Predavanje Milana Koljanina

18. 07. 2010.

Kulturni centar Rex, Beograd
Zahvaljujem se na pozivu i prilici da kaem neto o logoru na Beogradskom
sajmitu. To je bio predmet mog istraivanja i jo uvek je. Svi koji se bave pitanjima
holokausta i stradanja na prostorima Srbije i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, ne
mogu a da se ne bave i pitanjem logora, a meu njima i pitanjem logora na Beogradskom
sajmitu. Na neki nain, sistem logora u kojem je logor na Beogradskom sajmitu imao
jedno od centralnih mesta, u izvesnom smislu je kvintesencija sistema koji je stvoren
posle agresije Nemake i njenih saveznika na Jugoslaviju aprila 1941. godine. Sistem
logora je bio bitan deo novog poretka koji je formiran na tlu onog dela Evrope koji je
bio pod dominacijom nacistike Nemake. Pri tome je upoznavanje sa mestom logora na
Beogradskom sajmitu u represivnom sistemu stvorenom u vreme nemake okupacije
neophodno i za razumevanje holokausta na nemakom okupacionom podruju u Srbiji.
Moramo da imamo vidu da je teritorija dananje Srbije bila podeljena na pet okupacionih
oblasti. Najvei deo Srbije bio je pod vojnom upravom nacistike Nemake (centralna
Srbija, severno kosovo i Banat), dok su ostali delovi Srbije bili su pod okupacionim
upravama Maarske (Baka), Bugarske (jugoistona Srbija sa delom Kosova), Albanije
(najvei deo kosova i Metohija) i Nezavisne Drave Hrvatske (Srem).
Da bismo razumeli tok holokausta u Srbiji i mesto logora na Beogradskom
sajmitu u njemu, moramo imati u vidu da je tok dogaaja u najveoj meri uslovljen
stvaranjem pokreta otpora i masovnom ustankom u leto i jesen 1941, kao i surovim
represalijama tokom njegovog guenja. Pri tome uvek moramo imati u vidu ideoloki
inilac, odnosno opti tok konanog reenja jevrejskog pitanja (holokausta), odnosno
politike potpunog unitenja jevrejskog naroda koju je sprovodila nacistika Nemaka.
Ustanak u Srbiji tekao je uporedo sa poetkom agresije Nemake i njenih saveznika na
Sovjetski Savez. On je u nacistikoj ideolokoj projekciji pretstavljao boljeviku
emanaciju Svetskog Jevrejstva (druga je bila plutokratski, liberalno-kapitalistiki
Zapad) sa kojim je poeo konani obraun. To je znailo poetak sistematskog i potpunog
unitenja jevrejskog naroda u okupiranim delovima Sovjetskog Saveza, zatim i u drugim

zemljama okupiranim od nacistike Nemake. Kako je ustanak u Srbiji u nacistikoj

ideolokoj projekciji predstavljen kao delo Svetskog Jevrejstva, guenje ustanka
masovnim represalijama je predstavljeno kao deo borbe protiv njegovog razornog
delovanja.
Tokom guenja masovnog ustanka u Srbiji, zajedno sa hiljadama srpskih taoca,
ubijeni su gotovo svi jevrejski mukarci. Poevi od 8. decembra1941. svi preostali
Jevreji na nemakom okupacionom podruju u Srbiji, ene, deca i starci, internirani su u
logoru na Beogradskom sajmitu, koji je nosio slubeni naziv Jevrejski logor Zemun
(Judenlager Semlin). Posle nekog vremena se pokazalo da je taj logor faktiki postao
logor smrti za Jevreje. U vrhu nemake vojno-okupacione uprave, posle konsultacija sa
Berlinom, doneta je odluka da se svi jevrejski zatoenici logora na Beogradskom sajmitu
ubiju u samoj Srbiji. Za to je iskorien jedan od uasnih pronalazaka tehnike centrale
Gestapoa u Berlinu, kamion-gasna komora.
Da bi pratili tok holokausta u Srbiji treba se vratiti na sam poetak nemake
okupacije. Ve 16. aprila 1941, dakle, pre kapitulacije Jugoslovenske vojske i drave,
izdata je prva naredba Gestapoa (Operativne grupe Policije bezbednosti i Slube
bezbednosti) u Srbiji. Pod pretnjom smrti, ovom naredbom se trailo da se Jevreji prijave
nemakoj policiji da bi bili registrovani i dobili ute trake koje su morali uvek da nose.
To je bila prva mera protiv Jevreja, kojoj su usledile druge sline naredbe, meu njima i
obaveza fizikog rada. Antijevrejske mere su kodifikovane naredbom sa snagom zakona
Vojnog zapovednika u Srbiji objavljenom 31. maja1941. Naredbom koja se odnosi na
Jevreje i Cigane je propisano ko se smatra Jevrejinom, oni su iskljueni iz javnog i
privrednog ivota, nametnuta im je obaveza prisilnog rada, a imovina faktiki oduzeta.
Time je ozakonjena gotovo potpuna drutvena izolacija Jevreja, ime su najavljeni
mnogo tei dani za Jevreje u Srbiji.
Tokom leta i jeseni 1941, u vreme irenja ustanka u Srbiji, poeo je i proces
unitenja jevrejskih mukaraca, odnosno prva faza holokausta. Treba naglasiti da je
specifikum holokausta u Srbiji bio da je u svojoj prvoj fazi sproveden od snaga Vermahta,
a ne Gestapoa. Masovna streljanja je vrila 342. divizija, koja je dovedena iz Francuske,
kao i jedinice posadnih divizija u samoj Srbiji. Najveim delom to su bile jedinice
sastavljene od Austrijanaca, a tu je bio i general Franc Beme (Franz Boehme), koga je

sam Hitlera odredio da najsurovijim merama ugui ustanak u Srbiji. Njegov krvavi pohod
je poeo krajem septembra 1941. u zapadnoj Srbiji, u apcu. Tada je uhapeno celokupno
muko stanovnitvo grada, meu njima i svi Jevreji, kao i pripadnici kladovskog
transporta.1 Kao i u drugim delovima Srbije, jevrejski mukarci iz apca i kladovskog
transporta streljani su tokom oktobra i novembra 1941.
Posle ubijanja jevrejskih mukaraca, svi preostali Jevreji iz Srbije, ene, deca i
starci, poevi od 8. decembra 1941. internirani su u paviljonima Beogradskog sajma,
koji je preureen u logor. Logor se nalazio na teritoriji grada Zemuna, odnosno NDH,
zbog ega se nemaka okupaciona vlast iz Srbije obratila hrvatskim vlastima za dozvolu
da se objekti sajma koriste kao logor. Hrvatska strana se saglasila uz uslov da se logor
snabdeva iz Srbije i da ga uvaju nemake snage.
Jedna od prvih zatoenica logora bila je Hilda Daj, koja je svojim delovanjem, a
naroito svedoenjem postala jedan od simbola Jevrejskog logora na Beogradskom
sajmitu. Ona se kao dobrovoljna bolniarka sama prijavila za odlazak u logor da bi
pomogla drugima. Sauvana su etiri pisma Hilde Daj koje je ona tajno poslala svojim
srpskim prijateljicama u Beograd. Ta pisma su izuzetno vano i dragoceno svedoanstvo
o tome ta se deavalo u logoru te veoma hladne zima 19411942. godine. Sava je bila
zaleena, snabdevanje je bilo veoma loe. Higijenske prilike su bile izuzetno loe, a o
grejanju hladnih paviljona pretrpanih sa hiljadama ena i dece, jedva da je moglo i da se
govori.
Ubrzo posle interniranja jevrejskih ena i dece u logoru na Beogradskom
sajmitu, za vrh nemake komande postavilo se pitanje ta uraditi sa zatoenicima. Pri
tome treba imati na umu da se oekivao nov talas ustanka u prolee 1942.i da je postojala
potreba za prostorima u logorima u Srbiji radi interniranja velikog broja novih
zatoenika. Jedan od logora na koji se raunalo bio je i Jevrejski logor Zemun. Time je i
pitanje ta uraditi sa jevrejskim zatoenicima logora postalo akutno.
Postojale su dve mogunosti: da se deportuju u logore na Istoku, odnosno u
okupiranoj Poljskoj, gde su ve organizovani logori smrti, ili da budu ubijeni samoj
Kladovski transport su sainjavale jevrejske izbeglica, najvie iz Austrije (Bea), delimino iz Poljske i
eko-moravskog protektorata, koje je rat je zatekao u Jugoslaviji. Naime, Velika Britanija se protivila da
Palestina primi ove izbeglice i brod kojim su oni Dunavom plovili ka Crnom moru, zaustavljen je u
dunavskoj luci kod Kladova. Odatle su jevrejske izbeglice prebaene u abac i tu ih je zatekla nemaka
okupacija i kaznena ekspedicija koju je predvodio general Beme.
1

Srbiji. Doneta je odluka da se prihvati ovo drugo reenje. U centrali Gestapoa u Berlinu
stvoreno je jedno od sredstava za masovno ubijanje, kamion-gasna komora koji je
isproban na sovjetskim ratnim zarobljenicima u logoru Chelmno (Kulmhof), a ve je
korien za masovno ubijanje Jevreja. U drugoj polovini marta 1942. jedan ovakav
kamion sa dvojicom SS podoficira stigao je u Beograd. Poznata su i njihova imena
Vilhelm Gec (Wilhelm Goetz) i Ervin Majer (Erwin Meyer). Izvrenje njihovog uasnog
zadatka je bilo tema jednog knjievnog dela, dokumentarnog romana Davida Albaharija,
koji je svoj roman nazvao po ovoj dvojici, Gec i Majer.
U drugoj polovini marta 1942. godine ovaj kamion poeo je sa sprovoenjem
nareenja o ubijanju u Jevrejskoj bolnici na Dorolu. Ta zgrada postoji i danas, nalazi se
na uglu ulica Tadeua Koukog (tada Marala Pilsudskog) i Visokog Stevana. Pre
okupacije to je bila zgrada Jevrejskog enskog drutva, a danas je u njoj Defektoloki
fakultet. Moramo imati u vidu da je u vreme okupacije Jevrejima bila zabranjeno da se
lee u javnim zdravstvenim ustanovama i da su oni organizovali svoju posebnu
zdravstvenu slubu. Imali su i posebnu bolnicu, u kojoj je bio veliki broj bolesnika i
bolnikog osoblja. Kada je kamion-gasna komora stigao u Beograd, izdata je naredba da
sve porodice lekara dou u tu bolnicu. Odmah zatim, u drugoj polovini marta 1942, na
putu od bolnice na Dorolu do pripremljenih raka u Jajincima (vojno strelite kraj
Beograda), ubijani su svi jevrejski bolesnici, bolniko osoblje i njihove porodice iz
Jevrejske bolnice.
Posle ubijanja Jevreja skoncentrisanih u Jevrejskoj bolnici, kamion je prebaen na
Sajmite gde je nastavio izvrenje svog uasnog zadatka. Tokom est nedelja, od kraja
marta i poetka aprila do 10. maja 1942, faktiki svi jevrejski zatoenici iz logora na
Beogradskom sajmitu ubijeni su na ovaj uasan nain, na putu od logora do
pripremljenih jama u Jajincima. Od ubijanja je poteena samo nekolicina jevrejskih
ena, koje su bile udate za hriane i za koje su njihovi muevi podnosili zahteve da budu
putene, kao i nekoliko nejevrejki iji su muevi ubijeni. Izuzetak je bila i porodica
Goldtajn (otac, majka i dvoje dece), koja je putena poetkom 1942. godine zahvaljujui
intervenciji Italijanskog poslanstva.
Zajedno sa Jevrejima u logoru na Sajmitu bila je i jedna velika grupa od oko 600
Roma, ena i dece. To su bili lanovi porodica mukaraca Roma koji su protekle jeseni

ubijeni zajedno sa Jevrejima i Srbima. Ova velika grupa je bila u posebnom paviljonu.
Njihovi uslovi zatoenja bili su takoe veoma teki, tako da je njih 56 umrlo od gladi i
iscrpljenosti. Meutim, svi ostali su pre poetka procesa ubijanja puteni iz logora. Prema
naknadnom uputstvu, naredba se nije odnosila na stalno nastanjene Cigane (Rome). Kako
se u sluaju romskih zatoenika u logoru na Sajmitu radilo upravo o porodicama takvih
Roma, oni su sukcesivno do poetka aprila 1942. puteni iz logora.
Jedna od preivelih bila je i Hedviga enfain (Schoenfein) iji je mu bio
Jevrejin, lekar u Kosovskoj Mitrovici. On je bio ubijen, a ona i njihove dve keri su
preivele zahvaljujui intervenciji vajcarskog poslanstva, obzirom da je Hedviga bila
vajcarski dravljanin. Jedna od te dve keri ivi danas u Beogradu. Hedviga enfajn je u
svojoj izjavi pred Komisijom za ratne zloine posle rata ostavila dragoceno svedoenje o
logoru, uz ostalo i opis tehnike sprovoenja naredbe o ubijanju. Ona je opisala kako su
zatoenici obmanjivani i uvoeni u taj kamion i kako su zatim odvoeni. Tu se vidi jedna
potpuna rutina i bezoseajnost onih koji su vrili ovaj zadatak. Deca koja su pola sata
posle toga bila mrtva, bila su od vozaa kamiona mamljena bombonama i sa njima su se
igrali. Treba naglasiti da su u kamion ulazile cele porodice i neko od bolnikog osoblja,
da bi ceo proces delovao to uverljivije. Zatvorenicima je govoreno da e oni biti
prebaeni u neki drugi logor, gde e im svakako biti mnogo bolje. Komandant logora im
je ak davao pravila po kojima treba da se ponaaju u tom buduem, imaginarnom
logoru. Time je komandant logora Herbert Andorfer odgovorio na jednu psiholoku
potrebu zatvorenika da odu na neko drugo, bolje mesto, jer je sam logor na Sajmitu bio
mesto gladi, hladnoe i umiranja. Treba naglasiti da odreen broj zatvorenika nije ubijen,
ve je umro zbog loih uslova ivota u logoru.
Osobe koje su bile najodgovornije za proces unitenja bile su Emanuel efer
(Emanuel Schfer), ef svih policijskih slubi u Srbiji, odgovoran za organizovanje
procesa unitenja, Bruno Zatler (Bruno Sattler), ef Gestapoa, zaduen za tehniko
sprovoenje ovog zadatka, kao i komandant Jevrejskog logora Zemun, Herbert Andorfer,
sa svojim pomonikom Edgarom Engeom, koji su neposredno sprovodili proces ubijanja.
Treba znati da je deo jevrejskih mukaraca bio mobilisan u jugoslovensku vojsku
i da su posle kapitulacije vojske internirani u zarobljenike logore, zajedno sa ostalim
jugoslovenskim (srpskim) ratnim zarobljenicima. Zahvaljujui toj injenici oni su

preiveli rat. Do njih su dopirale vesti o interniranju njihovih porodica, tako da su oni bili
u velikoj brizi ta se sa njima dogaa. Pokuali su da preko Crvenog Krsta saznaju bilo
ta o svojim porodicama, meutim, nisu uspeli u tome. Posle izvesnog vremena, neki od
jevrejskih ratnih zarobljenika su saznali istinu, ali su je krili od ostalih da neko od njih ne
bi izvrio samoubistvo ili pao u teku depresiju. Oni koji su se posle rata vratili u zemlju,
tek tada su saznali uasnu istinu o tome ta se desilo njihovim porodicama.
Smatram da prostor Beogradskog sajma, dananje Staro Sajmite, treba da se
uredi na dostojan nain i da se organizuje memorijalni centar koji e u pravom smislu
sluiti kao mesto gde e, pre svega mladi, moi da se obaveste o onome ta se dogaalo
na ovom mestu. Spomenik na obali Save takoe oslikava injenicu da je celi prostor
nekadanjeg Beogradskog sajma i logora devastiran, to je potpuno nedopustivo.
Ve prilikom odvoenja poslednjih grupa Jevreja 1942, ovaj logor menja namenu
i dobija novi naziv Anhaltelager Semlin koji se najee prevodi kao Prihvatni logor
Zemun. Naime, u javnosti, pa i onoj strunoj, najee se koristi termin koncentracioni
logor, kao sinonim za logore u Drugom svetskom ratu. Meutim, treba imati u vidu
tipologiju logora. Nisu svi logori bili koncentracioni; postojali su i logori nieg ranga,
odakle su ljudi slati u koncentracione logore ili u logore smrti. Poznato je, naime, da su
postojali i logori smrti, mesta za masovno unitenje. To je est logora u okupiranoj
Poljskoj, iji je jedini zadatak bio unitenje Jevreja i drugih neprijatelja novog poretka.
Maja 1942, logor na Sajmitu je dobio ulogu centralnog mesta za prikupljanje i
distribuciju zatoenika u druge nemake logore sa teritorije okupirane Srbije, sa teritorije
ustake drave Hrvatske, a kasnije i sa teritorije celog evropskog Jugoistoka. Ovde treba
naglasiti jednu vanu injenicu. U nemakoj ratnoj industriji postojala je neprekidna i sve
vea glad za radnom snagom. Poznat je podatak da je oko 7 miliona radnika koji su sa
razliitim statusom, ali najee prisilno, radilo u Nemakoj ratnoj industriji. Zbog te
stalne potrebe za radnom snagom, promenila se i nemaka politika prema ustanicima na
podrujima vojnih operacija u Jugoslaviji. Doneta je naredba da ne moraju svi koji se
zateknu da na ustanikim podrujima biti streljani, kakva je praksa bila do tada, do marta
1942. godine. Nareeno je da se radno sposobni mukarci sa podruja ratnih operacija

prikupljaju u logorima i odatle alju na prisilni rad u samu Nemaku ili okupirane zemlje.
Dakle, logor na Beogradskom sajmu je dobio i tu ulogu, da bude mesto prikupljanja
zarobljenih radi upuivanja na prisilni rad. Ipak, pokazalo se da je ovaj logor ostao i logor
masovne smrti. Logor je ostao mesto gladi, muenja, ubijanja, a to je trajalo od maja
1942. do samog kraja postojanja logora, krajem jula 1944. godine. Logor je i dalje bio
pod upravom Gestapoa iz Srbije, a komanda je bila sastavljena od SS oficira i podoficira.
Meu onima koji su bili potinjeni komandi logora, kao deo komandne strukture, bilo je i
samih zatoenika. Naime, poznato je da su u svim logorima postojali zatvorenici koji su
se prihvatili obaveze da budu muitelji svojih drugova.
Od 1942. godine centar ustanikog pokreta i borbi je bio na srpskim teritorijama
NDH. Stoga je i najvei broj zatvorenika u logoru na Sajmitu bio sa tih podruja. Leto
1942. je zapameno po tome to su dovoene ogromne kolone zatvorenika sa Kozare, iz
istone Bosne, Bosanske Krajine. Oni su se nali u logoru koji tada nije imao
najosnovnije uslove za ishranu i bilo kakav dui boravak tako velikog broja ljudi.
Zavladali su masovna glad i stomane bolesti. Pripadnici komande logora, kao i oni koji
su se prihvatili batine i zadatka da postanu muitelji svojih doskoranjih drugova, vrili
su masovnu torturu novopridolih. Zbog bolesti, u logoru je proglaen karantin, tako da ni
zatoenici iz logora nisu mogli da budu upueni u druge logore. Deo zatoenika je bio
doveden iz ustakih logora u Jasenovcu i Staroj Gradiki. Problem ovih zatoenika reen
je tako to je jedna velika grupa zatoenika, njih oko 3000, vraena u Jasenovac gde su
odmah ubijeni.
Od kraja avgusta 1942. godine zatoenici su izdvojeni u poseban logor, koji se
nalazio preko puta logora na Sajmitu, na samom uu Save u Dunav. Radi se o jednom
logoru o kojem se skoro nita ne zna u javnosti, zato to danas ne postoje nikakvi tragovi
tog logora. To je prostor na kojem se sada nalaze Muzej savremene umetnosti i trgovinski
centar Ue, odnosno zgrada nekadanjeg Centralnog komiteta Saveza komunista
Jugoslavije. To je prostor gde su u jesen 1940. godine bile izgraene barake za prihvat
nemakih iseljenika iz delova Rumunije koje je okupirao Sovjetski Savez. Taj logor
posluio je avgusta 1942. za izdvajanje zdravijih zatvorenika logora na Sajmitu, odakle
su kasnije odvoeni u druge logore: u logore u Norvekoj ili u samoj Srbiji, u logore u
okolini Trepe i u logore oko borskog rudnika. Iako je uloga logora na Sajmitu bila da

bude prihvatni distributivni centar za upuivanje u druge logore, smrtnost njegovih

zatoenika odgovara onoj u nemakim koncentracionim logorima.
Zdraviji zatoenici su upuivani u jo jedan radni logor, na adi Ostrvo, nizvodno
Dunavom. Tamo je upuena jedna velika grupa od 800 zatvorenika, od kojih se samo
sedamdesetoro vratilo ivih. Deo zatoenika je upuivan u Banat na poljoprivredne
radove. I po tome logor na Sajmitu moe da se uporedi sa koncentracionim logorima
svi nemaki koncentracioni logori imali su svoje manje komande u koje su upuivani
zatvorenici.
Od poetka 1943. logor dobija veu ulogu nego to je imao do tada. Sa irenjem
nemakih vojnih operacija u Jugoslaviji (poznate operacije Vajs i varc, u zimu i prolee
1943, protiv partizanskih zatim i etnikih snaga), nemaka vojska je stvorila svoju
sopstvenu mreu logora u NDH u Sisku, Osijeku, Vinkovcima i Zemunu (logor na
Sajmitu). Pri tome je logor imao centralno mesto za upuivanje u druge logore, kako u
radne, tako i u koncentracione logore, meu njima u Mauthauzen (Mauthausen) i Auvic
(Auschwitz). Veliki znaaj za istoriju logora na Sajmitu imala je kapitulacija Italije
septembra 1943. Tada je veliki broj italijanskih ratnih zarobljenika interniran na Sajmitu.
Oni su kasnije prebaeni u pomenuti logor na Uu, koji je tada pretvoren u zarobljeniki
logor. Zbog kapitulacije Italije, logor na Sajmitu je postao centralno mesto za sabiranje
nemakih zatoenika ne samo iz Jugoslavije, nego i sa teritorije iz Grke, Albanije. Oni
koji bi preiveli teke uslove ivota ovde, upuivani su u druge logore.
U jesen 1943. ve se nazirao ishod rata. Pokazalo se da Nemaka nikako nije
mogla da nadoknadi gubitke na istonom frontu, te da ispuni prazninu na okupiranim
teritorijama nastalu kapitulacijom Italije. Tada je nastalo povlaenje nemakih snaga na
svim frontovima. U samoj Srbiji dolo je do pokuaja jedne nove politike koju je
sprovodio specijalni opunomoenik ministarstva spoljnih poslova, Herman Nojbaher
(Hermann Neubacher). On je pokuao da stvori jedinstven antikomunistiki front i u tom
cilju nastojao da ublai nemaku represivnu politiku u Srbiji. Jedan od znakova dobre
volje, koju je po njemu trebalo pokazati prema srpskoj vladi generala Nedia, bio je
predlog da se raspusti logor na Sajmitu. Logor je tada jo uvek bio vaan za nemaku
vojnu upravu i do toga nije dolo. Jedino to je logor predat na upravu nemakoj policiji

sa teritorije NDH. Naime, nemako zalaganje u ustakoj Hrvatskoj je bilo sve vee, ne
samo vojno nego i policijsko, tako da je logor na Sajmitu u februaru 1944. doao pod
upravu nemakog SS generala Kamerhofera (Kammerhofer).
Od prolea 1944. priliv zatoenika u logor je bio sve manji, a pokazalo se da je
strateko mesto logora postalo veliki hendikep. Zbog saveznike prednosti u vazduhu i
poetka bombardovanja, logor na Sajmitu je bio suvie izloen. U poznatom, po zlu,
Uskrnjem bombardovanju Beograda od strane saveznika, 16. i 17. aprila 1944, stradao je
i sam logor na Sajmitu. Tada, kao i vie puta kasnije, savezniki avioni su pokuali da
srue luni most (danas ga zovemo Stari most) koji je u blizini logora. To je u vreme rata
bio jedini kolski most preko Save. Nisu uspeli u tome, ali su uspeli da ubiju veliki broj
zatoenika u logoru na Sajmitu i da skoro unite zarobljeniki logor na Uu. Tada se
ukazala prilika nekim zatoenicima da pobegnu; neki su i ubijeni pri pokuaju bekstva.
Savezniko bombardovanje je pokazalo da logor na Sajmitu sve manje moe da
slui dotadanjoj nameni. Stoga su 17. maja 1944. nemake snage predale upravu logora
ustakoj policiji, koja je i do tada ve nekoliko meseci uvala logor kao spoljno
obezbeenje. Meutim i dalje je ovaj logor bio u slubi nemakih interesa, postojao je i
dalje nemaki oficir u logoru, a i dalje su tu dovoeni zatoenici koji su upuivani u
nemake radne i koncentracione logore. Znaaj logora je i dalje slabio, tako da je krajem
jula 1944. logor rasputen, a poslednji zatvorenici su bili upueni u druge logore ili
puteni.
Logor na Beogradskom sajmitu moe uslovno da se nazove koncentracionim
logorom iako on to po svom imenu i nameni nije bio. Meutim, po masovnoj smrti i po
svojoj organizaciji, po tome to je imao podrune filijale, od svih nemakih logora u
Jugoslaviji ovaj je bio najsliniji koncentracionim logorima u samoj Nemakoj ili u
okupiranim zemljama.
I dan danas postavlja se pitanje o ukupnom broju zatvorenika dovedenih i
stradalih u logoru na Beogradskom sajmitu, jer postoje dosta velike razlike u brojevima
koji se navode u istoriografskoj literaturi. Prema rezultatima mojih istraivanja, u
Jevrejskom logoru Zemun je internirano oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma. Sasvim je
pouzdano utvreno da su, uz veoma malo izuzetaka, Jevreji ubijeni, njih oko 6.320, kao i

da je najvei broj Roma puten. Od Roma ivot je izgubilo 56 zatoenika. Meutim, kada
je re o Prihvatnom logoru Zemun, postoje mnogo vee razlike o broji interniranih i
stradalih zatoenika, izmeu onoga to je iznoeno u javnosti i onoga to sam ja utvrdio i
predstavio u svojoj knjizi.
Dravna komisija za utvrivanje ratnih zloina je objavila da je utvrdila kako je u
logoru na Sajmitu internirano izmeu 90.000 i 100.000 ljudi, meu njima i 7.000
Jevreja, a da je broj rtava preko 40.000. Te podatke sam podvrgao kritikoj analizi i
ispostavilo se da je ta cifra dobijena na veoma problematian nain. Naime, Dravna
komisija je upotrebila nekoliko izjava zatoenika, pri emu je uzela one izjave u kojima
se spominju najvei brojevi. Zatim su ti brojevi sabrani i dolo se do pomenutih velikih
cifara.
Meutim, moj, i verujem jedini ispravan put, bio je da pokuam da identifikujem
sve zatoenike, ili da makar utvrdim broj ljudi u pojedinim transportima ili grupama koje
su internirane u ovom logoru. Na ovaj nain sam doao do broja od oko 32.000
interniranih zatoenika (tano 31.972) Prihvatnog logora Zemun. to se tie broja
ubijenih, utvrdio sam da je izgubilo ivot 10.636 osoba, odnosno proseno 13 osoba na
dan. Kao to se vidi, ovi brojevi se veoma razlikuju od onih koji se oslanjaju na podatke
Dravne komisije za ratne zloine.
Ako se saberu brojevi dovedenih i ubijenih/ umrlih zatoenika u oba logora, i
Jevrejskog logora Zemun i Prihvatnog logora Zemun, prema mojim proraunima, ukupno
je internirano oko 39.000 (tano 38.972) osoba, od kojih je ivot izgubilo njih oko 17.000
(tano 17.012). Brojeve koje sam utvrdio smatram pouzdanom donjom cifrom
interniranih i stradalih zatoenika. Novija istraivanja, pre svega za Prihvatni logor
Zemun, mogu pokazati da su ovi broje bili vei. Ipak, ne verujem da se oni mogu znatnije
pribliiti brojevima od 100.000 zatoenih, odnosno preko 40.000 stradalih.
Ovo zauuje jer je Dravna komisija izvrila ekshumacije zatvorenika na
Beanijskom i Zemunskom groblju, gde je najvei deo zatoenika Prihvatnog logora
Zemun sahranjivan. Ti brojevi su pouzdani i meni su bili jedan od glavnih izvora. Kada je
re o rtvama Jevrejskog logora Zemun, ekshumacije nije bilo mogue izvriti. Kao to je
napomenuto, ubijeni Jevreji su zakopavani u Jajincima. Njihove leeve, kao i leeve
drugih ubijenih u Jajincima, u jesen 1943. i zimu 1944, spalila je posebna nemaka

10

policijska jedinica (Sonderkommando 1005), koja je bila zaduena za unitavanje tragova

masovnih zloina irom Evrope. Tokom akcije spaljivanja leeva u Jajincima, ona je tada
unitila i leeve Jevreja interniranih u Jevrejskom logoru na Beogradskom sajmitu
ubijenih u kamionu-gasnoj komori.
Moje izlaganje je jedna opta istorija logora na Sajmitu i sigurno ne moe da
zadovolji znatielju onih koji bi eleli da znaju kakav je bio subjektivan doivljaj onih
koji su bili zatoenici. To je neto na emu svakako treba i dalje raditi. Ovaj logor i
malobrojni preiveli svakako zasluuju takvu panju. Tokom rada na ovoj knjizi ja sam
razgovarao sa veim brojem preivelih zatoenika. Na alost, broj tih ljudi danas je
veoma mali i u bliskoj budunosti ih nee biti meu ivima. Ve su i moja istraivanja
osamdesetih i devedesetih godina prolog veka bila prilino zakasnela. To je jedna
alosna injenica, koja govori o tome da je cela problematika stradanja stanovnitva i
logora u Drugom svetskom ratu bila zapostavljena u naoj istoriografiji. Naime, tek 1980ih godina ovoj znaajnoj temi je posveena vea panja i tada je formiran veliki
jugoslovenski projekat koji je trebao da obuhvati sve logore u zemlji i van zemlje, ne
samo kanjenike (koncentracione i radne) logore, nego i logore za ratne zarobljenike.
Naalost, nestanak jugoslovenske drave prekinuo je ovaj projekat. Deo radova nastalih
na njemu, kao to je moja knjiga, bio je objavljen, ali time su uglavnom prekinuta dalja
sistematska i sveobuhvatna istraivanja. Neke kolege koje su obraivale pojedine teme na
projektu su se angaovale na sasvim drugaiji nain, koji nema veze sa naukom.
Angaovali su se u propagandnom ratu koji je voen 1990-ih godina, uporedo sa ratnim
sukobom u delovima bive Jugoslavije. Mi danas pokuavamo da se ponovo vratimo
ovim temama i pridamo im znaaj koji zasluuju.

LITERATURA
Nauna istoriografija:
Christopher R. Browning, Konano reenje u Srbiji Judenlager na Sajmitu Studija
sluaja, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja, br. 6, 1992, 407-428

11

Walter Manoschek, (Serbien ist judenfrei. Militrische Besatzungspolitik und

Judenvernichtung in Serbien 1941/42. Beitrge zur Militrgeschichte 38, Oldenbourg,
Mnchen, 1993
U ovoj knjizi i u svojim drugim radovima, profesor Manoek istie ulogu Vermachta u
Holokaustu. Poznato je da je 1990-ih godina na tu temu organizovana jedna izloba koja
je obila Nemaku i koja je izazvala mnogo polemika. Do tada je u nemakoj javnosti
bilo vladajue miljenje da je to bila jedna vojska koja je ratovala, a nije se bavila
ubijanjem Jevreja. Meutim Manoek je pokazao da je Vermaht bio veoma mnogo
angaovan upravo na sprovoenju ovog uasnog zadatka, a Srbija je najbolji primer za to.
Dokumentarna proza i beletristika:
David Albahari, Gec i Majer, Stubovi kulture, 2005.
Zoran Penevski, Manje vani zloini, Delfi, 2005.
Beate Niemann, Mein guter Vater. Mein Leben mit seiner Vergangenheit. Eine
Tterbiographie. Hentrich & Hentrich, Berlin/Teetz 2005.
Ovu knjigu napisala je erka Bruna Zatlera, efa Gestapoa okupirane Srbije. Posle itanja
knjige Kristofera Brauninga 1980-ih godina, ona je saznala ta je njen otac bio. Ovo je
jedna lina pria o otkrivanju prolosti svog oca i njegove uloge u ratu. Gospoa Niman
je bila ovde i istraivala o svom ocu i napisala je o tome ovu knjigu. Ona je bila dovoljno
uporna i dovoljno hrabra da se suoi sa istinom, to je bilo veoma bolno za nju i lanove
njene porodice. Meutim, ona je smatrala da je njena dunost da se suoi sa time i da
javnost upozna sa ovom istinom. Snimljen je dokumentarni film o ovome, prikazivan je i
nagraivan na vie festivala.
U Srbiji su snimljena i dva dokumentarna filma o logoru na Beogradskom
sajmitu. Jedan je snimila Televizija Beograd 1992, a reiser je bio profesor Dejan
Kosanovi. Iste godine, u istoj produkciji, snimljen je i dokumentarni film o Hildi Daj.
Najvredniji deo tog filma su svedoenja njenih kolskih drugarica. Pre godinu dana
snimljen je jo jedan film o logoru na Beogradskom sajmitu, u produkciji Televizije
B92.
Hvala na panji.

12

PITANJA STUDENATA
ta bi bio razlog to Titova Jugoslavija, kao antifaistika zemlja, nije bila dovoljno
zainteresovana za pitanje ovog logora? Gde mogu da se nau dokumenta za
istraivanje?
Moda odgovor lei u tadanjoj politici bratstva i jedinstva. Jugoslavija je bila drava
pomirenja. Jugoslovenska Dravna komisija za ratne zloine ukinuta je ve 1947, dok je
ona poljska, na primer, trajala do 1990-ih godina. Moda je tu odgovor.
Drugi razlog je sigurno nedostatak primarnih istorijskih izvora. Nismo mogli da
istraujemo bez podataka koji se nalaze u nekim do tada nedostupnim arhivskim
fondovima. Meu njima je najznaajniji fond Zapovednika Policije bezbednosti i Slube
bezbednosti (skraeno: BDS). Ovaj fond je Ministarstvo unutranjih poslova predalo
Istorijskom arhivu Beograda 1982. Ostali kljuni izvori su mikrofilmovi arhivskih
fondova drugih nemakih okupacionih ustanova i jedinica u Srbiji i Jugoslaviji.
Ukratko, rekao bih da je odgovor na Vae pitanje nedostatak istorijskih izvora, te politika
tadanje Jugoslavije.
Na koji je nain je jevrejska zajednica u ono vreme bila informisana ta se sve
deavalo u Treem Rajhu, koji je bio stepen njihove obavetenosti i koji bi bio razlog
to nije bilo vie uspenih begova i sklanjanja Jevreja na sigurno? Na koji nain je
srpska administracija tada bila ukljuena i na koji nain je pratila celu tragediju
jevrejskog naroda?
Prvo pitanje je pitanje stava jevrejske zajednice. O procesu masovnih ubijanja niko nije
znao u to vreme. Jevreji nisu bili u mogunosti zaista da se sklone, mukarci su bili
uhapeni, a njihove porodice nisu znale gde bi ile bez njih. Teko je bilo organizovati
beg bez novca, dokumenata. Neki su naravno uspeli u tome, ali to je bio vrlo mali broj
ljudi. Veina porodica je bila prepolovljena, imovina im je bila opljakana ili legalno
oduzeta, bili su potpuno zbunjeni i prosto su ekali svoju sudbinu.

13

Srpska administracija je bila deo ovog procesa, pre svega srpska policija. U okviru
Specijalne policije postojao je poseban, sedmi, odsek za Jevreje i Rome. Njihovi zadaci
su bili vezani za popis jevrejske imovine, za kontrolu sprovoenja antijevrejskih mera, a
u nekim sluajevima su i hapsili. (Jevreji su uglavnom hapeni od strane Gestapoa).
Jevreji su odmah posle dolaska okupacionih trupa imali obavezu prisilnog rada, a od
druge polovine avgusta 1941. internirani su u logore. Prvi od ovakvih logora je bio logor
u Topovskim upama na Autokomandi u Beogradu. Prvobitno je to bio prihvatni logor
odakle su Jevreji odvoeni na prinudni rad. Meutim, ubrzo se pokazalo da je taj logor
dobio novu namenu jer su njegovi jevrejski, a delom i romski zatoenici postali pogodan
rezervoar talaca za masovna streljanja tokom guenja ustanka u Srbiji. Zatoenici i
njihove porodice, meutim nisu znali ta ih tu eka.
Da li ste tokom vaeg istraivanja pronali, ili uspeli da sainite, dokumentaciju o
zatvorenicima iz oba perioda logora, koja bi sadrala liste imena, fotografije? Ako
ne, da li bar postoje liste transporta koji su ulazili i izlazili iz logora?
Da, glavni izvor za istraivanje je bio pomenuti fond nemake policije BDS. Tu moete
nai liste zatvorenika, ali ovaj fond je, na alost, samo delimino sauvan i tu mogu samo
neki podaci da se nau. Kada su u pitanju liste i drugi podaci jevrejskih zatoenika, ima
svega nekoliko fotografija i dokumenat koji su sada veinom u Jevrejskom muzeju. Za
Prihvatni logor Zemun, podatke treba traiti pre svega u Istorijskom arhivu Beograda, ali
i u Vojnom arhivu i u Arhivu Jugoslavije
Da li je bilo pokuaja oslobaanja logora od partizanskih ili etnikih snaga?
Ne, ni sa ostalim logorima nije bilo ovakvih pokuaja. Meutim, u nekim logorima bilo je
pokuaja iznutra. U Niu je bio ustanak zatvorenika 1942, u Jasenovcu 1945. Sajmite je
bilo u centru Beograda praktino okrueno snagama Nemaca i ustaa. Neki zatvorenici su
uspeli da pobegnu iz logora 1944. tokom bombardovanja.
Da li znate za neke konkretne podatke o Starom Sajmitu koji bi se nalazili u
nemakim arhivima. Da li je bilo saradnje do sada sa nemakim naunicima i
institucijama na temu logora Staro Sajmite?

14

Imamo saradnju sa nemakim kolegama i zaista postoje fondovi znaajni za ovu temu u
Nemakoj, na primer u Berlinskom dokumentacionom centru.

15