THEORIA 2

BIBLID 03512274 : (2013) : 56 : p. 109119

Prevod
Translation

Gilbert Rajl
DEKARTOV MIT1

(1) Zvanina doktrina

Postoji jedna doktrina o prirodi i mestu duha2 koja je toliko rasprostranjena
meu teoretiarima, pa ak i meu laicima, da zasluuje da bude opisana kao zvanina teorija. Njene glavne teze, uz manja ogranienja, zagovara veina filozofa,
psihologa i verskih uitelja i iako prepoznaju odreene teorijske potekoe u njoj
oni nastoje da pretpostave da se one mogu savladati bez ozbiljnijih izmena u samoj
arhitekturi ove teorije. Bie argumentovano da sredinja naela ove doktrine nisu
valjana i da su u sukobu s celokupnim korpusom onoga to na nespekulativan nain
znamo o umovima.
Zvanina doktrina, koja skoro u celini potie od Dekarta, moe se izneti na
sledei nain. Sa upitnim izuzimanjem idiota i novoroenadi, svako ljudsko bie
ima i telo i duh. Neki bi radije rekli da je svako ljudsko bie i telo i duh. Njegovo
telo i njegov duh su obino spregnuti zajedno, ali nakon smrti tela njegov duh moe
nastaviti da postoji i deluje.
Ljudska tela su u prostoru i podlona su mehanikim zakonima koji upravljaju
svim ostalim telima u svemiru. Telesne procese i stanja mogu da opaaju spoljni
posmatrai. Dakle, ovekov telesni ivot je javna stvar isto koliko je to i ivot
ivotinja i reptila ili ak razvoj biljaka, kristala i planeta.

Dekartov mit predstavlja prvo od deset poglavlja Rajlove uvene knjige Pojam duha. Prim.
prev.

Termin koji Rajl koristi u svom delu je engleska re mind. Mi smo se odluili da u skladu sa
tradicijom ovaj termin prevodimo srpskom reju duh, jer se problem odnosa mentalnog i
fizikog u srpskoj literaturi konskekventno izraavao kao problem odnosa duha i tela. Ipak,
kada je u pitanju upotreba ove imenice u mnoini, ili pak kada se njome oznaava jedan
poseban duh, odluili smo se da koristimo termin um, jer imenica u mnoini duhovi nosi sa
sobom nepovoljne konotacije u kontekstu rasprave o prirodi mentalnog. Na taj nain duh
postaje oznaka za duhovnu supstanciju ili prirodu mentalnog, a um za njene modifikacije
ili pojedinane duhove, ime opravdavamo upotrebu dva termina za prevod jedinstvenog
termina na engleskom jeziku. Prim. prev.

110

Gilbert Rajl

Meutim, umovi nisu u prostoru, niti njihove radnje podleu mehanikim zakonima. Funkcionisanje jednog uma nije osvedoeno za druge posmatrae; njegova
egzistencija je privatna. Samo ja mogu imati direktnu spozanju stanja i procesa
mog vlastitog uma. Osoba, stoga, ivi kroz dve paralelne istorije, jedna se sastoji od
onoga to se dogaa u njenom telu i samom telu, druga se sastoji od onoga to se
dogaa u njenom umu i samom umu. Prva je javna, druga privatna. Dogaanja prve
istorije su dogaaji u fizikom svetu, oni druge su dogaaji u mentalnom svetu.
Jedna od rasprava nastala je oko pitanja da li osoba zaista posmatra ili moe
direktno posmatrati sve ili samo neke od epizoda svoje privatne istorije; prema
zvaninoj doktrini, ona je u stanju da ima direktnu i nepogreivu spoznaju barem
nekih od tih epizoda. U svesti, samosvesti ili introspekciji ona je direktno i autentino upoznata sa trenutnim stanjima i procesima u svom umu. Ona moe imati
veliki ili mali stepen neizvesnosti o istovremenim ili dodirnim epizodama u fizikom svetu, ali ne moe imati nikakve neizvesnosti o barem delu onoga to
trenutno okupira njeno miljenje.
Uobiajeno je da se ova bifurkacija njena dva ivota i njena dva sveta izrazi
tako da se kae da su stvari i dogaaji koji pripadaju fizikom svetu, ukljuujui i
one njenog vlastitog tela, spoljanji, a delovanja njenog vlastitog uma ono unutranje. Ovu antitezu spoljanje i untranje je, naravno, trebalo tumaiti kao
metaforu, jer se umovi, koji nisu u prostoru, ne bi mogli opisati kao prostorno
unutar bilo ega drugog, ili kao stvari koje su prostorno unutar sebe. Ipak, previanja ove injenice su esta i teoretiari pokuavaju da odgonetnu kako stimulansi, fiziki izvori koji su miljama ili kilometrima daleko od tela jedne osobe, mogu
uzrokovati psihike reakcije unutar njene glave, ili kako odluke uokvirene unutar
njene lobanje mogu pokrenuti njene ekstremitete.
ak i kada se unutranje i spoljanje tumai kao metafora, ostaje problem
kako duh i telo neke osobe utiu jedno na drugo, koji je notorno optereen teorijskim tekoama. Ono to duh eli, noge, ruke i jezik e izvriti, ono to utie na
uho i oi ima neke veze sa onim to duh percipira; grimase i osmesi odaju raspoloenja duha a telesne kazne vode, bar se tome nada, do moralnog usavrenja.
Meutim, stvarna priroda razmene izmeu epizoda privatne istorije i onih iz javne
istorije ostaje tajanstvena, jer ona po definiciji ne moe pripadati nijednom od ovih
tokova. Ona ne moe biti zapisana meu deavanjima opisanim u linoj autobiografiji unutranjeg ivota, ali ni registrovana meu dogaajima koji su opisani u
tuim biografijama javnog ponaanja te iste osobe. Ona se ne moe ispitati ni
introspekcijom niti laboratorijskim eksperimentom. Ona je poput jedne teorijske
loptice koja se neprestano prebacuje od fiziologa natrag do psihologa i od psihologa
natrag ka fiziologu.
U temelju ove delimino metaforiki prikazane bifurkacije dva ivota jedne
osobe lei naizgled dublja filozofska pretpostavka. Pretpostavlja se da postoje dve

Dekartov mit

111

vrste egzistencije ili statusa. Ono to postoji ili se dogaa moe imati status fizike
egzistencije ili moe imati status mentalne egzistencije. Slino kao to jedna strana
kovanice moe biti ili pismo ili glava, ili kao to iva stvorenja mogu biti ili
mukog ili enskog pola, tako, pretpostavlja se, jedno postojanje moe biti fizika
egzistencija, a druga vrsta postojanja je mentalna egzistencija. Nuna karakteristika
onoga to ima fiziku egzistenciju je da je u prostoru i vremenu, a nuna karakteristika onoga to ima mentalnu egzistenciju je da je u vremenu, ali ne i u prostoru.
Ono to ima fiziku egzistenciju se sastoji od materije ili je funkcija materije, a ono
to je mentalna egzistencija se sastoji od svesti ili je funkcija svesti.
Tu se, dakle, pretpostavlja dijametralna suprotnost izmeu duha i materije,
suprotnost koja se esto ovako izvodi. Materijalni predmeti su smeteni u zajednikom polju, poznatom pod nazivom prostor, i ono to se dogaa jednom telu u
jednom delu prostora mehaniki je povezano s onim to se dogaa drugim telima u
drugim delovima prostora. Meutim, mentalni dogaaji se odvijaju u izolovanim
poljima, poznatim kao svesti, a tu, osim moda telepatije, nema direktne uzrone
veze izmeu onoga to se dogaa u jednom umu i onoga to to se dogaa u
drugom. Samo kroz medij javnog fizikog sveta um jedne osobe moe napraviti
razliku u umu druge. Duh je svoje sopstveno mesto i u svom unutranjem ivotu
svako od nas ivi ivot utvare Robinzona Krusoa. Ljudi mogu videti, uti i protresti
jedan drugom tela, ali oni su nepopravljivo slepi i gluvi za funkcionisanje tueg
uma i ne mogu nad njim vriti bilo kakav uticaj.
Kakvo znanje moemo stei o funkcionisanju uma? Sa jedne strane, prema
zvaninoj teoriji, osoba ima direktno saznanje najbolje zamislive vrste o funkcionisanju sopstvenog uma. Mentalna stanja i procesi su (ili su normalno) svesna
stanja i procesi, i svest koja ih moe izazvati nema nikakvih iluzija i ne ostavlja
otvorena vrata nikakvim sumnjama. Neija trenutna miljenja, oseanja i htenja,
njegova opaanja, seanja i matanja su intrinsino fosforescentna; njihova egzistencija i njihova priroda su neumitno prozirne za njihovog vlasnika. Unutranji
ivot je tok svesti takve vrste da bi bilo apsurdno tvrditi da um iji je ivot ova
struja moe biti nesvestan onoga to njome prolazi.
Istina, dokazi koje je nedavno izveo Frojd izgleda da ukazuju da postoje kanali
koji utiu u ovaj tok, a koji teku skriveni od njihovih vlasnika. Ljudi su potaknuti
impulsima ije postojanje oni snano poriu; neke od njihovih misli se razlikuju od
misli koje oni priznaju, a neke od aktivnosti za koje oni misle da ele da ih izvre
oni zapravo ne ele. Oni su duboko zaglibili u neka sopstvena licemerja i uspeno
ignoriu injenice o svom mentalnom ivotu koje bi prema zvaninoj teoriji trebalo
da im budu transparentne. Meutim, zagovornici zvanine teorije i dalje nastoje da
tvrde da je u normalnim okolnostima osoba svakako direktno i autentino svesna
trenutnih stanja i delovanja sopstvenog uma.

112

Gilbert Rajl

Osim to je trenutno opskrbljen ovim navodnim neposrednim podacima svesti,

pojedinac bi takoe trebalo da bude u mogunosti da s vremena na vreme upranjava posebnu vrstu percepcije, naime, unutranju percepciju ili introspekciju. Drugim
reima, on moe da baci (ne-optiki) pogled na ono to prolazi kroz njegov um.
Ne samo da on moe da gleda i prouava jedan cvet kroz svoje ulo vida i da slua i
razaznaje note zvona kroz svoje ulo sluha, on takoe moe da introspektivno
gleda, bez bilo kakvog telesnog organa ula, trenutne epizode svog unutranjeg
ivota. Za ovo samoposmatranje se takoe uobiajeno smatra da treba da bude
imuno od iluzije, konfuzije ili sumnje. Izvetaji uma o sopstvenim radnjama imaju
izvesnost superiornu u odnosu na najbolja zapaanja o stvarima u fizikom svetu.
ulna opaanja mogu, dok svest i introspekcija ne mogu, da budu u zabludi ili u
krivu.
S druge strane, jedna osoba nema direktan pristup bilo koje vrste dogaajima
unutranjeg ivota druge osobe. Ona ne moe uiniti nita bolje do da doe do
problematinih zakljuaka od osmotrenog ponaanja tela druge osobe do stanja
duha za koja ona, po analogiji iz vlastitog ponaanja, pretpostavlja da su nagovetena takvim ponaanjem. Direktan pristup delovanjima uma je privilegija tog samog
uma; iako on ima povlaeni pristup samom sebi, delovanje jednog uma je neminovno skriveno za sve ostale.
Za navedeno dokazivanje od telesnih pokreta koji su slini sopstvenima ka
mentalnim radnjama slinim sopstvenima nema nikakve mogunosti da se prui
svedoanstvo iz posmatranja. Zbog toga, pristalica zvanine teorija moe teko
odoleti posledici sopstvenih premisa da on nema dobrog razloga da veruje da
postoje umovi razliiti od njegovog sopstvenog. ak iako je i njemu prirodnije da
veruje da su i uz tela drugih ljudi upregnuti umovi razliiti od njegovog, on ne
moe tvrditi da je u mogunosti da otkrije njihove individualne karakteristike ili
pojedinane epizode kroz koje oni prolaze ili ine. Prema ovom prikazu neizbena
sudbina due je apsolutna samoa. Samo se naa tela mogu meusobno upoznati.
Kao nuan korolar ovoj optoj emi postoji implicitno propisan poseban nain
za tumaenja naih uobiajenih pojmova o mentalnim moima i operacijama. Glagoli, imenice i pridevi, kojima u obinom ivotu opisujemo pamet, karaktere i
delovanja vieg reda ljudi sa kojima smo u kontaktu, moraju biti konstruisani kao
da oznaavaju posebne epizode u njihovim tajnim istorijama, ili pak kao da
oznaavaju tendencije da se takve epizode dogode. Kada je neko opisan kao da zna,
veruje ili nagaa neto, kao da se nada, strahuje, namerava ili izbegava neto, kao
da kreira neto ili se zabavlja neim, ovi glagoli bi trebalo da oznaavaju pojavu
odreene modifikacije u njegovom (za nas) skrivenom toku svesti. Samo njegov
povlaeni pristup ovom toku u neposrednoj svesti i introspekciji moe pruiti
autentino svedoanstvo da su ovi glagoli ispravno ili neispravno primenjeni.
Svedok, bio on uitelj, kritiar, biograf ili prijatelj, nikada se ne moe u potpunosti

Dekartov mit

113

uveriti da njegova zapaanja nose imalo istine. Ipak, upravo zbog toga to svi mi
znamo kako da izraavamo ovakve tvrdnje, da ih iznosimo sa optom ispravnou i
da ih ispravljamo kada su izneseni konfuzno ili pogreno, filozofi su smatrali da je
neophodno da izgrade filozofsku teoriju o prirodi i mestu umova. Uoivi da se
pojmovi o mentalnom ponaanju regularno i efikasno upotrebljavaju, oni su sa
pravom nastojali da poprave njihovu logiku geografiju. Ipak, logika geografija
koja je bila zvanino ponuena imala bi za posledicu da oni ne mogu da se regularno i efikasno koriste u opisima i preskripcijama za tue umove.
(2) Apsurdnost zvanine doktrine
Ovakva je u obrisima zvanina teorija. Ja u esto o njoj govoriti, s namernom
uvredljivou, kao o dogmi Duha3 iz maine. Nadam se da u dokazati da je ona
u potpunosti lana i da nije lana u njenim detaljima, ve u principu. Ona nije samo
kolekcija pojedinanih pogreaka. Ona je jedna velika greka i to greka jedne
posebne vrste. Ona je, naime, kategorijalna greka. Ona predstavlja injenice mentalnog ivota kao da one pripadaju jednom logikom tipu ili kategoriji (ili nizu
tipova ili kategorija), kada one zapravo pripadaju drugom. Dogma je, dakle, filozofov mit. U pokuaju da razorim ovaj mit verovatno e se uoiti kako ja poriem
neke dobro poznate injenice o mentalnom ivotu ljudskih bia, te e moj apel da
mi je cilj da ne uradim nita vie do da ispravim logiku pojmova mentalnog
ponaanja verovatno biti odbijen kao puki izgovor.
Prvo moram ukazati na to ta se podrazumeva izrazom kategorijalna greka.
Ovo u uraditi nizom ilustracija.
Strancu koji prvi put poseuje Oksford ili Kembrid pokazani su razni koledi,
biblioteke, sportski tereni, muzeji, nauna odeljenja i administrativne kancelarije.
On potom upita A gde je univerzitet? Video sam gde lanovi koleda ive, gde
sekretar radi, gde naunici eksperimentiu i ostalo. Ali, jo uvek nisam video univerzitet u kojem ive i rade lanovi vaeg univerziteta. Tada bi mu se moralo
objasniti da univerzitet nije jo jedna institucija pored ovih, neki skriveni pandan
koleda, laboratorija i kabineta koje je video. Univerzitet je samo nain na koji je
sve to je ve video organizovano. Kad su svi oni vieni i kada je shvaena njihova
povezanost, vien je i univerzitet. Njegova greka je leala u njegovoj nevinoj
pretpostavci da je ispravno govoriti o Christ Church koledu, Bodlijan biblioteci,
Amolijan muzeju i univerzitetu, govoriti tako kao da univerzitet oznaava dodatnog lana klase ije su ove ostale jedinice lanovi. On je univerzitet pogreno
svrstao u kategoriju kojoj ove druge institucije pripadaju.

Ovde je upotrebljen engleski izraz ghost, koji oznaava utvaru ili duha. Prim. prev.

114

Gilbert Rajl

Istu greku bi napravilo i dete koje posmatra paradni mar divizije i koje bi,
nakon to mu je ukazano na takve i takve bataljone, baterije, eskadrile itd., pitalo
kada e se pojaviti divizija. Ono bi pretpostavljalo da je divizija pandan jedinicama
koje su ve videli, delom slina njima, a delom i razliita od njih. Njemu bi bilo
ukazano na njegovu greku time to bi mu bilo reeno da je u posmatranju bataljona, baterija, eskadrila kako mariraju gledao diviziju kako marira. Mar nije
parada bataljona, baterija, eskadrila i divizije, to je parada bataljona, baterija i
eskadrila divizije.
Jo jedna ilustracija. Stranac gledajui svoju prvu utakmicu kriketa ui koje su
funkcije kuglaa, udaraa, igraa u polju, sudija i strelaca. On tada kae Ali nema
nikoga vie na terenu ko bi uneo poznati element timskog duha. Vidim ko kugla,
udara itd., ali ne vidim ija je uloga da ostvari esprit de corps. Jo jednom, moralo
bi biti objanjeno da je on bio u potrazi za pogrenom vrstom stvari. Timski duh
nije jo jedna operacija u kriketu koja dopunjuje sve ostale specijalne zadatke. To
je, otprilike, elja s kojom se svaki od posebnih zadataka obavlja, a srano izvravanje zadatka nije obavljanje dva zadatka. Svakako, ispoljavanje timskog duha nije
ista stvar kao kuglanje ili hvatanje, ali nije ni trea stvar takva da moemo rei da
kugla prvo kugla i onda ispoljava timski duh ili da igra u polju u odreenom
trenutku ili hvata ili ispoljava esprit de corps.
Ove ilustracije kategorijalne greake imaju zajedniku karakteristiku koja je
prilino primetna. Greke su inili ljudi koji ne znaju kako da vladaju pojmovima
univerzitet, divizija i timski duh. Njihova zbunjenost je nastala iz nesposobnosti da
koriste odreenu re srpskog4 renika.
Teoretski zanimljive kategorijalne greke su one koje ine ljudi koji su savreno sposobni da upotrebe odreene pojmove, barem u situacijama koje su im
poznate, ali jo uvek u svom apstraktnom razmiljanju svrstavaju ove pojmove u
logike tipove kojima oni ne pripadaju. Primer greke ove vrste moe se primetiti u
sledeoj prii. Student politike teorije je nauio glavne razlike izmeu britanskog,
francuskog i amerikog ustava, te je nauio i razlike i veze izmeu vlade, skuptine,
raznih ministarstva, pravosua i Crkve Engleske. Ipak, on se jo uvek ne osea
suvereno u ovoj oblasti kada mu postave pitanja o odnosima izmeu Crkve Engleske, Matine kancelarije i britanskog ustava. Jer dok su Crkva i Matina kancelarija institucije, britanski ustav nije jo jedna institucija u istom smislu te imenice.
Tako da meuinstitucionalni odnosi koji se mogu tvrditi ili poricati izmeu Crkve i
Matine kancelarije ne mogu da se tvrde ili poriu kada se radi o jednoj od njih i
britanskom ustavu. Britanski ustav nije izraz istog logikog tipa kao Matina
kancelarija i Crkva Engleske. Na delimino slian nain, NN lice moe biti
roak, prijatelj, neprijatelj ili stranac MM licu, ali on ne moe biti u bilo kom od tih
odnosa sa prosenim poreskim obveznikom. On zna kako moe pridati smisao
4

U originalu stoji English. Prim. prev.

Dekartov mit

115

odreenim vrstama rasprava o prosenom poreskom obvezniku, ali on je zbunjen

kada treba da kae zato ga ne bi mogao sresti na ulici kao to moe sresti izvesnog
MM-a.
Od presudnog je znaaja za nau glavnu temu da primetimo da dok god student
politike i dalje misli o britanskom ustava kao o pandanu drugim institucijama, on e
teiti da ga opisuje kao misterioznu okultnu instituciju; i dok god NN lice i dalje
misli o prosenom poreskom obvezniku kao o sugraaninu, on e imati tendenciju
da razmilja o njemu kao o neuhvatljivom nematerijalnom oveku, duhu koji je
svuda, ali nije nigde.
Moj destruktivni cilj je da pokaem da je porodica radikalnih kategorijalnih
greaka izvor teorije o dvostrukom ivotu. Predstavljanje osobe kao duha misteriozno i udobno smetenog u maini proizlazi iz ovog argumenta. Jer, poto je istina
da razmiljanje jedne osobe, njena oseanja i svrsishodno delanje ne mogu da se
opiu iskljuivo u idiomima fizike, hemije i fiziologije, oni, dakle, moraju biti opisani u idiomima koji su pandan ovima. Kao to je ljudsko telo sloena organizovana jedinica, tako i ljudski duh mora biti jo sloenije organizovana jedinica, iako
napravljena od drugaije vrste tvari i sa drugom vrstom strukture. Ili, opet, kao to
je ljudsko telo, kao i svaki drugi komad materije, polje uzroka i posledica, tako i
duh mora biti jedno drugaije polje uzroka i posledica, iako ne (slava nebesima)
mehanikih uzroka i posledica.
(3) Poreklo kategorijalne greke
Jedan od glavnih intelektualnih izvora onoga to jo treba da dokaem kao
kartezijansku kategorijalnu greku je ini mi se ovaj. Kada je Galileo pokazao da je
njegova metoda naunog otkria sposobna da prui mehaniku teoriju koja bi
trebalo da obuhvati svakog stanovnika prostora, Dekart je u sebi pronaao dva
sukobljena motiva. Kao ovek naunog genija nije mogao a da ne prihvati tvrdnje
mehanike, ali kao vernik i moralan ovek on nije mogao prihvatiti, kao to je Hobs
prihvatio, obeshrabrujueg saputnika ovih tvrdnji, naime, da se ljudska priroda
razlikuje od mehanizma sata samo u stepenu sloenosti. Mentalno nije moglo biti
samo jedna vrsta mehanikog.
On, i filozofi koji e nakon njega doi, prirodno su ali pogreno obavezali sebe
na sledei plan bekstva. Budui da rei o mentalnom ponaanju ne treba tumaiti
kao da oznaavaju pojavu mehanikih procesa, one se moraju tumaiti kao da
oznaavaju pojavu nemehanikih procesa; poto mehaniki zakoni objanjavaju
kretanje u prostoru kao posledicu drugih kretanja u prostoru, drugi zakoni moraju
objasniti neka od neprostornih delovanja svesti kao posledice drugih neprostornih
delovanja svesti. Razlika izmeu ljudskih ponaanja koja opisujemo kao inteligentna i onih koje opisujemo kao neinteligentna mora biti razlika u njihovoj uzronosti;

116

Gilbert Rajl

tako, dok su neki pokreti ovekovog jezika i udova posledica mehanikih uzroka,
drugi moraju biti posledice nemehanikih uzroka, tj. neki nastaju iz kretanja estica
materije, drugi iz dejstava duha.
Razlike izmeu fizikog i mentalnog su na taj nain bile predstavljene kao
razlike unutar zajednikog okvira kategorija stvari, tvari, atributa, stanja,
procesa, promene, uzroka i posledice. Umovi su stvari, ali razliita vrsta
stvari od tela; mentalni procesi su uzroci i posledice, ali razliite vrste uzroka i
posledica od telesnih kretnji. I tako dalje. U nekom smislu kao to je i stranac
oekivao da je univerzitet dodatno zdanje, poput koleda, ali takoe i znatno drugaije od njega, tako su i oni koji su odbacili mehanicizam predstavili um kao dodatni centar uzronih procesa, poput maine, ali opet i znatno razliit od njih. Njihova je teorija bila paramehanika hipoteza.
Da je ova pretpostavka bila u sreditu doktrine prikazano je injenicom da se
od poetka osealo da postoji velika teorijska tekoa u objanjavanju kako duh
moe uticati na telo i biti pod uticajem tela. Kako moe mentalni proces, kao to je
htenje, da uzrokuje prostorne kretnje poput pokreta jezika? Kako fizike promene u
onom ivcu mogu da imaju meu svojim posledicama i tu da duh opaa bljesak
svetla? Ova uvena pitanja sama po sebi ocrtavaju logiki kalup u koji je Dekart
utisnuo svoju teoriju uma. Ovo je potpuno isti kalup u koji su on i Galileo utisnuli
svoje mehanike. Ipak nesvesno se drei gramatike mehanike, on je pokuao da
sprei katastrofu opisujui duh onim to je bilo samo druga strana ovog renika.
Radnje svesti su morale da se opiu samo pukim negativima konkretnih opisa tela;
one nisu u prostoru, one nisu kretanje, one nisu modifikacije materije, one nisu
dostupne javnom posmatranju. Duhovi nisu delovi satnog mehanizma, oni su samo
delovi ne-satnog mehanizma.
Tako predstavljeni, umovi nisu samo duhovi zdrueni sa mainama, oni su
sami samo spektralne maine. Iako je ljudsko telo motor, ono nije sasvim obian
motor, budui da su neke od njegovih radnji voene drugim motorom unutar njega
a ovaj unutranji motor-vodi je izuzetno posebne vrste. On je nevidljiv, neujan i
nema veliinu niti teinu. Ne moe se rastaviti na delove i zakoni kojima se
pokorava nisu oni koji su poznati obinim inenjerima. Nita se ne zna o tome kako
on upravlja telesnim motorom.
Druga glavna taka istie istu poentu. Budui da, prema doktrini, umovi pripadaju istoj kategoriji kao i tela i poto su tela strogo voena mehanikim zakonima, inilo se mnogim teoretiarima da sledi da umovi moraju da budu isto tako
kruto voeni nemehanikim zakonima. Fiziki svet je deterministiki sistem, tako
da i mentalni svet mora biti deterministiki sistem. Tela ne mogu da izbegnu modifikacije kroz koje ona prolaze, pa ni umovi ne mogu izbei sudbinu koja je
fiksirana uz njih.

Dekartov mit

117

Odgovornost, izbor, zasluga i mana su, stoga, neprimenljivi pojmovi osim

ako ne usvojimo kompromisno reenje kojim se kae da zakoni koji reguliu
mentalne procese, za razliku od onih koji reguliu telesne procese, imaju poseban
atribut da su samo prilino kruti. Problem slobode volje je bio problem kako
pomiriti hipotezu da umove treba opisati u terminima koji su izvedeni iz kategorija
mehanike sa znanjem da ljudsko ponaanje vieg reda nije istog tipa kao ponaanje
maina.
Istorijski je kuriozitet da se nije primetilo da je itav argument bio postavljen
na ve slomljenim nogama. Teoretiari su ispravno pretpostavili da bi svaki razuman ovek mogao da prepozna razliku izmeu, recimo, racionalnih i iracionalnih
izjava ili izmeu svrhovitog i automatskog ponaanja. Inae ne bi bilo niega to bi
zahtevalo da bude spaeno od mehanicizma. Ipak, objanjenje koje je dato je pretpostavljalo da jedna osoba ne bi ni u naelu nikada mogla da prepozna razliku
izmeu racionalnih i iracionalnih izjava koje dolaze od drugih ljudskih tela, jer ona
nikada ne bi mogla da ostvari pristup postuliranim nematerijalnim uzrocima njihovih iskaza. Izuzev sumnjivog izuzetka kada je ona sama u pitanju, ona nikada ne
bi mogla da raspozna oveka od robota. Moralo bi se priznati, na primer, da su,
koliko mi to moemo da znamo, unutranji ivoti osoba koje su klasifikovane kao
idioti ili ludaci racionalni isto toliko koliko i bilo koji drugi. Moda je samo njihovo spoljanje ponaanje razoaravajue; to jest, moda idioti nisu stvarno glupi, niti ludaci ludi. Takoe, moda su neki od onih koji su klasifikovani kao
razumni zapravo idioti. Prema ovoj teoriji, spoljanji posmatrai nikada ne mogu
znati u kakvoj su vezi spoljanja ponaanja drugih sa njihovim mentalnim moima i
procesima, i tako oni nikada ne mogu da znaju niti ak da plauzibilno nagaaju da
li je njihova primena pojmova o mentalnom ponaanju na druge ljude tana ili
netana. Bilo bi, stoga, opasno ili nemogue za oveka da tvrdi racionalnost ili
logiku konzistentnost ak i za sebe, jer bi bio spreen da uporeuje vlastito ponaanje sa ponaanjem drugih. Ukratko, naa karakterizacija osoba i njihovog ponaanja kao inteligentnog, pametnog i moralnog ili kao glupog, licemernog i kukavikog nikada ne bi mogla da se izvede, tako da se problem pruanja posebne
uzrone hipoteze koja bi sluila kao osnova za takve dijagnoze ne bi ni mogao
pojaviti. Pitanje: Kako se osobe razlikuju od maina? nastao je ba zato to su svi
ve znali kako da primenjuju pojmove o mentalnom ponaanju pre nego to je nova
uzrona hipoteza uvedena. Zbog toga ova kauzalna hipoteza nije ni mogla biti izvor
kriterijuma koji se koriste u tim primenama. Niti je, naravno, uzrona hipoteza u
bilo kojoj meri poboljala nae vladanje tim kriterijumima. Mi jo uvek razlikujemo
dobro od loeg raunanja, politiko od nepolitikog ponaanja i plodnu od neplodne
mate na naine na koje ih je i sam Dekart razlikovao pre i nakon to je spekulisao
na koji nain je primenljivost ovih kriterijuma bila kompatibilna sa naelima mehanike uzronosti.

118

Gilbert Rajl

On je pogreio u logici ovog problema. Umesto da se pita po kojim se kriterijumima inteligentno ponaanje zapravo razlikuje od neinteligentnog ponaanja, on se
pitao S obzirom da nam naelo mehanike uzronosti ne moe objasniti razliku,
koji drugi kauzalni princip nam je moe objasniti? Shvatio je da ovaj problem nije
bio mehaniki problem i pretpostavio da stoga on mora biti problem jednog pandana mehanici. Psihologija je onda prirodno smatrana kao da treba da odigra upravo ovu ulogu.
Kada dva pojma pripadaju istoj kategoriji, ispravno je izgraditi konjunktivni
iskaz koji ih sadri. Tako kupac moe rei da je kupio levu rukavicu i desnu
rukavicu, ali ne i da je kupio levu rukavicu, desnu rukavicu i par rukavica. Otila
je kui u poplavi suza i koijama je dobro poznata ala na temelju apsurdnosti
spajanja termina razliitih tipova. To bi bilo jednako smeno za tvorenje disjunkcije
Otila je kui ili u poplavi suza ili u koijama. Dogma Duha iz maine ini
upravo to. Ona tvrdi da postoje oba tela i umovi; da se javljaju fiziki procesi i
mentalni procesi; da postoje mehaniki uzroci telesnih kretnji i mentalni uzroci
telesnih kretnji. Tvrdiu da su ove i druge analogne konjunkcije apsurdne; ipak, na
to se mora obratiti panja, argument nee pokazati da je bilo koji od ovih nelegitimno formiranih iskaza apsurdan sam po sebi. Na primer, ja ne poriem da postoje
mentalni procesi. Dugo deljenje brojeva je mentalni proces, a to je i zbijanje ale.
Ipak, ja tvrdim da izraz mentalni procesi se dogaaju ne znai istu vrstu stvari
kao i fiziki procesi se dogaaju, i da ih, stoga, nema smisla spajati.
Ako moj argument bude bio uspean, iz njega e slediti neke zanimljive
posledice. Prvo, slavljena suprotnost izmeu duha i materije e biti rasprena, ali
nee biti rasprena jednako slavljenom apsorpcijom duha u materiju ili materije u
duh, ve na sasvim drugaiji nain. Jer e prividna suprotnost ova dva biti prikazana kao nelegitimna isto kao i suprotnost izraena u otila je kui u poplavi
suza i otila je kui u koijama. Uverenje da postoji dijametralna suprotstavljenost izmeu duha i materije je uverenje da su oni termini istog logikog tipa.
Takoe, sledie da su i idealizam i materijalizam odgovori na neispravno pitanje. Redukcija materijalnog sveta na mentalna stanja i procese, kao i redukcija mentalnih stanja i procesa na fizika stanja i procese, pretpostavljaju legitimnost disjunkcije Ili postoje umovi ili postoje tela (ali ne i oboje). Ovo je isto kao i
rei, Ona je kupila ili levu i desnu rukavicu ili je kupila par rukavica (ali ne i
oboje).
Savreno je pravilno rei, u jednom logikom tonu, da postoje umovi i rei, u
drugom logikom tonu, da postoje tela. Ali ti izrazi ne ukazuju na dve razliite vrste
postojanja, jer postojanje nije generika re poput obojeno ili polno. Oni
ukazuju na dva razliita smisla termina postoji, kao to i rast ima drugaiji
smisao u raste plima, raste nada i raste prosena stopa smrtnosti. Smatralo bi
se da neko pokuava da ispria lo vic kada bi rekao da tri stvari sada rastu, naime,

Dekartov mit

119

plima, nada i prosena stopa smrtnosti. Bio bi jednako dobar ili lo vic rei da
postoje prosti brojevi i srede i javna miljenja i mornarice; ili da postoje i umovi i
tela. U poglavljima koja slede pokuau da dokaem da zvanina teorija zaista
poiva na gomili kategorijalnih greaka pokazujui da iz nje slede logiki apsurdni
korolari. Izlaganje ovih apsurdnosti imae konstruktivan uticaj na iznoenje jednog
dela ispravne logike pojmova o mentalnom ponaanju.
(4) Istorijska napomena
Bilo bi neistinito rei da zvanina teorija proistie iskljuivo iz Dekartovih
teorija, ili ak iz iroko rasprostranjenog straha od implikacija mehanicizma
sedamnaestog veka. Sholastika i reformacijska teologija je pouavala kako umove
naunika, tako i one laika, filozofa i verskih slubenika toga doba. Stoiko-avgustinovske teorije volje bile su usaene u kalvinistiku doktrinu greha i milosti; platonistike i aristotelijanske teorije razuma oblikovale su ortodoksne doktrine o besmrtnosti due. Dekart je vrio reformulaciju ve preovlaujuih teolokih doktrina
o dui koristei novu sintaksu Galilea. Teologova privatnost savesti postala je
filozofova privatnost svesti, a ono to je nekada bio bauk od predestinacije postao
je bauk determinizma.
Takoe, ne bi bilo ispravno rei da mit o dva sveta nije uinio nita dobro u
teoretskom smislu. Mitovi esto uine puno teoretskog dobra, dok su jo uvek novi.
Jedna prednost koju nam je zavetao paramehaniki mit je da je on delimino
svrgnuo do tada preovlaujui parapolitiki mit. Umovi i njihove moi su prethodno bili opisivani uz pomo analogije s politiki nadreenima i politiki podreenima. Idiomi koji su bili korieni su bili idiomi vladanja, poslunosti, saradnje i
pobune. Oni su preiveli i jo preivljavaju u mnogim etikim i nekim epistemolokim raspravama. Kao to je u fizici, novi mit o okultnim moima bio nauni
napredak u odnosu na stari mit o finalnim uzrocima, tako je i u antropolokim i
psiholokim teorijama, novi mit o skrivenim operacijama, impulsima i delovanjima
bio napredak u odnosu na stari mit o naredbama, pokoravanjima i neposlunostima.
Prevela
Miljana Milojevi