije koje je trebalo ukloniti). Na osnovu histopatoloke analize, 22 lezije su
bile melanomi, 87 nevusi i jedna lentigo simplex, klasifikovano kao to je navedeno u Tabeli 1. Naroito
kod melanoma, deset je bilo intraepidermalno, 11 od 0,25 do 0,88 mm debljine po Breslowu i samo jedna
debljine 1,88 mm. Na benignim uzorcima 48 je bilo identifikovano kao displastina forma. Izvrena je
segmentacija slike. To je procedura koja omoguava razlikovanje i odvajanje onoga to treba da se
ispituje u odnosu na celu sliku. Metod razlikovanja pigmentne lezije od okolnog tkiva se zasniva na
njihovim razliitim hromatskim karakteristikama. Prvo, najmanji kvadrat BL koji moe da obuhvati celu
leziju se manualno selektuje; BL obino sadri i piksele zdrave koe oko lezije, a BH koji obuhvata samo
zdravu kou se manualno selektuje unutar BL. Kvalitet izvadjene ivice se zasniva na poreenju
hromatskih osobina piksela u BH i piksela pigmentisane lezije koja se posmatra, tako da BH mora da se
selektuje to je mogue blie leziji i ne sme da sadri melaninske mrlje. Odavde nadalje, algoritam
implementiran u Matlab softver automatski radi na odreivanju fraktalne dimenzije D.
Zatim se izraunava histogram koe koji predstavlja broj piksela u BL u odnosu na intenzitet boje.
Kako tri histograma, crveni, zeleni i plavi (RGB), uvek kvalitativno izgledaju slino, koristimo samo
jednu komponentu, to jest crvenu, iji najvii intenzitet u odnosu na ostale predstavlja tipinu boju koe.
16

Najnia vrednost intenziteta piksela crvene komponente koji pripadaju zdravoj koi u B H predstavlja prag
koji odvaja leziju od okolne koe. To znai da je svaki piksel u celoj slici sa vrednou intenziteta crvene
komponente veim od praga resetovan na nulu, a drugi pikseli, na primer pikseli lezije, se postavljaju na
jedinicu.Slika se na taj nain preacuje u binarnu. Konano, ivica lezije se izdvaja upotrebom filtera koji
detektuje konture na prethodno izraunatoj binarnoj slici

Slika 12: Slika ivice koja prekriva originalni melanom

Slika 13. Primena modifikovane metode brojanja u kvadratu na ivicu pigmentne kone lezije (a)
uobiajena metoda najmanjih kvadrata
Vrednosti procena D svake obraene slike dobijene analiziranjem pigmentne kone lezije ovom
metodom su podeljene u tri grupe: obini nevus (nevus + 1 lentigo simpleks), nevus sa displazijom i
melanom.. Statistiki znaaj razliitosti izmeu tri grupe je dobijen jednosmernom analizom odstupanja
(univarijantna Anova), praena post hoc metodama. Razlike su procenjene kao statistiki znaajne za
vrednosti verovatnoe p0,05.

17

Slika 14. ANOVA statistika metoda. Dobijene tri grupe.

( ( ))
( )
Linearna regresija svih procenjenih vrednosti D pokazala je da fraktalna dimenzija znaajno raste
od obinog nevusa do displastinog nevusa i melanoma (p<0,05): grupa 1: obian nevus; grupa 2: nevus
sa displazijom; grupa 3: melanom.
2.4. Multifraktalna analiza

Literatura:
[1] Hausdorff JM, Peng C-K, Ladin Z, Wei JY, Goldberger AL. Is walking a random walk?Evidence for long-range
correlations in the stride interval of human gait. J Appl Physiol1995;78:349-358.
[2] .... Prof. . Koruga, hendauti Rana dijagnostika melanoma i karcinoma , Mainski fakultet, Beograd, 2012
[3] Klonowski W., Stepien R., Stepien P., Simple fractal method of assessment of histological images

forapplication in medical diagnostics,Nonlinear Biomedical Physics, Vol.4, No.7, 2010

18