Ba lina istorija beogradskih kafana: Crven fesi

U pravu je Johny: Blog je interaktivna stvar i svi smo uesnici ravnopravni, svi smo se malo
nadovezivali i gradili tu vau sliku da ne bude Ba lina... Nema tu neke nostalgije ili samo
mladenakog seanja nego i jednog proivjenog ivota, a on se ivi do kraja. U toj interaktivnosti
najvie se istakao Laky, koji e vremenom postati glavni autor ove prie, a mi svi ostali samo emo
dosipati so na nae ive rane, zbog svih onih mesta na kojima smo iveli, druili se, radovali i tugovali,
a ne samo banili i opijali se, kako sasvim pogreno, rezonuju neki mlai komentatori.

Da je samo opijanje u pitanju ne bi bilo ni toliko tuge, ni toliko nostalgije, mogli bismo svi zajedno da
kupimo bubreg piva i da zasednemo ispred neke prodavnice, da ickamo pare od prolaznika i
piamo po okolnim ulazima. Mada mi se ponekad ini da je i sve ovo pisanje o nestalim kafanama i
nama dragim mestima nekakvo ... u vetar, jer filozofija nove palanke koja raste pred naim oima,
gotovo bez ikakvog otpora tzv. javnosti, priznaje samo metal, skaj i nula, tri aice, brzopotezno
otimanje para i izmiljene elje novokomponovanih potroaa.
Zato sam zahvalan to je Laky, posle mog pisanja o nekadanjem restoranu FK eeranac pomenuo
jo desetak znamenitih kafana uz terene beogradskih fudbalskih klubova. Neki od njih postoje i danas,
sa novim gazdama i novim imidom, ali ipak postoje i vremenom su izborili pravo da se smatraju
dobrim mestima. Tu, pre svega, mislim na Kutiju ibica na igralitu Grafiara kod Topiderske
zvezde, restoran na igralitu Sinelia u Ulici Vojislava Ilia, pa malo i na restoran Hajduk u novoj
zgradi u Ulici Milana Rakia, na mestu nekada najboljeg restorana uz fudbalske terene. (Namerno
neu napisati sa Liona jer je istoimena kafana, po kojoj je itav taj kraj decenijama nosio ime bila
zatvorena nekih sedam, osam godina, a sad na tom mestu od pre dve i po godine posluje prodavnica
stvari za decu Enci Menci (pa sam jednom u ali napisao za popularne golubove da se sad zovu
Hajduk sa Enci Menci). Laky je jo pomenuo i uvenu kafanu na Poletovom igralitu kod Nebojine
kule, Tri bika na igralitu Beograda sa Karaburme, uvenu kafanu na BASK-ovom (tu je sada
luksuzni hotel Prestige, sa klasinim hotelskim restoranom, koji se reda radi zove Restoran BASK),
kafanu na igralitu Obilia koja je pretvorena u mesto za tombolu, jo pre nego to je eljko
Ranatovi Arkan preuzeo ovaj klub, odline kafane uz igralita Rakovice i Kneevca Bilo je lepo
posle utakmica koje su bile itekako poseene da ovek posedi i popije sa prijateljima, pa makar oni bili
i iz protivnikog tabora po koje pivo ili kleku sea se Laky. Ko e tome da naui razne invalide,
varvare, grobare, vitezove, radovce, delije kad nema ni mesta gde bi takva kultura navijanja
i potovanja komija mogla da se neguje.

Laky je pomenuo i uvenu Ingetovu kafanu na igralitu Bulburderca, kasnije Zvezdare, mada ja
mislim da je takav poznavalac beogradskog kafanskog miljea sluajno napravio greku. uveni

Slobodan Inge Olarevi sa svojih osam sinova, od kojih je zapaeniju fudbalsku karijeru napravio
samo arko (igrao u Partizanu sredinom sedamdesetih, a po jednom su crno-beli dres obukla i
njegova braa Goran, Slobodan i Zoran) drao je kultnu porodinu kafanu sa prelepom batom na
igralitu Mladog proletera u Ulici Dragice Pravice, dok je igralite Bulburderca bilo dve ulice nie.
Na tom mestu je ve pomenuti . Ranatovi napravio pomone terene za svoj ampionski Obili, pa
je i fudbalski klub prekrten u Mladi Obili, sve pompezno i novo, samo bez due, koju nije moglo da
napravi ni pokajniko nazivanje itavog kompeksa Sportski centar Inge. U tu kafanu rado sam
odlazio sa itavom porodicom i porodicama naih prijatelja, dok su moje erke bile male, jer su one i
ostala deurlija trali po igralitu dok smo mi uivali u odlinoj hrani, domaim salatama i uvek
hladnom pivu. Kod Ingeta je bilo puno i kad nije bilo utakmica, a meu dobrim poznavaocima
beogradske kafanske istorije krui legenda da je on, sa svojim restoranom u tom sve u svemu
neuglednom kuerku, praktino zatvorio oblinji mnogo luksuzniji i na atraktivnijem mestu Beli
bagrem.

Kad smo ve pomenuli Mladi proleter (koji se pod tim imenom ponovo takmii u Treoj beogradskoj
A ligi, to je, uzgred, dva nivoa vie od mog eeranca), potpuno isti ugoaj i isti kafanski sadraj u
mom, ba linom iskustvu, ima kafana na igralitu Proletera na poetku Lazarevakog druma. Na
tom igralitu sam inae odigrao prvu utakmicu za pionire eeranca u prolee 1964. godine (izgubili
smo od Partizana sa 2:0), jer je u to vreme igralite eeranca na Adi Ciganliji (odmah pored reke,
a ne na dananjem mestu) bilo poplavljeno, pa smo nae utakmice kao domaini igrali kod komija.
Proleter je inae bila fabrika konzervi, koja je kasnije nazvana Fabrika limenih proizvoda, da bi sa
skraenicom FMP i preuzimanjem od strane Neboje ovia poela da ivi potpuno novim ivotom,
uglavnom u senci istoimenog, takoe ovievog, koarkakog kluba, pa nije udo to neke mlae
kolege misle da je i ta fabrika negde u elezniku. Fabrika je imala istoimeni fudbalski klub, a na
terenu preko puta Lazarevakog druma godinama je u jednoj zgradi, slinoj onoj Ingetovoj, bila
kafana, koja se takoe zvala Proleter.

Poto je ovo tekst o kafanama a ne o beogradskom nierazrednom fudbalu, neka mi bude oproteno to
se nisam pozabavio sudbinom tog fudbalskog kluba. Za moju priu daleko je vaniji period kad je ta
kafana, pod imenom Crven fesi (bez onog nano, joj nanice i u dragana moga), pod
rukovodstvom nadaleko uvene Mice, bila nezaobilazna taka svih beogradskih gurmana. Poetkom
devedesetih, dok sam bio direktor NIP Borba, sa drugarima i kolegama sam bar jednom nedeljno put
do kue (iveo sam tada u umicma) nekim udom trasirao preko Lazarevakog druma. I dan danas
kad se sretnemo prepriavamo anegdote iz tih dana, kao onu kad sam zbog neke izgubljene opklade
davao sat mog bratu Duletu Vujaniu (braa smo, od kad smo Zoran Nikoli Zozon, Velja Veinovi,
Duca i ja preiveli teku saobraajnu nesreu 20. novembra 1992. godine na autoputu kod Aleksinca),

on nije hteo da ga uzme, a ja ga bacio u travu. Kad smo se malo ohladili, probali smo da ga naemo, ali
ve je bio mrkli mrak, pa sam sutradan poranio i doao oko pola sedam, lep letnji dan, sunce ve
odskoilo, ja prelazim rukom po rosi, a kelner ile me gleda i smeje se. Pitam ga da nisu oni sluajno
nali taj sat (bio mi draga uspomena), a on mi kae da je jo u pola est doao moj prijatelj Raa Lazi i
naao taj moj sat.

Tu smo u junu 1993. godine imali uveni zavrni ruak ekipa koje su igrale fudbal subotom od devet
ujutru u sali u Sportskom centru 25. maj (danas Milan Gale Mukatirovi) na Dorolu. Imali smo
princip da za svaku utakmicu poraeni plaaju pie pobednicima, da na kraju meseca manje uspeni
plate ruak boljoj ekipi, a da na kraju sezone gubitnici kupe jagnje i plate ruak za itavu ekipu. Te
godine smo preskoili jagnje, jer smo se zajedniki odluili za rotilj i peenje kod Mice, a dogaaj je
upamen po tome to smo negde oko pola pet popodne, zavaljeni u stolicama i po travi, ubiveni od
klope i pia, poeli raspravu o tome ko je ipak bolji, pa smo se, onako u odelima i cipelama, podigli i
krenuli u utakmicu svih utakmica. Na nau sreu, a na njegovu nesreu, na kolega, prijatelj i sjajan
kafanski drugar Miroslav Kos se okliznuo i odrao lice na jedinom delu terena gde nije bilo trave, pa
smo poto je ba krvario prekinuli tu glupost od fudbala. Ne znam kako, ali nekako smo se, posle
ukazane mu pomoi u Hitnoj pomoi, Miroslav, Zozon Nikoli i ja nali u trolejbusu punom
pristalica Srpskog pokreta obnove, koji su se vraali sa protesta pred kapijom Centralnog zatvora u
Bavanskoj, u kome je tada bila Danica Drakovi (uhapena posle demonstracija pred Saveznom
skuptinom i zadrana 38 dana u istranom zatvoru). Oni su se, kao i obino, malo koakali sa
policijom, pa je neko, videvi ufalovanog Kosa to shvatio kao brutalnost policije, tako da smo uz
aplauze i divljenje mladih SPO-ovaca (ko zna, buduih direktora javnih preduzea i slubenika po
ambasadama i diplomatskim predstavnitvima) dobili mesta za sedenje do Terazija.
Zbog ta dva dogaaja, Crven fesi iz tih dana mora da ima nezaobilazno mesto u svakoj mojoj, ba
linoj, istoriji beogradskih kafana.