NEPSIHOTINI PSIHIJATRIJSKI SINDROMI

1. Normalna i patoloka anksioznost

Anksioznost se definie kao difuzna, unutranja, slobodno lebdea napetost, koja nema realnu
opasnost, tj. nema spoljanju opasnost to je bitno razlikuje od straha. Strah uglavnom ima
spoljanji objekat. Anksioznost ima unutranju opasnost i time ona predstavlja reakciju na tu,
unutranju opasnost( intrapsihiki konflikt, impuls neprihvatljiv za Ego, potisnute misli.. ira,
opta definicija anksioznosti bi predstavljala specifine promene na psiholokom, psihomotornom
i vegetativnom planu linosti. 1. Psihopatoloka simptomatologija podrazumeva stanje
unutranjeg nemira i napetosti, bezpomonost, oseaj vitalne ugroenosti i izloenost neemu to
preti, izvesnu sapetost i strepnju.Takodje ukljuuje i razdraljivost, nesdanicu, tekoe u
koncentraciji. Odlikuje se subjektivnim doivljajem nedefinisanog straha, a ispoljava se
povienom psihikom tenzijom. 2. Psihomotorna simptomatologija se karakterie stanjem
motornog nemira, tremorom, promenom mimike, zamorom. 3. Vegetativna simptomatologija
nastaje kao posledica preterane aktivnosti vegetativnog nervnog sistema( KVS, respiratorni
sistem, vazomotorni, digestivni, urogentitalni, ubrzan puls, pojaano znojenje, proirene zenice).
Anksioznost je do ivesnog stepena obino iskustvo koje poznaje svaki ovek (neizvesnost za
spostveno zdravlje, zdravlje porodice, napetost pre suoavanja sa tekom situacijom, "trema" pred
znaajne nastupe). Prvi kontakt je opis simptoma i znakova neurotskog poremeaja to ini
sutinu klinike dijagnoze. Klinika dijagnoza je proces utvrdjivanja prisustva psihopatolokih
sadraja ili abnormalnosti. Funkcija klinike dijagnoze je razlikovanje psihikih oboljenja na
osnovu tri specifine karakteristike: uzroka (etiologija), simptoma i znakova(patoloki proces) i
toka bolesti (prognoza i leenje).
Patoloku anksioznost karakterie izvesna iracionalnost, nemogunost identifikovanja
unutranje opasnosti. Konflikt je nesvestan, a briga jasno izraena, stalna i snana, teka za
kontrolu i udruena sa uoljivim oteenjem opteg funkcionisanja i distreson.

2. Sindrom generalizovanog anksioznog poremeaja

Drugi naziv za ovaj poremeaj je generalizovano stanje straha. Karakterie se hroninim,
patolokim strahom, koji se manifestuje preteranom i preplavljujuom strepnjom, zabrinutou,
napetim iekivanjem ili "slobodno lebdeim strahom". Ovaj sindrom prate i telesni simptomi ali
su manje izraeni u odnosu na psihika ispoljavanja straha.Radi se o stanjima opte anksioznosti
kod osoba koje imaju odredjeni anksiogeni konflikt, koje su zabrinute za ivotne posledice kao
to su problemi vezani za zdravlje, posao, brane odnose, socijalno prihvatanje, novac i dr. Kod
ovog oblika anksioznog sindroma uz brigu (neugodna iekivanja) ostaje jedini i dominantni
simptom. Nepovoljni ivotni dogadjaji mogu prethoditi sindromu GAP. Tipian je postepen
poetak, dok nepovoljni ivotni dogadjaji doprinose da dodje do egzacerbacije. Ovo stanje se
odlikuje hroninim, skoro stalno prisutnim strahom, najee manifestan u obliku pretarane i
neosnovane zabrinutosti. Pacijenti brinu zbog beznaajnih stvari, ali i zbog branih i porodinih
odnosa, materijalne sitacije, sopstvenog ili tudjeg zdravlja, problema na poslu. Zabrinutost je
esto usmerena na neto to bi se moglo dogoditi u budunosti. Tipina je alba na nemogunost
odupiranja svojim brigama, te stalnu preokupiranost istim. Ponekad se sindrom, poremeaj moe

ispoljiti i napetim, ali neodredjenim iekivanjem da se neto loe moe dogoditi. Simptomi
psihike napetosti ine znaajnu i relativno specifinu komponentu generalizovanog stanja straha
i ispoljavaju se kao: nemir, razdraljivost, poremeaj spavanja, posebno problemi sa zaspivanjem,
prenapregnutost, nesposobnost oputanja. Pacijenti se ale da ih "ne dri mesto", da lako planu ili
se iznerviraju kao i da im je teko da se na bilo to usresrede. Neretko su prisutne i albe na
zabrinutost. Obzirom na kontinuirano prisustvo napetosti i preteranog opreza koji pacijenti teko
podnose, oni to stanje opisuju kao da su uvek na ivici da puknu, pa se zato lako uplae i trgnu na
najmanji povod. U sindromu GAP-a su i gotovo stalo prisutni somatske napetosti: zategnutost,
grevi, trzaji, treperenje, bolovi miia, psihogena glavobolja. Obino su pogodjene grupe miia
na potiljku, vratu, ramenima, licu i onim kapcima. Nije retka pojava psihogene difagije ( "oseaj
knedle u grlu"i tekoe pri gutanju). Karakteristike ovog sindroma su i gotovo stalno prisutni
telesni simptomi, ali su manje izraeni nego npr. kod napada panike. To su najee simptomi
vegetativne hiperaktivnosti ( palpitacije, znojenje, tremor, suvoa usta), respiratorni i
gastrointestinalni simptomi ( dispneja, oseaj guenja, bol ili nelagodnost, pritisak, stezanje u
grudima, muka, somane tegobe, nervoza eludca i opti simptomi ( nesvestica, vrtoglavica,
nestabilnost u nogama, vrui i hladni talasi po telu, utrnulost, parestezije). Medjutim, ovi
simptomi nisu specifini za sindrom GAP-a. Treba istai da ne postoji jedan odredjeni tip linosti
koji karakterie sve osobe sa ovim sindromo. Relativno su esta sledea svojstva i osobine
linosti kod obolelih od ovog sindroma: oseanje nesigurnosti, nedovoljno samopouzdanje,
preosetljivost, straljivost, opreznost, nepoverenje, sumnjiavost i razdraljivost ( veina moe
ispoljavati svojstva zavisnog ili straljivog poremeaja linosti). Kod najmanje % obolelih od
sindroma GAP-a se sreu komorbidna psihijatrijska oboljenja koja esto dominiraju klinikom
slikom. ovom sindromu obino prethodi pojava poremeaja raspoloenja i kod veine pacijenata
se pojavljuje posle poeta specifine i/ili socijalne fobije.

3. Akutna psihotina anksioznost

Termin "psihotina anksioznost" je est i moe se rei uobiajen u svakodnevnoj klinikoj
praksi, ali je u strunoj literaturi malo zastupljen. Najee se vezuje na schizofreniju, involutivnu
melanholiju i endogene depresije. Ovj oblik anksioznosti ne nalazi se praktino ni u jednoj
oficijelnoj klasifikaciji kao na pr.DSM-IV ili u ICD-10. U praksi postoje mnoge skale za
fenomenoloko odredjivanje neurotske anksioznosti,za razliku od anksioznosti kod psihotinih
pacijenata. injenica je da se kod 65% psihotinih pacijenata sree anksioznost razliite teine i
oblika. U doivljajnom pogledu psihotina anksioznost uvek ima znaanje ugroavanja same
mogunosti individualne egzistencije pacijenta. Duboku, iskonsku potrebu za realnou, za
dokazima u pogledu postojanja realnosti akutno anksiozan psihotini pacijent pokuava
zadoovoljiti na najrazliitije naine. Nekada na izrazito regresivnom nivou:brutalnom
destrukcijom, unitavanjem materijalnih dobara, predmeta. Brojni su lekovi i PAS koji mogu
podstai anksioznost i agitaciju.kao najei navode se sledei lekovi: l.grupa psihotropnih
lekova:apstinencijalni sindrom kod benzodijazepina, bromokriptin, carbamazepin, chlormetiazol,
citalopram, dexamfetamin, fluoxetin, manzidol, moclobemid, olanazapin, paroxetin,
phenobarbital i drugi barbiturati, risperidon, rivastigmin, termazepam, triazolam, triciklici,
npr.amitriptilin. Od antikonvulziva posebno se istiu: carbamazepin, klonazepam, ethosuximid,
gabapeptin, apstinencijalni sindrom kod gabapeptina, lamotrigin i vigabatrin. Od antiparkisonika
navodi se atropin,levodopa. Iz grupe gastrointestinalni, antiremunatinih i kardiovaskularnih
lekova navode se: famotidin, mesalazin, nizatidin, omeprazol, doxazosin, metildopa, nicardipine,
ibuprofen, indometacin, mefenamina kiselina, naproxen, nefepam, pentazocin. Lista drugih

grupa lekova takodje je veoma iroka:amantadin,aminofilin,baclofen,intoksikacija bizmutom,

injekcije botulinskog toksina, deksametazon i drugi glukokortikoidi, transdermalni fentanyl,
flumazenil, fluniscolid, izonijazid, levotiroksin, mefloquin, metiltestosteron, morfin, naltrexon,
neostigmin, phenilnephrin, piperazin, prednizon, pseuoefedrin, piridostigmin, salbutamol,
streptokinaza, teofilin, yohinbin. Ovde elimo da prikaemo skalu za procenu psihotine
anksioznosti francuskih autora (O.Blin, M.Azorin,Y.Lecrubier A, .Souch i J.Fondarae od
1998.godine). Skala sadri 18 ajtema i ini je intenzite numerisan od 0-6: 0-nikakav intenzitet, 2jak, 3-znaajan i 6-veoma jak intenzitet. Simptomi se mogu oznaavati i medjubrojevima (1,3 ili
5). Za svaki ajtem treba da da globalnu ocenu miljenja.ocenjivanje treba odrediti prema
aktuelnoj simptomatologiji pacijenta posmatranoj u toku razgovora i za tri poslednja dana pre
intervjua. Kada se dobije ocena svih ajtema,ukupan skor dibija se prostim zbirom, a ocena varira
od 0-108 bodova. Tako skor od 34 moe se smatrati psihotinim i anksioznim

4. Anksiozno-depresivni sindrom
Ovaj sidrom se odlikuje preplitanjem simptoma straha i anksioznosti, koji nisu takvog
intenziteta da bi mogla da se postavi dijagnoza depresijw i nekog specifinog stanja straha.
Veina kliniara i danas smatra da su anksiznost i depresija klasino suptotni jedni drugom.
Medjutim, rezultati skoranjih klinikih i epidemiolokih studija ukazuju na to da ova dva
poremeaja esto idu zajedno. zapravo, anksioznost i depresivnost dans su "uobiajeni naini
reagovanja savremenog oveka", to su bolesti naeg vremena. Savremeni uslovi ivota vode
prema otvorenim stanjima tesobe, strepnje i depresije jer neprekidna izloenost brojnim
frustracijama dovodi do spesicine reakcije savremenog oveka koji svoja emocionalna
doivljavanja potiskuje, zadrava u sebi i time stvara podlogu za pojavu depresije ili strepnje.
Ovakvi naini reagovanja gotovo da u potpunosti zamenjuju ranije oblike reagovanja koji su se
ispoljavali neposrednim abreagovanjem kroz psihomotorna uzbudjenja ili agresivnost. depresija i
anksioznost postaju tako poremeaji civilizacije i kao neodvojivi deo savremenog oveka i esto
ine "kulturnu atmosferu" naeg vremena, a inioci koji ih uslovljavaju postaju iz dana u dan sve
brojniji i intenzivniji. Procenjuje se da je ovaj sindrom zastupljen u optoj populaciji izmedju 1%
do 10%. Sree se kod osoba u rasponu od tree do sedme decenije ivota. U populaciji pacijenta u
primarnoj zdravstvenoj zatiti pacijenti sa ovim sindrom ine oko 47% obolelih. ivotna
prevalencija se kree od 14 do 18% opte populacije. Polovima pacijenata se javlja lekaru opte
prakse. Stanje se korektno dijagnostikuje u manje od polovine sluajeva. Veina pacijenata ne
dobija adekvatnu terapiju ni danas. Anksioznost i depresija su postale nae stalne ivotne pratilje
koje nas svojim novim i raznovrsnim manifestacijama prate celog ivota. Simptomatologija kod
ovog sindroma je izrazito heterogena. Zastupljenost simptoma je subindromska, a u izvesnoj meri
su prisutni i somatski simptomi koji nemaju organsku podlogu. Premda ne postoji tipian opis
meovitog stanja straha i depresije, sledei simptomi su esto prisutni u ovom sindromu: nervoza,
napetost, nemir, razdraljivost, strepnja, disforino raspoloenje, emocionalna labilnost,
preosetljivost, nezadovoljstvo sobom, negativistian i esto pesimistian stav, poremeaji
spavanja, lako zamaranje, manjak egergije, oslabljenja koncentracija i zaboravnost. Simptomi se
obino javljaju akutno i esto im prethode nepovoljni ivotni dogadjaji. Osobe sa ovim sindrom
su uglavnom straljive, pasivno-zavisne linosti.U posebnoj tabeli prikazani su karakteristini i
preklapajui simptomi u depresiji i anksioznosti

Tabela: KARAKTERISTINI I PREKLAPAJUI SIMPTOMI

U DEPRESIJI I ANKSIOZNOSTI
Simptomi specifini za
depresiju
Disforino raspoloenje
(tuno,beznadeno).Gubitak
interesovanja. Promena na
teini. Lo apetit. Motorna
retardacija,
Krivica/Bezbednost
Razmiljanje o smrti

Simptomi zajedniki
za depresiju i aknsioznost
Iritabilnost
Agitacija/Nemir
Tekoe sa koncentracijom
Nesanica
Umor

Simptomi specifini za
anksioznost
Preterana briga Autonomna
hiperaktivnost Pojaana startl
reakcija Miina napetost

U oficijenlni psihijatrijskim klasifikacijama (ICD-10 i/ili DSM-IV) ne daju se precizna upustva

za dijagnostikovanje ovog sindroma, ve se oni uglavnom tretiraju kao rezidualna dijagnostika
kategorija. ono to je dobro poznato u klinikoj praksi jeste da anksiozni i depresivni poremeaji
mogu da komplikuju jedan durgog da bi zavrili na zajednikom evolutivnom putu. tako se oba
klinika entiteta odvojeno ili zajedno javljaju u svim ivotnim oblicim i ciklusima, ali postoji ipak
utvrdejan znaajna razlika u odnosu na intenzitet ovog poremeaja u razliitoj ivotnoj dobi.
"Umerena" depresija i anksioznost imaju slinu krivilju javljanja u uzrastu od 15-te do 40-te
godine ivota, a posle toga jasno se uoava divergencija jer depresivnost raste dalje sa ivotnim
dobom, dok se uestalost anksioznosti, izgleda, nakon 45-te godine ivota smanjuje. Nasuprot
tome, jako izraena "vitalna" anksioznost mnogo ea od depresije u mladjem ivotnom dobu.
Tako je anksioznost mnogo ea od depresije u mladjim godinama ivota. krivulja njihovog
javljanja tee paralelno tek posle 40-te do 60-tih godina ivota, a nakon toga se ponovo "razilaze"
uz ee javljanje anksioznosti u odnosu na na depresiju. Danas se sa dosta argumenata tvrdi da je
"Anksiozno-depresivni sindrom" mnogo ei od istih poremeaja, bilo anksioznosti ili
depresije. Ovaj sindrom je mnogo ei u optoj medicini nego u psihijatriji i dodatno doprinosi
poveavanju tekoa u dijagnostici za lekare iz primarne zdravstvene zatite. Ovaj sindrom je
takodje esto povezan sa poremeajima linosti i esto je teko razdvojiti psihopatoloke
elemente jedan od drugog i dati im prioritet u terapijskom postupku. Kod ovog sindroma u
najveem broju sluajeva anksiozni simptomi su u prvom planu. Radi se o psihopatolokom
skupu koji okuplja ( obuhvata) razliite sindrome gde anksioznost i depresija dele kliniku sliku
kao to je i navedeno u tabeli l. Ovaj sindrom je mnogo ei kod ena nego kod mukaraca sa
eom emocionanom i afektivnoj nestabilnosti.Depresvno-anksiozni poremeaj kod dece i
omladine, posebno kod adolescenata izgleda da je znatno ei nego to se ranije smatralo. Neki
autori navode da je vei broj karakteristinih simptoma iz psihike i psihosomatske sfere kod
male dece, dece kolskog uzrasta i adolescenata. Ilustracije radi navest emo najvanije simptome
vezane za uzrast. Kod male dece najei su sledei simptomi: mornoa, povuenost, agitiranost,
agresivnost, odbojnost prema igri, depresivnost. Od psihosomatskih smetnji najeu su: esti
napadi plaa, poremeaj sna, sterotipni pokreti, manipulacije gentialijama i poremeaji apetita.
Kod dece kolskog uzrasta od psihikih simptoma panju lekara privlae: nesigurnost,
asocijalnost, iritabilnost, smetnje koncentracije, izbegavanje zabava, depresivnost, a od
psihosomatskih smetnji: sklonost izolaciji, napadi plaa, mokrenje u krevet, manipulacije
genitalijama. Kod adolescenata treba obratiti panju na: usamljenost, potitenost, sanjarenje,
promenjivo raspoloenje, suicidalne pulzije, depresivnost, a u sferi psihosomatskih simptoma
smanjenje apetita i glavobolje.

Depresivne reakcije su sastavni deo anksiozno-depresivnog sindroma. One zahvataju sferu

volje, miljenja, oseanja i esto celokupnu linost pacijenata. U depresivnim stanjima angaovan
je itav organizam uz oeglednu nedeljivost somatskog, psihopatolokog i
interpersonalnog aspekta u doivljavanju depresije. Poetni simptomi su bezvoljnost i
anksioznost na koje se kasnije nadovezuju apatija i gubitak interesovanja uz optu inhibiranost.
Javlja se oseanje nesposobnosti uz slabljenje volje, a egzistencija postaje bez ikakavog plana.
Opta inhibicija iri se u sve psihike i telesne funkcije pa se menja mimika, fizionomija, govor
itd. jedna od bitnih karakteristika depresije jeste neporemeena svest o samoj bolesti. oni imaju
oseaj autentinosti pa oni zbog toga posebno trpe i teko doivljavaju oseanje teskobe,
nelagodnosti i dezintegracije koji prati depresiju. Kao to se vidi ovom sindromu posveen je
neto vei prostor u ovom tekstu. To je uinjeno kako zbog njegove velike uestalosti, tako i zbog
nedostatka bolje definisanih dijagnostikih kriterijuma u postojeim oficijelnim psihijatrijskim
klasifikacijama.

5. Panini sindrom
Panini sindrom, odnosno poremeaj je oblik straha koji se ispoljava ponavljajuim,
neoekivanim napadima panike, koji nisu izazvani nekim telesnim oboljenjima ili delovanjem
psihotropnih sredstava, a izmedju kojih je prisutan snaan i onesposobljavajui strah. Napadi
panike su po prvi put opisani jo u 17. veku od strane Bartona, a DaCosta je 1871 godine opisao
njegove ekvivalente nazivajui ih "razdraljivim srcem". Panini sindromi se esto javljaju u
sklopu raznih psihikih i organskih oboljenja ili kao posledica razliitih lekova. On moe da se
pojavi u bilo kom ivotnom dobu, ali je redak kod dece pre puberteta i rane adolescencije i kod
osoba starijih od 65 godina. Prosena starost u vreme poetka iznosi izmedju 23 i 38 godina, dok
najvei rizik imaju starosne grupe od 25 do 34 kod ena i 30-44 godine kod mukaraca. Najvea
uestalost se sree kod osoba starosti izmedju 15 i 45 godina. Sindrom se ee registruje kod
razvedenih/rastavljenih i kod udovaca.
Poetku ovog sindroma ponekad prethodi proromalni period, u kome su izraeni napetost,
neodredjen strah, pa i generalizovano stanje straha. Prvi napad se moe pojaviti za vreme
uznemirenosti, svadja, fizikog napora, seksualnog odnosa, telesne bolesti, traumatskog iskustva
ili korienja nekog psihotropnog leka, zatim pri pokuaju od odvikavanja od nikotina ili u sklopu
apstinencijalnog sindroma. Veina pacijenata saoptava da je pri napad panike bio neoekivan.
Ako je prvi napad bio snaan, simptom jak, doivljaj ugroenosti i bespomonosti snaan, mesto
dogadjanja takvo da se ne moe odmah pobei, vea je verovatnoa da se taj napad doivi kao
trauma. Sve to dovodi do snanog straha od ponavljanja napada i njihovih posledica. To je put
koji vodi ka paninom poremeaju. Ne postoje tipini napadi panike. Ipak, ono to napad panike
ini jedinstvenim jeste iskustvo nagle pojave telesnih simptoma koji veoma brzo dostignu
vrhunac u intenzitetu i praeni su snanim strahom zbog doivljaja vitalne ugroenosti ili gubitka
kontrole, kao i potrebom da se pobegne i/ili zatrai pomo. Trajanje napada je od nekoliko minuta
do pola sata. Posle napada osoba se osea umornom i iscrpljenom. Uestalost napada moe
varirati od desetak i vie dnevno do jednog napada u nekoliko meseci i ak godina.
DSM-IV razikuje tri napada panike: 1. Neoekivani napadi se javljaju spontano i tipini su za
panini poremeaj, 2. Napadi panike vezani za neku situaciju javljaju se skoro uvek odmah nakon
izlaganja toj situaciji ili ako se iekuje ili zamilja ista i 3. Napadi koji su verovatniji u
odredjenim situacijama javljaju se prilikom izlaganja tim situacijama. karakteristian je za
agarofibiju, ali se javlja i kod socijalne i specifine fobije.

U pogledu intenziteta tokom napada panike najei su sledei telesni simptomi: palpitacije,
tahikardija, vrtoglavica, tremor, znojenje, dispneja, nesvestica, vrui i hladni talasi po telu, bol i
nelagodnost u grudima, oseaj guenja, muka, nervoza eludca, parestezije i utrnulost. Od
psihikih simptoma najea su: strah od trenutne smrti, gubitka kontrole, ludila i kolabiranja,
neretko i depersonalizacija i derealizacija. Tipian je iznenadni doivljaj vitalne ugroenosti.
Sposobnost koncentracije je sniena, a moe se uoiti i regresivno ponaanje, kao i
hipohondrino, ako se napadi javljaju esto. Napadi se, neretko mogu javiti i u toku spavanja. u
periodima izmedju napada, prisutan je jak strah od buduih napada panike-fenomen poznat kao
anticipirani strah ili starh od straha. Najizraeniji je kod osoba iji su napadi panike nepredvidivi i
neoekivani i deluje osiromaujue na celokupan ivot. Glavna svostva linosti kod kojih postoji
ovaj poremeaj su: preterana zavisnosat, oprez, tendencija izbegavanja, povlaenje iz socijalnih
relacija, nesigurnost, gubitak samopouzdanja, nepoverljivost i emocionalna labilnost. Ovaj
sindrom se esto kombinuje sa drugim oblicima psihopatologije.

6. Fobini sindromi
Fobini sindrom ili fobija u nozolokom smislu (beanje, uas, panika, strah) se defiu kao
iracionalan strah od specifinih objekata, aktivnosti i situacija koji za posledicu imaju svesno
izbegavanje fobinihBgstimulusa. Ovaj intenzivan strah je praen vegetativnim poremeajima, a
pacijent prepoznaje da strah nije u proporciji sa aktuelnom opasnou od tih predmeta, aktivnosti
i situacija. Fobini sindrom, odnosno fobina kriza je obeleena brutalnim izbijanjem paraliue
strepnje i teskobe, koju prate telsne manifestacije ( tahikardija, znojenje, drhtanje, klecanje nogu,
lana vrtoglavica), pri emu iste simptome ponekad izaziva oekivanje iste sitacije, kao i napor
kojim pacijent pokuava da izbegne. Sindrom ima tri karakteristike: anticipacija ( strah od
pomisli i oekivanja susreta sa fobinim stimulusom), strah od straha, strah pri susretu sa
fobinim stimulansom i ponaanje izbegavanja.
Fobini objekti su simboli orginalnih objekata i situacija. U sutini predstavljaju
odmbrambenu meru, neurotini kompromis, u kome dolazi do pomeranja sa objekta i sitacija
aktera intrapsihikog konflikta na druge, od kojih se onda subjekat plai. Pacijent zamenjuje
anksioznost strahom koji je i dalje neugodan, ali, na intelektualnom planu, pacijent zna da objekat
straha nije realno opasan, to olakava neugodnost. Sem toga, fobini objekat moe da se
izbegava ili ponitava, negira. Klinika karakteristika fobinog sindroma je da pacijent, oekujui
susret sa fobinim objektom ili situacijom, ili susrevi se sa njima- doivljava strah. Bitne
karakteristike miljenja fobinih pacijenata su: interpretativnost, samoprebacivanje, pojaana
zaokupljenost samim sobom ( sklonost introspekciji), pojaana sumnjiavost prema okolini i
nesigurnost u sebe. U zavisnosti od predmeta i situacija koje mogu biti sadraj fobinih sindroma
moemo ih podeliti u tri grupe: 1. objekti i situacije koji se realno plai svaki ovek, 2. objekti i
situacije u kojima jo uvek postoji neka veza sa opasnou, ali je normalan ovek nauio da tu
opasnost podcenjuje i 3. objekti i situacije koje ne samo da predstavljaju opasnost, ve kod
mnogih izazivaju prijatna oseanja. Fobini poremeaji ili sindromi se dele na: a) agarofobiju, b)
socijalne fobije i c) specifine fobije.
6.1. Agarofobini sindrom

Agarofobija je najei i najznaajniji oblik fobinih stanja i karakterie se postojanjem

stalnog, intenzivnog ili paninog straha od javnih mesta i mesta sa koji se teko moe brzo
ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoi veoma oteano( ulice, trgovi,
mostovi, tuneli, autoputevi, postaju mesta koja zaplauju i na kojima se mogu javiti napadi straha
ili panike).Isti je sluaj i sa velikim zatvorenim prostorima ( robne kue, pozorite, bioskopske,
koncertne dvorane, prodavnice). Posebnost poremeaja ini i postojanje intenzivnog straha od
vonje javnim samobraajnim sredstvima. u razvijenom obliku, agarofobiju karakteriu napadi
panike, strah od straha i ponaanje izbegavanja. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se
znaajno smanjuje, osobe se povlae, zatvaraju se u svoj dom, iz koga nekad ne izlaze ak i
godinama. U najteim sluajevima se vezuju za krevet. Veom esto ispoljavaju klaustrofobine
smetnje: strah od lifta, malih, mranih, skuenih prostorija punih nametaja, ili stah od putovanja
do udaljenih mesta. Osnovne simptome esto prate i opti strah, telesni simptomi straha, socijalne
fobije i drugi fobijski strahovi, depersonalizacija i derealizacija, opsesivni i hipohondrini
fenomeni i depresivno raspoloenje.
Posebna organizacija ili poremeaj linosti uvek prate agarofobiju i predstavljaju glavni
preduslov za njen nastanak i razvoj. Re je o postojanju anksiozno-fobine strukture linosti i
njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna, anksiozna (izbegavajua), histrionina,
narcistika i boderline linost. Jo jedno od specifinosti ovog sindrom predstavlja potreba da uza
sebe pacijenti imaju osobu od poverenja.
Kada je re o klinikoj slici ovog oblika fobinog sindroma treba istai da je ona predstalja
sloen i kompleksan psihiki poremeaj. U nozolokim kategorijama navode se dva entiteta: 1.
agarofobija sa paninim poremeajem i 2. agarofobija bez paninog poremeaja. Medjutim,
klinika praksa pokazuje da je ispoljavanje ovog poremeaja mnogo sloenija, posebno u koliko
se uzmu u obzir postojanje koomorbiditeta i klinike komplikacije. Poetak ovog sindroma
uglavnom je postepen. Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristine premorbidne
osobine: preosetljivost, straljivost, enurezu, none more, odbijanje da idu u kolu, strah od
razdvajanja od roditelja, enja za kuom. Izreeni i specifini simptomi poinju da se javljaju
izmedju 18 do 30 godine. Kao to je navedeno, tipian poetak je postepeno javljanje
nespecifinih simptoma u trajanju od nekoliko meseci, pa i godina, pre definitivnog ispoljavanja
poremeaja. Mnogo redje ovaj sindrom moe poeti naglo i neoekivano. S obzirom da je akcenat
u ovom terkstu na sindromskom pristupu ovde neemo detaljnij analizirati razvijenu kliniku
sliku i brojne precipitirajue fakore koji joj prethode. U sutini oboleli doivljava napade panike,
strah od straha i ponaanje izbegavanja i druge karakteristine simptome i oblike ponaanja uz
brojne vegetativne i telesne simptome, prvonstveno kardiovaskularne.Vano je istai da je
osnovno oseanje izmedju dva napada panike je preokupiranost strahom. Ovaj strah je manje
dramatian, ali ne i manje nelagodan. Uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike.
Pacijenti koji doivljavaju opti strah saoptavaju da su potpuno paralizovane, bespomone,
obeshrabrene, da ne vladaju ivotnom situacijom. Postaju povieno nesigurne, oprezne,
sumnjiave, ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od ivotnih ciljeva. Nivo samoprocene i
samovrednovanja je izuzetno nizak. U celini treba istai da su klinike karakteristike pacijenata sa
aarofobinim sindromom brojne: stidljivost, straljivost, stalna napetost, preosetljivost, nezrelost,
nestabilnost, introverzija, osea nesigurnosti i inferiornosti, zavisnost, pasivnost, laka
uzbudljivost, uveliavanje tekoa, stalo predoseanje nesree, osetljivost na kritike drugih,
neodlunost, ambivalencija, nesposobnost za uvid, izbegavanje da se prihvati odgovornost,
predispozicija za telesne bolesti, savesnost, visoka skrupuloznost. Koomorbiditet sa

poremeajima linosti nije redak. Kljune koplikacije su: depresija, alkoholizam, zloupotreba
PAS, neretko i telesna oboljenja.
6.2. Socijalna fobini sindrom
Socijalna fobija je oblik straha koji se karakterie postojanjem stalnog, intenzivnog i
neloginog straha izazavanog stavovia, pojavom i ponaanjem druh ljudi koji mogu osobu
ispitivai da posmatraju, da ponize i da povrede ili pak u ijem e prisustvu ona uiniti neto
nepristojno ili neprijatno.Obleli doivljavaju strah kad treba da jedu, piju ili hodaju ili budu u
centru panje, kad misle da e ispasti smeni, neinteligentni ili neobrazovani, kad treba da plau
ispit, kad treba da pevaju, recituju, sviraju, glume pred publikom, kad misli da ih drugi kritiki
procenjuju; kad oseaju da e pred drugima da pocrvene; kada se previe brinu za svoj izgled.
ovako doivljen strah goni obolele da izbegavaju ove situacije i aktivnosti to dovodi do razvoja
ponaanja izbegavanja. oboleli osea da je njihov strah bezrazloan i nelogian, ali ne nalaze
nain da mu se suprostave. Socijalna fobija se ispoljava na dva naina: kao fokalna ili diskretna,
kada je povezana samo sa jednim oblikom straha i kao difuzna, koju karakterie skup socijalnih
strahova. Precizno odredjene sadraja i obima socijalne fobije ukljuuje i sledee pojmove:
stidljivost, nedostatak socijalnih vetina, socijalna disfunkcionalnost, tenja ka usamljivanju i
izolaciji.
Klinika slika moe biti veoma raznovrsna. osnovni sadraj ini stalni strah koji ima fobina
svojstva i karakterie se subjektivnim, telesnim i ponaajnim simptomima. Subjektivno, oboleli
svesno doivljava strah kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima u okviru razliitih socijalnih
situacija. Telesne manifestacije su: lupanje srca, drhtanje, znojenje, crvenjenje, to je posledica
hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. Bihevioralno: izbegavanje, kao posledica straha od
straha, to vodi usamljivanju i izolaciju. Socijalnu fobiju karakterie posebna organizacija
linosti: stidljivost,
povuenost,nesigurnost,stalo nezadovoljstvo sobom, nesigurnost, nisko samovrednovanje.
U opte socijalne fobije spadaju: ekstremna socijalna stidljivost, podrazumeva stidljivost i
nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama, to je uzrok osiromaenja kvaliteta
ivota, strah od ljudi predstavlja intenzivan strah od kontakta sa drugim ljudima praen razvojem
ponaanja izbegavanja i strah od osoba suprotnog pola je varijetet straha od ljudi; ei kod osoba
mukog pola. Strah od gubitka kontrole se radi o strahu od gubitka kontrole, posebno telesne, est
je simptom u okviru reagovanja strahom uopte. Najei oblici ovog straha povezani su sa:
gubitkom svesti i padom na ulici, telesnom slabou, mukom i povraanjem pred drugima,
gubitkom kontrole nad fiziolokim radnjama( mokrenje, defekacije, naroito u sitacijama koje su
nepriline. Strah od pogleda i kritike procene predstavlja jedan od osnovnih strahova i veruje se
da je urodjen oblik straha. Strah potie od saznanja da je osoba otkrivena, odnosno da drugi
prodire u njenu fiziku intimu. Strah od javnog nastupa predstavlja strah velikog intenziteta u
situaciji( ili pri pomisli na takve sitacije) u kojoj osoba biva kritiki procenjivanja od strane
drugih osoba. Strah od crvenjenja, tzv eritrofobija predstavlja varijetet opte socijalne stidljivosti
i esta je kod mladjih osoba oba pola. Obolela osoba crveni u banalnim sitacijama, kada je
izloena pogledima drugih ljudi. Pri tome, osoba se ne plai samog crvenjenja, ve efekta koje
ono proizvodi na druge osobe, zbog ega se osea nelagodno, napeto i rado bi pobegla iz takve
sitacije. Ovaj oblik straha retko se javlja izolovano. Uglavnom je u sklopu: morbidne stidljivosti,
straha od samog sebe, oseanja inferiornosti i krivice, kod narcistike ili paranoidno organizovane
linosti. Strah da izgled tela nije u redu moe dobiti oblik socijalne fobije kada ga je teko
razlikovati od dismorfofobije. Ove osobe strahuju da su previe debele, mrave, brinu zbog

izgleda svog nosa, uiju, elavosti, veliine grudi, nogu, maljavosti. Strah od otkrivanja
sopstvene inferiornosti se povezuje sa strahom od jedenja, pijenja, govorenja, pisanja,
telefoniranja pred drugim osobama. Strah od ispita je u vezi sa optom socijalnom stidljivou i
socijalnim strahom od otkrivanja sopstvene inferiornosti.
Kod ovog fobinog sindroma javljaju se sedei komorbidni poremeaji: panini poremeaji
( agarofibija, specifine fobije), poremeaji linosti ( anksiozni, izbegavajui, paranoidni,
shizoidni, bolesti zavisnosti( alkoholizam, zloupotreba PAS) i velika depresija.
6.3. Sindrom specifinih fobija
Poznato je da veliki deo normalne populacije ima strah od razliitih predmeta i situacija, a oko
10% njih ispoljava strah takvog intenziteta da se svrstavaju u ovaj fobini sindrom koji time
postaje najei psihiki poremeaj uopte. Kao mogi oblici ove vrste straha navode se: fobije
objekata, mesta, prirodne sredine, situacije i iva bia. Ovaj sindrom karakteriu etiri osnovne
komponente: glavni strah, strah od straha, izbegavajue ponaanje i grupa prateih simptoma.
Glavni strah predstavlja osnovni psihopatoloki sadraj, nije uslovljen pogrenim saznanjem ni
simbolikim procesima, najee je monosimptomatski ( ogranien i striktno povezan sa
odredjenim objektom, situacijom ili aktivnou koje ini sadraj fobije). Strah od straha dominira
klinikom slikom. U sluajevima kad je fobija monosimptomatska, strah je povremen i ne previe
optereujui.. Ponaanje izbegavanja je nekada izraeno do te mere da postoji stil ivljenja
pacijenta. Pratei simptomi nisu esti niti su karakteristini i manifestuju se hiperaktivnou
vegetativnog nervnog sistema: tahikardija, drhtanje, znojenje sl. Fobije od ivotinja su najee i
karakterie ih nelogian, stalan, intenzivan strah od susreta ili kontakta sa ivotinjama ili
insektima, praen je ponaanjem izbegavanja, pa i optim simptomima straha.

7. Sindromi reakcija na teak stres i poremeaje prilagodjavanja

U ovu grupu sindroma spadaju sledei poremeaji: akutna reakcija , stres, posttraumatski
poremeaj i poremeaji prilagodjavanja.
Sindrom akutne reakcije na stres prestavlja skup raznovrsnih ispoljavanja psihikih i
ponaajni smetnji koje se pojavljuju veoma brzo posle teke traume u kojoj je ivot osobe bio
ugroen ili je osoba bila svedok neije patnje ili smrti. Sindrom karakterie kratko trajanje do 4
nedelje i razliiti disocijativni fenomeni i upadljivo izmenjeno ponaanje. esto je prisutno
ponovno preivljavanje traume i simptomi straha i hieraktivnosti vegetativnog nervnog sistema,
kao i izbegavanje svega to budi seanja na traumatski dogadjaj. U periodu neposredno nakon
teke prirodne katastrofe samo 12 do 25% osba ostaje hladnokrvno, dok je oko 75% u oku. Ovaj
sindrom se moe ispoljiti na dva naina. Prvi bi podrazumevao skup najrazliitijih simptoma i
ponaanja koji se brzo smenjuju bez nekog reda. U prvim trenutcima i satima osoba je
oamuena, deluje zbunjeno, ponekad je dezorjentisana, kao da ne razume ta se dogodilo. U
kasnijim fazama este su reakcije tipa beanja ili borbe, pri emu obe reakcije izgledaju haotino,
kao da osoba reaguje instiktivno. esta je i pojava: unemirenosti, nesvrsishodne hiperaktivnosti
( besciljno tumaranje), hiperfunkcija vegetativnog nervnog sistema sa prateim telesnim
simptomima ( palpitacije, preznojavanje, gastrointestinalne tegobe). Takodje je mogua reakcija
umrtvljavanja, mutizma, to lii na stupor. ovo su obrasci odbrane od intenzivnih i bolnih
oseanja kojima je osoba preplavljena, ali ta nije efikasna, jer osoba zbog dezintegracije nije u
stanju da mobilie svoje potencijale i da se sabere. Ovo stanje moe da traje nekoliko dana i redje
2.3 nedelje. Drugi oblik je manje dramatian i po klinikim karakteristikama lii na postraumatski

poremeaj, ali krae traje i ima raznovrsnija ispoljavannja. Vano mesto zauzimaju razni oblici
disocijativnih ispoljavanja: depersonalizaciono-derealizacioni fenomeni, doivljaj da se osoba ne
nalazi na mestu gde se dogodio traumatski dogadjaj, kao da se iskljuila i da joj je svejedno ta se
oko nje dogadja, kao da nema nikakva oseanja, amnezija za zbivanja za vreme i neposredno
nakon traumatskog dogadjaja. Klinika slika ovog sindroma je fluidnija, a ta fluidnost se
ispoljava razliitim i nepostojanim emocionalnim reagovanjem ( npr. iznenadnim prelazom iz
oaja u bes ili iz straha u borbenost i prkos), raznovrsnim telesnim simptomima i ponaanjem
nalik onom kod konfuznih. Ponekad dominiraju povlaenje, izrazit oseaj krivice, impulsivno
ponaanje.
7.1. Sindrom poremeaja prilagodjavanja
Poremeaji prilagodjavanja prestavljaju heterogenu grupu nepsihotinih poremeaja ija je
zajednika karakteristika da su se pojavili u kontekstu neke stresogne sitacije ili dogadjaja veoma
razliitih razmera i posledica.Pojavi ovog sindroma doprinose: izvesne predispozicije
(osoba sa poremeajem linosti, tee podnose stresogene dogadjaje), naroito su predisponirane
osobe sa rigidnom strukturom i rigidnim obrascima ponaanja, koje jako dre do kontrole; loi
objektni odnosi u detinjstvu; karakteristike stresogenog dogadjaja ili situacije ( priroda, intenzitet,
trajanje, reverzibilnost, kontekst), kao i posebno znaenje koje ima za pojedinca i kumulativni
efekat izloenosti jednoj stresogenoj situaciji moe da oslabi sposobnost podnoenja drue
stresogene sitacije ili dogadjaja. Kliniku sliku karakterie pre svega to to se poetni simptomi
mogu videti neposredno posle stresogenog dogadja/ sitacijeili 1 do 3 meseca posle toga.
Stresogeni dogadjaj se odnosi na neto to se jednom odigralo i okonalo, premda se moe
ponavljati. Stresogena sitacija oznaava nepovoljne prilike tokom dueg vremenskog perioda, i
koje mogu ali ne moraju flukuirati kao i u odnosu na posledice koje izazivaju (hronino napeto
stanje u braku, hronina organska bolesti i dr.). Nain na koji stresogeni dogadjaji/sitacija remeti
unutranju biopsihosocijalnu ravnoteu osobe zavisi od njegove prirode, ali i od naina na koji ih
osoba doivljava i tumai. Klinika slika varira od sluaja do sluaj, raznovrsni simptomi straha
i/ili depresije su relativno blagi, dok se relativno esto javljaju i druga emocionalna ispoljavanja
kao to su ljutnja, i oseaj krivice. Kod nekih pacijenata je naglaeno povlaenje iz socijalnih
interakcija, pa i socijalna izolacija. Ponekad se mogu javiti i telesni simptomi (somatizacija).
Neki od pacijenata imaju suicidalne ideje, ali su pokuaji retki. Kod dece i adolescenata se esto
vidja dramatino izmenjeno ponaanje, sa naglaenom impulsivnou i agresivnou, iza koje se
uglavnom kriju emocionalna doivljavanja kao to su tuga, oaj, ravnodunost ili strah. Kod
mladje dece su izraeniji regresivni trendovi ( enureza).
Pacijenti se esto ale da nisu u stanju da se bore sa problemima, strepe da se nee ponaati
odgovorno ili veruju da su podlegli stresu, ne mogu da odgovore na radne obaveze,a odnosi sa
prijateljima i poznanicima su esto poremeeni.

7.2. Sindrom posttraumatskog stresnog poremeaja (PTSD)

PTSD se definie kao skup manje vie specifinih simptoma koji se pojavljuju posle izvesnog
perioda od pretrpljene teke traume u kojoj je ivot osobe bio ugroen ili je osoba bila svedok
neije pretnje ili smrti. Karakteristini simptomi su razni oblici ponovnog proivljavanja

traumatskog dogadjaja. Oni su esto praeni izbegavanjem svega to podsea na traumu,

simptomima hiperaktivne disfunkcije vegatativnog nervnog sistema i ponaanjem koje ukazuje na
dublje promene linosti. Ukoliko traje due ima komplikovaniju kliniku sliku i onesposobljava
osobu za funkcionisanje. Nai autori dugo se nisu bavili ovim problemom.Uglavnom su iznoena
iskusta iz II Svetskog ili Vijetnamskog rata ili elementarnih katastrofa, zemmljotresa. Inae,
PTSD kao posebna dijagnostika kategorija uveden je u DSM-III 1980. godine.
Pojava ovog sindroma delom zavisi i od vrste traume kojoj je osoba izloena, pa tako odredjene
traume nose vei rizik za izazivanje PTSD ( posle zarobljavanja, fizikog zlostavljanja i
kindnapovanja, silovanje, a iza toga slede prirodne katastrofe, saobraajne nesree, pronalaenje
mrtvog tela. Kod ena veliki rizik za pojavu PTSD imaju seksualno nasilje, silovanje,
zlostavljanje u detinjstvu, dok su mukarci ee izloeni traumatskim sitacijama u ratu, prilikom
fizikog napada ili su svedoci neije smrti. Traumatski dogadjaj je obavezi etioloki inilac, ali on
nije dovoljan da bi se razvio ovaj sindrom. Pored ovoga, neophodna je sklonost koja se odredjuje
kako na biolokom tako i na psiholokom niovu. U psiholoke aspekte spada vei broj modela
( bihevioralni, kognitivni i dr.). Drugi psiholoki modeli kao kljunu katakteristiku iznose
ponovno proivljavanje traumatskog doivljaja kroz slike i misli koje se nameu i stalno
ponavljaju. Te slike i misli bude seanja na traumu i za posledicu imaju hiperaktivnost VNS i
promene vezane za traumu, razdraljivost, napetost, stalni oprez i iekivanje da se neto loe
dogodi. Sindrom je prvenstveno odredjen traumatskim dogadjajem, to znai da je ivot pacijenta
ili nekog drugog bio direktno ugroen. On iskljuuje stresogene dogadjaje i stuacije koje ne
podrazumevaju ivotnu ugroenost. Vrsta traumatskog doivljaja je vana zbog naina na koji
dogadjaj deluje na osobu kao i zbog znaaja koji on za nju ima. Dejstvo dogadjaja koji direktno
ugroava osobu drugaije je od onog u kom je osoba svedok neije smrti ili muenja. Isto tako,
jednokratni traumatski dogadjaji imaju drugaiji efekat od onih koji se ponavljaju. Traumatski
dogadjaj je obino neoekivan i nepredvidljiv, to pojaava doivljaj gubitka kontrole i
besposmonosti i na brutalan nain ponitava svaku fantaziju o linoj neranjivosti i suoava nas
sa sopstvenom konanou, zbog ega moe predstavljati ogromnu narcistiku traumu. Pre
pojave klinikih manifestacija ovog sindroma osoba na traumu reaguje strahom, koji je posledica
oseaja bespomonosti da se sprei smrt ili druge posledice traumatskog dogadjaja.
najupeatljivije isposljavanje se odnosi na ponovno proivljavanje traume. Tipini nain su snovi
i none more, kao i pojedini prizori koji se pacijentu nameu i stalno ponavljaju. Sva ova
ispoljavanja se karakteriu doivljajem da pacijent nema kontrolu nad njima, te su ona zato
neprijatna, uznemiravajua ili bolna, te ih prati snano oseanje bespomonosti. Ponekad slike,
scene i prozori mogu imati karakter vidnih halucinacija ili iluzija, i mogu se ponavljati vie puta u
toku dana. trauma se moe ponovo proivljavati samo ako pacijent nije izgubio svest tokom
traumatskog dogadjaja.
Poto su simptomi ponovnog proivljavanja traume napeijatni i bolni, pacijenti pokuavaju da
izbegnu sve to moe da ih aktivira. Simptomi koji ukazuju da je pacijent u stanju stalnog,
napetog iekivanja podseaju na one u sindromu generalizovanog anksioznog poremeaja. Ovi
simptomi se ispoljavaju na razliite naine: nesanica, preosetljivost na zvune drai, selektivne
smetnje u koncentraciji, razdraljivost i izlivi besa, pacijent nije u stanju da ima bilo kakava
oseanja, a iz repertoara emocionalnih ispoljavanja kao da su ostali samo bes i strah. U vezi sa
smanjenim opsegom emocionalnog reagovanja nalazi se gubitak uobiejenih interesovanja za
ljude, dogadjaje i aktivnosti, doivljaj da nia nema smisla, oseaj besperspektivnosti. oseasj
otuenosti moe kod obolelog aktivirati oseanje krivice. Poremeaji pamenja mogu uzeti
razliite oblike; moe se pojaviti posledica diocijacije, zatim depersonalizacioni ili derealizacioni
fenomeni. Somatski simptomi su znatno redji.

8. Disocijativni sindromi
Ovi sindromi predstavljaju poremeaje ranije poznate pod nazivom histerini sindromi,
neuroze sa dva podtipa: konverzivni i disocijativni.Zajednika karakteristika disocijativnog i
konverzivnog sindroma je parcijalni ili potpuni gubitak mentalne integracije izmedju seanja
prolih dogadjaja, svesnosti identiteta, neposrednih seanja i kontrole pokreta tela. Konverzivni
sindromi se odenose na voljnomotorne i senzitivne funkcije, a disocijativni na ponaanje i
identitet.
8.1. Konverzivni sindromi
Mehanizam konverzije podrazumeva da se neurotski konflikt razreava tako to se preobraa,
konvertuje i reprezentuje kao fiziki simptom, senzorne ili motorne prirode, za razliku od
somatizacije gde dolazi do transformacije u vegetativnu inervaciju.
Konverzivni fiziki simptomi se dele na: senzorne simptome ili deficite: psihogena
neosetljivost i gubitak sposobnosti percepcije ulima: 1.oblast anestezije, slepilo, gluvoa,
halucinacije; paralize ( motorni simptomi i deficiti)- psihogeni poremeaj miia: afonija,
hemiplegije i hemipareze, paraliza ili pareza i urinarna retencija; 3. diskinezije ( "napadi"),
psudokonvulzije, psihogene konvulzije: tikovi, pseudokonvulzije, udni ponovljeni pokreti
poloaja tela- kontrakture, mlataranje, lupanje, udaranje ( esto se pogoravaju kada se obrati
panja na pacijenta.
8.2. Disocijativni sindromi
Ovi poremeaji se karakteriu pojavom simptoma koji nisu u svesnom uvidu ( radi se o
defektu mentalne integracije, posebno inteligencije, percepcije,, svesti, pamenja i identiteta) pri
emu su delovi Ega rascepljeni od glavnog protoka svesnog. U ovoj grupi se nalaze: disocijativna
amnezija, disocijativna fuga, disocijativni stupor, stanje transa i zaposednutosti, poremeaji duple
ili viestruke linosti i priseanje na emocionalno-traumatske dogadjaje koji dugo istrajavaju u
psihikom, u obliku relativno neasimilovanih ideja.
Razvoj simptoma omoguava obolelom primarnu i sekundarnu dobit. Primarna dobit se
sastoji u tome to se nesvesni sadraji konflikta ( povezani sa seksualnim i incestuoznim idejama)
i dalje dre van dometa svesnog doivljaja( u suprotnom bi bili neprijatni i zastraujui).
Sekundarna dobit omoguava oboleloj osobi da pribavi panju, ljubav i zatitu znaajnih osoba iz
okoline kao i oslobadjanje od neprijatnih i teih obaveza. Savremena psihodinamska psihijatrija
ponovo je vratila disocijativne sindrome, poremeaje u centar svog interesovanja, pa se danas
smatra da je veina njih nastala kao posledica dejstva stresa i traume, pri emu disocijacija
predstavlja odbranu od traume. Disocijativne odbrane imaju dvostruku ulogu: pomau rtvama da
izmaknu traumi u trenutku kada se ona deava, s jedne strane i s druge, odlau neophodnu razradu
traume za kasnije. I ako i disocijacija i potiskivanje predstavljaju mehanizme odbrane kojima se
neprihvatljivi sadraji iskljuuju iz svesti, oni se razlikuju po nainu na koji to obavljaju. U
sluaju potiskivanja stvara se horizontalni rascep i materijal se prebacuje u dinamiko nesvesno;
sem toga, ovaj model se koristi kao reakcija na zabranjene Edipove elje za roditeljem suprotnog

pola( mobiliu ga konfliktne elje). Kod disocijacije, dolazi do vertikalnog rascepa tako da
psihiki sadraji egzistiraju u nizu paralelnih svesti, i nju moe mobilisati trauma.
Klinika slika disocijativnog sindroma, poremeaja je veoma kompleksna i polisimptomatska,
sa dominacijom poremeaja svesti i oseanja identiteta, praeni brojnim telesnim smetnjama i
specifinim oblicima ponaanja, iza kojih najee stoji posebna organizacija ili poremeaj
linosti ( histrionini). Simptomi se ispoljavaju dramatino, stalno se ponavljaju u razliitim
kombinacijama i ne mogu se objasniti organskim uzrocima. Mogu da imitiraju sva medicinska,
posebno neuroloka oboljenja. Svoj razvoj konverzivni simptomi zapoinju tiho i pokazuju
tendenciju da dugo traju. Disocijativni simptomi poinju naglo i burno i isto tako zavravaju.
Njihov nastanak precipitiraju: podseanje na neprijatne uspomene, psihika ili fizika trauma,
porodini problemi, ekonomski problemi, elja da se izbegne kazna i konflikti iz svakodnevnog
ivota. Kao najei simptomi navode se: nervoza, bolovi u ledjima, vrtoglavice, umor, slabost,
udrueni bolovi, bolovi u ekstremitetima, muka, bolovi u sotomaku, dispneja, bolovi u grudima,
nerad zbog toga to se loe osea, naduvenost stomaka, zamagljenost pred oima, napadi straha,
depresivna oseanja, opstipacije, palpitacije, anoreksija, plakanje, nesvestica, dispareunija,
nepodnoenje hrane, dismenoreja, napravilnost menstrualnog ciklusa, fobije, misli o smrti,
afonija, dizurija i drugi. Kada su u pitanjIJ i karakteristike histrionine linosti mnogi isti u
injenicu da histrionine osobine verovatno postoje kod svih normalnih ljudi, a oblik u kom e se
one ispoljiti zavisi od snage precipitirajuih inilaca i karakteristika linosti. Klinike
komplikacije ovog sindroma se najee javljaju u obliku ponovllanih operacija, zavisnost od
lekova, porodini i brani problemi ukljuujui razvode i pokuaji samoubistva.
O pojedinim oblicima disocijativnog sindroma nee biti vie rei. Oni e ove biti samo
taksativno nabrojani: a) Discijativni gubitak pamenja (psihogena amnezija), disocijativna fuga,
disocijativni stupor, stanja transa i poremeaja zaposednutnosti, disocijativni poremeaji pokreta
i senzibiliteta ( disocijativni poremeaj motorike- delimina ili potpuna paraliza, pareza, ataksije
razlitog stepena, bizarni pokreti i nemogunost stajanja bez podrke drugih (astazija i abazija),
afonija, disfonija, poremeaji korordinacije motorne aktivnosti, tikovi, profesionalni gr prstiju i
ake); b) Disocijativna konvulzija ( pseudoepilepsija, bizarni pokreti, dramatiani glasan govor,
vika i pla, veliki histerini napad, discijativna anestezija i senzorni gubitak ( poremeaji
povrnog senzibiliteta kao anestezija delova tela, analgezija, hiperestezija za bol i dodir, pri
emu su granice zahvaenog podruja otre i ne odgovaraju anatomskim intervacionim
podrujima), c) Ganserov sindrom ( oboleli je smeten, dezorjentisan u mestu, vremenu i prema
osobama iz okoline, a svest nije bitno promenjena, sa undnim odgovorima u "stranu", sa jasnom
manuelnom nespretnou, postoji neseanje za period bolovanja, moe veoma dugo da traje), d)
Viestruka linosti ( predstavlja kompleksan, hronian, disocijativni poremeaj koji karakteriu
izmene seanja i identiteta sa kontinuiranom egzistencijom relativno stabilnih, ali neizmeninih
subjektivno odvojenih identiteta i povratnih epizoda iskrivljavanja seanja, otvorene amnezije ili
oboje).

9. Opsesivno-kompulsivni sindrom
Opsesivno-kompulsivni sindrom je oblik neurotskog reagovanja, poremeaja, ija je osnovna
karakteristika prisustvo ponavljajuih opesivnih misli i kompulsivnih radnji. Opsesivne misli su
ideje, matanja, i impulsi koji uvek iznova, na stereotipan nain, vraaju u svest obolele osobe.
One su nasilne ili opsene, vrlo neprijatne i uznemiravajue, posebno to se doivljavaju kao

besmislene. Oboleli od ovog sindroma ih doivljavaju kao sopstvene, spontane,, ali nevoljne i
nepromenjive, koje on pokuava da odagna i da im se odupre, ali bezuspeno.
Kompulsivne radnje su stereotipna, ritualna ponaanja koja se stalno ponavljaju, veoma su
neprijatna i ne dovode do izvravanja korisnih zadataka. Ovakvim ponaanjem oboleli pokuava
da se suprostavi, ali bezuspeno, pa se ta ponaanja ponavljaju u nedogled i iscrpljuju pacijenta.
Opsesivno-kompulsivni poremeaj karakterie i prisustvo simptoma straha, ali ih ne prati
razdraenje vegetativnog nervnog sistema. Takodje je karakteristina i tesna povezanost sa
depresivnim raspoloenjem.
Kao to se vidi, klinika slika ovog sindroma je specifina i polimorfna. U veini sluajeva
poinje postepeno, nezavisno od uticaja stresa. Retko se javlja naglo kada postoji veza sa nekim
neurolokim oboljenjem i/ili precipitirajuim stresom. kad se sindrom razvije ispoljava se u tri
oblika ( sa dominacijom opsesivnih misli- u 20%, kombinovani -u 80%, sa dominacijom
kompulsivnih radnji).

9.1. Dominantno opsesivne misli i ruminacije

Opsesivne misli su stalo postojee, ponavljajue i neeljene misli koje se nameu obolelom
mimo njegove volje i koje on ne moe da odagna. pacijent ih opsisuje kao besmislene,
nepodnoljive, odvratne, uglavnom ima uvid u njihovu neloginost, ima otpor prema njima ali im
se ne moe suprostaviti. Nain ispoljavanja opsesivnih misli su raznovrsni. To su najee
pojedine rei, fraze, stihovi, esto skaradnog ili besmislenog sadraja, koje se iznova javljaju i
iscrpljuju obolelog. Uobiajeno se opisuju kao opsesivna zamiljanja, razmiljanja, ubedjenja,
sumnjanja, posticaji ili, pak kao opsesivni fobijski strah. Opsesivno razmiljanje predstavlja
prisilna razmiljanja koja se nameu obolelom mimo njegove volje. Po karakteru su parazitska,
neoekivana i dovode do negativnih emocionalnih reakcija ( straha).Teme su specifine i
povezane su sa: religijom, moralom, istoom i zatitom od prljavtine, strahom, sumnjom,
redom i simetrijom, borbom dobra i zla, vremenom, razmiljanjima o ivotu i smrti. Kod ovih
osoba dominira uzdranost i neodlunost kao stil ivljenja, praena opreznou, ekanjem i
oklevanjem. Strah od smrti esto postaje zakonitost ivljenja.
Opsesivna zamiljanja kada obleli esto prisilno zamilja zastraujue scene, dogadjaje,
situacije kao to su saobraajne nesree u kojima se lino povredjuje ili su povredjene njemu
bliske osobe, zatim bizarne seksualne odnose ili seksualni in sa roditeljima.
Obsesivna ubedjenja kada su osobe ubedjene da su njihove misli isto to i njihovo delo. Ova
doivljavanja su praena izraenom ambivalencijom- osoba istovremeno veruje i ne veruje u njihi
u toj neizvesnosti i ekstremnoj neodlunosti, intenzivno strahuje.
Opsesivna sumnja predstavlja jednu od najvanijih karakterisika opsesivno-kompulsivnog
sindroma( OKS).Oboleli sumnjaju u sve, u ono to misle i to rade.
Opsesivni podsticaji predstavljaju posebno neprijatne sadraje da se neto misliili uini.
Najee su povezani sa proveravanjem i brojanjem ( da li je stan zakljuan, elektrini uredjaji
iskljueni, ovi pacijenti broje, raunaju, kombinuju brojeve ili ih ponavljaju odredjen broj
putadok ne zadovolje prisilu maginih broj puta-3,7). Ukoliko se suprostave podsticajima,
doivljavaju intenzivan strah.
Opsesivna fobija predstavlja pojavu kada prisilne misli dobijaju fobini karakter. radi se o
posebnom munim i neprijatnim, dramatinim doivljavanjima koja su povezana sa prisilom da

ubiju suprugu, dete, majku. Iz tog razloga oboleli pribegava ponaanju izbegavanja sitacija i
mogunosti da svoju prisilu realizuje.
9.2. Dominantno kompulsivne radnje i rituali kao oblik OPS
Kompulsivne radnje su prisilne misli izraene kroz odredjene aktivnosti i od njih se ne mogu
razdvojiti jer od njih potiu. u praksi su povezane sa posebnim nainom u obavljaju nekih
delatnosti( kao se uredjuju stvari u okolini, nain kako se hoda, obavlja i odrava linaa higijena i
sl.). na ova ponaanja oboleli troe mnogo vremena i energije, to ih preokupira i iscrpljuje.
Celokupan ritual se odvija po strogo ustaljenom redosledu stvari i traje veoma dugo. Ukoliko u
tome budu spreeni, doivljavaju jaku napetost,anksioznost i strah. Ritualno ponaanje je uvek
povezano sa strahom, bolom i neprijatnou, pa ak i pretnjom. Kompulzivnim radnjama osoba
ponitava svoj strah. Kompulzivne radnje preokupiraju obolelog vie sati dnevno. Podjednako je
zastupljen kod oba pola, ali je kod ena ee pranje ruku i ienje stana.
9.3. Zajedniko prisustvo prisilnih misli i radnji
( opsesivno kompulsivni poremeaj i opsesivna linost)
Za obsesivno-kompulsivni sindrom su karakteristine i specifine dimenzije linosti:
neurotinost, negativna emocionalnost i negativizam temperamenta, zatim anakastini poremeaj
linosti. Pomente dimenzije su u visok korelaciji sa postojanjem straha.
Strah kao crti linosti tretira se kao sklonost ka razvoju straha i predstavlja zajedniku
karakteristiku stanja straha i pojednih oblika poremeaja linosti.
Impulsivnost Podrazumeva slabost u samoregulaciji koja se kliniki manifestuje kao actingout ponaanje, eksplozivni izlivi ljutnje, visok nivo hostilnosti. Slini fenomeni sreu se i kod
trihotilomanije, Tourettovog sindroma, dismorfofobije.
Neodlunost Prestavlja dimenziju linosti koja je u vezi sa impulsivnou i predstavlja njenu
kognitivnu osobinu. Definie se kao sklonost da se bude analitian i da se trae detaljne
informacije kada se donose odluke. Kliniki se manifestuje kao tekoa u donoenju odluka,
posebno u domenu ta odbaciti. najkarakteristinija posledica neodlunosti je opsesivna sumnja.
Ova psiholoka sumnja je jedna od tri sutinske osobine opsesivno-kompulsivnog sindroma,
poremeaja.
Pefekcionizam Odraava tenju linosti da se postigne izuzetno visok nivo standarda uz
prihvatanje veoma strogih samoprocena. Takodje predstavlja sutinsku osobinu OKS. Kliniki se
manifestuje kao preterana briga oko greaka i tzv. drutvene procene. Blisko je povezan i sa
socijalnom anksioznou ili fobijom.
Kada je re o moguim klinikim komplikacija ovog sindroma treba naglasiti da najteu
komplikaciju prestavlja prelazak u shizofreniju.

10. Neurastenini sindrom

(Morbus Bird)
Neurastenini sindrom predstavlja neurotski poremeaj koga karakterie hronino i
onesposobljavajue oseanje slabosti, umora, malaksalost i iscrpljenost uz prisustvo i drugih
telesnih, emocionalnih i kognitivnih simptoma.

Klinika slika ovog sindroma je bitno odredjuja polimorfnim simptomima, medju kojima
dominiraju: umor, telesna slabost, laka zamorljivost ili oseaj stalne iscrpljenosti. Skoro po
pravilu su prisutni: razdraljivost, napetost i nervoza. pacijenti se ale da su im popustili ivci, da
lako planu i ljutito reaguju na najmanji povod. Nisu retki ni bezrazloni izlivi besa. Raspoloenje
je promenjivo. Pacijenti se, takodje, ale na: bezvoljnost, nesanicu, oslabljen apetit. Kognittivno
funkcionisanje moe biti kompromitovano u smislu tekoa u rasudjivanju i donoenju odluka,
kao i oteanog upamivanja. Od somatskih smetnji esta je glavobolja, dok su ostali simptomi
nespecifini i raznovrsni: arenje ili strujanje u pojedinim delovima tela, bolovi u ledjima, vratu,
goruica, problemi sa varenjem, dijareja, preznojavanje, trnci po rukama i nogama. Zbog ovih
simptoma pacijenti su zabrinuti za svoje zdravlje, ponekad na nain karakteristian za
hipohondriju.
Simptomi se veoma esto prepliu sa simptomima depresije ili distimije, stanja straha i
somatizacionog poremeaja ili sindroma.

ll.Sindrom depersonalizacije i derealizacije

Depersonalizacija je doivljaj osobe kao da je sama sebi nestvarna, u potpunosti ili delimino.
Kod derealizacije doivljaj nestvarnosti se prenosi na okolinu i objekte u njoj. Ova dva fenomena
se esto javljaju zajedno.Sindrom depersonalizacije i derealizacije se definie kao hronian ili
rekurentan poremeaj, koji se manifestuje Ego-distonim i zato neprijatnim epizodama
depersonalizacije. Odnos prema realnosti je ouvan, tako da osoba uvidja da doivljaj
depersonalizacije ne odgovara stvarnosti.
Poremeaj poinje naglo i nekad mu prehodi traumatsko iskustvo. Svoje tipine smetnje
pacijenti opisuju razliito. Medjutim, ono to sve opise objedinjuje jeste doivljaj osobe kao da
sama sebi nije vie bliska i prepoznatljiva ( isti doivljaj moe da se odnosi i na okolinu osobe).
Otudjenje u depersonalizaciju zahvata razliite aspekte linosti. Ako se odnosi na kontinuitet sa
prolou osoba saoptava da vie nije onakva kakva je bila ranije; kada je u pitanju ponaanje,
ono joj se ini strano i automatsko. kada se odnosi na oseanja pacijentu se ini da je izgubio
sposobnost da doivljava emocije. Kada je re o telu, osobi se ini da joj se telo promenilo ili da
joj vie ne pripada, pa ga ona odnekud posmatra. Ako se odnosi na unutranje organe onda se
manifestuje doivljajem promene njihovog mesta i veliine. U odnosu na vreme, kao da je vreme
stalo, da je vremenski tok usporen ili ubrzan. obolela osoba ima tekou u opisu sopstvenog
doivljavanja, delom zbog bojazni da nee biti shvaena, to radja neprijatno oseanje
izolovanosti. Doivljaj nestvarnosti esto se tumai kao gubitak kontrole i poetka ludila, to
izaziva strah. Ove osobe lake je hipnotisati i pokazuju veu sklonost u korienju disocijativnih
mehanizama.

12. Somatoformni poremeaji kao neurotski sindrom

Somatizacija predstavlja razreenje neurotskog konflika njegovom transformacijom u
vegetativnu inrevaciju. Veliki broj neurotskih pacijenata ispoljava raznovrsne telesne simptome
za koje nije utvrdjena organska osnova. takvi pacijenti stalno trae dodatna somatska ispitivanja i
nisu zadovoljni kada ona pokau osustvo telesnih uzroka, a razumevanja da nisu somatski bolesni
ne prihvataju. Tako neurotski proces prelazi u hronini poremeaj ime menja pacijentov lini i
porodini ivot, kao opte funkcionisanje.

Somatizija predstavlja tendenciju da se psihike tegobe ispolje u obliku soomatskih simptoma

i da zbog njih se trai medicinska pomo. Ujedno oznaava iskustvene, bihevioralne i kognitivne
karakteristike pacijenata koji se ale na telesne simptome u osustvu relevantnih medicinskih
nalaza. Uestalost ovih sindroma u optoj populaciji iznosi 0,14%, u populaciji pacijenata koji se
javljaju lekarima opte medicine 5 do 10%, a u populaciji bolesnika na neuropsihijatrijskim
odeljenjima 9%. Utvrdjeno je da ovi poremeaji, sindromi poinju pre 30-te godine i da su znatno
ei u enskoj populaciji (5:1), te da su upadljivo ea u ruralnoj sredini i kod osoba sa niim i
srednjim obrazovanjem.
12.1. Somatizacioni poremeaj
Osnovna karakteristika je viestruka, povratno, uestalo menjenje telesnih simptoma, koji
obino prezentuju nekoliko godina pre javljanja lekaru. najvei broj obolelih ima dugu i
komplikovanu istoriju bolesti, podvrgavaju se brpojnim medicinskim ispitivanjima koja ne
otkrivaju medicinske uzroke bolesti a nije retko i da se operiu. Simptomi mogu biti vezani za
bilo koji sektor organizma, ali se najee radi o gastrointestinalnim tegobama, promenama na
koi, poremeajima menstrualnog ciklusa i smetnjama u psihoseksualnom funkcionisanju. esta
su prisutna stanja depresivnosti i straha.
Klinika slika ovog sindroma, poremeaja je veoma kompleksna. Klasian pacijent izgleda
karakteristino: u psihijatrijske ordinacije dolaze sa brojnim nalazima i izvetajima brojnih
lekara, ljuti su jer dolaze kod psihijatra, ne smatraju da im je tu mesto, nekada su agresivni i dalje
postoji obilje telesnih smetnji, ale se da su kod kue izgubili interesovanje za njih, slobodno
vreme im je u funkciji albi i smetnji i traganjem za novim lekovima i ispitivanjima, i skoro po
pravilu godinama unazad uzimaju benzodiazepine.
Poetak oboljenja povezuje se sa doivljajem emocionalnih problema ili stresom, koji osoba
ne prepoznaje kao uzrok. Opis smetnji je slikovit i uvek dramatian, sa puno komparacija. Kada
je u pitanju ovaj sindrom, u klinikoj praksi najee su albe na GIT smetnje ( podrigivanje,
povraanje, regurgitacija, abdominalni bol, munina, nadimanje, dijareja, nepodnoenje
odredjenih vrsta hrane), promene na koi ( svrab, arenje, utrnulost, osetljivost i dr.)., poremeaji
psihoseksualnog funkcionisanja ( oseaj peenja u polnim organima i rektumu, seksualna
inferiornost, bol u toku snoaja, impotencija, odnosno erektilna disfunkcija), a kod ena
poremeaji menstrualnog ciklusa ( bolne menstruacije, nepravilni ciklusi, veliko menstrualno
krvarenje, povraanje tokom cele trudnoe). Svi napred navedeni simptomi kod ovog sindroma su
praeni izraenim simptomima depresivnosti i straha.
12.2. Nediferencirani somatoformni poremeaj
Predstavlja poremeaj koji se karakterie manje brojnim, nesistematizovanim simptomima,
znatno slabijeg intenziteta. Etioloki inioci su isti kao i kod somatizacionog poremeaja, a
bolesnici se ale na: gubitak apetita, umor, malaksalost, GIT-gastrointestinalne i GUgenitourinarne tegobe. Sam tok ovog poremeaja je nepredvidiv, a prognoza zavisi od
ostvarivanja sekundarnie psiholoke dobiti od bolesti.
12.3. Somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema
U ovaj sindrom svrstani su funkcionalni poremeaji i subjektivne smetnje bolesnika koje se
manifestuju u sferi VNS, kao to su: tahikardija, hiperventilacija, uestalo mokrenje uz oseaj

nadutosti, nelagodnosti u abdomenu, svrab.Ovo je prva grupa simptoma na kojoj su objektivni i

mogu se registrovati klinikim pregledom. Poremeaj je, za razliku od psihosomatske
bolesti( kod koje postoji telesno oteenje), funkcionalan. Bolesnik se obino ali na nekoliko
simptoma ili sindroma, pri emu ne postoji pavilnost u grupisanju tegoba,tj. jedni se odvijaju
putem simpatikusa ( tahikardija), a drugi preko parasimpatikusa ( uestale stolice). Drugi tip
tegoba se ne moe objektivizirati i to su neugodne senzacije, oseaj nadimanja, zatezanja, teine
sa stalnim albama na jedan ili grupu organa. Umesto detaljnijeg opisivanja klinike slike ovog
sindroma, navest emo samo razliite klinike oblike ovog poremeaja: Da Kostin sindrom,
neurosis cardiaca, neurocirkulatorna astenija, aerofagija, tucanje, disfagije, vomitus ili psihogeno
povraanje, neurosis gastrica, psihogeni iritabilni kolon, dijareja, opstipacija, psihogeni kaalj,
hiperventilacioni sindrom, retencija urina, polaksiurija i dr.

12.4. Stalni somatoformni bolni poremeaj

Stalni somatoformni bolni poremeaj kao sindrom predstavlja poremeaj koji se karakterie
upornim albama na jake, iscrpljujue bolove koji su neprecizno lokalizovani. Mesto bola se
esto menja, a karakter bola ne odgovara telesnom oteenju i posledinoj telesnoj disfunkciji.
Bol je u centru panje obolelog, dominira klinikom slikom i u tesnoj je vezi sa njegovim
emocionalnim stanjem i dejstvom stresora. Ovaj sindrom je ei kod osoba u srednjem ivotnom
dobu ( etvrta i peta decenija).
Klinika slika ovog sindroma je karakteristina i specifina. treba je razlikovati od akutnog
bola koji traje krae od 6 nedelja, i prate ga simptomi simpatikotonije: tahikardija, poviena TA,
midrijaza, znojenje, hiperventilacija, hipermobilnost, sindroma borba-bekstvo, celokupno stanje
podsea na akutno stanje straha.
Hronini bol traje due od 6 meseci, i karakteriu ga simptomi parasimpatikotonije: smetnje
spavanja, poremeaj apetita, radraljivost, opstipacija, psihomotorna usporenost, pad tolerancije
za bol, sindrom umrtvljavanja ( ovaj sindrom nije celishodan, ve destruktivan, jer uvodi
obolelog u depresivno stanje. Intenzitet bola prati emocionalno stanje, a ponaanje obolelog je
usmereno da pribavi panju i saaljenje. Klinika praksa pokazuje da se ovaj poremeaj povezuje
sa depresijom, alkoholizmom, pasivno-zavisnim poremeajem linosti. Najei kliniki nain
ispoljavanja su: lumbalni bol i cervikalni bol, brahijalgija i tzv. obina glavobolja.Kod veine
pacijenata je utvrdjena manja ili vea izraena organska lezija koja se povukla ali je zaostalo
bolno ponaanje, tzv. pain behavior.
12.5. Drugi somatoformni poremeaji
U dosadanjem izlaganju naveden je vei broj somatoformni poremeaja. U savremenim
psihijatrijskim klasifikacijama (ICD-10 i/ili DSM-IV i dr) proiruje se broj i vrsta drugih
somatoformnih poremeaja. Ne ulazei u precizna nabrajanja ovih poremeaja, ovde elimo da
navedeno jo samo neke od njih: globus histericus, psihogeni tortikolis, psihogeni tik, psihogeni
svrab, psihogena dismenoreja i krgutanje zubima ili bruksizam.

13. Hipohondrija kao neurotski sindrom

Hipohondrija se definie kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim

zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, to je u vezi sa patolokim strahom da je osoba
obolela od neke ozbiljnije bolesti ili sa sumnjom da je teka bolest ve prisutna. Pri tome je teko,
ali ne i nemogunost da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. ove osobe se esto
pdrvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje sterpnju ili
sumnju. Uestalost u optoj populaciji je izmedju 1% do 5%. Primarna hipohondrija se retko
dijagnostikuje gde je prevalencija u primarnoj zdravstvenoj zatiti je 2 -7%. Sekundarna
hipohodnrija je ea. Poremeaj podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se
registruju tokom tree i etvrte decenije.
Poetku poremeaja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni ivotni dogadjaji kao to su
teka bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u
karijeri. Hipohondrija se moe pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od ivotno
ugroavajue bolesti. Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma irok. latentna hipohondrija
se sree kod osoba koje su investirale u svoje telo, paze da vode zdrav nain ivota, trude se da
steknu savrenu kondiciju. Kod teih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.
preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i boleu,
kljuna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti
predstavlja specifinu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti.
Emocionalnu komponentu ini strah od smrti, kognitivnu nepodnoenje neizvesnosti.
Hipohondrina osoba osea da je ugroena iznutra i da e je telo uskoro izdati. to su telesna
zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba vie brine. Povod za pojavu straha i sumnji
nekada je smrt u bliskom okruenju. Hipohondriju karakterie i izvesan otpor pri pokuaju
razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su razliite ( ljutnja ili samo naizgled odbijanje da se
razuvere). Hipohondrini pacijenti pridaju veliki znaaj svojoj medicinskoj dokumentaciji,
uredno je sredjuju i donosse na preglede. esto pokuavaju sami sebe da dijagnostikuju i lee,
koristei strunu literaturu. Ono to povezuje sva hipohondrina ponaanja jeste traenje
objanjenja, a ne leenja. Preokupiranost boleu ini pacijenta nesposobnim za funkcionisanje, a
esto trae posebnu panju od drugih. ovde treba istai da hipohondrija nije samo neurotski
sindrom, ve se sree i kod psihotinih pacijenata u vidu hipohondrine sumanutosti koja se
karakterie vstim, nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti. Ovaj sindrom je obino
prebojen i drugim elementima psihoze( pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju
kancerogenim materijalom), uz prisutan bizaran karakter (sch, poremeaj sumanutosti, psihotina
depresija). Slina je sitacija i sa tzv hipohondrinim paniarima,
zatim hipohondrija kao deo depresije, obsesivno-kompulsivnih poremeaja, dismorfofobije,
somatiuzacionih poremeaja, nekih poremeaja linosti. Redja su tzv. prolazna hipohondrina
stanja i/ili simulacija, poto je hipohondrini sindrom po pravilu hronine prirode uz velike
oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve treine pacijenata.

14. Specifini neurotski kulturoloki sindromi

Odavno je poznata veza izmedju kulture grupe ljudi i uestalosti ispoljavanja neurotskih
poremeaja. Ljudi utiu na stvaranje kulture, a kultura na njihovo psihiko oblikovanje. Kliniare
je oduvek interesovalo da li uticaju kulture dovode do nekih specifinih oblika neurotske
psihopatologije kojom se malo bavi nauna psihijatrija ( folk syndroms). Ovde emo ukratko
navesti najee sindrome koji se navode u strunoj psihijatrijskoj literati.

1.Koro je psihogeni poremeaj koji se karakterie naglo nastalim paninim strahom u ijoj
osnovi lei verovanje da e se penis mukarca odnosno labija ene vratiti u stomak i da e zbog
toga nastupiti smrt. Dinamika je pretpostavka da se radi o akutno nastalom strahu od kastracije
zbog pretnje gubitka visoko narcistiki investiranog objekta kao to je penis ( znai, poremeaj
nastaje zbog pogrenog narodnog verovanja i zabluda).
2. Susto je kulturoloki sindrom koji odgovara stanju straha nastalom zbog verovanja da nije
dolo do iznenadnog delovanja crne magije, ili bacanje ini, to dovodi do gubitka due obolelog.
3. Sindrom straha od vonje kajakom jednosedom- Kajak angst syndrom smatra se nacionalnom
boleu Eskima koji ive na Zapadnom Grelandu. Odgovara paninom poremeaju kod zapadnih
civilizacija i javlja se kod mukih osoba starijih od 18 godina. pretpostavlja se da je uzrokovan
senzornom deprevacijom kod lovaca na foke, praenog razvojem straha od nesree u uslovima
usamljenosti.
4. Dhat sindrom ili spermatoreja je kulturoloki neurotski poremeaj, stanje straha, koje se sree
kod mladih, veoma anksioznih osoba, najee kineza i Malezijaca. nastanak i razvoj poremeaja
povezuje se sa verovanjem da gubitak sperme predstavlja rasipanje materije to kodi zdravlju i
ivotu uopte.
5. Urokljive ili zle oi predstavlja kulturoloki poremeaj koji ima osobne fobinog poremeaja,
socijalne fobije tj. straha od pogleda drugih. Teko je rei zato prodorni pogled ima tako
univerzalno znaenje sresa ( mogue je da se radi o pokretanju osetljivih i intenzivnih transfernih
reakcija, ili je to urodjeni strah ljudi).
6. Frigophonija ( pa-ling) predstavlja oblik opsesivno-kompulsivne neuroze koji se
karakterie prisilnim strahom od hladnoe, preokupacijom da manjak toplote odredjuje vitalnost,
strah od vetra i opsesivna potreba da se obue nekoliko slojeva odela radi zatite od hladnoe.
Ovaj sindrom esto se udruuje sa afektivnim poremeajima.
7. Latah
je
kulturoloki
neurotski
sindrom
koji
najvie
odgovara
disocijativnom( konverzivnom) poremeaju. javlja se kod osoba nieg obrazovanja i slabije
psiholoke organizacije i pripadnika primitivnih drutava.
8. Specifini neurotski kulturoloki sindromi u nas uglavnom se odnose na jo uvek prisutna
narodna verovanja u magije, vraanje i sl. da mogu dovesti do psihikih poremeaja. u ovu grupu
poremeaja danas se svrstava i tzv ratna neuroza Jugoslovena koji se javlja za vreme II Svetskog
rata kao psihogena, neurotska reakcija koja je najvie liila na disocijativno-konverzivni sindrom.
Navodi se i kao specifina neuroza vojnika sa borbenom i ratnikom predispozicijom u posebnim
uslovima partizanske borbe iji su odredi prerasli u regularnu vojsku. Ovaj sindrom su
karakteriosali psihogeni napadi histerinog tipa u kojima je prikazivana hrabrost i borba, pre
svega "juri na neprijatelja". Glavni patogeni inilac bila je tenja za priznanjem, a glavni
patoplastini inilac borbenost. Ovaj heterogeni sindrom je vrmenom podlejen u tri grupe:
psihopate i histerike preosetljive osobe koje reaguju abnormalno naroito na strah i
nezadovoljstvo; mlade, infantilne i primitivne osobe koje su videle napade kod drugih i grupu
koja je simulirala napade jer je shvatila da je to nain ostvarivanja dobiti. Klajn H takodje, ovaj
sindrom razvrstava na tri oblika i to: demostrativni napadi u cilju isticanja zasluga u ratu
prikazujui podvige i stradanja; defanzivni napadi bili su izazvani depresivnom napetou gde se
oboleli rastereivao teko podnoljive napetosti i branio se od nesvenog samooptuivanja,
zadovoljavao svoju potrebu za osvetom, kasnjavao sebe putem identifikacije sa rtvom i
tendencioni napad koji su za cilj imali ostvarivanje neke psiholoke dobiti.

15.Jatrogeni neurotski sindromi

(Jatrogeno uslovljena neurotska regovanja)
Dve grupe inilaca: egzogeni i endogeni. Ovde su posebno interesantna grupa egzogenih
inilaca: stalne rasprave i pretnje atomskim ratom, ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti,
zagadjenosti okoline i hrane, puenja.
Svi ovi inioci kod velikog broja ljudi izazivaju oseaj nelagodnosti, dok kod manjeg broja
dovode do tipinih reakcija straha, koje su velikog intenziteta, ne mogu se svesno kontrolisati i
nesrazmere u situaciji. Preosetljive, nezrele, sugestibilne, nesamostalne i zavisne osobe, bez
kritikog miljenja i sposobnosti kontrole emocije, lako mogu postati rtve ovakvog
neprimerenog ponaanja.
16. Neurotski sindromi sa psihotinim znacima i simptomima i obrnuto
Kada je u pitanju klinika razlika izmeu neurotskih i psihotinih poremeaja treba istai i
injenicu da je neprihvatljiva podela na "male, lake" psihijatrijske poremeaje koji se odnose na
neuroze i "teke" koji se pripisuje psihozama. I u grupi neurotskih sindroma, poremeaja postoji
mnogo pacijenata sa veoma tekim oblicima neuroze i/ili laki oblici psihoza kao i raznovrsno
kombinovanje neurotskih i psihotinih simptoma kog istog pacijenta. Tako i meu "malim"
bolestima moe da se javi nepovoljan tok i dugo trajanje, idui ponekad prema potpunoj
hroninosti i invalidnosti. U klinikoj praksi sreu se razliite mogunosti toka i ishoda kod nekih
neurotskih stanja: neuroza sa psihotinom pojavom u njenom pogoranju, nadgraena,
superponirana psihoza na poetne neurotske simptome, neurotski simptomi na primarno
psihotinoj osnovi, neurotske tegobe kao nastavak ranijih psihoza. Kao to je ve ranije navedeno
i ovde istieno da se u praksi mogu smenjivati u toku razvoja psihijatrijske bolesti iz obe
navedene grupe ili mogu postojati istovremeno u odreenoj fazi bolesti. Stoga tana dijagnoza
bilo kog od ovih entiteta ne odreuje prognozu bolesti iako su veinom mogua kvantitativna i
kvalitativna poboljanja simptomatologije. Kod nekih pacijenata se javljaju predvidljiva i
nepredvidljiva pogoranja. Poto i neuroze mogu biti teke bolesti, ni kvalitativna promena
simptomatologije psihoze neurozom ne oznaava samo po sebi poboljanje. Za potpunije
znaenje simptoma i toka bolesti i za dobru diferencijalnu dijagnozu neophodni su mnogi podaci
iz line i porodine anamneze, kao i iz aktuelne socijalne situacije.

17.Sindrom psihomotornog nemira

( Stanje ekscitacije-motorna i psihomotorna uzbudjenja, agitiranosti)
Pod "psihomotornim nemirom" podrazumeva se ekscitacija motorikih funkcija (kretanje,
pokreti) sa istivremenom ekscitacijom veine ili ak svih ostalih psihikih funkcija. Ova esto
dramatina stanja vidaju se kod pacijenata u toku naglog izbijanja prvog psihotinog uba, ili
povremeno, kod hroninih psihotiara, a odlikuje se iznenadnim psihomotornim ispadima. esto
puta, neoekivano, bez povoda, bolesnici napadju svoju okolinu, viu, gde, psuju, vredjaju,
demoliraju, lome, razbacuju predmete od vrednosti, fiziki nasru na prisutne. Ovakva opasna
stanja, sem mjogunosti povredjivanja bolesnika i okoline, realno ugroavaju socijalnu
sigurnost.U irem smilu rei, opti psihomotorni nemir je pojava koju esto sreemo kod mnogih
dijagnostikih kategorija u psihijatriji, npr. kod paranoidne ili katatone shizofrenije, agitirane
depresije, uunemirenih epileptiara, manije i maninih sindroma, konfuzno-delirantnih stanja,

eretikog ponaanja mentalno retardiranih osoba, apstinencijalnih kriza kod alkoholizma,

narkomanije i tabletomanije, akutnog napitog stanja i mnogih drugih. medjunavedenim
dijagnostikim kategorijama teko bi mogli pronai dve takve koje se mogu leiti na isti nain.
Zbog toga opti psihomotorni nemir ne moe da nam slui kao validan putokaz u terapiji,
naroito ciljanoj. Stoga je korisno da iz praktinih pre svega terapijskih razloga izdvoji sindrom
psihomotornog nemira kao poseban entitet koji je najee karakteristian za poetnu, prvi
epizodu shizofrenije. Dominantne simptome ine izraeni motorni nemir praen gnevom ili
strahom razliitog intenziteta. U ostale simptome spadaju: halucinacije, razne sumanutosti,
potencijalna ili manifestna agresivnost, aktivni ili pasivni negativizam, odbojnost ili neprijateljski
stav prema oklini, arogantnost, bizarnost, impulsivnost.i sl. Orjentacija je ouvana, sem kod
veoma snanih afekata koji dovode do suenja svesti. Takodje je veoma karakteristino ponaanje
pacijenta. On je u stalnom nemiru, odbija da sedne, ukoliko to uini , ubrzo ustaje, hoda,
gestikulie, pokuava da napusti ordinaciju, galami, vie, vulgaran je, odbija komunikaciju,
terapiju, hospitalizaciju, saradnju, izrazito je napet. itavim ponaanjem ostavlja utisak bolesnika
opasnog po oklinu, moe da ispoljava ponaanje halucinanta.O sopstvenom strahu ne govori nita
ili to ini veoma retko. Ukoliko prihvata razgovor veoma brzo verbalizuje svoje doivljavanje
straha, redje reaguje gnevom ili pokuajem da prekine razgovor.

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com