DOE HALDEMEN

VEITI MIR

UVOD
Ovaj roman posveen je dvojici urednika: Donu V. Kembelu, koji je priu
odbacio jer je smatrao apsurdnim pisati o Amerikankama koje se bore i ginu u
borbi, i Benu Bovi, koji nije mislio tako.
"ovek je roen u varvarstvu, kada je ubijanje drugih ljudi bilo normalno stanje
postojanja. Postao je obdaren saveu. A sada je doao dan kada nasilje prema
drugom ljudskom biu mora postati podjednako gnusno kao i ishrana ljudskim
mesom."
Martin Luter King Mlai
Caveat lector: Ova knjiga nije nastavak mog romana Veiti rat iz 1975. Ipak, sa
stanovita autora, to jeste neka vrsta nastavka koji razmatra neke probleme tog
romana iz ugla koji pre dvadeset godina nije postojao.

1.
Mrak se jo nije sasvim spustio i bleda plava meseina sputala se kroz pokrov
lia. A ni tiina nikada nije bila potpuna.
Pue debela grana, zvukom priguenim pod tekom masom. Mujak majmuna
drekavca tre se iz dremea i spusti pogled. Tamo se neto kretalo, crno na
crnom. On napuni plua u nameri da drekne u izazovu.
Zau se zvuk nalik na cepanje novina. Majmunov trup nestade u tamnom mlazu
krvi i iskidanih organa. Telo teko pade kroz granje, prepolovljeno.
Hoe li vie da se mane prokletih majmuna? Umukni! Ovo je ekoloki
rezervat. Ja straarim, zavei. Vebam gaanje.

Crno na crnom zastalo je, a onda kliznulo kroz dunglu kao teki, nemi reptil.
ovek bi mogao da stoji dve jarde odatle, a da to ne vidi. Nije bilo ni u
infracrvenom. Radar bi mu skliznuo sa koe.
Nanjuilo je ljudsko meso i stalo. Plen je bio nekih trideset metara uz vetar,
mujak, sa ueglim mirisom starog znoja i belog luka u dahu. Miris ulja za
podmazivanje oruja i ostataka baruta koji ne dimi. Proverilo je smer vetra i
krenulo unazad, zaokruilo. ovek sigurno posmatra stazu. Zato naii iz ume.
epalo je ovekov vrat otpozadi i iupalo mu glavu kao stari pupoljak. Telo je
zadrhtalo, zagrgotalo i posralo se. Stvorenje spusti telo na tle i stavi glavu meu
noge.
Lep potez. Hvala.
Podiglo je ovekovu puku i savilo cev pod pravim uglom. Tiho je spustilo
oruje i nekoliko minuta ostalo nepomino.
Onda jo tri senke izioe iz ume i sve se stopie na maloj drvenoj straari.
Zidovi su bili od izlupanih aluminijumskih konzervi prikucanih za daske; krov
je bio od jevtine, zalepljene plastike.
Stvorenje iupa vrata i alarm se oglasi beskorisno kada je ukljuilo far blistaviji
od sunca. est ljudi na krevetima, prenuto iz sna.
"-Ne opirite se", grmnu stvorenje na panskom. "-Vi ste ratni zarobljenici i
prema vama e biti postupano u skladu sa enevskom konvencijom."
"Mierda." Jedan mukarac dohvati runu bombu i baci je prema svetlu. Zvuk
cepanja hartije bio je tii od zvuka rasprskavanja njegovog tela. Deli sekunde
kasnije, stvorenje odbaci bombu poput insekta i eksplozija raznese prednji zid
zgrade i obori sve prisutne udarnim talasom.
Crna prilika pogleda svoju levu aku. Pomerali su se samo palac i kaiprst, a
zglob je zujao pri rotiranju.
Dobri refleksi. Ma, zavei.
Ostala tri oblija ukljuie svetla, strgnue krov zgrade i oborie preostale
zidove.

inilo se da su ljudi unutra mrtvi, krvavi i nepomini. Maine ipak poee da ih

proveravaju, i jedna mlada ena se iznenada prevrnu i podie lasersku puku
koju je skrivala. Uperi je u mainu sa slomljenom akom, uspevi da izazove
pramen dima na njenim grudima pre nego to je bila razneta u komadie.
Ona koja je proveravala tela nije ak ni digla pogled. "Ne valja", rekla je. "Svi
su mrtvi. Nema tunela. A nema ni egzotinog oruja."
"Pa, imamo bar neto za Jedinicu Osam." Pogasie svetla i udaljie se
istovremeno, u etiri razliita pravca.
Maina sa oteenom akom pree oko etvrt milje i stade da ispita oteenje pri
slabom infracrvenom svetlu. Udarila je akom nekoliko puta o bok. I dalje,
radila su samo dva prsta.
Sjajno. Moraemo da je dovuemo unutra.
ta bi ti uradio?
Ma, ko se ali? Proveu deo svog zadatka u bazi.
etiri maine ile su razliitim putevima do vrha golog brda. Nekoliko sekundi
stajale su u nizu, podignutih ruku; teretni helikopter se priblii u visini kronji i
odnese ih.
Ko je tamo imao drugi pogodak? pomisli ona sa oteenom akom.
Glas se javi u sve etiri glave. "Beriman je inicirao reakciju. Ali Hogart je
otvorio vatru pre nego to je rtva bila nesumnjivo mrtva. Po pravilima, dele taj
pogodak."
Helikopter o kome su visila etiri prainara kliznu nanie i zavrita kroz no u
visini kronji, u mrklom mraku, istono, prema prijateljskoj Panami.

2.
Nije mi se dopalo to je Skovil dobio prainara pre mene. Morate da pratite
prethodnog mehaniara dvadeset etiri sata pre nego to ga preuzmete, da biste
se zagrejali i stekli oseaj za promene koje su se moda zbile kod prainara
posle vae prole smene. Kao, na primer, za gubitak funkcije tri prsta.

Kad se nalazite na seditu za zagrevanje, samo posmatrate; niste prikljueni za

ostatak voda, jer bi to bilo beznadeno zbrkano. Idemo u strogoj rotaciji, tako da
i ostalih devet prainara u vodu takoe ima zamene koje dahu njihovim
mehaniarima iznad ramena.
ujete za hitne sluajeve, kada zamena mora iznenada da preuzme upravljanje
od mehaniara. Lako je poverovati u to. Poslednji dan bio bi najgori i bez
dodatnog stresa zbog toga to vas posmatraju. Ako puknete, doivite srani udar
ili kap, to se obino desi desetog dana.
Mehaniari nisu ni u kakvoj fizikoj opasnosti, duboko u Operativnom bunkeru
u Portobelu. Ali naa stopa smrtnosti i onesposobljenosti via je nego kod
obine peadije. Meutim, nas ne dokraje meci, ve nai roeni mozgovi i
vene.
Ipak, meni ili bilo kom od mojih mehaniara bilo bi teko da zamenimo ljude u
Skovilovom vodu. Oni su grupa lovaca/ubica, a mi smo 'zlostavljanje i
ometanje', Z & O; ponekad nas pozajme Psihopima. Ne ubijamo esto. Nismo
odabrani zbog takvog talenta.
Svih deset prainara ulo je u garau za nekoliko minuta. Mehaniari su se
poiskljuivali, a oklopi egzoskeleta su se otvorili. Skovilovi ljudi izili su kao
maleni starci i starice, iako su im tela neprekidno bila u kondiciji zahvaljujui
vebama, i prilagoena otrovima premora. Svejedno, ne moete da se oduprete
utisku da ste sedeli na jednom mestu devet dana.
Iskljuio sam se. Moja veza sa Skovilom bila je povrna, ni nalik na gotovo
telepatsku vezu izmeu deset mehaniara voda. Ipak, dezorijentisala me je
injenica da je moj mozak ponovo samo meni na raspolaganju.
Nalazili smo se u velikoj beloj prostoriji sa deset koljki za mehaniare i deset
sedita za zagrevanje, nalik na otmene frizerske stolice. Iza njih, na zidu je bila
ogromna, osvetljena mapa Kostarike, na kojoj su raznobojna svetla pokazivala
mesta na kojima rade prainari i letei momci. Ostali zidovi bili su prekriveni

monitorima i digitalnim ekranima sa argonskim oznakama. Ljudi u belim

radnim uniformama hodali su okolo i proveravali brojke.
Skovil se protee, zevnu i prie mi.
"ao mi je to si mislio da to nasilje na kraju nije bilo neophodno. Ja sam
smatrao da situacija zahteva direktnu akciju." Pobogu, Skovil i njegovo
akademsko izraavanje. Doktorat iz dokolice.
"Obino tako smatra. Da si ih upozorio spolja, imali bi vremena da procene
situaciju. Da se predaju."
"Kako da ne. Kao to su uradili u Asensionu."
"To je bilo jednom." Izgubili smo deset prainara i jednog leteeg momka u
nuklearnoj zamci.
"E, pa drugi put nee biti u mojoj smeni. est pedrosa manje na svetu." On
slegnu ramenima. "Upaliu im sveu."
"Deset minuta do kalibracije", ree zvunik. Jedva dovoljno vremena da se
oklop ohladi. Poao sam za Skovilom u svlaionicu. Otiao je na jedan kraj da se
presvue u civilku; ja sam otiao na drugi kraj da se pridruim svom vodu.
Sara je ve bila gotovo razodevena. "Dulijane. Hoe da me sredi?"
Da, kao veina naih mukaraca i jedna ena, eleo sam to, kao to je i ona
dobro znala, ali nije na to mislila. Skinula je periku i pruila mi brija. Posle tri
nedelje, izrasle su joj fine plave dlaice. Neno sam joj obrijao mesto oko ulaza
u podnoju lobanje.
"Ono poslednje bilo je prilino brutalno", ree ona. "Izgleda da je Skovilu
potreban odreeni broj leeva."
"Palo mu je i to na pamet. Nedostaje mu jedanaest da postane E-8. Srea da nisu
naili na neko sirotite."
"Konkurisao bi za kapetana", ree ona.
Zavrio sam s njom, a ona je pogledala moj potiljak, preavi palcem preko
prikljuka. "Glatko", ree ona. Ja glavu brijem i kada nisam na dunosti, mada
to za crne mukarce u kampusu nije moderno. Ne smeta mi duga bunasta kosa,

ali ne volim je dovoljno da bih se itav dan muvao okolo sa vruom perikom na
glavi.
Luis nam prie. "ao, Dulijane. ini me, Sara." Ona posegnu navie - bio je
visok dva metra, a Sara je bila niska - i on se tre kada je ukljuila brija.
"Da vidim to", rekoh ja. Koa mu je bila blago zapaljena sa jedne strane
implanta. "Lu, imae problema sa ovim. Trebalo je da se obrije pre
zagrevanja."
"Moda. ovek mora da bira." Kada se jednom nae u kavezu, tamo si devet
dana. Mehaniari sa kosom koja brzo raste i osetljivom koom, poput Sare i
Lua, obino su se brijali jednom, izmeu zagrevanja i smene. "Nije prvi put",
ree on. "Uzeu malo kreme od medicinara."
Vod Bravo proao je dosta dobro. To je delom zavisilo od sluaja, poto smo bili
izabrani meu odgovarajuim regrutima po veliini i obliku tela, kako bismo
stali u kaveze voda, i po profilu talenta za Z & O. Petoro nas je preivelo
prvobitnu regrutaciju: Kendi i Mel, kao i Lu, Sara i ja. Radili smo to ve etiri
godine, po deset dana aktivno, zatim sa dvadeset dana odmora. Izgledalo je
mnogo due.
Kendi je u stvarnom ivotu savetnik za tugu; ostali su ovakvi ili onakvi
akademici. Lu i ja smo zavrili prirodne nauke, Sara ameriku politiku, a Mel je
kuvar. 'Nauka hrane', navodno, ali avolski dobro kuva. Okupljali smo se
nekoliko puta godinje i pravili gozbe u njegovom stanu u Sent Luisu.
Vratili smo se zajedno u prostor sa kavezima. "Dobro, sluajte", ree zvunik.
"Imamo oteenja na Jedinici i Sedmici, tako da ovog puta neemo kalibrisati
levu aku i desnu nogu."
"Znai, trebaju da nam ga posisaju?" upita Lu.
"Ne, odlivi nee biti postavljeni. Ako moe da se uzdri etrdeset pet minuta."
"Svakako u pokuati, ser."
"Obaviemo deliminu kalibraciju, a onda ste slobodni devedeset minuta, moda
dva sata, dok ne postavimo nove module za aku i nogu na Dulijanovu i

Kendinu mainu. Onda emo dovriti kalibraciju i prikaiti ortotike, pa zatim

kreete na rezervni poloaj."
"Umiri se, srce moje", promrmlja Sara.
Legli smo u kaveze, zavukli ruke i noge u krute navlake, a tehniari su nas
prikljuili. Za kalibraciju, bili smo podeeni na oko deset odsto borbenog
prikljuka, tako da ni od koga nisam zaista uo rei, osim od Lua - "pozdrav,
tamo", nalik na slabi povik sa udaljenosti od jedne milje. Usredsredio sam misli
i odgovorio mu.
Kalibracija je bila gotovo automatska za nas koji smo to radili godinama, ali
morali smo da prekinemo i vratimo se dvaput zbog Ralfa, novajlije koji nam se
pridruio pre dva ciklusa, kada je Riard doiveo modani udar. Stvar je bila
samo u tome da svih desetoro istovremeno stisnemo jednu miinu grupu, dok
crveni termometar ne bude usklaen sa plavim termometrom na temperaturi
pune budnosti. Ali dok se ovek ne navikne, obino stiska prejako i prebacuje
metu.
Sat kasnije, otvorili su kavez i iskopali nas. Mogli smo da ubijemo devedeset
minuta u salonu. Nije vredelo truda da se oblaimo, ali uinili smo to. Bio je to
gest. Spremali smo se da ivimo jedni drugima u telu devet dana, to je dosta dosta.
Blizina spaja, kako kau. Neki mehaniari postanu ljubavnici, i to ponekad
dejstvuje. Ja sam to probao sa Karolin, koja je umrla pre tri godine, ali nikada
nismo uspeli da premostimo jaz izmeu stanja borbene prikljuenosti i civilnog
ivota. Pokuali smo to da razjasnimo kod savetnika, ali savetnik nikada nije bio
prikljuen, tako da smo mogli da mu priamo i na sanskritu.
Ne znam da li bi to sa Sarom bila 'ljubav', ali pitanje je akademsko. Ja nju,
zapravo, ne privlaim, i naravno da ona ne moe da sakrije ta osea, ili ta ne
osea. U fizikom smislu prisniji smo nego to bi to mogao da bude bilo koji par
civila, jer u punoj borbenoj prikljuenosti mi smo jedno stvorenje sa dvadeset
ruku i nogu, deset mozgova, pet vagina i pet penisa.

Neki ljudi taj oseaj nazivaju bogovski, i mislim da je bilo bogova koji su
sazdani po slinim predstavama. Onaj sa kojim sam ja odrastao bio je stari
sedobradi gospodin bez ijedne vagine.
Ve smo prouili borbeni poredak, naravno, kao i posebna nareenja, devet
dana. Trebalo je da nastavimo u Skovilovoj oblasti, ali da obavljamo Z & O, da
pravimo guvu u oblanoj umi Kostarike. To nije bio naroito opasan zadatak,
ali bio je gnusan, kao da smo siledije, poto pobunjenici nisu imali nita makar
nalik na prainare.
Ralf je rekao koliko se osea neprijatno zbog toga. Seli smo za trpezarijski sto sa
ajem i kafom.
"Ovo preterivanje me optereuje", rekao je. "One dve na drvetu, proli put."
"Gadno", ree Sara.
"Ma, gadure su same sebe ubile", ree Mel. On srknu kafu i namrti se na nju.
"Verovatno ih ne bismo ni primetili da nisu otvorile vatru na nas."
"Ne smeta ti to su bile deca?" upitah Ralfa.
"Pa, da. A tebi?" On protrlja ekinje na bradi. "Devojice."
"Devojice sa mainkama", ree Karen, a Klod klimnu glavom saoseajno. Doli
su zajedno pre oko godinu dana i bili su ljubavnici.
"I o tome sam razmiljao", rekoh ja. "ta da smo znali da su to bile devojice?"
Imale su oko deset godina i krile su se u kuici na drvetu.
"Pre ili poto su otvorile vatru?" upita Mel.
"ak i posle toga", ree Kendi. "Koliko tete mogu da nanesu mainkama?"
"Mene su prilino uspeno otetile!" ree Mel. Izgubio je jedno oko i receptore
mirisa. "Tano su znale gde da gaaju."
"Jaka stvar", ree Kendi. "Dobio si prirunu zamenu."
"Za mene jeste bila jaka stvar."
"Znam. Bio sam tamo." Zapravo, ne osetite ba bol kada senzor otkae. To je
neto snano poput bola, ali ne postoji re koja bi to opisala.

"Mislim da ne bismo morali da ih pobijemo da su bile na otvorenom", ree

Klod. "Da smo mogli da vidimo da su to samo deca, i to lako naoruana. Ali, do
avola, to se nas tie, to su mogli da budu i FO-i koji su mogli da pozovu taknuklearku."
"U Kostariki?" ree Kendi.
"Deava se", ree Karen. Desilo se to jednom za tri godine. Niko nije znao otkud
pobunjenicima nuklearka. Kotala ih je dva grada, onog u kom su prainari bili
kada su pretvoreni u paru, i onog koji smo razorili u znak odmazde.
"Da, da", ree Kendi, i u te dve rei uo sam sve ono to nije rekla: da bi
nuklearka na naem poloaju unitila samo deset maina. Kada je Mel zapalio
kuicu na drvetu, sprio je dve devojice, verovatno previe mlade da bi znale
ta rade.
U Kendinoj glavi uvek je postojala skriven tok misli, kada smo bili prikljueni.
Bila je dobar mehaniar, ali ovek mora da se zapita zbog ega joj nije
dodeljena neka druga dunost. Bila je suvie empatina, viena za pucanje pre
isteka roka.
Ali, moda je ona bila u vodu upravo da bi delovala kao naa kolektivna savest.
Niko na naem nivou nije znao zbog ega su ljudi birani za mehaniare, i imali
smo samo nejasnu zamisao o tome zbog ega smo dodeljeni vodu kome smo
pripali. inilo se da pokrivamo irok raspon agresivnosti, od Kendi do Mela.
Ipak, nismo imali nikoga poput Skovila. Nikoga ko bi tako mrano uivao u
ubijanju. A Skovilov vod uvek je imao vie akcije od mog; to nije bilo sluajno.
Lovci/ubice - njima razaranje definitivno vie pristaje. I tako, kada Veliki
raunar na nebu odlui kome sleduje koji zadatak, Skovilov vod dobije ubijanje,
a na izvianje.
Mel i Klod, naroito, gunali su zbog toga. Potvreno ubijanje bilo je
automatski poen za unapreenje, ako ne u inu, ono u platnom razredu, dok se
od PPU - periodinog pregleda uinka - nije moglo oekivati ni cvonjka.
Skovilovim ljudima pripadalo je ubijanje, tako da su primali proseno dvadeset

pet odsto vie od mojih. Ali, na ta to da potroite? Da tedite i otkupite sebe od

vojske?
"Znai, mi emo da sreujemo kamione", ree Mel. "Kola i kamione."
"Tako kau", rekoh ja. "Moda i neki tenk, ako bude dobar." Sateliti su uhvatili
izvesne infracrvene tragove koji su verovatno znaili da su pobunjenicima stigli
novi mali kamioni zatieni od osmatranja, verovatno robotski ili na daljinsko
upravljanje. Jedan od tih ispada tehnologije zahvaljujui kome rat nije u
potpunosti bio jednostrani masakr.
Pretpostavljam da bi i neprijatelj, kada bi rat potrajao dovoljno dugo, doao do
prainara. Onda bismo mogli da doemo do nekakve krajnosti: maine vredne
deset miliona dolara pretvarale bi jedne druge u staro gvoe dok bi njihovi
operatori sedeli stotinama milja dalje, koncentrisani u rashlaenim peinama.
Ljudi su pisali o tome, o ratovanju zasnovanom pre na iscrpljivanju bogatstva
nego na gubitku ivota. Ali oduvek je bilo lake stvarati nove ivote nego novo
bogatstvo. A ekonomske bitke imale su odavno uspostavljena pravila, neka
politika, neka ne, podjednako esto meu saveznicima koliko i meu
protivnicima.
Ali, ta jedan fiziar moe da zna o tome? Moja nauka ima pravila i zakone koji
izgleda da odgovaraju stvarnosti. Ekonomija opisuje stvarnost na osnovu
injenica, ali nije ba vina predvianju. Niko nije predvideo nanofabrike.
Zvunik nam je rekao da uskoimo u sedla. Devet dana lova na kamione.

3.
Svih desetoro u vodu Dulijana Klasa imalo je isto osnovno naoruanje prainara, ili peadijsku borbenu jedinicu sa daljinskim upravljanjem: ogroman
oklop nastanjen duhom. Koliko god oklop bio teak, vie od polovine mase
PBJDU-a sainjavala je municija. Mogao je da ispaljuje precizne snajperske
hice do horizonta, dve unce istroenog uranijuma, ili je mogao da iz blizine
raspe mlaz nadzvunih iglica. Imao je veoma eksplozivne i zapaljujue rakete-

tragae, potpuno automatizovan lanser granata i snaan laser. Specijalne jedinice

mogle su da budu opremljene hemijskim, biolokim ili nuklearnim orujem, ali
one su se koristile samo za odgovarajuu odmazdu.
(Manje od deset nuklearki, malih, upotrebljeno je u dvanaest godina ratovanja.
Jedna velika unitila je Atlantu, i mada je Ngumi poricao odgovornost, Savez je
odgovorio upozorenjem datim dvadeset etiri sata ranije, da bi onda sravnio
Mandelavil i Sao Paolo. Ngumi je izjavio da je Savez cinino rtvovao jedan
grad bez strateke vanosti kako bi imao izgovor da uniti dva vana. Dulijan je
podozrevao da su moda u pravu.)
Postojale su i vazdune i pomorske jedinice, takoe, neizbeno nazvane 'letei
momci' i 'mornarine', mada su veinom leteih momaka upravljale ene.
itav Dulijanov vod imao je isti oklop i naoruanje, ali neki su imali
specijalizovane funkcije. Dulijan je, kao vodnik, komunicirao direktno i
(teorijski) neprekidno sa etnom koordinatorkom, a preko nje sa komandom
brigade. Na terenu, primao je neprekidno podatke kao ifrovane signale sa
satelita koji su preletali teritoriju, kao i iz komandne stanice na geosinhronoj
orbiti. Svako nareenje dolazilo je istovremeno iz dva izvora, sa razliitim
iframa i razliitim pauzama u prenosu, tako da je neprijatelju bilo gotovo
nemogue da provue lano nareenje.
Ralf je imao 'horizontalnu' vezu slinu Dulijanovoj 'vertikalnoj'. Kao vodni
oficir za vezu, bio je u dodiru sa svojim parnjacima u svakom od ostalih devet
vodova od kojih je Bravo bio sazdan. Oni su bili u 'lakoj vezi' - komunikacija
nije bila tako intimna kao ona koju je imao sa drugim pripadnicima voda, ali bila
je neto vie od puke radio-veze. Mogao je Dulijana da obavesti o postupcima
drugih vodova, pa ak i o oseanjima, moralu, na brz i direktan nain. Bila je
retkost da svi vodovi budu ukljueni u istu akciju, ali kada bi se to dogodilo,
situacija je bivala haotina i zbrkana. Vodni vezista tada je bio podjednako
vaan kao i vertikalna komandna veza.

Jedan vod prainara mogao je da nanese tete koliko i brigada obine peadije.
Radili su to bre i dramatinije, poput ogromnih nevidljivih robota koji su se
kretali u nemom skladu.
Nisu koristili prave naoruane robote, iz nekoliko razloga. Jedan je bio to to su
oni mogli da budu zarobljeni i upotrebljeni protiv vas; ako bi neprijatelju polo
za rukom da zarobi prainara, ostala bi mu samo skupa gomila starog gvoa.
Ipak, nijedan nikada nije zarobljen nedirnut; impresivno su se samounitavali.
Drugi problem kod robota bila je autonomnost: maina mora da bude kadra da
dejstvuje sama ukoliko doe do prekida komunikacija. Slika, kao i stvarnost,
teko naoruane maine koja donosi borbene odluke na licu mesta nije bila neto
ime bi vojska elela da se pozabavi. (Prainari su bili ogranieno autonomni, za
sluaj da njihovi mehaniari umru ili se onesveste. Prekinuli bi sa vatrom i
potraili zaklon dok novi mehaniar ne bude zagrejan i prikljuen.)
Prainari su svakako bili efektnije psiholoko oruje nego to bi to bili roboti.
Bili su poput svemonih vitezova, heroja. I predstavljali su tehnologiju
nedostupnu neprijatelju.
Neprijatelj je koristio naoruane robote poput, kako se ispostavilo, dva tenka u
pratnji konvoja kamiona koji je Dulijanov vod bio upuen da uniti. Nijedan od
tenkova nije predstavljao nikakav problem. U oba sluaja, uniteni su im su
otkrili svoj poloaj otvaranjem vatre. Dvadeset etiri robotska kamiona takoe
su bila unitena, posle pregleda tovara: municija i sanitetski materijal.
Poto je i poslednji kamion pretvoren u blistavu ljaku, vodu je preostalo jo
etiri dana u smeni, tako da je vazdunim putem vraen u bazu Portobelo, na
strau. To je moglo da bude prilino opasno, poto su bazu nekoliko puta
godinje pogaale rakete, ali tu obino nije bilo izazova. Ipak, nije bilo dosadno
- za promenu, mehaniari su malo titili sopstveni ivot.

4.

Ponekad mi je trebalo nekoliko dana da se primirim i pripremim da ponovo

budem civil. U Portobelu je bilo dosta kafana spremnih da olakaju tu tranziciju.
Ipak, obino sam se oputao u Hjustonu. Pobunjenici su lako mogli da se
provuku preko granice i prou kao Panamljani, a ako bi vas neko oznaio kao
mehaniara, postajali biste primarna meta. Naravno, u Portobelu je bilo dosta
drugih Amerikanaca i Evropljana, ali mogue je da su se mehaniari isticali:
bledi i nervozni, sa podignutim okovratnicima kako bi sakrili prikljuke u
lobanji, ili perike.
Jednog smo tako izgubili prolog meseca. Arli je otila u grad da rua i pogleda
neki film. Neke siledije strgnule su joj periku, a onda odvukle u nekakvu
uliicu, izubijale i silovale. Nije umrla, ali nije se ni oporavila. Lupali su joj
potiljkom o zid sve dok joj lobanja nije prsla, a prikljuak ispao. Nabili su joj
prikljuak u vaginu i ostavili je, ubeeni da je mrtva.
Tako je vod ostao bez jednog mehaniara tog meseca. (Novajlija iz Kadrovskog
nije mogao da stane u Arlin kavez, to nije bilo nimalo iznenaujue.) Sledeeg
meseca moda ostanemo bez dva: Samanta, Arlina najbolja drugarica, i malo
vie od toga, jedva da je i bila tu ove nedelje. Zamiljena, rastrojena, spora. Da
smo zaista bili u borbi, moda bi se trgla; obe su bile prilino dobri vojnici bolje od mene, kada je u pitanju privrenost poslu - ali dranje strae prualo joj
je suvie vremena za meditiranje, a zadatak sa kamionima pre toga bio je
glupava veba koju bi neki letei momak mogao da obavi usput, pri povratku sa
drugog zadatka.
Svi smo pokuali da pruimo Samanti podrku dok smo bili prikljueni, ali bilo
je to nespretno. Naravno da ona i Arli nisu mogle da sakriju meusobnu fiziku
privlanost, ali obe su bile dovoljno konvencionalne da zbog toga budu
postiene (napolju su imale momke), i oslanjale su se na egaenje kako bi
odrale sloen odnos. Naravno, sada egaenja vie nije bilo.
Samanta je provela protekle tri nedelje u svakodnevnim posetama Arli u centru
za oporavak, gde su joj ponovo izrastale kosti lica, ali to je predstavljalo

neprekidnu frustraciju: zbog prirode njenih povreda njih dve vie nisu mogle da
budu prikljuene, pa tako nisu mogle ni da budu bliske. Nikada. A u Samantinoj
prirodi bilo je da eli osvetu, ali to je sada bilo nemogue. Pet pobunjenika
umeanih u to smesta je uhapeno, provueno kroz pravni sistem i poveano
nedelju dana kasnije javno, na trgu.
Gledao sam to na kocki. Nisu ih toliko veali, koliko sporo davili. I to u zemlji
koja nije koristila smrtnu kaznu pokolenjima, pre rata.
Moda emo posle rata ponovo biti civilizovani. Tako se uvek deavalo u
prolosti.

5.
Dulijan je obino iao pravo kui u Hjuston, ali ne i kada bi njegovih deset
dana isteklo u petak. To je bio dan u nedelji kada je morao da bude u drutvu, a
za to mu je bio potreban najmanje jedan dan pripreme. Posle svakog dana u
prikljuenju, oseali ste veu bliskost sa ostalih devet mehaniara. Po
iskljuenju nastao bi straan oseaj odvajanja, a muvanje u blizini ostalih nije
pomagalo. Bio je potreban dan izolacije, u umi ili u gomili.
Dulijan nije bio tip koji bi odlazio u prirodu i obino se naprosto zakopavao na
jedan dan u univerzitetskoj biblioteci. Ali ne ako je u pitanju bio petak.
Mogao je besplatno da odleti bilo gde, pa je, poveden trenutnim porivom, otiao
do Kembrida u Masausetsu, gde je studirao. Bio je to lo izbor, posvuda je
bila prljava bljuzgavica, a retka susneica padala je neprekidno i bockala, ali on
je smrknuto ustrajao u svojoj reenosti da poseti svaku kafanu koje se mogao
setiti. Bile su pune neobjanjivo mladih i nezrelih ljudi.
Harvard je i dalje bio Harvard; kupola je jo prokinjavala. Ljudi su upadljivo
izbegavali da zure u uniformisanog crnca.
Prepeaio je milju po susneici do svog omiljenog paba, drevnog 'Pluga i
zvezda', ali na njegovim vratima bio je katanac, sa kartom na kojoj je pisalo:
BAHAMI! zalepljenom iznutra za prozor lepljivom trakom. I tako je zaljiskao

natrag do Trga na smrznutim nogama, obeavajui istovremeno da e se napiti i

da nee izgubiti ivce.
Postojala je kafana koja je dobila ime po Donu Harvardu, gde su na licu mesta
pravili devet vrsta piva. Uzeo je po pintu od svakog, metodino ih iskapio i
strovalio se u taksi koji ga je istovario na aerodromu. Posle est sati dremanja i
buenja, odleteo je mamuran za Hjuston u nedelju ujutro, pratei osvit preko
zemlje.
U svom stanu, skuvao je dezvu kafe i navalio na nagomilanu potu i poruke.
Veina je bila ubre, za bacanje. Zanimljivo pismo od oca, koji je odmor
provodio u Montani sa svojom novom enom, koja Dulijanu nije bila naroito
omiljena. Njegova majka zvala je dvaput zbog problema sa novcem, da bi onda
pozvala ponovo i rekla kako nije vano. Oba brata zvala su u vezi sa veanjem:
pratili su Dulijanovu 'karijeru' dovoljno podrobno da bi shvatili da je napadnuta
ena pripadala njegovom vodu.
Njegova prava karijera generisala je uobiajeni meki, rastresiti, ruiasti nanos
nevanih poruka razmenjivanih meu razliitim katedrama, koje je morao makar
da pogleda. Prouio je zapisnik sa mesenog sastanka nastavnog osoblja, za
sluaj da se raspravljalo o neem stvarnom. Uvek je to proputao, jer je na
dunosti bio od desetog do devetnaestog svakog meseca. To je moglo da naudi
njegovoj karijeri jedino kroz ljubomoru drugih kolega.
A onda je tu bio i runo isporuen koverat, mali kvadrat ispod poruka adresiran
sa 'D.' Video mu je ugao i izvukao ga, uz lepranje ruiastih cedulja, a onda
pocepao preklop iznad kog je gumenim peatom bio otisnut crveni plamen: to
mu je poslala Blejz, koju je Dulijan smeo da oslovljava njenim pravim
imenom, Amelija. Ona je bila njegova saradnica, biva savetnica, poverenica i
sekusalna drubenica. Jo nije u mislima koristio re 'ljubavnica', zato to je to
bilo nezgodno, poto je Amelija bila petnaest godina starija od njega. Mlaa od
nove ene njegovog oca.

U poruci je bilo malo vake o Projektu Jupiter, fizikom eksperimentu sa

esticama u kome su uestvovali, sa malo ogovaranja iji su predmet bili
skandali njihovog efa, to samo po sebi nije opravdavalo zapeaen koverat.
'Kad god da se vrati', napisala je, 'odmah doi ovamo. Probudi me, ili izvuci iz
laboratorije. Treba mi moj mali deko na najgori mogui nain. Hoe da doe
i ustanovi kakav je to najgori mogui nain?'
Zapravo, nameravao je da odspava nekoliko sati. Ali, mogao je to i posle.
Podelio je potu u tri gomile i jednu gomilu ubacio u reciklator. Hteo je da je
pozove, ali spustio je slualicu ne ukucavi broj. Obukao se za svee jutro i siao
po bicikl.
Kampus je bio pust i divan, bunje i azaleje bili su u cvatu pod intenzivno
plavim teksakim nebom. Sporo je okretao pedale, oputao se i vraao u stvarni
ivot, ili udobnu iluziju. to je vie vremena provodio prikljuen, tee mu je bilo
da prihvati taj miran, jednostrani pogled na ivot kao pravi. Umesto zveri sa
dvadeset ruku: bog sa deset srca.
Bar vie nije imao menstruaciju.
Uao je kod nje pomou otiska palca. Zaudo, Amelija je bila budna u devet
ujutro te nedelje, pod tuem. Odluio je da je ne iznenadi tamo. Tuevi su bili
opasna mesta - u jednom se okliznuo, dok je eksperimentisao kao nespretni
tinejder sa nekom vrnjakinjom, pa je zavrio sa poseenom bradom,
modricama i krajnje neerotskim stavom prema toj lokaciji (a kad smo ve kod
toga, i prema toj devojci).
I tako je naprosto seo na njen krevet da nemo ita novine i saeka da voda
prestane da tee. Pevala je delove melodija, vesela, i prebacivala tu sa finog
mlaza u grubi puls i natrag. Dulijan je mogao da je zamisli tamo, i umalo se
nije predomislio. Ali, ostao je na krevetu, potpuno odeven, i toboe itao.
Brisala se pekirom kada je izila i malo se trgla kada je ugledala Dulijana;
onda se oporavila: "Upomo! Nepoznati mukarac mi je u krevetu!"
"Mislio sam da voli nepoznate mukarce."

"Samo jednog." Nasmejala se i spustila kraj njega, vrua i vlana.

6.
Svi mi mehaniari priamo o seksu. Prikljuenost automatski postie dve stvari
za kojima obini ljudi tragaju kroz seks, i ponekad, ljubav: emocionalno
sjedinjavanje sa drugim i prodiranje, kako bi se reklo, u fizike misterije
suprotnog pola. Te stvari su automatske i trenutne, kada ste prikljueni, im
ukljue struju. Kad se iskljuite, to je misterija koja vam ostaje zajednika i
govorite o njoj koliko i o bilo emu drugom.
Amelija je jedini civil sa kojim sam o tome uopte razgovarao. Ona je
intenzivno radoznala kada je to u pitanju i oprobala bi se i sama kada bi to bilo
mogue. Ali, izgubila bi poloaj, a moda i mnogo vie od toga.
Osam ili devet odsto ljudi koji prou kroz instalaciju umre na operacionom stolu
ili, jo gore, proe kroz to sa mozgom koji uopte ne dejstvuje. ak i mi koji
uspeno iziemo ukljueni, suoeni smo sa estim cerebrovaskularnim
incidentima, ukljuujui i fatalni modani udar. Kod mehaniara u prainarima,
uveanje je desetostruko.
Dakle, Amelija je mogla da dobije prikljuak - imala je para i mogla je da
mugne u Meksiko Siti ili Gvadalaharu da joj to urade na nekoj tamonjoj klinici
- ali automatski bi ostala bez poloaja: zvanja, penzije, svega. Veina poslova
imala je klauzulu 'prikljuenja': svi akademski poslovi su je imali. Ljudi poput
mene bili su izuzeti zbog toga to mi to nismo radili dobrovoljno, a
diskriminacija protiv ljudi u dravnoj slubi bila je protivzakonita. Amelija je
bila prestara da je regrutuju.
Kad vodimo ljubav, ponekad osetim kako miluje hladan metalni disk u podnoju
moje lobanje, kao da pokuava da ue unutra. Mislim da to radi nesvesno.
Amelija i ja bili smo bliski mnogo godina; jo dok mi je bila mentor za doktorat,
druili smo se. Ali, to je poprimilo fiziki vid tek poto je Karolin umrla.

Karolin i ja bili smo prvi prikljueni istovremeno; doli smo u vod istog dana.
Bila je to trenutna emocionalna veza, mada nismo imali gotovo nieg
zajednikog. Oboje smo bili crnci sa Juga (Amelija je bleda Irkinja iz Bostona) i
studirali smo. Ali, ona nije bila intelektualka; njen kurs trebalo je da bude
kreativno posmatranje. Ja nikad nisam gledao kocku, a ona ne bi prepoznala
diferencijalnu jednainu ni kada bi se ova propela na zadnje noge i ujela je za
guzicu. Zato na tom nivou nismo imali nikakvih slinosti, ali to nije bilo vano.
Oseali smo meusobnu fiziku privlanost tokom obuke, onog uigravanja kroz
koje morate da proete pre nego to vas smeste u prainara, i uspeli smo da
ukrademo nekoliko minuta privatnosti, tri puta, za seks na brzaka, oajniki
strastven. ak i za obine ljude, bio bi to intenzivan poetak. Ali onda, kad smo
se prikljuili, bilo je to neto izvan svega to smo oboje ikada iskusili. Kao da je
ivot bio velika jednostavna slagalica, a nama je iznenada neko uvalio deo koji
niko drugi nije mogao da vidi.
Ali nismo mogli da se sastavimo kada nismo bili prikljueni. Mnogo smo
upranjavali seks, mnogo priali, ili kod posrednika i savetnika - ali kao da smo
u kavezu bili jedno, a napolju neto sasvim drugo, ili bolje, dve druge jedinke.
Tada sam priao o tome Ameliji, ne samo zato to smo bili prijatelji, ve i zato
to smo radili na istom projektu, i ona je ve uvidela da se to loe odraava na
moj rad. Nisam mogao da istisnem Karolin iz misli, bukvalno.
To nikada nije razreeno. Karolin je umrla od iznenadne modane kapi u vreme
kada nismo radili nita naroito naporno, ve samo ekali da nas pokupe posle
dosadnog zadatka.
Ja sam morao da provedem nedelju dana u bolnici; na neki nain, to je bilo jo
gore od gubitka voljene osobe. Bilo je to istovetno, plus kao gubitak uda,
gubitak dela mozga.
Amelija me je nedelju dana drala za ruku, i vrlo brzo smo zavrili u zagrljaju.
Obino ne zaspim odmah posle voenja ljubavi, ali ovog puta jesam, posle
protraenog vikenda i besanih sati u avionu - pomislili biste da osoba koja

treinu ivota provodi kao deo maine bezbrino moe da putuje unutar jedne od
njih, ali ne. Moram da ostanem budan da bih odravao tu prokletinju u vazduhu.
Probudio me je miris luka. Bran, ruak, ta god. Amelija se loila na krompir;
valjda zbog svoje irske krvi. Prila je krompir sa crnim i belim lukom. Nisam
mnogo voleo takvo buenje, ali za nju je to bio ruak. Rekla mi je da je ustala u
tri da bi pristupila mrei i radila na sekvenci raspada za koju se ispostavilo da je
beznaajna. Tako je njena nagrada za rad nedeljom bilo tuiranje, donekle budan
ljubavnik i pren krompir.
Locirao sam koulju, ali nisam mogao da pronaem pantalone, pa sam se
zadovoljio donjim delom njene piame, ne naroito lepim. Nosili smo isti broj.
Pronaao sam svoju plavu etkicu za zube u njenom kupatilu i upotrebio njenu
udnu pastu sa ukusom karanfilia. Odustao sam od tuiranja poto mi je kralo
u crevima. Nisu u pitanju bile bogzna kakve poslastice, ali nije ni otrov.
"Dobro jutro, bistrooki." Nije ni udo to nisam mogao da pronaem pantalone.
Ona ih je nosila.
"Zar si potpuno odlepila?" rekoh ja.
"Obian eksperiment." Ona prie i uhvati me za oba ramena. "Izgleda
fenomenalno. Apsolutno boli glava."
"Kakav eksperiment? Da vidi ta u da obuem?"
"Da vidim da li e." Ona iskorai iz mojih farmerki i prui mi ih, pa se vrati
svom krompiru odevena samo u majicu. "Mislim, stvarno. Tvoja generacija je
tako srameljiva."
"O, ma nemoj?" Skinuo sam piamu i priao joj s lea. "Doi. Da vidi ta je
srameljivost."
"To se ne vai." Okrenula se dopola i poljubila me. "Eksperiment se odnosio na
odeu, ne na seks. Sedi da se ne opeemo."
Seo sam za trpezarijski stoi i pogledao je u lea. Polako je meala hranu.
"Zapravo, nisam sigurna zato sam to uradila. Impulsivno. Nisam mogla da

spavam, ali nisam htela da te budim kopanjem po plakaru. Nagazila sam na

tvoje farmerke kad sam sila s kreveta i naprosto ih obukla."
"Ne objanjavaj. Hteo bih da to bude neka velika perverzna misterija."
"Ako hoe kafu, zna gde je." Skuvala je aj. Umalo nisam zatraio olju. Ali,
drao sam se kafe, da jutro ne bi bilo pretrpano misterijama.
"Znai, Makro se razvodi?" Doktor 'Mak' Roman bio je dekan istraivakog i
zvanini ef naeg projekta, mada se nije ukljuivao u svakodnevni rad.
"Duboka, mrana tajna. Nikome nije saoptio. Vest je pronela moja prijateljica
Nel." Nel Naj bila je koleginica sa studija koja je radila za grad.
"A bili su tako lep par." Ona se nasmeja jednim 'ha' i zabode varjau u krompir.
"Je li u pitanju druga ena, mukarac, robot?"
"To ne pie na formularu. Ali, ove nedelje se razilaze, a ja moram da se
sastanem sutra s njim pre nego to preemo na budet. Bie rastrojeniji nego
obino." Podelila je krompir u dva tanjira i donela ih. "Znai, rasturao si
kamione?"
"Zapravo, leao sam u kavezu i trzao se." Odbacila je to pokretom ruke. "Nije
bilo nita naroito. Bez vozaa i putnika. Dva inteligentna."
"Inteligentna?"
"'Inteligentne odbrambene jedinice', da, ali to jako sputa prag inteligencije. To
su samo topovi na gusenicama sa AI rutinama koji im daju odreeni stepen
autonomnosti. Prilino efektni protiv peadije, konvencionalne artiljerije i
vazdune podrke. Ne znam ta su radili u naoj OA."
"Je li to krvna grupa?" ree ona iznad olje s ajem.
"Izvini. 'Oblast akcije'. Mislim, jedan letei momak mogao je da ih sredi
obinim nadletanjem iznad kronji."
"Zato onda nisu upotrebili letee momke? Umesto da rizikuju oteenja tvog
skupog oklopljenog trupla."
"O, rekli su da hoe analizu tovara, to je sranje. Jedino pored hrane i municije
bile su solarne baterije i rezervne ploe za poljske centralne kompjutere. Tako

znamo da koriste 'micubii'. Ali ako kupe bilo ta od neke firme koja pripada
korporacijama Ruba, automatski dobijamo kopije faktura. Tako da sam siguran
da to nije bilo veliko iznenaenje."
"Zato su vas onda poslali?"
"Niko to zvanino nije rekao, ali preko vertikalnog prikljuka natuknuli su mi da
su testirali Sem, Samantu."
"Onu koja je... ija je prijateljica?"
"Prebijena i silovana, da. Nije se naroito dobro pokazala."
"A ko bi?"
"Ne znam. Sem je prilino jaka. Ali tamo nije bila ni upola takva."
"Hoe li joj to nauditi? Ako je otpuste na osnovu psihijatrijskog nalaza?"
"Ne vole to da daju, osim ako zaista ne doe do oteenja mozga. Ili e to da
'pronau', ili e da primene lan 12." Ustao sam da naem malo keapa za svoj
krompir. "To i ne bi moralo da bude toliko loe koliko se pria. Niko u naoj eti
nije proao kroz to."
"Mislila sam da je za to bila vezana neka kongresna istraga. Umro je neko iji su
roditelji bili vani."
"Da, prialo se. Ne znam da li je odmaklo dalje od prie. lan 12 mora da bude
zid preko kog ne moe da se popne. Inae bi polovina mehaniara u vojsci
pokuala da dobije psihijatrijski otpust."
"Ne ele da to ispadne lako."
"Tako sam i ja mislio. Sada mislim da je razlog za to delimino i odravanje
uravnoteenosti ljudstva. Ako bi lan 12 bio lak za primenu, izgubili bi sve one
kojima smeta ubijanje. Prainari bi zavrili sa pomahnitalim pajkanima."
"Lepa slika."
"Trebalo bi da vidi na ta to lii iznutra. Priao sam ti o Skovilu."
"Par puta."
"Zamisli njega, puta dvadeset hiljada." Ljudi poput Skovila posmatraju ubijanje
u potpunosti sa strane, pogotovo sa prainarima. Ipak, ima ih i u obinim

vojskama - ljudi za koje neprijateljski vojnici nisu ljudska bia, ve samo figure
u partiji. Oni su idealni za neke zadatke, katastrofalni za druge.
Morao sam da priznam da je krompir bio prilino dobar. Par dana sam iveo na
kafanskoj hrani, siru i prenom mesu, sa ipsom umesto povra.
"O... ovog puta niste dospeli na kocku." Drala je svoju kocku na ratnim
kanalima i zadravala sve sekvence u kojima se pojavljivala moja jedinica.
"Tako sam bila sigurna da ste bili na bezbednom i da ste se dosaivali."
"Pa, hoemo li da naemo neto uzbudljivo da radimo?"
"Idi ti i nai neto." Ona uze tanjire i odnese ih do sudopere. "Ja moram da se
vratim u laboratoriju na pola dana."
"Da li bih mogao nekako da ti pomognem?"
"Ne bi nita time ubrzao. U pitanju je samo formatiranje nekih podataka za
auriranje Projekta Jupiter." Razvrstala je tanjire u maini za pranje sudova.
"Naspavaj se lepo, pa emo veeras neto da smislimo."
To mi je dobro zvualo. Iskljuio sam telefon, za sluaj da neko poeli da me
gnjavi u nedelju ujutro, pa sam se vratio u njen razvaaren krevet.

7.
Projekt Jupiter bio je najvei ubrziva estica koji je ikada sagraen, i to za
nekoliko redova veliine.
Ubrzivai estica kotaju mnogo - to je estica bra, to vie kota - a istorija
fizike estica je makar delom istorija toga koliko su zaista vane bile brze
estice za razne vlade koje su se uputale u sponzorisanje.
Naravno, itava predstava o novcu izmenila se sa nanofabrikama. A to je
izmenilo i pristup 'Velikoj nauci'.
Projekt Jupiter bio je rezultat nekoliko godina prepirke i ubeivanja, to je za
posledicu imalo odluku Saveza da sponzorie let za Jupiter. Jupiterova sonda
ispustila je programiranu nanokofabriku u njegovu gustu atmosferu, a jo jednu
ostavila na povrini Ijoa. Dve maine radile su sinhrono: ona na Jupiteru

usisavala je deuterijum za toplu fuziju i slala energiju zrakom maini na Iju, koja
je proizvodila elemente za ubrziva estica to e obrazovati prsten oko planete
na Ijovoj orbiti i koncentrisati energiju iz Jupiterovog gargantuanskog
magnetnog polja.
Pre Projekta Jupiter, najvei 'supersudara' bio je Donsonov prsten koji se
pruao du nekoliko stotina milja ispod teksake pustare. Ovaj e biti deset
hiljada puta dui i stotinu hiljada puta jai.
Nanofabrike su, zapravo, gradile druge nanofabrike, ali takve koje su mogle da
se koriste samo za stvaranje elemenata orbitirajueg ubrzivaa estica. Tako je
ta stvar rasla eksponencijalnom stopom: uurbane maine vakale su razorenu
povrinu Ijoa i bljuvale je u svemir, obrazujui prsten od jednoobraznih
elemenata.
Ono to je nekada kotalo novca, sada je kotalo vremena. Istraivai na Zemlji
ekali su da deset, stotinu, hiljadu elemenata bude izbaeno na orbitu. Posle est
godina, bilo ih je pet hiljada, dovoljno da se zapone zagrevanje ogromne
maine.
Vreme je bilo vano i na drugi nain, kao teorijska mera. To je imalo veze sa
poetkom Vaseljene - poetkom vremena. Jedan trenutak posle Dijaspore
(nekada zvane Veliki Prasak), Vaseljena je bila mali oblak visokoenergetskih
estica koje su se rojile prema spoljanjosti brzinom bliskom brzini svetlosti.
Trenutak kasnije, bio je to drugaiji roj, ba kao i posle prve sekunde, pa zatim
posle deset sekundi, i tako dalje. to ste vie energije pumpali u ubrziva
estica, blie ste bili ponavljanju uslova koji su ubrzo posle Dijaspore omoguili
poetak vremena.
Due od jednog veka, vodio se dijalog izmeu fiziara estica i kosmologa.
Kosmolozi su pisali svoje jednaine, pokuavajui da ustanove koje su estice
letele okolo u koje doba razvoja Vaseljene, a njihovi nalazi trasirali su put ka
eksperimentima. Onda bi fiziari ukljuili svoje ubrzivae i potvrivali
jednaine kosmologa ili ih vraali na tablu.

Deava se i obrnuto. Ono u emu se veina nas slae jeste da Vaseljena postoji
(ljudi koji to poriu obino se bave neim drugim, a ne naukom), tako da
ukoliko je neka pretpostavljena interakcija estica u stanju da konano dovede
do nepostojanja Vaseljene, moete utedeti mnogo elektriciteta tako to uopte
neete pokuati da to dokaete.
I tako je to ilo, tamo-amo, sve do Projekta Jupiter. Donsonov prsten bio je u
stanju da nas vrati uslovima koji su vladali kada je Vaseljena bila stara jednu
desetinu sekunde. U to doba, bila je otprilike etiri puta vea od sadanje
Zemlje, rairivi se iz bezdimenzione take velikom brzinom.
Projekt Jupiter, ako bude proradio, vratie nas u vreme kada je Vaseljena bila
manja od zrna graka i puna egzotinih estica koje vie ne postoje. Ali, bie to
najvea maina ikada sagraena, za nekoliko redova veliine, a gradili su je
automatski roboti bez neposrednog nadzora. Kada grupa sa Jupitera poalje
nalog na Ijo, on e stii sa petnaest do dvadeset etiri minuta zakanjenja, a
odgovor e, naravno, stii sa podjednakim kanjenjem. Za etrdeset osam
minuta moe mnogo toga da se desi; dvaput je Projekt morao da se zaustavi i
reprogramira - ali on se nije zaista mogao 'zaustaviti', ne odjednom, poto bi
podmaine koje proizvode delove za orbitu naprosto nastavile da rade etrdeset
osam minuta plus onoliko koliko je potrebno da se ustanovi kako da se one
reprogramiraju.
Nad stolom direktora Programa Jupiter nalazila se slika iz filma starog vie od
jednog veka: Miki Maus kao arobnjakov egrt, koji zapanjeno zuri u beskrajni
niz bezumnih metli koje mariraju kroz vrata.

8.
Spavao sam nekoliko sati i probudio se iznenada, u paninom znoju. Nisam
mogao da se setim o emu sam sanjao, ali san mi je ostavio sve blei oseaj
vrtoglavice, padanja. Dogodilo mi se to ve nekoliko puta, prvog ili drugog dana
posle povratka sa zadatka.

Neki ljudi nikada nisu mogli duboko da usnu ukoliko nisu prikljueni. Takvo
spavanje prualo vam je potpuno crnilo, potpun nedostatak senzacije ili misli.
Veba za smrt. Ali, oputalo je.
Leao sam tamo i zurio u vodnjikavo svetlo jo pola sata, i odluio da prekinem
da pokuavam. Otiao sam u kuhinju i pozvonio za malo kafe. Stvarno je trebalo
da odem na posao, ali do utorka ionako ne bih dobio nikakav studentski rad, a
istraivako je moglo da saeka do sastanka sutra ujutro.
Uhvati korak sa svetom. Namerno sam to izbegavao u Kembridu. Ukljuio sam
Amelijin sto i izvukao nit za moj modul sa novinama.
Povlauje mi i najpre mi daje lake stvari. Proitao sam dvadeset strana stripova i
tri kolumne za koje sam znao da su bezbedno imune od politike. Jedna od njih
ipak je donosila iroku satiru na raun Centralne Amerike.
Centralna i Juna Amerika zauzele su najvei deo segmenta sa vestima iz sveta,
to nije bilo nimalo iznenaujue. Na afrikom frontu bilo je mirno, jo su bili
zapanjeni, ak godinu dana poto smo im sravnili Mandelavil nuklearkom.
Moda jo vre pregrupisavanje i proraunavanje koji je od gradova sledei.
Na mali izlazak nije ak ni pomenut. Dva voda prainara zauzela su gradove
Piedra Sola i Igatimi, u Urugvaju i Paragvaju; navodno, uporita pobunjenika.
Uradili smo to, naravno, sa prethodnim znanjem i dozvolom njihovih vlada - i
nije bilo civilnih rtava, podjednako naravno. im su mrtvi, mora da su
pobunjenici. "La muerte es el gran convertidor", kau - Smrt donosi veliko
preobraenje. To mora da je bukvalno tano, ba kao i sarkazam u naem
brojanju mrtvih. Ubili smo etvrt miliona u Amerikama i sam Bog zna koliko u
Africi. Da sam iveo na bilo kome od tih mesta, i ja bih bio 'pobunjenik'.
Bio je tu i uobiajeni izvetaj o razgovorima u enevi. Neprijatelj je toliko
nejedinstven da se nikada nee dogovoriti oko uslova, a siguran sam da
najmanje nekoliko voa pobunjenika minira sve napore, poput marioneta kojima
je naloeno da stvari odravaju u solidnoj pometnji.

Uspeli su jedino da se dogovore o nuklearnom oruju: nijedna strana nee ga

koristiti izuzev u odmazdi, poevi smesta, mada Ngumi i dalje ne prihvata
odgovornost za Atlantu. Ono to nam, zapravo, treba jeste dogovor o
dogovorima: "Ako neto obeamo, neemo obeanje prekriti najmanje trideset
dana." Nijedna strana ne bi na to pristala.
Iskljuio sam mainu i pogledao u Amelijin friider. Nije bilo piva. Za to sam ja
bio odgovoran. Malo sveeg vazduha ionako mi ne bi naudilo, pa sam zakljuao
i odvezao se biciklom prema kapiji kampusa.
Narednik-dustabanlija zaduen za obezbeenje pogledao mi je linu kartu i
naterao me da saekam dok ne obavi poziv radi verifikacije. Dva redova sa njim
naslonila su se na oruje i zagledala me podrugljivo. Neke dustabanlije imaju
neto protiv mehaniara, poto se mi borimo samo 'kaobojagi'. Zaboravljaju da
moramo da ostanemo due i da imamo veu stopu smrtnosti. Zaboravljaju da
njih drimo podalje od zaista opasnih poslova.
Naravno, za neke od njih upravo je to razlog: mi im, naime, smetamo da postanu
heroji. "Razni ljudi, razne udi", kae uvek moja majka. U vojsci su te razlike
manje.
Konano je priznao da sam ono to sam. "Imate oruje?" upitao je dok je
popunjavao propusnicu.
"Ne", rekoh ja. "Ne po danu."
"Dobro. Sami ste krivi." Presavio je propusnicu tano na pola i pruio mi je.
Zapravo, bio sam naoruan, paklom i malim 'bereta' laserom na kopi kaia.
Jednog dana bi on sam mogao sebi da bude kriv, ako ve ne ume da razazna je li
neko naoruan ili ne. Salutirao sam redovima podignutim prstom izmeu oiju,
tradicionalnim pozdravom regruta, i iziao napolje, u zooloki vrt.
Oko kapije se motalo desetak kurvi, a jedna od njih imala je prikljuak u
obrijanoj glavi. Bila je dovoljno stara za biveg mehaniara. ovek nikada nije
mogao da bude siguran.

Naravno, primetila me je. "'Ej, prikljueni!" Stupila je na stazu, pa sam

zaustavio bicikl. "Imam neto to bi mogao da zajae."
"Moda kasnije", rekoh ja. "Dobro izgleda." to zapravo nije bilo tano. Po
njenom licu i pozi videlo se da je pod velikim stresom; izdajnika ruiasta boja
u oima obeleila ju je kao korisnicu bombica.
"U pola cene za tebe, srce." odmahnuo sam glavom. Uhvatila je drke mog
volana. "etvrt cene. Odavno to nisam radila prikljuena."
"Ja to ne bih mogao da radim prikljuen." Zbog neeg sam bio iskren, ili bar
delimino. "Ne sa nekim nepoznatim."
"Koliko u onda jo da budem nepoznata?" Nije mogla da prikrije moleivi
prizvuk.
"ao mi je." Otisnuo sam se na travu. Ako se ne budem dovoljno brzo udaljio,
poee da nudi da ona meni plati.
Druge droce posmatrale su razgovor sa razliitim izrazima: ljubopitljivo,
saaljivo, prezrivo. Kao da i same nisu bile ovakve ili onakve zavisnice. Niko
nije morao da se jebe da bi se izdravao u Univerzalnoj Dravi Blagostanja.
Niko nije morao da radi nita osim da se kloni nevolja. To tako dobro dejstvuje.
Legalizovali su prostituciju u Floridi na nekoliko godina, dok sam jo odrastao.
Ali, to je skonalo podjednako kao i velike kockarnice pre nego to sam imao
dovoljno godina da bi me zanimalo.
Kurvanje je krivino delo u Teksasu, ali mislim da morate stvarno da budete
pravi dave da bi vas uhapsili. Dva pajkana koja su gledala kako mi se devojka
sa prikljukom nudi nisu joj stavila lisice. Moda kasnije, ako budu pri parama.
Devojke sa prikljukom obino imaju dosta posla. One znaju kako izgleda biti
muko.
Vozio sam brzo kraj prodavnica univerzitetske etvrti i njihovih akademskih
cena, prema samom gradu. Juni Hjuston nije bio ba prijatan, ali bio sam
naoruan. Osim toga, smatrao sam da se loi momci dre sitnih sati i da su jo u
krevetu. Jedan nije bio.

Naslonio sam bicikl na dra ispred prodavnice pia i zapetljao oko neispravne
brave, koja je trebalo da primi moju karticu.
"Hej, momak", ree duboki bas iza mene. "Ima za mene deset dolara? Moda
dva'es'?"
Okrenuo sam se polako. Bio je za glavu vii od mene, etrdesetak godina, vitak,
miiav. Sjajne izme do kolena i upleteni perin jednog Endera: <Od engleskog
"The End" kraj; prim. prev.> Bog e ga za to cimnuti i odvui na nebo. Ubrzo,
nadao sam se.
"Zar vama uopte treba novac?"
"Meni treba. I to odmah."
"ta je toliko hitno?" Stavio sam desnu aku na kuk. Nije to bio prirodan niti
udoban poloaj, ali nalazila se blizu pakle. "Moda imam to to trai."
"Nema ti ono to meni treba. Moram da kupim ono to mi treba." Izvukao je
dugaak no sa tankim, talasastim seivom iz izme.
"Skloni to. Imam deset." Glupavi bode nije bio dorastao jednoj pakli, ali nisam
nameravao da ga seciram tu, na ploniku.
"O, ima deset. Moda ima i pedeset." On kroi prema meni.
Izvukoh paklu i ukljuih je. Zazujala je i zasijala. "Upravo si izgubio deset.
Koliko jo hoe da izgubi?"
Zapiljio se u vibrirajuu otricu. Treperava izmaglica na gornjoj treini bila je
vrela kao povrina sunca. "Ti si u vojsci. Mehaniar."
"Ili sam mehaniar, ili sam ubio jednog od njih i uzeo mu ovu paklu. Kako god
bilo, hoe da me i dalje zajebava?"
"Mehaniari nisu tako opasni. Bio sam ja u vojsci."
"Onda sve zna o tome." On naini polukorak udesno, fintu. Nisam se pomerio.
"Ne eli da saeka svoje Ushienje? Hoe odmah da umre?"
Odmeravao me je jedan dugi sekund. Oi su mu bile prazne. "Ma, jebi se." On
vrati no u izmu, okrenu se i udalji bez osvrtanja.

Iskljuio sam paklu i poeo da duvam u nju. Kada se dovoljno ohladila, vratio
sam je natrag i uao u prodavnicu pia.
Prodavac je imao hromiranu 'remington' mlaznjau. "Jebeni Endi. Sredio bi' ga
ja."
"Hvala", rekoh. Sredio bi i mene tom mlaznjaom. "Imate est 'diksija'?"
"Naravski." On otvori vitrinu iza sebe. "Kartica za sledovanja?"
"Vojska", rekoh ja. Nisam se trudio da vadim linu kartu.
"To sam i mislio." Kopao je po vitrini. "Znate da imaju zakon po kome moram
da putam jebene Endije u radnju? Nikada nita ne kupe."
"A i zato bi?" rekoh ja. "Kraj sveta je sutra, moda prekosutra."
"Jesje. U meuvremenu, drpe sve to mogu. Imam samo konzerve."
"Svejedno." Poeo sam malo da se tresem. Sa Enderom i ovim prodavcem lakim
na obarau, verovatno sam bio blie smrti nego to bih bio u Portobelu.
Spustio je pakovanje od est komada ispred mene. "Neete da prodate taj no?"
"Ne. Stalno mi treba. Njime otvaram pisma oboavalaca."
Nije trebalo to da kaem. "Moram da kaem da vas ne prepoznajem. Obino
pratim etvrti i esnaesti."
"Ja sam Deveti. Daleko manje uzbudljivo."
"Ometanje", ree on, klimnuvi glavom. etvrti i esnaesti su vodovi
lovaca/ubica, tako da imaju poprilinu publiku. Ratniii, tako zovemo njihove
oboavaoce.
Bio je malo uzbuen, iako sam ja bio samo Ometanje. I Psihop. "Niste uhvatili
etvrti prole srede, zar ne?"
"Hej, ne pratim ak ni svoje. U to vreme sam ionako bio u kavezu."
On zastade na tren sa mojom karticom u ruci, zanemeo od pomisli da neko moe
da ivi devet dana zaredom unutar prainara, a da onda ne skoi pravo do kocke
kako bi pratio rat.
Neki to rade, naravno. Sreo sam Skovila jednom kada je bio van kaveza, ovde, u
Hjustonu, na 'saboru' ratniia. Svake nedelje se odrava po jedan negde u

Teksasu - dovuku dovoljno ljoke i klope da itav dugi vikend ostanu ukrtenih
oiju, i plate da nekoliko mehaniara doe i ispria im kako to stvarno izgleda.
Biti zakljuan u kavezu i posmatrati samog sebe kako ubija ljude pomou
daljinskog upravljaa. Putaju snimke velikih bitaka i raspravljaju se oko finih
pojedinosti strategije.
Jedini na koji sam ikada otiao bio je 'dan ratnika', gde su se svi posetioci - svi
izuzev nas spolja - obukli kao ratnici iz prolosti. To je bilo nekako zastraujue.
Pretpostavljao sam da mainke i kremenjae ne dejstvuju; ak su i kriminalci
nerado rizikovali sa tim. Ali maevi, koplja i lukovi izgledali su sasvim stvarno,
a nalazili su se u rukama ljudi koji su uverljivo pokazali, makar za mene, da im
ne bi trebalo poveriti ni zailjenu granicu.
"Nameravali ste da ubijete tog tipa?" ree prodavac kao da pria o neem
najobinijem.
"Nije bilo razloga za to. Uvek odustanu." Kao da sam to znao.
"Ali ta bi bilo da nije?"
"Ne bi bilo problema", uo sam sebe kako govorim. "Skratite mu ruku sa noem
negde kod runog zgloba. Pozovete 9-1-1. Moda bi je oni zalepili naopako." U
stvari, oni bi verovatno otezali sa reakcijom. To bi mu pruilo priliku da doe do
Ushienja tako to bi iskrvario.
On klimnu glavom. "Prolog meseca imali smo ispred radnje dva tipa, uradili su
ono s maramicom, oko neke devojke." To je znailo da dva mukarca zagrizu
maramicu na suprotnim uglovima i pokuaju da dokae jedan drugog noevima
ili brijaima. Onaj koji pusti maramicu gubi. "Jedan je ve umro pre nego to su
stigli ovamo. Drugi je ostao bez uha; nisu se potrudili da ga potrae." On mahnu.
"Drao sam ga neko vreme u zamrzivau."
"Vi ste zvali pajkane?"
"O, da", ree on. "im se zavrilo." Uzorni graanin.
Vezao sam pivo za zadnji nosa i odvezao se natrag prema kapiji.

Sve je gore i gore. Ne volim da zvuim kao moj matori, ali sve je zaista bilo
bolje kada sam bio deak. Nije bilo Endera na svakom uglu. Ljudi se nisu
uputali u dvoboje. Ljudi nisu stajali okolo i gledali tue dvoboje. A potom
uvali ui u zamrzivaima.

9.
Nisu svi Enderi imali perine niti bili tako upadljivi. Bilo ih je dvoje na
Dulijanovoj katedri za fiziku, jedna sekretarica i sam Mak Roman.
Ljudi su se pitali kako je takav mediokritet od naunika doao niotkuda i probio
se uvlaenjem u guzice do poloaja akademske moi. Ono to nisu uvaavali bio
je intelektualni napor neophodan za uspeno tobonje verovanje u ureeni,
agnostiki pogled na Vaseljenu koji je fizika nalagala. Ipak, sve je to bilo deo
Bojeg plana. Poput paljivo falsifikovanih dokumenata koji su ga doveli do
minimalne kvalifikacije za mesto predsednika. Jo dvoje Endera bilo je u
upravnom odboru, pa su mogli da mu pomognu.
Makro je (poput jednog od onih iz odbora) bio pripadnik militantne i supertajne
sekte unutar sekte: ime joj je bilo Boji eki. Poput svih Endera, oni su smatrali
da se Bog priprema za unitenje oveanstva.
Za razliku od veine njih, pripadnici Bojeg ekia smatrali su se pozvanim da
pomognu.

10.
Pri povratku u kampus, pogreno sam skrenuo i, dok sam kruio natrag, proao
kraj neuglednog lokala sa prikljucima koji nikada ranije nisam video. Imali su
emotivne otiske grupnog seksa, spusta na skijama, sudara kolima. Radio sam to;
bio sam tamo. Da ne pominjem sve one borbene varijante.
Zapravo, nikad nisam probao sudar kolima. Pitam se da li je glumac umro.
Enderi su ponekad to radili, iako je prikljuivanje navodno predstavljalo greh.
Ponekad ljudi to uine da bi bili slavni nekoliko minuta. Ja se nikad nisam

prikljuio na neto od toga, ali Ralf ima svoje omiljene, tako da primam to iz
druge ruke dok sam prikljuen sa Ralfom. Izgleda da nikada neu razumeti
slavu.
Na kapiji univerzteta bio je novi narednik, pa sam se ponovo zadrao oko
itavog rituala.
Vozio sam besciljno kroz kampus jedan sat. Bilo je prilino pusto, u nedeljno
popodne dugog vikenda. Uao sam u zgradu za fiziku da vidim je li iko od
studenata proturio radove ispod mojih vrata: jedan jeste - udo nad udima, rani
skup problema. I poruka da mu je ao to mora da propusti predavanje poto
njegova sestra ima oprotajnu urku u Monaku. Jadniak.
Amelijina kancelarija bila je jedan sprat iznad moje, ali nisam je uznemiravao.
Stvarno je trebalo da naem odgovore na skup problema, da odradim to
blagovremeno. Ne, trebalo je da se vratim do Amelijinog stana i protraim
ostatak dana.
I vratio sam se u Amelijin stan, ali obuzet duhom naunog istraivanja. Imala je
nov ureaj koji je zvala 'anti-mikrotalasna penica'; stavite neto u to, podesite
eljenu temperaturu i to se ohladi. Naravno, taj ureaj nema nikakve veze sa
mikrotalasima.
Dobro se pokazalo sa konzervom piva. Kada sam otvorio vrata, izili su
pramenovi isparenja. Temperatura piva bila je etiri stepena, ali temperatura
ambijenta u maini mora da je bila dosta nia. isto da bih video ta e da se
dogodi, stavio sam unutra reanj sira i podesio na najniu temperaturu, minus
etrdeset. Kada je iziao napolje, ispustio sam ga na pod i on se razbio. Mislim
da sam pronaao sve komade.
Amelija je imala malu niu iza kamina koju je nazivala 'biblioteka'. Tu je bilo
mesta samo za antikvarnu sofu i mali sto. Tri zida koja su definisala prostor bila
su u zastakljenim policama, ispunjenim stotinama starih knjiga. Iao sam tamo s
njom, ali ne da bih itao.

Spustio sam pivo i pogledao naslove. Uglavnom romani i poezija. Za razliku od

veine prikljuenih mukaraca i ena, ja i dalje itam iz zadovoljstva, ali volim
da itam ono to je navodno istinito.
U prvih nekoliko godina koleda, glavni predmet bila mi je istorija, sporedni
fizika, ali onda su se stvari preokrenule. Mislio sam da sam regrutovan
zahvaljujui diplomama iz fizike. Ali veina mehaniara ima uobiajene
diplome obaveznog obrazovanja - fiziko, tekui dogaaji, vetine
komuniciranja. Ne morate da budete ba toliko pametni da biste leali u kavezu i
trzali se.
U svakom sluaju, volim da itam istoriju, a Amelijina biblioteka bila je
siromana kada je to u pitanju. Nekoliko popularnih ilustrovanih tekstova.
Mahom o dvadeset prvom veku, a to sam nameravao da itam kada mu doe
kraj.
Seam se da je elela da proitam roman iz Graanskog rada Crvena znaka za
hrabrost, pa sam ga uzeo i skrasio se. Dva sata i dva piva.
Razlike izmeu njihove borbe i nae bile su podjednako duboke kao i razlika
izmeu gadne nesree i loeg sna.
Njihove vojske bile su podjednako naoruane; obe su imale razuenu, zbrkanu
strukturu komande koja je nuno kao ishod imala dve ogromne rulje baene
jedna na drugu, da se mlate primitivnim pukama, noevima i motkama sve dok
jedna rulja ne pobegne.
Zbunjeni junak, Henri, bio je isuvie duboko u svemu tome da bi uvideo
jednostavnu istinu, ali precizno ju je preneo.
Pitam se ta bi jadni Henri pomislio o naoj vrsti ratovanja. Pitam se da li je
njegovo doba uopte znalo za najtaniju metaforu: za istrebljivaa. I pitam se ta
ja to ne vidim zahvaljujui jednostavnoj istini da sam duboko u tome.

11.

Dulijan nije znao da je pisac Crvene znake za hrabrost imao tu prednost to

nije uestvovao u ratu o kome je pisao. Tee je uvideti obrazac kada ste deo
njega.
Taj rat bio je srazmerno jasan u vezi sa ekonomskim i ideolokim pitanjima.
Dulijanov nije. Neprijatelj Ngumi sastojao se od labave alijanse desetina
'pobunjenikih' snaga, ove godine pedeset etiri. U svim neprijateljskim
zemljama postojala je legitimna vlada koja je saraivala sa Savezom, ali nije
bila nikakva tajna da je malo takvih vlada uivalo podrku veine svojih
podanika.
To je bio delimino ekonomski rat, 'bogati' sa svojim automatski voenim
privredama protiv 'siromanih' koji nisu roeni u automatizovanom prosperitetu.
To je delimino bio i rasni rat, crni, smei i deo utih protiv belih i drugih utih.
Dulijanu je donekle bilo nezgodno zbog toga, ali on nije oseao neku veliku
vezanost za Afriku. Previe davno, previe daleko, a i bili su previe ludi.
A naravno, za neke je taj rat bio i ideoloki - branioci demokratije protiv
pobunjenikih harizmatinih lidera vrste ruke. Ili kapitalistiki otimai
teritorija protiv zatitnika naroda, birajte sami.
Ali to nije bio rat koji bi imao jasan kraj, poput Apomatoksa ili Hiroime. Ili e
sporo uruavanje naterati Savez da se srui u haos, ili e Ngumi biti dovoljno
snano udaren na svim lokacijama, da postane skup problema sa lokalnim
kriminalom umesto ranije jedinstvenog vojnikog problema.
Njegovi koreni vukli su se jo iz dvadesetog veka, pa ak i ranije; mnogi
pripadnici Ngumija svoju politiku orijentaciju definisali su jo od dana kada su
belci prvi put doli jedrenjacima i doneli barut u njihove zemlje. Savez je to
odbacivao kao puku patriotsku retoriku, ali bilo je u tome logike.
Situaciju je komplikovala injenica da su u nekim zemljama pobunjenici bili
snano povezani sa organizovanim kriminalom, kao u Narko-ratovima koji su
vrili poetkom veka. Kod nekih, nije preostalo nita osim kriminala,
organizovanog ili neorganizovanog, ali zato univerzalnog, od granice do

granice. Na nekim od tih mesta, snage Saveza bile su jedini predstavnici zakona
- esto potcenjene, kada nije bilo legalne trgovine i kada je stanovnitvo moralo
da bira izmeu dobro snabdevene crne berze i milostinje Saveza koja se
sastojala samo od najneophodnijeg.
Duilijanova Kostarika bila je anomalija. Zemlja je uspela da ostane od samog
poetka izvan rata, i odrala neutralnost koja ju je sauvala od kataklizmi
dvadesetog veka. Ali njen geografski poloaj izmeu Paname, jedinog uporita
Saveza u Centralnoj Americi, i Nikaragve, najmonije Ngumi drave na toj
hemisferi, konano ju je uvukao u rat. Isprva, veina patriotskih pobunjenika
govorila je sumnjivim nikaragvanskim naglaskom. Ali onda se pojavio
harizmatski voa i atentat - oba je pripremio Ngumi, kako je tvrdio Savez - i
ubrzo su ume i polja bili puni mladih mukaraca i, tu i tamo, ena, spremnih da
rizikuju ivot da bi zatitili zemlju od cininih kapitalista i njihovih marioneta.
Od ogromnih dinova otpornih na metke, koji su se unjali dunglom tihi kao
make; koji su mogli da sravne grad za samo nekoliko minuta.
Dulijan je sebe smatrao politikim realistom. Nije gutao veto pripremljenu
propagandu sopstvene strane, ali druga strana bila je naprosto osuena na
propast; njihovi lideri trebalo bi da sklapaju pogodbe sa Savezom umesto da ga
nerviraju. Kada su bacili nuklearku na Atlantu, zakovali su poslednji ekser u
sopstveni mrtvaki sanduk.
Ako je Ngumi to uopte uradio. Nijedna pobunjenika grupa nije prihvatila
odgovornost, a Najrobi je rekao da je blizu toga da dokae da je bomba stigla iz
nuklearnih arhiva Saveza: rtvovali su pet miliona amerikih ivota kako bi
prokrili put za potpuni rat, potpuno unitenje.
Ali Dulijan se pitao kakva je priroda tog dokaza, kako to mogu da mu budu
'blizu', a da nisu u stanju nita odreeno da kau. Nije iskljuio mogunost da na
njegovoj strani ima ljudi dovoljno bezumnih da dignu u vazduh jedan od
sopstvenih gradova. Ali pitao se da li bi takva injenica mogla dugo da se dri u
tajnosti. Tu je sigurno bilo ukljueno mnogo ljudi.

Naravno, i to se moglo srediti. Ljudi koji bi pobili pet miliona nepoznatih mogli
bi da rtvuju i nekoliko desetina prijatelja, nekoliko stotina zaverenika.
I tako je to ilo u krug i u krug, ba kao u svaijoj glavi u mesecima posle
Atlante, Sao Paola i Mandelavila. Hoe li se pojaviti neki pravi dokaz? Hoe li
sutra biti zbrisan neki drugi grad; a onda jo neki, u odmazdi?
Bilo je to dobro vreme za vlasnike seoskih imanja. Za ljude koji su mogli da se
sele, seoski ivot postao je veoma privlaan.

12.
Prvih nekoliko dana posle mog povratka obino su lepi i intenzivni.
Raspoloenje izazvano povratkom kui daje energiju naem ljubavnom ivotu, a
sve vreme koje ne provodim sa njom duboko sam u Projektu Jupiter, hvatam
prikljuak. Ali dosta toga zavisi od dana u nedelji kada se vratim, jer petak je
uvek jedinstven. Petak je dan za 'Specijal subotom uvee.'
To je ime restorana gore, u delu grada po imenu Hidalgo, skupljeg od onih u
koje inae idem, i pretencioznijeg: tema tog mesta je romantizovana era
kalifornijskih gangstera - mast, grafiti i prljavtina na bezbednoj su udaljenosti
od stonih arava. to se mene tie, ti ljudi nisu se razlikovali od dananjih
siledija i koljaa - moda su bili ak i gori, poto nisu morali da brinu zbog
federalne smrtne kazne za upotrebu pitolja. Kelneri nose kone jakne i paljivo
zamaene majice, crne farmerke i visoke izme. Kau da je vinska karta
najbolja u Hjustonu.
Najmlai sam u gomili posetilaca 'Specijala subotom uvee', i to najmanje za
deset godina; jedini koji nije intelektualac puno radno vreme. Ja sam 'Blejzin
momak'; ne znam ko je od njih znao ili podozrevao da sam bukvalno njen
momak. Dolazio sam kao njen prijatelj i saradnik, i inilo se da svi to prihvataju.
Moj prvenstveni doprinos grupi bio je novitet olien u tome to sam mehaniar.
To im je bilo dvostruko zanimljivo, jer je stariji lan grupe, Marti Larin, bio

jedan od projektanatak kiberveze koja je omoguila prikljuivanje, a time i

postojanje prainara.
Marti je bio odgovoran za projektovanje bezbednosti sistema. Poto se
prikljuak jednom instalira, obezbeen je na molekularnom nivou, bukvalno ga
je nemogue modifikovati, ak i za prvobitne proizvoae; ak i za istraivae
poput Martija. Nanokola bi se unutra skremblovala za deli sekunde ako bi neko
poeo da aka po bilo kom delu sloene sprave. To bi onda zahtevalo novu
operaciju sa izgledima od jedan prema deset za smrt ili beskorisnost, da bi se
skremblovani prikljuak izvadio i instalirao novi.
Marti je imao ezdesetak godina, prednja polovina glave bila mu je obrijana do
gola u stilu starom itavu generaciju, a ostatak sede kose bio mu je dugaak,
osim obrijanog kruga oko prikljuka. Bio je konvencionalno zgodan, i dalje;
pravilnih crta lica jednog voe, a po nainu na koji se ophodio prema Ameliji,
bilo je jasno da su u prolosti bili zajedno. Jednom sam je pitao kada je to bilo, i
to je bilo jedino takvo pitanje koje sam joj ikada postavio. Razmislila je na
trenutak, i rekla: "Mislim da si ti tada zavrio osnovnu."
Populacija u 'Specijalu subotom uvee' varira od nedelje do nedelje. Marti je
gotovo uvek tamo, zajedno sa svojim tradicionalnim suparnikom, Frenklinom
Aerom, matematiarem sa katedre za filozofiju. Njihovo aljivo bockanje
potie jo iz vremena kada su zajedno diplomirali; Amelija ga je poznavala
gotovo podjednako dugo kao i Martija.
Obino je tamo Belda Maar, neobina ptica, ali oito pripadnica unutranjeg
kruga. Ona sedi i slua sa strogim, prekornim izrazom na licu, i pijucka jednu
jedinu au vina. Jednom ili dvaput u toku veeri izvali neto krajnje smeno, a
da ne promeni izraz. Ona je najstarija, ima preko devedeset, i penzionisani je
profesor na katedri za umetnost. Tvrdi da se sea kako je srela Riarda Niksona,
kad je bila veoma mala. On je bio velik i straan, i dao joj je kutiju ibica,
nesumnjivo suvenir iz Bele Kue, koji joj je uzela majka.

Dopadao mi se Riza Pak, stidljivi hemiar u svojim ranim etrdesetim, jedini

pored Amelije sa kojim sam se druio izvan kluba. Povremeno smo se sastajali
da igramo bilijar ili tenis. Nikada nije pominjao Ameliju, a ja nikada nisam
pominjao momka koji je uvek navraao po njega, uvek na vreme.
Riza, koji je takoe stanovao u kampusu, obino je vozio mene i Ameliju u klub,
ali ovog petka ve je bio u gradu, pa smo pozvali taksi. (Poput veine ljudi,
Amelija nema kola, a ja nikada nisam vozio, izuzev prilikom osnovne obuke, a i
tada samo prikljuen sa nekim ko je to umeo.) Mogli smo biciklima da se
odvezemo do Hidalga po danu, ali povratak po mraku bio bi samoubistvo.
U suton je ionako poela kia, i kada smo stigli u klub to se pretvorilo u silovitu
oluju sa grmljavinom i upozorenjima na mogunost uragana. Klub je imao
nadstrenicu, ali kia je padala gotovo vodoravno; dok smo stigli od taksija do
vrata, bili smo mokri do gole koe.
Riza i Belda ve su bili tamo, za naim uobiajenim stolom u zamaenom delu.
Nagovorili smo ih da preu u Klub, gde je pucketao lani, ali topli kamin.
Jo jedan poluredovan posetilac, Rej Buker, uao je dok smo se premetali,
takoe sav mokar. Rej je bio inenjer koji je radio sa Martijem Larinom na
tehnologiji prainara, i ozbiljan muziar koji je leti svirao blugras na svom
bendu irom drave.
"Dulijane, trebalo je danas da vidi Deseti." Rej je imao u sebi neeg slinog
ratniiima. "Usporeni snimak amfibijskog napada na Punta Patuku. Doosmo,
videsmo, rasturismo." On prui mokar mantil i eir iviluku na tokiima koji
je uao za njim. "Gotovo bez gubitaka."
"ta znai 'gotovo'?" upita Amelija.
"Pa, naleteli su na razorno polje." On se navali svom teinom u stolicu. "Tri
jedinice ostale su bez nogu. Ali evakuisali smo ih pre nego to su leinari stigli
do njih. Jedna psih-devojka, na svom drugom ili treem zadatku."
"ekaj", rekoh ja. "Koristili su razorno polje u gradu?"

"Nego ta su. Sruili su itav blok straara, za urbanu obnovu. Naravno, rekli su
da smo mi to uradili."
"Koliko mrtvih?"
"Mora da ih je na stotine." Rej odmahnu glavom. "Moda je to sredilo devojku.
Bila je usred toga, nepokretna sa unitene obe noge. Opirala se spasilakoj ekipi;
traila je da evakuiu civile. Morali su da je iskljue da bi je izbavili odatle."
On zatrai od stola viski sa sodom, i ostali se pridruie narudbinama. U ovom
delu nije bilo zamaenih konobara. "Moda e dobro proi. Jedna od onih stvari
sa kojima mora da se navikne da ivi."
"Mi nismo to uradili", ree Riza.
"Zato bismo? Nema vojne prednosti, a to je loe za publicitet. Razorno polje je
teroristiko oruje, u gradu."
"Iznenaen sam da je iko preiveo", rekoh ja.
"Niko na tlu; svi su se trenutno pretvorili u mleveno meso. Ali tamo su bile
etvorospratnice i petospratnice. Ljudi na viim spratovima morali su samo da
preive ruenje."
"Deseti je postavio udarni perimetar sa oznakama UN i nazvao to zona primirja,
sa sluajnim rtvama, poto smo izvukli nae prainare. Ubacio je medicinskog
guseniara Crvenog krsta i krenuo dalje.
Razorno polje bilo je jedino to su imali od prave tehnologije. Ostatak je bila
staromodna taktika odsecanja i koncentracije vatre, koja ne deluje protiv tako
dobro integrisane grupe kao to je Deseti vod. Dobra koordinacija voda.
Dulijane, ti bi umeo to da ceni. Iz vazduha je to liilo na koreografiju."
"Moda u da pogledam." Neu; nikad to nisam radio, osim ako nisam poznavao
nekoga ko se borio.
"U svako doba", ree Rej. "Imam dva kristala sa tim, jedan prikljuen preko
Emili Vejl, etnog koordinatora. Drugi je komercijalni snimak." Naravno, nisu
prikazivali borbe dok su se odvijale, poto je neprijatelj mogao da se prikljui.
Komercijalni snimak bio je montiran da bi se postigla maksimalna dramatinost

i minimalno otkrivanje injenica. Obinim ljudima nisu bili dostupni

nemontirani snimci pojedinih mehaniara; mnogo ratniia rado bi ubilo za neki
od njih. Rej je imao pristup strogo poverljivim snimcima i prikljuak bez filtera.
Ako bi neki civil ili pijun doao do kristala Emili Vejl, video bi i osetio mnogo
toga to nedostaje u komercijalnoj verziji, ali odabrana opaanja i misli bili bi
profiltrirani ukoliko nemate prikljuak kao to je Rejov.
iv konobar u istom fraku doneo nam je pie. Podelio sam bokal kunog
crnjaka sa Rizom.
Rej die au. "Za mir", ree on, zapravo bez ironije. "Dobro doao kui,
Dulijane."
Vino je bilo prilino dobro, taman dovoljno suvo da razmislite o nekom malo
skupljem. "Ovog puta to je bila laka nedelja", rekoh i Rej klimnu glavom. Uvek
je pratio ta radim.
Pojavilo se jo nekoliko ljudi i razdvojili smo se u uobiajene grupice obuzete
meusobnim razgovorom. Amelija se premestila kako bi sela kraj Belde i jo
jednog mukarca sa katedre za lepe umetnosti, da bi razgovarali o knjigama.
Obino smo se razdvajali kad bi se to uinilo prirodnim.
Ja sam ostao sa Rizom i Rejom; kada je Marti uao, cmoknuo je Ameliju i
pridruio nam se. On i Belda nisu se mirisali.
Marti je bio stvarno mokar i dugaka bela kosa visila mu je u mlitavim
pramenovima. "Morao sam da parkiram na drugom kraju bloka", ree on i spusti
nakvaen sako na iviluk.
"Mislio sam da e da radi do kasno", ree Rej.
"Zar ovo nije kasno?" On porui kafu i sendvi. "Vraam se kasnije, kao i vi.
Uzmite jo koji viski."
"ta je u pitanju?" On odgurnu svoj viski simbolino, za in.
"Da ne priamo o poslu. Imamo celu no. Ali u pitanju je ta devojka koju kae
da si video na Vejlinom kristalu."
"Ona to je pukla?" upitah ja.

"Mm-hm. Zato ti ne pukne, Dulijane? Zato te ne otpuste? Uivamo u tvom

drutvu."
"I u tvom vodu", naali se Rej. "Simpatina bratija."
"Kako se ona uklapa u tvoje izuavanje ukrtenih linkova?" upitah ja. "Teko da
se uopte povezivala."
"Nova stvar na kojoj smo poeli da radimo u tvom odsustvu", ree Rej. "Imamo
ugovor o prouavanju empatijskih propusta. O ljudima koji pucaju zbog
sauea prema neprijatelju."
"Moda provalite Dulijana", ree Riza. "On naprosto oboava te pedrose."
"To nema mnogo veze sa politikom", ree Marti. "I u pitanju su obino ljudi u
prvoj ili drugoj godini. ee ene nego mukarci. On nije dobar kandidat."
Stie kafa i on die olju, pa dunu u nju. "ta kaete za ovo vreme, a? Rekli su,
vedro i hladno."
"Ba volim te zadribalde", rekoh ja.
Riza klimnu glavom. "Kvadratni koren iz minus jedan." Te noi jo e se priati
o empatijskim propustima.

13.
Dulijan nije znao koliko je regrutacija zaista selektivna u traganju za ljudima
specifinih profila mehaniara. Bilo je nekoliko vodova lovaca/ubica, ali njih je
obino bilo teko kontrolisati, na vie nivoa. Kao vodovi, slabo su izvravali
nareenja i nisu se dobro 'vodoravno' integrisali, sa drugim vodovima u eti.
Pojedini mehaniari u vodu lovaca/ubica obino nisu bili snano meusobno
povezani.
Nita od toga nije bilo iznenaujue. Bili su sazdani od istih onih ljudi koje su
ranije vojske birale za 'prljav posao'. Od njih se oekivalo da budu nezavisni i
donekle neobuzdani.
Kao to je Dulijan primetio, u najveem broju vodova postojala je najmanje
jedna osoba koja je izgledala neprikladno odabrana. U njegovoj jedinici to je

bila Kendi, uasnuta ratom i nevoljna da naudi neprijatelju. Njih su zvali

stabilizatorima.
Dulijan je podozrevao da se ona ponaala kao savest itavog voda, ali bilo bi
preciznije nazvati je regulator, poput regulatora na motoru. Vodovi u kojima se
nije nalazio jedan pripadnik poput Kendi obino su se otimali kontroli,
'mahnitali'. Ponekad se to desilo u vodovima lovaca/ubica iji stabilizatori nisu
mogli da budu preveliki pacifisti, pa je to taktiki predstavljalo katastrofu. Rat
je, po fon Klauzevicu, kontrolisana upotreba sile da bi se ispunili politiki
ciljevi. Nekontrolisana sila podjednako e nauditi koliko i pomoi.
(Postojao je jedan mit, zdravorazumsko opaanje, da epizode mahnitanja imaju
dobar uinak na duge staze, zato to su naterale Ngumija da se vie plai
prainara. Zapravo, istina je bila sasvim suprotna, po ljudima koji su izuavali
psihologiju neprijatelja. Prainari su bili najstraniji kada su se ponaali kao
prave maine, kontrolisane sa daljine. Kada bi se razbesneli ili poludeli - kad bi
se ponaali poput ljudi u robotskim kostimima - ne bi vie izgledali
nepobedivo.)
Vie od polovine stabilizatora puklo bi pre isteka vojnog roka. U veini
sluajeva to nije bio iznenadni proces, ve mu je prethodilo razdoblje
poremeene panje i neodlunosti. Marti i Rej sigurno razmatraju ponaanje
stabilizatora pre njihovog propusta, kako bi videli postoji li neki nepromenljivi
pokazatelj koji bi komandante upozorio da je vreme za zamenu ili modifikaciju.
Besprekorno obezbeenje prikljuka trebalo je navodno da sprei ljude da naude
sebi ili drugima, mada su svi znali da ono postoji samo da bi odralo vladin
monopol. Poput mnogih stvari koje svi znaju, to nije bilo tano. Nije bilo sasvim
tano da se nameteni prikljuak nije mogao modifikovati, ali promene su bile
ograniene na pamenje - obino kada bi vojnik video neto to bi vojska elela
da on ili ona zaboravi. Samo je dvoje pripadnika grupe iz 'Specijala subotom
uvee' znalo za to.

Marti je sada gotovo potpuno radio za vojsku, zbog ega se nije oseao prijatno.
Kada je poeo time da se bavi, trideset godina ranije, prikljuci su bili
primitivni, skupi i retki, i koristili su se za medicinsko i nauno istraivanje.
Tada se veina ljudi jo izdravala radom. Deceniju kasnije, bar u 'prvom svetu',
veina poslova vezana za proizvodnju i distribuciju robe postala je zastarela ili
neuobiajena. Nanotehnologija nam je omoguila posedovanje nanofabrike:
zatraite od nje kuu, a onda je smestite blizu izvora peska i vode. Sutra se
vratite sa kamionom za selidbe. Zatraite od nje kola, knjigu, turpiju za nokte.
Ubrzo, naravno, vie niste morali da traite; znala je ta ljudi ele, i koliko ih
ima.
Naravno, ona je mogla da proizvodi i druge nanofabrike. Ali ne za bilo koga.
Samo za dravu. A niste mogli ni da zasuete rukave i napravite je sami, poto
je drava takoe uvala tajnu tople fuzije, a bez izobilja besplatne energije koja
se dobijala tim postupkom, nanofabrike nisu mogle da postoje.
Njihov razvoj ponjeo je hiljade ivota i iskopao ogroman krater u Severnoj
Dakoti, ali u to doba Dulijan je iao u kolu, drava je bila u poloaju da
svakome da svaku materijalnu stvar. Naravno, ne bi vam dala sve to biste
poeleli; alkohol i ostale droge strogo su bili kontrolisani, kao i opasne stvari
poput pitolja i kola. Ali ako ste bili dobar graanin, mogli ste da ivite udobno i
bezbedno ne mrdnuvi prstom da biste radili, osim ako to ne elite. Izuzev tri
godine tokom kojih ste bili regrutovani.
Veina ljudi provodila je te tri godine radei u uniformi nekoliko sati dnevno u
Upravi za resurse, iji je zadatak bio da se postara da nanofabrike imaju pristup
svim elementima koji su im bili potrebni. Oko pet odsto regruta oblailo je plave
uniforme i prualo pomo, jer su u pitanju bili ljudi iji su testovi pokazali da bi
dobro radili sa bolesnima i starima. Drugih pet odsto oblailo je zelene uniforme
vojnika. Testovi za malobrojne meu njima pokazali bi da su pametni i brzi,
tako da bi oni postali mehaniari.

Ljudi u dravnoj slubi smeli su da se ponovo prijave, i veliki broj njih to je i

inio. Neki nisu eleli da se suoe sa itavim ivotnim vekom provedenim u
potpunoj slobodi, moda beskorisnosti. Neki su voleli povlastice koje su
sledovale uz uniformu: novac za hobije ili navike, neku vrstu prestia, komfor
izazvan time to su im drugi govorili ta da rade, karticu za sledovanja koja je
omoguavala pristup neogranienoj koliini alkohola, van dunosti.
Neki ljudi ak su voleli i to to su smeli da nose pitolj.
Vojnici koji nisu bili ukljueni u program prainara, leteih momaka ili
mornarina - oni koje su mehaniari zvali 'dustabanlije' - imali su sve te
povlastice, ali uvek su bili suoeni sa izvesnom mogunou da dobiju nalog da
odu i uane se na komadu spornog zemljita. Obino nisu morali da se bore,
poto su prainari to bolje radili i nisu mogli da poginu, ali dustabanlije su
nesumnjivo imale znaajnu vojnu funkciju: bili su taoci. Moda ak i mamci,
rtveni jarci za Ngumijevo dalekometno oruje. Zbog toga nisu mnogo mirisali
mehaniare, koliko god im esto dugovali ivot. Ako raznesu jednog prainara,
mehaniar naprosto uskoi u novog. Ili su tako bar mislili. Nisu imali pojma
kako to izgleda.

14.
Voleo sam da spavam u prainaru. Neki ljudi su to smatrali jezivim, jer to
obeznanjivanje bilo je tako potpuno da je liilo na smrt. Pola voda uva strau
dok je druga polovina dva sata iskljuena. Zaspite kao da je neko iskljuio svetlo
i probudite se podjednako naglo, dezorijentisani, ali odmorni kao posle osam
sati obinog sna. To jest, ako uspete da odspavate puna dva sata.
Sklonili smo se u spaljenu kolsku zgradu u nekom naputenom selu. Bio sam u
drugoj smeni za spavanje, pa sam najpre proveo dva sata sedei kraj slomljenog
prozora uz mirise dungle i starog pepela, strpljiv u nepromenljivoj tami. to se
mene tie, naravno, niti je bila tama, niti je bila nepromenljiva. Svetlost zvezda
obasjavala je prizor kao monohromatsko dnevno svetlo, a na svakih deset

sekundi prebacivao sam se na tren u infracrveno. Infracrveno mi je pomoglo da

pronaem krupnu crnu maku koja nas je vrebala i unjala se kroz izobliene
ostatke opreme na igralitu. Bio je to ocelot, ili neto slino, svestan pokreta u
kolskoj zgradi, u potrazi za obrokom. Kada se pribliio na deset metara, ostao
je dugo ukoen, ne osetivi nikakav miris, ili moda samo miris mainskog ulja,
a onda je nestao u iznenadnom blesku.
Nita se drugo nije dogodilo. Posle dva sata, prva smena se probudila. Dali smo
im nekoliko minuta da se priberu, a onda raportirali o situaciji tokom strae:
rezultat negativan.
Zaspao sam i naglo se probudio u buktanju bola. Senzori mi nisu mi davali nita
osim zaslepljujueg svetla, rike elektronskog uma, strahovite vreline - i potpune
izolovanosti! itav moj vod bio je ili u prekidu veza, ili uniten.
Znao sam da to nije stvarno; znao dam da sam bezbedan u nekom kavezu u
Portobelu. Ali i dalje me je bolelo poput opekotina treeg stepena na svakom
kvadratnom centimetru golog mesa, oi su mi bile sprene u dupljama, umirui
izdah istopljenog olova, klistir istovetan: potpuno preoptereenje fidbekom.
inilo se da traje dugo - dovoljno dugo da pomislim da je konano dolo do
toga; neprijatelj je provalio Portobelo ili ga je gaao nuklearkom, i to zapravo
umirem ja, ne moja maina. U stvari, bili smo iskljueni posle 3.03 sekunde.
Bilo bi bre, ali mehaniar u vodu Delta koji nam je bio vodoravna veza - na
link sa etnim komandantom ako ja poginem - bio je dezorijentisan iznenadnim
intenzitetom toga, ak i posredno.
Kasnije satelitske analize pokazale su dve letelice katapultirane sa udaljenosti od
pet kilometara. Bile su zatiene od praenja i, bez potisnih gasova, nisu
ostavljale toplotni zapis. Jedan pilot iskoio je neposredno pre nego to je avion
udario u kolsku zgradu. Drugi avion ili je bio sa automatskim voenjem, ili je
pilot zavrio s njim - kamikaze ili neispravnost sistema za izbacivanje.

Oba aviona bila su puna zapaljivih materija. Oko stotinku poto je Kendi osetila
da neto nije nije u redu, svi nai prainari pokuavali su da se izbore sa bujicom
istopljenog metala.
Znaju da moramo da spavamo, i znaju kako to radimo. Zato smiljaju takve
stvarice: kamuflirani katapult, usmeren prema zgradi koju emo pre ili kasnije
koristiti, sa posadom od dva pilota koja eka mesecima ili godinama.
Nisu mogli naprosto da miniraju zgradu, zato to bismo mi osetili toliku koliinu
zapaljivih materija ili drugih eksploziva.
U Portobelu, troje nas je doivelo srani udar; Ralf je umro. Prebacili su nas u
bolniko krilo nosilima sa vazdunim jastucima, ali pomeranje je i dalje bilo
bolno; kao i samo disanje.
Fiziki tretman nije mogao da dospe do mesta gde se bol nalazio, fantomski bol
koji je predstavljao seanje nervnog sistema na nasilnu smrt. Imaginarnom bolu
morala je da se suprotstavi imaginacija.
Prikljuili su me na fantaziju o nekom Karipskom ostrvu, gde sam plivao u
toploj vodi sa ljupkim crnkinjama. Puno virtuelnih pia sa voem i rumom, a
onda virtuelni seks, virtuelni san.
Kada sam se probudio, i dalje sa bolom, pokuali su sa suprotnim scenarijem zimskim odmaralitem, razreenim, suvim, hladnim vazduhom. Brze padine,
brze ene, ista sekvenca virtuelne pohote. Zatim vonja kanuom po mirnom
planinskom jezeru. Pa bolnika postelja u Portobelu.
Lekar je bio nizak tip, tamnije puti od mene. "Jeste li budni, narednie?"
Opipao sam potiljak. "Oigledno." Uspravio sam se i uhvatio za duek dok
vrtoglavica nije popustila. "Kako su Kendi i Karen?"
"Bie im dobro. Da li se seate..."
"Ralf je umro. Da." Nejasno sam se seao kako su prestali da rade na njemu i
izneli preostalo dvoje iz kardiolokog. "Koji je dan?"
"Sreda." Smena je poela u ponedeljak. "Kako se oseate? Moete otii im
osetite da ste sposobni za to."

"Medicinski dopust?" On klimnu glavom. "Koa me vie ne boli. I dalje se

oseam udno. Ali nikada ranije nisam proveo dva dana prikljuen na fantazije."
Spustio sam stopala na hladne ploice poda i ustao. Krenuo sam nesigurno na
drugi kraj prostorije, prema plakaru, i pronaao tamo sveanu uniformu i torbu
sa civilkom.
"Mislim da u ostati jo malo, pogledati kako je moj vod. A onda otii kui, ili
gde ve."
"U redu. Ja sam doktor Tal, u odeljenju za oporavak, ako budete imali ikakvih
problema." Rukovao se sa mnom i otiao. Da li lekarima treba da se salutira?
Odluio sam da obuem uniformu i sporo se odenuo, a onda ostao neko vreme
da sedim tamo i srem vodu s ledom. Izgubio sam prainare ve dvaput pre toga,
ali oba puta u pitanju je bio samo trenutak dezorijentisanosti, a onda iskljuenje.
uo sam za te situacije sa potpunim fidbekom i znao sam za jedan primer kada
je itav vod izginuo pre nego to su stigli da ih poiskljuuju. Navodno, to vie
nije moglo da se dogodi.
Kako e to uticati na na uinak? Skovilov vod je prole godine proao kroz to.
Svi smo morali da provedemo ciklus obuke sa novim prainarima kao zamenom,
ali njima to kao da nije smetalo, osim to su bili nestrpljivi zbog toga to se ne
bore. Ipak, oni su imali samo deli sekunde, a ne tri sekunde izgaranja naivo.
Otiao sam da posetim Kendi i Karen. Pola dana je prolo od njihove terapije
prikljukom, i bile su blede, ali inae dobro. Pokazale su mi par crvenih masnica
izmeu dojki, gde su ih strujnim udarom vratili u ivot.
Svi osim njih i Mela odjavili su se i otili kuama. Dok sam ekao Mela, otiao
sam do Operativnog i pustio snimak napada.
Nisam ponovo pustio tri sekunde, naravno; samo minut koji im je prethodio. Svi
straari uli su tiho 'pop', zvuk izbacivanja pilota. Onda je Kendi, krajikom oka,
ugledala jedan avion u stotinki sekunde, kada je izleteo iznad kronji oko
parkiralita i stutio se. Poela je da se okree, kako bi naciljala laserom, a onda
se snimak zavravao.

Kada je Mel iziao, popili smo par piva i pojeli tamale na aerodromu. On je
otiao u Kaliforniju, a ja sam se vratio na nekoliko sati u bolnicu. Podmitio sam
jednog tehniara da me prikljui na pet minuta sa Kendi i Karen - to nije bilo
strogo protiv propisa; u neku ruku, mi smo jo bili na dunosti - to je bilo
dovoljno dugo da uverimo jedni druge da e sve biti u redu, i da podelimo tugu
zbog Ralfa. To je naroito teko palo Kendi. Primio sam na sebe deo straha i
bola koji im je leao na srcu. Niko ne voli da se suoi sa mogunou zamene,
sa mainom u sreditu ivota. One su sada verovatno bile kandidatkinje.
Kad smo se iskljuili, Kendi me je veoma snano uhvatila za ruku, zapravo
samo za kaiprst, i zagledala se u mene. "Ti svoje tajne krije bolje od bilo
koga", apnu ona.
"Ne elim o tome da priam."
"Znam da ne eli."
"O emu da pria?" ree Karen.
Kendi odmahnu glavom. "Hvala", rekoh ja i ona mi pusti prst.
Iziao sam iz male prostorije. "Budi..." ree Kendi i ne dovri reenicu. Moda
je to i bila reenica.
Videla je koliko ozbiljno nisam eleo da se probudim.
Pozvao sam Ameliju sa aerodroma i rekao da u stii kui za par sati, te da u
joj kasnije objasniti. Bie to posle ponoi, ali rekla je da doem pravo kod nje.
To je bilo pravo olakanje. U naem odnosu nisu postojala nikakva ogranienja,
ali ja sam se uvek nadao da ona spava sama i eka u tih deset dana koliko sam
bio odsutan.
Naravno da je znala da neto ozbiljno nije u redu. Kada sam siao s aviona, bila
je tamo, a napolju je ekao taksi.
Maina je bila programirana za saobraajni pic, pa nam je trebalo dvadeset
minuta do kue, po povrinskim drumovima koje nikada ne vidim osim na
biciklu. Mogao sam Ameliji da ispriam osnovnu priu dok smo se vozili kroz

lavirint koji je izbegavao nepostojei saobraaj. Kad smo stigli do kampusa,

straar je pogledao moju uniformu i mahnuo da proemo, udo nad udesima.
Pustio sam da me nagovori da pojedem malo podgrejane kineske hrane. Nisam
ba bio gladan, ali znao sam da ona voli da me hrani.
"Teko mi je da to sebi predstavim", ree ona, u potrazi za inijama i tapiima
dok se hrana grejala. "Naravno da je tako. Samo priam." Stala je iza mene i
izmasirala mi vrat. "Kai mi da e ti biti dobro."
"Dobro mi je."
"Ne seri." Ona navali. "Krut si kao daska. Nisi ni na pola puta od... od mesta na
kome si bio."
Napravila je malo sakea. Nasuo sam drugu oljicu. "Moda. Ja... pustili su me da
se vratim i prikljuim sa Kendi i Karen na odeljenju za oporavak od sranog
udara. Kendi se osea prilino loe."
"Plai se da e joj iupati srce?"
"To je vie problem za Karen. Kendi samo misli na Ralfa. Ne moe da podnese
to to smo ga izgubili."
Ona posegnu preko mene i nasu sebi oljicu. "Zar ona nije savetnik za tugu?
Kad nije u uniformi."
"Da, pa, zato se neko uopte bavi time? Ostala je bez oca kada je imala
dvanaest godina, u nesrei, kada je i ona bila u kolima. To nikada nije mnogo
duboko zakopano. On je uvek u pozadini, sa svakim mukarcem koga... sa kojim
je bliska."
"Koga voli? Poput tebe?"
"Nije to ljubav. Stvar je automatska. Ve smo priali o tome."
Ona ode na drugu stranu kuhinje, da promea hranu u erpi, okrenuta leima
prema meni. "Moda bi trebalo ponovo da priamo o tome. Recimo, svakih est
meseci."

Umalo nisam prasnuo, ali uzdrao sam se. Oboje smo bili umorni i uzdrmani.
"To uopte nije ni nalik na Karolin. Naprosto mora da mi veruje. Kendi je vie
kao sestra..."
"O, svakako."
"Ne kao moja sestra, dobro." Ona mi se nije javljala vie od godine. "Blizak sam
sa njom, intiman, i to valjda i moe da se nazove nekom vrstom ljubavi. Ali to
nije poput tebe i mene."
Ona klimnu glavom, odmeri hranu i nasu je u inije. "Izvini. Proe tamo kroz
pakao, a onda te pakao saeka i ovde."
"Pakao i kineska hrana." Uzeh iniju. "Sada ima?"
Ona spusti svoju iniju malo prejako. "To je jo jedna prokleta stvar. Deli
njihove periode. To je vie nego 'intimno'. To je prosto-naprosto udno."
"Pa, budi srena. Ima par godina mira." ene u vodu sinhronizuju periodu
prilino brzo, a to, naravno, utie na mukarce. Problem je kod rotacionog
ciklusa od trideset dana: prvih pola godine vraao sam se kui svakog meseca
zgren od premenstrualnog sindroma, to je dokaz da je mozak moniji od
lezde.
"Kakav je bio Ralf? Nikada nisi mnogo priao o njemu."
"To mu je bio tek trei ciklus", rekoh ja. "Jo je bio novajlija. Nikada nije
uestvovao u pravoj borbi."
"Taman dovoljno da pogine."
"Da. Bio je nervozan tip, moda preterano osetljiv. Pre dva meseca, kada smo
bili paralelno prikljueni, Skovilov vod ponaao se gore nego obino, a on je
danima bio na ivici nerava. Morali smo svi da vodimo rauna o njemu, da mu
pomaemo. Kendi je, naravno, bila najbolja u tome."
Igrala se svojom hranom. "Znai, nisi znao sve te intimne stvari o njemu."
"Intimne, da, ali ne toliko duboko kao kod drugih. Pikio je u krevet sve do
puberteta, nosio u sebi straan oseaj krivice iz detinjstva, zato to je ubio
kornjau. Sav novac troio je na seks sa devojkama s prikljucima, koje vise oko

Portobela. Nikada nije upranjavao pravi seks sve dok se nije oenio, a u braku
nije ostao dugo. Pre prikljuka, masturbirao je obavezno uz trake sa oralnim
seksom. Je li to intimno?"
"Koja mu je bila omiljena hrana?"
"Kolai sa raiima. Na nain na koji mu ih je pripremala majka."
"Omiljena knjiga?"
"Nije mnogo itao, iz zadovoljstva nimalo. U koli je voleo Ostrvo s blagom.
Napisao je sastav o Dimu u jedanaestom razredu, a onda ga reciklirao na
koledu."
"Je li bio simpatian?"
"Sasvim fin momak. Nikada se nismo druili - mislim, niko od nas nije se druio
sa njim. Iziao bi iz kaveza i zadio u kafane, napaljen na ribe s prikljukom."
"Kendi nije, nijedna od ena nije elela... da mu na taj nain pomogne?"
"Zaboga, ne. Zbog ega bi?"
"To je ono to ne razumem. A zbog ega ne bi? Mislim, sve su ene znale da je
odlazio tim devojkama s prikljukom."
"To je bilo ono to je eleo. Mislim da po tom pitanju nije bio nesrean."
Odgurnuh iniju i nasuh malo sakea. "Osim toga, to je remeenje privatnosti
kosmikih razmera: kad smo Karolin i ja bili zajedno, svaki put kad bismo se
vratili u vod tu je bilo osam ljudi koji su znali sve to smo radili, sa obe strane,
im bismo se prikljuili. Znali su ta Karolin misli o onome to sam ja radio, i
obrnuto, a itava povratna sprega pokazuje da se takva vrsta saznanja generie.
Tako neto se ne poinje tek tako."
Bila je uporna. "I dalje ne vidim zato ne. Svi ste navikli na to da svako zna sve.
Zaboga, poznajete jedno drugome unutranjost! Malo prijateljskog seksa ne bi
predstavljalo bogzna kakav zemljotres."
Znao sam da je moj gnev nerazuman i da nije zaista izazvan njenim pitanjima.
"Pa, kako bi ti volela da itava banda sa kojom se viamo petkom uvee poe s
nama u krevet? Da oseti sve to osea ti?"

Ona se osmehnu. "Ne bi mi smetalo. Je li to razlika izmeu mukaraca i ena ili

izmeu tebe i mene?"
"Mislim da je to razlika izmeu tebe i obinih normalnih ljudi." Moj osmeh
moda i nije bio potpuno uverljiv. "To zapravo nisu fizike senzacije. Detalji
variraju, ali mukarci prilino oseaju kao mukarci, a ene kao ene.
Zajednitvo tih oseanja i nije neka velika stvar posle prvobitne novosti. Ono to
ostatak tebe osea jeste lino. I neprijatno."
Ona odnese inije do sudopere. "Po reklamama se to ne bi moglo rei." Ona ree
dubljim glasom: "Oseti ono to osea ona."
"Pa, zna kako je. Ljudi koji plate da im se instalira prikljuak esto to ine zbog
seksualne radoznalosti. Ili neeg dubljeg; oseaju se uhvaeni u pogrenom telu,
ali ne ele da izvre zamenu operacijom." Zadrhtah. "Razumljivo."
"Ljudi to stalno rade", ree ona, zadirkujui me, znajui ta oseam. "To je
manje opasno od prikljuivanja, i reverzibilno."
"O, reverzibilno. Dobije neiji tui kurac."
"Mukarci i njihovi kurevi. U pitanju je mahom tvoje roeno tkivo."
"Nekada je to bilo nerazdvojno." Karen je bila muko dok nije napunila
osamnaestu i dobila mogunost da zatrai zamenu od zdravstvene slube. Prola
je nekoliko testova i sloili su se da bi joj bolje bilo da se izvrne naopako.
Prva zamena je besplatna. Ako bi poelela da ponovo postane muko, morala bi
da plati. Dve devojke s prikljucima koje su se dopadale Ralfu bile su bivi
mukarci koji su pokuavali da zarade dovoljno da sebi ponovo kupe kurac. Ala
je lep ovaj svet.

15.
Ljudi koji nisu bili u dravnoj slubi mogli su na legalan nain da zarade novac,
mada mnogi od njih nisu bili tako dobro plaeni kao prostitutke. Akademici su
dobijali male stipendije, vee su ile ljudima koji su aktivno poduavali druge, a
samo simbolini iznosi pripadali su ljudima koji su se bavili jedino

istraivanjem. Marti je bio ef odeljenja i bio je svetski priznati autoritet za

interfejse mozak/maina i mozak/mozak - ali zaraivao je manje od pomomog
nastavnika poput Dulijana. Zaraivao je manje i od zamaenih klinaca koji su
sluili pie u 'Specijalu subotom uvee'. I poput mnogih ljudi slinog poloaja,
Marti je bio perverzno ponosan na to to je stalno vorc - bio je previe zauzet
da bi zaraivao novac. A ionako su mu retko trebale stvari koji su se njime
mogle kupiti.
Novcem su se mogli kupiti predmeti, poput rukotvorina i originalnih umetnikih
dela ili usluga; maser, sobar, prostitutka. Ali veina ljudi troila je novac na
stvari iz sledovanja - na stvari ije je posedovanje vlada odobravala, ali u
nedovoljnoj koliini.
Na primer, svako je imao tri kredita dnevno za zabavu. Jedan kredit bio je
dovoljan za film, vonju toboganom, sat aktivne vonje na sportskoj pisti, ili
pristup mestu poput 'Specijala subotom uvee.'
Kada jednom uete, moete cele noi da sedite besplatno, osim ako ne poelite
da neto pojedete ili popijete. Restoranski obroci kotali su od jednog do trideset
kredita, mahom u zavisnosti od toga koliko je rada bilo potrebno za njihovu
pripremu, ali u jelovniku su bile navedene i dolarske cene, za sluaj da ste
utroili sve to ste imali za zabavu, a preostalo vam je novca.
Ipak, obinim novcem ne biste mogli da kupite alkohol, osim ako niste u
uniformi. Sledovala vam je jedna unca alkohola dnevno, i vladi je bilo svejedno
hoete li je uneti u sebe kroz dve male ae vina svake veeri, ili jednom
meseno, kroz dve boce vodke.
U nekim sumnjivim krugovima to je apstinente i uniformisane ljude inilo
popularnim - i, to se moda i dalo pretpostaviti, niim nije smanjilo broj
alkoholiara. Ljudi koji su morali do njega da dou ili bi ga nali, ili bi ga sami
napravili.
Ilegalne usluge bile su na raspolaganju za novac i predstavljale su zapravo
najaktivniji deo dolarske ekonomije. Sitni poslovi poput kunih pivara ili

nezavisne prostitucije ignorisani su ili zaobilaeni zahvaljujui redovnom sitnom

podmiivanju. Ali, bilo je i velikih igraa koji su obrtali velike koliine gotovine
za jake droge i usluge poput ubistva.
Neke medicinske usluge, poput instalacije prikljuka, plastinih operacija i
operacija promene pola, teorijski su se mogle dobiti od dravne zdravstvene
slube, ali malo je ljudi moglo da se kvalifikuje za njih. Pre rata, Nikaragva i
Kostarika bile su mesta gde se mogla kupiti 'crna medicina'. Sada je to bio
Meksiko, mada je dosta lekara govorilo nikaragvanskim ili kostarikanskim
naglaskom.

16.
Crna medicina pomenuta je prilikom sledeeg okupljanja u petak uvee. Rej je
bio na malom odmoru u Meksiku. Nije bila nikakva tajna da je iao tamo da mu
skinu nekoliko desetina funti sala.
"Pretpostavljam da medicinske prednosti nadmauju rizik", ree Marti.
"Morao si da mu odobri odsustvo?" upita Dulijan.
"Formalno", ree Marti. "teta to nije mogao da koristi bolovanje. Mislim da
do sada nije koristio ni dan."
"Pa, u pitanju je tatina", ree Belda drhtavim glasom. "Muka tatina. Meni se
sasvim svia i debeo."
"On nije eleo u krevet s tobom, duo", ree Marti.
"Ko mu je kriv." Starica popravi frizuru.
Konobar je bio mrzovoljan, zgodan mladi koji je izgledao kao da je siao sa
filmskog plakata. "Poslednja porudbina."
"Tek je jedanaest", ree Marti.
"Dobro, moda dobijete jo jednu."
"Da ponovimo rundu?" upita Dulijan. Svi prihvatie osim Belde, koja je
pogledala na sat i izjurila napolje.

Bliio se kraj meseca, pa su sva pia stavili na Dulijanov raun, kako bi

utedeli bodove iz sledovanja, a njemu su platili ispod stola. On im je nudio da
to stalno rade, ali to je tehniki bilo protivzakonito, pa su se ljudi mahom
ustezali. Sa izuzetkom Rize, koji u klubu nikada nije potroio ni cvonjka, osim
kada je isplaivao Dulijana.
"Pitam se koliko debeo mora da bude da bi se obratio dravnoj zdravstvenoj
slubi", ree Riza.
"Morali bi da te prenose okolo viljukarom", ree Dulijan. "Tvoja masa morala
bi da bude u stanju da menja orbite bliskih planeta."
"On se prijavio", ree Marti. "Nije imao dovoljno visok krvni pritisak ili
holesterol."
"Zabrinut si za njega", ree Amelija.
"Naravno, Blejz. Na stranu lina oseanja, ali ako mu se neto dogodi, ukopau
se u tri razliita projekta. Naroito u ovom novom, sa empatijskim propustima.
To je gotovo sasvim preuzeo."
"Kako to napreduje?" upita Dulijan. Marti die dlan i odmahnu glavom.
"Izvini, nisam mislio da..."
"Ma dobro, mogao bi da zna jednu stvar - prouavali smo jednu od tvojih.
Znae za to sledei put kada se bude prikljuio s njom."
Riza ustade da ode u toalet, tako da ih je ostalo samo troje: Dulijan, Amelija i
Marti.
"Ba mi je drago zbog vas dvoje", ree Marti, nezainteresovanim glasom, kao da
govori o vremenskim prilikama.
Amelija se zapilji u njega. "Ti... ima pristup mom stringu", ree Dulijan.
"Ne direktno, i ne radi remeenja tvoje privatnosti. Prouavali smo jednu od
tvojih. Normalno da znam dosta o tebi, iz druge ruke, Rej isto tako. Naravno,
uvaemo vau tajnu dok god elite da ona to i ostane."
"Lepo od tebe to si nam to rekao", ree Amelija.

"Nemam nameru da vas dovodim u neprijatnu situaciju. Ali naravno da bi

Dulijan to saznao sledei put kada bude prikljuen sa njom. Drago mi je to
sam konano uspeo da vas uhvatim nasamo."
"Ko je to bio?"
"Redov Defolet."
"Kendi. Pa, to ima smisla."
"Ona je bila toliko potresena zbog smrti prolog meseca?" upita Amelija.
Dulijan Klimnu glavom. "Oekujete da pukne?"
"Ne oekujemo mi nita. Naprosto razgovaramo sa po jednom osobom iz svakog
voda."
"Metodom sluajnog uzorka", ree Dulijan.
Marti se nasmeja i podie obrvu. "Zar nismo priali o izvlaenju masnih
naslaga?"

17.
Sledee nedelje nisam oekivao mnogo akcije, poto smo morali da se
naviknemo na nove prainare i ponemo isto tako sa novim mehaniarem.
Gotovo sa dvoje, poto Roz, Arlina zamena, nije imala drugo iskustvo osim
katastrofe iz prolog meseca.
Novi mehaniar nije bio novajlija. Iz nekog razloga, rasformirali su Indijski vod
kako bi ga koristili za zamene. Tako smo svi na neki nain poznavali novog
oveka, Parka, zbog difuznog linka na nivou vodova kroz Ralfa, i Riarda pre
njega.
Park mi se nije mnogo dopadao. Indijski je bio vod lovaca/ubica. On je ubio vie
ljudi od svih nas zajedno i neskriveno u tome uivao. Sakupljao je kristale svojih
ubistava i putao ih kada nije bio na dunosti.
Trenirali smo u novim prainarima tri sata, sa jednim satom pauze, unitivi
lani grad 'Pedropolis', sagraen samo zbog toga u bazi Portobelo.

Kad sam stigao, povezao sam se sa Karolin, etnim koordinatorom, i upitao je

ta se deava - zato mi je dopao ovek poput Parka? On se nikada nee zaista
uklopiti.
Karolinin odgovor bio je kiseo i pun gneva i zbunjenosti. Nareenje da se
'rasformira' Indijski vod dolo je sa nivoa iznad brigadnog i posvuda je izazvalo
organizacione probleme. Mehaniari iz Indijskog bili su neobuzdana banda.
Nisu se naroito slagali ni meusobno.
Pretpostavljala je da je to bio namerno izveden eksperiment. Koliko je znala,
nita slino nije pokuano ranije; jedini put kada je ula da je neki vod
rasformiran, bilo je zbog toga to ih je etvoro izginulo istovremeno, a ostalih
estoro vie nije moglo da radi zajedno, zbog zajednike tuge. Indijski vod je, s
druge strane, bio jedan od najuspenijih koje su imali, kada je u pitanju ubijanje.
Njegovo rasformiranje nije imalo smisla.
Imao sam sree to mi je dopao Park, rekla je. On je bio vodoravna veza, pa je
tako bio direktno povezan sa mehaniarima izvan svog voda u protekle tri
godine. Njegovi saborci, izuzev komandanta voda, imali su samo jedni druge i
bili su prava banda. Prema njima je Skovil delovao kao pedroljubac.
Park nije voleo da ubija samo ljude. Za vreme vebe povremeno bi laserom
skinuo pticu iz vazduha, to nije bilo ba lako. I Samanta i Roz poalile su se
kada je ustrelio psa lutalicu. Sardonino je opravdao svoj postupak primedbom
da ovaj nije pripadao OA-u, pa je mogao da bude opremljen kao pijun ili
tempirana bomba. Ali svi smo bili povezani i svi smo osetili ono to je osetio on
kada je naciljao neprijateljskog dukca: bilo je to jednostavno, gnusno
oduevljenje. Uveliao je pogled do maksimuma da bi posmatrao kako pas
eksplodira.
Poslednja tri dana sastojala su se od davanja strae u kombinaciji sa obukom, a
ja sam imao vizije Parka koji koristi klince kao mete dok veba gaanje. Deca
esto posmatraju prainare sa bezbedne udaljenosti, i nesumnjivo neka od njih
izveste tatu, koji izvesti Kostariku. Ali veinu naprosto ine klinci oarani

mainama, oarani ratom. I ja sam verovatno proao kroz takvu fazu. Moja
seanja na vreme pre jedanaeste ili dvanaeste nejasna su toliko da gotovo i ne
postoje, uzgredni proizvod instalacije prikljuka koji se javlja otprilike kod
treine nas. Kome treba detinjstvo kad je sadanjost tako zabavna?
Poslednje noi imali smo vie nego dovoljno uzbuenja, po bilo ijem merilu.
Tri rakete dole su istovremeno, dve sa mora i jedna, lani mamac, u visini
kronji, ispaljena sa balkona solitera na rubu grada.
Dve koje su naile s mora bile su u naem sektoru. Postojala je automatska
odbrana od takve vrste napada, ali mi smo joj bili rezerva.
im smo uli eksploziju - Alfa je skinula raketu s druge strane logora - priguili
smo prirodni poriv da pogledamo tamo i okrenuli se da osmatramo u suprotnom
smeru, direktno izvan logora. Dve rakete su se smesta pojavile, prikrivene, ali
blistave u infracrvenom. Zid protivvazdune paljbe pojavio se u mlazu ispred
njih, a mi smo ih naciljali tekim mecima otprilike u trenutku kada su na to
naletele. Dve grimizne plamene lopte. Jo su impresivno blistale na nonom
nebu kada je par leteih momaka odvritao prema moru u potrazi za lansirnom
platformom.
Reagovali smo dovoljno brzo, ali nismo oborili nikakav rekord. Park je,
naravno, prvi opalio, dve stotinke pre Kloda, zbog ega je bio veoma
zadovoljan. Svi smo imali ljude u seditima za zagrevanje, poto je to bio
poslednji dan naeg ciklusa i prvi dan njihovog; primio sam zbunjeno pitanje
Parkovog naslednika, preko svog naslednika: Ovaj tip, izgleda, nije sasvim
itav?
To je samo veoma dobar vojnik, rekao sam ja, siguran da jasno govorim. Moj
naslednik, Vu, nije imao nita razvijeniji instinkt za ubijanje od mene.
Ostavio sam pet prainara na perimetru i poveo ostalih pet do plae da pretrae
ostatke projektila. Nije bilo iznenaenja. Bili su to tajvanski RPB-4. Bie
upuena protestva nota, a u odgovoru e se sa aljenjem konstatovati oigledna
kraa.

Ali rakete su bile samo diverzija.

Vreme za stvarni napad bilo je prilino dobro odmereno. Bilo je to manje od
jednog sata pre zavretka smene.
Koliko smo uspeli da rekonstruiemo, plan je bio kombinacija strpljenja i
primene iznenadne oajnike sile. Dva pobunjenika koja su ga izvela radila su
godinama u prehrambenoj slubi Portobela. Uli su u salon kraj svlaionice da
postave vedski sto na koji bismo gotovo svi navalili posle smene. Ali imali su
puke irokog snopa, 'istae ulica', prilepljene za kolica s hranom. U celoj stvari
je uestvovala i trea osoba, koju nikada nismo uhvatili, i ona je presekla vlakno
koje je Komandi davalo fiziku sliku salona i svlaionice.
To im je pruilo oko trideset sekundi tipa 'neko se sapleo o kabl', dok su njih
dvojica izvlaila oruje i ulazila kroz otkljuana vrata izmeu salona i
svlaionice i svlaionice i Operativnog bunkera. Upali su u Operativni i
pripucali.
Trake pokazuju da su iveli 2.02 sekunde posle otvaranja vrata, i za to vreme
ispalili sedamdeset osam hitaca same od po 20 kuglica. Nisu pogodili nikoga
od nas u kavezima, jer bi to zahtevalo protivoklopne projektile i vie od toga, ali
pobili su svih deset mehaniara koji su se zagrevali i dva tehniara, koji su se
nalazili iza stakla navodno otpornog na metke. Straara-dustabanliju, koji kunja
nad nama u svom oklopnom odelu, probudila je buka i on ih je sprio. U stvari,
ispostavilo se da je bilo dosta tesno, jer su ga etiri puta direktno pogodili. Nisu
mu nakodili, ali da su pogodili laser, morao bi da se smandrlja dole i napadne
ih runo. To bi moglo da im da vremena da probiju oklope. Obojica su imala
eksploziv zalepljen za grudi ispod koulje.
Oruje je pripadalo Savezu; automatske samarice ispaljivale su municiju sa
osiromaenim uranijumom.
Propagandna maina iskoristie samoubilaki vid napada - pomahnitali pedrosi
koji ne vrednuju ljudski ivot. Kao da su tek tako odlepili i zbrisali dvanaest
mladih mukaraca i ena. Stvarnost je bila zastraujua, ne samo zbog toga to

su uspeli da se infiltriraju i napadnu, ve i zbog smelosti i oajnike odlunosti o

kojoj je to svedoilo.
Tu dvojicu nismo tek tako pokupili s ulice. Svi zaposleni u bazi morali su da
prou iscrpnu proveru porekla i psiholoko testiranje koje dokazuje da su
bezbedni. Koliko jo tempiranih bombi eta Portobelom?
Kendi i ja smo imali sree, na morbidan nain, jer su oba naa naslednika umrla
trenutno. Vu nije stigao ak ni da se okrene. uo je kljocanje kada su se vrata
otvorila, a onda mu je hitac iz samarice odvalio vrh glave. Kendina naslednica,
Marla, poginula je na isti nain. Neki od njih proli su prilino gadno. Rozina
naslednica stigla je da ustane i naini poluokret, da bi bila pogoena u grudi i
trbuh. ivela je dovoljno dugo da se udavi u krvi. Klod je pogoen u prepone,
to mu je bila nagrada za okretanje prema neprijatelju; iveo je nekoliko dugih
sekundi presamien od bola pre nego to mu je drugi hitac razorio donji deo
kime i bubege.
Bili smo lako prikljueni, ali sve je ipak bilo veoma uznemirujue, pogotovo za
one od nas iji su naslednici umrli bolno. Svi smo automatski primili sredstva za
smirenje pre nego to su nam otvorili kaveze i preneli nas na Traumatsko. Naas
sam video pokolj svuda okolo, velike bele maine koje su pokuavale da u ivot
vrate one iji je mozak ostao itav. Sutradan smo saznali da nijedan od tih
pokuaja nije bio uspean. Tela su im bila previe raskomadana.
I tako, nije bilo sledee smene. Nai prainari stajali su ukoeno na svojim
straarskim mestima dok su se dustabanlije, iznenada naterane na davanje strae,
rojile oko njih. Prirodna pretpostavka bila je da e napad na nae naslednike
smesta biti propraen povrinskim napadom na samu bazu, pre nego to sledei
vod prainara stigne. Moda bi se to i dogodilo da su jedna ili dve rakete stigle
do cilja. Ali ovog puta sve je bilo mirno, i Lisiji vod, iz Zone, bio je na
poloaju za manje od jednog sata.

Pustili su nas iz Traumatskog posle nekoliko sati i najpre rekli da nikome ne

smemo da kaemo ta se dogodilo. Ali, naravno, Ngumi nije imao nameru da
uti o tome.

18.
Automatske kamere snimile su pokolj, a kopija tog prizora dospela je Ngumiju u
ake. Bila je to mona propaganda u svetu koji nije mogao da se okira smru ili
nasiljem. Za kameru, Dulijanovih deset drugova nisu bili mladi mukarci i
ene, nagi pod neumoljivim mlazom olova. Bili su simbol slabosti, trijumfalni
dokaz ranjivosti Saveza suoenog sa odlunou Ngumija.
Savez je to nazvao nasumini kamikaze-napad dvojice fanatinih ubica. Bila je
to situacija koja se nikada ne bi mogla ponoviti. Nisu objavili injenicu da je
sledee nedelje kompletno lokalno osoblje u Portobelu najureno i zamenjeno
amerikim regrutima.
To je teko pogodilo privredu samog Portobela, poto je baza bila njegov jedini i
najvei izvor prihoda. Panama je bila 'najpovlaenija drava', ali ne i u
potpunosti lanica Saveza, to je u praktinom smislu znailo da joj je bila
dostupna ograniena upotreba amerikih nanofabrika, ali unutar njenih granica
nije se nalazila nijedna od tih maina.
Oko dvadeset malih zemalja nalazilo se u slinoj nestabilnoj situaciji. Dve
nanofabrike u Hjustonu bile su rezervisane za Panamu. Uvozno-izvozna
komisija Paname odluivala je o njihovoj nameni. Hjuston im je dostavio 'spisak
elja', listu navoda o tome koliko je potrebno da se neto napravi, i koje sirovine
treba da se isporue iz Zone Kanala. Hjuston je mogao da obezbedi samo
vazduh, vodu i zemlju. Ako je neto zahtevalo uncu platine ili esticu
disprozijuma, Panama je morala nekako da doe do toga.
Maina je imala svoja ogranienja. Mogli ste da joj date kofu uglja i ona bi vam
vratila savrenu kopiju Dijamanta Nade, koji bi posluio kao razmetljivi teg za
papir. Naravno, ako biste poeleli otmenu zlatnu krunu, morali biste da

obezbedite zlato. Ako biste poeleli atomsku bombu, morali biste da joj date par
kilograma plutonijuma. Ali fisione bombe nisu se nalazile na spisku elja: kao ni
prainari, niti bilo koji drugi proizvod usavrene vojne tehnologije. Avioni i
tenkovi bili su u redu i nalazili su se meu najpopularnijim stavkama.
Evo kako je sve dejstvovalo: jedan dan poto je baza Portobelo oiena od
lokalnih radnika, Uvozno-izvozna komisija Paname dostavila je Savezu iscrpnu
analizu gubitaka u prihodu koji e iz toga proizii. (Neko je oigledno predvideo
tu mogunost.) Posle nekoliko dana cenkanja, Savez je pristao da povea njihov
angaman nanofabrike sa etrdeset osam sati dnevno na pedeset etiri, zajedno
sa jednokratnom nadoknadom u vidu kredita od pola milijarde dolara u retkim
materijalima. Dakle, ako bi premijer poeleo 'rols-rojs' sa asijom od suvog
zlata, mogao bi da ga dobije. Ali on ne bi bio otporan na metke.
Savez zvanino nije mario za to na koji nain su nacije-klijenti dolazile do
svojih zahteva za dareljivost maina. U Panami je bar postojao privid
demokratije, Uvozno-izvozna komisija imala je savetnike koji su bili izabrani
predstavnici, compradores, po jedan iz svake pokrajine i teritorije. Tako je
povremeno dolazilo i do dobro publikovanih uvoza robe od koje su koristi imali
samo siromani.
Poput Sjedinjenih Drava, tehniki, i oni su imali polusocijalistiku
elektrogotovinsku privredu. Vlada je navodno vodila rauna o zadovoljavanju
osnovnih potreba, a graani su radili za novac namenjen luksuzu, a on im je
isplaivan ili elektronskim kreditnim transferom ili gotovinski.
Ali u Sjedinjenim Dravama, luksuz je bio ba to: zabava ili usavravanje. U
Zoni Kanala, to su bile stvari poput medicine i mesa, i do njih se ee dolazilo
pomou gotovine nego plastike.
Bilo je dosta otpora, od strane njihove sopstvene vlade i Tio Rika na severu, to
je izazvalo ironini obrazac uobiajen za veinu drava-klijenata: incidenti
poput masakra u Portobelu omoguavali su da Panama jo dugo ne dobije

sopstvene nanofabrike, ali uzrok nemira koji su doveli do masakra mogao se

direktno povezati sa nedostatkom arobne kutije.

19.
Nismo imali mira prve nedelje posle napada. Ogromna maina za publicitet,
koja je potpaljivala maniju ratniia i obino se bavila zanimljivijim vodovima,
usmerila je svoju energiju na nas; ni ostali mediji nisu hteli da nas ostave na
miru. U kulturi koja je ivela od vesti, to je bila pria godine: baze poput
Portobela bile su neprestano meta napada, ali ovo je bilo prvi put da je naruena
sigurnost zatienog sanktuma samih mehaniara. To to pobijeni mehaniari
nisu upravljali mainama predstavljalo je detalj koji je vlada neprestano isticala,
a tampa neprestano zanemarivala.
Razgovarali su sa nekoliko mojih studenata s Teksakog Univerziteta i pitali ih
kako to meni 'pada', a oni su me, naravno, spremno branili tvrdnjom da je u
uionici sve kao i pre. to je, naravno, pokazalo koliko sam ja neosetljiv, ili
snaan i otporan, u zavisnosti od izvetaa.
Zapravo, moda je pokazalo sve pomenuto, ili moda samo da vebe iz fizike
estica nisu prilika za razmatranje linih oseanja.
Kada su pokuali da uu s kamerom u moju uionicu, pozvao sam dustabanliju i
isterao ih napolje. Bilo je to prvi put u mojoj akademskoj karijeri da mi je in
vodnika vie znaio od zvanja instruktora, makar i mlaeg.
Isto tako, mogao sam da zapovedim dvojici dustabanlija da dre izvetae dalje
od mene prilikom izlazaka. Ali oni su me gotovo itave sedmice snimali jednom
kamerom, to mi je onemoguilo da budem sa Amelijom. Naravno, ona je mogla
da naprosto ue u moju stambenu zgradu kao da je dola nekom drugom u
posetu, ali mogunost da neko shvati - ili da je vidi kako ulazi u moj stan - bila
je previe rizina. U Teksasu je jo bilo ljudi koji bi bili nezadovoljni injenicom
da je jedna belkinja ima za ljubavnika crnca, petnaest godina mlaeg. Mogue je
da bi time bili nezadovoljni ak i neki ljudi na univerzitetu.

Piskarala kao da su do petka prestala da se zanimaju za mene, ali Amelija i ja

otili smo odvojeno u klub, a ja sam poveo svoje dustabanlije da straare pred
vratima.
Poklapali su nam se odlasci u toalet, i uspeli smo da se jednom brzo zagrlimo, a
da ne budemo primeeni. Inae, inilo se da panju posveujem prevashodno
Martiju i Frenklinu.
Marti je potvrdio ono to sam podozrevao. "Obdukcija je pokazala da je
prikljuak tvog zamenika bio iskljuen istim hicem koji ga je usmrtio. Otud
nema razloga da osea bilo ta osim pukog iskljuenja."
"Isprva, nisam ni shvatio da ga vie nema", rekao sam, ne prvi put. "Ulazni
signali ostatka mog voda bili su tako snani i haotini. Od onih ije su zamene
bile povreene, ali jo ive."
"Ali ni oni se ne bi oseali toliko loe kao da su bili potpuno prikljueni sa
nekim ko je umro", ree Frenklin. "Veina vas je prola kroz to."
"Ne znam. Kad neko umre u kavezu, u pitanju je srani napad ili modani udar.
A ne prosipanje utrobe hicem iz samarice. Lako prikljuenje moe da vrati
samo, recimo, deset odsto tog oseaja, ali u pitanju je veliki bol. Kada je Karolin
umrla..." Morao sam da se nakaljem. "Kod Karolin je to bila samo iznenadna
glavobolja, i vie je nije bilo. Ba kao da se iskljuila."
"ao mi je", ree Frenklin i napuni nam ae. Vino je bilo duplicirani 'Lafit
Rotild' iz '28, vino veka, za sada.
"Hvala. Prole su godine od tada." Srknuo sam vino, dobro, ali verovatno izvan
mojih sposobnosti razlikovanja. "Ono loe, ba loe, jeste injenica da uopte
nisam shvatio da je umrla. Ba kao niko drugi u vodu. Naprosto smo stajali na
brdu i ekali da nas pokupe. Mislio sam da su otkazale komunikacije."
"Znali su na etnom nivou", ree Marti.
"Naravno da su znali. I naravno da nam to nisu rekli, kako ne bi rizikovali
probleme oko odnoenja. Ali kad smo iskoili, njen kavez je bio prazan.
Pronaao sam lekarku koja je rekla da joj je skenirala mozak i da ga nije ostalo

dovoljno za spasavanje; ve su je odneli na obdukciono. Marti, ovo sam ti ve

vie puta priao. Izvini."
Marti saoseajno zavrte glavom. "Bez zakljuaka. Bez dopusta."
"Trebalo je da vas sve otkae, im ste se nali tamo", ree Frenklin. "Mogli su
da pokupe prainare ba kao i ive ljude. Onda biste bar znali, pre nego to su je
odneli."
"Ne znam." itave stvari se seam prilino nejasno. Znali su da smo bili
ljubavnici, naravno, i dali su mi sredstvo za smirenje pre nego to su me otkaili.
Najvei deo psihoterapije sastojao se od lekova i razgovora, i neto kasnije vie
nisam uzimao lekove, a umesto Karolin imao sam Ameliju. U neku ruku.
Osetio sam iznenadni alac osujeenosti i enje, delimino za Amelijom, zbog
te glupe sedmice u izolaciji, delimino za nepovratnom prolou. Nikada nee
postojati druga Karolin, i to ne samo zato to je ona mrtva. I taj deo mene je
mrtav.
Razgovor je preao na bezbednije oblasti, na film koji se nije dopao nikome
osim Frenklinu. Pravio sam se da pratim to. U meuvremenu, misli su mi se
motale i motale oko samoubistva.
Izgleda da to nikada ne ispliva na povrinu kada sam prikljuen. Moda vojska
zna sve o tome i ima nain za potiskivanje; znam da sam to potiskujem. ak i
Kendi zna samo za deli.
Ali ne mogu ovako jo pet godina, sa svim tim ubijanjem i umiranjem. A rat se
nee okonati.
Kada se oseam tako, nisam tuan. Nije to gubitak, ve bekstvo - nije u pitanju
da li, ve kada i kako.
Pretpostavljam da je 'kada' poto ostanem bez Amelije. Jedino 'kako' koje me
privlai jeste da uradim to dok sam prikljuen. Moda da povedem sa sobom i
par generala. Samo planiranje mogu za sada da zanemarim. Ali znam gde
generali stanuju u Portobelu, u zgradi broj 31, a posle svih ovih godina koje sam
proveo prikljuen ne bi mi predstavljalo nikakvu potekou da kliznem niz

komunikaciono vlakno do prainara koji uva zgradu. Postoji nain da im na

sekund skrenem panju. Da pokuam da potedim dustabanlije prilikom ulaska.
"Ju-hu. Dulijane? Ima li koga?" Bio je to Riza, za drugim stolom.
"Izvini. Razmiljam."
"E, doi onda ovamo, pa razmiljaj. Imamo jedno pitanje vezano za fiziku, na
koje Blejz ne ume da odgovori."
Uzeh pie i premestih se. "Znai, nisu u pitanju estice."
"Ne, jednostavnije od toga. Zbog ega se voda iz kade izliva u jednom smeru na
Severnoj Hemisferi, a u drugom na Junoj?"
Pogledah Ameliju, a ona ozbiljno klimnu glavom. Znala je odgovor, a verovatno
ga je znao i Riza. Hteli su da me spasu ratnih razgovora.
"To je lako. Molekuli vode su namagnetisani. Uvek pokazuju prema severu ili
jugu."
"Besmislica", ree Belda. "ak bih i ja znala da je voda zaista namagnetisana."
"U stvari, u pitanju je bapska pria. Izvinite na izrazu."
"Nemam unuke", ree Belda.
"Voda tee ovamo ili onamo u zavisnosti od veliine i oblika kade, kao i osobina
povrine blizu otvora. Ljudi itavog ivota veruju u to sa hemisferama, ne
primeujui da se voda odliva u nekim umivaonicima kod njih u pogrenom
smeru."
"Moram da odem kui i proverim", ree Belda. Ona iskapi au i sporo se die iz
fotelje. "Deco, budite dobri." Ode da se pozdravi sa ostalima.
Riza se osmehnu njenim leima. "Smatrala je da si tamo izgledao usamljeno."
"Tuno", ree Amelija. "I ja. Tako uasno iskustvo, a mi samo o tome priamo i
priamo."
"Takvih stvari nema u obuci. Mislim, na neki nain i ima. Prikljui se na
stringove snimljene prilikom umiranja ljudi, najpre u lakoj vezi, potom dublje."
"Neki frikovi to rade da bi se zabavili", ree Riza.
"E, pa mogu da preuzmu moj posao."

"Videla sam te oglase." Amelija se uhvati za miice. "Stringovi ljudi koji su

umrli u nesreama na trkama. Smaknua."
"Jo gori su oni to se prodaju ispod tezge." Ralf je probao nekoliko, tako da
sam ih okusio iz druge ruke. "Stringovi naih naslednika koji su izginuli sada su
verovatno ve na tritu."
"Vlada ne sme da..."
"O, vlada uiva u tome", upade Riza. "Verovatno imaju neko regrutno odeljenje
koje se stara za to da radnje budu pune snaf-stringova."
"Ne znam", rekoh ja. "Vojska nije ba luda za ljudima koji su ve prikljueni."
"Ralf je bio takav", ree Amelija.
"Imao je on drugih vrlina. Radije bi da te osobenost prikljuenja asocira na
pripadnost vojsci."
"Zvui stvarno osobeno", ree Riza. "Neko umre, a ti oseti njegov bol? Radije
bih..."
"Ne shvata, Riz. Kada neko umre, poraste na neki nain. Podeli to i" - seanje
na Karolin iznenada me preplavi - "pa, zahvaljujui tome sopstvena smrt ti
izgleda daleko manje dramatina. Jednog dana ti sleduje. Jaka stvar."
"ivi dalje? Mislim, oni ive dalje, u tebi?"
"Neki da, neki ne. Upoznao si ljude koje nikada ne bi poeleo da nosi u glavi.
Oni umru onog dana kada umru."
"Ali ti e veno imati Karolin", ree Amelija.
Oklevao sam malice predugo. "Naravno. A poto ja umrem, ljudi koji su bili
prikljueni sa mnom takoe e je upamtiti i preneti dalje."
"Volela bih da ne pria tako", ree Amelija. Riz, koji je godinama znao da smo
zajedno, klimnu glavom. "To ti je kao bubuljica koju stalno aka, kao da se
neprestano sprema da umre."
Umalo nisam izgubio kontrolu. Bukvalno sam odbrojao do deset. Riz zausti da
neto kae, ali ja ga preduhitrih. "Misli da je bolje da naprosto gledam kako
ljudi umiru, oseam kako umiru, i vraam se kui s pitanjem 'ta ima za

veeru'?" Preao sam u apat. "ta biste mislili o meni kada mi to ne bi

prouzrokovalo bol?"
"ao mi je."
"Ne treba da ti bude ao. Meni je ao to si ti izgubila bebu. Ali to nije tvoja
sutina. Prolazimo kroz te stvari, a onda ih manje-vie apsorbujemo i postanemo
neto drugo, ta god to bilo."
"Dulijane", ree Riza upozoravajuim tonom, "moda bi trebalo to da ostavi
za kasnije."
"Pametno", ree Amelija i ustade. "Ionako moram kui." Ona mahnu pokretnim
kolicima koja odoe po njen mantil i tanu.
"Da uzmemo jedan taksi?" upitah ja.
"Nije neophodno", ree ona neutralnim tonom. "Kraj je meseca." Mogla je da
upotrebi preostale takice za zabavu na vonju taksijem.
Drugi nisu imali vie takica, pa sam kupio dosta vina, piva i viskija, i popio
vie nego to je trebalo. Riza takoe: njegova kola nisu mu dozvolila da vozi.
Poao je sa mnom i sa mojom dvojicom dustabanlija-telohranitelja.
Rekao sam im da me ostave kod kapije kampusa i peice prevalio dva kilometra
do Amelijinog stana kroz sveu kinu izmaglicu. Piskaralima nije bilo ni traga.
Sva svetla bila su pogaena; bilo je skoro dva. Otkljuao sam zadnja vrata i
prekasno pomislio da je trebalo da pozvonim. ta ako nije sama?
Ukljuio sam svetlo u kuhinji i poistio sir i sok od groa iz friidera. ula je
kako se muvam i dola, trljajui oi. "Nema izvetaa?" upitao sam.
"Pod krevetom su."
Stala je iza mene i stavila mi ruke na ramena. "Hoe da im damo temu za
pisanje?" Okrenuo sam se na stolici i uronio lice meu njene dojke. Koa joj je
mirisala toplo, na san.
"ao mi je zbog onog ranije."

"Pretrpeo si previe toga. Hodi." Pustio sam da me povede u spavau sobu i ona
me je skinula kao dete. Jo sam bio malo pijan, ali umela je to da prevazie,
prevashodno strpljenjem, ali i drugim stvarima.
Spavao sam kao obeznanjen i probudio se u praznoj kui. Ostavila je poruku na
mikrotalasnoj da ima zakazanu sekvencu u 8:45 i da emo se videti na sastanku
grupe u vreme ruka. Prolo je deset.
Subotnji sastanak; nauka nikada ne spava. Pronaao sam neto iste odee u
'svojoj' ladici i brzo se istuirao.

20.
Jedan dan pre povratka u Portobelo, imao sam sastanak sa Komisijom za luksuz
u Dalasu, sa ljudima koji se bave specijalnim zahtevima za nanofabriku. Otiao
sam monoeleznicom 'Trougao' i tako naas ugledao Fort Vort. Nikada tamo
nisam silazio.
Do Dalasa je trebalo pola sata, ali potom sam jo jedan sat milio kroz saobraaj
do KZL-a, koja je zauzimala ogroman komad zemlje izvan gradskog atara. Imali
su esnaest nanofabrika i stotine tankova, rezervoara i silosa sa sirovinama koje
su raznovrsni 'nanosi' sklapali na milione naina. Nisam imao vremena da se
proetam okolo, ali prole godine sam iao u organizovani obilazak sa Rizom i
njegovim prijateljem. Tada mi je palo na pamet da nabavim neto specijalno za
Ameliju. Nismo slavili roendane ni verske praznike, ali sledee nedelje bie
nam druga godinjica od prvog intimnog susreta. (Ne vodim dnevnik, ali mogao
sam da proverim datum zahvaljujui laboratorijskim izvetajima; oboje smo
sutradan propustili sekvencu.)
Procenitelj dodeljen mom zahtevu bio je mukarac kiselog lica, pedesetih
godina. Proitao je formular sa fiksiranim smrknutim izrazom. "Ovaj nakit nije
potreban vama lino. Ovo je za neku enu, neku ljubavnicu?"
"Da, naravno."
"Onda mi morate dati njeno ime."

Oklevao sam. "Ona mi nije ba..."

"Ne zanima me va odnos. Naprosto moram da znam ko e na kraju biti vlasnik
ovog predmeta. Ukoliko odluim da ga odobrim."
Nisam bio oduevljen postojanjem zvanine dokumentacije o naoj vezi.
Naravno, svako ko je sa mnom bio duboko prikljuen saznao bi za to, tako da je
ona predstavljala tajnu onoliko koliko je bilo ta u mom ivotu bilo tajna.
"Namenjeno je Ameliji Blejz Harding", rekao sam. "Saradnici."
Zapisao je to. "I ona ivi na univerzitetu?"
"Tako je."
"Ista adresa?"
"Ne. Nisam siguran koja joj je adresa."
"Pronai emo je." Osmehnuo se kao ovek koji je posisao limun, pa pokuava
da se osmehne. "Ne vidim razlog da ne odobrim va zahtev." tampa u
njegovom stolu zaita i ispred mene izlete pare papira.
"To e kotati pedeset tri utilitarna kredita", ree on. "Samo potpiite ovde, i
gotov komad bie vam na raspolaganju u Jedinici est za pola sata."
Potpisao sam. Vie od mesenog iznosa kredita za preobraenu pregrt peska,
moglo se i tako misliti o tome. Ili pedeset tri bezvredna dravna etona za lepu
stvar koja bi pre samo jedne generacije bila bukvalno neprocenjiva.
Iziao sam u hodnik i krenuo po ljubiastoj liniji koja je vodila prema
Jedinicama 1 do 8. Posle toga, pratio sam crvenu liniju do Jedinica 5 do 8. Vrata
za vratima krila su stolove za kojima su ljudi sporo obavljali posao koji bi
maine obavljale bolje i bre. Ali maine nisu videle nikakvu korist u dodatnim
utilitarnim i zabavnim kreditima.
Proao sam kroz obrtna vrata i uao u prijatnu krunu zgradu sazdanu oko
kamenitog vrta. Srebrnasti potoi tekao je tuda i prskao meu egzotinim
tropskim biljkama koje su rasle iz ljunka rubina, dijamanata, smaragda i
desetina svetlucavih vrsta kamenja bez uobiajenih naziva.

Javio sam se alteru Jedinice 6 i on mi je saoptio da treba da ekam jo pola

sata. Ipak, tu je bio kafe, sa stolovima poreanim u krug oko polovine
kamenitog vrta. Pokazao sam svoju vojnu legitimaciju i dobio hladno pivo. Na
stolu za koji sam seo, neko je ostavio presavijeni primerak meksikog asopisa
Sexo!, pa sam pola sata proveo usavravajui svoje jezike vetine.
Kartica na stolu objanjavala je da su dragulji primerci odbaeni zbog estetskih
ili strukturalnih nedostataka. Svejedno, bili su prilino izvan domaaja.
Sto je objavio moje ime i ja sam otiao i preuzeo mali beli paket. Paljivo sam
ga otvorio.
Bilo je upravo kao porueno, ali izgledalo je dramatinije nego na slici. Zlatna
ogrlica sa tamnozelenim nonim kamenom unutar oreola malih rubina. Nono
kamenje postojalo je samo nekoliko meseci. Ovaj komad izgledao je kao jajace
od oniksa u koje je nekako usaena zelena svetlost. Pri okretanju, zelena boja
menjala je oblik, iz kvadrata u romb, pa u krst.
Izgledae dobro na njenoj nenoj koi, crveno i zeleno bie odjek njene kose i
oiju. Nadao sam se da nee to smatrati previe egzotinim za noenje.
Dok sam putovao natrag vozom, pokazao sam to eni koja je sedela kraj mene.
Rekla je da je lepo, ali, po njenom miljenju, previe tamno za kou jedne
crnkinje. Rekao sam joj da u morati da razmislim o tome.
Ostavio sam to na Amelijinoj komodi, zajedno sa porukom u kojoj sam je
podsetio na dvogodinjicu, a onda otiao u Portobelo.

21.
Dulijan je roen u univerzitetskom gradu i odrastao je okruen belcima koji
nisu bili preterano veliki rasisti. Bilo je rasnih nereda u gradovima poput
Detroita i Majamija, ali ljudi su to tretirali kao urbane probleme, daleko od
njihove udobne stvarnosti. To je bilo blizu istine.
Ali rat sa Ngumijem izmenio je oseanja Amerike po pitanju rase - ili, tvrdili su
cinici, omoguio joj da iskae ta zaista osea. Samo oko polovine neprijatelja

bilo je crno, ali veina lidera koji su se pojavljivali u vestima pripadala je toj
polovini. A prikazivani su kako trae krv belaca.
Dulijanu nije promakla ironija da je on aktivni deo procesa koji amerike belce
okree protiv crnaca. Ali ta vrsta bele osobe bila je strana njegovom linom
svetu, njegovom svakodnevnom ivotu; ena iz voza bukvalno je poticala iz
strane zemlje. Ljudi na njegovom univerzitetu bili su mahom beli, ali slepi za
boje, a ljudi sa kojima se prikljuivao moda su imali drugaiju startnu poziciju,
ali nisu ostajali rasisti: ne moete da smatrate crnce inferiornim ako ivite u
crnoj koi po deset dana meseno.

22.
Na prvi zadatak mogao je vrlo lako da se zavri runo. Morali smo da
'privedemo na ispitivanje' - otmemo - enu za koju se sumnjalo da je voa
pobunjenika. Ona je takoe bila gradonaelnica San Ignjacija, male varoi
visoko u oblanoj umi.
Grad je bio tako mali da smo nas dvoje mogli da ga unitimo za nekoliko
minuta. Kruili smo u nemom letau, izuavali infracrveni potpis i uporeivali
ga sa mapama i slikama sa niske orbite. inilo se da je grad slabo branjen;
zasede na glavnom drumu, tamo gde je on ulazio u grad i izlazio iz njega.
Naravno, mogla je da postoji i automatska odbrana koju ne bi odavala telesna
toplota. Ali to nije bio naroito bogat grad.
"Da pokuamo ovo da izvedemo tiho", rekoh ja. "Spustite se na plantau kafe
otprilike tu." Pokazao sam mislima na mesto oko dva kilometra nizbrdo od
grada. "Kendi i ja emo se probiti kroz plantau do zadnje strane kue Senjore
Madero. Da vidimo moemo li da je maznemo bez dizanja frke."
"Dulijane, trebalo bi da uzme jo najmanje dvoje", ree Klod. "To mesto je
sigurno puno zamki i mina."
Prekorio sam ga bez rei: Zna da sam razmislio o tome. "Samo vi budite
spremni za juri ako se neto desi. Ako ponemo da pravimo buku, svih desetoro

jurnuete uzbrdo u tesnoj formaciji i okruiti Kendi i mene. Mi emo tititi

gospou Madero. Zadimiemo, krenuti pravo u dolinu ovde, a zatim na ovu
malu uzvisinu gde e nas pokupiti." Osetio sam kako leta prenosi tu
informaciju bono i, za sekund, potvruje da moe da se izvede podizanje ivog
tereta.
"Sada", rekoh i svih dvanaestoro obruismo se kroz hladan noni vazduh.
Rasporedili smo se na po pedeset metara meusobnog rastojanja i minut kasnije
crni padobrani razvili su se tiho, a mi smo nevidljivo dolebdeli do polja niskih
stabala kafe - zapravo, bunja; tu bi teko mogao da se sakrije ak i osoba
normalne visine. Bio je to proraunati rizik. Da smo se spustili blie gradu, u
pravu umu, napravili bismo veliku buku.
Bilo je lako ciljati izmeu pravilnih redova. Utonuo sam do kolena u meko,
vlano tle. Padobrani su se otkaili, presavili i smotali u male cilindre koji su se
nemo stopili u vrste cigle. Verovatno e zavriti kao deo nekog zida ili ograde.
Svi su neujno prili liniji drvea i pronali zaklon, dok smo se Kendi i ja peli
uzbrdo, provlaei se tiho izmeu stabala, izbegavajui grmlje.
"Pas", ree ona i mi se ukoismo. Sa mesta na kome sam bio, malo iza nje,
nisam mogao da ga vidim, ali kroz njene senzore osetio sam miris krzna i zadah,
a onda ugledao IC mrlju. Probudio se i ja zauh zaetak reanja koji se okona
kratkim 'tup' strelice za uspavljivanje. Bila je to doza za ljude. Nadao sam se da
psa nee ubiti.
Odmah iza psa nalazio se uredno podiani travnjak iza kue gospoe Madero.
U kuhinji je gorelo svetlo - ne valja. Kua je bila u mraku kad smo iskoili.
Kendi i ja mogli smo da ujemo dva glasa kroz zatvoren prozor. Razgovor je bio
previe brz i previe obojen akcentom da bi ga razumelo ijedno od nas, ali ton je
bio jasan - Senjora Madero i neki mukarac bili su uzbueni i uurbano su
aputali.
Oekuju drutvo, pomisli Kendi.

Sada, pomislih ja. U etiri koraka, Kendi je bila kraj prozora, a ja kod zadnjih
vrata. Ona razbi prozor jednom akom i ispali dve strelice drugom. Ja iupah
vrata iz arki i kroih u oluju vatre iz oruja.
Dvoje sa automatskim pukama. Oboje sam ih uspavao i kroio prema kuhinji.
Alarm se oglasio triput pre nego to sam stigao da pronaem relej i iupam ga
iz zida.
Dvoje, troje ljudi koji tre niz stepenice. Dim i GP, pomislih za sebe i Kendi, pa
bacih dve rune bombe u hodnik. Korienje gasa za povraanje bilo je malo
nezgodno, poto je naa meta bila u nesvesti; nismo smeli da dozvolimo da
udahne to i eventualno se ugui sopstvenom bljuvotinom. Ali svejedno smo
morali brzo da radimo.
Dvoje ljudi klonulo je preko kuhinjskog stola. Na zidu se nalazila razvodna
kutija; razbio sam je i nastao je mrak, mada smo Kendi i ja videli svetlocrvene
figure u tamnocrvenoj kuhinji.
Uzeo sam Maderu i njenog kompanjona i poao natrag u hodnik. Ali uz zvuke
guenja i povraanja, zauo sam kljocanje podmazanog metala, pripremu
oruja za paljbu i pomeranje preklopnika konice. Odaslao sam sliku Kendi i
ona isturi ruku kroz prozor i srui pola zida. Krov se ulegnu uz krckanje, a onda
i uz prodorni prasak, ali ja sam tada ve bio u zadnjem dvoritu sa svoja dva
gosta. Ispustio sam mukarca i uzeo Maderu u naruje kao bebu.
"Saekaj ostale", rekao sam naglas, bespotrebno. uli smo kako stanovnici
grada tre po ljunku druma prema kui, ali nai su bili bri.
Deset crnih dinova naglo iskoie iz ume iza nas. Dim tamo tamo tamo,
pomislih. Ukljuite svetla. Beli dim navirao je u polukrugu oko nas i pretvarao
se u neprozirni zaslepljujui zid zahvaljujui naim reflektorima. Okrenuo sam
mu lea, titei Maderu od nasuminog tektanja hitaca i laserskog probadanja i
koenja. Svi bacite GP i tutanj! Polete jedanaest kanistera sa gasom za
povraanje; ja sam ve bio u umi, u trku. Meci su bezopasno zujali i utali
iznad mene. Dok sam trao, proverio sam joj puls i disanje, normalno imajui u

vidu okolnosti, i pogledao mesto gde ju je strelica pogodila u vrat. Strelica je

ispala, a ona je ve prestala da krvari.
Jesi li ostavila poruku?
Kendi pomisli: Da, na stolu koji je sada negde ispod krova. Imali smo navodno
legalni nalog za hapenje Senjore Madero. Za to i stotinu pezosa, mogli biste da
dobijete oljicu kafe, ako im bilo ta ostaje od izvoza.
Izvan ume, mogao sam bre da trim. Bio sam ushien, preskakao sam redove
niskog grmlja, iako sam negde deliem uma neprestano znao da leim
nepomian stotinama milja daleko, u oklopljenoj plastinoj koljci. uo sam
kako ostali tre tik iza mene i, dok sam jurio uzbrdo, jedva ujno itanje i
pucketanje helikoptera i leteih momaka koji su se pribliavali.
Kad smo u pitanju samo mi, prainari, pokupe nas u punoj brzini; ispruimo
ruke i epamo omu dok jezdi kraj nas. Ipak, za ivi teret, moraju da zaista
spuste helikopter, i upravo zbog toga imali smo dva letaa kao pratnju.
Stigao sam do vrha brda i odaslao signal, na koji mi se helikopter odazvao.
Ostatak voda stigao je u dvojkama i trojkama. Palo mi je na pamet da je trebalo
da pozovem dva helikoptera; da i ostalih jedanaestoro pokupe kako treba. Bilo je
opasno da svi stojimo na otvorenom, bez obzira na trajanje, dok buka
helikoptera privlai panju.
Kao odgovor na moju zabrinutost, projektil iz minobacaa pade pedeset metara
levo od mene, u narandastom blesku i priguenom udaru. Povezah se sa
letaem u helikopteru i osetih kratku prepirku koju je ona imala sa Komandom.
Neko je hteo da ostavimo telo i obavimo regularno podizanje. Dok je leta
nailazio preko horizonta, pade jo jedna mina, nekih deset metara iza mene, i
nama stie izmenjeno nareenje: da se postavimo za regularno podizanje, a ona
e prii onoliko sporo koliko to bude praktino mogue.
Poreali smo se u kolonu podigavi ruke, a ja sam imao sekund da razmislim
treba li Maderu da drim vrsto ili labavo. Odluio sam se za vrsto, a veina
ostalih se sloila, to je moda bilo pogreno.

Oma nas je cimnula sa udarnim impulsom od petnaest ili dvadeset gravitacija.

Prainaru to nije smetalo ali, kako smo kasnije saznali, eni su pukla etiri rebra.
Probudila se s vriskom kada su dve mine pale dovoljno blizu da probue
helikopter i otete Kloda i Karen. Madero nije bila pogoena rapnelima, ali
nala se desetinama metara iznad tla, u brzom uspinjanju, i estoko se otimala,
udarala po meni i vritala, koprcala se. Mogao sam samo jo vre da je drim,
ali miicom sam je pritiskao odmah ispod grudi i plaio se da je ne pritisnem
prejako.
Najednom je klonula, onesveena ili mrtva. Nisam mogao da joj proverim puls
ili disanje, ruke su mi bile zauzete, ali ionako ne bih mnogo toga mogao da
uinim, osim da je ne ispustim.
Nekoliko minuta kasnije, spustili smo se na neko golo brdo i ja sam se uverio da
ona jo die. Uneo sam je u helikopter i vezao je za nosila privrena za zid.
Komanda je pitala ima li lisica, to sam smatrao donekle zabavnim; ali, onda je
objasnila: ta ena je bila prava vernica. Ako se probudi i shvati da je u
neprijateljskom helikopteru, iskoie ili presuditi sebi na neki drugi nain.
Pobunjenici su jedni drugima priali horor prie o tome ta radimo
zarobljenicima da bismo ih naterali da govore. Sve su to bile besmislice. Zato
se gnjaviti neijim muenjem kada je dovoljno da tu osobu uspavate, probuite
joj rupu u lobanji i prikljuite je? Tako ne moe da lae.
Naravno, meunarodno pravo nije se jasno odredilo o takvoj praksi. Ngumi to
naziva krenjem osnovnih ljudskih prava; mi to nazivamo humanim
ispitivanjem. injenica da jedno od desetoro zavri mrtvo ili bar mrtvog mozga
meni prilino jasno odreuje moralnost te stvari. Ali, opet, to radimo samo
zarobljenicima koji odbijaju da sarauju.
Pronaao sam rolnu izolir-trake i vezao joj rune zglobove jedan za drugi, a
onda preao trakom preko njenih prsa i kolena, privrstivi je za nosila.
Probudila se dok sam joj sreivao kolena. "Vi ste udovita", ree ona na istom
engleskom.

"Raamo se prirodno, senjora. Od mukarca i ene."

"udovite i filozof."
Helikopter oive i zaurla, a mi odskoismo sa brda. Imao sam deli sekunde kao
upozorenje, pa sam stigao da se pridrim. To je bilo neoekivano, ali logino:
zar ima neke razlike u tome da li sam unutar vozila, ili visim napolju?
Minut kasnije, preli smo u tii, ustaljeni let. "Da vam donesem malo vode?"
"Molim vas. I sedativ."
U repu je bio toalet, sa slavinom za pijau vodu i malim papirnim aama.
Doneo sam joj dve i prineo njenim usnama.
"Plaim se da neete moi da dobijete sedative sve dok se ne spustimo." Mogao
sam da je obeznanim novom strelicom, ali to bi zakomplikovalo njeno
medicinsko stanje. "Gde vas boli?"
"U grudima. U grudima i vratu. Moete li da skinete tu prokletnu traku? Ionako
nemam kud."
Dobio sam odobrenje od Komande i u aku mi je kliznuo bajonet dugaak itavu
stopu, otar kao brija. Povukla se od mene onoliko koliko su joj vezovi
omoguavali. "Obian no." Presekao sam joj traku oko grudi i kolena i
pomogao joj da sedne. Proverio sam kod letaa i dobio potvrdu da je ena
oigledno nenaoruana, pa sam joj oslobodio ake i stopala.
"Smem li u toalet?"
"Naravno." Kada je ustala, presamitila se od bola i uhvatila se za bok.
"Evo." Ni ja nisam mogao da se uspravim u delu za teret visokom sedam stopa,
pa smo polako otili do repa, pognuti din koji pomae pognutom patuljku.
"Molim vas", ree ona. "Budite dentlmen."
Okrenuo sam joj lea, ali naravno da sam i dalje mogao da je vidim. "Ne mogu
da budem dentlmen", rekoh ja. "Sastojim se od pet ena i pet mukaraca, koji
zajedno rade."
"Znai, istina je? Terate ene da se bore?"
"Zar se vi ne borite, senjora?"

"Ja titim svoju zemlju i svoj narod." Da je nisam gledao, pogreno bih
protumaio snana oseanja u njenom glasu. Video sam kako je brzo zavukla
ruku u dep na grudima i zgrabio je za runi zglob neposredno pre nego to je
prinela ruku ustima.
Naterao sam je da rairi prste i uzeo belu pilulicu. Mirisala je na badem, niskog
stepena obrade.
"To vam nimalo ne bi vredelo", rekoh ja. "Prosto bismo vas oiveli i bilo bi vam
muka."
"Ubijate ljude, a kad vam to odgovara, vraate ih iz mrtvih. Ali niste udovita."
Stavio sam pilulu u dep na nozi i podrobno je osmotrio. "Da smo udovita,
vraali bismo ih u ivot, dolazili do potrebnih informacija, a onda ih ponovo
ubijali."
"A to ne radite."
"Drimo vie od osam hiljada vaih ljudi u zatvoru, gde ekaju na repatrijaciju
posle rata. Zar ne bi bilo lake da ih pobijemo?"
"Koncentracioni logori." Ona ustade, navue pantalone i opet sede.
"Prejak izraz. Postoje logori u kojima su kostarikanski ratni zarobljenici. Sa
posmatraima UN i Crvenog krsta, koji se staraju o tome da se prema njima ne
postupa loe. Kao to ete i sami videti." Ne branim esto politiku Saveza. Ali,
bilo je zanimljivo posmatrati jednog fanatika na delu.
"Ako toliko poivim."
"Poiveete, ukoliko to budete eleli. Ne znam koliko jo pilula imate." Povezao
sam se sa Komandom preko letaa i ukljuio analizator govora.
"Ta je bila jedina", ree ona, kao to sam oekivao, i analizator mi saopti da je
rekla istinu. Malo se opustih. "Znai, biu va ratni zarobljenik."
"Verovatno. Osim ako nije u pitanju pogrean identitet."
"Nikada nisam pucala. Nikada nikoga nisam ubila."
"Nije ni moja zapovednica. Ona ima diplome iz vojne teorije i kibernetskih
komunikacija, ali nikada nije bila vojnik."

"Ali, ona je, zapravo, ubijala ljude. Mnogo nas."

"A vi ste pomogli pri planiranju napada na Portobelo. Po toj logici, vi ste ubili
moje prijatelje."
"Ne, nisam", ree ona. Brzo, intenzivno, laljivo.
"Ubili ste ih dok sam ja bio u intimnoj vezi sa njihovim umovima. Neki od njih
umrli su na uasan nain."
"Ne. Ne."
"Ne trudite se da laete. Seate se, ja mogu da vratim ljude iz mrtvih? Mogao
sam da unitim vae selo jednom milju. I znam kada laete."
Na trenutak je utala, razmiljajui o tome. Sigurno je znala za analizatore glasa.
"Ja sam gradonaelnica San Ignjacija. Usledie reperkusije."
"Legalne nee. Imamo nalog za vae privoenje, koji je potpisao guverner vae
pokrajine."
Ona se oglasi kao da pljuje. "Pepe Ano." Njegovo ime bilo je Pelipjanokio,
italijansko, ali njen panski preveo ga je kao 'Do upak'.
"Shvatam da nije mnogo popularan meu pobunjenicima. Ali bio je jedan od
vas."
"On je nasledio plantau kafe od svog strica i toliko je bio lo zemljoradnik da ni
rotkvice nisu mogle da mu rastu. Kupili ste njegovu zemlju, kupili ste njega."
Smatrala je to istinom, i verovatno je bilo tako. "Mi ga nismo zavrbovali", rekoh
ja, nagaajui. Nisam znao mnogo toga o istoriji tog grada ili pokrajine. "Zar on
nije doao nama? Deklarisao se..."
"Ma nemojte. Kao to bi gladan pas doao svakome ko iznese hranu. Ne mislite
valjda da je on na predstavnik?"
"Pravo da vam kaem, senjora, nismo bili konsultovani. Da li vi konsultujete
svoje vojnike pre nego to im izdate nareenje?"
"Mi... Ja ne znam nita o tome." To je izazvalo pravu zvonjavu. Kao to je znala,
njihovi vojnici jesu uestvovali u donoenju odluka. To im je smanjivalo
delotvornost, ali davalo je izvesnu logiku imenu Demokratska Narodna Armija.

Helikopter najednom suknu levo, pa desno, ubrzavajui. Pruih ruku da bih

spreio pad.
"Projektil", rekoh, povezan sa letaem.
"teta to je promaio."
"Vi ste jedino ivo bie na ovoj letelici, senjora. Mi ostali bezbedni smo u
Portobelu."
Ona se na to osmehnu. "Ne bih rekla da ste ba toliko bezbedni. Zar upravo to
nije bilo razlog za ovu malu otmicu?"

23.
ena je spadala u srenih devedeset odsto koji preive prikljuivanje bez
posledica, i dala je islednicima Saveza imena tri preostala tenientesa koji su
uestvovali u masakru u Portobelu. to se tie njenog uea u tome, osuena je
na smrt, ali ta presuda preinaena je u doivotnu robiju. Poslali su je u veliki
logor za ratne zarobljenike u Zoni Kanala, a prikljuak u njenoj lobanji bio je
jemstvo da tamo nee uestvovati ni u kakvoj zaveri.
Nije bilo nimalo za uenje da su, za etiri sata koliko je trebalo da je dovedemo
u Portobelo i instaliramo prikljuak, tri preostala tenientesa sa porodicama
nestali, oterani u podzemlje - da bi se moda jednog dana vratili. Otisci prstiju i
are mrenjaa obeleile su ih kao pobunjenike, ali nije bilo jemstva da su dosjei
autentini. Imali su godine na raspolaganju da izvre zamenu. Svako od njih
mogao bi ponovo da se pojavi na kapiji baze u Portobelu sa molbom za
zaposlenje.
Naravno, Savez je otpustio sve zaposlene Hispanose u bazi Portobelo, a mogao
je isto to da uradi i u itavom gradu, ak i u zemlji. Ali, to je moglo da bude
kontraproduktivno na due staze. Savez je obezbeivao treinu radnih mesta u
Panami. Izbacivanje tih ljudi s posla verovatno bi gurnulo jo jednu zemlju u
redove Ngumija.

Marks i drugi smatrali su i poduavali da je priroda rata ekonomska. Ipak, niko u

devetnaestom veku nije mogao da predvidi svet dvadeset prvog, gde je polovina
sveta morala da radi za svoj pirina ili hleb, dok je druga polovina naprosto
ekala u redu pred velikodunim mainama.

24.
Vod se vratio u grad pred samu zoru, sa nalozima za hapenje tri voe
pobunjenika. Uli su u kue u grupama od po troje, istovremeno upali u
oblacima dima i gasa za izazivanje munine, upropastivi vrednost tih
nekretnina, ali nikoga nisu zatekli. Nije bilo nikakvog otpora, pa su se hitro
udaljili i deset razliitih pravaca.
Sastali su se oko dvadeset kilometara nizbrdo, kod prodavnice krmiva i kantine.
Kantina je satima ve bila zatvorena, ali jedan gost je i dalje bio tu, ispod jednog
od stolova napolju, i hrkao. Nisu ga probudili.
Ostatak zadatka bila je veba iz zlobe koju je odsanjao neki polubudni genije
iznerviran to te noi nije bilo vie zarobljenika. Trebalo je da se vrate na brdo i
sistematski unite prinose koji su pripadali trojici odbeglih pobunjenika.
Dvojica su bili plantaeri kafe, pa je Dulijan naredio svojim ljudima da
poupaju grmlje iz korenja i ostave ga tamo; pretpostavljao je da bi ono moglo
sutradan da se ponovo zasadi.
'Prinos' treega predstavljala je jedina gvoara u gradu. Da je Dulijan pitao,
verovatno bi dobio nareenje da je spali. Zato nije pitao; on i jo troje samo su
razvalili vrata i pobacali svu robu na ulicu. Neka grad odlui hoe li potovati
imovinu tog oveka.
Do tada je veini stanovnika grada bilo dosta prainara, a odaslana im je i
poruka da maine nee ubijati ukoliko ne budu isprovocirane. Ipak, dvojica
ambicioznih snajperista pojavili su se sa laserima, pa su morali da budu
onesposobljeni, ali prainari su bili u stanju da upotrebe strelice za
uspavljivanje.

Park, ubilaki novajlija u vodu, tu je Dulijanu priredio malo problema.

Usprotivio se korienju strelica - to je tehniki predstavljalo odbijanje
nareenja pod vatrom, zrelo za vojni sud - a onda, kada je i nanianio strelicom,
naciljao je u oko snajperiste, to bi izazvalo smrtonosnu povredu. Dulijan je to
primetio taman na vreme da mentalno vikne: "Prekini paljbu!" i dodeli
snajperistu Klodu, koji ga je pogodio u rame i uspavao.
Tako, kao demonstracija sile, misija je bila srazmerno uspena, mada se
Dulijan pitao u emu je bio njen smisao. Stanovnici grada verovatno e na to
gledati kao na siledijski vandalizam. Moda je trebalo da spali radnju i sterilie
imanja dvojice zemljoradnika. Ali, nadao se da e uzdrani pristup imati bolji
uinak: laserom je ispisao sprenu poruku na okreenom zidu gvoare, koji su
Psihopi preveli na formalni panski: "Po pravilu, dvanaestoro vas trebalo bi da
strada zbog dvanaest naih koje ste pobili. Neka se to vie ne deava."

25.
Kada sam doao kui u utorak uvee, pod vratima sam naao poruku:
Dragi,
Poklon je divan. Sino sam otila na koncert samo da bih mogla da se sveano
obuem i razmeem se njime. Dvoje ljudi pitalo je od koga je to, a ja sam bila
zagonetna: od prijatelja.
Pa, prijatelju, donela sam jednu veliku odluku, i mislim da je to delom poklon za
tebe. Otila sam u Gvadalaharu da mi instaliraju prikljuak.
Nisam htela da saekam i porazgovaram o tome sa tobom, zato to ne elim da
sa mnom deli odgovornost za to, za sluaj da neto krene kako ne valja.
Zapravo, odluila sam se zahvaljujui izvetaju u vestima, koji sam ti ostavila u
raunaru pod adresom 'zakon. prikljuak.'
Praktino, neki ovek iz Ostina doao je do prikljuka, pa su ga izbacili sa
administrativnog posla; pozvao se na klauzulu o protivljenju prikljucima na
osnovu teksakih zakona protiv diskriminacije u zaposlenju. Sud je presudio u

njegovu korist, tako da to se profesije tie mogu, makar za sada, da slobodno to

uradim.
Znam sve o fizikoj opasnosti, a takoe znam i koliko je neprilino za enu
mojih godina i poloaja da se podvrgne tom riziku zbog neega to se svodi na
ljubomoru: ne mogu da se takmiim sa tvojim seanjem na Karolin, a ne mogu
ni da delim sa tobom ivot onako kako to ine Kendi i ostale - ene koje, kako
se kune, ne voli.
Ovako smo osloboeni prepirke. Vratiu se u ponedeljak ili utorak. Jesmo li
dogovorili izlazak?
S ljubavlju,
Amelija
Proitao sam to dvaput, a onda jurnuo prema telefonu. Kod nje se niko nije
javljao. Zato sam pustio druge poruke i uo onu od koje sam najvie strepeo:
"Senjor Klas, vae ime i broj dala nam je Amelija Harding, rekavi da ste vi
osoba koju treba zvati u sluaju neeg nepredvienog. Zovemo takoe izvesnog
profesora Hejsa.
Profesorica Harding dola je ovamo, na Clnica de ciruga restorativa y
aumentativa de Guadalajara da joj instaliramo puente mental, ono to vi nazivate
prikljuak. Operacija nije prola valjano, i ona je potpuno paralizovana. Moe da
die bez pomoi i reaguje na vizuelne i zvune stimulanse, ali ne moe da
govori.
elimo sa vama da razmotrimo nekoliko mogunosti. Senjora Harding navela je
vas umesto najblieg srodnika. Moje ime je Rodrigo Spenser, i ef sam la
divisin quirrgica para instalacin y extraccin de implantas craniales hirurkog odeljenja za instalaciju i uklanjanje implanta lobanje." Ostavio je ime i
adresu.
Ta poruka ostavljena je u nedelju uvee. Sledeu je ostavio Hejs, u ponedeljak,
rekavi da je proverio moj raspored i da nee nita da preduzima dok se ne
vratim kui. Na brzinu sam se obrijao i pozvao njegov kuni broj.

Bilo je tek deset, ali javio mi se bez slike. Kada je uo da sam to ja, ukljuio je
ekran, trljajui lice. Oito sam ga digao iz kreveta.
"Dulijane. Izvini... Radno vreme mi je potpuno poremeeno jer vrimo testove
za veliki skok. Inenjeri su me drali sve do tri sata prole noi.
Dobro, gledaj. U vezi sa Blejz. Nije nikakva tajna da ste vas dvoje u emi.
Shvatam zbog ega ona eli da bude diskretna, i cenim to, ali izmeu nas
dvojice to nije nikakav inilac." Njegov osmeh i iskreni bol u njemu. "Dobro?"
"Naravno. Mislio sam..."
"ta to bi sa Gvadalaharom?"
"Ja, jo sam malo u oku. Otii u do grada i uhvatiti prvi voz; dva sata, etiri,
zavisi od veze... ne, prvo u pozvati bazu i proveriti mogu li da odletim tamo."
"A kad stigne?"
"Morau da porazgovaram sa ljudima. Imam prikljuak, ali ne znam mnogo toga
o instaliranju - mislim, mene su regrutovali; niko mi nije dozvolio da biram.
Pokuau da razgovaram sa njom."
"Sinko, rekli su da ne moe da govori. Paralizovana je."
"Znam, znam. Ali to je samo motorna funkcija. Ako moemo da se prikljuimo,
moemo i da razgovaramo. Saznau ta eli."
"Dobro." On zavrte glavom. "Dobro. Ali kai joj ta ja elim. elim da se vrati
na posao koliko danas. Jue. Makro e da joj skine glavu." Pokuavao je da
zvui ljutito. "Prokleto blesavo, sasvim joj prilii. Zovi me iz Meksika."
"Hou." On klimnu glavom i prekinu vezu.
Pozvao sam bazu i saznao da nema planiranih direktnih letova. Mogao sam da se
vratim u Portobelo i uhvatim let za Meksiko Siti ujutro. Gracias, pero no gracias.
Ukucao sam elezniki red vonje i pozvao taksi.
Vonja do Gvadalahare trajala je samo tri sata, ali gadna tri sata. Stigao sam u
bolnicu oko pola dva, ali naravno da nisam mogao dalje od prijavnice. Ne sve do
sedam; ak i tada, neu moi da vidim Ameliju sve dok ne doe doktor Spenser,
moda u osam, moda u devet.

Uzeo sam 'mediocuarto' - polusobu - u motelu preko puta, samo sa sofom i

svetiljkom. Nisam mogao da spavam, pa sam naao prodavnicu otvorenu cele
noi i uzeo bocu tekile almendrade i asopis. Posrkao sam oko pola boce,
probijajui se s mukom kroz asopis, lanak po lanak. Moj govorni panski bio
je dobar, ali teko mi je da pratim komplikovani pisani tekst, poto nikada taj
jezik nisam uio u koli. Bio je tu dugaak lanak o razlozima za i protiv
eutanazija-lutrije za stare, to je bilo dovoljno zastraujue bez obzira na to to
sam shvatio samo polovinu rei.
U vestima o ratu bio je pasus o naem poduhvatu otmice, koji je opisan kao
policijska akcija odravanja mira uz upadanje u zasedu pobunjenika.
Pretpostavljam da ne prodaju mnogo primeraka u Kostariki. Ili moda samo
tampaju drugaiju verziju.
Bio je to zabavan asopis, sa oglasima koji bi u nekim od Sjedinjenih Drava
predstavljali nelegalnu pornografiju. Duplerice od est slika koje se pomeraju u
stroboskopskim trzajima ako zatresete stranicu. Poput veine mukih italaca,
pretpostavljam, pronaao sam zanimljiv nain za drmanje stranice, to mi je
konano pomoglo da zaspim.
U sedam sam otiao u ekaonicu i itao manje zanimljive asopise sat i po, kada
se doktor Spenser konano pojavio. Bio je visok i plav, a govorio je engleski sa
meksikim naglaskom gustim poput vonog sosa.
"Najpre u moju kancelariju, hodite." Uzeo me je za miicu i poveo hodnikom.
Kancelarija mu je bila obina soba bez prozora sa radnim stolom i dve stolice;
jedna stolica bila je zauzeta.
"Marti!"
On klimnu glavom. "Hejs me je pozvao, poto je razgovarao sa tobom. Blejz je
rekla neto o meni."
"ast nam je to ste ovde, doktore Larin." Spenser sede za sto.
Ja sedoh na drugu tvrdu stolicu. "Pa, kakve mogunosti imamo?"
"Dirigovanu nanohirurgiju", ree Spenser. "Ne postoji druga mogunost."

"Ali, postoji", ree Marti, "tehniki."

"Ne legalno."
"To bismo mogli da zaobiemo."
"Da li bi mi neko rekao o emu to govorite?"
"Meksiki zakon nije toliko liberalan kao ameriki", ree Marti, "po pitanju
samoodluivanja."
"U vaoj zemlji", ree Spenser, "imala bi opciju da nastavi da vegetira."
"Dobro reeno, doktore Spenser. Moglo bi takoe da se kae da bi imala opciju
da ne rizikuje ivot i razum."
"Neto mi tu izmie", rekoh ja.
"Ne bi trebalo. Ona je prikljuena, Dulijane! Moe da ivi punim ivotom, a da
ne pomeri ni mii."
"to je gnusno."
"To predstavlja jednu opciju. Nanohirurgija je rizina."
"Ne toliko. Nije toliko rizina. Ms o menos koliko i prikljuak. Imamo
oporavak od devedeset dva odsto."
"Mislite, devedeset dva odsto pacijenata preivi", ree Marti. "Koliko ih se
potpuno oporavi?"
On slegnu ramenima, dvaput. "Te brojke. Ne znae nita. Zdrava je i srazmerno
mlada. Operacija je nee ubiti."
"Ona je briljantna fiziarka. Ako se probudi sa oteenjem mozga, to izie na
isto kao i odsustvo oporavka."
"Sa time je upoznata pre instalacije prikljuka." On die dokument od est
stranica. "Pre nego to je potpisala pristanak."
"Zato je ne prikljuite i ne pitate nju?" rekoh ja.
"Nije to tako jednostavno", ree Spenser. "im se prvi put prikljui, stvaraju se
novi nervni putevi. Mrea raste..." On mahnu rukom. "Raste vie nego brzo."
"Raste eksponencijalnom stopom", ree Marti. "to je due prikljuena, to vie
iskustava ima, to je tee sve ponititi."

"I to je razlog da je ne pitamo."

"U Americi biste morali", ree Marti. "Pravo na puno odluivanje."
"Amerika je veoma udna zemlja. Ne smeta vam to to kaem?"
"Ako bih se prikljuio sa njom", rekoh ja, "mogao bih da uem i iziem muy
pronto. Doktor Larin ima prikljuak due od mene, ali ne kao svakodnevnu
alatku, onako kako ga koristi jedan mehaniar." Spenser se na to namrti.
"Vojnik."
"Da... recimo da je tako." On se nasloni i zastade. "Ipak, to je protivzakonito."
Marti ga pogleda. "A taj zakon se nikad ne kri."
"Mislim da biste vi rekli da se on 'zaobilazi'. Zakon se zaobilazi, za strance."
Marti nedvosmisleno pokaza na ta misli pomou palca i dva prsta. "Pa... nije to
ba mito, u pravom smislu rei. Malo birokratije i taksa. Da li ijedan od vas
ima..." On otvori ladicu i ree: "Poder."
Ladica odgovori: "Punomoje."
"Imate li od nje neto takvo?"
Zgledasmo se i odmahnusmo glavama. "Iznenadila nas je obojicu."
"Nije bila dobro obavetena. Trebalo je da uradi to. Da li je neko od vas njen
verenik?"
"Moglo bi tako da se kae", rekoh ja.
"Bueno, dobro." On uze karticu iz ladice i dodade mi je. "Idite u ovu kancelariju
posle devet sati i ova ena e vam izdati privremenu designacin de
responsabilidad." On ponovi to svojoj ladici. "Privremenu dodelu pravne
odgovornosti od strane drave Halisko", prevede ona.
"ekajte", rekoh ja. "To omoguuje neijem vereniku da odobri hirurki
postupak opasan po ivot?"
On slegnu ramenima. "I bratu, sestri. Stricu, strini, sestriu. Samo kada sama ta
osoba ne moe da odlui. Ljudi svakodnevno dolaze u situaciju profesorke
Harding. Po nekoliko njih svakog dana, ako se raunaju Meksiko Siti i
Akapulko."

To je bilo razumljivo; elektivna hirurgija sigurno je jedan od najveih izvora

stranog prihoda u Gvadalahari, moda u itavom Meksiku. Okrenuh karticu; na
engleskom je pisalo: 'Prilagoavanje meksikom pravnom sistemu'.
"Koliko e to da kota?"
"Moda deset hiljada pezosa." Pet stotina dolara.
"Mogu ja to da platim", ree Marti.
"Neka, ja u. Ja sam ovde verenik." Osim toga, imam tri puta veu platu od
njega.
"Svejedno", ree Spenser. "Vratite se sa tim papirom, a ja u da aktiviram
prikljuak. Ali pripremite sopstveni um. Doite do odgovora, pa se iskljuite. To
e biti u svakom smislu bezbednije i lake."
Ali ta ako zatrai od mene da se zadrim?
Trebalo je gotovo isto toliko vremena da pronaem advokate koliko i da stignem
u Gvadalaharu iz Teksasa. Preselili su se.
Nove prostorije nisu im bile upeatljive, sto i kau izgrizen moljcima, ali imali
su sve potrebne papire. Dobio sam ogranieno punomoje koje mi je davalo
ovlaenje za medicinske odluke. Lakoa kojom je taj postupak izveden bila je
pomalo zastraujua.
Kada sam se vratio, uputili su me u Salu B, malu belu prostoriju. Doktor
Spenser je pripremio Ameliju i za prikljuenje i za operaciju, tako da je leala na
kolicima sa infuzijom u obema rukama. Tanak kabl pruao se od njenog potiljka
do sive kutije na stolu. Drugi prikljuak bio je smotan povrh nje. Marti je
dremao na stolici kraj prozora. Probudio se kada sam uao.
"Gde je doktor?" upitah ja.
"Aqui." Bio je odmah iza mene. "Imate papir?" Pruio sam mu ga; pogledao ga
je naas i stavio ga u dep.
On dodirnu Amelijino rame, a onda joj stavi nadlanicu na obraz, zatim na elo, u
neobino materinskom gestu.
"Za vas, znate... ovo nee biti lako."

"Lako? Proveo sam treinu ivota..."

"Prikljuen, si. Ali ne sa nekim ko to nikada ranije nije radio. Ne sa nekim koga
volite." On pokaza. "Prinesite tu stolicu i sedite."
Dok sam to radio, on je kopao po nekoliko ladica. "Zadignite rukav."
Uradio sam to i on mi skinu malje brijaen sa male povrine koe, pa odmota
'derm i nalepi mi ga.
"ta je to, za umirenje?"
"Ne ba. To na neki nain izaziva umirenje. Ublaava udar, ok prvog kontakta."
"Ali, obavio sam prvi kontakt bar deset puta."
"Da, ali samo dok je vaa vojska imala kontrolu nad... ime? Sistemom
krvotoka? Tada ste bili pod drogama, pa ete biti i sada."
Osetio sam to kao blagi amar. uo je kako sam naglo udahnuo.
"Listo?"
"Samo napred." On razmota kabl i zavue mi prikljuak u leite, sa metalnim
kljocanjem. Nita se ne dogodi. Onda okrenu prekida.
Amelija se najednom okrenu da me pogleda i ja osetih poznato udvostruavanje
vida, zagledan u sebe dok sam gledao u nju. Naravno, njoj taj oseaj nije bio
poznat i mene posredno obuze zbrka i panika. Kasnije je lake, mila, dri se!
Pokuao sam da joj pokaem kako da razdvoji dve slike, mentalnim postupkom
koji nije bio nimalo tei od defokusiranja oiju. Trenutak kasnije, uspela je,
smirila se i pokuala da obrazuje rei.
Ne mora da verbalizuje, odaslao sam joj. Samo pomisli ono to eli da kae.
Zatraila je da dodirnem lice i lagano preem rukum niz prsa do krila, do
genitalija.
"Devedeset sekundi", ree doktor. "Tenga prisa."
Uivao sam u udesima otkria. To nije ba bilo poput razlike izmeu slepila i
vida, ali jeste bilo kao da ste itavog ivota nosili veoma tamne naoari, sa
jednim neprozirnim soivom, a onda ih najednom vie nema. Svet ispunjen
sjajem, dubinom i bojama.

Naalost, navikne se na to, odaslao sam. To ti postane naprosto druga vrsta

vida. Postojanja, odgovori ona.
U jednom naletu getalta, saoptio sam joj kakve su joj opcije i u emu je
opasnost predugog prikljuenja. Posle kratke tiine, odgovorila mi je pojedinim
reima. Preneo sam njena pitanja doktoru Spenseru, govorei sporo kao robot.
"Ako mi uklone prikljuak, a oteenje mozga i dalje bude takvo da ne mogu da
radim, moe li prikljuak da mi se ponovo ugradi?"
"Ako neko za to plati, da. Mada e vam percepcija biti umanjena."
"Ja u platiti za to."
"Ko to od vas dvoje?"
"Dulijan."
inilo se da je pauza veoma duga. Ona progovori kroz mene: "Dobro, uradiu to
onda. Ali pod jednim uslovom. Najpre da vodimo ljubav ovako. Seks.
Prikljueni."
"Apsolutno ne. Svaki sekund vaeg razgovora poveava rizik. Ako to uradite,
moda se vie nikada neete vratiti u normalu."
Video sam kako posee za prekidaem i zgrabio ga za ruku. "Samo sekund."
Ustao sam i poljubio Ameliju, sa rukom na njenoj dojci. Obuze me trenutna
oluja podeljene radosti, a onda ona nestade i ja zauh kljocanje prekidaa,
osetivi da, sav u suzama, ljubim inertni simulakrum. Sedoh natrag kao baeni
dak. On nas iskljui i ne ree nita, ali me strogo pogleda i zavrte glavom.
Deo tog naleta oseanja sastojao se od: "Kakav god bio rizik, zbog ovoga vredi",
ali da li je to poteklo od nje, mene, ili oboje, nisam mogao da razluim.
Neki mukarac i ena u zelenoj odei dogurae u prostoriju kolica sa opremom.
"Vas dvojica sada morate otii. Vratite se za deset, dvanaest sati."
"Radije bih da ostanem da posmatram", ree Marti.
"U redu." On zatrai od ene na panskom da pronae za Martija mantil i pokae
mu gde je limpiador.

Siao sam do predvorja i iziao. Nebo je bilo crvenkastonarandasto od

zagaenja; poslednjim meksikim novcem kupio sam masku iz ulinog
automata.
Pomislio sam da proetam sve dok ne pronaem menjanicu i mapu grada.
Nikada nisam bio u Gvadalahari i nisam znao gde se nalazi centar grada. U
gradu dvaput veem od Njujorka, to verovatno i nije bilo mnogo vano. Krenuo
sam dalje od sunca.
Bolniki kraj bio je pun prosjaka koji su tvrdili da im je novac potreban za
lekove ili leenje; koji su vam gurali svoju bolesnu decu pod nos ili pokazivali
ireve ili patrljke. Neki mukarci bili su agresivni. Odgovorio sam im reanjem
na loem panskom i bilo mi je drago to sam podmitio graniara sa deset dolara
da mi dozvoli da prenesem paklu.
Deca su izgledala bledo, bez nade. Nisam o Meksiku znao onoliko koliko je
trebalo, iako sam iveo odmah severno od njega, ali bio sam siguran da imaju
neku vrstu socijalizovane medicine. Oigledno, ne za svakoga. Pretpostavio sam
da je to poput izobilja iz nanofabrika koje smo im velikoduno dodelili: nije bilo
mnogo onih na poetku reda.
Neki prosjaci upadljivo su me ignorisali, ili ak apatom izgovarali rasistike
epitete na jeziku koji su mislili da ne razumem. Stvari su se toliko izmenile.
Posetili smo Meksiko kada sam bio jo u osnovnoj koli, i moj otac, koji je
odrastao na Jugu, veliao je tamonju popustljivost prema svim bojama koe.
Tretirali su ga kao da je bilo koji drugi gringo. Krivimo Ngumija za prejuicio
Meksika, ali za to je delimino kriva Amerika. Na nju su se ugledali.
Doao sam do neke avenije sa osam traka, zakrene sporim saobraajem, i
skrenuo desno. Ovde jedva da je bio po jedan prosjak u bloku. Posle oko jedne
milje pranjavih i bunih naselja za one sa niskim primanjima, doao sam do
pozamanog parkiralita iznad podzemnog trnog centra. Proao sam kroz
bezbednosnu proveru, to me je kotalo jo pet dolara za paklu, pa sam krenuo
kliznom stazom nanie, do glavnog nivoa.

Tu su bile tri menjanice, sa donekle razliitim kursevima i svaka sa drugaijom

provizijom. Izraunao sam u glavi i nisam se iznenadio kad sam ustanovio da, za
svakodnevne iznose, ona sa najgorim kursom zapravo predstavlja najpovoljniju
varijantu.
Gladan, pronaao sam restoran i uzeo iniju oktopoda, onih malih sa pipcima
dugakim jedan in, uz par tortilja i olju aja. Onda sam krenuo u potragu za
diverzijom.
Tamo je bilo nanizano pet-est prodavnica prikljuaka, koje su nudile donekle
drugaije pustolovine od svojih amerikih parnjaka. Neka vas raspori bik - no
gracias. Podvrgnite se ili izvedite operaciju promene pola, u oba smera. Umrite
na poroaju. Proivite Hristove muke. Tu je bio red; mora da je bio neki crkveni
praznik. Tu je moda svakog dana neki svetac.
Bilo je tu i uobiajenih muko-enskih atrakcija, a jedna od njih je nudila i
ubrzano putovanje kroz 'va lini' digestivni trakt! Ne znam samo kako sam se
uzdrao.
Zbunjujue arolike radnje i pijane tezge, poput Portobela umnoenog stotinu
puta. Svakodnevne stvari koje je jedan Amerikanac automatski dobijao ovde su
morale da se kupuju - i to ne po fiksnoj ceni.
To mi je bilo poznato zahvaljujui etnjama po Portobelu. Domaice i poneki
mukarac dolazili su svakog jutra u mercado da se cenkaju oko dnevnih
namirnica. Jo ih je bilo mnogo, ak i u dva po podne. Za jednog stranca, kao da
polovina tezgi predstavlja poprite prilino silovite svae, podignutih glasova,
uzmahanih ruku. Ali to je, zapravo, samo deo socijalne rutine, kako za prodavca,
tako i za kupca. "Nije valjda da trai deset pezosa za taj nikakav pasulj? Prole
nedelje je kotao pet pezosa, i jo bio odlian!" "Izdaje te pamenje, baba. Prole
nedelje kotao je osam pezosa i bio je tako smeuran da niko nije hteo da ga
uzme ni za dabe! Ovo ti je pasulj nad pasuljem!" "Mogu da ti dam est pezosa.
Treba mi pasulj za veeru, a moja majka zna kako da ga omeka sodom." "Tvoja
majka? Poalji mi majku ovamo, i ima da mi plati devet pezosa", i tako dalje.

Bio je to nain da se ubije vreme; prava bitka odvijae se izmeu sedam i osam
pezosa.
Riblja pijaca bila je zanimljiva. Bilo je tu mnogo raznovrsnije ribe nego u
teksakim prodavnicama - krupan bakalar i losos koji je poticao iz hladnog
severnog Atlantika i Pacifika, egzotina koralna riba jarkih boja, uskoprcane
ive jegulje, i rezervoari ogromnih japanskih kampi - sve se to proizvodilo u
gradu, klonirano ili sa ubrzanim rastom u tankovima. Malobrojne lokalne vrste
svee ribe - mahom keige iz jezera apala - kotaju deset puta vie od onih
najegzotinijih.
Kupio sam malu porciju te ribe - grgea, osuenog na suncu i mariniranog, sa
limunom i ljutom paprikom u prilogu - to bi me obeleilo kao turistu ak i da
nisam bio crnac odeven poput Amerikanca.
Izbrojao sam svoje pezose i potraio poklon za Ameliju. Nakit sam joj ve
poklonio, to je i doprinelo da dospemo u ovu nevolju, a ona ne bi nosila etniku
odeu.
Uasavajui praktini glas doapnuo mi je da saekam dok se operacija ne
zavri. Ali zakljuio sam da je ta kupovina poklona ionako pre namenjena meni
nego njoj. Neka vrsta komercijalne zamene za molitvu.
Bila je tu jedna ogromna tezga sa starim knjigama, kako onim papirnim, tako i
ranijim verzijama knjiga za gledanje - veina je bila u formatima i sa izvorima
energije zastarelim ve decenijama, samo za kolekcionare elektronskih
kurioziteta, ne za itaoce.
Imali su dve police knjiga na engleskom, veinom romana. Verovatno bi joj se
neki od njih svideo, ali to je izazivalo nedoumicu: ako je knjiga dovoljno
poznata da joj prepoznam naslov, onda je ona verovatno ve ima, ili ju je makar
proitala.
Utroio sam jedan sat pokuavajui da se odluim, itajui po prvih nekoliko
strana svake knjige za koju nisam uo. Konano sam se vratio knjizi Dugo

zbogom Rejmonda endlera, koja je bila laka za itanje, a ujedno je imala i

koni povez, sa utisnutim igom 'Pononi klub misterija'.
Seo sam kraj vodoskoka i neko vreme itao. Zanosna knjiga, vremensko
putovanje ne samo zbog onoga o emu je bilo re i zbog naina na koji je
napisana, ve i zbog same fizike pojave - teak pouteo papir, opip i plesniv
miris koe. Koe ivotinje mrtve ve due od jednog veka, ako nije u pitanju
imitacija.
Ipak, mermerne stepenice i nisu bili mnogo udobne - noge su mi utrnule od
zadnjice do kolena - pa sam jo malo tumarao. Na drugom spratu nanie bilo je
skupljih radnji, ali tu su se nalazile i kabine sa prikljucima koje su bile gotovo
besplatne, pod sponzorstvom putnikih agencija i raznih zemalja. Za dvadeset
pezosa, proveo sam trideset minuta u Francuskoj.
To je bilo neobino iskustvo. Govorni delovi bili su na brzom meksikom
panskom, tako da sam ih pratio sa potekoama, ali oni neizgovoreni bili su isti
kao i uvek. Neko vreme sam etao Monmartrom, a onda seo na sporu baru koja
je plovila regijom Bordo, da bih se konano skrasio u nekoj gostionici u
Burgundiji, sladei se bogatim sirom i vinom sloenog ukusa. Kada se sve
zavrilo, ponovo sam umirao od gladi.
Naravno, pravo preko puta kabine nalazio se francuski restoran, ali nisam morao
ni da pogledam jelovnik da bih shvatio da mi je nedostupan. Vratio sam se gore i
pronaao mestace sa mnogo malih stolova i muzikom koja nije bila odve
buna, pa sam smlavio porciju taquitos varios. Onda sam se umio i dovrio
itanje knjige tamo, uz pijuckanje piva i oljicu kafe.
Kada sam okonao knjigu, bilo je tek osam, i dalje dva sata pre nego to bih
mogao da obiem Ameliju. Nisam eleo da se motam oko klinike, ali trni
centar postajao je tegobno buan pri prelasku iz veernjeg u noni ritam. Petest marijai orkestara pokuavalo je da na sebe privue panju uz tretanje i
tutnjavu moderne muzike iz nonih klubova. Neke vrlo zavodljive ene sedele
su u izlozima slube za pratnju, tri su nosile bedeve 'PM', to je znailo da

imaju prikljuak. To bi bio sjajan nain da provedem sledea dva sata - seks s
prikljukom i oseanje krivice.
Na kraju sam poeo da tumaram po stambenoj etvrti u blizini, srazmerno
siguran zahvaljujui pakli, iako je kraj bio oronuo i pomalo pretei.
Uzeo sam buket cvea u bolnikoj prodavnici, upola cene poto su zatvarali, i
popeo se u ekaonicu da saekam. Marti je bio tamo, prikljuen na prenosivi
radni terminal. Digao je naas pogled kada sam uao, subvokalizovao neto u
mikrofon na grlu, i iskljuio se.
"Izgleda prilino dobro", ree on, "bolje nego to sam oekivao. Naravno,
neemo biti sigurni sve dok se ne probudi, ali njen multifazni EEG izgleda
dobro, za nju normalno."
Ton mu je odraavao napetost. Spustio sam cvee i knjigu na nizak plastini sto
po kome su bili razbacani asopisi. "Koliko treba da se probudi?"
On pogleda na sat. "Jo pola sata. U dvanaest."
"Je li doktor tu negde?"
"Spenser? Ne, otiao je kui odmah posle operacije. Imam njegov broj ako... za
svaki sluaj."
Sedoh kraj njega. "Marti. ta to izbegava da mi kae?"
"ta eli da zna?" Pogled mu je bio postojan, ali i dalje mu se neto naziralo u
glasu. "Hoe da vidi snimak uklanjanja prikljuka? Obeavam ti da e se
ispovraati."
"Samo hou da znam ta to izbegava da mi kae."
On slegnu ramenima i pogleda u stranu. "Nisam siguran koliko toga zna. Od
onog najosnovnijeg, pa navie... ona nee umreti. Moi e da hoda i govori.
Hoe li to biti ista ona ena koju si voleo? Ne znam. EEG nam ne saoptava
moe li ona da se bavi aritmetikom, a kamoli algebrom, kalkulusom, ta god bilo
to to vi radite."
"Isuse."

"Ali, gledaj. Jue, u ovo vreme, bila je na rubu smrti. Da je bila u malo gorem
stanju, saekala bi te poruka sa pitanjem da li da se respirator iskljui ili ne."
Klimnuh glavom; bolniarka na Prijemnom upotrebila je iste rei. "Moda me
nee ni prepoznati."
"A moda e to biti upravo ista ona ena."
"Sa rupom u glavi zbog mene."
"Pa, nije u pitanju rupa, ve neupotrebljivi prikljuak. Vratili smo ga posle
otklanjanja veze, da bismo na minimum smanjili mehaniki pritisak na modano
tkivo u okruenju."
"Ali on nije prikaen. Nismo mogli..."
"Izvinite."
Neobrijani bolniar ue, klonuo od premora. "Senjor Klas?" Digoh ruku.
"Pacijentkinja u 201 pita za vas."
Krenuh hodnikom. "Nemojte se zadravati. Treba da spava."
"Vai." Vrata su joj bila otvorena. U sobi su bila jo dva kreveta, ali prazna.
Imala je kapu od gaze, oi su joj bile zatvorene, a arav navuen do ramena.
Bez cevi ili ica, to me je iznenadilo. Monitor iznad kreveta prikazivao je
nazubljene stalaktite otkucaja njenog srca.
Ona otvori oi. "Dulijane." Izvi aku ispod arava i zgrabi moju. Neno se
poljubismo.
"ao mi je to nije uspelo", ree ona. "Ali nikad mi nee biti ao to sam
pokuala. Nikad."
Nisam mogao nita da kaem. Samo sam joj trljao ruku meu akama.
"Mislim da sam... neoteena. Pitaj me neto, u vezi sa naukom."
"Uh... ta je Avagadrov broj?"
"O, pitaj to hemiare. U pitanju je broj molekula u krtici. Ako trai broj
molekula u armadilu, to je Armadilov broj."
Pa, ako je bila u stanju da zbija loe viceve, bila je makar upola normalna.
"Koliko je trajanje pica delta rezonance? Kad pioni pobuuju protone."

"Oko deset na minus dvadeset trei. Daj neto ee."

"To kae svim momcima?" Ona se slabano osmehnu. "Sluaj, odspavaj malo.
Biu napolju."
"Bie mi dobro. Vrati se u Hjuston."
"Ne."
"Onda samo jedan dan. ta je danas, utorak?"
"Sreda."
"Mora da se vrati do sutra uvee kako bi me pokrivao za seminar. Seniorski
seminar."
"Razgovaraemo ujutro." Bilo je mnogo kvalifikovanijih ljudi za to.
"Obeava?"
"Obeavam da u srediti to." Makar telefonskim pozivom. "Sad malo odspavaj."
Marti i ja otili smo do mainske kantine u podrumu. Uzeo je au jakog
'bustela' - da ostane budan za voz u 1:30 - a ja sam uzeo pivo. Ispostavilo se da
je bezalkoholno, specijalno pravljeno za bolnice i kole. Ispriao sam mu o
'Armadilovom broju' i svemu ostalom.
"Izgleda da je sasvim itava." On srknu kafu i stavi u nju jo dve kocke eera.
"Ljudi ponekad izgube delove pamenja, to neko vreme ne primete. Naravno,
nije sve bilo badava."
"Nije." Jedan poljubac, jedan dodir. "Sea se da je bila prikljuena, koliko, tri
minuta?"
"A moda tu bude jo neeg", ree on oprezno. Izvue dve trake sa podacima iz
depa koulje i stavi ih na sto. "Ovde se nalaze kompletne kopije njenih
rezultata. Ne bih smeo da ih posedujem; skuplji su od same operacije."
"Mogao bih da pomognem u plaanju..."
"Ne, novac je od stipendije. Stvar je u tome da je njena operacija bila s razlogom
neuspena. Ne obavezno zbog nedostatka Spenserove umenosti ili brige, ali s
razlogom."
"Je li to neto to bi moglo da se ispravi?"

On zavrte glavom, pa slegnu ramenima. "Deavalo se."

"Hoe da kae da bi moglo opet da se ugradi? Nikada nisam uo za to."
"Zato to se veoma retko izvodi. Obino nije vredno rizika. Pokuavaju to ako,
posle vaenja, pacijent i dalje ostane u stanju vegetiranja. To je prilika da on
ponovo uspostavi kontakt sa svetom.
U sluaju Blejzove, to bi bilo preopasno, na sadanjem nivou vetine. A to jeste
vetina, bar onoliko koliko i nauka. Ali, ona se dalje razvija, i moda jednog
dana, ako ustanovimo ta nije bilo kako treba..." On ponovo srknu kafu. "To se
verovatno nee dogoditi, ne za sledeih dvadeset godina. Finansiranje
istraivanja je gotovo potpuno vojno, a to nije oblast koja vojsku mnogo zanima.
Ako ugradnja kod mehaniara ne uspe, oni naprosto regrutuju nekog drugog.
Ponovo sam probao pivo i zakljuio da nee postati nita bolje. "Sada je potpuno
iskljuena? Ako bismo se prikljuili, ona ne bi osetila nita?"
"Mogli biste da pokuate. Postoji i dalje spoj sa nekoliko manjih ganglija. Par
neurona tu i tamo - kada vratimo metalno jezgro prikljuka, neki od njih ponovo
uspostave kontakt."
"Vredi pokuati."
"Ne oekuj nita. Ljudi u njenom stanju mogu da odu u radnju za prikljuke i
iznajme neki stvarno ekstreman, poput putovanja u smrt, ali jedino to osete
jeste blago halucinantno zujanje; nita konkretno. Ako se naprosto prikljue sa
nekom osobom, bez posredovanja, nema stvarnog efekta. Moda je to placebo
efekt, ukoliko oekuju da im se neto desi."
"Uini nam uslugu", rekoh ja. "Nemoj to da joj kae."

26.
Pristavi na komprimis, Dulijan je otiao vozom do Hjustona i zadrao se
taman toliko da zameni Ameliju na seminaru o esticama - studenti nisu bili ba
oduevljeni to je doktorku Blejz neoekivano zamenio neki mladi docent - a
onda se vratio pononim vozom u Gvadalaharu.

Kako se ispostavilo, Ameliju su otpustili iz bolnice sutradan i prevezli

ambulantnim kolima do stacionara u kampusu. Klinika nije elela da pacijent
koji se samo odmara pod nadzorom zauzima skupi krevet u petak; veina njenih
imunih klijenata dolazila je tog dana.
Dulijanu su dozvolili da se vozi sa njom, to se mahom sastojalo u tome da ju
je posmatrao kako spava. Kada je prolo dejstvo sedativa, oko jedan sat pre
Hjustona, razgovarali su prevashodno o poslu; Dulijan je uspeo da izbegne la
o tome ta bi moglo da se dogodi kada bi se prikljuili u njenom gotovo
prikljuenom stanju. Znao je da e ona dovoljno brzo proitati neto o tome i da
e onda morati da se pozabave njenim nadama i razoaranjima. Nije eleo da
ona saini nekakav transcendentalni scenario zasnovan na tom divnom trenutku.
Najbolje to bi moglo da se dogodi bilo bi mnogo manje od toga, a verovatno ne
bi bilo ba nikakvog uinka.
Stacionar je bio blistav spolja i oronuo iznura. Amelija je dobila jedini slobodan
krevet u etvorokrevetnom 'apartmanu' nastanjenom enama dvostruko starijim
od nje, dugoronim ili stalnim stanarkama. Dulijan joj je pomogao da se
smesti, a kada je postalo oigledno da on nije samo njen nametenik, dve stare
dame bile su krajnje uasnute razlikom u boji i godinama. Trea je bila slepa.
Pa, sad su bar bili razotkriveni. To je bila jedina dobra stvar koja je proizila iz
itave zbrke, za njihov lini ivot, ako ve ne za profesionalni.
Amelija nije itala endlerovu knjigu i bila je oduevljena. Teko da e mnogo
vremena provoditi u razgovoru.
Dulijan je, naravno, imao te noi, u petak, zakazan razgovor. Odluio je da se
pojavi u klubu najmanje jedan sat kasnije, kako bi Marti mogao ostalima da
ispria o operacijama i otkrije prljavu istinu o njemu i Ameliji. Ako je to uopte
za bilo koga tamo bila tajna. Kruti Hejs je to znao, a nikada nije pokazao.
Imao je mnogo toga da pozavrava pre 'Specijala subotom uvee', jer nije ni
pogledao potu posle poruke koju je pronaao pod vratima, po povratku iz
Portobela. Neki Hejsov asistent napisao je rezime o probama koje su on i

Amelija propustili; trebae mu par sati da to proui. Onda su tu bile zabrinute

poruke, mahom od ljudi koje e sresti te veeri. Ta vest bila je od onih koje
putuju brzo.
Tek koliko da ivot uini zanimljivijim, bila je tu i poruka njegovog oca koji je
rekao da bi voleo da navrati pri povratku sa Havaja, kako bi Dulijan bolje
mogao da upozna 'Suz', njegovu novu enu. Normalno, bila je tu i telefonska
poruka Dulijanove majke koja se pitala gde je on to i da li bi mu smetalo da
ona svrati kako bi umakla od poslednjih trzaja loeg vremena? Naravno, mama,
ti i Suz super ete se slagati; pomisli samo koliko toga imate zajednikog.
U ovom sluaju, najlaki izlaz bila je istina. Ukucao je majin broj i rekao joj da
moe da doe ako eli, ali njegov otac i Suz bie tu u isto vreme. Poto se
smirila posle toga, brzo joj je ispriao sve o uzbuenjima u protekla etiri dana.
Njena slika na telefonu poprimila je neobian izraz dok je govorio. Ona je
odrasla uz telefone koji su imali samo zvuk, i nikada nije ovladala neutralnim
izrazom koji bi veena ljudi automatski poprimila.
"Znai, ti to prilino ozbiljno sa tom starom enom."
"Starom belom enom, mama." Dulijan se nasmeja njenoj uvreenosti. "I
priam ti ve godinu i po koliko je to sa njom ozbiljno."
"Bela, ljubiasta, zelena, ba me briga. Sine, ona je od mene mlaa samo deset
godina."
"Dvanaest."
"O, hvala ti, Boe, dvanaest! Zar ne uvia koliko blesavo sada izgleda ljudima
koji te okruuju?"
"Samo mi je drago to to vie nije nikakva tajna. A ako nekima izgledamo
blesavo, pa, to je njihov problem, ne na."
Ona odvrati pogled o ekrana. "Ja sam ta koja je blesava, i dvolina. Majka mora
da brine."
"Kad bi jednom dola da je upozna, prestala bi da brine."
"Trebalo bi. Dobro. Pozovi me kad tvoj otac i njegova curica odu u Akron..."

"Kolumbus, mama."
"Gde god. Pozovi me, pa emo se dogovoriti o vremenu."
Gledao je kako joj slika bledi i vrteo glavom. To je govorila ve due od jedne
godine; neto bi uvek iskrslo. Tano je da je bila prilino zauzeta, predavala je
sa punim brojem asova na koledu u Pitsburgu. Ali to oito nije bilo razlog.
Ona zaista nije elela da izgubi svog malog deaka, a injenica da ga gubi zbog
ene dovoljno stare da joj bude sestra bila je groteskna.
Razgovarao je sa Amelijom o tome da odu u Pistburg, ali ona je rekla da ne eli
to da forsira. Ni kod nje stvari nisu bile nimalo jednostavne.
Dve ene su imale suprotstavljene stavove i kada je u pitanju bio njegov posao
mehaniara. Amelija je oigledno bila luda od brige sve vreme dok je bio u
Portobelu - sada, posle masakra, to je bilo jo gore - ali njegova majka je to
tretirala kao idiotski drugi posao koji je morao da obavlja, makar smetao
njegovom stvarnom poslu. Kao da je nikada nije zanimalo ta se zaista deavalo
tamo dole. Amelija je pratila aktivnosti njegove jedinice usredsreeno i pomno
kao neki ratnii. (Nikada to nije priznala, i Dulijan je smatrao da je time elela
da ga potedi napetosti, ali esto bi joj se omakla pitanja o stvarima koje niko
nije mogao da sazna jednostavnim gledanjem vesti.)
Dulijanu je najednom, prekasno, palo na pamet da je Hejs, kao verovatno i svi
ostali u odeljenju, znao ili podozrevao da se neto deava zbog naina na koji se
Amelija ponaala u njegovom odsustvu. Stvarno su se trudili (i to im je
istovremeno bilo zabavno) da igraju uloge 'pukih prijatelja' kada bi dolazili
zajedno na posao. Moda je njihova publika znala za taj scenario.
Sve je to sada bilo deo prolosti. Sa nestrpljenjem je ekao da ode u klub i vidi
kako ljudi reaguju na vesti. Ali jo je imao nekoliko sati, ukoliko je nameravao
da prui Martiju dovoljno vremena da ih pripremi. Nije mu stvarno bilo do rada,
ak ni do pisanja odgovora na potu, pa se izvalio na leaj i zatraio od kocke da
pone da pretrauje.

Kocka je imala ugraenu rutinu koja je analizirala svaku njegovu selekciju, i po

sadrini onoga to mu se dopadalo konstruisala profil preferenci koji je koristila
za pretragu hiljadu osam stotina kanala koji su bili na raspolaganju. Problem je
bio u tome to nije mogao da komunicira sa rutinom; njen jedini pristup sastojao
se od vaeg izbora. Prve godine posle regrutacije, Dulijan je opsesivno gledao
filmove stare itav vek, moda da bi pobegao u svet u kome su ljudi i dogaaji
naprosto bili dobri ili loi. I tako, sada, dok je ta stvar vrila pretragu, posluno
je ispovrtela mnogo puta Dimija Stjuarta i Dona Vejna, a Dulijan je
postupkom objektivnog posmatranja ustanovio da vikanje na nju nimalo ne
vredi.
Hemfri Bogart kod 'Rika'. Poniti. Dimi Stjuart na putu za Vaington. Poniti.
Obilazak Meseevog junog pola, kroz oi iskrcanih robota. Video je najvei
deo toga par godina ranije, ali bilo je dovoljno zanimljivo da ponovo pogleda.
Takoe mu je pomoglo da deprogramira mainu.

27.
Svi su digli pogled kada sam uao u prostoriju, ali pretpostavljam da bi to uinili
u bilo kome sluaju. Moda su me gledali malo due nego obino.
Za stolom sa Martijem, Rizom i Frenklinom, bila je slobodna stolica.
"Da li si je smestio na sigurno?" upita Marti.
Klimnuh glavom. "Izii e odatle im joj dozvole da hoda. One tri ene sa
kojima deli sobu kao da su izile pravo iz Hamleta."
"Magbeta", ispravi me Riza, "ako misli na babuskere. Ili su to slatke mlade
ludae koje se spremaju na samoubistvo?"
"Babuskere. Ona izgleda dobro. Putovanje iz Gvadalahare nije bilo loe, samo
dugo." Mrzovoljni kelner u veto uflekanoj majici dovue se do stola. "Kafu",
rekoh, a onda uhvatih Rizin izraz tobonje uasnutosti. "I bokal 'rioha'." Ponovo
se bliio kraj meseca. Tip zausti da zatrai od mene karticu za sledovanja, a
onda me prepozna i udalji se.

"Nadam se da e se ponovo prijaviti", ree Riza. On uze moj broj i ukuca cenu
itavog bokala.
"Kad se Portobelo zamrzne."
"Da li su rekli kada e je otpustiti?" upita Marti.
"Ne. Ujutro e da je pogleda neurolog. Javie mi se."
"Bolje neka se javi i Hejnsu. Rekao sam mu da e sve biti u redu, ali on je
nervozan."
"On je nervozan."
"Poznaje je due od tebe", ree Frenklin tiho. Isto je vailo i za njega i Martija.
"I, jesi li video ita od Gvadalahare?" upita Riza. "Svu tu rasko?"
"Ne. Samo sam malo tumarao okolo. Nisam zalazio u stari grad, niti u ono na
'T', kako bee?"
"Tlakvepakve", ree Riza. "Jednog dana sam tamo proveo itavu sedmicu punu
dogaaja."
"Otkad ste ti i Blejz zajedno?" upita Frenklin. "Ako ti ne smeta to pitam?"
'Zajedno' verovatno nije bila re koju je hteo da upotrebi. "Bliski smo ve tri
godine. Prijatelji smo bili i par godina pre toga."
"Blejz mu je bila savetnica", ree Marti.
"Za doktorat?"
"Posle doktorata", rekoh ja.
"Tano", ree Frenklin uz mali osmeh. "Ti si doao sa Harvarda." Samo je jedan
Elijevac mogao to da izgovori sa prizvukom saaljenja, pomislio sam.
"Sad bi valjda trebalo da me pitate da li imam asne namere. Odgovor je da
nemam nikakve namere. Ne dok ne odsluim svoje u vojsci."
"A koliko ima do tada?"
"Pod uslovom da se rat ne zavri, oko pet godina."
"Blejz e napuniti pedeset."
"Zapravo, pedeset dve. Ja u imati trideset sedam. Moda to tebi smeta vie
nego nama."

"Ne", ree on. "Moglo bi da smeta Martiju."

Marti ga pogleda otro. "ta si to pio?"
"Uobiajeno." Frenklin pokaza dno svoje prazne ajne olje. "Koliko je prolo?"
"elim samo ono to je najbolje za vas oboje", ree mi Marti. "Zna to."
"Osam godina, devet?"
"Pobogu, Frenkline. Zar si u prolom ivotu bio terijer?" Marti zatrese glavom
kao da eli da je razbistri. "To je bilo mnogo pre nego to je Dulijan doao kod
nas."
Kelner prie sa vinom i tri ae. Osetivi tenziju, nasu ih onoliko sporo koliko je
to bilo praktino mogue. Svi smo ga posmatrali u tiini.
"Dakle", ree Riza, "ta mislite o onim Podmazivaima?"

28.
'Neurolog' koji je sledeeg jutra doao da pogleda Ameliju bio je previe mlad
da bi imao diplomu bilo kakvog visokog obrazovanja. Imao je jareu bradicu i
lo ten. Pola sata postavljao joj je iznova i iznova ista jednostavna pitanja.
"Kada i gde ste roeni?"
"Dvanaestog avgusta 1996. U Sturbridu, Masausets."
"Kako vam se zvala majka?"
"Dejn O'Banjan Harding."
"Koju ste osnovnu kolu pohaali?"
"Osnovnu kolu 'Natan Hejl' u Roksberiju."
On zastade. "Proli put ste rekli 'Brizvud'. U Sturbridu."
Ona duboko udahnu, pa ispusti vazduh. "Preselili smo se u Roksberi '04. Moda
'05."
"A. A gimnazija?"
"I dalje O'Brajant. kola matematike i nauke 'Don D. O'Brajant'."
"To je u Sturbridu?"
"Ne, u Roksberiju! I nie razrede srednje pohaala sam u Roksberiju. Niste..."

"Koje je bilo devojako prezime vae majke?"

"O'Banjan."
On unese dugu beleku u svesku. "U redu. Ustanite."
"ta?"
"Ustanite iz kreveta, molim vas. Uspravite se."
Amelija sede i oprezno spusti stopala na pod. Naini nekoliko nesigurnih koraka
i posegnu pozadi da pridri otvor bolnike haljine.
"Oseate li vrtoglavicu?"
"Pomalo. Naravno."
"Podignite ruke, molim." Ona uini to i bolnika haljina se otvori pozadi.
"Lepa guza, srce", zakreketa starica na krevetu kraj nje.
"Sada hou da zatvorite oi i lagano spojite vrhove prstiju." Pokuala je i
promaila; otvorila je oi i videla da je promaila za vie od jednog ina.
"Pokuajte ponovo", ree on. Ovog puta, dva prsta se oeae.
On zapisa par rei u belenicu. "U redu. Sad moete da idete."
"ta?"
"Otputeni ste. Uzmite svoju karticu za sledovanja na odjavnici pri izlasku."
"Ali... zar me nee obii neki doktor?"
On pocrvene. "Mislite da ja nisam doktor?"
"Ne. Zar jeste?"
"Kvalifikovan sam za va otpust. Otputeni ste." On se okrenu i udalji.
"ta je s mojom odeom? Gde mi je odea?" On slegnu ramenima i nestade kroz
vrata.
"Pogledaj tu, u ormaniu, duo." Amelija pogleda sve ormanie, sporim,
kriputavim pokretima. Tu su bile uredne gomile arava i bolnikih haljina, ali
ni traga konom koferu koji je ponela u Gvadalaharu.
"Izgleda da ti je to neko uz'o", ree druga starica. "Izgleda onaj crni momak."
Naravno, najednom se setila: zamolila je Dulijana da ponese kofer kui. Bio je
vredan, runi rad, a ovde nije bilo mesta na kome bi bio bezbedan.

Koje je jo sitnice zaboravila? kola matematike i nauke 'Don D. O'Brajant'

bila je u Nju Dadliju. Broj njene kancelarije u laboratoriji bio je 12-344. Koji je
bio Dulijanov broj telefona? Osam.
Uzela je pribor za higijenu iz kupatila i izvukla iz njega mini-telefon. Na ploici
za ukucavanje brojeva nalazila se mrlja od zubne paste. Oistila je to krajem
arava, sela na krevet i ukucala #08.
"Gospodin Klas je na asu", ree telefon. "Da li je neto hitno?"
"Ne. Poruka." Ona zastade. "Dragi, donesi mi neto da obuem. Otpustili su
me." Ona spusti telefon, posegnu pozadi i opipa hladan metalni disk u podnoju
lobanje. Obrisa iznenadne suze i promrmlja: "Sranje."
Krupna etvrtasta bolniarka ugura kolica na kojima je leala neka zbrkana
mala Kineskinja. "ta je sad ovo?" upita ona. "Ovaj krevet je navodno
slobodan."
Amelija poe da se smeje. Stavi pribor i endlerovu knjigu pod miku, pridra
otvor bolnike haljine drugom rukom i izie u hodnik.

29.
Trebalo mi je neko vreme da pronaem Ameliju. Njena soba bila je puna
dandrljivih starica koje su ili odbijale da govore ili davale lane informacije.
Naravno da je bila u Raunovodstvenom. Nije morala da plati nita za
medicinsku brigu ili za sobu, ali njena dva nejestiva obroka bila su pribavljena,
poto nije zatraila suprotno.
To mora da je bila kap koja je prevrila au. Kada sam joj doneo odeu, samo
je pustila da joj sa ramena spadne bledoplava bolnika haljina. Ispod nje nije
imala nita. U ekaonici je bilo osam ili deset ljudi.
Bio sam zaprepaen. Moja dostojanstvena Amelija?
Recepcionar je bio neki mladi sa dugakim uvojcima. Ustao je. "ekajte! Vi...
ne smete to da radite!"

"Samo gledajte." Najpre je odenula bluzu i natenane je zakopala. "Izbacili su

me iz sobe. Nemam gde da..."
"Amelija..." Nije obraala panju na mene.
"Idite u enski toalet! Smesta!"
"Hvala, neu." Pokuala je da stane na jednu nogu i obuje arapu, ali se
zateturala i umalo nije pala. Pridrao sam je. Publika je bila tiha, ispunjena
potovanjem.
"Zvau uvara!"
"Bogami, neete." Prila mu je, u arapama, ali i dalje naga od glenjeva do
struka. Bila je za in ili dva via i zagledala se odozgo u njega. I on je zurio
dole, kao da nikada nije video kako trougao stidnih dlaica dodiruje njegov sto.
"Napraviu scenu", ree ona tiho. "Verujte."
On sede, dok su mu se usta pomerala, ali bez ikakvog zvuka. Ona navue
pantalone i papue, uze bolniku haljinu i baci je u 'ciklator.
"Dulijane, ne svia mi se ovo mesto." Podie ruku. "Hajde da gnjavimo nekog
drugog." Prostorija je bila tiha sve dok nismo dobrano zali u hodnik, a onda
nastade iznenadna eksplozija razgovora. Amelija je zurila pravo napred i
osmehivala se.
"Gadan dan?"
"Gadno mesto." Ona se namrti. "Jesam li ja to upravo uradila ono to mislim da
sam uradila?"
Obazreh se i apnuh: "Ovo je Teksas. Zar ne zna da je protivzakonito da
pokazuje guzicu jednom crncu?"
"Uvek to zaboravim." Ona se nervozno osmehnu i obgrli mi miicu. "Pisau ti
svakodnevno iz zatvora."
ekao nas je taksi. Uli smo brzo, i Amelija dade moju adresu. "Tamo mi je
torba, zar ne?"
"Aha... ali mogao sam i ja da je donesem." Stan mi je bio u neredu. "Nisam ba
spreman za utivo drutvo."

"Ja ti i nisam neko drutvo." Ona protrlja oi. "Svakako ne utivo."

U stvari, stan je bio u neredu i kada sam dve nedelje ranije otiao u Portobelo, a
nisam imao vremena da uradim bilo ta osim da taj nered uveam. Uli smo u
sobu koja je liila na poprite katastrofe, deset puta pet metara haosa: gomile
papira i itaa na svakoj vodoravnoj povrini, ukljuujui krevet; gomila odee u
jednom uglu, sa gomilom sudova kao estetskom ravnoteom u sudoperi.
Zaboravio sam da iskljuim dezvu kada sam otiao u kolu, pa je gorak miris
izgorele kafe doprinosio optoj ustajalosti.
Ona se nasmeja. "Zna, ovo je jo gore nego to sam oekivala." Bila je ovde
samo dvaput i oba puta sam blagovremeno bio upozoren.
"Znam. Ovom mestu treba enska ruka."
"Ne. Treba mu oko galon benzina i ibica." Ona pogleda okolo i zavrte glavom.
"Gledaj, sad nemamo ta da krijemo. Hajde naprosto da ivimo zajedno."
Jo sam pokuavao da se izborim sa njenim striptizom. "Uh... ovde stvarno
nema dovoljno mesta..."
"Ne ovde." Ona se nasmeja. "Kod mene. A moemo da zatraimo i dvosoban
stan."
Oslobodio sam jednu stolicu i poveo je ka njoj. Sela je umorno.
"Gledaj. Zna koliko bih voleo da se preselim kod tebe. Ve smo o tome
razgovarali."
"Pa? Uradimo to."
"Ne... nemoj da sada donosimo bilo kakve odluke. Ne jo par dana."
Ona pogleda kraj mene, kroz prozor iznad sudopere. "Ja, misli da sam luda."
"Impulsivna." Sedoh na pod i pomilovah je po ruci.
"Neobino za mene, zar ne?" Ona zatvori oi i nabra elo. "Moda sam jo pod
dejstvom lekova."
Nadao sam se da je to u pitanju. "Siguran sam da je samo to. Treba da se
odmara jo nekoliko dana."
"ta ako su omanuli kod operacije?"

"Nisu. Ne bi hodala niti priala."

Ona me potapa po aci, i dalje rastrojena. "Da, naravno. Ima sok ili tako
neto?"
Pronaao sam malo soka od belog groa u friideru i nasuo za oboje po aicu.
Zauo sam zvuk patent zatvaraa i okrenuo se, ali to je samo bio njen koni
kofer.
Doneo sam joj pie. Zurila je napregnuto i lagano prebirala po sadrini svog
kofera. "Misli da neto moda nedostaje?"
Uzela je pie i spustila ga. "O, ne. Ili moda. Uglavnom proveravam svoje
pamenje. Seam se pakovanja. Putovanja. Razgovora sa doktorom, mmm,
Spenserom." Ustuknula je za dva koraka, opipala krevet iza sebe i lagano sela.
"Onda samo mrlja - zna, bila sam u neku ruku budna dok su me operisali.
Videla sam dosta svetla. Brada i lice bili su mi u obloenom ramu."
Seo sam kraj nje. "Ja se seam toga kada su meni ugraivali. I zvuka builice."
"I mirisa. Zna da osea miris testerisanja sopstvene lobanje. Ali nije te briga."
"Droge", rekoh ja.
"Delom zbog toga. Takoe zbog radovanja tome." Pa, u mom sluaju toga nije
bilo. "ula sam ih kako razgovaraju, doktor i neka ena."
"O emu?"
"Bilo je na panskom. Razgovarali su o njenom momku i... o cipelama, ili tako
neto. Onda je sve postalo crno. Ili valjda, prvo belo, pa onda crno."
"Je li to bilo pre ili posle stavljanja prikljuka?"
"Definitivno posle. To nazivaju most, zar ne?"
"Po francuskom izrazu, da: pont mental."
"ula sam ga kako to izgovara - ahora, el puente - a onda su estoko pritisli.
Osetila sam to na bradi, na jastuku."
"Sea se mnogo vie nego ja."
"Ipak, to je otprilike sve. Momak i cipele, a onda kljoc. Sledee ega se seam
jeste da sam leala u krevetu, nesposobna da se pomerim ili progovorim."

"To mora da je bilo strano."

Ona se namrti, priseajui se. "Ne ba. Bilo je to kao ogromna... malaksalost,
obamrlost. Kao da bih mogla da pomeram ruke i noge, ili govorim, ako bih
zaista morala. Ali morala bih da se strahovito potrudim. Verovatno su to bile
droge za raspoloenje, kako bi mi spreile paniku.
Pomerali su mi neprestano ruke i noge i vikali besmislice. Bilo je to verovatno
na engleskom, a ja naprosto nisam mogla da deifrujem njihov naglasak u tom
stanju."
Mahnu mi i ja joj dodadoh sok od groa. Ona srknu. "Ako dobro to pamtim...
bila sam zaista, zaista ozlojeena to nee da odu i ostave me da leim u miru.
Ali nisam nita rekla, jer nisam htela da im pruim to zadovoljstvo da uju moje
pritube. udna stvar za pamenje. Stvarno sam bila infantilna."
"Nisu probali prikljuak?"
Ona poprimi odsutan izraz. "Ne... Doktor Spenser mi je kasnije priao o tome. U
mom stanju bilo je bolje saekati i probati prvi put sa nekim koga poznajem.
Svaki sekund je vaan, to ti je objasnio?"
Klimnuh glavom. "Eksponencijalno uveavanje broja neuralnih spojeva."
"I tako sam zatim leala u zamraenoj sobi, dugo; valjda sam izgubila oseaj za
vreme. Onda mi je sve ono to se desilo pre nego to smo... pre nego to smo se
prikljuili, izgledalo kao san. Sve je iznenada preplavila svetlost i nekoliko ljudi
podiglo me je i ujelo za rune zglobove - infuzije - a potom smo lebdeli iz sobe
u sobu."
"Vozili su te na kolicima."
Ona klimnu glavom. "Ali stvarno sam se oseala kao da levitiram - seam se da
sam pomislila: 'Sanjam', i da sam odluila da u tome uivam. Kraj mene je
prolebdeo Martijev lik, usnuo u stolici, i primila sam i to kao deo sna. Onda ste
se pojavili ti i doktor Spenser - dobro, i ti si bio u snu.
Onda je sve najednom postalo stvarno." Ljuljala se napred-nazad, priseajui se
trenutka kada smo se prikljuili. "Ne, ne stvarno. Intenzivno. Zbunjujue."

"Seam se", rekoh ja. "Udvostruen vid, kada si ugledala samu sebe. Isprva se
nisi prepoznala."
"A ti si mi rekao da je tako kod veine ljudi. Mislim, rekao si mi to jednom
reju, nekako, ili sasvim bez rei. Onda se sve naglo izotrilo i bili smo..."
Klimala je glavom ritmino, grizla donju usnu. "Bili smo isti. Bili smo jedno...
stvorenje."
Uze mi aku meu svoje dve. "A onda smo morali da razgovaramo sa doktorom.
I rekao je da ne moemo, da nam nee dozvoliti..." Die mi ruku do svoje dojke,
onako kako je bilo u tom poslednjem trenu, i nagnu se napred. Ali me ne
poljubi. Spusti bradu na moje rame i apnu, glasom koji se lomio: "Nikada vie
to neemo imati?"
Automatski pokuah da joj poaljem getalt, kao to se to radi u stanju
prikljuenosti, o tome da bi mogla da pokua ponovo za nekoliko godina, o tome
da Marti ima njene podatke, o deliminom ponovnom uspostavljanju neuronskih
veza tako da bismo mogli da pokuamo, mogli bismo; i deli sekunde kasnije
shvatih: ne, mi nismo povezani; ona moe da uje neto samo ako to izgovorim.
"Veina ljudi to nikada ne oseti niti jednom."
"Moda je tako i bolje", ree ona, prigueno, i tiho zajeca. Ruka joj se pomeri
navie da mi stegne vrat i pomiluje prikljuak.
Morao sam neto da kaem. "Gledaj... mogue je da nisi sve izgubila. Mogue je
da tu i dalje postoji deli sposobnosti."
"Kako to misli?" Objasnio sam joj da se neki neuroni vraaju u oblasti
receptora prikljuka. "Koliko bi toga moglo da bude?"
"Nemam pojma. Nisam ak nikad ni uo za to, do pre nekoliko dana." Mada sam
znao sa iznenadnom sigurnou da neke od prikljuenih kurvi mora da su takve,
nesposobne da ostvare uistinu dubok spoj. Ralf je doneo sa sobom seanja nekih
koje kao da gotovo nisu ni bile prikljuene.
"Moramo pokuati. Gde bismo mogli... da li bi ti mogao da donese opremu iz
Portobela?"

"Ne, nikada ne bih uspeo da je iznesem iz baze." A ako bih pokuao, otiao bih
na vojni sud.
"Hmmm... Moda moemo da pronaemo nain da se kriom uvuemo u
bolnicu..."
Nasmejah se. "Ne mora nigde da se kriom uvlai. Samo kupi vreme u nekoj
od radnji s prikljucima."
"Ali ja neu to. Hou to da uradim sa tobom."
"Na to i mislim! Imaju duple 'vasije' - vaseljene za dve osobe. Dvoje ljudi se
prikljui i ode nekuda zajedno. Tu su enske s prikljucima vrbovale muterije.
Moe da se jebe na ulicama Pariza, dok lebdi u svemiru, vozi se kanuom niz
brzake. Ralf nam je donosio krajnje uvrnuta seanja."
"Hajde da to uradimo."
"Gledaj, jo si smlavljena posle bolnice. Bolje da se odmori dan-dva, pa
onda..."
"Ne!" Ona ustade. "Moda spojevi slabe dok mi sedimo i priamo o tome." Ona
die slualicu sa stola i ukuca dva broja; znala je ifru mog taksija. "Napolje?"
Ustadoh i krenuh za njom prema vratima, u strahu da sam grdno pogreio.
"Gledaj, ne oekuj bogzna ta."
"O, ne oekujem ja nita. Samo moram da pokuam, da ustanovim." Za nekoga
ko ne oekuje nita, bila je strano eljna.
Bilo je to zarazno. Dok smo ekali taksi, preao sam sa razmiljanja Pa, bar
emo znati je li ovako ili onako na uverenost da tamo mora da ima makar neto.
Marti je rekao da e, ako nita drugo, postojati placebo efekt.
Nisam umeo da dam taksiju odreenu adresu, poto sam tamo bio samo jednom.
Ali pitao sam zna li gde je blok sa tim radnjama, odmah kraj univerziteta, i taksi
je potvrdio.
Mogli smo tamo da se odvezemo biciklima, ali bio je to kraj u kome je onaj tip
potegao no na mene - od poetka je bio lo, samo da bi postajao sve gori i gori
- i mislio sam da e pasti mrak kada budemo zavrili eksperiment.

Srea da je taksi iskljuio taksimetar dok smo prolazili kroz obezbeenje.

Dustabanlija na dunosti video je kuda smo poli i zamajavao nas je deset
minuta, pretpostavljam samo da bi posmatrao Amelijinu nelagodnost. Ili da bi
izazvao neku reakciju kod mene. Nisam eleo da mu pruim to zadovoljstvo.
Rekli smo taksiju da nas pusti na bliem kraju bloka, pa smo ostatak preli
peice, proveravajui jelovnike u svakoj radnji. Cena je bila vana; dan isplate je
i njoj i meni bio tek za dva dana. Jesam zaraivao triput vie od nje, ali
meksika ekskurzija svela me je na manje od stotinu dolara. A Amelija je bila
vorc.
Bilo je vie ena sa prikljucima nego peaka. Neke od njih ponudile su da nam
se pridrue da to radimo utroje. Nisam znao da je to mogue. Zvualo je pre
pometeno nego napaljivo, ak i u dobrim uslovima. A prisnija veza sa jednom
od njih nego sa Amelijom bila bi prava katastrofa.
Mesto sa najpovoljnijom vaseljenom za dvoje bilo je ujedno i jedno od
najlepih, ili najmanje nalik na umez. Zvalo se 'Va svet' i umesto sudara
automobila i smaknua, nudilo je jelovnik istraivanja - poput obilaska
Francuske na koji sam otiao u Meksiku, samo sa vie egzotike.
Predloio sam podvodni obilazak Velikog Koralnog Grebena.
"Nisam ba neka plivaica", ree Amelija. "Da li to moe da utie?"
"Nisam ni ja; ne brini. To ti je kao da si riba." Ve sam to probao. "ak i ne
misli na plivanje."
Minut je kotao dolar, gotovinski, ili dva minuta za tri dolara, plastikom. Za
deset minuta unapred. Platio sam gotovinom; plastiku sam uvao za
nepredviene sluajeve.
Debela ena strogog izgleda, crna, sa izuvijanom umom bele kose, povede nas
do kabine. Bila je to mala kabina, neto via od jednog metra, sa tapaciranom
plavom prostirkom na podu i dva kabla za prikljuke koja su visila sa tavanice.
"Vreme se rauna od momenta kad se jedno od vas prikljui. Pretpostavljam da
prvo 'oete da se skinete. Kabina je sterilisana. Lepo se provedite."

Ona se naglo okrenu i ode. "Misli da si jedna od onih devojaka s prikljukom",

rekoh ja.
"Dobro bi mi doao drugi izvor prihoda." Uli smo etvoronoke i kada sam
zatvorio vrata, zazujao je erkondin. Onda se generator statikog uma prikljuio
neprekidnim itanjem.
"Da li svetlo neto utie?"
"Automatski se gasi." Pomogli smo jedno drugom da se skinemo i ona lee kako
treba, potrbuke, okrenuta prema vratima.
Bila je kruta i blago je drhtala. "Opusti se", rekoh ja, masirajui joj ramena.
"Plaim se da se nita nee dogoditi."
"Ako se nita ne dogodi, pokuaemo ponovo." Upamtio sam ta je Marti rekao
- trebalo bi, zapravo, da pokua sa neim poput skakanja sa litice. Pa, to sam
mogao i kasnije da joj kaem.
"Evo." Dodadoh joj jastuk u obliku romba koji podupire lice kod brade, jagodica
i ela. "Vrat e ti se opustiti zahvaljujui ovome." Masirao sam joj kratko lea, i
kad mi se uinilo da je oputenija, pomerio sam interfejs prikljuka iznad
metalnog leita u njenoj glavi. Zau se tiho kljocanje i svetla se pogasie.
Naravno, posle hiljada sati, meni jastuk nije bio potreban; mogao sam da se
prikljuim u uspravnom poloaju, ili okaen naopako. Zapipao sam za kablom i
opruio se, tako da smo se dodirivali, miicama i kukovima. Onda sam se
prikljuio.
Voda je bila topla kao krv i imala je dobar ukus, ukus soli i morske trave na
mojim usnama, kada sam je udahnuo. Bio sam na dubini od samo dva metra,
arene koralne formacije bile su svuda okolo, majune ribe blistavih boja
prenebregavale su me sve dok se nisam pribliio dovoljno da bih predstavljao
opasnost. Jedna mala zelena jegulja, sa licem nalik na zlikovca iz crtanog filma,
zurila je u mene iz rupe u koralu.
Donoenje odluka je neobino kada ste tako prikljueni. 'Odluio' sam da
krenem levo, mada tamo nije bilo nieg naroitog, osim zaravni belog peska.

Zapravo, osoba koja je snimila to putovanje imala je dobar razlog da pogleda to

mesto, ali muterija na tom nivou nije bila u kontaktu sa njom; nije tu bilo nieg
osim uma, sa pojaanjem.
Suneva svetlost koja se prelamala kroz mrekanje na povrini slikala je prijatnu
treperavu aru na pesku, ali to nije bilo razlog za na dolazak ovamo. Plutao sam
iznad dva oka na drkama koja su izbila iz peska, trzajui se uzbueno.
Iznenada, pesak eksplodira ispod mene, levo i desno, i manta sa tigrastim
arama izlete iz svog skrovita, ispod sloja od nekoliko centimetara peska. Bila
je ogromna, iroka gotovo tri metra. Suknuh napred i zgrabih je za krilo, pre
nego to je stigla da uhvati brzinu.
Jedan moni zamah krilima i mi pohitasmo napred; jo jedan, i kretali smo se
bre od bilo kog ljudskog plivaa, dok je voda glatko klizila niz moje telo...
I njeno. Amelija je bila tamo, definitivno, ali nejasno, poput senke u meni.
Genitalije su mi treperele od turbulencije brze vode, ali jedan deo mene to nije
imao; za taj deo mene, voda je glatko tekla uz golicanje izmeu njenih nogu.
Intelektualno, znao sam da su morali da spoje dva stringa da bi ovo stvorili, i
zapitao se koliko je bilo teko pronai veliku mantu i za mukarca i za enu, ili
kako su to smuvali. Ali mahom sam se usredsreivao na tu udvostruenu
senzaciju i pokuavao kroz nju da ostvarim kontakt s Amelijom.
Nisam mogao u potpunosti. Bez rei, bez ieg posebnog; samo neodreeni
getalt tipa 'kako je ovo uzbudljivo' iju sam refleksiju osetio donekle drugaije,
zahvaljujui Amelijinoj linosti. Bilo je tu i blago, drugaije uzbuenje koje
mora da je izazvano njenim uvianjem da smo u vezi.
Peana povrina se obrui u podvodnu liticu i manta zaroni, a voda najednom
postade hladna, uz poveanje pritiska. Iskliznu nam i mi ostasmo da se tumbamo
sami u tamnoj vodi.
Dok smo klizili lagano navie, osetio sam male treptaje nalik na krila leptira,
koje sam prepoznao kao Amelijine ruke na sebi, ponovo u kabini, i poto sam
dobio erekciju, tu je bila vlanost koja nije poticala od zamiljenog okeana oko

mene, a zatim osetih stezanje njenih nogu poput nogu nekog duha i slabo
pulsiranje, gore-dole.
Nije to bilo kao sa Karolin, kada sam ja bio ona, a ona ja. Bilo je to pre nalik na
ubedljiv seksualni san koji vas obuzme kada ste ve upola budni.
Voda iznad nas bila je poput kovanog srebra, i tri ajkule hitro su otplivale dok
smo plutali navie. Osetih mali drhtaj straha, mada sam znao da su bezopasne,
poto string nije imao oznaku S ili P; smrt ili povreda. Pokuao sam da
projektujem Ameliji da se ne plai, ali kod nje nisam osetio nikakav strah. Bila
je zaokupljena. Njeno fiziko prisustvo postajalo je sve jae u meni, a ona nije
ba plivala.
Njen orgazam bio je slab, ali dug, zraio je i pulsirao na taj neobian, ali poznat
nain koji nisam iskusio u ove tri godine otkad sam izgubio Karolin. Duhovi
njenih ruku i nogu ljuljali su me levo i desno dok smo se dizali prema ajkulama.
Bila je to jedna krupna ajkula-dojilja sa dva mladunca, tako da nisu predstavljali
opasnost. Ali dok smo prolazili kraj njih, osetio sam da sam omekao i skliznuo
iz nje. Nije moglo da deluje, ne ovog puta, ne za oboje.
Njene ruke bile su na meni poput perja, zavodljive, prijatne, ali nedovoljno.
Osetih iznenadni slabani gubitak neega, dimenzionosti, to je znailo da se
iskljuila, a onda poela ustima, hladnim, zatim toplim, ali i dalje nije vredelo.
Najveim delom jo sam bio na koralnom grebenu.
Opipao sam kabl i iskljuio se. Svetlo se ukljuilo i ja smesta poeh da reagujem
na Amelijin trud. Zavukoh miice ispod nje - bila je sva klizava - pa oslonih
glavu na njen kuk, bez misli o Karolin, zavukavi joj otpozadi nekoliko prstiju
izmeu nogu, i za minut oboje istovremeno svrismo.
Dozvolili su nam da se odmaramo oko pet sekundi, a onda gospoa poe da lupa
na vrata kabine, govorei da moramo da iziemo ili da platimo; morala je da
poisti za sledee muterije.

"Izgleda da taksimetar prestaje da otkucava kad se iskljuimo", ree Amelija.

Ona se privi uz mene. "Ipak, mogla bih da platim dolar za minut ovoga. Hoe
da joj to kae?"
"Ne." Posegnuh za naom odeom. "Hajdemo kui da to radimo besplatno."
"Kod tebe ili mene?"
"Kod kue", rekoh ja. "Kod tebe."

30.
Dulijan i Amelija proveli su sledei dan u selidbi i ienju. Poto je bila
nedelja, nisu mogli da zavre papire, ali tu nisu oekivali nikakve probleme.
Postojala je lista ekanja za samce koji su se kvalifikovali za Dulijanov status,
a Amelijin stan rangiran je za dvoje, pa ak i za dvoje odraslih sa detetom.
(Dete je bilo neto neizvodljivo. Dvadeset etiri godine ranije, posle pobaaja,
Amelija se odluila za dobrovoljnu sterilizaciju, na osnovu ega joj je pripao
meseni bonus u gotovini i takicama dok ne napuni pedeset godina. A
Dulijanov pogled na svet bio je dovoljno mraan da ne bude naroito eljan da
na taj svet dovede novu osobu.)
Kada su sve popakovali u kutije, i kada je Dulijanov stan bio dovoljno ist da
zadovolji gazdu, pozvali su Rizu zbog njegovih kola. Prekorio je Dulijana to
mu se nije javio ranije kako bi mogao da mu pomogne, a Dulijan je iskreno
odgovorio da mu to nije ni palo na pamet.
Amelija je taj razgovor sluala sa zanimanjem i nedelju dana kasnije pomenue
da je postojao dobar razlog da njih dvoje to obave sami, kao neku vrstu svetog
rada - ili moda kao neto jo elementarnije, pravljenje gnezda. Ali ono to je
rekla kada je Dulijan prekinuo vezu bilo je: "Trebae mu deset minuta da stigne
ovamo", pa ga je odgurala do leaja, za poslednji put na brzinu u tom stanu.
Preselili su kutije u samo dve ture. Za vreme druge ture, Riza i Dulijan bili su
sami, i kada je Riza ponudio da mu pomogne pri raspakivanju, Dulijan je
rekao, zna, moda Blejz eli da legne.

Zapravo, to je ba i elela. Sruili su se iscrpljeni i spavali do zore.

31.
Jednom ili dvaput godinje, ne vraaju prainare izmeu smena; samo nas
imobiliu jedno po jedno i premeste zamene mehaniara pravo sa frizerske
stolice u kavez, u 'vruem transferu'. To je obino znailo da se deava neto
zanimljivo, poto uglavnom ne radimo u istoj OA kao Skovilov vod
lovaca/ubica.
Ali Skovil je bio naroguen zbog toga to se nita nije dogodilo. Napravili su tri
razliite zasede za devet dana, a da se nita nije pojavilo osim buba i ptica. Bio
je to oigledno tobonji zadatak, radi merenja vremena.
Ispuzao je iz kaveza i ovaj se zatvorio za ciklus ienja u trajanju od devedeset
sekundi. "Zabavljaj se", ree Skovil. "Ponesi neto za itanje."
"O, mislim da e nam smisliti neki posli." On mrzovoljno klimnu glavom i
odepa. Ne bi vrili vrui transfer da je bilo izbora. Dakle, postojalo je neto
vano za ta lovci/ubice nije trebalo da znaju.
Kavez se otvori i ja se zavukoh u njega, postavih miine senzore i ukljuih
ortotike i krvnu skretnicu. Onda zatvorih koljku i prikljuih se.
To uvek za trenutak dezorijentie, ali kada je u pitanju vrui transfer, to je jo
izraenije, poto sam, kao vodnik, poao prvi i najednom se prikljuio sa
gomilom srazmerno nepoznatih ljudi. Poznavao sam povrno Skovilov vod,
poto sam jedan dan meseno provodio u lakom prikljuenju sa njim. Ali nisam
znao za sve prisne pojedinosti njihovog ivota, a nisu me stvarno ni zanimali.
Ubaen sam usred te zbrkane sapunske opere, uljez koji je najednom saznao sve
porodine tajne.
Dvoje po dvoje, menjali su ih moji mukarci i ene. Pokuao sam da se
usredsredim na akutni problem, odnosno straarenje nad parovima prainara dok
su oni provodili svojih par minuta nepomini i ranjivi, to je bilo lako. Takoe
sam pokuao da otvorim vertikalnu vezu sa zapovednicom ete i ustanovim ta

se zaista deava. Kakav je zadatak predstavljao toliku tajnu da Skovil za njega

nije smeo da zna?
Nije bilo odgovora sve dok se svi moji nisu smestili. Onda je doao u getaltcurkanju dok sam ja automatski pretraivao jutarnju dunglu ne bih li ugledao
neki znak nevolje: u Skovilovom vodu nalazio se pijun. Ne neki od svesnih
pijuna, ve onaj iji je prikljuak sniman, u stvarnom vremenu.
Mogao je to da bude i sam Skovil, tako da nisu smeli da mu kau. Brigada je
smislila sloenu manipulaciju, dajui svakom vojniku u vodu pogrenu
informaciju o mestu njihove zasede. Kada se neprijateljske snage budu pojavile
usred neke nedoije, ustanovie odakle curi.
Imao sam daleko vie pitanja nego to je zapovednica ete imala odgovora.
Kako su mogli da kontroliu sve uzvratne informacije? Ako je devetoro ljudi
mislilo da se nalaze na taki A, dok je jedno smatralo da je na taki B, zar ne bi
dolo do sumnjive zbrke? Kako je neprijatelj uopte mogao da snima prikljuak?
ta e se dogoditi sa mehaniarem koji je tome izloen?
Na to poslednje umela je da mi odgovori. Pregledae ga i izvaditi mu prikljuak,
pa e ostatak vojnog roka odsluiti kao tehniar ili dustabanlija, zavisi.
Pretpostavio sam da zavisi od toga hoe li biti u stanju da izbroji do dvadeset, a
da ne skida cipele i arape. Vojni neurohirurzi zaraivali su mnogo manje od
doktora Spensera.
Prekinuo sam vezu sa zapovednicom, to nije znailo da nije mogla da me
prislukuje ukoliko bi to poelela. Ovde su se javljale izvesne krupne
implikacije, a za njihovo shvatanje nije vam bila neophodna diploma iz
kiberkomunikacija. itav Skovilov vod proveo je proteklih devet dana u
sloenoj i dobro odravanoj fikciji virtuelne stvarnosti. Sve to je svako od njih
video pratila je Komanda, i smesta vraala natrag u izmenjenom stanju. To
stanje obuhvatalo je devet drugih posebno skrojenih fikcija za ostatak voda.
Ukupno stotinu diskretnih fikcija, stalno stvaranih i neprekidno odravanih.

Dungla oko mene nije bila ni manje ni vie stvarna od koralnog grebena koji
sam posetio sa Amelijom. ta ako ona nema nikakve veze sa mestom gde se
zaista nalazi moj prainar?
Svaki mehaniar fantazirao je o tome da uopte nema rata; da je itava stvar
kibernetska konstrukcija koju drave odravaju iz sopstvenih razloga. Moete da
ukljuite kocku kad stignete kui i posmatrate sebe u akciji, da putate vesti
iznova - ali to se moglo lairati lake nego stanje ulazne i povratne informacije
koja spaja prainara sa mehaniarem. Je li iko zaista bio u Kostariki, bilo koji
mehaniar? Niko u vojsci nije legalno smeo da poseti teritoriju Ngumija.
Naravno, to je bila puka fantazija. Gomile raskomadanih tela u kontrolnoj sobi
bile su stvarne. Nisu mogli da lairaju nuklearno unitenje tri grada.
Bilo je to naprosto mesto na koje ste mogli da se povuete dalje od sopstvene
odgovornosti za pokolj. Najednom sam se oseao prilino dobro i shvatio sam
da mi je hemija krvi prilagoena. Pokuao sam da se drim misli: kako si
mogao, kako si mogao da opravda... pa, oni, u stvari, i jesu to zasluili. teta
to je toliko Ngumija moralo da izgine zbog ludila svojih lidera. Ali to nije ta
misao; to nije ta misao...
"Dulijane", posla mi zapovednica ete svoju misao, "kreni sa svojim vodom tri
kilometra severozaopadno, da vas pokupe. Dok prilazi PZ-u, potrai odailja
signala od dvadeset etiri megaherca.
Potvrdio sam to. "Kuda idemo?"
"U grad. Spojiemo se sa Foksom i arlijem za dnevni posao. Detalje e dobiti
usput."
Imali smo devedeset minuta da stignemo u zonu podizanja, a dungla nije bila
gusta, tako da smo se rairili u strelce, odravajui oko dvadeset metara izmeu
svakog prainara, i poli prema severozapadu.
Moja nelagodnost jenjavala je zahvaljujui rutinskom poslu odravanja svih u
liniji i pokretu. Shvatio sam da mi je redosled misli prekinut, ali nisam bio

siguran da li je u pitanju bilo ita vano. Ne postoji nain da sebi poaljem

poruku, shvatio sam po stoti put. A stvari nekako izblede kad iziete iz kaveza.
Karen ugleda neto i ja naredih svima da se ukoe. Trenutak kasnije, ona javi da
je u pitanju lana uzbuna; obian majmun drekavac sa bebom. "Iz granja?"
upitah ja i ona mi klimnu glavom umesto odgovora. Projektovao sam
nelagodnost na sve, kao da je to bilo neophodno, pa sam nas podelio u dve grupe
koje su pole u koloni, na meusobnoj udaljenosti od dve stotine metara. Veoma
tiho.
'ivotinjsko ponaanje' je zanimljiv termin. Kada se ivotinja ne ponaa kao
obino, za to postoji razlog. Majmuni drekavci su ranjiviji na tlu.
Park ugleda snajperistu. "Imam jednog pedra na deset sati, daljina sto deset
metara, u zaklonu na drvetu, na visini oko deset metara. Doputenje za vatru."
"Bez doputenja. Svi stanite i pogledajte oko sebe." Klod i Sara su ugledali istog
snajperistu, ali vie se nije mogao primetiti nijedan.
Spojio sam sve tri slike. "Zaspala je." Pol sam razaznao zahvaljujui Parkovim
receptorima mirisa. Infracrvena ara nije mi odavala gotovo nita, ali disanje joj
je bilo pravilno i zvonko.
"Da se vratimo za oko stotinu metara i okruimo je." Primio sam potvrdu od
zapovednice ete i ljutito "?" od Parka.
Oekivao sam druge - ljudi ne odlutaju tek tako u umu i popnu se na drvo;
neto je titila.
"Je li mogue da je znala za na dolazak?" upita Karen.
Oklevao sam... Zbog ega bi inae bila tamo? "Ako je tako, onda to prima
prilino mirno, kad moe da spava. Ne, u pitanju je podudarnost. Ona neto
uva. Ali, nemamo vremena da to neto potraimo."
"Imamo vae koordinate", ree zapovednica. "Leta stie za oko dva minuta.
Bolje da se udaljite."

Dao sam vodu nareenje da se brzo udalji. Nismo napravili previe buke, ali bilo
je dovoljno: snajperistica se probudila i ispalila salvu na Lua, koji je bio na
zaelju levog boka.
Bilo je to prilino sofisticirano protivprainarsko oruje, eksplozivni meci sa
probojnicima verovatno od ispoenog urana. Dva ili tri metka pogodila su Lua
iznad struka i raznela mu kontrolu nad nogama. Dok je padao na lea, novi
metak razneo mu je desnu ruku.
Pao je na tle sa strahovitim treskom, i za trenutak je sve bilo nepomino, visoko
lie iznad njega utalo je na jutarnjem lahoru. Novi metak eksplodirao je na tlu
kraj njegove glave, zasuvi mu oi zemljom. On zatrese glavom da ih oisti.
"Lu, ne moemo da te pokupimo. isti se odatle, ostavi samo oi i ui."
"Hvala, Dulijane." Lu se iskljui, a upozoravajui signali bola iz njegovih lea i
ruke prestae. Sada je bio samo kamera uperena u nebo.
Bili smo gotovo itav kilometar daleko kada leta zavrita iznad nas. Povezao
sam se sa njim preko Komande i dobio udan udvostrueni prizor: iznad kronji
ume, pupoljak napalma irio se i probijao sa blistavim, suktavim iskrama, u
stotinama hiljada iglica. Sa tla, iznad glave iznenadni pokrov vatre, koja je
kapala kroz granje, uz buno, praskavo pucanje dok su iglice kidale umu.
Probijanje zvunog zida, a onda tiina.
Potom vritanje nekog mukarca i tihi glas drugog koji mu se obratio, pa pucanj
koji je okonao vritanje. Neki mukarac protra, blizu, ali izvan vidokruga, i
baci runu bombu na prainara. Ona mu odskoi od grudi i zavri u bezopasnoj
eksploziji.
Napalm je kapao, a plamenovi iz bunja lizali su prema njemu. Majmuni su
vritali na vatru. Luove oi dvaput zatreperee, pa se ugasie. Dok smo se
udaljavali od tog pakla, jo dva letaa naioe u briuem letu i izbacie sredstvo
za gaenje poara. To je ipak bio ekoloki rezervat, a napalm je obavio svoje.
Dok smo prilazili zoni prihvata, Komanda je saoptila da je prebrojala etvoro
mrtvih - naeg snajperistu, oba mukarca plus onoga koji je jo mogao da bude

tamo - pa je troje dodelila letau, a jedno podelila meu nama. Parku se to ni

najmanje nije dopalo, poto ne bi ni bilo nadleta da on nije primetio snajperistu,
a on bi je lako ubio da ja nisam drugaije naredio. Posavetovao sam ga da to
zadri za sebe; bio je na ivici javnog ispada koji bi procureo do komande i
izazvao primenu lana 15 - formalno kanjavanje na nivou ete zbog sitnog
nepovinovanja komandi.
Dok sam mu upuivao to upozorenje, pomislio sam na to koliko bi mu lake bilo
da je dustabanlija. Mogao bi da mrzi svog vodnika i da mu se istovremeno
osmehuje.
Zona prihvata oigledno je bila bez radio-odailjaa, ogoljeno brdo u obliku
kupole nedavno oieno kontrolisanim poarom i eksplozijom.
Dok smo se probijali kroz blatnjav pepeo na obroku, naioe dva letaa i
zalebdee zatitniki. To nije bilo formalno brzo preuzimanje.
Teretni helikopter dolete i spusti se, ili bar zalebde stopu iznad tla dok su zadnja
vrata padala kako bi posluila kao nesigurna rampa. Uzverali smo se unutra i
pridruili se jo dvadesetorici prainara.
Moj parnjak u vodu Foks bila je Barbo Sivs; radili smo ve zajedno. Imao sam
sa njom dvostruku slabu vezu, preko Komande i preko Rouz, koja je zamenila
Ralfa kao vodoravni vezista. U znak pozdrava, Barbo je projektovala vieulnu
sliku carne asada, obroka koji smo nekoliko meseci ranije podelili na
aerodromu.
"Da li ti je iko ita rekao?" upitah ja.
"Izgleda da glumim obinu gljivu." Ta vojna ala imala je bradu jo kada ju je
moj otac uo: Dre me u mraku i hrane govnima.
Helikopter se podigao i nakrivio im je poslednji prainar upao unutra sa rampe.
Poeli smo da se muvamo okolo i upoznajemo.
Nisam stvarno poznavao komandira voda arli, Dejvida Granta. Polovina
njegovog voda prole godine je zamenjena - dvoje je ispalo zbog modane kapi,
a ostali su 'privremeno prekomandovani radi psiholokog prilagoavanja'.

Dejvid je bio komandir tek dva ciklusa. Pozdravio sam ga, ali on je isprva bio
previe zauzet svojim vodom, u pokuaju da smiri nekoliko novajlija koji su se
uplaili da idemo u situaciju u kojoj e biti ubijanja.
Uz malo sree, toga nee biti. Kada su se vrata s treskom zatvorila, dobio sam
optu naredbu u osnovnim crtama, a ona se praktino svodila na paradu, ili
demonstraciju sile, u urbanoj oblasti koju je trebalo podsetiti da mi Sve Vidimo,
Sve Znamo. Bio je to el Norte deo Liberije, gde se, zaudo, nalazila i gerila i
velika koncentracija Anglosa. Bila je to meavina starijih Amerikanaca koji su
se povukli u penziju u Kostariku, i dece i unuka ranijih penzionera. Pedrosi su
smatrali da e ih prisustvo velikog broja gringosa zatititi. Trebalo je da mi
demonstriramo suprotno.
Ali ako se neprijatelj ne bude pojavio, nee biti nikakvih problema. Imali smo
nareenje da silu koristimo 'samo uzvratno'.
I tako smo bili i mamac i udica. To nije izgledalo naroito dobro. Pobunjenicima
u provinciji Gvanakaste nije ilo ba sjajno, pa je i njima bila potrebna
demonstracija. Pretpostavljam da je Komanda raunala i na to.
Uzeli smo sredstva za kontrolu nereda - dodatne gasne rune bombe i nekoliko
projektora za saplitanje. Oni izbacuju mlaz lepljivih traka koje onemoguavaju
hodanje; posle deset minuta, sve naglo ispari. Takoe su nam dali dodatne
bombe za izazivanje kontuzija, mada nisam siguran da je njih pametno koristiti
protiv civila. Probijete nekome bubne opne i oekujete da bude zahvalan to
niste uinili neto gore? Nijedno oruje za kontrolu nereda nije prijatno, ali ovo
je jedino koje nanosi stalna oteenja. Osim ako se ne teturate okolo zaslepljeni
suzavcem, pa vas pregazi kamion. Ili udahnete gas za povraanje i uguite se
sopstvenom bljuvotinom.
Nadleteli smo grad na visini kronji, nie od mnogih zgrada, helikopter i dva
letaa u tesnoj, sporoj formaciji, buni poput tri zloduha. Pretpostavljam da je to
bilo psiholoki dobro, da je pokazalo da se ne plaimo i istovremeno im zatreslo
prozore. Ali opet, zapitao sam se da nismo poslati tamo samo kao izazovan

mamac. Ako bi neko pripucao na nas, ne sumnjam da bi nebo smesta bilo puno
letaa. Mora da je i neprijatelj to shvatio.
Kada se nau na tlu, izvan helikoptera, dvadeset devet prainara mogu lako da
unite grad i bez vazdune podrke. Deo predstave trebalo je da se sastoji i od
demonstracije 'javne slube': jedan blok stambenih zgrada trebalo je sravniti sa
zemljom. Utedeli bismo gradu dosta trokova za izgradnju, ili ruenje.
Naprosto uemo i poruimo.
Meko smo se spustili na gradski trg, dok su letai lebdeli, i iskrcali se u paradnoj
formaciji, tri puta po deset, minus jedan. Tamo nas je posmatrala samo aica
ljudi, to nikoga nije iznenadilo. Malo radoznale dece, prkosnih omladinaca i
staraca koji ive u parku. Samo nekoliko policajaca; najvei deo snaga, kako se
ispostavilo, ekao nas je u oblasti za demonstraciju.
Arhitektura zgrada oko trga pripadala je poznokolonijalnom stilu, tako da su
izgledale elegantno u senci geometrija stakla i metala koje su se nadnosile nad
njima. Slepi reflektivni prozori tih modernih zgrada mogli su da kriju itav grad
posmatraa, moda i snajperista. Dok smo marirali ukorak kao roboti, bio sam
svesniji nego ikad injenice da sam lutkar na bezbednom, udaljen nekoliko
stotina milja - ako se puke zaista budu pojavile na svakom prozoru i ako budu
otvorile vatru, niko nee stvarno poginuti. Dok mi ne odgovorimo.
Iz marevskog koraka preli smo u brino isplanirani neobavezni hod dok smo
prelazili preko starog mosta, kako ga ne bismo vibracijama sruili i pali u bunu
reicu, a onda smo ponovo poeli sa tras-tras-tras, to je trebalo da zvui tako
zastraujue. Video sam da je jedan pas pobegao. Ako je iko od ljudi usput bio
prestravljen, to je obavio unutra.
Posle postmoderne anonimnosti centra, proli smo kroz nekoliko rezidencijalnih
etvrti, verovatno za viu klasu, sa kuama skrivenim iza visokih okreenih
zidova. Psi uvari su zavijali za odjecima naih koraka, a na nekoliko mesta
pratile su nas sigurnosne kamere.

Onda smo preli u siromana predgraa. Uvek sam oseao izvesno potovanje i
naklonost prema ljudima koji su iveli u takvim uslovima, ovde i u Teksasu,
toliko nalik na amerike crnake getoe koje sam izbegao samo zahvaljujui
sluajnosti roenja. Takoe sam znao da ponekad postoje i stvari koje to
nadoknauju, porodine i susedske veze kakve nikada nisam iskusio. Ali nikada
nisam mogao da budem dovoljno sentimentalan da to smatram razumnom
trampom za svoj dui ivotni vek; za vee ivotne ciljeve.
Smanjio sam za jedan stepen osetljivost svojih receptora za miris. Ustajala
otpadna voda i mokraa poela je da isparava i zaudara na jutarnjem suncu. Bio
je tu i prijatan miris peenog kukuruza i dobrih jakih paprika, a negde se sporo
peklo pile, moda za kakvu proslavu. Piletina ovde nije bila svakog dana na
jelovniku.
Gomila se ula nekoliklo kvartova pre nego to smo stigli do mesta
demonstracije. Saekalo nas je dvadesetak policajaca na konjima koji su oko nas
obrazovali zatitnu formaciju u obliku slova V, ili U.
Morali smo da se zapitamo ko tu ta demonstrira. Niko nije verovao da partija
na vlasti zastupa stvarnu volju naroda. Bila je to policijska drava, i nije se
postavljalo nikakvo pitanje na ijoj smo mi strani. Verovatno nije kodilo da se
to uverenje povremeno osnai.
Oko mesta za ruenje muvalo se najmanje dve hiljade ljudi. Oigledno smo
ulazili u prilino zapetljanu politiku situaciju. Bilo je tu transparenata i zastava
na kojima je pisalo OVDE IVE LJUDI i ROBOTSKE MARIONETE
BOGATIH ZEMLJOPOSEDNIKA, i tako dalje - vie ih je bilo na engleskom
nego na panskom, za kamere. Ali u gomili je bilo i dosta Anglosa, penzionera
koji su iskazivali podrku lokalnom stanovnitvu. Anglosa koji jesu bili lokalni
stanovnici.
Zamolio sam Barbo i Dejvida da zadre svoje vodove na trenutak i odaslao
pitanje Komandi. "Ovde nas koriste, i sve lii na potencijalno gadnu situaciju."

"Zbog toga ste dobili dodatnu opremu protiv nereda", ree ona. "Ova gomila se
okuplja jo od jue."
"Ali ovo nije na posao", rekoh ja. "Kao da koristimo malj da bismo spljeskali
muvu."
"Ima razloga", ree ona, "a vi imate nareenja. Samo pazite."
Preneo sam to ostalima. "Da pazimo?" upita Dejvid. "Da mi ne naudimo njima,
ili da oni ne naude nama?"
"Samo pokuajte da nikoga ne pregazite", ree Barbo.
"Iao bih i dalje od toga", rekoh ja. "Nemojte nikoga povrediti niti ubiti da biste
sauvali maine."
Barbo se saglasi. "To je ugao u koji e pobunjenici moda pokuati da nas
sateraju. Zadrite kontrolu nad situacijom."
Komanda je sluala. "Ne budite preterano konzervativni. Ovo je ipak
demonstracija sile."
Poelo je dobro. Neki mladi Ender koji je stajao na kutiji i drao govor,
iznenada je skoio i potrao da se isprei ispred nas. Jedan policajac na konju
dodirnuo mu je gola lea elektrinim tapom, to ga je oborilo i nateralo ga da se
trese pod Dejvidovim nogama. Dejvid se ukopa u mestu, a prainar iza njega,
koji nije na to obratio panju, nalete sa treskom. Bilo bi savreno da je Dejvid
pao i smrskao bespomonog fanatika, ali bar smo toga bili poteeni. Neki u
gomili nasmejali su se i zaklicali, to i nije bila tako loa reakcija imajui u vidu
okolnosti, pa su uklonili onesveenog.
To bi moglo da ga zatiti jedan dan, ali bio sam siguran da policija zna njegovo
ime, adresu i krvnu grupu.
"Poravnajte kolone i redove", ree Barbo. "Idemo dalje, da zavrimo sa ovim."
Kvart koji je trebalo da poruimo bio je obeleen vencem od narandaste sprejboje. Ionako bismo ga teko promaili, poto je postojani kvadrat policije i
zapreka zadravao gomilu urednih stotinu metara na sve etiri strane.

Nismo eleli da koristimo snanije eksplozive od dvoinnih runih bombi; na

primer, pri upotrebi raketa, pojedine krhotine opeke preletele bi mnogo vie od
stotinu metara, silinom metka. Ali zatraio sam proraun i dobio dozvolu da
runim bombama oslabim temelje zgrada.
Bile su to estospratne graevine od betonskih ploa sa ruevnim ciglenim
fasadama. Stare manje od pedeset godina, ali posao je obavljen loim betonom bilo je previe peska u meavini - pa se jedna zgrada ve sruila i ubila desetine
ljudi.
Dakle, inilo se da njihovo ruenje nije nita naroito. Bombe da razmrdaju
temelje, a onda po jedan prainar na svakom uglu da gura i vue, da bi se
rasklimala nosea struktura, a onda odskok prilikom pada - ili bez odskoka;
demonstracija neranjivosti stajanjem usred kie betona i elika, bez ikakvog
efekta.
Prva je prola savreno - demonstracija iz udbenika, ukoliko bi postojao
udbenik za bizarne tehnike unitenja zgrada. Gomila je bila veoma tiha.
Druga zgrada se uzjogunila; prednja fasada je spala, ali elina nosea
konstrukcija nije popustila dovoljno da bi pukla. Pa smo laserima presekli
nekoliko izloenih greda, da bi se sruila sa zadovoljavajuim treskom.
Sledea zgrada prola je katastrofalno. Lako se sruila, ali iz nje su poispadala
deca.
Vie od dve stotine dece bilo je nagurano u jednu prostoriju na estom spratu;
bila su vezana i drogirana. Ispostavilo se da su dovedena iz neke privatne kole
iz predgraa. Ekipa gerilaca dola je u osam ujutro, pobila sve nastavnike, otela
svu decu i odvela ih u zgradu predvienu za ruenje u sanducima sa oznakama
UN, samo jedan sat pre naeg dolaska.
Razume se, nijedno dete nije preivelo pad od ezdeset stopa i zatrpavanje pod
ruevinama. To nije bila politika demonstracija kakvu je mogao da smisli
racionalni um, poto je pokazala pre njihovu brutalnost nego nau - ali obraala
se direktno rulji, koja kolektivno nije bila nimalo racionalnija.

Naravno, im smo ugledali svu tu decu, prekinuli smo sve i poslali poziv za
masovnu medicinsku evakuaciju. Poeli smo da raiavamo kr, zgranuti, u
potrazi za preivelima, a lokalna brigada de urgencia pritekla nam je u pomo.
Barbo i ja organizovali smo svoje vodove u grupe za pretragu, pokrivi dve
treine 'tlocrta' zgrade, a Dejvidov vod trebalo je da pokrije preostalu treinu, ali
njih je ok gadno dezorganizovao. Veina nikada nije videla poginule. Prizor
smrvljene, spljeskane dece - betonska praina pretvorila je krv u blato i mala tela
preobrazila u bezline bele grudve - izbezumio ih je. Dva prainara stajala su
ukoeno, paralizovano, jer su se njihovi mehaniari onesvestili. Veina ostalih
besciljno je tumarala, prenebregavajui Dejvidova nareenja, koja su ionako bila
jedva suvisla.
I ja sam se kretao sporo, zaprepaen razmerama svega toga. Mrtvi vojnici na
bojnom polju dovoljno su gadna stvar - jedan mrtav vojnik dovoljno je gadna
stvar - ali ovo je bilo gotovo za nevericu. A pokolj tek to je poeo.
Veliki helikopter zvui agresivno bez obzira na njegovu stvarnu funkciju. Kada
je naiao helikopter za medicinsku evakuaciju, neko je iz gomile pripucao na
njega. Obinim olovnim mecima koji su se odbili, utvrdili smo kasnije, ali
odbrana helikoptera automatski je pronala metu, oveka koji je pucao iza panoa
za plakate, i sprila ga.
Bilo je to malo preterano impresivno, veliki razorni laser od kog je on
eksplodirao kao isputena zrela voka. Zauo se krik "Ubice! Ubice!" i za manje
od jednog minuta, gomila je probila policijski kordon i napala nas.
Barbo i ja smo brzo premestili svoje ljude oko perimetra, rasuvi sredstvo za
saplitanje, izuvijane neonske niti koje su se brzo irile do debljine prsta, a zatim
konopca. Isprva je imalo uinka, lepljivo poput superlepka. Imobilisalo je
nekoliko prednjih redova ljudi i nateralo ih da kleknu ili legnu. Ali to nije
zaustavilo one iza njih, koji su revnosno navalili preko lea svojih drugova kako
bi stigli do nas.

Za nekoliko sekundi greka je postala oigledna, kada su stotine njih,

imobilisane, smrskane pod teinom vritee rulje koja je juriala na nas. Izbacili
smo suzavac i gas za povraanje na sve strane, ali to jedva da ih je usporilo. Jo
ih je popadalo i bilo izgaeno.
Molotovljev koktel eksplodirao je na jednom pripadniku Barbinog voda,
pretvorivi ga u plameni simbol zateturane bespomonosti - zapravo, on je samo
na tren bio zaslepljen - a onda su odasvud povadili oruje, uz tektanje mainki i
dva lasera koja su prosecala prainu i dim. Video sam kako se itav red
mukaraca i ena istovremeno stropotava, pokoen pogrenim rafalima njihovih
mainskih puaka, i preneo nareenje iz Komande: "Pucajte na sve koji imaju
oruje!"
Lasere je bilo lako pronai, i prvi su pali, ali ljudi su ih ponovo dizali i
nastavljali s vatrom. Prvi ovek koga sam ikada ubio, zapravo, deak, pokupio je
laser i gaao je bez nianjenja, uspravan. Naciljao sam mu kolena, ali onda ga je
neko oborio s lea. Metak ga je pogodio posred grudi i srce mu je izletelo na
lea. Povrh svega ostalog, to me je gurnulo preko ruba provalije, u paralizu.
Park je takoe preao preko ruba; ali onog drugog, pomahnitao je. Neki ovek sa
noem stigao je do njega i pokuao da se popne i iskopa mu oi, kao da je tako
neto bilo mogue. Park ga je epao za gleanj i zavitlao kao lutku, rasuvi mu
mozak na betonskoj ploi, pa je telo koje se trzalo bacio natrag u rulju. Onda je
zagacao kroz gomilu kao neko poludelo mehaniko udovite, ubijajui ljude
utiranjem i udarcima. To me je trglo iz oka. Poto nije reagovao na moja
nareenja, zatraio sam od Komande da ga deaktivira. Ubio je vie od deset
ljudi pre nego to su to usliili, i njegov najednom nepomian prainar sruio se
pod gomilom razjarenih ljudi koja je po njemu treskala kamenicama.
Bio je to pravi danteovski prizor, posvuda okrvavljena, smrskana tela, hiljade
ljudi koji su se teturali ili uali, oslepljeni, guei se, u povraanju, dok se gas
kovitlao oko njih. Jedan deo mene, u vrtoglavici izazvanoj uasom, eleo je da

napusti to mesto i onesvesti se, prepusti tu mainu gomili. Ali i moja ekipa bila
je u loem stanju; nisam mogao da ih ostavim.
Sredstvo za saplitanje najednom se rastvorilo u oblaku obojenog dima, ali to nije
bilo nimalo vano. Svi koji su bili imobilisani leali su, mrtvi ili obogaljeni.
Komanda nam je rekla da se udaljimo; da se vratimo na trg to je bre mogue.
Mogli smo da izvrimo preuzimanje i tu, dok je gomila onesposobljena, ali
nismo eleli da rizikujemo da je novi helikopteri i letai ponovo izazovu. Pa smo
tako pokupili etiri imobilisana prainara i pobedniki pohitali odatle.
Usput, saoptio sam Komandi da u podneti predlog da Park dobije psiholoki
otpust, u najmanju ruku. Naravno, ona je mogla da proita moja stvarna
oseanja: "Ti, zapravo, eli da ga osude za ubistvo, za ratni zloin. To je
nemogue."
To sam, dodue, znao i sam, ali rekao sam da ga vie ne elim u svom vodu, pa
makar moje odbijanje izazvalo i administrativnu kaznu. I ostali u vodu vie nisu
mogli da ga trpe. Kakva god bila zamisao koja je dovela do toga da on bude
ubaen u nau porodicu, dananja akcija dokazala je njenu pogrenost.
Komanda je rekla da e u obzir biti uzete sve injenice, ukljuujui i moje
zbrkano emotivno stanje. Nareeno mi je da smesta odem u Savetodavno po
iskljuenju. Zbrkano? A kako treba da se oseate kada izazovete masovno
ubijanje?
Ali za masovnu smrt sam mogao da razcionalizujem krivicu. Pokuali smo sve
za ta smo bili obueni da minimalizujemo gubitke. Ali ona jedna smrt - smrt
koju sam lino izazvao - njen trenutak nisam mogao da prestanem da ponovo
preivljavam. Deakov odluan pogled dok je ciljao i pucao, ciljao i pucao; moj
nianski krui koji se sputa sa njegove glave na kolena, a onda ba kada sam
povukao obara, njegovo ozlojeeno mrtenje zbog guranja. Kolena su mu
tresnula o plonik ba kada mu je moj metak iupao srce, i za tren je i dalje
imao taj ozlojeen izraz. Onda se preturio napred, mrtav i pre nego to je licem
pao na tle.

Tada je i u meni neto umrlo. ak i kroz zakasnelo stabilizovanje zahvaljujui

smei droga za raspoloenje. Znao sam da postoji samo jedan nain da se
otarasim tog seanja.

32.
Dulijan tu nije bio u pravu. Meu prvim stvarima koje mu je savetnik rekao
bilo je: "Znate, mogue je izbrisati pojedina seanja. Moemo da postignemo da
zaboravite da ste ubili tog deaka." Doktor Deferson je bio crnac nekih
dvadeset godina stariji od Dulijana. Protrljao je rub sede brade. "Ali to nije
jednostavno, niti potpuno. Ostae emocionalne asocijacije koje ne moemo da
obriemo, jer je nemogue ui u trag svakom neuronu koji je bio izloen tom
iskustvu."
"Mislim da ne elim da zaboravim", ree Dulijan. "To je deo onoga to sam
sada, pa bilo to dobro ili loe."
"Dobro nije, i to znate. Da ste vi od onih osoba koje mogu da ubiju i naprosto
okrenu tome lea, vojska bi vas smestila u vod lovaca/ubica."
Nalazili su se u kancelariji obloenoj drvenim ploama u Portobelu, sa arenim
uroenikim slikama i tkanim ilimima na zidovima. Dulijan se povinovao
nejasnom porivu i posegnuo da opipa grubu vunu ilima. "ak i ako zaboravim,
on e ostati mrtav. To nije u redu."
"Kako to mislite?
"Dugujem mu svoj jad, svoju krivicu. On je bio obian klinac, zateen usred..."
"Dulijane, imao je puku i pucao je na sve strane. Time to ste ga ubili
verovatno ste spasli druge ivote."
"Ali ne nae. Svi smo bili ovde, na bezbednom."
"ivote civila. Nipoto sebi ne pomaete time to mislite o njemu kao o
bespomonom deaku. Bio je teko naoruan i van kontrole."
"A ja sam bio teko naoruan i pod kontrolom. Ciljao sam da ga onesposobim."
"Razlog vie da ne krivite sebe."

"Da li ste ikada nekoga ubili?" Deferson odmahnu glavom, jednim kratkim
trzajem. "Onda ne znate. Kao da izgubite nevinost. Moete da obriete seanje
na taj dogaaj, u redu, ali to me nee ponovo uiniti nevinim. Kao to kaete,
'emocionalne asocijacije'. Zar me to ne bi jo vie sjebalo? to ne mogu da
ustanovim ta je izazvalo ta oseanja?"
"Mogu samo da kaem da je delovalo kod drugih."
"Aha. Ali ne kod svih."
"Ne. To nije egzaktna nauka."
"Onda, sa dunim potovanjem, odbijam."
Deferson prelista dosje na svom stolu. "Moda vam nee biti doputeno da
odbijete."
"Mogu odbiti izvrenje nareenja. Ovo nije borba. Neu umreti od nekoliko
meseci u pritvoru."
"Nije to tako jednostavno." On poe da odbrojava prstima. "Pod jedan, od
odlaska u pritvor mogli biste da umrete. Straari dustabanlije odabrani su
zahvaljujui svojoj agresivnosti, a oni ne miriu mehaniare.
Pod dva, zatvorska kazna upropastila bi va profesionalni ivot. Zar mislite da je
Teksaki Univerzitet ikada poverio nastavu bivem osueniku, crncu?
Pod tri, moe se bukvalno desiti da nemate izbora. Imate jasno ocrtane
samoubilake tenje. Tako da mogu..."
"Kada sam rekao bilo ta o samoubistvu?"
"Verovatno nikada." Doktor uze list sa vrha dosjea i prui ga Dulijanu. "Ovo je
sveukupni profil vae linosti. Istakana linija je prosena za mukarce u
godinama u kojima ste bili vi kada ste regrutovani. Pogledajte liniju iznad
oznake 'Su'."
"Ovo je zasnovano na nekim pisanim testovima kojima sam podvrgnut pre pet
godina?"
"Ne, ve integrie odreen broj inilaca. Vojne testove, ali takoe razne klinike
opservacije i procene jo iz vaeg detinjstva."

"I na osnovu toga vi moete da me naterate na medicinski postupak, protivno

mojoj volji?"
"Ne. Na osnovu 'Ja sam pukovnik, a vi vodnik.'"
Dulijan se nagnu napred. "Vi ste pukovnik koji je poloio Hipokratovu
zakletvu, a ja sam vodnik sa doktoratom iz fizike. Moemo li naas da
razgovaramo naprosto kao dva mukarca koja su najvei deo ivota provela u
koli?"
"Izvinjavam se. Izvolite."
"Zahtevate da se podvrgnem medicinskom tretmanu koji e drastino uticati na
moja seanja. Zar treba da poverujem da nema nikakvih izgleda da se to odrazi i
na moju sposobnost za bavljenje fizikom?"
Deferson je na trenutak utao. "Izgledi postoje, ali veoma mali. A svakako se
neete baviti fizikom ako se budete ubili."
"O, zaboga. Neu se ubiti."
"Tako. A ta mislite, ta bi inae rekao jedan potencijalni samoubica."
Dulijan se trudio da ne die glas. "ujete li vi sami sebe? Zar biste me, da sam
rekao: 'Naravno, mislim da u to da uradim', proglasili bezbednim i pustili
kui?"
Psihijatar se osmehnu. "Dobro, to nije lo odgovor. Ali svakako uviate da bi to
mogao da bude i proraunat odgovor potencijalnog samoubice."
"Naravno. ta god da kaem, moe da poslui kao dokaz mentalne bolesti.
Ukoliko ste ubeeni da sam bolestan."
Zagledao se u sopstveni dlan. "Gledajte, Dulijane. Znate da sam se prikljuio sa
kockom koja je zabeleila vaa oseanja kada ste ubili tog deaka. Na neki
nain, bio sam tamo. Bio sam u vaoj koi."
"Znam to."
On odloi Dulijanov dosje i izvadi belu teglicu sa pilulama. "Ovo je blagi
antidepresiv. Da probamo s njim dve nedelje, jedna pilula posle doruka i jedna
posle veere. Nee uticati na vae intelektualne sposobnosti."

"U redu"
"I elim da vas vidim" - on pogleda stoni kalendar - "desetog jula u deset sati.
Hou da se prikljuim sa vama i proverim vae reakcije na ovo ili ono. Bie to
dvosmerno prikljuenje; nita neu kriti od vas."
"I ako pomislite da sam skrenuo, poslaete me na brisanje seanja."
"Videemo. To je sve to mogu da kaem."
Dulijan klimnu glavom, uze belu teglicu i izie.

33.
Slagau Ameliju; rei joj da je to bio samo rutinski pregled. Uzeo sam jednu
pilulu i pomogla mi je da zaspim, i spavam bez snova. Zato u moda nastaviti
da ih uzimam ukoliko ne budu uticale na moju mentalnu otrinu.
Ujutro sam oseao manje tuge, pa sam odrao internu debatu o pitanju
samoubistva, moda da bih se pripremio za invaziju doktora Defersona.
Prikljuen nisam mogao da ga laem. Ali moda bih mogao da istupim sa nekim
privremenim 'izleenjem'. Bilo je lako nalaziti razloge protiv tog ina - ne zamo
zbog uinka na Ameliju i moje roditelje i prijatelje, ve i zbog krajnje
trivijalnosti tog gesta, bar to se vojske tie. Samo bi pronali nekog drugog
moje veliine i poslali prainara sa sveim mozgom. Ako bih uspeo i da ubijem
nekoliko generala prilikom svog odlaska, isto tako bi unapredili par pukovnika.
Nema nestaice mesa.
Ali pitao sam se hoe li svi ti logini argumenti protiv samoubisva uspeti da iole
sakriju dubinu moje odlunosti. I pre deakove smrti, znao sam da u iveti
samo dok budem imao Ameliju. Ostali smo zajedno due od veine drugih.
A kada sam doao kui, nje nije bilo. Otila je da poseti prijatelja u Vaingtonu,
pisalo je na cedulji. Pozvao sam bazu i saznao da mogu da odletim do Edvardsa
kao prekoborojni ako dovuem guzicu tamo za devedeset minuta. Bio sam u
vazduhu iznad Misisipija pre nego to sam shvatio da nisam pozvao laboratoriju
da sredim da neko drugi prati zakazane probe. Je li to bilo zbog pilula?

Verovatno nije. Ali nije postojao nain da se javim sa vojnog aviona, pa je u

Teksasu bilo ve deset pre nego to sam stigao da telefoniram u laboratoriju.
Zamenila me je Din Gordi, ali pukom sreom; dola je da oceni neke radove,
videla da me nema i proverila raspored. Bila je prilino besna, poto nisam
mogao da joj pruim zaista ubedljiv izgovor. Gledaj, morao sam prvim letom da
skoim do Vaingtona kako bih reio da li da se ubijem ili ne.
Od Edvardsa sam jednoinskim vozom otiao do stare stanice Junion. U vagonu
se nalazila maina sa mapama koja mi je pokazala da u biti samo nekoliko
milja udaljen od adrese njenog prijatelja. Osetio sam elju da odem tamo i
pokucam na vrata, ali odluio sam da budem civilizovan i pozovem. Javio se
neki mukarac.
"Moram da razgovaram sa Blejz."
Pogledao je ekran na tren. "O, vi ste Dulijan. Samo trenutak."
Amelija doe, sa upitnim izrazom na licu. "Dulijane? Rekla sam da se sutra
vraam kui."
"Moramo da razgovaramo. Tu sam, u Vaingtonu."
"Onda doi. Ba spremam ruak."
Prava domaica. "Radije bih... moramo da razgovaramo nasamo."
Pogledala je van ekrana, a onda ponovo u mene, zabrinuta. "Gde si?"
"Na stanici Junion."
Mukarac ree neto to nisam sasvim jasno uo. "Pit kae da je na drugom
spratu bar po imenu 'Kruna kua'. Moemo tamo da se vidimo za trideset ili
etrdeset minuta."
"Samo ti zavri ruak", rekoh ja. "Ja mogu..."
"Ne. Dolazim to bre mogu."
"Hvala, draga." Iskljuio sam vezu i pogledao u ogledalo ekrana. Uprkos
prospavanoj noi, jo sam izgledao prilino iscrpljeno. Trebalo je da se obrijem i
presvuem uniformu.

Svratio sam u muki toalet da se na brzinu obrijem i oeljam, a onda se popeo

na drugi sprat. Stanica Junion bila je transportni centar, ali isto tako i muzej
eleznike tehnologije. Proao sam kroz podzemne eleznice iz prolog veka, sa
ulubljenim i iskrivljenim vunim kolima. Onda sam naiao na parnu lokomotivu
iz devetnaestog koja je, izgleda, bila u boljem stanju.
Amelija je ekala kraj vrata bara. "Uzela sam taksi", objasnila je dok smo se
grlili.
Ona me ugura u pomrinu i neobinu muziku bara. "Pa, ko je taj Pit? Prijatelj,
tako si rekla?"
"On je Piter Blankenip." Odmahnuo sam glavom. To ime bilo mi je neodreeno
poznato. "Kosmolog." Robot-sluga primi nae porudbine za ledeni aj i ree da
moramo da potroimo deset dolara da bismo zauzeli separe. Uzeh au viskija.
"Znai, vi ste stari prijatelji."
"Ne, tek to smo se upoznali. elela sam da sakrijem da se sastajem s njim."
Preneli smo pie do praznog separea i seli. Izgledala je napeto. "Dozvoli da
pokuam da..."
"Ubio sam nekoga."
"ta?"
"Ubio sam jednog deaka, civila. Ubio ga svojim prainarom."
"Ali, kako si mogao? Mislila sam nije predvieno da ubija ak ni vojnike."
"Sluajno."
"Kako, zar si ga nagazio, ili tako neto?"
"Ne, u pitanju je bio laser..."
"'Sluajno' si ga ubio laserom?"
"Metkom. Gaao sam mu u kolena."
"Nenaoruanom civilu?"
"Bio je naoruan - on je imao laser! Bila je to prava ludnica, nekontrolisana
rulja. Dobili smo nareenje da pucamo u svakoga sa orujem."
"Ali on nije mogao da povredi tebe. Samo tvoju mainu."

"Pucao je mahnito", slagao sam; bila je to polula. "Mogao je sam da pobije

desetine drugih."
"Nisi mogao da pogodi oruje koje je koristio?"
"Ne, bio je to teki 'niponeks'. Oni imaju 'ablar', sloj neprobojan za metke i laser.
Gledaj, naciljao sam mu kolena, a onda ga je neko gurnuo otpozadi. Preturio se
napred i metak ga je pogodio u grudi."
"Znai, u pitanju je neka vrsta industrijske nesree. Nije trebalo da se igra
igrakama za velike momke."
"Ako tako hoe da kae."
"A kako bi ti to rekao? Ti si povukao obara."
"Ovo je sasvim ludo. Zar ne zna ta se jue dogodilo u Liberiji?"
"U Africi? Bili smo previe zauzeti..."
"Postoji Liberija i u Kostariki."
"Razumem. Tamo je bio taj deak."
"I jo hiljadu drugih. Takoe u prolom vremenu." Potegnuo sam dobar gutljaj
viskija i zakaljao se. "Neki ekstremisti pobili su par stotina dece i izveli to tako
da izgleda kao da smo mi krivi. To je bilo dovoljno uasno. Onda nas je rulja
napala i... i... mere za kontrolu nereda okrenule su se protiv nas. One bi trebalo
da budu benigne, ali izazvale su smrt jo vie stotina ljudi, koji su bili pregaeni.
Onda su pripucali, u svoje. Pa smo mi, mi..."
"O, Boe. Izvini", ree ona, drhtavim glasom. "Treba ti prava podrka, a ja ti
sikem sva nervozna zbog premora i prezauzetosti. Jadni moj... jesi li bio kod
savetnika?"
"Aha. Ba mi je pomogao." Izvukao sam kocku leda iz aja i ispustio je u viski.
"Rekao je da u prevazii to."
"Hoe li?"
"Naravno. Dao mi je neke pilule."
"Pa, pripazi sa pilulama i piem."
"Da, doktore." Srknuh malo hladnog pia.

"Ozbiljno. Zabrinuta sam."

"Aha, i ja." Zabrinut, premoren. "Pa, ta to radite ti i taj Pit?"
"Ali ti..."
"Da promenimo temu. Zato je traio da doe?"
"Zbog Jupitera. Dovodi u pitanje neke osnovne kosmoloke pretpostavke."
"Zato onda ti? Verovatno svi od Makroa pa nanie znaju vie o kosmologiji od
tebe - do avola, verovatno i ja."
"Sigurna sam da zna. Ali upravo zato je odabrao mene - svi stariji od mene bili
su ukljueni u faze planiranja Projekta, i imaju taj konsenzus o... nekim
njegovim vidima."
"Kakvim vidima?"
"Ne smem da ti kaem."
"Ma, daj."
Ona dodirnu aj, ali ga ne ispi; zagleda se u njega. "Zato to ti ne moe da
zaista sauva tajnu. itav tvoj vod saznao bi im bi se prikljuio."
"Ne bi oni imali pojma. Niko drugi u tom vodu ne ume da razlikuje
hamiltonovca od hamburgera. Kada je neto tehniko u pitanju, mogu da prime
moju emocionalnu reakciju, ali to je sve. Nikakve tehnike detalje; mogli bi isto
tako da su i na grkom."
"Upravo i govorim o tvojoj emocionalnoj reakciji. Ne smem vie nita da
kaem. Ne pitaj me."
"Vai. Vai." Otpio sam jo malo viskija i pritisnuo dugme za porudbine. "Da
pojedemo neto." Zatraila je sendvi sa lososom, a ja hamburger i jo jedan
viski, dupli.
"Znai, vi se uopte ne poznajete. Nikada se ranije niste sreli."
"ta to treba da znai?"
"Samo ono to sam pitao."

"Srela sam ga pre nekih petnaest godina, na jednom kolokvijumu u Denveru.

Ako ba mora da zna, tada sam ivela sa Martijem. On je otiao u Denver, a ja
sam krenula s njim."
"A." Dovrio sam prvi viski.
"Dulijane. Nemoj da se uzrujava zbog toga. Nieg tu nema. On je star, debeo i
vei neurotik od tebe."
"Hvala. Znai, doi e kui, kada?"
"Sutra imam predavanje. Znai da u stii kui do jutra. Onda u se u sredu
vratiti ovamo ako nam bude ostalo jo posla."
"Razumem."
"Gledaj, nemoj nikome, naroito ne Makrou, da govori da sam ovde."
"Bie ljubomoran?"
"ta ti je sa tom ljubomorom? Rekla sam ti da nema niega..." Ona klonu natrag.
"Naprosto, Piter je u svai sa njim, u Pismima fizike revije. Moda bih morala
da branim Pitera pred sopstvenim efom."
"Sjajan potez za tvoju karijeru."
"Ovo je vanije od karijere. To je... pa, ne smem da ti kaem."
"Zato to sam toliki neurotik."
"Ne. Nije to u pitanju. Ni najmanje. Ja naprosto..." Naa porudbina dokotrlja se
do separea i ona umota sendvi u salvetu i ustade. "Gledaj, pod veim sam
pritiskom nego to moe da shvati. Hoe li ti biti dobro? Moram da se vratim."
"Naravno. Znam kako je kad je posao u pitanju."
"Ovo je vie od pukog posla. Kasnije e mi oprostiti." Ona kliznu iz separea i
poljubi me, dugo. Oi su joj bile vlane od suza. "Moramo jo da
porazgovaramo o tom deaku. I o svemu ostalom. U meuvremenu, uzimaj
pilule; odmaraj se." Posmatrao sam kako urno izlazi.
Hamburger je mirisao dobro, ali imao je ukus mrtvog mesa. Zagrizao sam, ali
nisam mogao da progutam. Prebacio sam zalogaj u salvetu, diskretno, i ispio

dupli viski u tri brza gutljaja. Onda sam pozvonio za novi, ali sto mi je saoptio
da ne moe da me poslui alkoholom jo jedan sat.
Uhvatio sam podzemnu do aerodroma i svratio na pie na dva mesta, dok sam
ekao na let kui. Pie u avionu i kiseo dreme u taksiju.
Kada sam stigao kui, pronaao sam polupraznu bocu votke i nasuo je u visoku
au sa kockama leda. Meao sam dok aa nije postala prilino ledena. Onda
sam ispraznio teglicu i napravio sedam gomilica pilula, sa po pet u svakoj.
Uspeo sam da progutam est gomilica, uz velike gutljaje ledene votke. Pre nego
to sam progutao sedmu, shvatio sam da bi trebalo da napiem poruku. Ameliji
sam bar toliko dugovao. Ali pokuao sam da ustanem i pronaem malo papira, a
noge me nisu sluale; bile su kao obini trupci. Razmiljao sam neko vreme i
reio da naprosto progutam i ostatak pilula, ali mogao sam ruku da nateram
samo da se zanjie kao klatno. Ionako nisam mogao da se usredsredim na pilule.
Naslonio sam se i to je bilo mirno, slobodno, poput lebdenja u svemiru. Palo mi
je na pamet da je to poslednje to u ikada osetiti, to je bilo u redu. Mnogo
bolje nego da sam pojurio te generale.

34.
Amelija je osetila miris mokrae kada je otkljuala vrata, osam sati kasnije.
Trala je iz sobe u sobu i konano ga pronala u nii za itanje, klonulog
postrance u njenoj omiljenoj fotelji, i poslednju urednu gomilicu od pet pilula
pred njim, zajedno sa praznom boicom leka i pola velike ae tople
razvodnjene votke.
Jecajui, potraila mu je puls i pomislila da moda osea blagi drhtaj. Oamarila
ga je dvaput, histerino snano, a on nije reagovao.
Pozvala je 9-1-1, a oni su joj rekli da su im sva kola na terenu; bie potreban
moda itav sat da dou. Onda se prebacila na hitnu pomo kampusa, opisala
situaciju i rekla da ga dovodi. Pa je pozvala taksi.

Izvukla ga je iz fotelje i pokuala da ga digne ispod pazuha, zateturavi se

unazad iz nie. Ipak, nije bila dovoljno jaka da ga tako nosi, pa ga je na kraju
nedolino vukla za noge po stanu. Dok je ila unazad kroz vrata, umalo nije
naletela na krupnog studenta koji joj je pomogao da ga prenese do taksija i
poao sa njom do bolnice, postavljajui pitanja na koja je ona odgovarala
jednoslonim reima.
Tamo, kako se ispostavilo, nije bio potreban; dva bolniara i jedan doktor ekali
su na ulazu u hitnu pomo. Podigli su ga na kolica i doktor mu je dao dve
injekcije, jednu u miicu i jednu u grudi. Kada mu je ubrizgao injekciju u grudi,
Dulijan je zastenjao i zadrhtao, a oi su mu se otvorile samo toliko da su se
videle beonjae. Doktor je rekao da je to dobra reakcija. Proi e moda itav
dan pre nego to budu znali hoe li se oporaviti ili ne; ona moe da saeka tu, ili
da ode kui.
Uradila je oboje. Vratila se taksijem sa uslunim studentom do stambene zgrade,
uzela beleke i radove za sledei as, i vratila se u bolnicu.
U ekaonici nije bilo vie nikoga. Uzela je iz maine oljicu kafe i sela na kraj
kaua.
Svi radovi bili su ocenjeni. Pogledala je beleke za predavanje, ali nije mogla da
se usredsredi na njih. Bilo bi joj teko da odradi rutinsko predavanje ak i da je
kod kue zatekla normalnog Dulijana. Ako je Piter bio u pravu, a bila je
sigurna da jeste, Projekt Jupiter bio je gotov. Morao se okonati. Jedanaest
godina, najvei deo njene karijere fiziara estica, u slivnik.
A sad ovo, ova udnovato reciprona kriza. Pre nekoliko meseci, on je sedeo
kraj nje i strepeo zbog njene mogue smrti, zbog mogue smrti njenog mozga.
Ali ona je prouzrokovala obe krize. Da je mogla da odloi rad sa Piterom - da
odloi svoju karijeru - i prui mu onu podrku ispunjenu ljubavlju koja mu je
trebala da se izbori sa svojom krivicom i bolom, ne bi zavrio ovde.
Ili moda bi. Ali ona ne bi bila kriva za to.

Neki crnac u uniformi pukovnika sede kraj nje. Njegova kolonjska voda koja je
mirisala na limun probijala se kroz miris bolnice. Trenutak kasnije, on ree: "Vi
ste Amelija."
"Ljudi me zovu Blejz. Ili profesor Harding."
On klimnu glavom, ali ne prui ruku. "Ja sam Dulijanov savetnik, Zamat
Deferson."
"Da vam saoptim najnoviju vest. Saveti se nisu primili."
On klimnu na isti nain. "Pa, znao sam da je suicidalan. Prikljuio sam se sa
njim. Zato sam mu i dao te pilule."
"ta?" Amelija je zurila u njega. "Ne razumem."
"Mogao je da uzme itavu boicu odjednom i da preivi. Bio bi komatozan, ali
bi disao."
"Znai, nije u opasnosti?"
Pukovnik stavi ruiasti laboratorijski formular izmeu njih i izravna ga obema
rukama. "Pogledajte gde pie 'ALK'. Sadraj alkohola u njegovoj krvi bio je 0,35
odsto. To je samo po sebi vie nego pola preenog puta do samoubistva."
"Znali ste da pije. Prikljuili ste se sa njim."
"Ba je u tome stvar. On inae ne pije mnogo. A scenario koji je imao za
samoubistvo... pa, on nije obuhvatao ni alkohol ni pilule."
"Zaista? Nego ta?"
"Ne smem da vam kaem. U pitanju je bilo krenje zakona." On podie formular
i uredno ga ponovo presavi. "Jedna stvar... ima jedna stvar u kojoj biste mogli da
pomognete."
"Da pomognem njemu ili da pomognem vojsci?"
"Oboma. Ako izie iz ovoga, a gotovo sam sasvim siguran da hoe, vie nikada
nee biti mehaniar. Mogli biste da mu pomognete da proe kroz to."
Amelijino lice se skupi. "Kako to mislite? On mrzi to to je vojnik."

"Moda, ali ne mrzi kada je prikljuen sa svojim vodom. Ba suprotno; poput

veine ljudi, postao je manje-vie zavisan od toga, od te prisnosti. Moda vi
moete da mu skrenete panju sa tog gubitka."
"Prisnou. Seksom."
"Time." On savi papir jo dvaput, porubivi ga noktom. "Amelija Blejz, nisam
siguran da znate koliko vas on voli, koliko zavisi od vas."
"Naravno da znam. To je oseanje obostrano."
"Pa, u vaoj glavi nisam nikad bio. Iz Dulijanove take gledanja, postoji
izvesna neravnotea, asimetrija."
Amelija se uspravi na kauu. "ta to onda on eli od mene?" upita ona kruto.
"On zna da nemam neogranieno vreme. Da imam samo jedan ivot."
"On zna da ste venani sa svojim poslom. Da je ono to radite vanije od onoga
to jeste."
"To je prilino otro." Oboje se trgoe kada je neko u susednoj prostoriji ispustio
tacnu sa instrumentima. "Ali vai za veinu ljudi koje poznajemo. Svet je pun
lentina i slabia. Da je Dulijan jedan od njih, nikada ga ne bih ni upoznala."
"Nije ba tako. Oigledno, i ja spadam u vau klasu. Nas bi puko konzumiranje
izludelo." On pogleda u zid, u potrazi za reima. "Rekao bih da traim od vas da
preuzmete jo jedan privremen posao, kao terapeut, pored redovnog posla
fiziara. Dok mu ne bude bolje."
Zurila je u njega kao to je ponekad zurila u studenta. "Hvala vam to niste
napomenuli i to da je on istu stvar uradio za mene." Ona naglo ustade i prie
maini za kafu. "Hoete oljicu?"
"Ne, hvala."
Kada se vratila, okrenula je stolicu tako da je sto bio izmeu njih. "Pre nedelju
dana, ostavila bih sve kako bih bila njegov terapeut. Volim ga vie nego to vi,
ili on, izgleda, misli, a naravno da mu to i dugujem."
Ona zastade i nagnu se napred. "Ali, svet je u poslednjih par dana postao mnogo
sloeniji. Znate li da sam ila u Vaington?"

"Ne. Dravnim poslom?"

"Ne ba. Ali bila sam tamo, radila. Doao mi je sa onim to sada vidim kao
oigledan krik u pomo."
"U vezi sa ubistvom deaka?"
"I svim drugim smrtima, gaenjem. Bila sam stvarno uasnuta, ak i pre nego
to sam videla vesti. Ali ja... ja..." Podigla je oljicu, ali je onda spustila i
zajecala, iznenadnim, silovitim zvukom. Obrisala je neoekivane suze.
"U redu je."
"Nije u redu. Ali to je vanije od njega ili mene. Vanije od toga hoemo li
iveti ili umreti."
"ta, ekajte. Usporite. Va posao?"
"Previe sam rekla. Ali, da."
"ta je to, neka vrsta odbrambene aplikacije?"
"Moglo bi tako da se kae. Da."
On se nasloni i pritisnu bradu, kao da mu je zalepljena. "Odbrana. Blejz, doktore
Harding... itav dan gledam kako me ljudi lau. Nisam struan za mnogo toga,
ali za to jesam."
"Pa?"
"Pa nita. Va posao je va posao, a moje zanimanje za njega poinje i zavrava
se time na koji nain on utie na mog pacijenta. Nije me briga ako vam je posao
da spasavate zemlju, spasavate svet. Samo traim da kada ne radite na tome,
radite sa njim."
"Uradiu to, naravno."
"Duni ste mu toliko."
"Doktore Deferson. Ve imam jednu majku Jevrejku. Ne treba mi jo jedna sa
bradom i odelom."
"Dobro reeno. Nisam imao nameru da vas uvredim." On ustade. "Moda
greim to usmeravam sopstveni oseaj odgovornosti na vas. Nije trebalo da ga

pustim da ode posle naeg prikljuivanja. Da sam ga primio u bolnicu, stavio

pod posmatranje, ovo se ne bi dogodilo."
Amelija prihvati njegovu pruenu ruku. "Dobro. Vi se prekorevajte zbog toga, ja
u se prekorevati zbog toga, a naem pacijentu morae da bude bolje,
zahvaljujui osmozi."
On se osmehnu. "uvajte se. Pazite na sebe. Tako neto je strano naporno."
Tako neto! Gledala je kako odlazi i ula zatvaranje spoljnjih vrata. Osetila je da
joj lice crveni i suprotstavila se pritisku suza iza oiju, a onda im dopustila da
pobede.

35.
Kada sam poeo da umirem, kao da sam lebdeo hodnikom od bele svetlosti.
Onda sam se naao u nekoj velikoj prostoriji sa Amelijom, mojim roditeljima i
desetak prijatelja i roaka. Moj otac izgledao je kao to ga pamtim iz osnovne
kole, mrav i bez brade. Nan Li, prva devojka za koju sam bio ozbiljno
zagrejan, stajala je kraj mene, sa rukom u mom depu, i mazila me. Amelija se
apsurdno kezila dok nas je posmatrala.
Niko nije progovarao. Samo smo se gledali. Onda je sve izbledelo, a ja sam se
probudio u bolnici sa maskom za kiseonik preko lica i smradom povraanja
duboko u nosu. Vilica me je bolela, kao da me je neko zviznuo.
Moja ruka kao da je bila tua, ali uspeo sam da prinesem aku masci i strgnem
je. Bilo je nekoga u sobi, nisam video jasno, pa sam zatraio papirnu maramicu i
dobio je od nje. Pokuao sam da istresem nos, ali to je izazvalo povraanje i ona
me je pridigla i stavila mi metalnu iniju pod bradu dok sam krajnje privlano
kaljao i balio. Potom mi je pruila au vode i rekla mi da isperem, a ja sam
shvatio da je to Amelija, a ne bolniarka. Rekao sam neto romantino poput: o,
sranje - i ponovo poeo da tonem u nesvest, a ona me je spustila na jastuk i
namakla mi masku natrag na lice. uo sam kako zove bolniarku i obeznanio se.

udno koliko mnogo detalja moete da se prisetite iz delova iskustva poput

ovog, a koliko malo iz drugih. Kasnije su mi rekli da sam spavao dobrih petnaest
sati posle ceremonije bljuvanja. Meni je pre liilo na petnaest sekundi. Probudio
sam se kao od amara, dok je doktor Deferson odmicao pitolj za davanje
injekcija od moje miice.
Vie nisam imao masku za kiseonik. "Nemojte pokuavati da sednete", ree
Deferson. "Priberite se."
"Vai." Jedva sam bio u stanju da ga vidim jasno. "Prvo da se priberem. Nisam
mrtav, zar ne? Nisam uzeo dovoljno pilula."
"Amelija vas je pronala i spasla."
"Morau da joj zahvalim."
"Kad to kaete, mislite da ete ponovo pokuati?"
"Koliko ih ima koji to ne urade?"
"Mnogo." On mi prui au vode sa plastinom slamkom. "Ljudi pokuavaju
samoubistvo iz razliitih razloga."
Otpio sam hladan gutljaj. "Ne mislite da sam to stvarno nameravao."
"Mislim. Vi ste prilino kompetentni u svemu to radite. Bili biste mrtvi da
Amelija nije dola kui."
"Zahvaliu joj", ponovio sam.
"Ona sada spava. Ostala je uz vas dok god je mogla da oi dri otvorene."
"Pa ste doli vi."
"Pozvala me je. Nije elela da se probudite sami." On odmeri pitolj sa
injekcijom u ruci. "Odluio sam da vam pripomognem blagim stimulansom."
Klimnuh glavom i malo se pridigoh. "Zapravo, dosta se dobro oseam. Je li to
protivdejstvo za drogu? Za otrov."
"Ne, ve ste dobili tretman za to. elite da o tome priamo?"
"Ne." Posegnuh za vodom i on mi pomoe. "Ne sa vama."
"Sa Amelijom?"

"Ne sada." Otpio sam i vratio au bez pomoi. "Mislim da najpre elim da se
prikljuim sa svojim vodom. Oni bi to shvatili."
Nastade duga tiina. "Neete biti u stanju da to uradite."
Nisam razumeo. "Naravno da mogu. To ide automatski."
"Izbaeni ste, Dulijane. Vie ne moete biti mehaniar."
"ekajte malo. Zar mislite da bi iko u mom vodu bio iznenaen ovim? Zar
mislite da su toliko glupi?"
"Nije u tome stvar. Naprosto, niko ih ne moe naterati da to proive! Ja sam za
to obuen, a ne mogu da kaem da jedva ekam da se prikljuim sa vama. Zar
elite da ubijete svoje prijatelje?"
"Da ih ubijem."
"Da! Ba tako. Zar ne mislite da biste jedno od njih naterali da uradi isto to. Na
primer, Kendi. Ona je i tako gotovo stalno blizu klinike depresije."
Zapravo, uvideo sam smisao u tome. "Ali poto budem izleen?"
"Ne. Nikada vie neete biti mehaniar. Biete prekomandovani u neku..."
"Kod dustabanlija? Biu dustabanlija?"
"Ne ele vas u peadiji. Iskoristie vae obrazovanje, pa e vam dodeliti neku
tehniku dunost."
"U Portobelu?"
"Verovatno ne. Prikljuivali biste se prilikom druenja sa svojim vodom, sa
svojim bivim vodom." On lagano odmahnu glavom. "Zar ne shvatate? To ne bi
bilo dobro ni za vas ni za njih."
"O, shvatam; shvatam. Bar kad je u pitanju vaa taka gledanja."
"Ja jesam strunjak", ree on oprezno. "Ne elim da budete povreeni, a ne
elim ni da idete na vojni sud zbog nemara - to bi se dogodilo kad bih dozvolio
da se vratite u svoj vod, pa neki od njih ne bi bili u stanju da se nose sa vaim
seanjima."
"Delili smo oseanja sa ljudima dok su umirali, ponekad u velikom bolu."

"Ali oni se nisu vraali iz mrtvih. Nisu se vraali i raspravljali o tome koliko to
moe biti poeljno."
"Mogu se izleiti od toga." Jo dok sam to izgovarao, znao sam da zvui lano.
"Jednog dana, siguran sam da ete biti izleeni." Ni to nije zvualo naroito
ubedljivo.

36.
Dulijan je izdrao jo jedan dan odmaranja u postelji, a onda su ga premestili u
'sobu za posmatranje', koja je liila na hotelsku, osim to se zakljuavala samo
spolja, i uvek je bila zakljuana. Doktor Deferson je dolazio svakog drugog
dana u nedelji, a ljubazna civilna terapeutkinja, Mona Pirs, razgovarala je
svakodnevno s njim. Posle jedne sedmice (tada je Dulijan bio uveren da zaista
ludi), Deferson se prikljuio s njim, a sutradan su ga pustili.
Stan je bio isuvie uredan. Dulijan je iao iz sobe u sobu i pokuavao da shvati
ta ne valja, a onda mu je svanulo - Amelija mora da je unajmila nekoga da doe
i poisti. Nijedno od njih nije imalo ni instinkta ni dara za to. Mora da je saznala
kada e ga pustiti i napabirila par dolara za to. Krevet je bio nameten po
vojniki - krajnje izdajniki detalj - a na njemu je bila poruka sa dananjim
datumom unutar srca.
Skuvao je kafu (prosuvi i vodu i zrnca, da bi ih zatim paljivo pokupio) i seo za
konzolu. Imao je dosta poruka, mahom nezgrapnih. Pismo od vojske koja mu je
dala mesec dana odsutsva sa smanjenom platom, sa slubom u samom kampusu,
nepunu milju od njegove adrese. Titula mu je bila 'stariji asistent za istraivanje';
bilo je to tek reda radi, tako da je mogao da stanuje kod kue, a 'radno vreme e
se tek odrediti'. Ako je pravilno itao izmeu redova, vojsci je bilo dosta
baktanja s njim, ali u naeluu, nije htela da ga naprosto otpusti. Bio bi to lo
primer, da moete da se izvuete iz vojske pukim samoubistvom.
Mona Pirs umela je da slua i postavljala je prava pitanja. Nije osuivala
Dulijana zbog onoga to je uradio - bila je besna na vojsku to to ne uvia i to

ga ne otpusti pre nego to doe do neumitnog - i nije zaista osporavala

samoubistvo na apsolutan nain, dajui Dulijanu preutnu dozvolu da to
ponovo uradi. Ali ne zbog deaka. Mnogo inilaca prouzrokovalo je deakovu
smrt, ali Dulijan je bio prisutan protiv svoje volje, a njegova reakcija bila je
refleksna i prikladna.
Ako je bilo nezgodno pisati linu potu, odgovaranje na nju bilo je dvostruko
nezgodnije. Na kraju je imao dva osnovna odgovora: jedan je bio jednostavno i
kratko "Hvala za brigu; sada sam dobro", a drugo je predstavljalo detaljnije
objanjenje, za one koji su ga zasluili i kojima nee mnogo smetati. Jo je radio
na tome kada je ula Amelija, sa koferom.
Nije mogla da ga poseuje tokom sedmice koju je proveo smeten u sobu za
posmatranje. Pozvao ju je im su ga pustili, ali nije bila kod kue. U kancelariji
su rekli da je van grada.
Zagrlili su se i rekli ono oigledno. Sipao joj je kafu bez pitanja. "Nikada te
nisam video tako umornu. I dalje putuje do Vaingtona i nazad?"
Klimnula je glavom i uzela olju. "I do eneve i Tokija. Morala sam da
razgovaram sa nekim ljudima u CERN-u i Kjotu." Pogledala je na sat. "Pononi
let za Vaington."
"Isuse. ta je toliko vano da se zbog toga ubija?" Ona ga pogleda na tren i
oboje se nasmejae, postienim kikotom.
Ona odgurnu kafu. "Da podesim budilnik na pola jedanaest i malo se odmorim.
Da li ti se ide u Vaington?"
"Da upoznam tajantsvenog Pitera?"
"I radi malo matematike. Trebae mi svaka mogua pomo, da bih ubedila
Makroa."
"U ta? ta je tako prokleto..."
Ona skinu haljinu i uspravi se. "Prvo krevet. Pa spavanje. Pa objanjenja."

37.
Dok smo se Amelija i ja sanjivo oblaili i sakupljali odeu za putovanje,
upoznala me je u grubim crtama sa onim to je trebalo da oekujem u
Vaingtonu. Nisam dugo ostao sanjiv.
Ako se ispostavi da su Amelijini zakljuci o teoriji Pitera Blankenipa ispravni,
Projekt Jupiter morae da se obustavi. On bi bukvalno mogao da uniti sve:
Zemlju, Sunev sistem; samu Vaseljenu, na kraju. Ponovo bi stvorio Dijasporu,
'veliki prasak' od kog je sve poelo.
Jupiter i njegovi sateliti bili bi uniteni u deliu sekunde; Zemlja i Sunce imali bi
nekoliko desetina minuta. Onda bi se mehur estica i energije u ekspanziji
probio napolje da prodere sve zvezde u Galaksiji, a potom pree na glavno jelo:
sve ostalo.
Jedan vid kosmologije za ije je testiranje bio sazdan projekt Jupiter bila je
teorija 'ubrzane Vaseljene'. Ona je bila stara skoro itav vek i preivela je uprkos
nezgrapnosti i preovlaujuoj skepsi zbog njene 'ad hoc' prirode, jer se u modelu
za modelom teorija inila neophodna da bi se objasnilo ono to se desilo u
najmanjem delu sekunde posle stvaranja - 10-35 sekunde.
Jednostavno reeno, tokom tog kratkog razdoblja morali ste ili da privremeno
poveate brzinu svetlosti ili da uinite vreme elastinim. Iz razliitih razloga,
elastinost vremene uvek je bila verodostojnije objanjenje.
Sve se to deavalo dok je Vaseljena bila veoma mala i dok je rasla od veliine
BB-a do veliine malog zrna graka.
U taksiju do aerodroma, i za vreme leta, Amelija je spavala dok sam ja
proveravao jednaine i pokuavao da napadnem njen metod, korienjem
pseudooperatorske teorije. Pseudooperatorska teorija bila je toliko nova da je
nikada nisam primenio na neki praktian problem; Amelija je znala za nju samo
po uvenju. Trebalo je da porazgovaram sa nekim ljudima pre nego to je
primenim, a da bih to pravilno uradio bila mi je potrebna vea raunarska snaga
od one koju je mogao da ponudi moj priruni kompjuter.

(Ali recimo da dokaem da nisu u pravu i da se nastavi sa Projektom Jupiter, ali

se ispostavi da je greka na mojoj strani, na strani moje nove tehnike. Tip koji ne
moe da ivi sa uvianjem da je ubio jednu osobu na kraju bi unitio sav ivot,
svuda.)
Opasnost se sastojala u tome da bi Projekt Jupiter fokusirao mahnite energije u
veliinu mnogo manju od BB. Piter i Amelija smatrali su da bi to ponovo
stvorilo, u obrnutom procesu, okruenje osobeno za Vaseljenu kada je bila
toliko mala i, posle infinitezimalnog delia sekunde, izazvalo majunu ubrzanu
Vaseljenu, a onda i novu Dijasporu. Bilo je bizarno shvatiti da neto to se zbilo
u prostoru veliine paramecijuma moe da izazove smak sveta. Vaseljene.
Naravno, jedini nain da se to zaista proveri sastojao se u izvoenju
eksperimenta. Otprilike kao da napunite pitolj, pa ga testirate tako to ete
staviti cev u usta i povui obara.
Mislio sam na tu metaforu dok sam pripremao operatorske uslove, kucao u
avionu, ali nisam je preneo Ameliji. Palo mi je na pamet da ovek koji je
nedavno pokuao da se ubije moda i nije idealni saputnik u ovom poduhvatu.
Jer naravno, Vaseljena se okonava vaom smru. Bez obzira na uzrok.
Amelija je jo spavala, glave oslonjene o prozor, kada smo se spustili u
Vaington, i promena u vibracijama nije je probudila. Dodirnuo sam je kako bih
je probudio i spustio obe nae torbe. Dozvolila je da ponesem i njenu bez
protivljenja, to je samo dokazivalo koliko je umorna.
Kupio sam pakovanje ubrzivaa na aerodromskom kiosku dok je ona zvala
Pitera kako bi proverila da li je ustao. Kao to je i pretpostavljala, bio je budan i
zahuktan, pa smo stavili flastere iza uiju i potpuno se razbudili do trenutka kada
smo stigli do podzemne. Sjajna stvar ako ne preterujete. Pitao sam je, i ona mi je
potvrdila da Piter na tome ivi.
Pa, ako je va zadatak da spasete Vaseljenu, zar je vaan mali nedostatak sna? I
Amelija je uzimala dosta toga, ali je (uz pomo pilula za uspavljivanje) uspevala
da odspava tri ili etiri sata dnevno. Ako to ne radite, ranije ili kasnije tresnete

kao meteorit. Piteru je bio potreban potpun, neporeciv argument da bi sebi

dozvolio da spava, i znao je da e ga to kotati.
Amelija mu je rekla da sam 'bolestan', ali nije to obrazlagala. Predloio sam da
to nazovemo trovanje hranom. Alkohol i jeste neka vrsta hrane.
Nije ni pitao. Njegovo zanimanje za ljude poinjalo je i okonavalo se njihovom
upotrebljivou kada je u pitanju 'Problem'. Meni je ilo u prilog to to je mogao
da se pouzda da u utati, uz injenicu da izuavam i taj novi ugao analize.
Saekao nas je na vratima i rukovao se sa mnom, hladnom i vlanom akom,
dok je zurio u mene zenicama koje su ubrzivai sveli na takice. Dok nas je
vodio u kancelariju, mahnuo je prema nedirnutom posluavniku sa hladnim
narescima i sirom koji je izgledao dovoljno star da zaista zaradite trovanje
hranom.
Kancelarija se sastojala od poznate zbrke papira, itaa i knjiga. Imao je konzolu
sa velikim dvostrukim ekranom. Na jednom ekranu bila je prilino direktna
hamiltonovska analiza, a na drugom matrica (zapravo, jedno vidljivo lice
hipermatrice) puna brojeva. Svako ko poznaje kosmologiju mogao je to da
deifruje; bio je to praktino grafikon razliitih vidova proto-Vaseljene u
starenju od nula do deset hiljada sekundi.
On mahnu prema ekranu. "Identifikujte... Moete li da identifikujete prva tri
reda?"
"Da", rekoh ja, uz dovoljno dugu pauzu da procenim njegov smisao za humor,
koji je bio nepostojei. "Prvi red predstavlja starost Vaseljene na deseti stepen.
Drugi red je temperatura. Trei red je prenik. Izostavili ste nultu kolonu."
"Koja je trivijalna."
"Pod uslovom da znate da je tu. Piter... da li treba da vam se obraam sa..."
"Piter. Dulijane." Protrljao je ekinje stare tri dana. "Blejz, dozvoli mi da se
osveim pre nego to mi ispria o Kjotu. Dulijane, upoznaj se malo sa
matricom. Dodirni levu stranu reda ukoliko ima ikakvih pitanja o
promenljivoj."

"Jesi li uopte spavao?" upita Amelija.

On pogleda na sat. "Kada si otila? Pre tri dana? Tada sam malo odspavao. San
mi nije potreban." On izie iz sobe.
"Da je i odspavao jedan sat", rekoh ja, "i dalje bi bio izmoden."
Ona zavrte glavom. "Da se razumeti. Jesi li spreman za ovo? On ti je pravi goni
robova."
Utinuh malo svoje tamne koe i pokazah joj. "To je deo mog naslea."
Moj pristup Problemu bio je star otprilike koliko i fizika, postaristotelovska.
Najpre, uzeu njegove poetne uslove, ne osvrui se na njegove hamiltonovce,
ustanoviti da li pseudooperatorska teorija dolazi do istog zakljuka. Ako bude
tako, onda sledea stvar, moda i jedina stvar o kojoj bi trebalo da brinemo jesu
sami poetni uslovi. Nisu postojali eksperimentalni podaci o uslovima bliskim
reimu 'ubrzane Vaseljene'. Mogli bismo da proverimo izvesne vidove Problema
naloivi ubrzivau na Jupiteru da energije to vie priblii kritinoj taki. Ali
koliko smete da gurate robota blizu ruba litice, kada od komande do odgovora
moe da proe etrdeset osam minuta? Ne preblizu.
Sledea dva dana bila su matematiki maraton lien spavanja. Napravili smo
pauzu od pola sata kada smo uli eksplozije napolju i popeli se na krov da
posmatramo vatromet za etvrti juli iznad Vaingtonovog spomenika.
Dok sam gledao svu tu halabuku i oseao miris baruta, shvatio sam da je to
samo razvodnjena najava spektakla koji dolazi. Imali smo jedva neto vie od
devet nedelja. Projekt Jupiter, ako se bude odvijao po planu, proizvee energiju
kritinog nivoa 14. septembra.
Mislim da smo svi to povezali. Posmatrali smo finale u tiini, a onda se vratili na
posao.
Piter je znao malo o pseudooperatorskoj analizi, a ja sam znao malo o
mikrokosmologiji; proveli smo dosta vremena utvrujui da li ja razumem
pitanja, a on odgovore. Ali po zavretku dva dana, bio sam ubeen koliko i on i
Blejz. Projekt Jupiter morao je da umre.

Ili emo svi mi morati da umremo. Strana misao pala mi je na pamet dok sam
gutao ubrzivae i crnu kafu: mogao bih oboje da ih ubijem sa dva udarca. Onda
bih mogao da unitim sve zabeleke i ubijem sebe.
Postao bih iva, Unititelj Svetova, da parafraziram jednog nuklearnog pionira.
Jednostavnim inom nasilja, mogao bih da unitim Vaseljenu.
Srea da nisam bio lud.
Inenjerima Projekta ne bi bilo teko da spree katastrofu; svaka nasumina
promena poloaja nekoliko elemenata prstena bila bi dovoljna. Sistem je morao
da se poravna na odreen nain da bi radio; kruno nizanje na udaljenosti veoj
od milion kilometara koje bi potrajalo manje od minuta pre nego to ga
gravitacija Jupierovih meseca zauvek ne rastavi. Naravno, taj minut bio bi
eonima dug u poreenju sa majunim intervalom koji se simulira. I bilo bi
sasvim dovoljno vremena da ubrzavajui nalet obie orbitu i proizvede
supernabijenu esticu koja e sve okonati.

38.
Piter je poeo da mi se dopada, uprkos svemu. Jeste bio pravi goni robova, ali
terao je sebe gore nego mene ili Ameliju. Bio je temperamentan i sarkastian i
prasnuo bi u razmacima redovnim otprilike koliko i kod gejzira u Jeloustonu.
Ali nikada nisam sreo nikoga toliko posveenog nauci. Bio je kao ludi monah
izgubljen u svojoj ljubavi prema boanskom.
Ili sam bar tako mislio.
Bez obzira na ubrzivae, i dalje sam uivao blagoslov ili kletvu vojnikog tela.
U prainaru sam neprekidno fiziki vebao, kako bih izbegao greve; na
univerzitetu sam vebao svakodnevno, po sat tranja i sat na gimnastikim
mainama. Tako sam mogao bez sna, ali ne i bez vebanja. Svakog jutra, zorom,
izvinio bih se i otiao na tranje.
Sistematski sam istraivao centar Vaingtona prilikom jutarnjeg tranja, tako to
bih se odvezao metroom i svakog dana odlazio drugim pravcem. Video sam

veinu spomenika (koji bi vie tronuli nekoga ko je izabrao da bude vojnik) i

pokrio teritoriju sve do Vaingtonskog zoolokog vrta i Aleksandrije, kada bih
osetio da bi mi prijala jo koja milja.
Piter je prihvatio injenicu da moram da vebam kako bih izbegao greve.
Takoe sam tvrdio da mi to razbistri glavu, ali on je napomenuo da je njegova
glava sasvim bistra, a jedino vebanje kome se on izlagao bilo je hrvanje sa
kosmologijom.
To nije bilo u potpunosti tano. Petog dana stigao sam gotovo do stanice metroa
i shvatio da sam zaboravio karticu. Otrao sam natrag do stana i uao.
Moja odea za izlazak bila je u dnevnoj sobi, kraj kreveta na izvlaenje koji smo
delili Amelija i ja. Uzeo sam karticu iz novanika i krenuo natrag prema ulaznim
vratima, ali onda uo zvuke iz radne sobe. Vrata su bila delimino otvorena;
zavirio sam.
Amelija je sedela na rubu stola, gola od struka nanie, nogu ukrtenih oko
Piterove elave glave. Stezala je ivicu stola toliko da su joj zglavci bili beli
poput kostiju, a lice okrenuto prema tavanici u gru orgazma.
Zatvorio sam vrata sa tihim kljocanjem i istrao napolje.
Trao sam to sam jae mogao nekoliko sati, zastavi par puta da kupim vodu i
saspem je u grlo. Kada sam doao do granine kapije izmeu D.C.-a i
Merilenda, nisam mogao da proem poto nisam poneo svoju meudravnu
propusnicu. Prestao sam da trim i zavukao se u rupu po imenu Pogranini bar,
gde je ledeni vazduh bio otar od duvanskog dima, legalnog u D.C.-u. Popio
sam litar piva, a onda posrkao jo jedan uz au viskija.
Kombinacija ubrzivaa i alkohola nije ba prijatna. Um vam odluta na sve
mogue strane.
Kada smo poeli da izlazimo zajedno, razgovarali smo o vernosti i ljubomori.
Tu postoji neka vrsta generacijskog problema: kada sam ja bio u omladinskim i
ranim dvadesetim godinama, okolo je bilo dosta seksualnog eskeprimentisanja i
trampe, sa branjivom podlogom u tvrdnji da je seks biologija, a ljubav neto

drugo, pa je jedan par mogao te dve stvari da razdvaja. Petnaest godina pre toga,
kada je Amelija bila tog uzrasta, stavovi su bili konzervativniji - nema seksa bez
ljubavi, a potom monogamija.
Saglasila se tada da se povinuje mojim naelima - ili njihovom nedostatku, rekli
bi njeni vrnjaci - iako smo oboje smatrali malo verovatnim da bismo koristili
slobodu.
A ona je sada to uinila, i to me je zbog neega zgromilo. Pre manje od jedne
godine, jedva bih doekao priliku za seks sa Sarom, prikljuen ili ne. Kakvo sam
onda pravo imao da se oseam povreen zbog toga to je ona uinila isto? ivela
je sa Piterom u veoj bliskosti nego to ivi veina branih parova, prilino
dugo, i strahovito ga je cenila, pa ako bi on zatraio od nje seks, zato ne bi rekla
'da'?
Ipak, oseao sam da je ona bila ta koja je traila. Svakako je uivala u tome.
Dovrio sam pie i preao na ledenu kafu koja je imala ukus hladne kiseline za
akumulatore, ak i sa tri kocke eera.
Zna li da sam video to? Automatski sam zatvorio vrata, ali oni bi mogli da se
sete da su ih ostavili pritvorena. Ponekad struja koja krui okolo iz rashladnih
ureaja moe da zatvori vrata.
"Izgleda usamljeno, vojnie." Trao sam u radnoj uniformi, za sluaj da
poelim pivo bez takica. "Izgleda tuno." Bila je lepa, plava, stara dvadesetak
godina.
"Hvala", rekoh, "ali dobro sam."
Ona sede na barsku stolicu kraj mene i pokaza mi svoju legitimaciju,
profesionalno ime Zoe, jueranji medicinski pregled. Samo jedna muterija
potpisala je karticu. "Ja nisam samo kurva. Takoe sam profesionalni strunjak
za mukarce, i ti nisi 'dobro'. Izgleda kao da se sprema da skoi s mosta."
"Pusti me onda."
"A-a. Okolo nema dovoljno mukaraca da bi se jedan od njih straio." Ona die
zadnji deo perike. "Mislim, nema dovoljno prikljuenih mukaraca."

Njena beliasta bluza bila je od sirove svile i komotno joj je padala na atletsko
telo, otkrivajui ujedno i sve i nita: Ova roba je toliko dobra da ne moram da je
reklamiram.
"Iskoristio sam gotovo sve takice za zabavu", rekoh. "Nemam dovoljno za
tebe."
"Hej, sad nisam na poslu. Dobie jednom dabe. Ima deseticu za prikljuak?"
Imao sam deset dolara. "Aha, ali gledaj. Previe sam popio."
"Toga nema sa mnom." Ona se osmehnu, savrenim gladnim zubima. "Ima
jemstvo za povraaj para. Vratiu ti deseticu."
"Samo eli da izvede to prikljuena."
"I volim vojnike. Bila sam vojnik."
"Ma, daj. Nema dovoljno godina."
"Starija sam nego to izgledam. I nisam bila tamo dugo."
"ta se desilo?"
Ona se nagnu prema meni tako da sam mogao da joj vidim dojke. "Ima samo
jedan nain da sazna", apnu.
Dva broja dalje, nalazio se lokal sa prikljucima. Za nekoliko minuta, nalazio
sam se u tamnoj vlanoj kocki sa tom prisnom, nepoznatom devojkom, dok su
nam se seanja i oseanja sudarala i meala. Osetio sam kako nam prst lako klizi
u vaginu, osetio slani znoj i mous naeg penisa, ukrutio ga sisanjem. Zraenje
dojki. Pomerili smo se tako da smo se pretvorili u dvoja usta koja rade zajedno.
Blago mi je skretao panju bol njena dva kutnjaka koje je trebalo da popravi.
Plaila se zubara i svi njeni divni prednji zubi bili su od plastike.
Mislila je na samoubistvo, ali nikada nije pokuala, i na seksualni ritam
posustao je dok je proivljavala moje seanje - ali razumela je! Provela je jedan
dan kao mehaniar, grekom administracije dodeljena vodu lovaca/ubica.
Gledala je kako umiru dvoje ljudi i doivela nervni slom, a njen prainar ostao je
paralizovan.

Nije nita znala o nauci matematike niti o fizici, i mada je osetila moju
anksioznost zbog smaka sveta, naprosto je to povezala sa pokuajem
samoubistva. Nekoliko minuta, prekinuli smo sa seksom i samo se drali, delei
tugu na nivou koji je teko opisati, nezavisno od stvarnog seanja, i
pretpostavljam da se to jedna telesna hemija obraala drugoj.
Zaulo se upozoravajue zvono dva minuta pre kraja i mi smo se ponovo spojili,
gotovo bez pokreta, a blage unutranje kontrakcije dovele su nas do sporog,
tenog orgazma.
A onda smo stajali na bletavoj vrelini popodnevnog sunca i pokuavali da
smislimo ta da kaemo.
Stegla mi je aku. "Nee to ponovo da uradi - da se ubije?"
"Mislim da neu."
"Znam ta misli. Ali i dalje si suvie uznemiren zbog njega i nje."
"Tu si mi pomogla. Time to sam te imao, to sam bio ti."
"O." Ona mi prui karticu i ja se potpisah na poleini.
"ak i kad ne naplauje?" rekoh ja.
"Osim za mueve", ree ona. "Hou rei, za sopstvenog." Ona nabra elo. "Javio
mi se mali duh neega."
Osetih da mi iznenada izbija znoj. "ega."
"Ti si se prikljuio sa njom. Samo jednom? Jednom i... onaj drugi put posle toga,
to nije bila prava stvar?"
"Aha. Stavili su joj prikljuak, ali nije se primio."
"O. Izvini." Prila je blizu i upnula mi koulju. Digla je pogled prema meni i
apnula: "Ono to sam mislila o tome to si crnac, zna da nisam rasista ili tako
to."
"Znam." Bila je, u neku ruku, ali tu nije bilo zlobe, i to nije mogla da kontrolie.
"Ostala dvojica..."
"Ne brini." Imala je samo jo dve crne muterije, prikljuene, pune gneva i
strasti. "Ima nas raznih."

"Ti si tako smiren, promiljen. Ali ne i hladan. Trebalo bi da te se dri."

"Da ti dam broj njenog telefona? Da me preporui?"
Zakikotala se. "Neka ona pokrene tu temu. Neka ona prva progovori."
"Nisam siguran da zna da sam ih video."
"Ako i ne zna, saznae. Mora da joj da malo vremena da smisli ta da kae."
"Vai. Saekau."
"Obeava?"
"Obeavam."
Ona se prope na vrhove prstiju i poljubi me u obraz. "Ako ti zatrebam, zna
kako da me nae."
"Aha." Ponovio sam njen broj. "Nadam se da e lepo provesti dan."
"Ah, mukarci. Pre zalaska sunca nikad nema prave akcije." Ona mi mahnu sa
dva prsta i udalji se, dok je svila veto otkrivala i skrivala, sa svakim korakom,
metronom mesa. Osetih iznenada naknadni blesak i ponovo se naoh u njenom
telu, topao od minulog zadovoljstva, u potrazi za novim. ena koja je uivala u
svom poslu.
Bilo je tri; bio sam odsutan est sati. Piter e pobesneti. Vratio sam se metroom i
natovario se namirnicama u staninoj prodavnici.
Piter nije rekao nita, kao ni Amelija. Ili su znali da sam ih video, pa su bili
posramljeni, ili su bili prezauzeti da bi brinuli zbog mog odsustva. ta god,
ovonedeljni paket podataka stigao je sa Jupitera, a to je znailo nekoliko sati
pipavog razvrstavanja i provera izlinih ponavljanja.
Odloio sam namirnice i rekao im da za veeru spremam pilei paprika.
Smenjivali smo se u kuvanju - u stvari, Amelija i ja smenjivali smo se u
kuvanju; Pit je uvek zvao da donesu picu ili tajlandsku hranu. Imao je neki
privatni izvor para, a zaobilazio je takice zato to je isposlovao za sebe
rezervnu slubu u Obalskoj strai. Imao je ak i kapetansku uniformu koja je
visila u plastinoj kesi u plakaru hodnika, ali nije znao da li mu odgovara.

Novi podaci dali su i meni dosta posla; pseudooperatorska analiza zahteva

paljivo planiranje pre stvarnog poetka obrade brojeva. Pokuao sam da se
otresem uznemirujuih dnevnih dogaaja i usredsredim se na fiziku. Imao sam
samo delimino uspeha. Kad god bih pogledao Ameliju, u blesku bi mi se javilo
njeno lice izgubljeno u ekstazi, i aoka reaktivnog prkosa i krivice zbog Zoe.
U sedam sam stavio piletinu u lonac s vodom i preko nabacao zamrznuto
povre; nasekao crnog luka i dodao malo belog. Ukljuio na brzo kuvanje, a
onda ostavio sve da se krka etrdeset pet minuta, da bih stavio slualice i
posluao malo ovih novih etiopljanskih stvari. Neprijatelji, ali muzika im je
zanimljivija od nae.
Obino smo jeli u osam i gledali makar prvi deo Sata Harolda Berlija,
vaingtonskih destilovanih vesti za ljude koji umeju da itaju bez pomeranja
usana.
U Kostariki je danas bilo tiho; borbe u Lagosu. Ekvadoru, Rangunu, Magrebu.
enevski mirovni razgovori nastavljali su sa svojom sloenom aradom.
U Teksasu je pala kia aba. Imali su ak i amaterski snimak toga. Onda je neki
zoolog objasnio da je u pitanju puka iluzija izazvana iznenadnom lokalnom
poplavom. Njah. Tajno Ngumijevo oruje; ima da odskau po celoj zemlji, a
onda iznenada eksplodiraju i ispuste otrovni ablji gas. Ja sam naunik;
razumem se u te stvari.
U Meksiko Sitiju je dolo do potroakih 'demonstracija', koje bi se nazvale
neredima da je do njih dolo na neprijateljskoj teritoriji. Neko je doao do
manifesta od tri stotine stranica gde se detaljno opisivalo ta je, zapravo,
proizvedeno prolog meseca u njihovim nanofabrikama 'najpovlaenije nacije'.
Na opte iznenaenje, najvei deo je iskorien za luksuz bogatih. To nije pisalo
u javnim izvetajima.
Blie kui, Amnesti Interneenel pokuavao je da sudski zabrani snimljene
stringove aktivnosti voda lovaca/ubica iz 12. Divizije, koji je optuen za
muenje, u jednoj operaciji u seoskim predelima Bolivije. Naravno, sve je to

bilo samo formalno; zahtev e se zaglaviti na tehnikim stvarima i ostati tako

sve do toplotne smrti Vaseljene. Ili dok se kristali ne unite i ne sintetiu
ubedljivi lanjaci. Svi su, ukljuujui i Amnesti Interneenel, znali da postoje
'crne' operacije ije se postojanje nije ak ni beleilo na nivou divizija.
Jedan mogui terorista zaustavljen je kod carinskog punkta na Bruklinskom
mostu i pogubljen po kratkom postupku. Po obiaju, detalji nisu bili na
raspolaganju.
Dizni je otkrio da planira postavljanje Diznivorlda na niskoj orbiti oko Zemlje, a
prvo lansiranje trebalo bi da se obavi za dvanaest meseci. Piter je napomenuo da
je to znaajno zbog prikrivenih informacija na koje je ukazivalo. Oblast oko
poludovrene svemirske luke imborazo bila je 'pacifikovana' ve due od jedne
godine. Dizni ne bi zapoeo gradnju da nema jemstvo da e moi tamo da
prebacuje muterije. Dakle, ponovo emo imati rutinske civiljne svemirske
letove.
Amelija i ja podelili smo bocu vina uz veeru. Rekao sam da bih eleo da
uhvatim par sati sna pre nego to nalepim novi flaster, a Amelija je rekla da e
mi se pridruiti.
Leao sam pod prekrivaem, sasvim budan, kada je zavrila sa kupatilom i
zavukla se kraj mene. Bila je na trenutak nepomina, ne dodirujui me.
"ao mi je to si nas video", ree ona.
"Pa, to je oduvek bio deo naeg dogovora. Sloboda."
"Nisam rekla da mi je ao to sam to uradila." Ona se okrenu na bok u mraku,
prema meni. "Iako moda jeste. Rekla sam da mi je ao to si nas video."
To je bilo razumno. "Je li onda oduvek bilo tako? Drugi mukarci?"
"Zar zaista eli da ti odgovorim na to? Ti e morati da odgovori na isto
pitanje."
"Nita lake. Jedna ena, jednom, danas."

Ona stavi dlan na moje grudi. "ao mi je. Sada se oseam kao pravo govno."
Pomilovala me je palcem, iznad srca. "Postoji samo Piter, i to samo otkad si...
otkad si uzeo pilule. Prosto, ne znam. Naprosto nisam to mogla da podnesem."
"Nisi mu rekla zato."
"Ne, kao to sam ti ve kazala. On samo misli da si bio bolestan. Nije od onih
koji insistiraju na detaljima."
"Ali jeste od onih koji insistiraju... na drugim stvarima."
"Ma, daj." Ona se privi itavom duinom uz moj bok. "Veina slobodnih
mukaraca neprestano zrai svojom raspoloivou. Nije morao da trai. Mislim
da je bilo dovoljno to to sam mu stavila ruku na rame."
"A onda se prepustila neizbenom."
"Valjda. Ako eli da zatraim da mi oprosti, evo, traim."
"Ne. Da li ga voli?"
"ta? Pitera? Ne."
"Onda je sluaj zakljuen." Obrnuo sam se na bok da je zagrlim, a onda je
preturio na lea, privivi se blago uz nju. "Da napravimo malo buke."
Mogao sam da ponem, ali ne i da zavrim; klonuo sam u njoj. Kada sam
pokuao da nastavim rukom, rekla je ne, hajde samo da spavamo. Nisam mogao.

39.
Naravno, sluaj nije bio zakljuen. Susret sa Zoe neprestano mu se vraao,
odjekujui svim moguim sloenim oseanjima koje je jo oseao prema
Karolin, mrtvoj vie od tri godine. Seks sa Amelijom razlikovao se koliko i
uina od gozbe. Da je eleo svakodnevnu gozbu, u Portobelu i Teksasu bilo je
na hiljade devojaka s prikljukom koje bi bile vie nego voljne za to. Nije bio
toliko gladan.
I mada je cenio Amelijinu neposrednost, nije bio siguran da joj potpuno veruje.
Ukoliko je oseala nekakvu ljubav prema Piteru, u tim okolnostima mogla je da

opravda laganje, kako bi potedela Dulijanova oseanja. Svakako nije izgledala

nehajno dok je ovome lice bilo zabijeno u njenu enskost.
Ali, za sve to bie vremena kasnije. Dulijan je konano zaspao nekoliko
sekundi pre nego to se budilnik oglasio. Zapipao je u potrazi za kutijom flastera
sa ubrzivaima i oboje su uzeli pastu. Dok su se obukli, pauina se istopila i
Dulijana je od matematika razdvajala samo olja kafe.
Poto su obradili svee podatke, koristei Dulijanov savremeni metod i Piterov
isproban i taan, svih troje bili su ubeeni. Amelija je zapisivala rezultate;
proveli su pola dana u skraivanju i finom podeavanju, a onda ih pustili u
Astrofiziki urnal da ih pogledaju kolege.
"Mnogi e hteti da nam skinu glave", ree Piter. "Ja u otii na deset dana i neu
poneti telefon. Spavau cele sedmice."
"Gde e?" upita Amelija.
"U jedno mesto na Devianskim ostrvima. Hoe sa mnom?"
"Ne. To nije mesto za mene." Svi se nervozno nasmejae. "I tako moramo da
drimo nastavu."
O tome se povela mala rasprava, s Piterove strane optimistika, s Amelijine
ozlojeena. Ve je proputala predavanje ili dva nedeljno, pa zato onda ne bi i
vie? Zato to je ve previe propustila, insistirala je.
Dulijan i Amelija odleteli su natrag u Teksas krajnje iscrpljeni, i dalje na
ubrzivaima poto se nisu usuivali da se spuste sve do vikenda. Automatski su
predavali i ocenjivali, ekajui da im se svet raspadne. Niko od njihovih kolega
nije trenutno bio u odboru urnala, i oito da nijednog nisu konsultovali.
U petak ujutro, Amelija je dobila kratku poruku od Pitera: "Izvetaj treba da
stigne danas po podne. Pun sam optimizma."
Dulijan je bio u prizemlju. Pozvala ga je i pokazala mu poruku. "Mislim da
bismo mogli da se izgubimo", ree on. "Ako Makro sazna za to pre nego to ode
iz kancelarije, pozvae nas. Bolje da ekamo do ponedeljka."

"Kukavice", ree ona. "I ja sam. Da odemo ranije u 'Specijal subotom uvee'?
Da ubijemo neko vreme u genetskom zoo-vrtu."
Genetski zoo-vrt bio je Muzej genetskih eksperimenata, mesto koje su redovno
zatvarale grupe za zatitu prava ivotinja, da bi ga ponovo otvarali pravnici.
Navodno, muzej u privatnom vlasnitvu trebalo je da predstavlja izlobu
najmodernije tehnologije genetske manipulacije. Zapravo, bila je to izloba
nakaza, jedna od najpopularnijih zabava u Teksasu.
Muzej se nalazio samo deset minuta hoda od 'Specijala subotom uvee', ali oni
nisu bili tamo od poslednjeg otvaranja. Imali su dosta novih eksponata.
Neki od sauvanih primeraka bili su fascinantni, ali prava atrakcija bili su oni
ivi, pravi zoo-vrt. Nekako su uspeli da stvore zmiju sa dvanaest nogu. Ali nisu
mogli da je naue da hoda. Mogla je da stupa napred sa svih est pari odjednom,
i da posre nabirui se neprestano - to nije predstavljalo upadljivi napredak u
odnosu na gmizanje. Amelija je napomenula da spoj nogu sa nervnim sistemom
ivotinje mora da je isti kao kada su u pitanju rebra normalne zmije, koja se ire
i skupljaju da bi ona mogla da se kree.
Vrednost mobilnije zmije mogla se dovoditi u pitanje, i jadno stvorenje
sainjeno je oito samo kao kuriozitet, ali nekoliko novih imalo je praktinu
primenu, pored plaenja dece: pauk veliine jastuka koji je pleo debelu, jaku
mreu po ramu, kao ivi razboj. Dobijeno platno, ili tkanina, imala je primenu u
hirurgiji.
Bila je tu i patuljasta krava, visoka manje od metra, ija praktina svrha nije
naglaavana. Dulijan je sugerisao da bi ona mogla da zadovoljava mlene
potrebe ljudi poput njih, koji vole kafu sa mlekom, pod uslovom da naue da je
muzu. Ipak, stvorenje se nije kretalo kao krava; gegalo se krajnje ljubopitljivo,
verovatno genetski ukrteno sa kratkonogim ptiarom.

40.
Da bismo utedeli kredite i novac, uzeli smo malo hleba i sira iz maina u zoovrtu. Iza se nalazio prekriveni deo sa izletnikim stolovima, to je bila novost u
odnosu na poslednji put kada smo bili tamo. Nali smo sebi sto na popodnevnoj
vrelini.
"I, koliko toga da kaemo bandi?" rekoh dok sam sekao plastinim noem beli
sir u trone komade. Imao sam paklu, ali ona bi ga od toga napravila topljeni
sir, ili bombu.
"O tebi? O Projektu?"
"Nisi bila tamo od mog odlaska u bolnicu?" Ona odmahnu glavom. "Da to ne
pominjemo. Mislio sam, treba li da priamo o Piterovim otkriima; o naim
otkriima."
"Nema razloga da to ne uinimo. Sutra e za to svi znati."
Stavio sam neravnomernu gomilu sira na pare crnog hleba i dodao joj to na
salveti. "Bolje da priamo o tome nego o meni."
"Ljudi e znati. Marti svakako."
"Ja u da popriam sa Martijem. Ako budem imao priliku."
"Mislim da bi kraj Vaseljene ipak mogao da te zaseni."
"Stvarno te natera da drugaije gleda na stvari."
Preli smo pola milje do 'Specijala subotom uvee' peice, po vruini i praini,
iako je sunce zalazilo; praina je bila poput krede. Bilo nam je drago kada smo
uli u rashlaenu unutranjost. Marti i Belda bili su tamo i mezili iz jednog
tanjira. "Dulijane. Kako si?" upita Marti obazrivo neutralno.
"Sada dobro. Da popriamo o tome kasnije?" On klimnu glavom. Belda je
utala, usredsreena na kasapljenje kampi. "Ima li neeg novog u projektu sa
Rejom? Ono sa empatijom."
"U stvari, ima prilino novih podataka, mada je Rej upueniji u njih. Ona strana
stvar sa decom, u Iberiji?"
"Liberiji", rekoh ja.

"Troje koje smo izuavali bili su tamo. Teko im je palo."

"Svima je teko palo. Naroito deci."
"udovita", ree Belda i die pogled. "Znate da sam apolitina, kao i da ne
gajim materinska oseanja. Ali ta je to moglo da im bude u glavi kad su smislili
neto tako grozno da bi doprinelo ostvarenju njihovog cilja?"
"To nije samo ratniki mentalitet", ree Amelija. "Kad moete da uradite neto
takvo sopstvenom narodu."
"Veina Ngumija misli da smo mi to uradili", ree Marti, "i da smo samo
izmanipulisali stvari tako, a izgleda kao njihovo delo... kao to kaete, niko to ne
bi uinio svom narodu. Tamo je to dovoljan dokaz."
"Misli da je to od poetka bio tako cinian plan?" upita Amelija. "Ne mogu to
da zamislim."
"Ne, koliko smo saznali - ovo je poverljivo i nepotvreno - u pitanju je bio jedan
bezumni oficir i nekoliko sledbenika. Sada su ih se reili, a Ngumijevi Psihopi,
kakvi god da su, prave veliku zbrku u pokuaju da dokau da bismo mi iz nekog
razloga unitili kolu punu nedune dece, da bismo neto postigli. Da bismo
pokazali da je Ngumi bezobziran, a svi, naravno, znaju da je to narodna vojska."
"I oni to gutaju?" upitah.
"Veliki deo Centralne i June Amerike guta itekako. Nisi gledao vesti?"
"Tu i tamo. ta bi ono sa Amnesti Interneenelom?"
"O, vojska je pustila da se jedan od njihovih advokata prikljui na string koji
sam izabere, pod uslovom uvanja tajne. Mogao je da posvedoi da su svi
iskreno bili iznenaenji zverstvom, da je veina ljudi bila uasnuta. To nas je
prilino skinulo s tapeta u Evropi, pa ak i u Africi i Aziji. Dole na jugu nije ni
dospelo u vesti."
Aer i Riza uoe zajedno. "Hej, vas dvoje, dobro doli. Jeste li pobegli da se
venate?"
"Pobegli jesmo", ree Amelija, "ali da bismo radili. Bili smo u Vaingtonu."
"Po dravnom poslu?" upita Aer.

"Ne. Ali postae takav, posle vikenda."

"Moemo li da vam iupamo tajnu? Ili je stvar previe tehnika?"
"Nije tehnika, bar onaj njen najvaniji deo nije." Ona se okrenu prema Martiju.
"Dolazi li Rej?"
"Ne; ima neku porodinu obavezu."
"Dobro. Da poruimo pie. Dulijan i ja imamo ta da vam ispriamo."
Kada je kelner doneo vino, kafu i viski i nestao, Amelija je otpoela priu o
pretnji apsolutne galaktike propasti. Ja sam tu i tamo dodao nekoliko detalja.
Niko nas nije prekidao.
Onda je nastala duga pauza. Verovatno nije bilo toliko uzastopnih sekundi tiine
za sve ove godine otkad se grupa sastaje.
Aer se nakalja. "Naravno, komisija se jo nije sastala. Bukvalno."
"Tano", ree Amelija. "Ali injenica da su Dulijan i Piter doli do istih
rezultata - sve do osam decimalnih mesta! - koristei dve razliite poetne take
i dva nezavisna metoda... pa, mene komisija ne brine. Samo me brine politika
zaustavljanja tako ogromnog projekta. I malo me brine to gde u da radim
sledee godine. Sledee nedelje."
"Ah", ree Belda. "Dobro si obavila posao sa drveem. Sigurno si razmiljala i o
umi."
"O tome da je u pitanju oruje?" rekoh ja i Belda sporo klimnu glavom. "Da. To
je konano oruje sudnjeg dana. Mora se razmontirati."
"Ali uma je vea od toga", ree Belda i srknu kafu. "ta ako to naprosto ne
demontira - ve uniti bez traga. Proe kroz literaturu i obrie svaki redak
koji se odnosi na Projekt Jupiter. A onda vladine ubice krenu i pobiju sve koji su
ikada uli za to. ta onda?"
"Kai mi ti", rekoh ja. "Ionako to namerava."
"Oigledno. Za deset godina, ili sto, ili milion, neko drugi doi e na tu zamisao.
Ranije ili kasnije, neko e zapretiti upotrebom toga. Ili ak nee ni zapretiti.
Naprosto e to uraditi. Zato to mrzi svet dovoljno da poeli da sve umre."

Nastade nova duga tiina. "Pa", rekoh ja, "to reava jednu tajnu. Ljudi se pitaju
odakle potiu zakoni fizike. Mislim, navodno, svi zakoni koji vladaju materijom
i energijom morali su biti stvoreni u takici iz koje je zapoela Dijaspora. To
izgleda nemogue, ili nepotrebno."
"Dakle, ako je Belda u pravu", ree Amelija, "fiziki zakoni su bili na snazi. Pre
dvadeset milijardi godina, neko je pritisnuo dugme za 'ponitavanje'."
"A nekoliko milijardi godina pre toga", ree Belda, "neko je to ve uradio.
Vaseljena traje taman dovoljno da se u njoj razviju stvorenja poput nas." Ona
pokaza koatim prstima slovo V upereno u Ameliju i mene. "Ljudi poput vas."
Pa, to nije zaista reavalo tajnu prvog uzroka; ranije ili kasnije, moralo je da
bude stvarno prvi put.
"Pitam se", ree Riza. "Sigurno u svim tim milionima galaksija postoje druge
rase koje su dole do tog otkria. Hiljadama ili milionima puta. Oigledno su sve
bile psiholoki nesposobne da to uine, da nas sve unite."
"Evoluirale su dalje od toga", ree Aer. "teta to mi nismo." On zamuka led u
viskiju. "Da je Hitler imao dugme u svom bunkeru... ili Kaligula, Dingis
Kan..."
"Hitler je promaio samo za jedan vek", ree Riza. "Izgleda da nismo evoluirali
dalje od mogunosti da proizvedemo novog."
"I neemo", ree Belda. "Agresija je osobina opstanka. Ona nas je smestila na
vrh lanca ishrane."
"Saradnja je to uinila", ispravi je Amelija. "Agresija ne vredi protiv
sabljozubog tigra."
"Dobro onda, kombinacija", ree Belda.
"Saradnja i agresija", ree Marti. "Dakle, vod prainara je krajni izraz ljudske
nadmonosti nad zverima."
"Po nekima od njih to ne bi moglo da se kae", rekoh ja. "Neki od njih kao da su
deevoluirali."

"Ali, dozvoli da nastavim dalje u istom smeru." Marti spoji vrhove prstiju.
"Razmiljaj ovako. Trka protiv vremena je poela. U nekom trenutku izmeu
sledeih deset ili milion godina, moramo usmeriti ljudsku evoluciju dalje od
agresivnog ponaanja. Teorijski, to nije nemogue. Usmeravali smo evoluciju
mnotva drugih vrsta."
"Kod nekih ak i u jednoj generaciji", ree Amelija. "Nie, niz put, pun ih je
zoo-vrt."
"Sjajno mesto", ree Belda.
"Mogli bismo to da uinimo u jednoj generaciji", ree Marti tiho. "I bre." Svi
ga pogledae.
"Dulijane", ree on, "zbog ega mehaniari ne borave u prainarima due od
devet dana?"
Slegnuh ramenima. "Zbog premora. Ako ostane predugo, pone da obavlja
posao traljavo."
"To vama kau. To kau svima. Misle da je to istina." On se obazre s
nelagodnou. Bili su jedini u prostoriji, ali spustio je glas. "Ovo je tajna. Velika
tajna. Da se Dulijan vraa u svoj vod, ne bih smeo to da kaem, jer bi onda
previe ljudi saznalo. Ali ovde mogu svima da verujem."
"I kad je u pitanju vojna tajna?" upita Riza.
"Ni vojska to ne zna. Rej i ja im nismo rekli, a to ba i nije bilo lako.
Gore, u Severnoj Dakoti, postoji dom za oporavak sa esnaest korisnika. Sa
njima je, zapravo, sve u redu. Borave tamo zato to znaju da moraju."
"Ljudi sa kojima ste ti i Rej radili?" upitah ja.
"Ba tako. Pre vie od dvadeset godina. Sada su sredoveni i znaju da e
najverovatnije morati da provedu ostatak ivota u izolaciji."
"Do avola, ta ste im to uradili?" upita Riza.
"Osmoro ih je ostalo prikljueno u prainarima tri sedmice. Ostalih osmoro
esnaest dana."
"To je sve?" rekoh ja.

"To je sve."
"Poludeli su zbog toga?" upita Amelija.
Belda se nasmeja, to je bio redak dogaaj i nije zvualo nimalo sreno.
"Kladim se da nisu. Kladim se da su od toga ozdravili."
"Belda je blizu", ree Marti. "Uvek me nervira time to ume da ita misli bez
korienja elektriciteta.
Ono to se desi jeste da posle nekoliko nedelja u prainaru, paradoksalno, vie
ne moe da bude vojnik."
"Ne moe da ubija?" rekoh ja.
"Ne moe ak nikoga namerno da povredi, osim da bi spasao svoj ivot. Ili
ivot drugih. Stalno ti izmeni nain miljenja, oseanja; ak i poto se iskljui.
Bio si predugo u drugim ljudima, delio njihov identitet. Nanoenje bola drugoj
osobi bilo bi bolno poput nanoenja bola sebi."
"Ipak, to nisu isti pacifisti", ree Riza. "Ne ukoliko mogu da ubiju u
samoodbrani."
"To varira od pojedinca do pojedinca. Neki bi radije umrli nego ubili, ak i u
samoodbrani."
"Da li se to deava ljudima poput Kendi?" upitah ja.
"Ne ba. Ljude poput nje biraju zbog empatije, zbog blagosti. Oekivalo bi se da
prikljuivanje pojaava te njihove osobine."
"Koristili ste ljude nasumino u eksperimentu?" upita Riza.
On klimnu glavom. "Prvi su bili nasumino plaeni dobrovoljci, vojnici van
dunosti. Ali ne i druga grupa." On se nagnu napred. "Polovinu druge grupe
sainjavaju ubice Specijalnih snaga. Druga polovina su ljudi osueni zbog
ubistva."
"I svi su oni postali... civilizovani?" upita Amelija.
"Re koju koristimo jeste 'humanizovani'", ree Marti.
"Ako bi vod lovaca/ubica ostao prikljuen dve sedmice", rekoh ja, "pretvorio bi
se u odred mekuaca?"

"Pretpostavljamo. Naravno, ovo je uraeno pre lovaca/ubica; pre nego to su

prainari upotrebljeni u borbi."
Aer je sve to pratio bez rei. "Izgleda mi apsurdna pretpostavka da vojska nije
duplirala va eksperiment. A onda smislila nain da izbegne tu nezgodnu
nakaznost, pacifizam. Humanizaciju."
"Nije nemogue, Aere, ali malo je verovatno. Ja sam prikljuen, jednosmerno,
sa stotinama pripadnika vojske, od redova do generala. Ako je iko ukljuen u
neki eksperiment, ili je makar uo glasine o njemu, ve bih to znao."
"Ne ukoliko je svako od ovlaenih takoe bio prikljuen jednosmerno. A
eksperimentalni subjekti izolovani, poput tvojih, ili uklonjeni."
To je izazvalo trenutnu tiine. Zar bi vojni naunici naredili ubijanje nezgodnih
subjekata?
"Doputam takvu mogunost", ree Marti, "ali ona je malo verovatna. Rej i ja
koordiniramo sva vojna istraivanja vezana za prainare. Da se nekome odobri,
finansira i sprovede projekt bez naeg znanja... mogue je. Ali mogue je i da se
novi baci sto puta zaredom tako da padne glavom okrenutom navie."
"Zanimljivo je to navodi brojeve, Marti", ree Riza. On je neto pisao po
salveti. "Uzmi najbolji mogui scenario, po kome svi pristanu da budu
humanizovani, pa stoje u redu da se prikljue.
Najpre, jedno od deset umre ili poludi. Ja ve pokuavam da smislim nain da se
izvuem."
"Pa, ne znamo..."
"Dozvoli da nastavim samo za sekund. Ako je to jedno od dvanaest, ubie est
stotina miliona ljudi kako bi obezbedio da ostali ne ubiju nikoga. Hitler pored
tebe ve lii na amatera, za dva reda veliine."
"Ima tu jo, siguran sam."
"Ima. Koliko imamo, est hiljada prainara? Recimo da napravimo stotinu
hiljada. Svako mora da provede dve nedelje prikljuen - i to poto provede pet
dana u buenju mozga i oporavku. Recimo, dvadeset dana po osobi. Recimo da

sedam milijardi preivi operaciju, to je sedam hiljada ljudi na jednu mainu.

Meni to zvui kao sto etrdeset hiljada dana. Gotovo etiri stotine godina. I onda
emo iveti sreno, doveka - bar oni koji sve to preive."
"Da vidim to malo." Riza prui salvetu Martiju. On proprati kolonu brojki
prstom. "Jedna stvar koje ovde nema jeste to da ti ne treba itav prainar. Samo
osnovno povezivanje mozgova i infuzija za ishranu. Mogli bismo da postavimo
milion punktova, ne sto hiljada. Deset miliona. To vremenski raspon svodi na
etiri godine."
"Ali ne i pola milijarde umrlih", ree Belda. "Za mene je to akademsko pitanje,
poto planiram da ivim jo samo nekoliko godina. Ali izgleda mi kao previsoka
cena."
Aer pozva kelnera pritiskom na dugme. "Ovo ti nije dolo tek tako, Marti.
Koliko ve razmilja o tome, dvadeset godina?"
"Tako neto", prizna on i slegnu ramenima. "Zapravo, ne treba ti smrt Vaseljene.
Mi smo na klizavoj nizbrdici jo od Hiroime, zapravo jo od Prvog svetskog
rata."
"Potajni pacifista koji radi za vojsku?" upita Belda.
"Nema tu nieg tajnog. Vojska tolerie teorijski pacifizam - gledaj samo
Dulijana - dok god to ne utie na posao. Veina generala koje poznajem sebe bi
nazvala pacifistima."
Kelner se dovue i uze porudbinu. Kada je otiao, rekoh: "Marti je tu u pravu.
Nije u pitanju samo Projekt Jupiter. Postoji dosta pravaca istraivanja koji bi na
kraju doveli do sterilizacije ili unitenja planete. ak i ako to ne bude uticalo na
ostatak Vaseljene."
"Ti si ve prikljuen", ree Riza i dovri vino. "Nema pravo glasa."
"A ta je sa ljudima poput mene?" upita Amelija. "Koji pokuaju da se prikljue
i ne uspeju? Moda moete da nas smestite u neki fini koncentracioni logor, gde
nikome ne moemo da naudimo."

Aer se nasmeja. "Ma daj, Blejz. Ovo je samo misaoni eksperiment. Marti ne
predlae ozbiljno..."
Marti tresnu dlanom po stolu. "Prokletstvo, Aere! Nikada u ivotu nisam bio
ozbiljniji."
"Onda si lud. To se nikada nee dogoditi."
Marti se okrenu prema Ameliji. "U prolosti nikada nije postojao imperativ da
bilo ko bude prikljuen. Ako bi se u to uloio napor reda veliine vaeg Projekta
Jupiter - Projekta Menheten - sav posao koji vapi za tim da bude obavljen
obavio bi se!" Rizi: "Isto vai i za tvojih pola milijarde mrtvih. Ovo nije neto
to bi se primenilo preko noi. Uz dosta opreznog, kontrolisanog istraivanja,
usavravanje tehnika, i stopa smrtnosti smanjila bi se, moda i do nule."
"Da onda to kaemo na najneprijatniji mogui nain", ree Aer, "ti optuuje
vojsku za ubistvo. Slaem se, to je njen posao, ali u pitanju bi trebalo da budu
ljudi na drugoj strani." Marti je izgledao zbunjeno. "Mislim, ako si sve vreme
smatrao da ugradnja prikljuka moe da postane bezbedna, zbog ega vojska
nije odloila pravljenje novih mehaniara dok to ne bude bezbedno?"
"Nije vojska ubica, to veli. Ve ja. Istraivai poput mene i Reja."
"Daj, nemoj da drami. Siguran sam da ste uinili sve to ste mogli. Ali oduvek
sam smatrao da je troak u ljudskim ivotima za taj program previsok."
"Slaem se", ree Marti, "i nije u pitanju samo jedno od dvanaest, rtve
ugradnje. Kod mehaniara postoji neprihvatljivo visoka stopa smrtnosti od
modane kapi i sranog udara." On odvrati pogled od mene. "I samoubistva, za
vreme vojnog roka, ili posle njega."
"Stopa smrtnosti vojnika je visoka", rekoh ja. "To nije nita novo. Ali
predstavlja deo argumenta: otarasite se vojske kao zanimanja.
ta ako bismo mogli da razvijemo nain za stopostotno uspeno prikljuivanje,
sa apsolutnim odsustvom rtava. I dalje ne postoji nain da primora svakoga da
to uradi. Ba bih da vidim kako Ngumi ekaju u redu da im glave izbui gomila

demonskih naunika Saveza! Do avola, ne bi mogao ak ni da preobrati nau

vojsku. Kada generali saznaju ta radi, gotov si. Bie prirodno ubrivo!"
"Moda. Moda." Kelner nam je donosio pie. Marti me pogleda i protrlja
bradu. "Da li ti je do prikljuivanja?"
"Pretpostavljam."
"Slobodan si sutra u deset?"
"Aha, do dva."
"Doi do mene. Trebaju mi tvoji ulazni podaci."
"Vas dvojica ete da se poveete i izmenite svet?" upita Amelija. "Da spasete
Vaseljenu?"
Marti se nasmeja. "Nisam ba to imao na umu." Ali upravo je bilo tako.

41.
Dulijan je morao da vozi bicikl itavu milju kroz dugo oekivanu kiu da bi
stigao do Martijeve kancelarije, tako da nije stigao naroito raspoloen.
Marti je za njega pronaao pekir i laboratorijski mantil da bi ga zatitio od
hladnoe erkondina. Seli su na dve stolice uspravnog naslona kraj opitnog
kreveta, koji se, zapravo, sastojao od dva kreveta, opremljena kacigama koje su
pokrivale itavo lice. Odatle se pruao lep pogled na mokri kampus, sa visine od
deset spratova.
"Dao sam asistentima slobodnu subotu", ree Marti, "i uputio sve ulazne pozive
na matinu kancelariju. Nee nas uznemiravati."
"U emu?" upita Dulijan. "ta ima na umu?"
"Neu biti siguran sve dok se ne poveemo. Ali to bih radije sauvao kao nau
tajnu, za neko vreme." On pokaza na konzolu za podatke na drugoj strani
prostorije. "Da je jedan od mojih asistenata tu, mogao bi da se prikai
jednosmerno i prislukuje."
Dulijan ustade i pogleda opitni krevet. "Gde je dugme za prekidanje?"

"Ne treba ti. Ako hoe napolje, samo pomisli na 'kraj'; i veza e se prekinuti."
Dulijan je izgledao sumnjiavo. "Nova stvar. Ne udi me to to nisi ranije
video."
"Inae, ti kontrolie sve."
"Nominalno. Ja kontroliem senzorijum, ali to je trivijalna tema za razgovor.
Promeniu to kako god poeli."
"Jednosmerno?"
"Moemo da ponemo jednosmerno, pa da preemo na ogranieno dvosmerno,
'struju razgovora', uz obostrani pristanak." Kao to je Dulijan znao, Marti nije
mogao da se duboko prikljui ni sa kim; tu su mu sposobnost uklonili iz
bezbednosnih razloga. "Nee biti ni nalik na tebe i tvoj vod. Ne moemo da
zaista itamo jedan drugome misli. Samo da komuniciramo bre i jasnije."
"Dobro." Dulijan se pope na krevet i ispusti dugi dah. "Da preemo na stvar."
Obojica legoe i postavie vratove u meke okovratnike, skinue plastine
navlake sa cevi za vodu i poee da okreu glave sve dok im prikljuci nisu
kljocnuli. Onda im se prednje polovine zatvorie nad licima.
Sat kasnije, maske se tiho otvorie. Dulijanovo lice bilo je prekriveno znojem.
Marti se uspravi, io i sve. "Da li greim?"
"Mislim da ne. Ali ipak bih radije otiao u Severnu Dakotu."
"Lepo je tamo u ovo doba godine. Suvo."

42.
Kia nije padala kada sam napustio Martijevu laboratoriju, ali ispostavilo se da
je to samo privremeno. Video sam kako mi se rub kine oluje pribliava ulicom,
ali nalazio sam se, kao porueno, kraj samog Studentskog centra. Zakljuao sam
bicikl i uao kroz vrata ba kada je oluja poela.
Ispod kupole, na vrhu zgrade, nalazi se jarko osvetljen, buan kafi. To mi je
odgovaralo. Previe sam vremena proveo zgren u dve lobanje, razmiljajui o
podvalama.

Mesto je bilo pretrpano za subotu. Pretpostavljam zbog vremena. Trebalo mi je

deset minuta da se probijem kroz red i naruim olju kafe i kiflu, a onda nisam
naao mesta da sednem. Ali unutar kupole nalazio se ispust na visini zgodnoj za
parkiranje.
Razmotrio sam ono to sam pokupio iz Martijevog mozga:
Broj rtava prikljuivanja od 10 odsto nije objanjavao celu priu. Sirove brojke
pokazivale su da 7,5 odsto umre, 2,3 odsto ostane mentalno onesposobljeno, 2,5
odsto blago oteeno, a 2 odsto zavri poput Amelije, bez posledica, ali i bez
prikljuenja.
Ali ono to se uvalo kao tajna bilo je da vie od polovine mrtvih ine regruti
odreeni da budu mehaniari, koje ubija sloenost prainarskog interfejsa.
Mnogi drugi zavre tako zahvaljujui neobuenim hirurzima i loim uslovima za
operacije u Meksiku i Centralnoj Americi. Na visokom nivou o kome je Marti
priao, ne bi se ni koristili ljudski hirurzi, izuzev za nadzor. Automatska
operacija mozga, Isuse. Ali Marti je tvrdio da je to za nekoliko redova veliine
jednostavnije kada ne morate da se prikaite za prainara.
A ak i da ima deset odsto mrtvih, alternativa je sto odsto, koji progone ivot
sve do Hablovog Zida.
Ipak, kako naterati normalne ljude da to urade? Civili koji to rade uklapaju se u
prilino uske profile: empati, lovci na uzbuenja; hronino usamljeni i seksualno
nesigurni. Dosta onih koji su bili u Amelijinom poloaju: neko koga vole
prikljuen je, i oni ele takoe da budu tamo.
Osnovna strategija je, isprva, da to ne odate. Ono to sam nauio od Univerzalne
Drave Blagostanja jeste da ljudi potcenjuju stvari za koje ne plaaju. To bi
kotalo meseni iznos kredita za zabavu - ali, zapravo, najvei deo tog meseca
ionako biste proveli u nesvesti.
A inilac osiromaenja postae ubedljiv posle samo nekoliko godina: ljudi koji
nisu humanizovani bie manje uspeni u svetu. Moda i manje sreni, mada je to
teko pokazati.

Drugi mali problem bio je: ta raditi sa ljudima poput Amelije? Oni ne mogu da
se prikljue, pa tako ne mogu da budu ni humanizovani. Bili bi hendikepirani i
gnevni - i kadri za nasilje. Dva odsto od est milijardi jeste sto dvadeset miliona
ljudi. Jedan vuk na svakih etrdeset devet ovica, drugi nain na koji to moe da
se posmatra. Marti je sugerisao da ih za poetak sve preselimo na ostrva, i
zamolimo sve humanizovane ostrvljane da emigriraju.
Svi bi mogli udobno da ive bilo gde, kad bismo nanofabrikama napravili druge
nanofabrike i dali ih svima besplatno, bez obzira na to da li pripadaju Ngumiju
ili Savezu.
Ali prvi deo posla bila bi humanizacija prainara i njihovih voa. To je znailo
da se treba infiltrirati u Zgradu 31 i izolovati vrhovnu komandu na nekoliko
nedelja. Marti je imao plan za to, Ratni Koled u Vaingtonu naruio bi
simulacionu vebu koja zahteva izolaciju.
Trebalo je da ja budem 'krtica'. Marti mi je modifikovao dosje, tako da sam
samo imao razumljivu epizodu nervne iscrpljenosti. "Vodnik Klas je sposoban
za slubu, ali predlae se da Portobelo iskoristi njegovo obrazovanje i iskustvo, i
prekomanduje ga u komandno osoblje." Pre toga, on bi izveo malo selektivnog
transfera i skladitenja seanja. Privremeno bih zaboravio na pokuaj
samoubistva, zaveru pua i apokaliptine rezultate Projekta Jupiter. Naprosto
bih uao tamo i bio ono to jesam.
Moj stari vod, kao deo drugog 'eksperimenta', ostao bi prikljuen dovoljno da
postane humanizovan, a ja bih bio u Zgradi 31 da im otvorim vrata kada dou da
zamene vod za obezbeenje.
Sa generalima bi se dobro postupalo. Marti bi izveo privremenu prekomandu
jedne ene-neurohirurga i njenog anesteziologa iz baze u Panami; zajedno imaju
fenomenalnu stopu od devedeset osam odsto uspenih ugradnji prikljuaka.
Danas, Zgrada 31; sutra, svet. Mogli bismo da iziemo iz Portobela, do
Martijeve veze u Pentagonu, i da brzo humanizujemo cwlokupne oruane snage.
Rat bi se time okonao. Ali vea bitka bi tek poela.

Zurio sam u kampus kroz neprozirne nanose vode dok sam jeo slatku kiflu sa
kiselom jabukom. Onda sam naslonio lea na staklo i pogledao kafi, vrativi se
na zemlju.
Veina ljudi bila je samo deset ili dvanaest godina mlaa od mene. To mi je
izgledalo kao nemogui, nepremostivi ponor. Ali moda ja nikada i nisam
sasvim bio u tom svetu - brbljanje, kikot, flert - ak i kad jesam bio u njihovim
godinama. Sve vreme mi je glava bila u knjizi ili konzoli. Devojke sa kojima
sam tada upranjavao seks bile su u istoj voljno izdvojenoj manjini i rado su
delile brzo olakanje sa mnom da bi se vratile knjigama. Pre koleda sam, kao i
svi, imao strahovite, zemljotresne ljubavi, ali posle osamnaeste ili devetnaeste,
zadovoljavao sam se seksom, a u to doba njega je bilo dosta. Sada se klatno
ljuljalo natrag prema konzervativnosti Amelijine generacije.
Da li e se sve to promeniti, ako bude po Martijevom - po naem? Ne postoji
vea prisnost od prikljuenosti, i dosta intenziteta tinejderskog seksa
podstaknuto je radoznalou koju e prikljuivanje zadovoljiti ve prvog minuta.
I dalje je zanimljivo deliti iskustva i misli sa suprotnim polom, ali sveukupni
getalt istovremenog postojanja kao mukarac i ena naprosto je tu, i postane
poznat samo nekoliko minuta posle uspostavljanja kontakta. Imam fizika
seanja na raanje dece i pobaaj, menstruaciju i rast dojki. Ameliji smeta to
delim greve i PMS sa svojim vodom; to su sve ene bile posramljene zbog
nevoljnih erekcija, to su ejakulirale, to znaju koliko testisi ograniavaju
mogunosti za sedenje, hodanje i prekrtanje nogu.
Amelija je osetila ukus toga, samo apatom, u dva minuta ili manje koliko smo
imali u Meksiku. Moda je deo naeg problema sada bio ukorenjen u njenoj
osujeenosti to je videla to samo naas. Vodili smo ljubav samo nekoliko puta
posle onog neuspenog pokuaja u noi poto sam je video sa Piterom. U noi
poto sam se prikljuio i pojebao sa Zoe, da budem poten. A deavalo se toliko
toga, sa smakom Vaseljene i svim tim, da nismo imali vremena niti namere da
poradimo na sopstvenim problemima.

Kafi je zaudarao otprilike kao gimnastika sala ukrtena sa pokislim psom, sa

primesama kafe, ali momci i devojke kao da to nisu primeivali. Tragali su,
iskazivali samozadovoljstvo, razmetali se - bilo je to mnogo direktnije ponaanje
primata od onog koje su upranjavali na asovima fizike.
Dok sam posmatrao krkanje tog nehajnog rituala parenja, osetio sam se pomalo
tuan i star, i zapitao hoemo li se Amelija i ja ikad u potpunosti pomiriti.
Delom zato to nisam iz glave mogao da isteram sliku nje i Pitera. Ali morao
sam da priznam da je to delom bilo i zbog Zoe, i itavog njenog plemena. Svi
smo bili donekle tuni zbog Ralfa, zbog njegove beskrajne potrage za
prikljuenim devojkama. Ali takoe smo oseali i njegovu ekstazu, koja nikada
nije bila umanjena.
Zaprepastio sam sebe upitavi se da li bih i ja mogao tako da ivim, i u istom
trenu sam se ponovo zaprepastio priznanjem da bih. Veze emocionalno
ograniene, privremeno strasne. A onda natrag na neko vreme u stvarni ivot,
sve do sledee.
Neporeciva privlanost te dodatne dimenzije - da oseam nju kako osea mene,
dok nam se misli i senzacije prepliu - u srcu sam oko toga izgradio zid,
obeleio ga sa 'Karolin' i zatvorio vrata. Ali sada sam morao da priznam da je to
bilo prilino upeatljivo i sa obinom, nepoznatom devojkom; koliko god da je
bila veta i susretljiva, i dalje je bila nepoznata, i nije glumila ljubav.
Nije glumila: to je bilo istina na vie naina. Marti je bio u pravu. Neto poput
ljubavi automatski je bilo tamo. Na stranu seks, nekoliko minuta, ona i ja smo
bili blii, u pogledu poznavanja, nego neki obian par koji je zajedno proveo
pedeset godina. To pone da bledi im se iskljuite, a nekoliko dana kasnije
ostane puko seanje na seanje. Dok se ponovo ne prikljuite, pa se vrati s
treskom. Dakle, ako biste nastavili to dve nedelje, izmenilo bi vas zauvek?
Mogao sam da poverujem u to.

Ostavio sam Martija bez rasprave o vremenskom rasporedu, to je bukvalno

predstavljalo neizgovoreni dogovor. Trebalo nam je vremena da razmotrimo
jedan drugome misli.
Takoe nisam raspravio sa njim o tome kako moe da izmeni medicinski dosje i
da po volji pomera okolo oficire prilino visokih inova. Nismo bili dovoljno
duboko prikljueni da bi i ta informacija prola. Imao sam samo sliku jednog
oveka, starog prijatelja. Poeleo sam da nisam ni toliko saznao.
Ionako sam hteo da odloim svaku akciju dok se ne budem prikljuio sa
humanizovanim ljudima u Severnoj Dakoti. Nisam zaista sumnjao u Martijevu
verodostojnost, ali pitao sam se da li mu je procena dobra. Kada ste prikljueni s
nekim, 'puke elje' imaju sasvim novo znaenje. Ako dovoljno snano elite
neto, moete povui i druge sa sobom.

43.
Dulijan je gledao kiu dvadesetak minuta i zakljuio da ona nee popustiti, pa
je zagacao kui po njoj. Naravno, prestala je kada mu je do stana ostalo jo pola
kvarta.
Zakljuao je bicikl u podrumu i poprskao lanac i zupanike uljem. Amelijin
bicikl bio je tamo, ali to nije moralo da znai da je ona kod kue.
vrsto je spavala. Dulijan je napravio dovoljno buke da je probudi, dok je
uzimao svoj kofer.
"Dulijane?" Sela je i protrljala oi. "Kako je prolo sa..." Ugledala je kofer.
"Ide negde?"
"U Severnu Dakotu, na par dana."
Ona zavrte glavom. "Zaboga, zato... Martijeve nakaze?"
"Hou da se prikljuim sa njima i ustanovim i sam. Moda su nakaze, ali moe
da se desi da im se svi pridruimo."
"Ne ba svi", ree ona tiho.

On otvori usta, pa ih zatvori i odabra tri para arapa na mutnom svetlu. "Vratiu
se sa dovoljno vremena za as u utorak."
"Bie dosta poziva u ponedeljak. urnal izlazi tek u sredu, ali svakoga e zvati."
"Samo belei pozive. Javiu se iz Severne Dakote."
Ispostavilo se da je odlazak u tu dravu tei nego to je mislio. Pronaao je tri
vojna leta koji e ga odvesti u cik-cak liniji do vodom ispunjenog kratera Sisajd,
ali kada je pokuao da rezervie mesto, kompjuter ga je obavestio da on vie
nema 'borbenu' oznaku, pa e morati na listu ekanja. Predvideo je oko petnaest
posto izgleda da obavi sva tri leta. Povratak u utorak moda e biti jo tei.
Pozvao je Martija, koji mu je rekao da e videti ta moe da se uradi, a onda se
javio minut kasnije. "Pokuaj jo jednom."
Sada je rezervisao svih est letova bez ikakvog komentara. Slovo 'B' za borbu
ponovo je dodato njegovom serijskom broju.
Dulijan je poneo stvari i kofer u dnevnu sobu da se spakuje. Amelija je pola za
njim, nabacivi kunu haljinu na ramena.
"Moda odem u Vaington", ree ona. "Piter se vraa sa Kariba kako bi mogao
sutra da odri konferenciju za tampu."
"Znai, predomislio se. Mislio sam da je otiao tamo da bi izbegao publicitet."
On die pogled. "Ili se vraa samo da bi tebe video?"
"Nije se ba izjasnio."
"Ali plaa kartu, zar ne? Tebi nije za ovaj mesec ostalo dovoljno kredita."
"Naravno da plaa." Ona prekrsti ruke. "Ja sam njegova saradnica u istraivanju.
I ti bi tamo bio doekan s dobrodolicom."
"Sigurno. Ipak, bolje da istraim ovaj vid problema." Zavrio je pakovanje
malog kofera i pogledao po sobi. Priao je kraju stola i uzeo dva asopisa. "Ako
bih zatraio da ne ide, da li bi ostala ovde?"
"Ne bi, valjda, traio to od mene?"
"To ti i nije neki odgovor."

Ona sede na sofu. "U redu. Ako bi zatraio da ne idem, posvaali bismo se. I ja
bih pobedila."
"Je li to onda razlog to tako neto ne traim?"
"Ne znam, Dulijane." Ona malo podie glas. "Za razliku od nekih, ja ne mogu
da itam misli!"
On stavi asopise u kofer i paljivo ga zatvori, ostavivi otisak palca na bravi.
"Zaista mi ne smeta ako ode", ree on tiho. "To je neto to moramo da
prebrodimo, ovako ili onako." On sede kraj nje, ne dodirujui je.
"Ovako ili onako", ponovi ona.
"Samo mi obeaj da nee ostati tamo za stalno."
"ta?"
"Mi koji moemo da itamo misli takoe umemo da predviamo budunost",
ree on. "Sledee nedelje, pola ljudi koji rade na Projektu Jupiter slae okolo
molbe za novi posao. Samo traim da, ukoliko ti ponudi mesto, ne kae
naprosto 'da'."
"U redu. Rei u mu da moram o tome da razgovaram sa tobom. Je li to
dovoljno poteno?"
"To je sve to traim." On joj uze ruku i dodirnu joj prste usnama. "Ne zalei
se."
"A ta misli... da se ne zaleemo ni ja ni ti?"
"ta?"
"Uzmi telefon. Nai kasniji let za Severnu Dakotu." Ona mu protrlja butinu.
"Nee na ta vrata dok te ne ubedim da jedino tebe volim."
Oklevao je, a onda uzeo telefon. Klekla je na pod i poela da mu raskopava
opasa. "Brzo priaj."

44.
Poslednja deonica mog leta bila je iz ikaga, ali zaobili smo Sisajd za nekoliko
milja tako da smo naas ugledali Unutranje More. 'More' je malo grandiozna

re; samo je upola vee od Velikog Slanog Jezera. Ali upeatljivo je, savreno
plavi krug proaran belim linijama talasa koje prave jahte.
Mesto u koje sam iao nalazilo se samo est milja od aerodroma. Taksi bi me
kotao kredita za zabavu, ali bicikli su bili besplatni, pa sam uzeo jedan i
odvezao se tamo. Bilo je vrelo i pranjavo, ali fiziki napor dobro mi je doao
posle itavog jutra provedenog po avionima i aerodromima.
Bila je to zgrada u stilu starom pedeset godina, sva u staklu i elinim
ramovima. Na tabli na sprenom travnjaku pisalo je DOM SV.
VARTOLOMEJA.
ovek u svojim ezdesetim godinama, sa svetenikom kragnom povrh
svakodnevne odee, pojavio se na vratima i pustio me unutra.
Predvorje je bilo bela kutija liena ukrasa, izuzev raspea na jednom zidu
naspram holoa Isusa na drugom. Neprimamljiv bolniki kau i fotelje sa
duhovnom literaturom na stolu izmeu njih. Proli smo kroz dvokrilna vrata i
uli u podjednako goli hodnik.
Otac Mendes bio je Hispano, kosa mu je jo bila crna, a na izboranom, tamnom
licu imao je dva dugaka oiljka. Izgledao je plaljivo, ali njegov smiren glas i
neusiljeni osmeh razbili su taj privid.
"Oprostite to vas nismo doekali. Nemamo kola i ne izlazimo mnogo. To
doprinosi odravanju uverenja da smo bezazleni matori ludaci."
"Doktor Larin ree da vaa pria za javnost sadri i zrnce istine."
"Da, mi smo jadni, slueni, preiveli uesnici prvih eksperimenata sa
prainarom. Ljudi nas obino izbegavaju kada izlazimo."
"Znai, vi niste pravi svetenik."
"Zapravo, jesam, ili radije, bio sam. Raspopili su me kada sam osuen zbog
ubistva." On stade kraj obinih vrata na kojima se nalazila kartica sa mojim
imenom, i otvori ih. "Zbog silovanja i ubistva. Ovo je vaa soba. Kad se
osveite, doite u atrijum na kraju hodnika."

Sama soba nije bila preterano kaluerska, sa orijentalnim ilimom na podu,

savremenim viseim krevetom u kontrastu sa antikvarnim sekreterom i stolicom.
Bio je tu mali hladnjak sa piem i pivom, i boce vina i vode na komodi sa
aama. Popio sam au vode, a zatim i au vina dok sam skidao uniformu i
paljivo je savijao i poravnavao za povratno putovanje. Onda brzo tuiranje i
komotnija odea, pa potraga za atrijumom.
Zidovi hodnika na levoj strani bili su bezlini; na desnoj su bila vrata poput
mojih, sa stalnijim obelejima. Digao sam pogled - i, da, tu je bio svetlarnik;
nisam nekako bio prikljuen i prebaen u neije seanje.
Poao sam ljunanom stazom i zastao na tren na daanom mostu nad brzim,
plitkim potokom. Zauo sam smeh ispred sebe i krenuo za slabim mirisom kafe
oko krivine da bih izbio na malu istinu.
Desetak ljudi u pedesetim i ezdesetim godinama stajalo je i sedelo unaokolo.
Tu se nalazio rustini drveni nametaj, razliitih stilova, porean bez nekog
posebnog reda. Mendes se izdvoji iz male grupe koja je razgovarala i prie mi.
"Obino se okupljamo ovde na sat pre veere", ree on. "Mogu li da vam
donesem neko pie?"
"Kafa dobro mirie." On me povede do stola sa samovarima za kafu i aj i
raznolikim bocama. Bilo je tu piva i vina u posudi sa ledom. Nita tu nije bilo
domae izrade, i nita nije bilo jevtino; dosta pia bilo je iz uvoza.
Mahnuh prema gomili 'armanjaka', kvalitetnih viskija, aejosa. "Nije, valjda, da
imate tampariju za proizvodnju takica?"
On se osmehnu i odmahnu glavom dok je punio dve olje. "Nita tako legalno."
Spustio je moju olju kraj mleka i eera. "Marti je rekao da moemo da vam
verujemo dovoljno da se prikljuimo, tako da biste ionako na kraju saznali."
Zagledao mi se u lice. "Imamo sopstvenu nanofabriku."
"Naravno, kako da ne."
"U kui gospodnjoj postoji mnogo soba", ree on, "ukljuujui i ogroman
podrum, u ovom sluaju. Moemo kasnije da siemo i pogledamo."

"Ne alite se?"

On odmahnu glavom i srknu kafu. "Ne. To je stara maina, mala, spora i
nedelotvorna. Rani prototip navodno razmontiran da bi se iskoristili njegovi
delovi."
"Ne plaite se da ete napraviti novi veliki krater?"
"Ni najmanje. Hodite, sedite ovde." Tu je bio izletniki sto sa dva para
prikljuaka u crnim kutijama. "Da malo utedimo vremena." Prui mi zeleni
prikljuak, a sam uze crveni. "Jednosmerni transfer."
Prikaih se, onda to uini i on, pa ukljui i iskljui.
Otkaio sam prikljuak i pogledao ga, bez teksta. Za jednu sekundu, itava moja
slika sveta se izmenila.
Eksplozija u Dakoti bila je podmetnuta. Nanofabrika je iscrpno testirana u
tajnosti, i bila je bezbedna. Koalicija saveza, koja ju je razvila, elela je da sprei
potencijalno uspene pravce istraivanja. I tako, posle nekoliko paljivo
sastavljenih radova - poverljivih, ali kompromitovanih - iselili su Severnu
Dakotu i Montanu i navodno pokuali da naprave ogroman dijamant od nekoliko
kilograma ugljenika.
Ali nanofabrika nije ak ni bila tamo. Samo ogromna koliina deuterijuma i
tricijuma, kao i upalja. Dinovska H-bomba bila je zakopana i oblikovana na
nain koji je smanjivao zagaenje na minimum, i istopila je lepo, okruglo,
staklasto dno jezera, dovoljno veliko da poslui kao argument protiv pokuaja da
napravite sopstvenu nanofabriku od ovog ili onog.
"Otkud znate? Kako moete biti sigurni da je to istina?"
On nabra elo. "Moda... moda je to puka pria. Nemogue je proveriti bez
zapitkivanja. ovek koji je to doneo u lanac, Hulio Negroni, umro je nekoliko
nedelja posle poetka eksperimenta, a ovek od kog je on to pokupio, sa kojim
je bio u eliji u Rejfordu, odavno je pogubljen."
"ovek u njegovoj eliji bio je naunik?"

"Tako je rekao. Hladnokrvno je ubio enu i decu. To bi lako moglo da se proveri

u vestima, mislim negde '22. ili '23."
"Da. Mogu to da uradim veeras." Vratio sam se do stola sa posluenjem i sipao
malo ruma u kafu. Taj rum bio je previe dobar da se tako trai, ali oajna
vremena zahtevaju oajnike mere. Seam se da sam pomislio na tu frazu. Jo
nisam znao koliko su vremena, zapravo, oajna.
"iveli." Mendes podie olju dok sam ja sedao. Nagnuh svoju prema njemu.
Niska ena sa dugakom, putenom, sedom kosom, prie sa slualicom. "Doktor
Klas?" Klimnuh glavom i uzeh je. "Trai vas doktor Harding."
"Moja prijateljica", objasnih Mendesu. "Samo proverava da li sam stigao."
Njeno lice na slualici bilo je veliine mog nokta na palcu, ali mogao sam da
vidim da je oito uznemirena. "Dulijane - neto se deava."
"Neto novo?" Pokuao sam da to kaem kao alu, ali uo sam da mi glas
podrhtava.
"urnal je odbio rad."
"Isuse. Po kome osnovu?"
"Urednik kae da 'odbijaju da razgovaraju o tome' sa bilo kim osim sa Piterom."
"Pa ta onda Piter..."
"Nije kod kue!" Majuna aka drhtavo se podie da joj pritisne elo. "Nije bio u
avionu. U bungalovu u Sen Tomasu kau da se sino odjavio. Ali negde izmeu
bungalova i aerodroma... ne znam..."
"Da li si proverila sa policijom na ostrvu?"
"Ne... ne; to je sledei korak, naravno. Uspaniena sam. Samo sam elela da
zna, nadala sam se da je razgovarao s tobom?"
"Hoe da ih ja pozovem? Mogla bi..."
"Ne, ja u. I avio-prevoznike; da izvrim dvostruku proveru. Javiu ti se opet."
"Vai. Volim te."
"Volim te." Ona se iskljui.

Mendes je otiao da dospe jo kafe. "ta je sa tom komisijom? Je li ona u

nevolji?"
"Oboje smo. Ali to je akademska komisija, od onih koje odluuju da li neki rad
moe da se objavi."
"Izgleda da ste dosta toga uloili u taj rad. Oboje."
"Oboje, i svi ostali na svetu." Uzeh crveni prikljuak. "Ovo je automatski
jednostrano?"
"Tako je." On se prikljui, a onda to uinih i ja.
Nisam bio tako dobar u slanju kao on, iako sam provodio prikljuen deset dana
meseno. Isto je bilo sa Martijem prekjue; ako se naviknete na dvosmerno,
ekate na znake koji se nikad ne pojave. I tako, sa dosta slepih ulica i vraanja,
trebalo je oko deset minuta da se sve prosledi.
Neko vreme me je samo gledao, ili je moda gledao u sebe. "U vaoj glavi
pitanje se ne postavlja. To je propast sveta."
"Tako je."
"Naravno, nemam naina da procenim vau logiku, tu pseudooperatorsku
teoriju. Koliko shvatam, ta teorija nije opte prihvaena."
"Tano. Ali Piter je iste rezultate dobio nezavisno od mene."
On sporo klimnu glavom. "Zato je Marti zvuao tako udno kada mi je rekao da
dolazite. Koristio je neke uzviene izraze, poput 'od ivotne vanosti'. Nije hteo
da kae previe, ali eleo je da me upozori." On se nagnu napred. "Dakle, sada
hodamo po Okamovoj otrici <Filosofsko ili nauno naelo po kome je najbolje
objanjenje nekog problema ujedno i ono najjednostavnije, uz korienje
najmanjeg broja hipoteza ili pretposatvki; prim. prev.> Najjednostavnije
objanjenje ovih dogaaja jeste da ste vi, Piter i Amelija pogreili. Svet,
Vaseljena, nee se okonati zbog Projekta Jupiter."
"Istina, ali..."
"Da nastavim, jo malo. Sa vaeg stanovita, najjednostavnije objanjenje je da
neko na vlasti eli da sprei objavljivanje vaeg upozorenja."

"Tako je."
"Dozvolite mi da pretpostavim da niko u toj komisiji ne bi profitirao od
unitenja Vaseljene. Zato bi onda, za ime Boga, iko poricao va argument ako
smatra da on ima osnova?"
"Bili ste jezuit?"
"Franjevac. Drimo dobro drugo mesto na rang listi vrhunskih davea."
"Pa... ne znam nikoga iz komisije, ali mogu samo da nagaam o njihovim
pobudama. Naravno, oni ne ele da se Vaseljena prevrne na lea. Ali mogli bi
da poele da dovoljno dugo zatakavaju stvar dok ne srede sopstvene karijere pod pretpostavkom da su svi oni ukljueni u Projekt Jupiter. Ako nai zakljuci
budu prihvaeni, dosta naunika i inenjera traie novi posao."
"Zar naunici mogu da budu toliki srebroljupci? Preneraen sam."
"Naravno. Ili je moda u pitanju neto lino protiv Pitera. On verovatno ima vie
neprijatelja nego prijatelja."
"Moete li da saznate ko je bio u toj komisiji?"
"Ne; bila je anonimna. Moda bi Piter to mogao da iupa od nekoga."
"A ta ako se ne bude pojavio? Zar nije mogue da je uoio neku fatalnu greku
u argumentaciji, pa je reio da se izgubi?"
"Nije nemogue."
"Vi se nadate da mu se neto loe desilo."
"Auh. Kao da ste umalo bili u stanju da mi proitate misli." Srknuh malo kafe,
koja je sada bila neprijatno hladna. "Koliko sam uspeo da odam?"
On slegnu ramenima. "Ne mnogo."
"Znaete sve par minuta poto se budemo dvosmerno prikljuili. Radoznao
sam."
"Ne maskirate se dobro. Ali opet, niste u tome imali mnogo prakse."
"Pa, ta ste onda pokupili?"
"Zelenooko udovite. Seksualnu ljubomoru. Jednu neprijatnu sliku."
"Neprijatnu za vas?"

On nagnu glavu za oko deset stepeni. "Naravno da ne. Govorio sam

konvencionalno." Nasmeja se. "Izvinite. Nisam eleo da vam popujem. Isto
tako, ne verujem da bi za vas bilo ta isto fiziko bilo neprijatno."
"Ne. Drugi deo ipak i dalje visi tamo. Nerazreen."
"Ona nije prikljuena."
"Ne. Pokuala je, i nije se primilo."
"To nije bilo davno?"
"Pre par meseci. Dvadesetog maja."
"A ova, hm, epizoda, bila je posle toga?"
"Da. Sloena stvar."
Shvatio je. "Da se vratimo na sam poetak. Ono to sam dobio od vas - pod
pretpostavkom da ste u pravu kada je u pitanju Projekt Jupiter - jeste da vi i
Marti, ali Marti vie od vas, verujete da moramo da svet liimo rata i agresije
smesta. Ili je igra gotova."
"Tako bi rekao Marti." Ustao sam. "Idem po malo svee kafe. Hoete neto?"
"Malo tog ruma. Vi niste ba tako sigurni?"
"Ne... da i ne." Usredsredio sam se na pie. "Da ja malo itam vae misli, za
promenu. Vi smatrate da nema potrebe za urbom, poto Projekt Jupiter bude
deaktiviran."
"Vi smatrate drugaije?"
"Ne znam." Spustio sam pie i Mendes dodirnu svoje i klimnu glavom. "Kada
sam se prikljuio s Martijem, osetio sam urnost koja je bila potpuno lina. On
eli da vidi da je proces prilino odmakao pre nego to umre."
"On nije toliko star."
"Ne, ima ezdesetak godina. Ali opsednut je time jo od vremena kada ste vi,
momci, napravljeni; moda i od ranije. I zna da e biti potrebno neko vreme da
to krene." Tragao sam za reima; reima jednog logiara. "Na stranu Martijeva
oseanja, postoji objektivno obrazloenje za urbu; ono crno-belo: ta god

uradimo ili ne uradimo, sve je trivijalno ako postoji i najmanja prilika da se ovo
obistini."
On omirisa rum. "Posvemanje unitenje."
"Tako je."
"Ipak, moda ste vi preblizu toga", ree on. "Hou da kaem, sada govorimo o
ogromnom projektu. To nije neto to bi jedan Hitler ili Bordija mogao da
skuva u zadnjem dvoritu."
"U svoje doba, ne. Sada bi mogli", rekoh ja. "Vi bi, od svih moguih ljudi,
trebalo da uviate kako."
"Ja od svih moguih ljudi?"
"Vi imate nanofabriku u podrumu. Kada poelite da ona neto napravi, ta
radite?"
"Zatraimo to od nje. Kaemo joj ta elimo, a ona prelista svoj katalog i kae
nam koje sirovine moramo da joj obezbedimo."
"Ali, ne moete da zatraite da saini sopstveni duplikat."
"Kau ne, ona bi se istopila u takvom sluaju. Nemam nameru da pokuavam."
"Ali to je samo stvar programiranja, zar ne? Teorijski, mogli biste da izazovete
kratak spoj."
"A." On sporo klimnu glavom. "Shvatam na ta ciljate."
"Tako je. Ako biste mogli da zaobiete tu komandu, mogli biste, praktino, da
kaete: 'Rekonstruii mi Projekt Jupiter' i ona bi, sa pristupom sirovinama i
inormacijama, mogla to da uini."
"Kao produetak volje jedne osobe."
"Tako je."
"Boe moj." On otpi ruma i tresnu aom. "Boe moj."
"Sve", rekoh ja. "Trilion galaksija nestane ako jedan manijak izgovori ispravan
niz rei."
"Marti ima dosta poverenja u udovita koja je stvorio", ree Mendes, "kada
nam doputa da delimo to znanje sa njim."

"Vera ili oajanje. Izgleda da sam kod njega osetio meavinu."

"Gladni ste?"
"ta?"
"Hoete sada da veerate, ili da se svi prvo prikljuimo?"
"Toga sam gladan. Obavimo to."
On ustade i dvaput eksplozivno pljesnu rukama. "Velika soba", viknu. "Mark, ti
ostani napolju i straari." Krenuli smo za ostalima do dvokrilnih vrata na drugoj
strani atrijuma. Zapitao sam se u ta se to uputam.

45.
Dulijan je navikao da bude desetoro odjednom, ali to je povremeno izazivalo
stres i zbrku, ak i sa ljudima sa kojima se zbliio. Nije stvarno znao ta da
oekuje, povezujui se sa petnaest mukaraca i ena koje nikada nije sreo i koji
su bili zajedno prikljueni dvadeset godina. To bi za njega bila nepoznata
teritorija ak i bez Martijevog pacifistikog preobraaja. Dulijan je koristio
svoju vodoravnu vezu za lako povezivanje sa drugim vodovima, i to je uvek
izgledalo kao upadanje u neku porodinu raspravu.
Osmoro njih, ako nita drugo, bili su mehaniari, ili protomehaniari. Bio je
nervozniji zbog ostalih, ubica i atentatora. Takoe, oni su ga vie zanimali.
Moda su mogli da ga naue kako da ivi sa seanjima.
U 'velikoj sobi' nalazio se sto u obliku prstena oko holo-jame. "Veina nas
dolazi ovamo da pogleda vesti", ree Mendes. "Filmove, koncerte, predstave.
Zabavno je posmatrati stvari iz svih moguih uglova."
Dulijan nije bio siguran u to. Razreio je isuvie vatrenih svaa u svom vodu,
kada bi jedna osoba iznela snano miljenje koje bi svih desetoro podelilo na
dva zavaena tabora. Bila je potrebna otprilike sekunda da to otpone, a
ponekad i sat da se razrei.

Zidovi su bili od tamnog mahagonija, a sto i stolice od kvalitetne borovine.

Tanani daak lanenog semena i paste za poliranje nametaja. U jami, slika
umskog proplanka, divljeg cvea proaranog suncem.
Bilo je dvadeset sedita. Mendes ponudi Dulijanu stolicu i sede kraj njega.
"Bolje da se vi prvi prikljuite", ree on, "i dozvolite ljudima da se jedno po
jedno ukljuuju i predstavljaju."
"Svakako." Dulijan shvati da je sve to bilo uvebavano. Zagledao se u divlje
cvee i prikljuio se.
Mendes se pojavio prvi i nemo mu mahnuo zdravo. Veza je bila udna, mona
na nain koji on ranije nikada nije iskusio. Bilo je to zapanjujue, kao kada prvi
put ugledate more - i bilo je nalik na more u bukvalnom smislu; Mendesova
svest plutala je u naizgled beskrajnom prostoru podeljenih seanja i misli. A on
se u tome oseao udobno koliko i riba u moru, i kretao se kroz njegovu
nevidljivost.
Dulijan je pokuao da prenese svoju reakciju Mendesu, zajedno sa oseajem
rastue panike; nije bio siguran da li bi mogao da se nosi sa dve takve Vaseljene,
a kamoli petnaest. Mendes je rekao da e mu, zapravo, biti lake kada ih bude
vie, a onda se Kameron prikljuio da bi to dokazao.
Kameron je bio stariji mukarac, koji je jedanaest godina bio profesionalni
vojnik kada se dobrovoljno prijavio za projekt. Otiao je u kolu za snajperiste u
Dordiji i obuio se za ubijanje sa velikih udaljenosti, iz raznovrsnog oruja.
Uglavnom je koristio 'mauzer fernshajzer' koji je mogao da uhvati u nian ljude
iza ugla, pa ak i preko horizonta. Ubio je pedeset dvoje, i za svakim od njih je
posebno propatio, uz jedan veliki bol zbog humanosti koju je izgubio prvim
hicem. Takoe se seao ushienja koje je oseao u to vreme zbog ubijanja.
Borio se u Kolumbiji i Gvatemali i automatski je uspostavio vezu sa
Dulijanovim danima iz dungle, tako to ih je gotovo trenutno apsorbovao i
integrisao.

I Mendes je jo bio tu, i Dulijan je bio svestan njegove neposredne veze sa

Kameronom i toga da ovaj uzgred prebire po onome to je vojnik pokupio iz
novog kontakta. Taj deo nije bio toliko stran, izuzev kada je u pitanju njegova
brzina i potpunost. A Dulijan je mogao da shvati zbog ega sveukupnost
postaje jasnija kada se pridrui vie ljudi: sve informacije ve su bile tu, ali
njihovi delovi sada su bili izotreniji poto je Kameronovo gledite
kombinovano sa Mendesovim.
A sad Tajler. I ona je bila jedna od ubica, koja je bez kajanja ubila troje ljudi u
istoj godini zbog novca, da bi mogla da se nesmetano drogira. To je bilo
neposredno poto je gotovina u Sjedinjenim Dravama postala prevaziena;
uhvaena je pri rutinskoj proveri kada je pokuala da se iseli u zemlju koja je
imala i papirne pezose i sintetike droge. Njeni zloini bili su stariji od
Dulijana, i mada ona nije poricala zakonsku ili moralnu odgovornost za njih,
bukvalno ih je poinila druga osoba. Narkomanka koja je namamila tri dilera u
krevet i ubila ih tamo, uinivi uslugu njihovom efu, predstavljala je samo
ivopisno melodramatino seanje, poput filma koji ste odgledali pre par sati. U
mirnom delu svog ivota, Tajler je bila deo Dvadesetoro, kako su se jo nazivali
u mislima, iako ih je etvoro umrlo; jedno vreme radila je kao posrednik,
trampila je i kupovala berzansku robu u desetinama razliitih zemalja, kako
Saveza, tako i Ngumija. Uz pomo sopstvene nanofabrike, Dvadesetoro je
moglo da preivi bez bogatstva - ali opet, kada bi maina zatraila olju
prazeodimijuma, bilo je zgodno imati pri ruci par miliona rupija, kako bi Tajler
mogla to da kupi bez velike zamorne papirologije.
Ostali su pristizali bre, ili se Dulijanu tako inilo, poto je prevladao poetnu
udnovatost.
Kada se svako od njih petnaestoro predstavilo, drugi deo ogromne, ali ne i
beskrajne strukture postao je jasan. Kada su se svi prikljuili, okean je pre bio
kao unutranje more, ogroman i sloen, ali u potpunosti istraen, tako da je
navigacija po njemu bila laka.

I zajedno su plovili, kako mu se inilo, satima, na putovanju zajednikog

istraivanja. Jedini izvan Dvadesetoro sa kojim su se ikada prikljuivali bio je
Marti, koji je kod njih bio neto nalik na figuru dede, udaljen zato to se sada
prikljuivao sa njima samo jednosmerno.
Dulijan je predstavljao ogromnu riznicu svakodnevnih detalja. Bili su gladni
njegovih utisaka iz Njujorka, Vaingtona, Dalasa - svako mesto u zemlji bilo je
drastino izmenjeno socijalnom i tehnolokom revolucijom, Univerzalnom
Dravom Blagostanja, koju je nanofabrika donela. Da se ne pominje beskrajni
rat sa Ngumijem.
Njih devetoro koji su bili vojnici bili su oarani onim u ta se prainar pretvorio.
U pilotskom programu iz kog su izbaeni, primitvne maine jedva da su bile
neto vie od vetakih ljudi sa jednim laserskim prstom. Mogle su da hodaju
okolo, sede ili lee, i da otvore vrata ako je reza bila jednostavna. Svi su znali iz
vesti za ta su savremene maine sposobne, i troje meu njima bili su, zapravo,
na neki nain, ratniii. Nisu mogli da idu na konvencije, ali pratili su jedinice i
prikljuivali se na prainarske kristale i stringove. Ipak, to nije bilo ni nalik
dvosmernom prikljuenju sa pravim mehaniarem.
Dulijanu je bilo neprijatno zbog njihovog entuzijazma, ali mogao je zajedno sa
njima da se uveseljava sopstvenom posramljenou. To mu je bilo sasvim
poznato zahvaljujui njegovom vodu.
Veliki deo toga postajao mu je sve poznatiji dok se navikavao na raspon svega.
Nije u pitanju bilo samo to to je Dvadesetoro tako dugo bilo zajedno; oni su
isto tako dugo postojali. Sa trideset dve, Dulijan je bio za nekoliko godina
najstariji u svom vodu; svi zajedno, imali su manje od tri stotine godina
iskustva. Ukupna starost Dvadesetoro bila je prilino iznad hiljadu, a veliki deo
tog vremena proveden je u zajednikim razmiljanjima.
Oni nisu ba bili 'grupni um', ali bili su mnogo blii tom stanju od Dulijanovog
voda. Nikada se nisu prepirali, izuzev zabave radi. Bili su blagi i zadovoljni. Bili
su humani... ali jesu li bili sasvim ljudski?

To je bilo pitanje koje se Dulijanu vrzmalo po glavi u vreme kada mu je Marti

prvi put opisao Dvadesetoro; moda je rat neumitan proizvod ljudske prirode.
Moda moramo, da bismo se otarasili rata, postati neto to nije ljudsko.
Ostali su uhvatili tu njegovu zabrinutost i rekli ne, i dalje smo ljudi u svakom
vanom pogledu. Ljudska priroda se menja, a injenica da smo razvili alatke za
usmeravanje te promene jeste u biti ljudska. A to mora da gotovo univerzalno
prati tehnoloki razvoj posvuda u Vaseljeni; inae, Vaseljene nee biti. Osim
ako smo jedina tehnoloka inteligencija u Vaseljeni, napomenuo je Dulijan; do
sada nije postojao dokaz o suprotnom. Moda je samo nae postojanje dokaz da
smo prva stvorenja koja su evoluirala dovoljno da pritisnu dugme za
ponitavanje. Neko mora da bude prvi.
Ali, moda je prvi uvek i poslednji.
Uhvatili su nadu koju je Dulijan titio pesimizmom. Ti si vei idealista od nas,
napomenula je Tajler. Veina nas je ubijala, ali niko nije bio nateran na
samoubistvo kajanjem zbog tog postupka.
Naravno, bilo je tu jo inilaca, koje Dulijan nije morao da objanjava. Njega je
ublaavala mudrost i pratanje - a iznenada je morao napolje!
Izvukao je prikljuak i ostao okruen, ali sam, sa petnaest ljudi koji su zurili u
divlje cvee. U svoju kolektivnu duu.
Pogledao je na sat i prenerazio se. Prolo je samo dvanaest minuta, a njemu se
inilo da su proli sati i sati.
Poiskljuivali su se, jedno po jedno. Mendez je stisnuo lice akom i nainio
grimasu. "Oseao si da nas je previe."
"Delimino... oseao sam se nadmaeno. Svi to tako dobro radite, naprosto
automatski. Oseao sam da sam, ta znam, lien kontrole."
"Nismo manipulisali tobom."
Dulijan odmahnu glavom. "Znam. Bili ste vrlo paljivi. Ali, svejedno sam
oseao da sam apsorbovan. Zahvaljujui... sopstvenoj volji. Ne znam koliko
dugo bih mogao da ostanem prikljuen sa vama, a da ne postanem jedan od vas."

"Zar bi to bilo tako loe?" upita Eli Frejzer. Ona je bila najmlaa, gotovo
Amelijinih godina, i divna kosa prerano joj je osedela.
"Ne zbog mene, rekao bih. Ne zbog mene lino." Dulijan je posmatrao njenu
tihu lepotu znajui, kao i svi ostali, koliko ona oajniki udi za njim. "Ali jo to
ne mogu. Sledea faza ovog projekta je odlazak u Portobelo sa lanim
seanjima, ubacivanje u komandni kadar. Ne mogu da budem... tako oigledno
drugaiji, poput vas."
"Znamo to", ree ona. "Ali ipak bi mogao da provede mnogo vie vremena sa
nama..."
"Eli", ree Mendes blago, "iskljui te proklete feromone. Dulijan zna ta je
najbolje za njega."
"Zapravo, ne znam. A ko bi znao? Niko nikada nije uinio nita slino."
"Mora biti obazriv", ree Eli na nain istovremeno ohrabrujui i razbenjujui:
tano znamo ta misli, i mada nisi u pravu, pomoi emo ti.
Mark Lobel, ahovski majstor i enoubica koji je ostao izvan kruga da se javlja
na telefon, dotra buno po mostiima i ukopa se u mestu pred njima.
"Neki tip u uniformi", ree, zadihan. "Doao je da vidi vodnika Klasa."
"Ko je to?" upita Dulijan.
"Neki doktor", ree on. "Pukovnik Zamat Deferson."

46.
Mendes je, veoma autoritativan u svojoj crnoj uniformi, poao sa mnom da
upozna Defersona. Ovaj je lagano ustao kada smo uli u otrcano predvorje, i
spustio Reader's Digest koji je imao upola manje godina od njega.
"Otac Mendes; pukovnik Deferson", rekoh ja. "Ba ste se potrudili da me
pronaete."
"Ne", ree on, "morao sam da se potrudim da stignem ovamo, ali kompjuter vas
je pronaao za nekoliko sekundi."
"Do Farga."

"Znao sam da ste uzeli bicikl. Na aerodromu postoji samo jedno mesto za to, i
tamo ste ostavili adresu."
"Iskoristili ste vii in."
"Ne kod civila. Pokazao sam im legitimaciju i rekao da sam va lekar. to nije
la."
"Sada mi je dobro. Moete otii."
On se nasmeja. "Greite u obe stvari. Moemo li sesti?"
"Imamo jedno mesto", ree Mendes. "Poite za mnom."
"ta je to 'mesto'?" upita Deferson.
"Mesto gde moemo sesti." Zgledae se na tren i Deferson klimnu glavom.
Kod drugih vrata niz hodnik, skrenuli smo u neobeleenu sobu. Tamo je bio
konferencijski sto od mahagonija sa tapaciranim stolicama i automatskim
barom. "elite neto da popijete?"
Deferson i ja bili smo za vodu i vino. Mendes je zatraio sok od jabuka. Barska
kolica donela su porueno dok smo se smetali.
"Postoji li neki nain da pomognemo jedni drugima?" upita Mendes, skrstivi
ruke na trbuiu.
"Ima nekih stvari koje bi vodnik Klas mogao da objasni." Zurio je u mene na
sekund. "Iznenada sam unapreen u pukovnika i prekomandovan u Fort Pauel.
Niko u Brigadi nije znao nita o tome; nareenje je dolo iz Vaingtona, od
nekakve 'Grupe za prekomandu medicinskog osoblja'."
"Je li to bilo loe?" upita Mendes.
"Ne. Oseao sam se nagraen. Nikada nisam bio zadovoljan Teksasom i
nametenjem u Portobelu, a ova prekomanda me je vratila u kraj u kome sam
odrastao.
Jo sam usred selidbe, smetaja. Ali jue sam pogledao kalendar sa zakazanim
sastancima i naiao na vae ime. Trebalo je da se prikljuim sa vama i
ustanovim da li antidepresivi deluju."

"Deluju sasvim dobro. Zar prevaljujete hiljade milja samo da biste proverili
kako su svi vai stari pacijenti?"
"Naravno da ne. Ali ukucao sam va dosje iz radoznalosti, gotovo automatski kad ono tamo? Nema nikakvog podatka o tome da ste razmiljali o samoubistvu.
A izgleda da ste i sami dobili prekomandu. To je odobrio isti onaj general-major
koji je naredio da ja budem prekomandovan. Ali vi niste deo 'Grupe za
prekomandu medicinskog osoblja'; vi ste deo programa obuke za asimilaciju u
komandnu strukturu. Vojnik koji je eleo da se ubije zbog toga to je nekoga
ubio. Zanimljiva stvar.
I tako, pratio sam vas ovamo. Do doma za stare vojnike koji i nisu tako stari i
meu kojima neki i nisu vojnici."
"Znai, elite da ostanete bez pukovnikog ina", ree Mendes, "i vratite se u
Teksas? U Portobelo?"
"Ni najmanje. Rizikujem kada vam ovo kaem: nisam koristio svoje kanale. Ne
elim da talasam." On pokaza na mene. "Ali ovde imam pacijenta i misteriju
koju bih eleo da reim."
"Pacijentu je dobro", rekoh ja. "U misteriju bolje da se ne meate."
Nastade duga, napeta tiina. "Ljudi znaju gde sam."
"Nemamo nameru da vam pretimo, niti da vas plaimo", ree Mendes. "Ali vi
nipoto niste ovlaeni da budete upoznati sa ovim. Dulijan zbog toga ne moe
da dozvoli da se prikljuite s njim."
"Ovlaen sam za strogo poverljive stvari."
"Znam." Mendes se nagnu napred i ree tiho: "Vaa biva ena zove se Judora i
imate dvoje dece - Paa, na medicinskom fakultetu u Ohaju, i Rodera, koji je u
baletskoj trupi u Nju Orleansu. Roeni ste 5. marta 1990. i krvna grupa vam je
0-negativna. elite li da saznate kako vam se zove pas?"
"Niste me time uplaili."
"Pokuavam da komuniciram sa vama."
"Ali vi ak i niste u vojsci. Niko ovde to nije, osim vodnika Klasa."

"Iz toga bi trebalo neto da zakljuite. Imate ovlaenje za strogo poverljive

stvari, a moj identitet vam je opet nedostupan."
Pukovnik zavrte glavom. Nasloni se i otpi malo vina. "Bilo je dovoljno vremena
da neko sazna te stvari o meni. Ne mogu da se odluim jeste li vi nekakvo
superstrailo ili samo jedan od najboljih seratora na koje sam naiao."
"Da blefiramo, sad bih vam zapretio. Ali vi to znate i zato ste i rekli ono to ste
upravo rekli."
"Pa mi tako pretite time to mi ne pretite."
Mendes se nasmeja. "Isti se uvek prepoznaju. Priznajem da sam psihijatar."
"Ali ne nalazite se u bazi podataka AMA-e."
"Vie ne."
"Svetenik i psihijatar jeste neobina kombinacija. Pretpostavljam da ni
Katolika crkva nema nikakve podatke o vama."
"To je tee kontrolisati. Bilo bi kooperativno od vas kada ne biste proveravali."
"Nemam nikakvog razloga za kooperaciju sa vama. Ukoliko ne nameravate da
me ubijete ili bacite u tamnicu."
"Tamnica zahteva mnogo papirologije", ree Mendes. "Dulijane, ti si se
prikljuivao s njim. ta misli?"
Setio sam se njegovih misli sa seanse zajednikog uma. "On je potpuno iskren
kada je u pitanju poverljivost izmeu lekara i pacijenta."
"Hvala."
"Dakle, ako bi ti iziao iz prostorije, nas dvojica bismo mogli da razgovaramo
kao pacijent i lekar. Ali tu postoji jedna zakoljica."
"Zaista", ree Mendes. I on se setio toga. "Trampa koju ne biste eleli da
prihvatite."
"A to je?"
"Operacija na mozgu", ree Mendes.
"Mogli bismo da vam kaemo ta to ovde radimo", rekoh ja, "ali morali bismo
da se uverimo da niko to od vas ne moe da sazna."

"Brisanje seanja", ree Deferson.

"To ne bi bilo dovoljno", ree Mendes. "Morali bismo da obriemo seanje ne
samo na ovaj put i sve vezano za njega, ve i vaa seanja na leenje Dulijana i
ljude koji ga poznaju. To je preterano."
"Morali bismo", rekoh ja, "da vam izvadimo prikljuak i sprimo sve nervne
spojeve. Zar ste spremni da zauvek odustanete od toga samo da biste saznali
jednu tajnu?"
"Prikljuak je od sutinske vanosti za moju profesiju", ree on. "I navikao sam
se, bio bih nepotpuno bez njega. Za tajnu Vaseljene, moda. Ali ne i za tajnu
Doma Sv. Vartolomeja."
Neko pokuca na vrata i Mendes ree da je slobodno. Bio je to Mark Lobel, sa
tablicom sa papirima prislonjnom uz grudi.
"Oe Mendes, moemo li da porazgovaramo?"
Kada je Mendes otiao, Deferson se nagnu prema meni. "Ovde ste svojom
voljom?" upita on. "Niko vas nije primorao?"
"Niko."
"Razmiljate o samoubistvu?"
"Nije mi ni na kraj pameti." Ta mogunost je jo bila prisutna, ali eleo sam da
vidim kako e e se ovo zavriti. Ako Vaseljena prestane da postoji, ionako e
me povesti sa sobom.
Podozrevao sam da je to stav nekoga dovoljno rezigniranog da se ubije, i to
uvianje moda mi se videlo na licu.
"Ali, neto vas mui", ree Deferson.
"Kada ste poslednji put sreli oveka koga nita ne mui?"
Mendes ue sam na vrata, sa tablicom. Brava na vratima kljocnu za njim.
"Zanimljivo." On zatrai od bara olju kafe i sede. "Uzeli ste odmor od mesec
dana, doktore."
"Naravno. Selim se."
"Ljudi vas oekuju, kada, za dan, dva?"

"Uskoro."
"Koji ljudi? Niste oenjeni, ivite sami."
"Prijatelji. Kolege."
"Svakako." On prui tablicu Defersonu.
Ovaj baci pogled na prvi list, a onda na list ispod njega. "Ne moete ovo da
uradite. Kako ste mogli to da uradite?" Nisam mogao da proitam sadrinu tih
listova, ali izgledali su kao potpisana nareenja.
"Oigledno, mogu. A to se tie pitanja kako", on slegnu ramenima. "Vera
pomera planine."
"ta je to?"
"Prekomandovan sam ovde na tri nedelje. Odmor mi je poniten. Do avola, ta
se deava?"
"Morali smo da donesemo odluku za vreme vaeg boravka u zgradi. Pozivamo
vas da se pridruite naem malom projektu."
"Odbijam taj poziv." On baci tablicu na pod i ustade. "Pustite me odavde."
"Poto budemo imali priliku da popriamo, moi ete slobodno da ostanete ili
odete." On otvori kutiju ugraenu u povrinu stola i razmota crveni i zeleni
prikljuak. "Jednosmerno."
"Nipoto! Ne moete me prisiliti da se prikljuim sa vama."
"Zapravo, to je tano." On me znaajno pogleda. "Ne bih mogao da uradim nita
nalik tome."
"Ali ja bih", rekoh i izvukoh paklu iz depa. Pritisnuh dugme i seivo izlete, pa
poe da zuji i sija.
"Pretite mi orujem? Vodnie?"
"Ne, ne pretim. Pukovnie." Podigoh seivo do vrata i pogledah na sat. "Ako se
ne prikljuite za trideset sekundi, moraete da gledate kako sam sebi reem
grkljan."
On proguta knedlu. "Blefirate."

"Ne. Ne blefiram." Ruka poe da mi drhti. "Ali pretpostavljam da ste vi ve

gubili pacijente."
"ta je to tako prokleto vano u svemu ovome?"
"Prikljuite se, pa ete saznati." Nisam ga pogledao. "Petnaest sekundi."
"Uradie to, znate", ree Mendes. "Prikljuio sam se sa njim. Biete krivi za
njegovu smrt."
On odmahnu glavom i vrati se do stola. "Nisam siguran u to. Ali izgleda da ste
me sabili u ugao." On sede i zavue prikljuak u leite.
Iskljuio sam paklu. Mislim da sam blefirao.
Posmatranje prikljuenih ljudi zanimljivo je otprilike kao posmatranje ljudi koji
spavaju. U sobi nije bilo nieg za itanje, ali tu je bila automatska belenica sa
pisaem, pa sam napisao pismo Ameliji i naveo ukratko ta se deava. Desetak
minuta kasnije, poeli su da klimaju glavama u pravilnim razmacima, pa sam
brzo zavrio pismo, ifrirao ga i poslao.
Deferson se iskljui i zari lice u ake. Mendes se iskljui i zagleda u njega.
"Ima mnogo toga to se mora odjednom asimilovati", ree on. "Ali zaista nisam
znao gde da stanem."
"Dobro ste uradili", ree Deferson, prigueno. "Morao sam sve da saznam." On
se zavali i ispusti dah. "Naravno, sada moram da se poveem sa Dvadesetoro."
"Na naoj ste strani?" rekoh ja.
"Na vaim stranama. Mislim da nemate ni najmanje izgleda. Ali, da, elim da
uestvujem u tome."
"On je odluniji od tebe", ree Mendes.
"Odluan je, ali ne i ubeen?"
"Dulijane", ree Deferson, "uz duno potovanje prema godinama koje ste
proveli kao mehaniar i sve patnje kroz koje ste proli zbog onog to ste videli...
zbog ubistva onog deaka... moe biti da ja znam vie o ratu i njegovom zlu
nego vi. Dodue, iz druge ruke." On obrisa znoj sa ela nadlanicom. "Ali zbog

etrnaest godina koje sam proveo u pokuajima da ponovo skrpim ivote

vojnika prilino sam dobar regrut za ovu vojsku."
To me nije mnogo iznenadilo. Pacijent ne prima mnogo nezatienih uzvratnih
podataka od terapeuta - to je nalik na jednosmerno prikljuenje sa nekoliko
kontrolisanih misli i oseanja koja procure natrag - ali znao sam koliko mrzi
ubijanje, i ono to ubijanje ini ubicama.

47.
Amelija je iskljuila mainu za taj dan i sreivala je papire, spremna da poe
kui, na dugo kupanje i dreme, kada je neki elavi mukarac pokucao na vrata
njene kancelarije. "Profesor Harding?"
"ta mogu da uinim za vas?"
"Da saraujete." On joj prui otvoreni neobeleeni koverat. "Zovem se Harold
Ingram, major Harold Ingram. Ja sam advokat vojne Kancelarije za procenu
tehnologije."
Ona razvi tri sitno odtampane stranice. "Da li biste mi onda na jasnom
engleskom rekli o emu je ovde re?"
"O, veoma je jednostavno. Ustanovljeno je da rad za Astrofiziki urnal iji ste
vi ko-autor sadri materijal od znaaja za istraivanje naoruanja."
"ekajte. Taj rad nije proao procenu kolega. Odbaen je. Kako je vaa
kancelarija mogla da sazna za njega?"
"Zaista ne znam. Ne bavim se tehnikom."
Ona pregleda stranice. "'Odustati i prekinuti'? Sudski nalog?"
"Da. Praktino, trebaju nam sve vae zabeleke o ovom istraivanju i izjava da
ste unitili sve duplikate, kao i obeanje da ete prekinuti s projektom sve dok
vam se ne budemo javili."
Ona pogleda njega, a onda ponovo dokument. "Ovo je ala, zar ne?"
"Uveravam vas da nije."

"Majore... ovo to ovde projektujemo nije nekakva puka. Ovo je apstraktna

stvar."
"O tome nita ne znam."
"Zaboga, kako uopte smatrate da moete da me spreite da o neemu mislim?"
"To nije moja stvar. Meni samo trebaju zabeleke i izjava."
"Jeste li to dobili od mog ko-autora? Ja sam, zapravo, samo unajmljena, pozvana
da verifikujem deo koji se odnosi na fiziku estica."
"Koliko znam, pobrinuli su se za njega."
Ona sede i stavi tri stranice na sto ispred sebe. "Moete ii. Moram ovo da
prouim i da se posavetujem sa efom svog odeljenja."
"ef vaeg odeljenja u potpunosti sarauje sa nama."
"To ne verujem. Profesor Hejs?"
"Ne. D. Mekdonald Roman je potpisao..."
"Makro? On nije ak ni upuen u to."
"On zapoljava i otputa ljude poput vas. Spreman je da vas otpusti, ako ne
budete saraivali." Bio je potpuno nepomian i nije treptao. To je bila njegova
velika reenica.
"Moram da razgovaram sa Hejsom. Moram da vidim ta moj ef..."
"Bolje bi bilo da samo potpiete oba dokumenta", ree on blago, teatralno, "a ja
bih onda mogao da doem sutra po zabeleke."
"Moje zabeleke", ree ona, "pokrivaju spektar od besmislenih do suvinih. ta
moj saradnik kae o tome?"
"Ne znam. Mislim da je to obavio karipski ogranak."
"On je nestao na Karibima. Nije ga valjda vae odeljenje ubilo?"
"ta?"
"Izvinjavam se. Vojska ne ubija ljude." Ona ustade. "Moete ostati ovde ili poi
sa mnom. Idem da kopiram ove stranice."
"Bolje bi bilo da ih ne kopirate."
"Nisam valjda luda da na to pristanem."

Ostao je u njenoj kancelariji, verovatno da bi pronjukao. Prola je kraj

kopirnice i sila liftom u prizemlje. Nabila je papire u tanu i uskoila u prvi
taksi na stanici preko puta. "Aerodrom", ree ona i razmisli o sve manjem broju
mogunosti koje su joj bile na raspolaganju.
Sva njena putovanja iz D.C.-a i natrag bila su na Piterov otvoreni raun, tako da
je imala dovoljno kredita da stigne u Severnu Dakotu. Ali, zar je htela da ostavi
trag koji pravo vodi do Dulijana? Pozvae ga iz javne govornice na aerodromu.
Ali, ekaj; razmisli. Nije mogla naprosto da ue u avion i iskrade se u Severnoj
Dakoti. Njeno ime bie na spisku putnika, i neko e je saekati kada se bude
iskrcala. "Promena odredita", ree ona. "eleznika stanica." Glas taksija
potvrdi izmenu i naini polukruno skretanje.
Malo je ljudi prevaljivalo velike udaljenosti vozom, uglavnom ljudi koji su se
plaili visine ili naprosto bili reeni da stvari rade na tei nain. Ili ljudi koji su
eleli da stignu negde bez dokumentovanog traga. Vozne karte kupovale su se
od maine, istim onim anonimnim takicama za zabavu koje su se koristile za
taksi. (Birokrate i moralisti voleli bi da taj nezgrapni sistem zamene plastikom,
poput starih gotovinskih kartica, ali birai nisu eleli da vlada zna ta oni rade, i
sa kim. Pojedinani kuponi olakavali su i trampu i gomilanje.)
Amelija je stigla u savrenom trenutku: pohitala je za atlom koji je kretao za
Dalasa u 6:00 i on je poao im je sela.
Ukljuila je ekran na naslonu sedita ispred nje i zatraila mapu. Ako bi
dodirnula dva grada, na ekranu bi se pokazalo vreme polaska i dolaska.
Napravila je spisak; mogla je da ode od Dalasa do Oklahoma Sitija, zatim do
Kanzas Sitija, pa preko Omahe do Sisajda za oko osam sati.
"Od koga bei, duo?" Neka starica bele kose u kratkim, iljatim upercima
sedela je kraj nje. "Od nekog mukarca?"
"Nego ta", ree ona. "Pravi je gad."
Starica klimnu glavom i napui usne. "Najbolje da kupi hrane za put dok si u
Dalasu. Bolje da ne proba sranje koje slue u kolima za ruavanje."

"Hvala vam. Uradiu to." ena se vrati svojoj sapunskoj operi, a Amelija ukuca
Amtrekov magazin, Vidite Ameriku! Tamo nije bilo mnogo toga to je elela da
vidi.
Pravila se da drema pola sata koliko je trajala vonja do Dalasa. Onda se
pozdravila sa gospoom iljate kose i zagnjurila se u gomilu. Imala je vie od
jednog sata do voza za Kanzas Siti, pa je kupila odeu da se presvue duksericu 'Kauboja' i komotni crni donji deo trenerke - kao i nekoliko
spakovanih sendvia i vino. Onda je pozvala broj u Severnoj Dakoti koji joj je
Dulijan dao.
"Komisija se predomislila?" upita on.
"Zanimljivije od toga." Ispriala mu je za Harolda Ingrama i pretee papire.
"A od Pitera nema glasa?"
"Ne. Ali Ingram je znao da je on bio na Karibima. Tada sam odluila da
pobegnem."
"Pa, vojska je i mene pronala. Samo sekund." Napustio je ekran i vratio se.
"Ne, u pitanju je samo doktor Deferson, a niko ne zna da je ovde. Praktino
nam se pridruio." Kamera telefona pratila ga je dok je sedao. "Taj Ingram nije
pominjao mene?"
"Ne, tvoje ime nije na papiru."
"Ali to je samo pitanje vremena. ak i da me ne poveu sa radom, znaju da
ivimo zajedno i otkrie da sam mehaniar. Bie ovde za nekoliko sati. Da li
negde mora da preseda?"
"Da." Ona pogleda svoj list. "Poslednje presedanje je u Omahi. Tamo treba da
stignem neto pre ponoi... u jedanaest i etrdeset est po centralnom vremenu."
"Dobro. Do tada mogu da stignem tamo."
"Ali ta onda?"
"Ne znam. Porazgovarau o tome sa Dvadesetoro."
"Sa kakvih dvadesetoro?"
"Sa Martijevom druinom. Objasniu ti kasnije."

Ona se vrati do maine i, posle trenutnog oklevanja, naprosto kupi kartu za

udaljenost koja odgovara udaljenosti do Omahe. Nije bilo potrebe da ih dalje
navodi, ako su je ve pratili.
Jo jedan proraunat rizik: dva telefona imala su prikljuke za podatke. Saekala
je do nekoliko minuta pre polaska voza, a onda pozvala svoju bazu podataka.
Uitala je kopiju lanka za Astrofiziki urnal u priruni raunar tane. Onda je
dala nalog bazi podataka da poalje kopije svima iz njenog adresara u ijem se
identifikacionom redu nalazila re *FIZ ili *ASTR. To bi trebalo da bude
pedesetak ljudi, od kojih je vie od polovine na neki nain bilo ukljueno u
Projekt Jupiter. Da li e iko od njih proitati nacrt od dvadeset stranica koji se
mahom sastojao od pseudooperatorske matematike, bez uvoda, bez konteksta?
Ona sama bi, shvatila je, pogledala prvi red i sve izbrisala.
Amelijino itanje u vozu bilo je manje tehnike prirode, ali strogo ogranieno,
poto nije mogla da se identifikuje kako bi pristupila bilo kome materijalu za
zatienim pravima. Voz je imao sopstveni asopis na ekranu, i besplatne slike
iz SAD danas i nekih putnikih asopisa koji su se sastojali samo od reklama i
hvalospeva. Dosta vremena provela je zagledana kroz prozor u neke od
najneprivlanijih urbanih oblasti Amerike. Seoski krajevi koji su promicali kraj
nje u sumrak izmeu gradova bili su mirni, pa je zadremala. Sedite ju je
probudilo kada su se zaustavili u Omahi. Ali, tamo je nije saekao Dulijan.
Harold Ingram je stajao na platformi, sa samozadovoljnim izrazom na licu.
"Ratno je vreme, profesore Harding. Vlada se nalazi svuda."
"Ako ste prislukivali javnu govornicu bez naloga..."
"Nije bilo neophodno. Postoje skrivene kamere na svim voznim i autobuskim
stanicama. Ako vas trai savezna vlada, kamere vas prate."
"Nisam poinila nikakav zloin."
"Ne mislim 'trai' u smislu traenog kriminalca. Samo vas eli. Vaa vlada vas
eli. Pa sam vas pronaao. Hodite sa mnom, smesta."

Amelija se obazre. Tranje nije dolazilo u obzir, sa robotskim straarima i

najmanje jednim ljudskim policajcem koji je nadzirao taj kraj.
Ali ona onda ugleda Dulijana, u uniformi, poluskrivenog iza jednog stuba. On
dodirnu usne prstom.
"Poi u sa vama", ree ona. "Ali to je protiv moje volje i zavriete na sudu."
"Tome se svakako nadam", ree major, povevi je prema terminalu. "Moje
prirodno okruenje." Prooe kraj Dulijana i ona zau kako on stupa u korak za
njima.
Prooe kroz terminal i pooe napolje, prema prvom taksiju u redu.
"Kuda emo?"
"Na prvi let natrag u Hjuston." On otvori vrata taksija i pomoe joj da ue, ne
ba neno.
"Majore Ingram", ree Dulijan.
Sa jednom nogom u taksiju, on naini poluokret. "Vodnie?"
"Let vam je otkazan." Drao je u ruci mali crni pitolj. Opalio je gotovo neujno,
i kada je Ingram klonuo, Dulijan ga uhvati, kao da mu pomae da ue u taksi.
"Ulica Grend broj 1236", ree on, ubacivi takicu iz Ingramove knjiice. Stavi
knjiicu u dep i zatvori vrata. "Povrinskim putevima, molim."
"Drago mi je to te vidim", ree ona, pokuavajui da zvui neutralno. "Zar
poznajemo nekoga u Omahi?"
"Poznajemo nekoga parkiranog u ulici Grend."
Taksi se probijao u cik-cak liniji kroz grad, a Dulijan se osvrtao i gledao da li
ih neko prati. To bi bilo oigledno u proreenom saobraaju.
Kada su skrenuli u ulicu Grend, on pogleda napred. "Crni 'linkoln' u sledeem
kvartu. Parkiraj se kraj njega, pa emo tu izii."
"Ako budem kanjen za uporedno parkiranje, vi ete biti za to odgovorni,
majore Ingram."
"Razumem." Zaustavie se kraj velike crne limuzine sa crkvenim tablicama iz
Severne Dakote i zatamnjenim prozorima. Dulijan izie iz taksija i odvue

Ingrama na zadnje sedite 'linkolna'. To je izgledalo kao da neki vojnik pomae

pijanom drugu.
Amelija ue za njima. Na prednjem seditu se nalazio voza, sedokosi mukarac
grubog lica, sa svetenikom kragnom, i Marti Larin.
"Marti!"
"Spas u zadnji as. Je li to tip koji ti je servirao papire?" Amelija klimnu
glavom. Kada su kola krenula, Marti prui ruku Dulijanu. "Da vidim njegovu
legitimaciju."
On mu prui dugaak novanik. "Blejz, da te upoznam sa ocem Mendesom,
bivim pripadnikom Franjevakog reda i Rejfordskog zatvora maksimalne
sigurnosti." Pregledao je novanik dok je govorio, prinevi ga maloj svetiljki na
kontrolnoj tabli.
"Doktor Harding, pretpostavljam." Mendes die ruku u znak pozdrava dok je
drugom upravljao automobilom koji je bio pod manuelnim kontrolama. U
sledeem kvartu oglasi se zvonce, pa Mendes pusti volan i ree: "Kui."
"Ovo me nervira", ree Marti i ukljui svetlo iznad glave. "Pretresi mu depove i
vidi ima li kopiju nareenja." On die novanik i pogleda fotografiju mukarca
sa nemakim ovarem. "Lep pas. Nema porodinih slika."
"Nema venani prsten", ree Amelija. "Je li to znaajno?"
"Uproava stvari. Je li prikljuen?"
Amelija mu opipa potiljak dok mu je Dulijan pretresao depove. "Perika." Ona
zadie zadnji deo uz bolni zvuk cepanja. "Jeste, prikljuen je."
"Dobro. Nema nareenja?"
"Ne. Ali, ima letaki manifest za njega i jo troje, 'dva zatvorenika plus
obezbeenje'."
"Kada i gde?"
"Otvorena karta za Vaington. Prioritet 00."
"Stvarno visok ili stvarno nizak?" upita Amelija.

"Najvii mogui. Mislim da ti moda nee biti naa jedina krtica, Dulijane.
Treba nam jedna i u Vaingtonu."
"Ovaj ovde?" upita Dulijan.
"Poto provede par nedelja prikljuen sa Dvadesetoro. Bie to zanimljiv test
delotvornosti procesa." Nisu ni slutili koliko e taj test biti ekstreman.

48.
Nismo poneli lisice niti bilo ta slino, pa sam ga ponovo omamio pitoljem
kada je poeo da se mekolji na pola puta do Sv. Varta. U potrazi za njegovim
papirima, pronaao sam AK 101, mali ruski fleetni pitolj, omiljeno sredstvo
ubica irom sveta - bez nezgodnog metala. Zato nisam eleo da sedim na
zadnjem seditu i askam s njim, iako mu se pitolj nalazio na bezbednom, u
kaseti. Verovatno je znao kako da me ubije malim prstom.
Ispostavilo se da sam bio blizu. Kada smo ga doveli u Sv. Varta - svezali za
stolicu pre nego to smo ubrizgali protivsredstvo - i jednosmerno prikljuili sa
Martijem, saznali smo da je on 'specijalni operativac' vojne obavetajne slube,
dodeljen Kancelariji za procenu tehnologije. Ali tamo je bilo malo toga, osim
seanja na detinjstvo i mladost, kao i enciklopedijskog poznavanja nasilja. Nije
imao tretman selektivnog transfera, ili unitenja seanja, za koji je Marti rekao
da e biti neophodan kako bi moja krtica mogla da se ukopa. Bilo je to samo
snano hipnotiko uslovljavanje, koje nee izdrati dugo poto dvosmerno bude
prikljuen sa Dvadesetoro.
Do tada, sve to je on znao, a sa njim i mi, bilo je u kojoj sobi u Vaingtonu
treba da se pojavi. Trebalo je da pronae Ameliju i vrati je - ili da ubije nju i
sebe ako doe u bezizlaznu situaciju. Sve to je znao o njoj bilo je da su ona i
jedan drugi naunik otkrili oruje toliko mono da bi Ngumi njime mogao da
dobije rat ukoliko bi palo u pogrene ruke.
To je bio neobian opis. Mi smo koristili metaforu 'pritisak na dugme', ali da bi
Projekt Jupiter nastavio prema svojoj konanoj, kataklizminoj fazi, bila je

potrebna ekipa naunika koja bi izvela niz sloenih postupaka odgovarajuim

redosledom.
Proces je mogao da se automatizuje, teorijski, posle prve oprezne probe. Ali
opet, kada jednom to obavite, vie ne bi preostao niko da izvri automatizaciju.
Dakle, neko je u komisiji Astrofizikog urnala bio povezan sa vojnim vrhom to nije predstavljalo iznenaenje. Ali, je li onda komisija odbila na rad zbog
pritiska odozgo, ili zato to je u njemu zaista otkrila greku?
Jedan deo mene eleo je da misli, pa, ako su zaista osporili nau teoriju, onda ne
bi postojao razlog da pojure Ameliju, a verovatno ni Pitera. Ali moda je
Obavetajno mislilo da bi i tako vredelo da oni budu uklonjeni. Rat je u toku,
tako stalno govore.
Bilo nas je etvoro u obinoj sobi za sastanke, osim prikljuenog para: Amelija i
ja, Mendes i Megan Or, doktorka koja je pregledala Ingrama i dala mu
protivsredstvo. Bilo je tri ujutro, ali mi smo bili prilino budni.
Marti se iskljuio, a onda izvukao prikljuak iz Ingramove glave. "Pa?" upita on.
"Tu ima mnogo toga za asimilaciju", ree Ingram i spusti pogled na svoje
vezane ruke. "Bolje bih mislio ako biste me odvezali."
"Je li to bezbedno?" upitao sam Martija.
"Jo si naoruan?"
Podigao sam pitolj za omamljivanje. "Manje-vie."
"Mogli bismo da ga odveemo. U odreenim okolnostima mogao bi da pravi
probleme, ali ne u zakljuanoj sobi, pod prismotrom, sa naoruanom straom."
"Ne znam", ree Amelija. "Moda bi trebalo da saekate da proe tretman
oplemenjivanja. Izgleda kao opasan tip."
"Moemo da iziemo na kraj s njim", ree Mendes.
"Vano je da razgovaramo s njim posle pukog ispitivakog kontakta", ree
Marti. "On zna za injenice, ali nije ukljuen na duboko emocionalnom nivou."
"Valjda", ree Amelija. Marti ga odveza i sede natrag.
"Hvala", ree Ingram, dok je trljao podlaktice.

"Najpre bismo eleli da znamo..."

Ono to se tada desilo bilo je tako brzo da nisam to mogao da opiem sve dok
nisam video snimak kamere na tavanici.
Ingram je blago pomerio stolicu, kao u poluokretu prema Martiju dok je ovaj
govorio. U stvari, samo je traio oslonac i prostor.
Iznenadnim pokretom vrednog jednog olimpijskog gimnastiara, izvio se iz
stolice navie, udarivi Martija u bradu nonim prstima, a onda se potpuno
obrnuo na pola puta niz sto do mesta gde sam ja sedeo i drao pitolj u ruci,
neuperen. Uspeo sam jednom nekontrolisano da opalim, a onda mi je on tresnuo
obema nogama u grudi i slomio dva rebra. Ugrabio je pitolj u vazduhu i
otkotrljao se preko ramena sa stola, doekavi se na noge u baletskom okretu
koji se okonao njegovim utom u moj grkljan dok sam padao. Verovatno je
trebalo da mi tim udarcem prospe mozak, ali niko nije savren.
Nisam mogao mnogo toga da vidim iz svoje perspektive, sa poda, ali uo sam
kako Marti kae: "Ne vredi ti", a onda se onesvestio.
Probudio sam se ponovo u stolici, dok mi je Megan Or odmicala pitolj za
injekcije od gole podlaktice. ovek koga sam prepoznao, ali nisam mu se setio
imena, radio je to isto Ameliji - Lobel, Mark Lobel, jedini od Dvadesetoro sa
kojim se nisam prikljuio.
Bilo je to kao da smo se vratili nekoliko minuta kroz vreme i dobili priliku da
ponemo iznova. Svi su ponovo bili na svojim prvobitnim mestima; Ingram je
ponovo bio bezbedno vezan. Ali mene je grudni ko boleo sa svakim dahom i
nisam bio siguran da li mogu da govorim.
"Meg", zakrkljao sam. "Doktore Or?" Ona se okrenu. "Mogu li da vas posetim
kad se ovo zavri? Mislim da mi je slomio rebro ili dva."
"Hoete li sada sa mnom?"
Odmahnuo sam glavom, od ega me je zaboleo grkljan. "Hou da ujem ta gad
ima da kae."
Mark je stajao kraj otvorenih vrata. "Dajte mi pola minuta da se smestim."

"Vai." Megan prie Ingramu, koji jedini sada nije bio budan, i saeka.
"Do nas je soba za posmatranje", ree Mendes. "Mark posmatra ta se deava i
moe za par sekundi da ispuni sobu gasom za onesveivanje. To je neophodna
predostronost u ophoenju sa doljacima spolja."
"Znai, zaista niste kadri za nasilje", ree Amelija.
"Ja jesam", rekoh ja. "Imate neto protiv da ga utnem par puta pre nego to ga
oivite?"
"Zapravo, moemo da se branimo. Ne mogu da zamislim da izazovem nasilje."
Mendes mahnu prema meni. "Ali Dulijan predstavlja jedan poznati paradoks ako bi zaista i napao tog oveka, nema mnogo stvari koje bih mogao da uradim."
"ta bi bilo kada bi napao jedno od Dvadesetoro?" upita Marti.
"Zna odgovor na to. To bi onda bila samoodbrana. Napao bi mene."
"Da nastavim?" upita Megan. Mendes klimnu glavom i ona dade Ingramu
injekciju.
Osvestio se, instinktivno cimnuvi vezove, trgnuvi se dvaput, da bi se zatim
primirio. "Brzi anestetik, ta god da je." Pogledao me je. "Mogao sam da te
ubijem, zna?"
"Sere. Uradio si sve to si mogao."
"Samo se nadaj da nikada nee saznati ta sve mogu."
"Gospodo", ree Mendes, "sloiemo se da ste vi najopasniji ljudi u ovoj sobi..."
"Ni prineti", ree Ingram. "Vi ostali ste najopasniji ljudi na itavom svetu.
Moda u itavoj istoriji."
"Razmatrali smo ve to stanovite."
"Pa, razmatrajte ga jo malo. Uiniete da ljudska rasa izumre za nekoliko
generacija. Vi ste udovita. Kao stvorenja sa druge planete, koja imaju nameru
da nas unite."
Marti se iroko osmehnu. "To je metafora na koju nisam pomislio. Ali jedino to
zaista elimo da unitimo jeste sposobnost rase za samounitenje."

"ak i da to moe da upali, u ta nisam uveren, ta vredi ako na kraju postanemo

neto drugo, a ne mukarci?"
"Za poetak, polovina nas ne spada u mukarce", ree Megan tiho.
"Znate na ta mislim."
"Mislim da ste mislili upravo ono to ste rekli."
"Koliko on zna", upitah ja, "o razlozima za nau urbu?"
"Ne zna detalje", ree Marti.
"'Konano oruje', ta god to bilo. Opstajemo uprkos konanom oruju jo od
1945."
"I od ranije", ree Mendes. "Avion, tenk, nervni gas. Ali ovo je malo opasnije.
Malo konanije."
"A vi ste ga smislili", ree on, pogledavi Ameliju sa udnim, pohlepnim
izrazom. "Ali svi ovi drugi ljudi, ovih 'Dvadesetoro', znaju za to."
"Ne znam koliko znaju", ree ona. "Nisam se prikljuila s njima."
"Ali ti hoe, vrlo brzo", ree mu Mendes. "Onda e ti sve postati jasno."
"Prikljuivanje nekoga protiv njegove volje predstavlja krivino delo na
federalnom nivou."
"Stvarno. Ne bih rekao da bi federalce zabavljalo i to to smo nekoga omamili i
oteli. A onda svezali zbog ispitivanja."
"Moete da me odveete. Uvideo sam da je fiziki otpor beskoristan."
"Mislim da neemo", ree Marti. "Malice si previe brz, previe dobar."
"Neu da odgovaram ni na kakva pitanja vezan."
"O, mislim da hoe, ovako ili onako. Megan?"
Ona die pitolj za injekcije i okrenu brojanik sa strane za dva polja. "Samo
kai, Marti."
"Tazlet F-3", ree Megan sa osmehom.
"E sad, to je stvarno zabranjeno."
"Ma, idi. Morae da nas skinu sa veala i ponovo obese."
"Nije smeno." Oigledno naprezanje u njegovom glasu.

"Mislim da zna za sporedne efekte", ree Megan. "Dugo traju. Sjajni su za

mravljenje." Ona kroi prema njemu, a on se skupi.
"U redu. Priau."
"Lagae", rekoh ja.
"Moda", ree Marti. "Ali saznaemo to sledei put kada se prikljuimo. Rekao
si da smo najopasniji ljudi na svetu. Da emo uiniti da ljudska rasa izumre. Da
li bi malo obrazloio taj stav?"
"Mislio sam, ukoliko uspete, a smatram da je to malo verovatno. Preobratiete
veliki broj nas, od vrha do dna, a onda e Ngumi, ili neko drugi, da zauzme nae
mesto. Kraj eksperimenta."
"Preobratiemo i Ngumi."
"Ne mnogo njih, i nedovoljno brzo. Njihovo vostvo je previe fragmentarno.
Ako i preobratite sve junoamerike gumie, afriki e da navale i da ih
proderu."
Donekle rasistika slika, pomislio sam, ali zadrao sam to za svoju ljudodersku
malenkost.
"Ali ako uspemo", ree Mendes, "misli da bi to bilo jo gore?"
"Naravno! Ako izgubi rat, moe ponovo da se digne i bori. Ako izgubi
sposobnost za borbu..."
"Ali nee biti protivnika", ree Megan.
"Besmislica. Ovo ne moe da deluje na svakoga. Ako budete imali i desetinu
odsto neosetljivih, naoruae se i preuzeti vlast. A vi ete im samo dati klju
grada i raditi ta god budu rekli."
"Nije to tako jednostavno", ree Mendes. "Moemo da se branimo bez ubijanja."
"Kako, kao to ste se branili od mene? Da sve poguite gasom i veete ih?"
"Siguran sam da emo blagovremeno smisliti strategije za to. Najzad, imamo
izobilje umova poput tvog na raspolaganju."
"Ti si vojnik", ree on meni, "i slae se sa ovom budalatinom?"

"Nisam traio da budem vojnik. A ne mogu da zamislim mir koji bi bio tako
budalast kao ovaj rat koji vodimo."
On zavrte glavom. "Pa, tebe su sredili. Tvoje miljenje se ne rauna."
"Zapravo", ree Marti, "on je prirodno na naoj strani. Nije proao kroz
postupak. Kao ni ja."
"Tim ste vee budale obojica. Ako se otarasite konkurencije, vie naprosto niste
ljudi."
"Ovde ima konkurencije", ree Mendes. "ak i fizike. Eli i Megan opako igraju
odbojku. Veina nas spora je zbog starosti, ali mentalno se nadmeemo na nain
koji ti ne moe ni da pojmi."
"Ja sam prikljuen. Radio sam to - munjeviti ah i trodimenzioni go. ak i vi
morate da znate da to nije isto."
"Ne, nije isto. Bio si prikljuen, ali nedovoljno dugo da uopte shvati pravila po
kojima igramo."
"Ja govorim o ulozima, ne o pravilima! Rat je straan i surov, ali takav je i ivot.
Druge igre su samo igre. Rat je stvarnost."
"Ti si zaostao, Ingrame", rekoh ja. "Hoe da se namae biljnim bojama i poe
da razbija ljudima glave."
"Ja sam mukarac. Ne znam ta si ti, kog avola, osim to si kukavica i
izdajnik."
Ne mogu da se pravim da me nije kosnuo. Deo mene iskreno je eleo da ga
dohvati nasamo i izubija. A to je bilo upravo ono to je on eleo; siguran sam da
je mogao da mi nabije roeno stopalo u guzicu i iupa mi ga kroz grlo.
"Izvinite", ree Marti i kucnu po desnoj naunici kako bi primio poruku.
Nekoliko trenutaka kasnije, on odmahnu glavom. "Njegova nareenja potiu sa
previsokog mesta. Ne mogu da saznam kada oekuju da se vrati."
"Ako se ne vratim za dva..."
"Ma, umukni." On mahnu prema Megan. "Onesvesti ga. to ga pre prikljuimo,
to bolje."

"Ne morate da me onesvestite."

"Moramo da preemo u drugi deo zgrade. Radije bih da te nosim nego da ti
verujem."
Megan kljocnu pitoljem podesivi ga drugaije, pa mu dade injekciju. Zurio je
prkosno nekoliko sekundi, a onda klonuo. Marti posegnu da ga odvee. "Saekaj
pola minuta", ree Megan. "Moda blefira."
"To nije isto to i ovo?" upitah ja, podigavi pitolj.
"Ne, dosta mu je toga za jedan dan. Ovo ne deluje tako brzo, ali i ne iscrpljuje
toliko organizam." Ona posegnu i utinu ga za unu koljku, snano. Nije
reagovao. "Dobro."
Marti mu odveza levu ruku i ona se trznu na pola puta do njegovog vrata, a onda
mlitavo pade natrag. Usne se izvie, dok su mu oi i dalje bile zatvorene. "Tvrd
momak." Oklevao je, a onda razvezao i ostale vezove.
Ustao sam da mu pomognem u noenju, ali sam se trgao od bola u grudima. "Vi
sedite", ree Megan. "Da niste podigli ni olovku dok vas ne pregledam."
Svi ostali nagrnue napolje sa Ingramom, ostavivi Ameliju i mene same.
"Da pogledam to", ree ona i raskopa mi koulju. U dnu grudnog koa videlo se
crvenilo koje je ve poelo da poprima tamniju boju modrice. Nije dodirivala to
mesto. "Mogao je da te ubije."
"Oboje. Kako se osea, traena iva ili mrtva?"
"Muno. On sigurno nije jedini."
"Trebalo je to da predvidim", rekoh ja. "Trebalo je da znam kako dejstvuju
vojniki mozgovi - na kraju krajeva, bio sam deo jednog od njih."
Ona mi neno pomilova ruku. "Samo smo previe brinuli o reakcijama drugih
naunika. U neku ruku, smeno je. Ako sam uopte razmiljala o spoljnoj
reakciji, pretpostavljala sam da e ljudi naprosto prihvatiti na autoritet i da e
im biti drago to smo shvatili problem na vreme."
"Mislim da bi ljudi reagovali tako, ak i vojska. Ali za nas je najpre ulo
pogreno odeljenje."

"Straila." Ona naini grimasu. "Domai pijuni koji itaju urnale?"

"Poto sada znamo da postoje, njihovo postojanje ini se gotovo neumitno.
Treba samo da puste mainu da rutinski pretrai kljune rei u sinopsisima
radova podnetih na uvid komisiji iz fizikih nauka i malo mainstva. Ako neto
izgleda kao da moe da ima vojnu primenu, istrae to i potegnu veze."
"I organizuju ubistva autora?"
"Verovatno ih regrutuju. Puste ih da rade svoje u uniformi. U naem sluaju,
tvom sluaju, to je zahtevalo drastine mere, poto je oruje bilo toliko mono
da se nije moglo upotrebiti."
"Pa su naprosto podigli slualicu i naredili nekome da doe i ubije me, a
drugome da ubije Pitera?" Ona zviznu autobaru i zatrai od njega vina.
"Pa, Marti je izvukao od njega da mu je primarno nareenje bilo da te dovede
natrag. Piter je verovatno negde u nekoj ovakvoj sobi u Vaingtonu, pun Tazleta
F-3, i potvruje ono to oni ve znaju."
"Ipak, ako je to sluaj, saznae za tebe. Bie ti prilino teko da se uunja u
Portobelo kao krtica."
Vino stie i mi ga okusismo i zgledasmo se, pomislivi na isto. Biu bezbedan
samo ako je Piter umro pre nego to je mogao da im kae za mene.
Merti i Mendes uoe i sedoe kraj nas; Marti je stiskao elo. "Sada emo morati
da delamo brzo; da sve ubrzamo. U kome je delu ciklusa tvoj vod?"
"Bili su prikljueni dva dana. U prainarima jedan." Razmislih. "Verovatno su
jo u Portobelu, na obuci. Navikavaju se na novog vodnika pomou vebi u
Pedrovilu."
"Dobro. Prvo to moram da uradim jeste da vidim da li moj general-mezimac
moe da im produi obuku - pet do est dana trebalo bi da bude dosta. Siguran si
da je ta telefonska linija sigurna?"
"Apsolutno", ree Mendes. "Inae bismo svi bili u uniformi ili u institucijama,
ukljuujui i tebe."

"To nam daje oko dve nedelje. Dosta vremena. Mogu da modifikujem
Dulijanova seanja za dva do tri dana. Da mu pripremim nareenja tako da
saeka vod u Zgradi 31."
"Ali nismo sigurni da bi on trebalo da ode tamo", ree Amelija. "Ako su ljudi
koji su poslali Ingrama za mnom doli do Pitera i naterali ga da pria, znaju da
je Dulijan saraivao u matematici. Sledei put kada se bude javio na dunost
uhvatie ga."
Stisnuh joj ruku. "To je, izgleda, rizik koji moram da preuzmem. Moe da
sredi da ne saznaju za ovo mesto od mene."
Marti klimnu glavom, zamiljen. "Taj deo je prilino rutinski, krojenje tvog
pamenja. Ali vezuje nas donekle... moramo da izbriemo seanje na to da si
radio na Problemu, kako bi mogao da se vrati u Portobelo. Ali ako te uhvate
zbog Pitera i tamo pronau rupu, umesto seanja, znae da je neko akao po
tebi."
"Da li bi mogao to da povee sa pokuajem samoubistva?" upitah ja.
"Deferson je predlagao da mi ionako obrie ta seanja. Zar ne bi mogao da
izvede to tako da izgleda kao da je upravo to uinjeno?"
"Moda. Moda ba... smem li?" Marti nasu malo vina u plastinu au. Ponudi
ga Mendesu, a ovaj odmahnu glavom. "To nije aditivni postupak, naalost mogu da uklonim seanja, ali ne mogu da ih zamenim lanim." Srknu. "Mada,
postoji mogunost. Sa Defersonom na naoj strani. Njemu ne bi bilo teko da
navodno izbrie previe, tako da to pokrije i nedelju tokom koje si radio u
Vaingtonu."
"Ovo izgleda sve nesigurnije", ree Amelija. "Hou rei, ja ne znam gotovo
nita o prikljuivanju - ali ako se ovi na vlasti prikljue sa tobom, Mendesom ili
Defersonom, zar se nee itava stvar sruiti?"
"Treba nam samoubilaka pilula", rekoh ja. "Kad ve govorimo o samoubistvu."
"Ne mogu od ljudi to da traim. Nisam siguran ak ni da bih ja to uinio."

"ak ni da bi spasao Vaseljenu?" Nameravao sam da zvuim sarkastino, ali to

se zaulo kao jednostavna tvrdnja.
Marti malo preblede. "Naravno, u pravu si. Moram bar da to obezbedim kao
mogunost. Za sve nas."
Mendes progovori. "Ovo nije toliko dramatino. Ali previamo oigledan nain
da kupimo vreme: moemo da se preselimo. Dvesta milja severno, nali bismo
se na neutralnom terenu. Dvaput e razmisliti pre nego to poalju ubicu u
Kanadu."
Svi razmislismo o tome. "Ne znam", ree Marti. "Kanadska vlada ne bi imala
nikakav razlog da nas titi. Neka agencija bi se pojavila sa zahtevom za
izruenje i mi bismo ve sutradan bili u Vaingtonu, u lancima."
"Meksiko", rekoh ja. "Problem je u tome to Kanada nije dovoljno korumpirana.
Ponesite nanofabriku u Meksiko i moi ete da kupite apsolutnu tajnost."
"Tako je!" ree Marti. "A u Meksiku ima dosta klinika gde moemo da
postavimo prikljuke i modifikujemo seanja."
"Ali kako mislite da tamo prebacimo nanofabriku?" upita Mendes. "Teka je
vie od jedne tone, ne raunajui sve one rezervoare, kofe i tegle sirovina kojima
se hrani."
"A da vam maina napravi kamion?" rekoh ja.
"Ne bih rekao. Ona ne moe da napravi nita vee od sedamdeset devet
centimetara u preniku. Teorijski, mogli bismo da napravimo kamion, ali on bi
bio u stotinama delova, paria. Trebalo bi nekoliko majstora mehaniara i
velika metalska radionica da se to sastavi."
"Zato ne bismo ukrali neki?" upita Amelija nesigurno. "Vojska ima mnogo
kamiona. Tvoj general-mezimac moe da izmeni zvanine podatke i unapreuje
i premeta ljude. Svakako moe da poalje i jedan kamion."
"Mislim da je tee pomerati fizike predmete nego informacije", ree Marti.
"Ipak, vredi pokuati. Zna li iko da vozi?"

Svi se zgledasmo. "etvoro od Dvadesetoro zna", ree Mendes. "Ja nikada

nisam vozio kamion, ali tu ne moe da bude velike razlike."
"Megi Kameron je bila ofer", prisetio sam se prikljuenja s njima. "Vozila je u
Meksiku. Rii je nauio da vozi u vojsci; vozio je vojne kamione."
Marti ustade, pomalo sporo. "Vodi me do te bezbedne linije, Emilio. Videemo
ta general moe da uradi."
Zau se brzo kucanje na vratima i Juniti Han ih otvori, zadihana. "Treba da
znate. im smo se dvosmerno prikljuili sa njim, saznali smo... onaj Piter, mrtav
je. Ubijen je tek tako, zbog onoga to je znao."
Amelija se ugrize za runi zglavak i pogleda me. Jedna suza.
"Doktore Harding..." Oklevala je. "Trebalo je i vi da umrete. im Ingram bude
siguran da su svi vai podaci uniteni."
Marti zavrte glavom. "Ovo nije Kancelarija za proveru tehnologije."
"Nije ni vojna obavetajna sluba", ree Juniti. "Ingram pripada eliji Endera.
Ima ih na hiljade, ratrkani su po itavoj vladi."
"Isuse", rekoh ja. "A sada znaju da moemo da obistinimo njihovo
proroanstvo."

49.
Ono to je Ingram otkrio bilo je da lino poznaje samo tri starija pripadnika
Bojeg ekia. Dvoje su bili njegove kolege u Kancelariji za procenu
tehnologije - civilna sekretarica koja je radila u Ingramovoj kancelariji u ikagu,
i njegov kolega oficir, koji je otiao u Sen Tomas da ubije Pitera Blankenipa.
Trei je bio ovek koga je poznavao samo kao Ezekijela, a koji se pojavljivao
jednom ili dvaput godinje sa nareenjima. Ezekijel je tvrdio da Boji eki ima
hiljade ljudi ratrkane u vladi i trgovini, prevashodno u vojnim i policijskim
snagama.
Ingram je ubio etiri mukarca i dve ene, i svi osim jednog od njih bili su vojna
lica (jedan je bio mu naunice koju je bio poslat da ubije). Uvek su bili daleko

od ikaga, a veina zloina prola je kao smrt od prirodnih uzroka. U jednom

sluaju, silovao je rtvu i unakazio je na poseban nain, pratei nareenja, kako
bi smrt izgledala kao deo lanca serijskih ubistava.
Oseao se dobro u vezi sa svima njima. Opasni grenici koje je poslao u Pakao.
Ali naroito je voleo unakaavanje, intenzitet svega toga, i nadao se da e mu
Ezekijel dati jo koje takvo nareenje.
Prikljuak je ugradio tri godine ranije. Njegove kolege Enderi ne bi to odobrile,
a ni on nije odobravao hedonistike naine na koji se prikljuak obino koristio.
Svoj je koristio iskljuivo u prikljunim kapelama, a ponekad i za snafpredstave, koje su za njega takoe predstavljale neku vrstu religijskog iskustva.
Jedan od ljudi koje je ubio bio je mehaniar koji se nije nalazio na dunosti,
stabilizator poput Kendi. To je Dulijana nateralo da se zapita da li su Enderi
moda bili i oni koji su silovali Arli i ostavili je, pomislivi da je mrtva. I da
razmisli o Enderu sa noem, ispred prodavnice. Jesu li oni bili puki ludaci, ili
deo organizacije? Ili oboje?

50.
Sledeeg jutra bio sam prikljuen sa tim gadom jedan sat, to je bilo vie od
pedeset devet minuta predugo. Prema njemu je Skovil izgledao kao deak iz
crkvenog hora.
Morao sam da umaknem. Amelija i ja smo pronali kupae kostime i odvezli se
biciklima do plae. U mukoj svlaionici, dva mukarca posmatrala su me na
neobino neprijateljski nain. Pretpostavio sam da su crnci tamo retki. Ili moda
biciklisti.
Nismo mnogo plivali; voda je bila previe slana, masnog metalnog ukusa i
iznenaujue hladna. Iz nekog razloga, mirisala je na kuvanu unku. Zagacali
smo napolje i obrisali se, drhtei, pa onda neko vreme etali po neobinoj plai.

Beli pesak oigledno nije poticao odatle. Dovezli smo se preko povrine samog
kratera, a ona je bila neka vrsta tamnog stakla boje umbre. Pesak je pod nogama
bio previe prakast i kripuckao je.
To je izgledalo stvarno neobino u poreenju sa teksakim plaama na kojima
smo letovali, na Padre Ajlendu i Matagordi. Nije bilo morskih ptica, koljki,
rakova. Samo veliki, okrugli artefakt pun alkalne vode. Jezero koje je stvorio
neki maloumni bog, rekla je Amelija.
"Znam gde bi mogao da pronae par hiljada sledbenika", rekoh ja.
"Sanjala sam ga", ree ona. "Sanjala sam da me se doepao, poput one o kojoj si
priao."
Oklevao sam. "eli li da pria o tome?" On je rasporio rtvu od pupka do
materice, a onda je presekao popreko posred trbuha, to je predstavljalo neku
vrstu ukrasa pre nego to ju je zaklao.
Ona odmahnu rukom. "Stvarnost je stranija od sna. Ako je iole kao njegova
predstava o tome."
"Aha." Razgovarali smo o mogunosti da ih ima samo nekoliko; moda samo
etiri zabludela zaverenika. Ali inilo se da on ima strano mnogo resursa - za
informacije, novac i takice, kao i za spravice poput AK 101. Marti je
nameravao da tog jutra razgovara sa svojim generalom.
"Zastraujue je to to je njihova situacija suprotna naoj. Mi bismo mogli da
lociramo i ispitamo hiljadu njih i da nikada ne pronaemo nekog zaista
ukljuenog u planiranje. Ali ako oni pokuaju da se prikljue sa nekim od vas,
saznae sve."
Klimnuh glavom. "Zato moramo brzo da delamo."
"Da delamo, taka. im budu pronali njega ili Defersona ovde, mrtvi smo."
Ona stade. "Da sednemo ovde. Da samo tiho sedimo par minuta. To bi moglo da
nam bude poslednja prilika."

Ona ukrsti glenjeve i zauze neku vrstu lotus poloaja. Ja sedoh sa manje
gracioznosti. Drali smo se za ruke i posmatrali kako jutarnja izmaglica isparava
sa mrtve, sive vode.

51.
Marti je preneo generalu ono to je Ingram otkrio o Bojem ekiu. Ovaj je
rekao da to zvui fantastino, ali da e se oprezno raspitati.
Takoe im je pronaao dva rashodovana vozila, isporuena istog popodneva:
teak zatvoreni kamion i kolski autobus. Prefarbali su upadljivo vojniko
zeleno u crkveno puder-plavo, i ispisali na oba vozila 'Dom Sv. Vartolomeja'.
Selidba nanofabrike nije bila laka. Ekipa koja ju je tako davno isporuila
koristila je dvoja tekih kolica, rampu i ekrk da bi je spustila u podrum. Mainu
su upotrebili da improvizuje duplikate, podigli je na kolica i, poto su proirili
troja vrata, uspeli da je prebace u garau posle samo jednog dana rada od kog je
pucala kima. Onda su je po noi kriom izvukli i digli ekrkom na kamion.
U meuvremenu, podesili su kolski autobus tako da su Ingram i Deferson
mogli neprekidno da ostanu prikljueni, to je zahtevalo izvlaenje sedita i
ugradnju kreveta, zajedno sa opremom koja e ih hraniti, pojiti i prazniti. Ostae
neprekidno prikljueni sa dvoje od Dvadesetoro, ili sa Dulijanom, u usiljenim
smenama od po etiri sata.
Dulijan i Amelija radili su kao fizika radna snaga. Iupali su poslednja etiri
reda sedita iz autobusa, a onda improvizovali vrst ram za krevete, znojei se i
terajui komarce pod jarkim svetlom, kada je Mendes upao u autobus i zavrnuo
rukave: "Dulijane, ovde u ja da preuzmem. Mora da se prikljui sa
Dvadesetoro."
"Rado." Dulijan ustade i protegnu se, uz krckanje oba ramena. "ta se deava?
Nadam se da je Ingram doiveo srani udar."
"Ne, treba im malo praktinih ulaznih podataka o Portobelu. Jednosmerno
prikljuenje, zbog bezbednosti."

Amelija je gledala kako Dulijan odlazi. "Plaim se za njega."

"Ja se plaim za sve nas." On uze boicu iz depa pantalona, otvori je i istrese
kapsulu. Prui joj je, dok mu je aka malo podrhtavala.
Ona pogleda srebrni oval. "Otrov."
"Marti kae da deluje gotovo trenutno i nepovratno. Enzim koji ide pravo u
mozak."
"Kao da je od stakla."
"To je neka vrsta plastike. Treba da zagrizemo."
"ta ako proguta?"
"Traje due. Zamisao je da..."
"Znam kakva je zamisao." Ona stavi to u dep bluze i zakopa ga. "ta je to
Dvadesetoro elelo da sazna o Portobelu?"
"Zapravo, o Panama Sitiju. O logoru za ratne zarobljenike i njegovoj
povezanosti sa Portobelom, ako ona uopte postoji."
"ta nameravaju da rade sa hiljadama neprijateljski nastrojenih zarobljenika?"
"Da ih pretvore u saveznike. Da ih sve prikljue na dve nedelje i humanizuju."
"A onda ih puste?"
"O, ne." Mendes se osmehnu i pogleda prema kui. "Iako iza reetaka, oni vie
nee biti zarobljenici."

52.
Iskljuio sam se i zagledao nakratko u divlje cvee, donekle prieljkujui da je
prikljuenje bilo dvosmerno; a donekle i ne. Onda sam ustao, posrnuo i vratio se
tamo gde je Marti sedeo za izletnikim stolom. Zaudo, sekao je limun na
renjeve. Imao je veliku plastinu kesu punu limuna, tri bokala i runu cediljku.
"I, ta misli?"
"Da pravi limunadu."
"Moj specijalitet." Na dnu svakog bokala bila je odmerena koliina eera. Kada
bi isekao reanj limuna, uhvatio bi ga u vazduhu i bacio na eer. Potom bi

iscedio sok iz obe polovine. inilo se da mu za svaki bokal treba po est

limunova.
"Ne znam", rekoh ja. "To je odvaan plan. Imam zle slutnje."
"Dobro."
"Hoe da se prikljuimo?" Klimnuo sam glavom prema stolu sa jednosmernom
kutijom.
"Ne. Daj mi prvo povrinu. Svojim reima, da tako kaem."
Seo sam preko puta njega i zakotrljao limun meu dlanovima. "Hiljade ljudi. Svi
pripadaju stranoj kulturi. Proces deluje, ali probali ste ga samo na dvadeset
Amerikanaca - dvadeset belih Amerikanaca."
"Nema razloga da mislimo da je to stvar kulture."
"To i oni sami kau. Ali nema dokaza ni za suprotno. ta ako zavrite sa tri
hiljade mahnitih ludaka?"
"Malo verovatno. To je dobra, konzervativna nauka - treba najpre da izvedemo
test malih razmera - ali to sebi ne moemo da priutimo. Sada se ne bavimo
naukom - sada se bavimo politikom."
"Ovo je vie od politike", rekoh ja. "Ne postoji re za ono to radimo."
"Socijalni inenjering?"
Morao sam da se nasmejem. "Ne bih to rekao u blizini nekog inenjera. To ti je
kao mainstvo pomou pajsera i malja."
On se usredsredi na limun. "I dalje se slae da to mora da se uradi."
"Neto mora da se uradi. Pre par dana, jo smo razmatrali mogunosti. Sada smo
na prilino klizavoj nizbrdici; ne moemo da usporimo, ne moemo da se
vratimo."
"Istina, ali seti se, to nismo uradili svojevoljno. Deferson nas je doveo do ruba
nizbrdice, a Ingram gurnuo preko."
"Da. Moja majka voli da kae: 'Uradi neto, makar bilo pogreno'. Izgleda da
smo sada u tom modusu."

On spusti no i pogleda me. "Zapravo, ne. Ne ba. Imamo mogunost da

naprosto obavestimo javnost."
"O Projektu Jupiter?"
"O itavoj stvari. Po svemu sudei, vlada e saznati ta radimo i ukloniti nas.
Ostala bi bez te mogunosti kada bismo se obratili javnosti."
udnovato da nisam pomislio na to. "Ali ne bismo doli ni blizu stopostotnom
usklaivanju. Manje od polovine, tako si izraunao. A onda bismo se nali u
Ingramovom komaru, manjina jaganjaca okruena vukovima."
"Jo gore", ree on veselo. "Ko kontrolie medije? Pre prijavljivanja prvog
dobrovoljca, vlada bi nas prikazala kao udovita koja ele da zavladaju svetom.
Kao kontrolore umova. Lovili bi nas i linovali."
Zavrio je sa limunom i nasuo podjednaku koliinu soka u svaki bokal. "Shvati
da sam razmiljao o tome dvadeset godina. Ne moe se zaobii sredinji
problem: da bi se neko humanizovao, moramo ugraditi prikljuak; ali kad se
jednom prikljui dvosmerno, ne moe sauvati tajnu.
Kada bismo imali sve vreme sveta, mogli bismo to da izvedemo poput Endera,
sistemom elija. Sloenim modifikacijama seanja kod svakoga ko nije u
samom vrhu, tako da niko ne bi mogao da otkrije moj identitet ili tvoj. Ali za
modifikacije seanja potrebna je obuka, oprema, vreme.
Ova zamisao o humanizaciji ratnih zarobljenika delimino je i nain za
podrivanje vladinog napada na nas, blagovremeno. To se predstavi najpre kao
sredstvo za odravanje mira meu zarobljenicima - a onda omoguimo medijima
da 'otkriju' kako se njima dogodilo neto dublje. Bezdune ubice preobraene u
svece."
"U meuvremenu, radimo isto sa mehaniarima. Ciklus po ciklus."
"Tako je", ree on. "etrdeset pet dana. Ako upali'.
Aritmetika je bila jasna. Postojalo je est hiljada prainara i svakog su
opsluivala po tri ciklusa. Petnaest dana za svaki, i posle etrdeset pet dana

imate osamnaest hiljada ljudi na svojoj strani, plus hiljadu ili dve onih to
upravljaju letaima i mornarima, koji bi proli kroz proces.
Martijev general-mezimac e objaviti, ili bar pokuati da objavi, angaman
Psihopa irom sveta koji zahteva da odreeni vodovi ostanu na dunosti nedelju
ili dve due.
Trebalo bi samo pet dodatnih dana da se 'preobrati' jedan mehaniar, ali on se
onda ne bi mogao naprosto poslati kui. Promena u ponaanju bila bi oigledna,
i im bi se neki od njih prikljuio, tajna bi izila na videlo. Na svu sreu, kada se
mehaniari jednom budu prikljuili, shvatie neophodnost izolacije, tako da
njihovo zadravanje ne bi trebalo da predstavlja problem. (Osim u pogledu
ishrane i smetaja svih tih prekobrojnih ljudi, to e Martijev general ugraditi u
vebu. Vojnicima nikad ne moe da naudi logorovanje od nedelju ili dve.)
U meuvremenu, publicitet o udesnom 'preobraaju' ratnih zarobljenika
pripremao bi javnost da prihvati prvi korak.
Konano, pu bez krvi: pacifisti preuzimaju upravljanje vojskom, a vojska
preuzima vladu. A onda narod - radikalna zamisao! - sam preuzima vladanje.
"Ali itava stvar zavisi od tog tajanstvenog mukarca ili ene", rekoh ja. "Neko
moe da mea medicinske podatke, prekomanduje nekoliko ljudi, u redu. Da
rekvirira kamion ili autobus. Ali to nije ni nalik na organizaciju globalne vebe
Psihopa. Koja, zapravo, podrazumeva pu unutar vojske."
On nemo klimnu glavom.
"Zar nee da sipa vodu u limunadu?"
"Ne do jutra. U tome je i tajna." On prekrsti ruke. "A to se tie velike tajne,
njegovog identiteta, opasno si blizu toga da ga otkrije."
"Predsednik?" On se nasmeja. "Sekretar za odbranu? Predsedavajui u
generaltabu?"
"Mogao bi to da prokljuvi na osnovu onoga to zna, uz organizacionu tabelu.
A to jeste problem. Krajnje smo ranjivi, od ovog trenutka, do asa kada ti
pamenje bude prekrojeno."

Slegnuo sam ramenima. "Dvadesetoro mi je reklo za samoubilake pilule."

On paljivo otvori mrku boicu i istrese tri tvrde pilule na moj dlan. "Zagrizi
jednu i mozak e ti biti mrtav za par sekundi. Ti i ja bi trebalo to da drimo u
staklenom zubu."
"U zubu?"
"Stari pijunski mit. Ali ako uhvate tebe ili mene ivog, i prikljue nas, general
je mrtav, a itava stvar okonana."
"Ali ti si jednosmeran."
On klimnu glavom. "Kod mene bi im zatrebalo malo muenja. Kod tebe... pa,
moe i da sazna njegovo ime."
"Senator Dic? Papa?"
On me uze za ruku i povede natrag prema autobusu. "To je general-major
Stanton Rozer, pomonik sekretara za upravljanje snagama i ljudstvom. On je
bio jedan od Dvadesetoro koji je navodno umro, ali sa drugim imenom i licem.
Sada ima nepovezan prikljuak, ali veze su mu inae zaista jako dobre."
"Niko od Dvadesetoro to ne zna?"
On odmahnu glavom. "I nee saznati od mene. A sad ni od tebe. Ni sa kim se
nee prikljuivati dok ne stignemo u Meksiko i ne prekrojimo ti pamenje."

53.
Njihova vonja do Meksika bila je i previe zanimljiva. elije kamiona sa
gorivom tako su brzo slabile da su morale da se pune svaka dva sata. Pre nego
to su izili iz June Dakote, odluili su da stanu na pola dana i preveu vozilo
tako da dobija energiju direktno iz toplo-fuzionog generatora nanofabrike.
Onda se pokvario autobus, jer se menja potpuno raspao. Bio je to, u stvari,
vakuumirani cilindar od gvozdenog praha ukruen magnetnim poljem. Dvoje od
Dvadesetoro, Hanover i Lamb, radili su na kolima, pa su zajedno ustanovili da je
problem u programu menjanja brzine - kada bi rotaciona sila dosegla odreeni
prag, polje bi se na tren iskljuilo da bi se prebacilo u nii stepen prenosa; kada

bi sila ispod drugog praga, prebacivanje bi ilo navie. Ali program je

pobrljavio i pokuavao je prebacivanje stotinu puta u sekundi, tako da cilindar
od gvozdenog praha vie nije bio dovoljno dugo krut da bi preneo mnogo snage.
Poto su ustanovili prirodu problema, bilo ga je lako srediti, jer su parametri
promene mogli manuelno da se podese. Morali su da ih ponovo podeavaju na
svakih deset ili petnaest minuta, poto autobus, zapravo, nije bio projektovan za
toliki teret, pa je neprekidno tucao. Ali prelazili su i tako, sa tucanjem, hiljadu
milja dnevno prema jugu, i kovali planove.
Pre nego to su uli u Teksas, Mari je sklopio tajni posao sa doktorom
Spenserom, vlasnikom klinike u Gvadalahari u kojoj je Amelija operisana. Nije
otkrio da ima nanofabriku, ali rekao je da poseduje ogranien, ali nenadziran,
pristup jednoj od njih, i da bi mogao doktoru da napravi bilo ta, u razumnim
granicama, to ta stvar moe da proizvede za est sati. Kao dokaz od 2200
karata, poslao mu je dijamantni teg za papir teine jedne funte sa Spenserovim
imenom ugraviranim laserom u povrinu na vrhu.
U zamenu za est mainskih sati, doktor Spenser je prerasporedio svoje sastanke
i osoblje tako da su Martijevi ljudi imali jedno krilo za sebe, i pomo nekoliko
tehniara, sedam dana. O produetku aranmana moglo se razgovarati.
Martiju je bila dovoljna jedna sedmica da bi prekrojio Dulijanova seanja i
dovrio humanizaciju svoja dva zatoenika.
Prelazak u Meksiko preko granice bio je lak, jednostavna finansijka transakcija.
Povratak istim putem bio bi gotovo nemogu; straari na amerikoj strani bili su
spori, delotvorni i slabo podmitljivi, poto su bili roboti. Ali oni se nee vraati,
osim ako se stvari potpuno ne raspadnu. Planirali su da dolete u Vaington
vojnom letelicom - radije ne kao zatvorenici.
Bio je potreban jo jedan dan za vonju do Gvadalahare; dva sata su mileli kroz
samu Gvadalaharu. Sve ulice koje se nisu popravljale izgledale su kao da nisu ni
bile popravljane jo od dvadesetog veka. Ipak, konano su pronali kliniku i

ostavili autobus i kamion na njenom podzemnom parkiralitu koje je uvao neki

starac sa mainkom. Mendes je ostao u kamionu da pazi na uvara.
Spenser je sve pripremio, ukljuujui i najam oblinje gostinske kue, 'La
Florida', za putnike iz autobusa. Bez pitanja, osim da bi se uverio ta im je
potrebno. Marti je preneo Defersona i Ingrama na kliniku, zajedno sa dvoje od
Dvadesetoro.
Poeli su da organizuju fazu Portobelo u La Floridi. Pretpostavivi da lokalni
telefoni nisu bezbedni, dobili su od generala Rozera preko satelita skremblovanu
vojnu liniju.
Bilo je sasvim lako dodeliti Dulijana Zgradi 31 da bi se obuio za upravljanje
srednjeg nivoa, poto on vie nije figurirao u stratekim planovima ete. Ali
drugi deo toga - zahtev da se njegovom vodu za jo nedelju dana produi vreme
u prainarima - odbijen je na nivou bataljona, sa kratkim objanjenjem da su
'momci' ve pretrpeli preveliki stres u proteklih nekoliko ciklusa.
To je bilo potpuno tano. Imali su tri nedelje, bez prikljuenja, da mozgaju o
liberijskoj katastrofi, i neki od njih nisu bili u dobroj vojnikoj formi kada su se
vratili. Onda je nastupio novi stres ponovne obuke sa Ajlin Zakim,
Dulijanovom zamenom. Devet dana bie zatvoreni u Portobelu - u 'Pedrovilu' da bi iznova i iznova vrili iste manevre, sve dok njihov uinak sa Ajlin ne bude
blizu onog koji su imali sa Dulijanom.
(Ispostavilo se da je Ajlin ekalo prijatno iznenaenje. Oekivala je odbojnost
zbog toga to novi vodnik dolazi spolja, umesto da je neko od njih unapreen.
Bilo je upravo suprotno: svi su prisno poznavali Dulijanov posao i niko od njih
nije ga eleo.)
Bila je srena okolnost, ali ne ba i neuobiajena, da je pukovnik koji je grubo
odbio zahtev za produetkom dobio prekomandu. Mnogi oficiri u Zgradi 31
eleli su da budu prekomandovani negde sa vie akcije, ili manje; ovaj pukovnik
najednom je dobio nareenje da se javi u bazu za odmor u Bocvani, na potpuno
pacifikovanom mestu gde su prisustvo Saveza smatrali bojim darom.

Pukovnik koji je njega zamenio doao je iz Vaingtona, iz Kancelarije generala

Stantona Rozera, za upravljanje snagama i osobljem. Poto je nekoliko dana
proveo u privikavanju i razmatranju politike i postupaka svog prethodnika, tiho
je promenio odluku koja se odnosila na stari Dulijanov vod. Ostae prikljueni
do 25. jula, kao deo dugotrajnog ispitivanja koje je obavljala Kancelarija.
Dvadeset petog treba da dou na testiranje i procenu.
U Zgradu 31.
Rozerova Kancelarija nije mogla direktno da utie na ono to se deavalo u
ogromnom logoru za ratne zarobljenike iz Zone Kanala; o tome je vodila rauna
mala druina vojnih obavetajaca, kojoj je bio dodeljen vod prainara.
Izazov se sastojao u tome da se nekako svi ratni zarobljenici zajedno prikljue
na dve nedelje bez ijednog prainara ili obavetajnog oficira, od kojih se jedan
takoe prikljuivao i prislukivao.
Da bi to izveli, unapredili su u pukovnika Harolda Meklahlina, jedinog o
Dvadesetoro koji je imao vojniko iskustvo i teno govorio panski. Imao je
nareenja da ode u Zonu kako bi nadzirao eksperiment u produenoj
'pacifikaciji' ratnih zarobljenika. Uniforma i papiri ekali su ga u Gvadalahari.
Jedne noi u Teksasu, Marti je pozvao ljude iz 'Specijala subotom uvee' i
upitao, na zagonetan i obazriv nain, da li bi eleli da dou u Gvadalaharu i
provedu deo odmora sa njim, Dulijanom i Blejz. "Svi su pretrpeli tako mnogo
stresa." Cilj je delimino bio da se iskoriste njihova raznolika i objektivna
gledita, ali takoe da se oni prebace preko granice pre nego to se pojave
pogreni ljudi i ponu da postavljaju pitanja. Svi osim Belde rekli su da mogu da
dou; ak i Rej, koji samo to je proveo par nedelja u Gvadalahari, gde su mu
isisali iz tela salo taloeno nekoliko decenija.
I ko bi se onda prvi pojavio u La Floridi, ako ne Belda, uprkos svemu, uepavi
sa tapom i pretovarenim ljudskim nosaem. Marti je bio u predvorju i za
trenutak je samo zurio.

"Razmislila sam i odluila da doem vozom. Ubedi me da to nije bila velika

greka." Ona klimnu glavom prema nosau. "Kai ovom dobrom deku gde da
mi stavi stvari."
"Uh... habitacin dieciocho. Soba 18. Uz stepenice. Govori engleski?"
"Dovoljno", ree on i zatetura se uz stepenice sa etiri torbe.
"Znam da Aer stie danas po podne", ree ona. Jo nije bilo dvanaest. "ta je sa
ostalima? Mislila sam da se malo odmorim pre nego to otpone proslava."
"Dobro. Dobra zamisao. Trebalo bi da svi stignu do est ili sedam. Naruili smo
vedski sto za osam."
"Biu tu. Odspavaj i ti malo. Grozno izgleda." Ona poe da se vue uz
stepenice pomou tapa i ograde.
Marti je izgledao loe, kao to je rekla, jer je upravo proveo sate prikljuen sa
Meklahlinom, u proveri ulaznih i izlaznih podataka, svega to je moglo da krene
loe sa onim delom 'sheme', kako je to Meklahlin zvao, koji se odnosio na ratne
zarobljenike. Najvei deo vremena on e biti preputen sebi.
Posle dve nedelje, koje e zapoeti odmah poto se Dulijanov vod preseli u
Zgradu 31, Meklahlin e odetati i nestati, ostavivi humanizaciju ratnih
zarobljenika kao nepromenljivu ivotnu injenicu. Onda e se oni povezati sa
Portobelom i pripremiti za sledeu fazu.
Marti se sruio na nerazmeteni krevet u svojoj maloj sobi i zagledao u tavanicu.
Bila je od erpia, i njegovi skoreni uvoji pravili su fantastine are na
nestalnom svetlu to se probijalo kroz sobu s vrha kapaka koji su spreavali
pogled na ulicu; svetlo se odbijalo od vetrobrana i svetlucavih krovova kola koja
su gmizala dole ulicom, buno nesvesna da se njihov stari svet sprema da umre.
Ako sve proe kako treba. Marti je zurio u nestalne senke i nabrajao sve ono to
je moglo da krene kako ne treba. A onda bi njihov stari svet zaista, bukvalno
umro.
Kako su mogli da sauvaju tajnu svog plana, uprkos svim nepovoljnostima?
Samo kada humanizacija ne bi trajala tako dugo. Ali, to se nije moglo zaobii.

Ili je bar tako mislio.

54.
Radovao sam se to u ponovo videti drutvo iz 'Specijala subotom uvee', a nije
moglo biti boljeg mesta za ponovno okupljanje, jer smo bili umorni od drumske
hrane. Trpezarijski sto u La Floridi bio je pretrpan specijalitetima: tanjir
prstenastih kobasica i drugi, sa peenom piletinom, traniranom i vrelom;
ogroman losos raseen na dasci; pirina u tri boje i arene inije krompira,
kukuruza i pasulja; gomile hleba i tortilja. Posude salse, mlevenih paprika i
gvakamole. Riza je trpao hranu u tanjir kada sam uao; pozdravili smo se na
bezveznom gringo-panskom i ja sam se poveo za njegovim primerom.
Samo to smo se sruili u tapacirane fotelje, sa tanjirima u krilu, ostali iz grupe
sioe niz stepenice, sa Martijem na elu. Bila je to prava rulja, dvanaest od
Dvadesetoro kao i petoro iz naeg drutva. Prepustio sam svoju fotelju Beldi i
napunio mali tanjir po njenim uputstvima, pozdravljajui se sa svima, da bih
konano pronaao pare poda u uglu sa Amelijom i Rizom, koji je takoe
ustupio svoju fotelju sedokosoj eni, Eli.
Riza nam je nasuo po au crnog vina iz neobeleenog kraga. "Da vidim tvoju
legitimaciju, vojnie." Odmahnuo je glavom, ispio pola ae, a onda je ponovo
napunio. "Emigrirau", ree on.
"Bolje ponesi puno para", ree Amelija. Za Nortese u Meksiku nije bilo posla.
"Zar stvarno imate svoju linu nanofabriku?"
"Kako je ovde obezbeenje strogo", rekoh ja.
On slegnu ramenima. "uo sam kada je Marti priao Reju o tome. Ukradena?"
"Ne, antikvitet." Ispriao sam mu onoliko koliko sam mogao. To me je
osujeivalo; sve to sam znao o njenoj prolosti poticalo je iz prikljuenja sa
Dvadesetoro, i nije postojao nain da prenesem sve nijanse i sloenost njene
tajanstvene prie. Poput itanja hiperteksta samo u povrinskom sloju.
"Dakle, tehniki, nije ukradena. Pripada vama?"

"Pa, zakon ne dozvoljava da privatna lica poseduju pogone sa toplom fuzijom, a

kamoli module za nanogenezu - ali Sv. Vartolomej je osnovala vojska
dokumentom koji je skrivao raznorazne zastraujue poverljive stvari.
Pretpostavljam da je dolo do skremblovanja podataka, pa mi u neku ruku
vodimo rauna o staroj maini dok se ne pojavi neko poput ljudi iz Smitsonijana
i zatrai je."
"Blago vama." On navali na etvrtinu pileta. "Da li bih pogreio kada bih
pretpostavio da nas Marti nije pozvao ovamo zbog naih mudrih saveta?"
"On e zatraiti va savet", ree Amelija. "Moj trai neprestano." Ona zakoluta
oima.
Riza umoi batak u halapenjos. "Ali, u osnovi, pokriva lea. Odstupnicu."
"I titi vas", rekoh ja. "Koliko znamo, Martija jo niko ne trai. Ali svakako
tragaju za Blejz, zbog tog konanog oruja za koje zna."
"Ubili su Pitera", promrmlja ona.
Riza je pogleda belo, pa snano zatrese glavom. "Vaeg saradnika. Ko je to
uradio?"
"Onaj koji je doao po mene rekao je da pripada vojnoj Kancelariji za procenu
tehnologije." Ona odmahnu glavom. "to jeste i nije bilo tano."
"Straila?"
"Jo gore od toga", rekoh ja. Objasnih mu ta je Boji eki.
"Zato naprosto ne obavestite javnost?" upita on. "Niste planirali da to ostane
tajna."
"Hoemo", rekoh ja, "ali to kasnije, to bolje. Idealno, tek kada preobratimo sve
mehaniare. Ne samo u Portobelu, ve svugde."
"to moe da potraje mesec i po", ree Amelija, "ako sve bude ilo po planu.
Mogu da zamislim koliko je to verovatno."
"Neete ni stii do te faze", ree Riza. "Svi ti ljudi kadri da itaju misli? Kladim
se u mesene takice za alkohol da e vam to eksplodirati u lice pre nego to
preobratite i prvi vod."

"Opklada ne vai", rekoh ja. "A tvoje takice mi i ne trebaju. Jedina prilika jeste
da uvek budemo malo ispred dogaaja. Da pokuamo da budemo spremni za
katastrofu kada do nje doe."
Neki nepoznat ovek sede sa nama i ja shvatih da je to Rej, njegove tri etvrtine
preostale posle kozmetike operacije. "Prikljuio sam se sa Martijem."
Nasmejao se. "Boe, koji blesav plan. Ode na nekoliko nedelja i svi polude."
"Neki se i rode ludi", ree Amelija. "Neki postanu ludi. Nama je ludilo
nametnuto."
"Kladim se da je to citat", ree Rej i zahrska po argarepi. Tanjir mu je bio pun
presnog povra. "Ipak, sasvim je tano. Jedna osoba je mrtva, a koliko nas e jo
tako zavriti? U neverovatnom zadatku poboljanja ljudske prirode."
"Ako hoe da se izvue", rekoh ja, "bolje to uradi sada."
Rej spusti tanjir i poslui se vinom. "Nema izgleda. Radio sam sa prikljucima
koliko i Marti. Igrali smo se tom idejom due nego to se ti igra s devojkama."
On pogleda Ameliju, pa se osmehnu i spusti pogled na tanjir.
Marti ga izbavi, pokucavi kaikom po ai za vodu. "Ovde imamo ogroman
raspon iskustva i strunosti, i neemo esto svi biti u istoj prostoriji. Ipak,
mislim da bi prvi put bilo pametno da sebe ograniimo odreivanjem satnice i
drugih informacija - onim to prikljueni znaju detaljno, ali mi ostali znamo
samo delie i komade."
"Hajdemo unazad", ree Rej. "Pokoriemo svet. Koji je korak neposredno pre
toga?"
Marti protrlja bradu. "Prvi septembar."
"Praznik rada?"
"Takoe Dan oruanih snaga. Jedini dan u godini kada hiljadu prainara moe
da marira ulicama Vaingtona. Mirno."
"Jedan od nekoliko dana", dodadoh ja, "kada je veina politiara takoe u
Vaingtonu. I to svi manje-vie na istom mestu, na paradi."

"Veliki deo onoga to se bude desilo pre toga, neposredno pre, sastoji se od
kontrole vesti. 'Friziranje izvetaja', to su tako nazivali.
Dve nedelje pre toga, zavriemo humanizaciju itavog logora za ratne
zarobljenike u Panama Sitiju. Bie to pravo udo - svi ti neobuzdani,
neprijateljski raspoloeni zatoenici preobraeni u velikodunu, kooperativnu
naciju, spremnu da upotrebi svoj novootkriveni sklad za okonanje rata."
"Vidim ta nameravate", ree Riza. "To nam nikad nee poi za rukom."
"Dobro", ree Marti. "ta to nameravamo?"
"Ima da uzbudite sve time to ste pretvorili te gnusne gumi-vojnike u anele, a
onda da otvorite arobnu zavesu i kaete: 'Ta-da! Isto smo uradili i sa naim
vojnicima. Uzgred, zauzeli smo Vaington'."
"Ne ba tako istanano." Marti umota tortilju sa neobinom meavinom pasulja,
seckanog sira i maslina. "Dok javnost sazna za to, bie: 'O, uzgred, zauzeli smo
Kongres i Pentagon. Dalje od nas dok ne zavrimo s tim'." On zagrize tortilju i
slegnu ramenima prema Rizi.
"Za est nedelja", ree Riza.
"Za est nedelja punih dogaaja", ree Amelija. "Neposredno poto sam otila iz
Teksasa, poslala sam proraune scenarija sudnjeg dana na adrese pedesetak
naunika - svima koji su u mojoj belenici oznaeni kao fiziari ili astronomi."
"udno", ree Aer. "Ja to ne bih primio, poto sam kod tebe verovatno ili
'matematiar' ili 'matori kea'. Ali neke kolege bi mi, valjda, to do sada
pomenule. Kada je to bilo?"
"U ponedeljak", ree Amelija.
"etiri dana." Aer napuni olju kafom i mlekom koje se puilo. "Jesi li stupila u
vezu sa nekim od njih?"
"Naravno da nisam. Nisam smela da okrenem telefon niti da se ukljuim."
"Na vestima nema niega", ree Riza. "Zar niko od tvoje pedesetorice nije
gladan publiciteta?"
"Moda je poziv spreen", rekoh ja.

Amelija odmahnu glavom. "Obavila sam ga iz javne govornice, sa prikljukom

za podatke na eleznikoj stanici u Dalasu; uitavanje je trajalo moda jedan
mikrosekund."
"Zato onda niko nije reagovao?" upita Riza.
I dalje je vrtela glavom. "Bili smo tako... zauzeti. Trebalo je..." Ona spusti tanjir
i potrai telefon u tani.
"Nee valjda..." ree Marti.
"Neu nikoga da zovem." Ona ukuca niz brojeva iz seanja. "Ali nikad nisam
proverila odjek tog poziva! Naprosto sam pretpostavila da su svi dobili... o,
sranje." Ona okrenu slualicu unaokolo. Na njoj se videla nasumina gomila
brojeva i slova. "To ubre je ulo u moju bazu podataka i skremblovalo je. Za
etrdeset pet minuta koliko mi je trebalo da stignem do Dalasa i pozovem."
"Plaim se da je jo gore od toga", ree Mendes. "Bio sam prikljuen sa njim iz
sata u sat. On to nije uradio; nije se setio."
"Isuse", rekoh ja u tiini. "Zar je to mogao da bude neko iz naeg odeljenja?
Neko ko je mogao da deifruje tvoje fajlove i upropasti ih?" Ona je pregledala
tekst. "Pogledajte ovo." Tamo se nalazila najobinija zbrka, sve do poslednje
rei:
"B O J A V O L J A."

55.
Potrebno je vreme da se informacije probiju navie kroz sistem elija. U vreme
kada je Amelija pronala dokaz da je Boji eki skremblovao njene fajlove, jo
je trebalo da proe jedan dan dok najvii ealon ne sazna da im je Bog pruio
nain da dovedu do Poslednjeg Dana: trebalo je samo da spree da se iko zanima
za Projekt Jupiter.
Oni nisu bili glupi i znali su i sami par stvari o manipulaciji informacijama.
Pustili su da procuri 'vest' o tome da postoje konzervativci, gotovo ludaci, koji
hoe da ubede svet da je Projekt Jupiter Sotonino orue; da njegov nastavak

moe da izazove smak sveta. Kraj Vaseljene! Zar postoji neto smenije od
toga? Bezazlen projekt koji, sada poto je zapoet, ne izaziva gotovo nikakve
trokove, a moe da nam da stvarne informacije o nastanku Vaseljene. Nije ni
udo da su ti verski fanatici eleli da on bude okonan! To bi moglo da dokae
da Bog ne postoji!
Naravno, ono to je taj projekt dokazivao bilo je upravo to da Bog postoji i da
nas zove kui.
Ender koji je deifrovao i unitio Amelijine fajlove bio je niko drugi do Makro
lino, njen ef po zvanju, i bio je neizrecivo radostan to je uvideo svoju ulogu
koja se iskristalisala u velikom planu.
Martijevo meanje pomoglo je onom drugom Planu - Martijevom, ne Bojem time to je skrenulo panju sa Amelijinog i Dulijanovog nestanka. On je poslao
Ingrama da se otarasi Amelije i pretpostavio je da se ovaj istovremeno pobrinuo
i za njenog crnog deka, prava srea to su se reili oboje. Falsifikovao je
njihove ostavke, za sluaj da iko doe da se raspituje. Njihova predavanja
dodelio je ljudima previe zahvalnim da bi bili radoznali, a o njima je ionako
bilo ve toliko glasina da se nije trudio da smilja lanu priu. Mladi crnac i
starija belkinja. Verovatno su pokupili pinkle i otili u Meksiko.

56.
Na sreu, jo sam imao u svom prirunom raunaru grubi nacrt rada. Amelija i
ja mogli smo da ga sredimo i poaljemo naknadnim emitovanjem posle odlaska
iz Gvadalahare. Eli Morgan, koja je bila novinarka pre nego to je postala ubica,
dobrovoljno se javila da napie pojednostavljenu verziju za obavetavanje
javnosti, kao i verziju koja je sadrala sve osim jednaina za asopise o
popularnoj nauci. Taj lanak trebalo bi da bude vrlo kratak.
Posluga je odnela sve tanjire, prazne ili pune kostiju, i donela nove tanjire sa
kolaima i voem. Nisam mogao ni da pogledam novu kaloriju, ali Riza je
navalio na oboje.

"Poto su Rizi usta puna", ree Aer, "dozvolite da za promenu malo ja budem
drveni advokat.
Recimo da je za humanizaciju dovoljna jedna obina pilula. Vlada pokae kako
e da svima ulepa ivot - ili ak da e ivot nestati ako svi to ne uzmu - i svima
podeli pilule. Donese zakon o doivotnoj robiji za one koji pilulu ne uzmu.
Koliko bi bilo onih koji bi, bez obzira na sve to, uspeli da je ne uzmu?"
"Na milione", ree Marti. "Vladi niko ne veruje."
"A umesto pilule, ti govori o sloenom hirurkom postupku koji deluje samo u
devedesetak odsto, a kada ne deluje obino ubije ili onesposobi mozak rtve.
Ljudi ima da ti bee u brda."
"Ve smo to razmatrali", ree Marti.
"Znam. Primio sam argumentaciju dok smo bili prikljueni. Ne daje to
besplatno - naplauje i od toga pravi statusni simbol, simbol individualne
premoi. ta misli, koliko e Endera da namami na taj nain? I ta je sa
ljudima koji ve imaju i status i mo? Oni e da kau: 'O, ba dobro, sad i svi
ostali mogu da budu poput mene'?"
"U stvari", ree Mendez, "to ti zaista prua mo. Kada sam povezan sa
Dvadesetoro, razumem pet jezika; imam dvanaest diploma; iveo sam vie od
hiljadu godina."
"To sa statusom bie isprva propaganda", ree Marti. "Ali kada se ljudi osvrnu i
vide da gotovo sve zanimljivo obavljaju oni humanizovani, neemo morati da
prodajemo tu zamisao."
"Mene brine Boji eki", ree Amelija. "Teko da emo preobratiti mnogo
njih, a neki meu njima vole da slue Bogu tako to ubijaju bezbone."
Saglasio sam se. "ak i ako preobratimo nekolicinu poput Ingrama, priroda
sistema elija spreie da se to proiri."
"Oni su i tako notorni po odbijanju prikljuka", ree Aer. "Mislim, Enderi
uopte. A argumenti o statusu i moi nee ih dirnuti."

"Mogli bi duhovni argumenti", ree Eli Morgan. I sama je donekle izgledala kao
svetica, sva u belom, sa dugakom, talasastom, sedom kosom. "Vernici meu
nama ustanove da im je vera snanija, i sveobuhvatnija."
Zapitao sam se da li je tako. Prikljuen, osetio sam njenu veru i privlanost
utehe i mira koji je iz nje crpela. Ali ona je moj ateizam smesta prihvatila kao
'drugi put', to mi nije mnogo liilo na ijednog Endera na kog sam naiao.
Tokom sata koji sam proveo povezan sa Ingramom i dvoje drugih, Ingram je
upotrebio snagu prikljuka da doara zamiljeni pakao za nas troje, i tu je uvek
bilo silovanja i sporog sakaenja.
Bilo bi zanimljivo prikljuiti se sa njim posle njegove zavrene humanizacije i
doarati mu te slike pakla da se zabavlja. Pretpostavljam da bi oprostio sebi.
"To je stvar koju bi trebalo da istraimo", ree Marti. "Upotreba religije - ne one
poput tvoje, Eli, ve organizovane religije. Automatski emo imati ljude poput
Kiber-Baptista i Omnija uz sebe. Ali ako bi nas podrala neka velika religija,
imali bismo veliki blok koji ne samo da bi propovedao nae jevanelje, ve i
pokazao njegovu delotvornost." On podie kola i pogleda ga. "Toliko sam se
usredsredio na vojne vidove da sam zapostavio druge koncentracije moi.
Religiju, obrazovanje."
Belda kucnu tapom po podu. "Ne verujem da e dekani i profesori uvideti
privlanost sticanja znanja bez rada u njihovim institucijama. Gospodine
Mendes, vi se prikljuite sa svojim prijateljima i govorite pet jezika. Ja govorim
samo etiri, nijedan naroito dobro, ali uenje tri od ta etiri oduzelo mi je
krupan deo mladosti, proveden u sedenju i upamivanju. Pedagozi su ljubomorni
na vreme i energiju koje ulau u sticanje znanja. Vi ljudima to nudite kao
eernu pilulu."
"Ali ne, uopte nije tako", ree Mendes ustro. "Razumem japanski ili katalonski
samo kada drugi misle tim jezikom. To znanje mi ne ostaje."
"Kao kada nam se Dulijan pridruio", ree Eli. "Dvadesetoro nikada nije imalo
nekog naunika, fiziara. Kada se povezao sa nama, shvatili smo njegovu ljubav

prema fizici, i svako od nas mogao je neposredno da koristi njegovo znanje - ali
samo ako bi znao dovoljno, ipak, da postavi prava pitanja. Nismo najednom bili
kadri da se bavimo kalkulusom. Nita vie nego to shvatamo japansku
gramatiku kada smo povezani sa Vuom."
Megan klimnu glavom. "To je deljenje informacija sa drugima, a ne njihov
prenos. Ja sam lekar, to moda i nije bogzna kakvo intelektualno dostignue, ali
zahteva godine uenja i prakse. Kada smo svi prikljueni i neko se poali na
fiziki problem, ostali mogu da prate moju logiku u postavljanju dijagnoze i
davanju leka, dok se to deava, ali ne bi mogli sami to da izvedu, bez obzira na
to to smo se stalno prikljuivali ve dvadeset godina."
"To iskustvo ak bi moglo da podstakne nekoga da studira medicinu ili fiziku",
ree Marti, "a svakako bi pomoglo studentu da stupi u trenutni prisni kontakt sa
lekarom ili fiziarem. Ali i dalje mora da se iskljui i navali na knjige, ako eli
da zaista doe do znanja."
"Ili da se nikada ne iskljuuje", ree Belda. "Da se iskljuuje samo da bi jeo,
spavao ili iao u klozet. To je stvarno privlano. Milijarde zombija koji su
privremeno strunjaci za medicinu, fiziku i japanski. Dok god su, navodno,
budni."
"To bi moralo da se ogranii", rekoh ja, "kao i sada. Ljudi e provesti par
nedelja prikljueni, da bi se humanizovali. Ali posle toga..."
Ulazna vrata se otvorie tako naglo da su tresnula o zid, i tri krupna policajca
uoe sa mainkama. Za njima ue nenaoruani policajac, neto nii.
"...Imam nalog za hapenje doktora Martija Larina", ree on na panskom.
"...Otkud taj nalog?" upitah ja. "...Kakva je optuba?"
"...Nisam plaen da odgovoram crnjama. Ko je od vas doktor Larin?"
"Ja sam", rekoh na engleskom. "Moete odgovoriti meni."
On mi uputi pogled kakav godinama nisam video, ak ni u Teksasu. "...Tiina,
crnjo. Jedan od belaca je doktor Larin."
"U vezi sa im je taj nalog?" upita Marti, na engleskom.

"Jeste li vi profesor Larin?"

"Jesam i imam odreena prava. Kojih ste vi svesni."
"Nemate prava da otimate ljude."
"Je li ta osoba koju sam navodno oteo dravljanin Meksika?"
"Znate da nije. On je predstavnik vlade Sjedinjenih Drava."
Marti se nasmeja. "Onda vam sugeriem da poaljete nekog drugog predstavnika
vlade Sjedinjenih Drava." On okrenu lea mainkama. "Gde smo ono stali?"
"Otmica je protivna meksikom pravu." Crveneo je u licu, kao pajkan iz crtaa.
"Bez obzira na to ko koga otme."
Marti uze slualicu telefona i okrenu se. "Ovo je interna stvar izmeu dva
ogranka vlade Sjedinjenih Drava." On prie oveku, drei telefon kao oruje,
pa pree na panski. "...Vi ste buba izmeu dva teka kamena. Hoete da obavim
poziv koji e vas smrskati?"
Pajkan se zaljulja unazad, ali ostade na mestu. "Ne znam nita o tome", ree na
engleskom. "Nalog je jednostavna stvar. Morate poi sa mnom."
"avola." Marti dodirnu jedan broj i izvue konektor prikljuka iz slualice.
Ukljui ga u potiljak.
"Zahtevam da znam koga zovete!" Marti je samo zurio u njega, donekle
neprozirnim oima. "Cabo!" On mahnu i jedan od ljudi stavi cev mainke ispod
Martijeve brade.
Marti sporo posegnu pozadi i iskljui se. Prenebregao je mainku i zurio je
odozgo u lice niskog mukarca. Glas mu je bio drhtav, ali odluan. "Za dva
minuta moete pozvati svog zapovednika, Hulija Kastenjadu. On e vam
podrobno objasniti kakvu stranu greku umalo niste poinili, krajnje
nenamerno. Ili moete naprosto da se vratite u kasarnu. I da dalje ne
uznemiravate Commandante Kastenjadu."
Gledali su se u oi jedan dugi sekund. Pajkan trznu bradom u stranu i redov
ukloni mainku. Bez ijedne nove rei, njih etvorica izioe napolje.

Marti zatvori vrata za njima. "To je bilo ba skupo", ree on. "Prikljuio sam se
sa doktorom Spenserom, a on se prikljuio sa nekim u policiji. Platili smo
Kastenjadi tri hiljade dolara da zagubi nalog.
Na duge staze, novac nije vaan, poto moemo da napravimo bilo ta i to
prodamo. Ali ovde i sada, nemamo na raspolaganju 'duge staze'. Samo jednu
hitnu situaciju za drugom."
"Osim ako neko ne sazna da imate nanofabriku", ree Riza. "Tada ne bi bilo
samo nekoliko pajkana sa mainkam."
"Ovi ljudi nisu nas nali u telefonskom imeniku", ree Aer. "To mora da je bio
neko u kancelariji tvog doktora Spensera."
"Naravno, u pravu si", ree Marti. "Dakle, u najmanju ruku, znaju da imamo
pristup nanofabrici. Ali Spenser misli da je to dravna veza o kojoj ne smem da
govorim. To e biti saopteno i ovim policajcima."
"Ovo ne valja, Marti", rekoh ja. "Zaudara do neba. Ranije ili kasnije, doi e s
tenkom pred vrata i zahtevati stvari. Koliko emo dugo biti ovde?"
On otvori svoj priruni raunar i pritisnu dugme. "Zapravo, zavisi od Ingrama.
Trebalo bi da bude humanizovan za est do osam dana. Ti i ja emo svejedno
biti u Portobelu dvadeset drugog."
Za sedam dana. "Ali nemamo rezervni plan. Ako vlada ili mafija shvate ta se
deava."
"Na 'rezervni plan' jeste da mislimo u hodu. Za sada, deluje."
"U najmanju ruku, trebalo bi da se podelimo", ree Aer. "To to smo na jednom
mestu previe im olakava posao."
Amelija stavi ruku na moju miicu. "Da se podelimo u parove i raziemo. Svaki
par sa po jednom osobom koja zna panski."
"I to odmah", ree Belda. "Ko god je poslao ove momke s pukama, ima
sopstveni rezervni plan."
Marti sporo klimnu glavom. "Ja u ostati ovde. Svi ostali neka se jave im
pronau smetaj. Ko dovoljno dobro zna panski da se pobrine za sobe i hranu?"

Vie od polovine; bilo je potrebno manje od jednog minuta da se podelimo u

parove. Marti otvori debeli novanik i stavi gomilu novanica na sto. "Postarajte
se da svako od vas ima najmanje pet stotina pezosa."
"Oni kojima je do toga trebalo bi da krenu podzemnom", rekoh ja. "Konvoj
taksija bio bi prilino upadljiv, i lako bi se pratio."
Amelija i ja uzesmo svoje torbe, jo neraspakovane, i iziosmo meu prvima.
Podzemna eleznica bila je udaljena jedan kilometar. Ponudio sam se da
ponesem njen kofer, ali ona ree da bi to bilo previe upadljivo nemeksikanski.
Trebalo bi ona da uzme moj, i da hoda dva koraka iza mene.
"Bar emo imati malo prostora da se pozabavimo radom. Nita od ovoga nee
nita znaiti ako Projekt Jupiter i dalje bude u toku etrnaestog septembra."
"Malo sam poradila jutros na tome." Ona uzdahnu. "Volela bih da nam je tu
Piter."
"Nikad nisam mislio da u to rei... ali, voleo bih i ja."

57.
Ubrzo e saznati, zajedno sa ostatkom sveta, da je Piter iv. Ali ne i u stanju da
im pomogne oko rada.
Policija u Sen Tomasu uhapsila je sredovenog mukarca koji je tumarao u zoru
po pijaci. Bio je prljav i neobrijan, odeven samo u donji ve, pa su najpre
pomislili da je pijan. Ipak, kada ga je deurna oficirka ispitala, ustanovila je da
je on trezan, ali rastrojen. Monumentalno rastrojen: mislio je da je to 2004.
godina i da je napunio dvadesetu.
Na njegovom potiljku nalazio se prikljuak toliko sve da je tamo bila skorena
krv. Neko mu je upao u um i ukrao mu poslednjih etrdeset godina.
Ono to mu je uzeto iz uma, naravno, potvrdilo je tekst lanka. Za samo
nekoliko dana, slavna istina probila se sve do vrhova Bojeg ekia; Boji plan
bie ispunjen, sasvim prikladno, zahvaljujui bezbonim postupcima naunika.

Samo je nekoliko ljudi znalo za slavni Kraj i Poetak koje e im Bog podariti
14. septembra.
Jedan od autora rada bio je bezbedan, sa najveim delom mozga sklonjenim
negde u crnu kutiju. Svi akademici koji su ocenjivali rad sreeni su, nesrenim
sluajem ili 'boleu'. Jedan autor je jo nedostajao, zajedno sa agentom poslatim
da ga ubije.
Pretpostavljalo se da su oboje mrtvi, poto se ona nije pojavila da upozori svet.
Oito da autori nisu bili sigurni koliko ima vremena pre nego to proces ne
postane nepovratan.
Najmoniji pripadnik Bojeg ekia bio je general Mark Blejzdel, podsekretar
Agencije za odbrambene projekte savremenih istraivanja. Nije uo to je
poznavao svog arhisuparnika, Martijevog generala Rozera, iz vienja; obedovali
su u istoj trpezariji u Pentagonu - u 'oficirskoj kantini', tehniki, ako taj izraz
moe da se primeni na oplatu od mahagonija i kelnera u belom koji je sluio
svaka dva gosta 'kantine'.
Blejzdel i Rozer nisu se mirisali, mada su obojica to dovoljno dobro krili da
povremeno igraju zajedno tenis ili bilijar. Kada ga je Rozer jednom pozvao da
igra poker, Blejzdel je hladno rekao: "Nikada u ivotu nisam igrao karte."
On je voleo da se igra Boga.
Preko niza od tri ili etiri posrednika, nadzirao je veinu ubistava i muenja,
naalost neophodnih da se ubrzaju Boji planovi. Koristio je ilegalnu kliniku za
prikljuke na Kubi, gde su odveli Pitera da mu izbriu seanje. Upravo je
Blejzdel nevoljno odluio da naunik ostane u ivotu, dok je pet lanova
komisije podleglo svojim nesreama i bolestima. Tih pet naunika ivelo je
irom sveta, i nije postojala neka preterano upadljiva veza izmeu njihove smrti
i onesposobljavanja - dvoje su bili u komi i prespavae smak sveta - ali ako i
Pitera pronau mrtvog, to bi moglo da izazove nevolje. On je bio donekle poznat
i verovatno su desetine ljudi znale za identitet pet lanova komisije i injenicu
da su oni odbili njegov rad. Istraga bi mogla da dovede do ponovne procene

rada, a injenica da je Blejzdelova agencija naloila njegovo odbijanje privukla

bi neeljenu panju usmerenu na druge aktivnosti.
Pokuao je da svoje verovanje zadri za sebe, ali znao je da postoje ljudi - poput
Rozera - koji znaju da je on veoma konzervativan i oni bi mogli da posumnjaju,
na osnovu apata, injenice, glasine, da je on Ender. Vojska ga zbog toga ne bi
raalovala, ali bio od njega nainila referenta za nabavke sa najviim inom na
svetu.
A ako bi saznali za Boji eki, pogubili bi ga zbog izdaje. Lino bi to vie
voleo, naravno, od gubitka ina. Ali ta tajna skrivana je godinama i on je bio
poslednji koji bi je odao. Nije samo Martijeva grupa imala pilule.
Blejzdel se vratio kui iz Pentagona, navukao sportsku odeu i otiao na
veernju fudbalsku utakmicu u Aleksandriju. Kod tezge sa virlama, razgovarao
je sa enom koja je stajala kraj njega u redu, i dok su se vraali prema tribinama,
rekao da je njihov agent Ingram otiao na voznu stanicu Omaha 11. jula uvee,
da pokupi i eliminie naunicu po imenu Blejz Harding. Agent i naunica
zajedno su napustili stanicu - kamere obezbeenja to su pokazale - ali onda su
oboje nestali. Pronai ih i ubij Hardingovu. Ubij i Ingrama ako uini bilo ta to
bi te navelo da pomisli da je na pogrenoj strani.
Blejzdel se vratio na svoje sedite. ena je otila u enski toalet i bacila svoju
virlu, a onda otila kui po oruje.
Njeno prvo oruje bio je ilegalni FBI infocrv, koji je neprimeen mogao da
pretrauje podatke o gradskom prevozu. Ustanovila je da je i trea osoba delila
taksi sa agentom i njegovom navodnom rtvom; zaustavili su taksi u ulici
Grand, bez neke odreene adrese. Prvobitno nareenje bilo je 1236 Grand, ali
stali su ranije, na verbalno ponitenje adrese.
Ponovo je pregledala trake obezbeenja i videla da je njih dvoje pratio neki
krupni crnac u uniformi. Jo nije znala da postoji veza izmeu naunice i crnog
mehaniara. Pretpostavila je da je on bio Ingramova podrka; Blejzdel to nije
pomenuo, ali moda je Ingram sam to uredio.

Dakle, Ingrama su verovatno ekala kola, da odvezu njegovu rtvu negde na

selo, gde e je se otarasiti.
Sledea faza zavisila je od sree. Sistem Iridijum, koji je omoguavao globalnu
komunikaciju pomou flote satelita u niskom letu, tiho je preuzela vlada posle
poetka rata sa Ngumijem; svi sateliti zamenjeni su onima sa dvojnom
funkcijom: jo su pruali telefonske usluge, ali svaki od njih takoe je
neprekidno pijunirao traku zemljita iznad koje je nadletao. Da li je neki od njih
preao iznad Omahe, iznad ulice Grand, neto pre ponoi jedanaestog?
Ona nije bila vojno lice, ali imala je pristup slikama Iridijuma preko Blejzdelove
kancelarije. Posle nekoliko minuta razgledanja, nala je sliku taksija koji polazi i
crnog mehaniara koji seda na zadnje sedite dugake, crne limuzine. Sledei
snimak bio je iz niskog ugla koji je pokazao registarsku tablicu limuzine:
'Severna Dakota 101 Crkva'. Za manje od minuta, taj trag doveo ju je do Sv.
Vartolomeja.
To je bilo vrlo neobino, ali sada joj je bilo jasno ta treba da radi. Ve je
spakovala u kofer poslovno odelo i nakinurenu haljinu, dve presvlake donjeg
vea, kao i no i pitolj u potpunosti nainjene od plastike. Bila je tu i teglica
vitamina sa dovoljno otrova da se pobije omanji grad. Za manje od jednog sata,
bila je u vazduhu i letela prema kraterskom gradu Sisajd i njegovom
tajanstvenom manastiru. Sv. Vartolomej imao je neke veze s vojskom, ali
general Blejzdel nije imao dovoljno visoka ovlaenja da sazna kakvu. Palo joj
je na pamet da se moda uputa u neto previe veliko. Pomolila se Bogu da je
povede, a ovaj joj je saoptio svojim strogim oinskim glasom da ini ispravnu
stvar. Ostani na svom putu i ne plai se smrti. Smrt je samo povratak kui.
Poznavala je Ingrama; on je bio trei pripadnik njene elije - i znala je koliko je
on viniji nasilju. Ona je ubila vie od dvadeset grenika sluei Gospodu, ali
uvek sa daljine ili zatiena krajnje bliskim kontaktom. Bog joj je podario veliku
seksualnu privlanost, i ona ju je koristila kao oruje, putajui grenike meu
noge dok je posezala pod jastuk za kristalnim noem. Mukarci koji ne zatvaraju

oi dok ejakuliraju, zatvorie ih samo tren kasnije. Ako je ona na leima, a

mukarac iznad nje, zagrlie ga levom rukom, a onda mu zariti bode u bubreg.
On bi se ispravio u smrtnom oku, njegov penis ponovo bi pokuao da ejakulira,
a ona bi dobila priliku da ga zakolje seivom otrim poput brijaa. Kada bi
klonuo, postarala bi se da mu presee obe karotidne arterije.
Dok je sedela u avionu, spojila je kolena i stisnula ih, prisetivi se oseaja
poslednjeg umirueg u sebi. Mukarca to verovatno nije preterano bolelo,
prebrzo je bilo gotovo, a on je ionako bio suoen sa venim muenjem. Ona to
nikada nije uradila nekome ko je prihvatio Isusa kao svog Spasitelja. Umesto da
budu oprani Krvlju Jagnjeta, davili su se u sopstvenoj. Ateisti i preljubnici,
zasluivali su i gore od toga.
Jedan mukarac umalo joj nije pobegao, perverznjak kome je dozvolila da je
uzme otpozadi. Morala je da se upola okrene i ubode ga u srce, ali nije to uinila
punom snagom niti je dobro naciljala, pa mu se vrh noa slomio o grudnjau.
Ispustila je no, a on je potrao prema vratima, i moda bi istrao nag i krvav u
hotelski hodnik, ali ona je dvostruko zakljuala vrata i dok se on borio sa
kombinacijom reza, dohvatila je ponovo no, posegnula oko njega i rasporila mu
trbuh. Bio je to gnusan debeljko, i napolju se prosulo neverovatno ubre. Pravio
je veliku buku dok je umirao, a ona bespomono kleala u kupatilu i povraala,
ali hotel je oito imao dobru zvunu izolaciju. Izila je kroz prozor, na poarno
stepenite, a u jutarnjim vestima objavljeno je da je ovek, gradski komesar sa
dobrim vezama, umro kod kue, mirno, u snu. ena i deca hvalili su ga na sva
usta. Bezbona svinja previe debela da normalno ima odnos sa enom. ak se
toboe pomolio pre seksa, ne bi li tako od nje iskamio uslugu, jer je video
njeno raspee, a onda je oekivao da ga ona pripremi ustima. Dok je to inila,
uivala je zamiljajui da e ga rasporiti. Ali mrnja je nije pripremila za arenu
gomilu krvavih organa.
Pa, ovo e biti isto. Ve je dvaput ubijala ene, oba puta milosrdnim hicem iz
pitolja u glavu. Uradie to, a onda pobei ili ne. Nadala se da nee morati da

ubije Ingrama, strogog, ali dobrog oveka koji je nikada nije poudno pogledao.
Ipak, i on je bio mukarac, i mogue je da ga je ta ria profesorka zavela s
pravog puta.
Stigla je u Sisajd posle ponoi. Uzela je sobu u hotelu najbliem Sv.
Vartolomeju, udaljenom neto vie od kilometra, i odetala tamo da pogleda.
To mesto bilo je potpuno mrano i tiho. Pretpostavljala je da za jedan manastir
to nije nimalo udno, pa se vratila u hotel i odspavala nekoliko sati.
U minut posle 8:00, telefonirala je tamo, i javila joj se automatska sekretarica.
Isto i u 8:30.
Ponela je oruje, otila tamo i pozvonila na vratima u 9:00. Bez odgovora.
Obila je itavu zgradu i nije primetila nikakav znak ivota. Travnjaku je bilo
potrebno potkresivanje.
Primetila je nekoliko mesta gde je mogla da provali unutra, kad se smrkne, pa se
vratila u hotel da malo elektronski pronjuka.
Nije pronala nikakav pomen Sv. Vartolomeja u bilo kojoj bazi podataka o
religijskim aktivnostima, osim injenice o njegovom postojanju i lokaciji.
Osnovan je godinu dana posle nanofabrike kataklizme koja je stvorila
Unutranje More.
To je nesumnjivo bila paravan-organizacija za neto, a to neto nekako je bilo
povezano s vojskom - u Vaingtonu, kada je otkucala to ime, pod Blejzdelovim
patronatom, dobila je poruku da potrebne dokumente mora da odobri
Upravljanje snagama i ljudstvom. To je bilo prilino zastraujue, poto je
Blejzdel imao neposredan pristup strogo poverljivom materijalu u svim
instancama vojnih vlasti.
Dakle, ljudi u tom manastiru bili su ili vrlo moni, ili vrlo suptilni. Moda oboje.
A Ingram im je oigledno pripadao.
Oigledan zakljuak bio je da su oni deo Bojeg ekia. Ali onda bi Blejzdel
znao za njihove aktivnosti.

Ili moda ne bi? Bila je to velika organizacija, sa vezama tako sloenim i dobro
zatienim da je bilo mogue da ak i glavni ovek izgubi iz vida neki vaan
deo. Znai da treba da bude spremna da upadne pucajui, ali isto tako i da se
tiho odunja na vrhovima prstiju. Bog e je voditi.
Provela je nekoliko sati sklapajui mozaik Iridiujumovih snimaka tog mesta
posle jedanaestog. Nije bilo slika crne limuzine, to nije bilo naroito
iznenaujue, poto je manastir imao veliku garau, i napolju nikada nisu bila
parkirana vozila.
Onda je videla kako se pojavljuju vojni kamion i autobus, i posmatrala kako se
ponovo pojavljuju kao plava crkvena vozila, i odlaze.
Trebae joj mnogo vremena i dosta sree da ih pronae kroz sistem
meudravnih puteva. Na sreu, puder-plava bila je neuobiajena boja. Ali pre
nego to se pozabavila tim otupljujuim poslom, odluila je da ode do manastira
i potrai tragove.
Prekrila je oruje svojim poslovnim odelom i pripremila identifikacioni paket
koji ju je predstavljao kao agenta FBI-ja iz Vaingtona. Ne bi prola skeniranje
mrenjae u policijskoj stanici, ali nije predviala da dospe u bilo koju
policijsku stanicu iva.
Ponovo, bez odgovora na zvono na vratima. Trebalo joj je samo nekoliko
sekundi da obije bravu, ali vrata su imala rezu. Izvukla je pitolj, hicem otkinula
rezu i vrata su se otvorila.
Jurnula je unutra sa izvuenim pitoljem i viknula "F.B.I!" u pranjavoj
ekaonici. Ula je u glavni hodnik i zapoela urnu pretragu, u nadi da e proi
tuda i izii pre dolaska policije. Pretpostavljala je, s pravom, da ljudi u Sv. Vartu
nemaju alarm protiv provalnika poto nije elela da im se bilo kakvi policajci
iznenada pojave, ali nije nameravala da se osloni na to.
Sobe u koje se ulazilo iz hodnika bile su razoaravajue - dve sobe za sastanke i
zasebne spavae sobe ili elije.

Ipak, zaustavila se u atrijumu, meu visokim stablima, kraj aktivnog potoka. U

kontejneru za otpatke nalazilo se est praznih boca 'dom perinjona'. Iza atrijuma
bila je velika kruna sala za sastanke sagraena oko ogromne hologramske
ploe. Pronala je kontrole i aktivirala je da bi dobila smireni umski prizor.
Isprva nije prepoznala elektronske module kraj svakog sedita - a onda joj je
svanulo da je to mesto gde dvadesetak grenika moe zajedno da se prikljui!
Nikad nije ula za bilo ta slino izvan vojske. Ipak, moda je to bila vojna veza:
strogo poverljiv eksperiment sa prainarima. Zaista, kancelarija za upravljanje
snagama i ljudstvom mogla je da stoji iza toga.
To ju je nateralo na oklevanje. Blejzdel je bio njen duhovni pretpostavljeni kao i
voa njene elije, i normalno bi sledila njegova nareenja bez pitanja. Ali bilo je
sve oiglednije da ovde postoje vidovi kojih on nije bio svestan. Vratie se u
hotel i pokuati da uspostavi bezbednu vezu s njim.
Iskljuila je hologram i pokuala da se vrati u atrijum. Vrata su bila zakljuana.
Soba progovori: "Vae prisustvo je ovde nezakonito. Da li biste se potrudili da
ga objasnite?" Glas je bio Mendesov; posmatrao ju je iz Gvadalahare.
"Ja sam agent Odri Simon iz Federalnog Biroa za Istragu. Imamo razloga da
verujemo..."
"Imate li nalog da pretraujete ovu ustanovu?"
"Nalazi se u dosjeu kod lokalnih vlasti."
"Ipak, zaboravili ste da ponesete primerak sa sobom kada ste provalili unutra."
"Ne moram da vam objanjavam svoje postupke. Pokaite se. Otvorite ova
vrata."
"Ne, mislim da je bolje da mi vi kaete ime vaeg supervizora i lokaciju svog
ogranka. Poto verifikujem da ste to to tvrdite da jeste, moemo da
razgovaramo o injenici da nemate nalog."
Levom rukom ona izvue novanik i okrenu se u krug, pokazujui znaku.
"Stvari bi ile daleko lake za vas kad biste..." Prekinu je smeh nevidljivog
mukarca.

"Sklonite tu lanu znaku i probijte se napolje pucanjem. Policija bi trebalo da je

ve stigla; njima objanjavajte to oko naloga."
Morala je da odvali pucnjevima obe arke kao i tri reze na tim vratima. Pretrala
je preko potoka i ustanovila da su vrata koja su vodila izvan atrijuma
podjednako obezbeena. Napunila je pitolj, automatski prebrojavi broj
preostalih metaka, i pokuala da ta vrata otvori pomou tri pucnja. Trebalo joj je
jo etiri.

58.
Posmatrao sam je na ekranu preko Mendesovog ramena. Konano je uspela da
srui vrata ramenom. On pritisnu dva dugmeta i prebaci se na kameru u hodniku.
Zatutnjala je hodnikom glavom bez obzira, drei pitolj pred sobom obema
rukama.
"Da li ti to lii na agenta FBI-ja koji izlazi da se objasni sa lokalnim
pajkanima?"
"Moda je stvarno trebalo da ih pozove."
On odmahnu glavom. "Nepotrebno krvoprolie. Nisi je prepoznao?"
"Plaim se da nisam." Mendes me je pozvao kada je sruila ulazna vrata, za
sluaj da mogu da je prepoznam iz Portobela.
Pre nego to je izila na ulazna vrata, stavila je pitolj u futrolu na stomaku i
zakopala samo gornje dugme sakoa, tako da je delovao kao ogrta, skrivajui
bez ograniavanja pokreta. Onda je nehajno izila kroz vrata.
"Prilino veto", rekoh ja. "Mogue je da ne pripada nikakvoj zvaninoj
instituciji. Neko je mogao da je unajmi."
"Ili je moda ludaa iz Bojeg ekia. Pratili su Blejz sve do eleznike stanice
Omaha." On se prebaci na spoljnu kameru.
"Ingram je imao velika ovlaenja od vlade, pored toga to je ludak. Izgleda da
bi tako moglo da bude i s njom."

"Bio sam siguran da je vlada izgubila njen trag u Omahi. Da je iko pratio
limuzinu, u Sv. Vartu bi se drutvo pojavilo mnogo ranije."
Ona izie i obazre se oko sebe, dok joj lice nita nije otkrivalo, pa krenu
plonikom prema gradu kao turista u jutarnjoj etnji, ni sporo, ni urno. Kamera
je imala irokougaona soiva; ena se prilino brzo smanjivala.
"Da proverimo hotele i ustanovimo ko je ona?" upitah.
"Moda ne. ak i da dobijemo ime, ne bi nam mnogo vredelo. A bolje da niko
ne povee Sv. Vart i Gvadalaharu."
Mahnuh prema ekranu. "Niko ne moe da prati signal ovamo?"
"Slike ne. To je Iridijumov servis. Deifrujem ih pasivno sa bilo kog mesta u
svetu." On iskljui ekran. "Ide na skidanje velova?" Danas je trebalo da se
okona proces Defersonove i Ingramove humanizacije.
"Blejz se pitala da li bi trebalo da odem. Moja oseanja prema Ingramu jo su
prilino neandertalska."
"Ne mogu da zamislim razlog. On je samo pokuao da ti ubije enu, a zatim i
tebe samog."
"Da ne pominjem vreanje moje mukosti i pokuaj da uniti Vaseljenu. Ali
ionako treba da se danas po podne pojavim u klinici, da bi mi sjebali memoriju.
Mogu onda o istom troku da vidim i udesnog u akciji."
"Podnee mi izvetaj. Ja u sledeih dan ili dva da ostanem kraj ekrana, za
sluaj da 'agent Simon' pokua ponovo da nas poseti."
Naravno, neu biti u stanju da mu podnesem izvetaj, jer susret sa Ingramom bio
je povezan sa svim tim stvarima koje su mi brisali, ili sam bar tako
pretpostavljao - ne bih mogao da se prisetim njegovog napada na Ameliju, a da
se ne setim ta je to ona uradila da bi privukla njegovu panju. "Sreno. Mogao
bi da se javi Martiju - njegov general bi nekako mogao da pristupi podacima o
osoblju FBI-ja."
"Dobra zamisao." On ustade. "Jesi li za kafu?"
"Ne, hvala. Proveu ostatak jutra sa Blejz. Ne znamo ko u biti sutra."

"Zastraujue. Ali Marti se kune da je to u potpunosti reverzibilno."

"Tako je." Ali Marti je nameravao da ispuni plan makar to podrazumevalo rizik
da milijarda ljudi ili vie umre ili izgubi duevno zdravlje. Moda moj gubitak
ili zadravanje seanja i nisu bili ba tako visoko rangirani na njegovoj listi
prioriteta.

59.
ena koja je sebe nazivala Odri Simon, a ije je elijsko ime bilo Gavrila,
nikada se nee vratiti u manastir. Tamo je saznala dovoljno.
Bilo joj je potrebno vie od dana da sklopi mozaik Iridijumovih slika dva plava
vozila koja prevaljuju put od Severne Dakote do Gvadalahare. Zahvaljujui
Bojoj milosti, poslednja slika bila je savreno tempirana: kamion je nestao, a
autobus je davao signal za skretanje ulevo, u podzemnu garau. Upotrebila je
mreu za pronalaenje adrese i nije se iznenadila kada se ispostavilo da je to
klinika za instaliranje prikljuaka. Ta bezbona praksa oigledno je bila u sri
svega.
General Blejzdel organizovao joj je prevoz to Gvadalahare, ali morala je da eka
est sati dok joj nije stigao ekspresno upuen paket. U Severnoj Dakoti nije
postojala prodavnica sportske opreme u kojoj bi mogla da kupi municiju
utroenu za otvaranje vrata - dum-dum metke magnumovog kalibra na koje
aerodromski detektori ne reaguju. Nije elela da joj ponestanu, ukoliko bude
morala da se probija do riokose naunice. A moda i do Ingrama.

60.
Ingram i Deferson sedeli su zajedno u plavim bolnikim piamama. Nalazili su
se na stolicama uspravnog naslona, od skupe tikovine ili mahagonija. Ipak,
isprva nisam primetio neuobiajeno drvo. Primetio sam da Deferson sedi sa
smirenim, oputenim izrazom koji me je podsetio na Dvadesetoro. Ingramov

izraz bio je bukvalno neitljiv, a oba runa zgloba bila su mu lisicama vezana za
rukonaslone stolice.
Ispred njih nalazio se polukrug od dvadeset stolica, u goloj, beloj, okrugloj sobi.
Bila je to operaciona sala, sa svetleim zidovima za postavljanje rendgenskih
snimaka ili pozitronskih transparenata.
Amelija i ja zauzesmo poslednje prazne stolice. "ta je sa Ingramom?" rekoh ja.
"Nije se primilo?"
"Samo se zatvorio", ree Deferson. "Kada je shvatio da ne moe da se odupre
procesu, preao je u neku vrstu katatonije. Nije se prenuo iz nje kada smo ga
iskljuili."
"Moda blefira", ree Amelija, setivi se verovatno sale za sastanke u Sv. Vartu.
"eka priliku za napad."
"Zbog toga ima lisice", ree Marti. "Niko ne zna kako e se ponaati."
"Naprosto nije tu", ree Deferson. "Prikljuio sam se sa vie ljudi od svih ovde
prisutnih zajedno, i nita slino se nikada nije desilo. Ne moete mentalno da se
iskljuite, ali oseaj je bio takav. Kao da je odluio da sve prekine."
"To i ne ide naroito u prilog humanizaciji", rekoh Martiju. "Deluje kod svih
osim kod psihopata?"
"To je re kojom su opisivali mene", ree Eli, smirena kao svetica. "I opis je bio
taan." Ona je ubila svog mua i decu pomou benzina. "Ali proces je delovao
kod mene, i jo deluje, posle svih tih godina. Bez njega, znam da bih poludela; i
ostala luda."
"Termin 'psihopata' obuhvata mnogo toga", ree Deferson. "Ingram je
intenzivno moralan, iako je iznova radio stvari koje bismo svi mi nazvali
nemoralnim; krajnje nemoralnim."
"Kada sam bio prikljuen sa njim", rekoh ja, "reagovao je na moju preneraenost
nekom vrstom ravnodune nadmenosti. Ja sam bio beznadean sluaj koji nije
mogao da shvati ispravnost onoga to je on poinio. To je bilo prvog dana."

"Malo smo ga izmorili u sledeih nekoliko dana", ree Deferson. "Ne tako to
smo izraavali neslaganje; tako to smo pokuavali da shvatimo."
"Kako moete da 'shvatite' nekoga ko moe da izvri nareenje da siluje neku
enu, a onda je unakazi na odreen nain? Ostavio ju je vezanu i zapuenih usta,
da iskrvari. On ak i nije ljudsko bie."
"Ali jeste", ree Deferson, "i koliko god njegovo ponaanje bilo bizarno, ono je
i dalje ljudsko ponaanje. Mislim da ga je to iskljuilo - odbili smo da u njemu
vidimo nekakvog anela osvetnika. Ve samo duboko bolesnog oveka kome
pokuavamo da pomognemo. Mogao je da prihvati tvoje osude i da im se smeje.
Nije mogao da prihvati Elino hriansko milosre i blagost ispunjenu ljubavlju.
Ili, kad smo ve tu, moju profesionalnu distancu."
"Trebalo je ve da umre", ree doktor Or. "Nije uzimao hranu i vodu od treeg
dana. Drali smo ga na infuziji."
"Traenje glukoze", rekoh ja.
"Zna da nije tako." Marti mahnu prstima ispred Ingramovog lica, a ovaj ne
trepnu. "Moramo da saznamo zbog ega se ovo desilo, i koliko e to biti esto."
"Nee biti esto", ree Mendes. "Bio sam sa njim pre, za vreme i posle njegovog
povlaenja u stanje u kome je sad. Od samog poetka, bilo je to kao prikljuenje
s nekakvim vanzemaljcem, ili ivotinjom."
"Saglasio bih se s tim", rekoh ja.
"Ali, svejedno, bio je vrlo analitian", ree Deferson. "Od samog poetka
intenzivno nas je prouavao."
"Prouavao je ono to znamo o prikljuivanju", ree Eli. "Nije ga toliko zanimao
niko kao osoba. Ali on se ranije prikljuivao samo na ogranien, komercijalni
nain, i bio je gladan apsorbovanja naeg iskustva."
Deferson klimnu glavom. "Imao je veoma ivu fantaziju koju je pokupio u
lokalima za prikljuivanje. eleo je da se prikljui sa nekim i ubije ga."
"Ili nju", ree Amelija, "poput mene, ili te jadnice koju je silovao i istranirao."

"Uvek je fantazirao o mukarcu", ree Eli. "On u enama ne vidi dostojne

protivnike. I nema naroiti seksualni nagon - kada je silovao tu enu, njegov
penis bio je samo jo jedno oruje."
"Produetak njegove linosti, kao i sva ostala njegova oruja", ree Deferson.
"Opsednutiji je orujem nego bilo koji vojnik sa kojim sam se prikljuio."
"Promaio je poziv. Znam neke tipove sa kojima bi se sjajno slagao."
"Ne sumnjam", ree Marti. "Zbog ega je jo vanije da ga prouimo. Neki ljudi
u vodovima lovaca/ubica imaju sline karakterne crte. Moramo da pronaemo
nain da ovo spreimo."
Srea da smo ga se otarasili, ali to nisam rekao. "Znai, ti sutra ne ide sa
mnom? Ostaje ovde?"
"Ne, ipak idem u Portobelo. Doktor Deferson e poraditi na Ingramu. Da vidi
hoe li moi da ga povrati kombinacijom lekova i terapije."
"Ne znam da li da vam poelim sreu. Stvarno mi se vie dopada ovakav."
Moda mi se samo uinilo, ali pomislio sam da je gad na to naas reagovao
izrazom lica. Moda bi trebalo Martija da poaljemo samog u Portobelo, a da ja
ostanem ovde da ga zadirkivanjem povratim iz katatonije.

61.
Dulijanu i Martiju nedostajalo je samo nekoliko minuta da se nau na
aerodromu Gvadalahara istovremeno kad i ena koja je dola da ubije Ameliju.
Ukrcali su se na vojni let za Portobelo dok se ona odvezla taksijem sa aerodroma
do hotela preko puta Klinike. Deferson je odseo tamo, nimalo sluajno, kao i
jo dvoje od Dvadesetoro - Eli i stari vojnik, Kameron.
Deferson i Kameron otezali su sa dorukom u hotelskom restoranu kada je ona
ula da uzme olju kafe i odnese je u sobu.
Obojica su je automatski pogledali, kako mukarci to ve rade kada neka lepa
ena ue u prostoriju, ali Kameron je nastavio da zuri.

Deferson se nasmejao i poprimio naglasak popularnog komiara. "Dime... ako

ne prestane da je draka, ima da doe da te zavali." Dva mukarca su se
sprijateljila, poto su potekla i uzdigla se iz istog okruenja, iz predgraa Los
Anelesa gde je ivela nia klasa.
On se okrenu sa rezervisanim izrazom na licu i ree tiho: "Znam, mogla bi da
uradi i vie nego da me zavali. Recimo, da me ubije, prakse radi."
"ta?"
"Kladim se da je ubila vie ljudi od mene. Ima taj pogled snajperiste: svako je
potencijalna meta."
"Nema vojniko dranje." On je okrznu pogledom. "Niti dranje odreene vrste
pacijenata. Opsesivno-kompulzivnih."
"ta misli, da joj ne predlaemo da nam se pridrui?"
"Dobra zamisao."
Ali kada su izili iz restorana nekoliko minuta kasnije, ponovo su naleteli na nju.
Pokuavala je da se objasni sa recepcionarkom, preplaenom tinejderkom koja
nije dobro znala engleski. Gavrilin panski bio je jo gori.
Deferson prie da pomogne. "...Mogu li nekako da pomognem?" upita on na
panskom.
"Vi ste Amerikanac", ree Gavrila. "Da li biste je pitali je li videla ovu enu?"
Bila je to slika Blejz Harding.
"...Znate ta pita", ree on recepcionarki.
"Si, claro." ena rairi ruke. "...Videla sam tu enu; nekoliko puta je dolazila
ovde na obed. Ali ne boravi ovde."
"Kae da nije sigurna", prevede Deferson. "Njoj veina Amerikanaca izgleda
isto."
"Jeste li je vi videli?" upita Gavrila.
Deferson se zagleda u fotografiju. "Ne bih rekao. Dime?" Kameron prie.
"Jesi li video ovu enu?"
"Mislim da nisam. Ovde dolazi i prolazi mnogo Amerikanaca."

"Vi ste tu, na klinici?"

"Na konsultacijama." Deferson shvati da je oklevao za tren predugo. "Je li ona
pacijent?"
"Ne znam. Znam samo da je ovde."
"ta e vam?" upita Kameron.
"Da je pitam par stvari. Po vladinom poslu."
"Pa, obratiemo panju. Vi ste...?"
"Frensin Gejns. Soba 126. Svakako bi mi dobro dola svaka pomo."
"Naravno." Posmatrali su je kako odlazi. "Je li ovo veliko sranje", apnu
Kameron, "ili puka gomila govana?"
"Moramo da je slikamo", ree Deferson, "i poaljemo to Martijevom generalu.
Ako vojska traga za Blejz, on verovatno moe da je se otarasi."
"Ali misli da nije iz vojske."
"A ti?"
Oklevao je. "Ne znam. Kada te je pogledala, i kada je pogledala mene, najpre je
uperila pogled u sredinu grudi, a onda u oi. Niani. Ne bih u njenoj blizini
pravio nikakve nagle pokrete."
"Ako je u vojsci, onda je lovac/ubica."
"Dok sam ja bio u slubi, nismo imali taj termin. Ali isti se prepoznaju, tako da
znam da je ubila mnogo ljudi."
"enski Ingram."
"Mogla bi biti jo opasnija od Ingrama. Ingram prilino lii na ono to jeste. Ona
izgleda kao..."
"Aha." Deferson pogleda vrata lifta koji je upravo bio poastvovan njenim
prisustvom. "Zaista izgleda." On zavrte glavom. "Da napravimo sliku i
odnesemo je na kliniku pre nego to se Mendes pojavi." Ovaj je otiao u
Meksiko Siti da potrai sirovine za nanofabriku. "Neka ludaa je provalila u Sv.
Varta."
"Ne lie", ree Kameron. "Ta je bila runa i imala je ufrkanu riu kosu."

Zapravo, imala je periku i masku na licu.

62.
Uli smo pravo u Zgradu 31, bez problema. Za njihov kompjuter, Marti je bio
brigadni general koji je najvei deo karijere proveo na akademskoj dunosti. Ja
sam bio otprilike isto to i pre.
Ili nisam. Modifikacija pamenja bila je besprekorna, ali mislim da bi, da sam se
prikljuio sa bilo kim iz svog starog voda (to je trebalo da izvedu kao meru
obezbeenja; naprosto smo imali sree), oni smesta znali da neto nije u redu.
Bio sam previe zdrav. Svi su oni osetili moj problem i, na nain koji se ne da
opisati reima, uvek 'bili tamo'; uvek su mi pomagali da izdrim iz dana u dan.
Bilo bi to oigledno kao kada bi se pojavio neki stari prijatelj, bez epanja, iako
je vukao nogu itavog ivota.
Porunik Njutn Turman, koji je dobio zadatak da mi pronae mesto na kome bih
bio od koristi, bio je pravi udak; zapoeo je kao mehaniar, ali kod njega se
razvila alergija na prikljuivanje - imao je od toga jake glavobolje koje nisu bile
zabavne ni za njega, ni za bilo koga prikljuenog s njim. Pitao sam se tada zato
su ga smestili u Zgradu 31, umesto da ga naprosto penzioniu, a bilo je jasno da
se i sam to pitao. Bio je tamo tek nekoliko nedelja. Unazad gledano, oito da je
bio tamo postavljen kao deo sveukupnog plana. I kakva je to greka bila!
Osoblje Zgrade 31 imalo je najvie mogue inove; osam generala i dvanaest
pukovnika, dvadeset majora i kapetana, i dvadeset etiri porunika. To je bilo
ezdeset etiri oficira koji izdaju nareenja pedesetorici podoficira i vojnika. Od
njih je desetoro davalo strau i nije bilo ukljueno u komandni lanac, osim ako
se neto ne dogodi.
Moje seanje na ta etiri dana, pre nego to mi je ponovo vraena stvarna
linost, nejasno je i zbrkano. Dodelili su mi jednostavan zadatak koji je zahtevao
mnogo vremena, a malo rada, u sutini da verifikujem odluke kompjutera o

alokaciji resursa - koliko jaja ili metaka odlazi na koje mesto. Zaudo, nikada
nisam pronaao greku.
Meu mojim nezanimljivim dunostima nalazila se i ona za koju je, kako se
ispostavilo, sve ostalo bilo dimna zavesa: voenje straarskog 'rap-sit dnevnika',
ili dnevnika raporta situacije. Svakog sata prikljuivao sam se sa mehaniarima
na strai i traio 'rap-sit'. Imao sam formular sa kuicama koje je trebalo da
trikliram, u skladu sa onim to su raportirali iz sata u sat. Samo sam triklirao
kuicu kraj koje je pisalo 'rap-sit negativan': nita se ne deava.
Bio je to tipian birokratski tobonji posao. Ako bi se zaista desilo neto
zanimljivo, na mojoj konzoli upalilo bi se crveno svetlo kao znak da treba da se
prikljuim sa straarima. Mogao sam tada da popunim formular.
Ali nisam ni pomislio na oiglednu stvar: trebao im je neko u zgradi da
proverava identitet mehaniara koji su upravljali straarskim prainarima.
Sedeo sam tamo etvrtog dana, oko minut pre vremena za rap-sit, kada je
najednom zatreptalo crveno svetlo. Srce mi je malo poskoilo, i ja sam se
prikljuio.
Tamo nije bio, kao obino, vodnik Sajks. Bila je to Karen, sa jo etvoro iz mog
starog voda.
Do avola, ta? Dala mi je brzi getalt: Veruj nam; morao si da proe kroz
modifikaciju seanja da bi uao unutra kao trojanski konj, pa zatim u irokim
crtama itav plan i neverovatan razvoj Projekta Jupiter.
Omamljeno sam potvrdio, iskljuio se i triklirao kuicu za 'rap-sit negativan'.
Nije bilo nikakvo udo to sam bio tako prokleto pometen. Zazujao je telefon i
ja sam ukljuio prijem.
Bio je to Marti, u zelenom bolnikom mantilu, sa neutralnim izrazom na licu.
"Zakazana ti je kod mene mala operacija na mozgu u 14:00. Hoe da sie i
pripremi se kad ti se zavri smena?"
"Najbolja ponuda koju sam danas uo."

63.
Bilo je to vie od pua bez krvoprolia - bio je to nemi, nevidljivi pu. Veza
izmeu mehaniara i njegovog ili njenog prainara samo je elektronski signal, a
postoje mehanizmi za sluaj opasnosti koji prebacuju veze. Bilo je potrebno
samo nekoliko minuta posle neeg nalik na masakr u Portobelu, kada su svi
mehaniari bili onesposobljeni, da se ubaci novi vod udaljen nekoliko stotina ili
hiljada milja. (Stvarno ogranienje bilo je oko tri i po hiljade milja, dovoljno da
brzina svetlosti bude inilac blagog kanjenja.)
Marti je tako organizovao stvari da svih pet straarskih mehaniara u podrumu
Zgrade 31 bude iskljueno iz svojih prainara i da se kontrola nad mainama
istovremeno prebaci na pet pripadnika Dulijanovog voda, dok je Dulijan bio
jedina osoba u Zgradi 31 kadra to da primeti.
Najagresivnije to su uradili, odmah posle preuzimanja, bilo je prenoenje
'nareenja' kapetana Perija, zapovednika strae, za pet straara dustabanlija, da
se smesta jave u sobu 2B zbog hitne vakcinacije. Uli su, seli i lepa bolniarka
svakom je dala po injekciju. Onda je stajala tiho iza njih, dok su oni tonuli u san.
Sobe od 1B do 6B bile su u bolnikom krilu, koje e postati veoma aktivno.
Isprva, Marti i Megan Or mogli su da obavljaju ugradnju svih prikljuaka. Jedini
pacijent u krilu B vezan za krevet bio je jedan porunik sa bronhitisom, koga su
prebacili u bolnicu baze kada je iz Pentagona stiglo nareenje da se izoluje
Zgrada 31. Lekar koji je obino dolazio svakog jutra nije vie imao pristup.
Ipak, stigli su novi lekari, po podne, istog dana posle jutarnjeg pua. Bili su to
Tanja Sidvik i arls Dajer, ekipa za prikljuivanje iz Paname, iji je postotak
uspenosti iznosio devedeset osam odsto. Bili su zbunjeni nareenjem da dou u
Portobelo, ali donekle su se radovali odmoru - ugraivali su prikljuke ratnim
zarobljenicima brzinom od po deset ili dvanaest dnevno, to je po njima bilo
previe brzo da bi bilo udobno i bezbedno.
Prvo to su uinili poto su odneli stvari u svoje sobe bilo je da siu do krila B i
vide ta se deava. Marti ih je udobno smestio na dva kreveta i rekao im da

moraju da se prikljue s jednim pacijentom. Onda ih je ukljuio u Dvadesetoro, i

oni su smesta shvatili na kakav su odmor tu doli.
Ali posle nekoliko minuta duboke komunikacije sa Dvadesetoro, bili su
preobraeni - zapravo, pokazali su daleko vie oduevljenja za plan od samih
njegovih zaetnika. To je pojednostavilo satnicu, jer nije bilo neophodno
humanizovati Sidvikovu i Dajera pre njihovog ukljuivanja u ekipu.
Morali su da se pozabave sa ezdeset etiri oficira, a samo je dvadeset osam
meu njima ve imalo prikljuak; samo dvojica od osam generala. Dvadeset od
pedeset podoficira i vojnika imalo je prikljuke.
Najpree je bilo da se oni koji ve imaju prikljuke smeste u krevet i prikljue sa
Dvadesetoro. Ubacili su petnaest kreveta u krilo B iz prostorija za oficireneenje. Time je u krilu B dobijeno etrdeset mesta; za ostalih devet, mogli su
da instaliraju interfejse prikljuka u njihovim sobama.
Ali za Martija i Megan Or najpree je bilo da povrate Dulijanova izgubljena
seanja. Ili da to pokuaju.
Tu nije bilo nieg sloenog. Poto uspavaju Dulijana, postupak e biti potpuno
automatizovan i potrajae samo etrdeset pet minuta. Takoe je potpuno
bezbedan, kada je u pitanju fiziko i mentalno zdravlje pacijenta. Dulijan je to
znao.
Ono to nije znao bilo je da taj postupak deluje otprilike samo u tri etvrtine
sluajeva. Jedan od etiri pacijenta izgubio bi neto.
Dulijan je izgubio itav jedan svet.

64.
Oseao sam se svee i ilo kada sam se probudio. Mogao sam da se setim stanja
obamrlosti u kome mi je um bio protekla etiri dana, a mogao sam takoe da se
setim svih onih detalja koji su mi bili oduzeti - udnovato da sam bio srean to
sam mogao da se setim pokuaja samoubistva i neposredne opasnosti za svet

kome dolazi kraj - ali u mom sluaju bilo je to, zapravo, zbog pronalaenja
stvarnih razloga za oseanje nelagodnosti koje je proimalo moj svet.
Sedeo sam na rubu kreveta i gledao blesavi otisak Normana Rokvela sa
vojnicima koji se javljaju na raport, seajui se mahnito, kada je uao Marti, sav
smrknut.
"Neto ne valja", rekoh ja.
On klimnu glavom. Iz crne kutije na stoiu kreveta on razmota dva kabla sa
prikljucima i prui mi jedan, bez rei.
Prikljuismo se i ja se otvorih, ali tamo nije bilo niega. Proverih spoj sa
prikljukom i videh da je vrst. "Prima li neto?"
"Ne. Nisam ni posle operacije." On vrati svoj kabl unutra, zatim i moj.
"ta je u pitanju?"
"Ljudi ponekad za stalno izgube seanja koja smo uklonili..."
"Ali meni se sve vratilo! Siguran sam!"
"...a ponekad izgube sposobnost za prikljuivanje."
Osetih da mi hladan znoj izbija na dlanovima, elu i pod miicama. "Je li to
privremeno?"
"Ne. Ba kao ni kod Blejz. To se dogodilo generalu Rozeru."
"Znao si." Muno oseanje gubitka pretvaralo se u bes. Ustao sam i nadneo se
iznad njega.
"Rekao sam ti da bi mogao da izgubi... neto."
"Ali mislio si na seanje. Bio sam spreman da se odreknem seanja!"
"To je prednost jednosmernog prikljuivanja, Dulijane. Dvosmerno ne moe
da slae preutkivanjem. Da si me upitao: 'Mogu li izgubiti mo prikljuivanja',
rekao bih ti. Na sreu, nisi pitao."
"Ti si lekar, Marti. Kako ono ide prvi deo te zakletve?"
"'Ne nanosi povrede'. Ali ja sam bio mnogo toga pre nego to sam dobio to pare
papira. I mnogo toga posle."
"Moda bi bolje bilo da izie odavde pre nego to pone da objanjava."

Ostao je na mestu. "Ti si vojnik u ratu. Sada si rtva. Ali deo tebe koji je umro samo deo - umro je da bi zatitio tvoju jedinicu, da bi je bezbedno doveo na
poloaj."
Umesto da ga udarim, seo sam natrag na krevet, van domaaja. "Zvui kao neki
prokleti ratnii. Ratnii za mir."
"Moda je tako. Sigurno zna koliko mi je ao zbog ovoga. Znao sam da
izdajem tvoje poverenje."
"Ja, pa, i meni je prilino ao zbog toga. Zato ne bi naprosto otiao?"
"Radije bih ostao da razgovaram sa tobom."
"Mislim da sam sve shvatio. Idi samo. Treba da operie na desetine ljudi. Pre
nego to svet bude imao i najmanju priliku za spas."
"I dalje to veruje."
"Nisam imao vremena da razmislim, ali da, ako je tano sve ono o Projektu
Jupiter to si mi vratio u glavu, i ako Boji eki postoji, onda neto mora da se
uini. A ti neto ini."
"Ne smeta ti to?"
"Kao da me pita da li mi 'smeta' to sam ostao bez ruke. Dobro sam. Nauiu da
se brijem drugom rukom."
"Ne elim da te ostavim takvog."
"Kakvog? Samo mi se gubi s oiju. Mogu da razmislim o tome i bez tvoje
pomoi."
On pogleda na sat. "Zaista me ekaju. Na stolu mi je pukovnik Ovens."
Mahnuh mu da ode. "Idi, uradi to. Bie mi dobro."
Pogledao me je na trenutak, a onda ustao i otiao bez ijedne rei.
Poeo sam da kopam po depu na grudima. Pilula je jo bila tamo.

65.
Tog jutra, u Gvadalahari, Deferson je upozorio Blejz da se ne pojavljuje. To
nije bio nikakav problem; zakopala se sa Eli Morgan nekoliko blokova dalje i
radila na nekoliko verzija rada koje e upozoriti svet na Projekt Jupiter.
Onda su Deferson i Kameron sedeli nekoliko sati u kantini, sa malom kamerom
na stolu izmeu njih, i posmatrali vrata lifta.
Umalo im nije izmakla. Kada se vratila dole, njena svilenkasta plava kosa bila je
prekrivena perikom od crnih kovrda. Bila je odevena konzervativno i tonirala je
vidljive delove koe tako da poprime tipinu meksiku maslinastu nijansu. Ali
nije maskirala savrenu figuru, niti nain na koji je hodala.
Obojica su je dokono gledali kako izlazi iz lifta. "ta je?" apnu Kameron.
"To je ona. Maskirana u Meksikanku."
Kameron izvi vrat na vreme da je vidi kako jezdi kroz obrtna vrata. "Boe blagi,
u pravu si."
Deferson ponese kameru gore i pozva Reja koji je, zajedno sa Mendesom,
koordinirao stvari u Martijevom odsustvu.
Rej je bio na klinici. Uitao je njene slike i prouio ih. "Nema problema.
Paziemo na nju."
Manje od minuta kasnije, ona je ula u kliniku. Detektori za metal nisu otkrili
nijedno njeno oruje.
Ali nije izvukla Amelijinu sliku niti poela da se raspituje da li ju je neko video;
Gavrila je znala da je Amelija bila u toj zgradi, i smatrala je to neprijateljskom
teritorijom.
Rekla je recepcionarki da eli da razgovara o ugradnji prikljuka, ali iskljuivo
sa glavnim ovekom.
"Doktor Spenser ima operaciju", rekla je ona. "Bie gotovo za najmanje dva
sata, moda i tri. Ima tu jo dosta ljudi..."
"Saekau." Gavrila sede na kau sa istim pogledom na ulaz.

U drugoj prostoriji, doktor Spenser se pridruio Reju i zagledao se u monitor,

posmatrajui enu koja je posmatrala ulaz.
"Kau da je opasna", ree Rej; "neka vrsta pijuna ili ubice. Trai Blejz."
"Ne elim nikakve neprilike s vaom vladom."
"Zar sam rekao da pripada vladi? Da je zvaninim povodom tu, zar ne bi
pokazala legitimaciju?"
"Ne, ukoliko je ubica."
"Vlada nema ubice!"
"Ma, dajte. Zar verujete i u Boi Batu?"
"Mislim, ne, ne za nas. To je grupa religijskih ludaka koji jure Martija i njegove.
Ona im ili pripada, ili su je unajmili." Objasnio mu je njeno sumnjivo ponaanje
u hotelu.
Spenser je zurio u njenu sliku. "Mislim da ste u pravu. Prouio sam na hiljade
lica. Njeno je skandinavsko, a ne meksiko. Verovatno je obojila svoju plavu
kosu - o, ne, nosi periku. Ali ta oekujete da uradim s njom?"
"Pretpostavljam da ne biste mogli da je zatvorite negde, a onda bacite klju?"
"Molim vas. Ovo nisu Sjedinjene Drave."
"Pa... ja hou da popriam sa njom. Ali moda je stvarno opasna."
"Nema ni no ni pitolj. To bi se pokazalo pri njenom ulasku kroz vrata."
"Hm. Da li bih mogao da pozajmim momka s pitoljem da pazi na nju dok
razgovaramo?"
"Kao to rekoh..."
"'Ovo nisu Sjedinjene Drave'. A ta je sa starim hombreom dole, s mainkom?"
"On ne radi za mene. Radi za garau. Koliko ta ena moe da bude opasna, ako
nema oruje?"
"Opasnija od mene. Moje obrazovanje na polju nasilja alosno je zapostavljeno.
Imate li makar sobu u kojoj bih mogao da razgovaram sa njom dok neko gleda,
za sluaj da odlui da mi otkine glavu i izbije me njome nasmrt?"

"To nije teko. Odvedite je u sobu broj 1." On uperi daljinac i kljocnu. Ekran
pokaza sobu za razgovore. "To je specijalna soba za seguridad. Odvedite je
tamo, a ja u da posmatram. Deset ili petnaest minuta, a onda u zatraiti od
nekog drugog da posmatra.
Ti ultimodiadores - vi ih zovete Enderi - jesu li oni u pitanju?"
"Ima veze s njima."
"Ali oni su bezazleni. Blesavi ljudi i, ta jo, svetogrdni? Ali ne nanose zlo
nikome, osim sopstvenoj dui."
"Ovi ne, doktore Spenser. Da moemo da se prikljuimo, shvatili biste koliko je
se plaim." Zbog zatite samog Spensera, niko ko je znao za ceo plan nije smeo
s njim da se dvosmerno prikljui. Ovaj je taj uslov prihvatio kao tipinu
ameriku paranoju.
"Imam jednog bolniara koji je veoma debeo... ne, veoma krupan, i koji zna
zahvate, ima crni pojas iz karatea. On e posmatrati zajedno sa mnom."
"Ne. Dok sie niz stepenice, ona bi mogla da me ubije."
Spenser klimnu glavom i razmisli. "Smestiu ga u susednu sobu, sa pejderom."
On die daljinac i pritisnu dugme. "Kao sada. Ovo e ga dozvati."
Rej se izvini i ode u toalet, gde je bio u stanju samo da pobroji svoje oruje:
privezak sa kljuevima i perorez. Kada se vratio u sobu za posmatranje, upoznao
je Laloa, ije su miice bile debele poput Rejovih butina. Nije govorio engleski i
kretao se sa nervoznom obazrivou oveka koji zna kako se lako stvari lome.
Sili su zajedno. Lalo je uao u sobu broj 2, dok je Rej stupio u predvorje.
"Gospoo?" Ona die pogled prema njemu, kao prema meti. "Ja sam doktor
Spenser. A vi?"
"Dejn Smit. Moemo li otii negde da porazgovaramo?"
On je uvede u sobu broj 1, koja je bila vea nego to je izgledala kroz kameru.
Pokaza joj da sedne na kau i privue stolicu. Opkorai je, sa naslonom kao
titom izmeu njih dvoje.
"Kako mogu da vam pomognem?"

"Imate pacijenta po imenu Blejz Harding. Profesor Blejz Harding. Moram

obavezno da razgovaram sa njom."
"Najpre, mi ne odajemo imena naih klijenata. Zatim, nai klijenti nam uvek
daju svoje pravo ime, gospoice Smit."
"Ko ste vi, u stvari?"
"ta?"
"Moji izvori kau da je doktor Spenser Meksikanac. Nikada nisam srela
Meksikanca sa bostonskim naglaskom."
"Uveravam vas da sam ja..."
"Ne." Ona posegnu za pojas i izvue pitolj koji je izgledao kao da je nainjen
od stakla. "Nemam vremena za ovo." Njeno lice postalo je smrknuto,
usredsreeno; potpuno ludo. "Odveete me tiho iz sobe u sobu dok ne
pronaemo profesorku Harding."
Rej je oklevao. "A ako ona nije ovde?"
"Onda emo lepo otii na neko mirno mesto gde mogu da vam odseem prste,
jedan po jedan, dok mi ne kaete gde je."
Lalo lagano otvori vrata i upade unutra sa velikim crnim pitoljem, nianei.
Ona ga pogleda ozlojeeno i opali mu jednom u oko. Stakleni pitolj bio je
gotovo sasvim neujan.
On ispusti pitolj i pade na koleno, prekrivi obema rukama lice. Poe da cvili
kao devojica, ali drugi hitac mu raznese teme. On se nemo preturi napred u
poplavi krvi, mozga i fluida kimene modine.
Njen glas bio je neizmenjen; ozbiljan i ravan. "Vidite, jedini nain da preivite
do noi jeste da saraujete sa mnom."
Zanemeo, Rej je zurio u le.
"Ustajte. Idemo."
"Ja... mislim da ona nije ovde."
"Gde onda..." Prekinu je egrtanje metalnih kapaka koji su se sjurili niz vrata i
prozor.

Rej zau tiho itanje, i seti se Martijeve prie o ispitivanju u sobi u Sv. Vartu.
Moda su imali istog arhitektu.
Ona to oigledno nije ula - provela je previe sati u streljani - ali obazrela se i
ugledala televizijsku kameru, uperenu u njih iz gornjeg ugla sobe poput ravnog
kraja olovke. Ona ga cimnu tako da se okrene prema kameri i prisloni pitolj uz
njegovu glavu. "Imate tri sekunde da otvorite ta vrata, ili u ga ubiti. Dve.
"Senjora Smit!" Glas je dopirao odasvud. "Za otvaranje tih vrata potreban je el
gato... prikljuak. Potrebno je dva minuta, ili tri."
"Imate dva minuta." Ona pogleda na sat. "Poevi od sada."
Rej klonu i najednom se srui, skotrljavi se na lea. Glava mu udari o pod uz
solidan tresak.
Ona frknu s gaenjem. "Kukavica." Onda, nekoliko sekundi kasnije, i sama se
zatetura, pa sede svom teinom na pod. Dok se klatila, uhvatila je pitolj obema
rukama i opalila etiri puta Reju u grudi.

66.
Moj stan u delu baze za oficire-neenje sastojao se od dve sobe - spavae i
'kancelarije', sive kabine sa dovoljno mesta samo za hladnjak, dve tvrde stolice i
mali sto ispred jednostavne komunikacione konzole.
Na stolu, aa vina i moj poslednji obrok: siva pilula. Imao sam belenicu sa
utom hartijom i olovku, ali nisam mogao da smislim ta da kaem, a da ne
zvui krajnje oigledno.
Zazvoni telefon. Pustio sam ga da zazvoni triput, a onda rekao halo.
Bio je to Deferson - moj neprijatelj psihijatar, koji je doao da me spase u pet
do dvanaest. im bude spustio, odluio sam, uzimam pilulu.
Ali kao i soba i pilula, i Deferson je bio siv, pre siv nego crn. Nisam video
nikoga sa takvom bojom otkad me je majka pozvala da mi kae da je tetka
Fransi umrla. "ta nije u redu?" rekoh ja.
"Rej je mrtav. Ubila ga je atentatorka koju su poslali da ubije Blejz."

"Ko? Boji eki?" Treperava srebrna pruga na vrhu ekrana znaila je da je

ifriranje u toku; mogli smo da kaemo bilo ta.
"Pretpostavljamo da je jedna od njih. Spenser je sada bui da joj ugradi
prikljuak."
"Otkud znate da je tragala za Amelijom?"
"Imala je njenu sliku; njukala je ovde po hotelu - Dulijane, ubila je Reja tek
tako, poto je prethodno ubila jednog drugog oveka. Prola je kroz sigurnosna
vrata klinike, sa pitoljem i noem od nekakve plastike. Usrali smo se od straha
jer mislimo da nije sama."
"Boe. Pratili su nas do Meksika?"
"Moe li da doe ovamo? Blejz je potrebna tvoja zatita - svima si nam
potreban!"
Osetio sam da mi se vilica bukvalno oklembesila. "Hoete da ja doem gore i
budem vojnik?" Svi ti pofesionalni snajperisti i osuene ubice.

67.
Spenser je iskljuio svoj prikljuak i priao prozoru. Podigao je kapke i zakiljio
prema suncu koje se dizalo, zevajui. Okrenuo se prema eni vezanoj za kolica
sa automatskim okovima.
"Senjora", ree on, "ludi ste sasvim."
Deferson se iskljuio neto ranije. "To bi bilo i moje profesionalno miljenje."
"Ono to ste uinili potpuno je nelegalno i nemoralno", ree ona. "Naruili ste
nepovredivost tue due."
"Gavrila", ree Deferson, "ako i imate duu, ja tamo unutra nisam mogao da je
naem."
Ona cimnu vezove i kolica se zaljuljae prema njemu.
"Ipak, tu je u pravu", ree on Spenseru. "Ne moemo je tek tako predati
policiji."

"Zadrau je, kako vi Amerikanci to kaete, na posmatranju koje e trajati

neodreeno vreme. Kada ozdravi, moe da ode." On poea ekinje na bradi.
"Najmanje do sredine septembra. I vi tako mislite?"
"Ja ne znam matematiku. Ali Dulijan i Blejz znaju, i nimalo ne sumnjaju."
"Boji eki se sputa", ree Gavrila. "ta god da uinite, ne moete ga
spreiti."
"Ma, zaveite. Moemo li negde da je smestimo?"
"Imam ono to biste vi nazvali 'gumena soba'. Nijedan ludak odatle nije nikada
pobegao." On prie interkomu i pozva oveka po imenu Luis da je tamo odvede.
On sede i pogleda je. "Jadni Lalo; jadni Rej. Nisu ni pretpostavljali kakvo ste vi
udovite."
"Naravno da nisu. Mukarci u meni gledaju samo predmet svoje poude. Zbog
ega bi se plaili jedne pike?"
"Saznaete dosta o tome", ree Deferson.
"Samo mi vi pretite. Ne plaim se silovanja."
"Ovo je prisnije od silovanja. Upoznaemo vas sa nekim naim prijateljima. Ako
uopte imate duu, oni e je pronai."
Ona ne ree nita. Znala je na ta je mislio; znala je za Dvadesetoro zbog toga
to je bila prikljuena s njim. Prvi put, izgledala je malo uplaeno.
Zau se kucanje na vratima, ali to nije bio Luis. "Dulijane", ree Deferson i
mahnu. "Evo je."
Dulijan se zagleda u nju. "To je ista ena koju smo videli na monitoru u Sv.
Vartu? Teko je poverovati u to." Zurila je u njega sa neobinim izrazom. "ta
je?"
"Prepoznaje te", ree Deferson. "Kada je Ingram pokuao da otme Blejz posle
voza, pratio si ih. Mislila je da si ti sa njim."
Dulijan joj prie. "Dobro me pogledaj. Hou da me sanja."
"Ba sam se uplaila", ree ona.

"Dola si ovamo da ubije moju ljubavnicu, a umesto toga, ubila si mi starog

prijatelja. I jo jednog oveka. Kau da nisi ni trepnula." On lagano posegnu
prema njoj. Ona pokua da se izmakne, ali on je zgrabi za grlo.
"Dulijane..."
"O, ne brini." Tokovi kolica bili su ukoeni. On joj lagano gurnu vrat i ona se
nagnu unazad. Drao ju je u taki ravnotee. "Ustanovie da su svi ovde veoma
ljubazni. Samo ele da ti pomognu." On je pusti, i kolica se preturie uz
zagluujui tresak. Ona zastenja.
"Ali, ja nisam jedan od njih." On se spusti na ruke i kolena, nadnevi lice odmah
iznad njenog. "Ja nisam ljubazan i ne elim da ti pomognem."
"To na nju nee delovati, Dulijane."
"Nije to zbog nje. To je zbog mene." Ona pokua da ga pljune, ali promai. On
ustade i lakim pokretom uspravi kolica.
"To ne lii na tebe."
"Ja ne liim na sebe. Marti nije nita rekao o mom gubitku sposobnosti za
prikljuivanje!"
"Nisi znao da to moe da se dogodi pri manipulaciji seanjem?"
"Ne. Jer nisam pitao."
Deferson klimnu glavom. "Zbog toga ti i ja nismo u poslednje vreme
prikljuivani. Mogao si da me priupita o tome."
Luis je uao u sobu, a oni su prestali da govore dok mu je Spenser davao
uputstva i dok je ovaj gurao Gavrilu napolje.
"Mislim da je to mranije, manipulativije", ree Dulijan. "Mislim da je Martiju
bio potreban neko ko je bio mehaniar, ko zna vojniki posao, ali je imun na
humanizaciju." On pokaza palcem na Spensera. "On sada zna sve?"
"Osnovne stvari."
"Mislim da Marti hoe da budem ovakav za sluaj da se pojavi potreba za
nasiljem. Ba kao kada si ti - kada si me pozvao da zatitim Blejz,
podrazumevao si isto to."

"Pa, naprosto je u pitanju..."

"I, bogme, u pravu si! Jebote, toliko sam besan da bih mogao nekoga da ubijem.
Zar to nije ludo?"
"Dulijane..."
"O, ti ne upotrebljava re 'ludo'." On spusti glas. "Ali neobino je, zar ne? Na
neki nain, obiao sam pun krug."
"I to bi moglo da bude privremeno. Ima prava da bude ljut."
Dulijan sede i spoji ake, kao da eli da ih obuzda. "ta ste saznali od nje? Da li
su u gradu i drugi atentatori, da li su na putu ovamo?"
"Ona je, zapravo, jedino jo poznavala Ingrama. Ipak, znamo ime oveka iznad
nje, a on mora da je blizu vrha. To je neki general Blejzdel. On je takoe taj koji
je naredio da se va rad ne objavi i da Blejzin partner bude ubijen."
"On je u Vaingtonu?"
"U Pentagonu. Podsekretar je u Agenciji za odbrambene projekte savremenog
istraivanja - AOPSI."
Dulijan se umalo nije nasmejao. "AOPSI neprestano likvidira istraivanja.
Nikada jo nisam uo da likvidira i istraivaa."
"On zna da je dola u Gvadalaharu i da e posetiti neku kliniku za
prikljuivanje, ali to je sve."
"Koliko ovde ima klinika?"
"Sto trideset osam", ree Spenser. "A kada smo ovde operisali profesorku
Harding, jedina veza sa njenim pravim imenom bio je dosje u mojoj kancelariji
i... kako ste ono nazvali papir koji ste potpisali?"
"Punomoje."
"Da, to je zakopano negde u dosjeima advokatske kancelarije, pa ak i tako, ne
moe nikako da se povee sa ovom klinikom."
"Ja se ne bih zadovoljio time", ree Dulijan. "Ako Blejzdel to poeli, moi e
da nas pronae na isti nain kao i ona. Ostavili smo nekakav trag. Meksika

policija verovatno bi mogla da nas pronae u Gvadalahari - moda ak i ovde - a

njih je prilino lako podmititi. Izvinjavam se, doktore Spenser."
On slegnu ramenima. "Es verdad."
"Znai, da sumnjamo u svakoga ko ue na ta vrata. Ali ta je sa Amelijom, Blejz
- je li ona u blizini?"
"Moda etvrt milje odavde", ree Deferson. "Odveu te tamo."
"Ne. Mogli bi da prate obojicu. Da im ne udvostruimo izglede. Samo mi napii
ime tog mesta. Uzeu dva taksija."
"Hoe da je iznenadi?"
"ta sad to znai? Zar stanuje sa nekim?"
"Ne, ne. Da, ali to je Eli Morgan. Ne treba zbog toga da se uzrujava."
"Ma ko se uzrujava? Bilo je to obino pitanje."
"Mislio sam samo, treba li da je pozovem i kaem da dolazi?"
"Izvini. Nervozan sam. Samo napred, pozovi... ekaj, ne. Moda prislukuju
telefon."
"Nemogue", ree Spenser.
"Udovoljite mi." On pogleda adresu koju mu je Deferson napisao. "Dobro.
Uzeu taksi do mercada. Izgubiu se u guvi, a onda pobei u podzemnu."
"Va oprez granii se sa paranojom", ree Spenser.
"Granii? Zapravo, preao sam tu granicu. Zar vi ne biste bili paranoini kada bi
vam jedan od najboljih prijatelja iupao pola ivota - a neki general iz
Pentagona poslao ubice da vam likvidiraju ljubavnicu?"
"Kao to kau", ree Deferson. "To to si paranoian ne mora da znai da te
neko zaista ne juri."

68.
Poto sam rekao da idem na pijacu, uzeo sam umesto toga taksi do predgraa, a
potom podzemnu natrag do grada. Ne moete biti preterano oprezni.

mugnuo sam iz jedne bone ulice u dvorite Amelijinog motela. Vrata je

otvorila Eli Morgan.
"Ona spava", rekla je poluapatom, "ali znam da bi elela da je probudim."
Imale su sobe jedna do druge. Proao sam kroz vrata i zatvorio ih lagano za
sobom.
Amelija je bila topla i meka od sna i mirisala je na lavandu od soli za kupanje
koju je volela.
"Marti mi je rekao ta se desilo", ree ona. "Mora da je strano, kao da izgubi
neko ulo."
Na to nisam mogao da odgovorim. Samo sam je zadrao u zagrljaju jo trenutak.
"Zna za tu enu i Reja...", zamuca ona.
"Bio sam tamo. Razgovarao sa njom."
"Doktor je nameravao da je prikljui."
"Uradili su to, bila je to brza, rizina ugradnja. Ona pripada Bojem ekiu,
istoj eliji kao Ingram." Ispriao sam joj o generalu u Pentagonu. "Mislim da
ovde nisi bezbedna. Kao ni bilo gde u Gvadalahari. Pratila nas je od Sv. Varta
pravo do vrata klinike, preko pijunskih satelita na niskoj orbiti."
"Naa zemlja koristi satelite da bi pijunirala sopstveni narod?"
"Pa, sateliti obilaze itav svet. Naprosto se ne gnjave time da ih iskljuuju iznad
SAD." U zid je bila ugraena maina za kafu. Nastavio sam da govorim dok sam
je podeavao. "Mislim da Blejzdel ne zna tano gde smo. Inae bi verovatno
poslao specijalce umesto usamljenog atentatora, ili makar ekipu koja bi mu
pruala podrku."
"Da li su nas sateliti videli kao pojedince, ili samo autobus?"
"Autobus i kamion."
"Znai, mogla bih da iziem odavde i odem na elezniku stanicu, da se
naprosto izgubim u nasumino odabranom delu Meksika."

"Ne znam. Imala je tvoju sliku, tako da moramo da pretpostavimo da Blejzdel

moe da je da sledeem ubici. Mogli bi nekoga da podmite, pa bi te traio svaki
policajac u Meksiku."
"Ba lepo kad te drugi ele."
"Moda bi trebalo da se vrati sa mnom u Portobelo. Da se zabarikadira u
Zgradi 31 sve dok tamo bude bezbedno. Marti je pripremio nareenja za tebe,
verovatno za nekoliko sati unapred."
"Ba dobro." Ona se protegnu i zevnu. "Imam samo nekoliko sati za ovu verziju.
Volela bih da je i ti pogleda; onda moemo da je poaljemo preko
aerodromskog telefona neposredno pred polazak."
"Dobro. Bavljenje fizikom, za promenu, bie pravo olakanje."
Amelija je napisala dobar, konzican lanak. Dodao sam jednu dugu fusnotu o
podobnosti pseudooperatorske teorije u tom reimu.
Takoe sam proitao Elinu verziju za popularnu tampu. Meni je ona izgledala
neubedljivo - bez matematike - ali pretpostavljao sam da je najbolje prikloniti se
njenoj ekspertizi i outati. Eli je ipak osetila moju nelagodnost i napomenula da
je odsustvo korienja matematike nalik na pisanje o religiji bez pominjanja
Boga, ali urednici smatraju da bi devedeset odsto italaca odustalo posle prve
jednaine.
Pozvao sam Martija. Bio je na operaciji, ali asistent ga je pozvao i rekao da
nareenja za Ameliju ekaju na kapiji. Takoe je preneo novost koja nije
izazvala iznenaenje, da porunik Turman nee biti meu humanizovanima.
Nadali smo se da e mirno mentalno okruenje, prikljuenje sa ljudima iz mog
preobraenog voda, eliminisati stres koji je izazivao njegove migrene. Ali ne,
one su se samo vraale kasnije, sve jae. I tako, poput mene, morae ovo da
propusti. Za razliku od mene, on je praktino bio u kunom pritvoru, poto je
onih nekoliko minuta koje je proveo prikljuen bilo dovoljno da sazna i previe.

Jedva sam ekao da razgovaram s njim, jer vie nismo bili takve birokrate kao
pre. Iznenada smo imali dosta toga zajednikog, mehaniari koji to nisu postali
svojevoljno.
Takoe sam najednom imao mnogo vie zajednikog s Amelijom. Ako je i
postojala ikakva prednost u mom gubitku sposobnosti za prikljuivanje,
sastojala se u tome to je on izbrisao glavnu barijeru izmeu nas. Zajedno smo
bili bogalji, sa mog stanovita, ali bez obzira na sve, ipak zajedno.
Bilo je tako dobro raditi s njom, naprosto biti u istoj prostoriji s njom, pa sam
teko mogao da poverujem da sam koliko jue bio spreman da uzmem pilulu.
Pa, vie nisam bio ono to i ranije. Pretpostavljao sam da mogu da odloim
saznanje o tome ta sam sve do 14. septembra. Do tada bi to moglo da postane
krajnje nematerijalno - ja bih mogao da postanem nematerijalan! Ili, u najboljem
sluaju, da se pretvorim u plazmu.
Dok je Amelija pakovala svoju malu torbu, ja sam pozvao aerodrom kako bih
dobio broj leta, i ustanovio da imaju javne govornice sa meugradskim
linkovima za prenos podataka. Ali onda sam shvatio da, ukoliko Ameliju ve
ekaju nareenja u Portobelu, moemo tamo direktno da odemo vojnim letom.
Pozvao sam aerodrom D'Orso i, svakako, Amelija je bila 'kapetan Blejz
Harding'. Imali su let za devedeset minuta, letaa sa teretom i dosta prostora,
ukoliko nam ne smeta sedenje na klupama.
"Ne znam", ree Amelija. "Poto imam vii in od tebe, trebalo bi da smem da ti
sedim u krilu."
Taksi je stigao brzo. Amelija je odaslala dvanaest kopija teksta, zajedno sa
linim porukama, poverljivim prijateljima, a onda potom poslala kopije javnim
mreama za fiziku i matematiku. Elinu verziju poslala je kako
naunopopularnim asopisima, tako i informativnim agencijama, a onda smo
pourili prema letau.

69.
urba prema bazi avijacije, umesto ekanja na sledei komercijalni let u motelu,
verovatno ih je spasla.
Pola sata posle njihovog odlaska, Eli je otvorila vrata prema Amelijinoj susednoj
sobi, kada je neko na njih pokucao. Kroz pijunku je ugledala meksiku
sobaricu, sa keceljom i metlom, lepu i dugokosu, sa crnim kovrdama.
Otvorila je vrata. "Ne govorim panski..." Kraj drke metle zabio joj se u solarni
pleksus i ona se zateturala unazad, da bi tresnula na pod i sklupala se u loptu.
"Ni ja, Sotono." ena je lako podie i baci u stolicu. "Da nisi ni pisnula, inae u
te ubiti." Ona izvue rolnu izolir-trake iz depa kecelje i omota je eni oko
runih zglobova, pa zatim u tesnoj petlji oko grudi i naslona stolice. Otkinu
manje pare i nalepi ga preko Elinih usta.
Ona zbaci kecelju sa sebe. Eli jeknu kroz nos kada ugleda bolniku plavu
piamu, umrljanu krvlju.
"Odeu." Ona pocepa okrvavljenu piamu. Obrnu se, obla, napetih miia, i
ugleda Elin kofer kroz otvorena dvokrilna vrata. "Ah."
Ona proe kroz vrata i vrati se sa farmerkama i pamunom kouljom. "Malo je
ljampavo, ali e posluiti." Uredno presavi to na kraju kreveta i sljuti dovoljno
trake da Eli bude u stanju da govori.
"Ne oblai se", ree Eli, "zato to ne eli krv na odei. Moju krv na mojoj
odei."
"Moda elim da te uzbudim. Mislim da si lezbijka, kad ve ivi ovde sa Blejz
Harding."
"Svakako."
"Gde je ona?"
"Ne znam."
"Naravno da zna. Zar moram da ti nanosim bol?"
"Neu ti nita rei." Glas joj je drhtao i ona proguta knedlu. "Svejedno e me
ubiti."

"Zato to misli?"
"Zato to mogu da te identifikujem."
Ona se ljubazno osmehnu. "Upravo sam ubila dva straara i umakla iz
obezbeenog dela vae klinike. Hiljadu policajaca zna kako izgledam. Mogu da
te ostavim u ivotu." Ona se sagnu do poda kao gimnastiarka i izvue
svetlucavi skalpel iz depa kecelje.
"Zna ta je ovo?"
Eli klimnu glavom i proguta knedlu.
"E sad, sveano se kunem da te neu ubiti ako mi iskreno odgovori na pitanja."
"Kune se Bogom?"
"Ne, to je svetogre." Ona podie skalpel i zagleda se u njega. "U stvari, neu te
ubiti ak ni ako me slae. Samo u te tako gadno povrediti da e moliti da
umre. Ali, umesto toga, neposredno pre odlaska, isei u ti jezik, tako da ne
moe nita da im kae o meni. Onda u ti odsei ake kako ne bi mogla da
pie. Zaustaviu krvarenje ovom trakom, naravno. Hou da dugo ivi i kaje
se."
Mokraa pocure na pod i Eli zajeca. Gavrila joj ponovo prilepi traku preko usta.
"Da li ti je majka ikad rekla: 'Ja u ti dati razlog za plakanje'?" Ona zabode
snano nadole i prikova Elinu levu aku za stolicu.
Eli prestade da jeca i zapilji se tupo u drku skalpela i potoi krvi.
Gavrila blago zaljulja seivo i izvue ga. Krv pokulja jae, ali ona neno stavi
papirnu maramicu preko toga i prilepi je trakom. "E sad, ako te pustim da pria,
hoe li samo da odgovara na pitanja? Bez vikanja?" Ona tupo zaklima glavom
i Gavrila sljuti polovinu trake.
"Otili su na aerodrom."
"Ko? Ona i njen crni prijatelj?"
"Da. Vraaju se u Teksas. U Hjuston."
"O. To je la." Ona podie skalpel iznad nadlanice druge Eline ake i podie
pesnicu kao eki.

"Panama!" ree ona promuklim vriskom. "Portobelo. Nemoj... molim te,

nemoj..."
"Broj leta?"
"Ne znam. ula sam da ga je zapisao" - ona pokaza glavom - "tamo, kod
telefona."
Ona ode tamo i podie cedulju. "'Aeromeksiko 249'. Pretpostavljam da su veoma
urili kada su poli."
"urili su."
Gavrila klimnu glavom. "Pretpostavljam da bi trebalo da pourim i ja." Ona se
vrati i zamiljeno pogleda svoju rtvu. "Neu ti uraditi sve te strane stvari, iako
si me slagala." Ona izravna traku preko Elinih usta, uze jo jedno malo pare i
zatvori joj nos. Eli poe mahnito da se rita i trza glavom napred-nazad, ali
Gavrila je uspela da joj nekoliko puta vrsto omota glavu trakom, privrstivi ta
dva mala pareta i oduzevi joj svaku mogunost da doe do vazduha. Dok se
otimala, Eli je preturila stolicu. Gavrila ju je bez napora uspravila, ba kao to je
Dulijan uradio sa njom nekoliko sati ranije. Onda se sporo oblaila i posmatrala
oi bezbonice dok je ova umirala.

70.
U mojoj kancelariji, na ekranu konzole treperela je poruka da je Gavrila
savladala straara i pobegla.
Pa, nije bilo naina da doe do nas unutar baze, gde smo bili zakljuani u zgradi
izolovanoj dekretom Pentagona. Amelija se zabrinula da e ena pronai stan u
kome je ona bila smetena, pa je pozvala Eli. Niko se nije javljao. Ostavila je
poruku, upozorivi je na Gavrilu, uz savet da se preseli na nasumino odabrano
mesto na drugoj strani grada.
Marti je po rasporedu bio u operacionoj sali i bie slobodan tek u 19:00 - za pet
sati. U hladnjaku je bilo malo sira i piva. Lagano smo jeli, a onda se sruili u
krevet. Bio je previe uzan za dvoje, ali bili smo toliko iscrpljeni da bi nas

zadovoljilo bilo ta vodoravno. Zaspala je sa glavom na mom ramenu, prvi put

posle dugo vremena.
Probudio sam se omamljen, na zvuk sa konzole. To nije probudilo Ameliju, ali
ja jesam, u nespretnim pokuajima da se izvuem iz kreveta. Leva ruka mi je
utrnula, kao cepanica proeta hladnim peckanjem, a ostavio sam i romantinu
kap pljuvake na njenom obrazu.
Ona protrlja to i otvori malice oi. "Telefon?"
"Spavaj samo. Rei u ti ako bude neto." Uao sam u kancelariju, udarajui po
levoj miici opruenoj uz bok. Izvukao sam umbirovo pivo iz hladnjaka omiljeno pie onoga ko je pre mene tu stanovao, a onda seo za konzolu.
Marti e se sastati sa tobom i Blejz u 19:15 u kantini. Ponesi ovo.
Veliina spiska bila mi je poznata, spisak celokupnog osoblja Zgrade 31, izuzev
mene. Video sam to verovatno stotinu puta dok sam radio na starom poslu.
Redosled listinga bio je neobian, poto nije imao nikakve veze sa funkcijama
ljudi (obino sam to viao kao spisak za dunosti), ali trebao mi je samo minut
da to odgonetnem. Prvih pet imena bili su mehaniari na strai ije je prainare
preuzeo moj vod. Onda spisak svih prikljuenih oficira koji su zajedno
prikljueni od 26. jula, verovatno ne svi u jednoj velikoj grupi.
Isto tako, na kraju spiska bili su svi prikljueni podoficiri i vojnici, pored
straara. I oni su prikljueni zajedno, od prekjue. Svi e teorijski izii iz toga 9.
avgusta, izleeni od rata.
Izmeu te dve grupe, spisak od njih ezdesetak koji su itav ivot do danas
proveli hendikepirani normalnou. etiri lekara buila su od jue. inilo se da
ekipa broj 1 obrauje oko pet dnevno, dok ekipa broj 2 - verovatno one slavne
face iz Zone Kanala - obrauje osam.
uo sam kako se Amelija kree po spavaoj sobi i presvlai odeu u kojoj je
spavala. Izila je eljajui se, u haljini, nekoj crno-crvenoj, meksikoj, koju
nikada nisam video.
"Nisam znao da si kupila haljinu."

"Dao mi je doktor Spenser; rekao je da je kupio za svoju enu, ali njoj nije dobro
stajala."
"Verovatno."
Ona pogleda preko mog ramena. "Mnogo ljudi."
"Zavre desetak dnevno, u dve ekipe. Pitam se, spavaju li uopte."
"Pa, svakako jedu." Ona pogleda na sat. "Koliko je udaljena ta kantina?"
"Par minuta."
"Zato ne bi promenio koulju i obrijao se?"
"Zbog Martija?"
"Zbog mene." Ona me utinu za rame. "Brii. Hou ponovo da pozovem Eli."
Obrijao sam se na brzinu i pronaao koulju noenu samo jedan dan.
"I dalje se niko ne javlja", ree Amelija iz druge sobe. "Nema nikoga ni na
portirnici motela."
"Da proveri na klinici? Ili u Defersonovoj motelskoj sobi?"
Ona odmahnu glavom i pritisnu dugme za tampu. "Posle veere. Verovatno je
izila." Primerak spiska izlebde iz proreza. Amelija ga uhvati, presavi i stavi u
tanu. "Da naemo Martija."

71.
Kantina je bila mala, ali na Amelijino iznenaenje, ne sasvim automatizovana.
Tamo su bile maine za standardnu jednostavnu hranu, ali i prava kuhinja sa
pravim kuvarom, koga je Dulijan prepoznao.
"Porunie Turman?"
"Dulijane. I dalje ne mogu da trpim prikljuivanje, pa sam zamenio vodnika
Dafija. Ipak, ne nadaj se mnogo; umem da kuvam samo etiri-pet jela." On
pogleda Ameliju. "Vi ste sigurno... Amelija?"
"Blejz", ree Dulijan i upozna ih. "Jesi li dugo bio prikljuen s njima?"
"Ako misli 'Jesi li upoznat', da, shvatio sam zamisao u optim crtama. Vi ste
izvrili matematike proraune?" upita Ameliju.

"Ne, ja sam radila na esticama; kod matematike, samo sam pratila Dulijana i
Pitera."
On poe da servira dve salate.
"Piter, onaj kosmolog", ree on. "Video sam ga jue u vestima."
"Jue?" upita Dulijan.
"Niste uli? Nali su ga kako luta okolo omamljen, na nekom ostrvu." Turman
im ispria sve to je zapamtio iz tog bloka vesti.
"Ali, zar se ne sea niega o tom radu?" upita Amelija.
"Izgleda da ne. Ne ako misli da je godina 2000. Smatrate li da moe to da
povrati?"
"Samo ako su oni koji su mu oduzeli seanja to i sauvali", ree Dulijan, "a ne
bih rekao da je to verovatno. Zvui kao da su prilino grubo odradili posao."
"Bar je jo iv", ree Amelija.
"To nam mnogo ne vredi", ree Dulijan i uhvati Amelijin pogled. "Izvini.
Mada, istina je."
Turman im dade salate i poe da pee par pljeskavica. Marti ue i zatrai isto.
Otili su na kraj dugakog praznog stola. Marti klonu u stolicu i sljuti ubrziva
iza uha. "Bolje da odspavam par sati."
"Koliko si dugo na nogama?"
On pogleda na sat, ne usredsredivi se na brojanik. "Ne elim da znam. Upravo
smo zavrili sa pukovnicima. Ekipa broj dva upravo se probudila; obradie
Tomija i onog vodnika, kako se zvae?"
"Gilpatrik", ree Dulijan. "Dobro e mu doi malo humanizacije."
Turman donese Martijevu salatu. "Ba ste zabrljali ono u Gvadalahari", ree on.
"Vesti su stigle od Defersona neposredno pre nego to sam napustio
Dvadesetoro." Najvei deo komunikacije izmeu Gvadalahare i Portobela
odvijao se preko prikljuaka radija, a ne konvencionalnim telefonom - dobijali
ste vie informacija za manje vremena, a svi koji su prikljueni i tako bi saznali,
ranije ili kasnije.

"Traljavo obavljen posao", ree Dulijan. "Trebalo je da budu oprezniji sa tom

enom."
"To svakako." Turman se vrati svojim pljeskavicama. Niko od njih nije znao da
govore o dva razliita incidenta: probali su dvaput prikljuenje s Turmanom; on
je bio u kontaktu kada su stigle vesti o ubilakom pohodu koji se okonao
Elinim ubistvom.
"Kakva ena?" upita Marti izmeu zalogaja.
Dulijan i Amelija se zgledae. "Ne zna za Gavrilu. Za Reja?"
"Nita. Zar je Rej u nevolji?"
Dulijan duboko udahnu i ispusti dah. "On je mrtav, Marti."
Marti ispusti viljuku. "Rej?"
"Gavrila je ubica iz Bojeg ekia poslata da ubije Blejz. Prokrijumarila je
pitolj u sobu za ispitivanje i ubila ga."
"Rej?" ponovi on. Bili su prijatelji jo od srednje kole. Bio je nepomian i bled.
"ta da kaem njegovoj eni?" On zavrte glavom. "Bio sam im kum."
"Ne znam", ree Dulijan. "Ne moe naprosto da kae: 'Dao je ivot za mir',
mada je to, na neki nain, istina."
"Takoe je istina da sam ga ja odvukao iz udobne, bezbedne kancelarije i doveo
pred pomahnitalog ubicu."
Amelija mu uze aku meu svoje dve. "Nemoj sada brinuti o tome. ta god da
uradi, to ne moe izmeniti."
Zurio je prazno u nju. "Oekuje ga tek etrnaestog. Moda e Vaseljena sve to
uiniti nevanim tako to e eksplodirati."
"Verovatnije je", ree Dulijan, "da e on zavriti samo kao jo jedna rtva na
spisku. Mogao bi lepo da prieka i objavi sva njihova imena posle sranja.
Posle revolucije bez krvi."
Turman prie tiho i poslui ih pljeskavicama. uo je dovoljno da shvati da oni
jo ne znaju za Elino ubistvo, a moda ni za injenicu da je Gavrila na slobodi.

Odluio je da im ne kae. Saznae sasvim brzo. Moda e u tom zakanjenju

pronai nekakvu prednost za sebe.
Jer nije imao nameru da naprosto stoji i dopusti da ovi ludaci unite vojsku.
Morao je da ih zaustavi, i tano je znao gde da ode.
Mada ga je koprena migrene spreavala da se priesti sa ovim zabludelim
idealistima, neke stvarne informacije jesu procurele. Poput identiteta generala
Blejzdela, i njegovog monog poloaja.
Blejzdel je bio dovoljno moan da neutralie Zgradu 31 jednim telefonskim
pozivom. Turman je morao da mu se javi, i to brzo. 'Gavrila' bi mogla da poslui
kao lozinka.

72.
Kada smo se vratili u svoju sobu, na konzoli je bila poruka za Ameliju, ne za
mene, da smesta pozove Defersona preko bezbedne linije. On je bio u svojoj
motelskoj sobi u Gvadalahari i veerao. Imao je pitolj u futroli pod pazuhom,
baca strelica.
Zurio je iz ekrana. "Sedi, Blejz." Ona se spusti lagano u stolicu ispred konzole.
"Ne znam koliko bi Zgrada 31 trebalo da bude obezbeena. Mislim da nije
dovoljno.
Gavrila je pobegla. Ostavila je trag u telima, koji vodi do vas. Ubila je dvoje na
klinici, a jedno je, izgleda, muila da bi dola do tvoje adrese."
"Ne... o, ne!"
Deferson klimnu glavom. "Upala je tamo neposredno poto ste otili. Ne
znamo ta je Eli mogla da joj kae pre nego to je umrla."
To je, izgleda, mene pogodilo jae nego nju. Amelija je ivela sa Eli, ali ja sam
iveo u njoj.
Prebledela je i izgovorila gotovo ne pomerajui usne: "Muila ju je."
"Da. I otila pravo na aerodrom, na sledei let za Portobelo. Sada je negde u
gradu. Morate pretpostaviti da tano zna gde ste."

"Ne moe da ue ovamo", rekoh ja.

"Kako da ne, Dulijane. Nije mogla ni da izie odavde."
"Aha, tako je. Jesi li spreman da se prikljui?"
Pogledao me je oprezno, lekarski. "Sa tobom?"
"Naravno da ne. Sa mojim vodom. Oni ovde straare, i dobro bi im doao opis te
kuke."
"Naravno. Izvini."
"Reci im sve to zna, a onda emo mi otii kod Kendi po informacije."
"Dobro... samo upamti da je Gavrila bila dvosmerno prikljuena sa mnom."
"ta? Ba pametno."
"Mislili smo da e biti u ludakoj koulji sve vreme. To je bio jedini nain da
bilo ta izvuemo iz nje, a izvukli smo dosta. Ali morate pretpostaviti da je
zadrala i dosta od onoga to je primila od Spensera i mene."
"Nije joj ostala moja adresa", ree Amelija.
Deferson odmahnu glavom. "Ja je nisam znao, ba kao ni Spenser, konkretno.
Ali ona zna za Plan, u irokim crtama."
"Prokletstvo. Prenee to dalje."
"Jo ne. Ona ima nadreenog u Vaingtonu, ali sigurno jo nije razgovarala s
njim. Ona ga idolizuje, i u kombinaciji sa njenim krutim fanatizmom... ne
verujem da e ga zvati sve dok ne bude mogla da kae: 'Zadatak izvren'."
"Dakle, ne moemo samo da je se klonimo. Uhvatiemo je i postarati se da ne
progovori."
"Zazidajte je u sobu."
"Ili da je zakujemo u kutiju", rekoh ja.
On klimnu glavom i prekide vezu.
"Da je ubijemo?" upita Amelija.
"Nee biti neophodno. Samo emo je predati medicinarima, tako da e
prespavati dan odluke." To je verovatno bilo tano, pomislio sam, ali vrlo brzo,
Amelija i ja biemo jedini ljudi u ovoj zgradi fiziki sposobni da ubijemo.

73.
Ono to im je Kendi rekla bilo je zastraujue. Ne samo to je Gavrila bila
opasna, dobro obuena i motivisana ljubavlju i strahom od Boga i njegovog
glasnika, generala Blejzdela - ve joj je bilo lake da ue u Zgradu 31 nego to
je Dulijan pretpostavljao. Njena glavna odbrana bila je usmerena protiv vojnog
napada i naleta rulje. Nije imala ak ni alarm protiv provalnika.
Naravno, najpre je morala da se uvue u bazu. Poslali su kapiji njen opis u dve
verzije za koje su znali, i kopije otisaka njenih prstiju i skanova mrenjae, sa
strogim nareenjem za zarobljavanje - jer je 'naoruana i opasna'.
Na aerodromu u Gvadalahari nije bilo bezbednosnih kamera, ali u Portobelu ih
je bilo dosta. Niko nalik na nju nije se iskrcao ni sa jednog od est letova koji su
tog popodneva i veeri stigli iz Meksika, ali to je moglo naprosto da znai da je
imala i treu masku. Bilo je nekoliko ena njene visine i figure. I njihov opis
prosleen je kapiji.
Zapravo, kao to je Deferson mogao da predvidi, Gavrila je u svojoj paranoji
kupila kartu za Portobelo, ali nije je upotrebila. Umesto toga, odletela je u Zonu
Kanala maskirana u mukarca. Spustila se do dokova i pronala nekog pijanog
vojnika koji je podseao na nju, pa ga je ubila zbog papira i uniforme. Najvei
deo tela ostavila je u hotelskoj sobi, odsekavi najpre ake i glavu, da bi ih dobro
umotala i poslala potom po najjevtinijoj tarifi na izmiljenu adresu u Boliviji.
Otila je jednoinskom eleznicom do Portobela i nala se u bazi jedan sat pre
nego to su poeli da je trae.
Naravno, nije imala svoj plastini pitolj i no; ostavila je ak i skalpel koji je
upotrebila na Eli. U bazi je bilo na hiljade komada oruja, ali svaki je bio
zakljuan i popisan, izuzev kod nekoliko straara i vojnih policajaca sa
pitoljima. Ubistvo vojnog policajca izgledalo je kao lo nain da doe do
oruja. Otila je do arsenala i malo se motala tamo, zagledajui ga dok se pravila

da ita obavetenja na tabli za obuku, onda ekala nekoliko minuta u redu, da bi

odjurila kao da je neto zaboravila.
Izila je iz zgrade, a onda ponovo ula na zadnja vrata. Po tlocrtu koji je
upamtila otila je pravo u RUTINSKO ODRAVANJE. Tamo je bio okaen
spisak vojnika na dunosti; otila je u susednu prostoriju, pozvala specijalistu na
dunosti odravanja i rekla mu da major hoe da ga vidi u svojoj kancelariji.
Ostavio je otkljuanu sobu i Gavrila se kriom zavukla u nju.
Imala je moda devedeset sekundi. Da pronae neto smrtonosno to izgleda kao
da moe da se upotrebi i iji se nestanak nee odmah primetiti.
Tamo je bila nabacana gomila puaka M-31, isprskanih blatom, ali inae u
dobrom stanju. Verovatno su ih u vebi koristili oficiri od kojih se nije oekivalo
da ih oiste. Uzela je jednu, umotala je u zeleni pekir, zajedno sa kasetom
eksplozivnih strelica i bajonetom. Otrovne strelice bile bi bolje, tie, ali nije
mogla da ih nae u skladitu.
Klisnula je napolje neprimeena. Ovo, izgleda, nije bila baza u kojoj bi vojnik
normalno mogao da nosi sa sobom oruje za borbu, pa je zadrala pekir oko M31. Bajonet u kaniji zatakla je za opasa, ispod koulje.
Povez koji joj je spljotio dojke bio je neudoban, ali zadrala ga je na sebi kako
bi mogla da stekne sekund ili dva za iznenaenje. Uniforma je bila komotna, i
ona je izgledala kao pomalo bucmasti mukarac, nizak, sa bavastim prsima.
Hodala je oprezno.
Zgrada 31 izgledala je isto kao i one oko nje, izuzev niske elektrifikovane
ograde i straarske kuice. Prola je kraj kuice u suton, opirui se iskuenju da
napadne straara-dustabanliju i upadne unutra pucajui. Mogla je da napravi
veliku guvu pomou etrdeset metaka u kaseti, ali od Defersona je saznala da
e na dunosti biti prainari. Vod onog crnca Dulijana. Dulijana Klasa.
Ali doktor Deferson nije znao nita o tlocrtu zgrade, a to joj je sada bilo
potrebno. Kada bi znala gde je Hardingova, napravila bi diverziju za prainare
to je dalje mogue od svog plena, a onda pola za njom. Ali zgrada je bila

prevelika da ona naprosto ue u nadi da e je pronai dok prainari budu

zaokupljeni nekoliko minuta.
Naravno, oni e je oekivati. Nije pogledala prema Zgradi 31 dok je prolazila
kraj nje. Svakako su znali za njena ubistva sa muenjem. Da li je postojao nain
da upotrebi to znanje protiv njih? Da ih uini neopreznim pomou straha?
Kako god da postupi, morae to da uini u zgradi. Inae, spoljne sile e se time
pozabaviti, dok Hardingovu budu titili prainari.
Ukopala se u mestu, a onda prisilila sebe da krene dalje. Tako je! Stvorie
diverziju napolju, ali e se nai unutra kada oni to otkriju. Pratie prainare do
svoje rtve.
Onda e joj zatrebati Boja pomo. Prainari e biti brzi, mada verovatno
pacifikovani, ukoliko je plan za humanizaciju delovao. Morala je da ubije
Hardingovu pre nego to je spree.
Ali bila je puna samopouzdanja. Gospod ju je doveo ovako daleko; nee je sada
izneveriti. ak i ime te ene, Blejz, bilo je demonsko, ba kao i njen zadatak.
Sve je bilo kako treba.
Skrenula je za ugao i tiho se pomolila. Neko dete igralo se samo na ploniku.
Dar od Boga.

74.
Leali smo na krevetu i razgovarali kada je konzola zazvonila telefonskim
signalom. Bio je to Marti.
Bio je umoran, ali sa osmehom. "Pozvali su me da iziem iz operacione sale",
ree on. "Za promenu, dobre vesti, iz Vaingtona. Veeras su uradili segment o
vaoj teoriji u Satu Harolda Burlija."
"Jesu li je podrali?" upita Amelija.
"Oigledno. Upravo sam odgledao minut toga; vraam se na posao. Trebalo bi
da je to sada povezano sa vaim podacima. Pogledajte." On se iskljui i mi
smesta pronaosmo taj program.

Poelo je prikazom galaksije u dramatinoj eksploziji, sa sve zvunim efektima.

Onda se postepeno pojavio Burlijev profil ozbiljan kao i obino, zagledan
odozgo u kataklizmu.
"Da li bismo ovo mogli da budemo mi, za mesec dana? Kontroverza besni u
najviim naunim krugovima. A nemaju samo naunici pitanja, ve i policija."
Fotografija Pitera, prljavog i jadnog, golog od pojasa navie, sa brojem koji dri
pred policijskom kamerom. "Ovo je Piter Blankenip, koji je dve decenije bio
jedan od najcenjenijih kosmologa u svetu.
Danas on ne zna ni koliko tano ima planeta u Sunevom sistemu. Misli da ivi
u godini 2004. - i zbunjen je to kao dvadesetogodinjak ima telo staro ezdeset
etiri godine.
Neko ga je prikljuio i odstranio njegovu prolost, sve do te godine. Zato? ta
je on to znao? Ovde je Simon Malo, ef odeljenja FBI-ja za neuropatologiju i
sudsku medicinu." Neka ena u belom mantilu sa gomilom blistave opreme iza
sebe. "Doktore Malo, ta moete da nam kaete o nivou hirurke tehnike
primenjene na ovom oveku?"
"Osobi koja je to uradila mesto je u zatvoru", ree ona. "Upotrebljena je, ili
zloupotrebljena, suptilna oprema; mikroskopska istraga usmerena pomou AI
pokazuje da su isprva pokuali da izbriu pojedina, prilino skora seanja. Ali to
je u vie uzastopnih navrata bilo bezuspeno, pa su konano izbrisali jedan
ogroman blok energetskim udarom. Bilo je to ubistvo linosti i, sada to znamo,
unitenje jednog velikog uma."
Kraj mene, Amelija uzdahnu, gotovo zajeca, ali se nagnu napred, zagledana
napregnuto u konzolu.
Burli je gledao pravo iz ekrana. "Piter Blankenip je znao neto - ili makar
verovao u neto, to duboko utie na sve nas. On je verovao da e, ukoliko ne
uinimo neto da to spreimo, svetu doi kraj etrnaestog septembra."
Pojavi se slika viestruko rasporeenih ogledala na suprotnoj strani Meseca, bez
veze sa bilo ime, u nezgrapnom traganju. Zatim snimak rotacije Jupitera sa

vremenskim preskakanjem. "Projekt Jupiter, najvei, najsloeniji nauni

eksperiment koji je ikada zapoet. Piter Blankenip je imao proraune koji su
pokazivali da se on mora zaustaviti. Ali onda je nestao i vratio se u takvom
stanju da ne moe da posvedoi o bilo emu vezanom s naukom.
Ali njegov asistent, profesor Blejz Harding" - ubaen snimak Amelije koja dri
predavanje - "posumnjala je u zloin i nestala i sama. Iz skrovita u Meksiku
poslala je desetine kopija Blankenipove teorije, i visoku vrstu matematiku
koja je podupire, naunicima irom sveta. Miljenja su podeljena."
Ponovo u studiju, Burli je bio suoen sa dva mukarca, od kojih im je jedan bio
poznat.
"Boe, ne Makro!" ree Amelija.
"Veeras su sa mnom profesori Lojd Doerti i Mak Roman. Doktor Doerti je
dugogodinji saradnik Pitera Blankenipa. Doktor Roman je dekan za prirodne
nauke na Teksakom univerzitetu, gde profesorka Harding radi i poduava."
"Poduavanje nije rad?" rekoh ja, a ona me uutka.
Makro je sedeo zavaljen, sa poznatim samozadovoljnim izrazom lica. "Profesor
Harding je odnedavno pod velikim stresom, ukljuujui i ljubavnu vezu sa
jednim od njenih studenata, kao i sa Piterom Blankenipom."
"Dri se nauke, Makro", ree Doerti. "Proitao si rad. ta misli o njemu."
"Pa to je... krajnje fantastino. Smeno."
"Reci mi razlog."
"Lojd, publika ne bi mogla da shvati matematiku koja je u pitanju. Ali itava
zamisao je sama po sebi apsurdna. Da fiziki uslovi koji se uspostave unutar
neeg manjeg od lopte za bezbol mogu da dovedu do kraja Vaseljene."
"Ljudi su nekada govorili da je apsurdno pomiljati da majuna klica moe da
izazove smrt ljudskog bia."
"To je loa analogija." Njegovo rumeno lice potamne.
"Ne, ve precizna. Ali slaem se sa tobom da to ne bi unitilo Vaseljenu."
Makro mahnu Burliju i kameri. "Eto, dakle."

Doerti nastavi. "Unitilo bi samo Sunev sistem, moda i Galaksiju. Srazmerno

mali kutak Vaseljene."
"Ali bi unitilo Zemlju", ree Burli.
"Za manje od jednog sata, da." Kamera ga je zumirala. "Tu nema nikakve
sumnje."
"Ali, ima!" ree Makro, van kadra.
Doerti ga pogleda umorno. "ak i da postoji osnovana sumnja, a nema je, koji bi
izgledi bili prihvatljivi? Pola-pola? Deset odsto? Jedna u stotinu da svi izginu?"
"Nauka ne dejstvuje na taj nain. Stvari nisu deset odsto istinite."
"A ni ljudi nisu deset odsto mrtvi." Doerti se okrenu Burliju. "Problem, kako
sam ustanovio, nije u prvih nekoliko minuta, pa ak ni milenijuma predvianja.
Mislim da su pogreili kada su se ekstrapolirali u meugalaktiki prostor."
"Ma nemojte", ree Burli.
"Konano, rezultat bi bila tano dvostruka koliina materije; duplo vie
galaksija. Za njih ima mesta."
"Ako je jedan deo teorije pogrean..." zapoe Makro.
"tavie", nastavi Doerti, "izgleda da se ovo ve dogaalo, u drugim
galaksijama. To, zapravo, isti izvesne anomalije, tu i tamo."
"Da se vratimo Zemlji", ree Burli, "ili makar ovom Sunevom sistemu. Koliko
bi zaustavljanje Projekta Jupiter bio velik posao? Najveeg eksperimenta koji je
ikada organizovan?"
"Nita naroito, u naunom pogledu. Jedan obian signal iz LMP. Naterati ljude
da poalju signal koji e im okonati naunu karijeru, i inae je teko. Ali ako to
ne uine, svima e karijera biti okonana etrnaestog septembra."
"To je i dalje neodgovorna besmislica", ree Makro. "Loa nauka,
senzacionalizam."
"Ima deset dana da to dokae, Mak. Pred dugmetom se ve formira dugaak
red."

U krupnom planu, Burli koji vrti glavom. "to se mene tie, mogu to da iskljue
odmah." Konzola se ugasi.
Namsejali smo se, zagrlili i podelili umbirovo pivo kako bismo proslavili. Ali
onda ekran zazvoni i ukljui se, a da ja nisam pritisnuo dugme za odgovor.
Bilo je to lice Ajlin Zakim, nove zapovednice mog voda. "Dulijane, imamo
opasnu situaciju. Jesi li naoruan?"
"Ne - to jest, jesam. Ovde je jedan pitolj." Ali neko ga je ostavio, ba kao i
umbirovo pivo; nisam proverio da li je pun. "ta se deava?"
"Ona luda kuka Gavrila je ovde. Moda ve unutra. Ubila je neku devojicu
napolju kako bi skrenula panju straara dustabalije na kapiji."
"Pobogu! Zar nemamo ispred prainara?"
"Imamo, ali u patroli. Gavrila je saekala da se prainar nae na suprotnoj strani
zgrade. Kako smo uspeli da rekonstruiemo, iskasapila je dete i bacila ga, dok je
umiralo, na vrata straarske kuice. Kad je dustabanlija otvorio vrata, zaklala ga
je, odvukla okolo i pomou otiska njegovog dlana otvorila unutranja vrata."
Izvukao sam pitolj i navukao rezu na vrata. "To ste rekonstruisali? Niste
sigurni?"
"Nemogue je utvrditi; unutranja vrata se ne nadziru. Ali ona ga je odvukla
natrag u kuicu, a ako je vojnik, zna kako rade brave sa otiskom dlana."
Proverio sam magacin pitolja. Osam pakovanja cevica. U svakom pakovanju
nalazilo se po 144 cevice otrih kao brija - svaka je, zapravo, bilo presavijen,
zaseen komad metala koji se rasprsne u 144 komada kada povuete obara. To
izleti kao dad koji moe da otkine ruku ili nogu.
"Poto je sada u zgradi..."
"Nismo sigurni u to."
"Ipak, ako jeste, ima li jo brava sa otiskom dlana? Ulaza koji se nadziru?"
"Glavni ulaz se nadzire. Nema otisaka; obine mehanike brave. Moji ljudi
proveravaju sva vrata."

Malo sam se trgao kada je rekla 'moji ljudi'. "Dobro. Ovde smo bezbedni.
Obavetavaj nas."
"U redu." Konzola se zamrai.
Oboje pogledasmo prema vratima. "Moda nema nita to moe to da probije",
ree Amelija. "Na detetu i straaru upotrebila je no."
Odmahnuo sam glavom. "Mislim da je to uradila iz sopstvenog zadovoljstva."

75.
Gavrila je bila sklupana u ormaniu ispod umivaonika veernice, gde je ekala,
sa M-31 u naruju, spremna da otvori vatru, i sa straarevom automatskom
pukom koja joj je uljala rebra. Ula je kroz servisna vrata otvorena prema
nonom vazduhu, i zakljuala ih za sobom.
Dok je gledala kroz procep, njeno strpljenje i predoseanje bili su nagraeni.
Jedan prainar tiho prie vratima, proveri bravu i nastavi dalje.
Minut kasnije, ona se izvue i protegnu. Morala je ili da pronae mesto gde ta
ena boravi, ili da nae nain da uniti itavu zgradu. Ali brzo. Bila je smeno
usamljena, a zbog prednosti koju je stekla ulivanjem straha rtvovala je
mogunost iznenaenja.
U zid je bila ugraena izlupana tastatura sa konzolom, i siva plastika pobelela je
od sloja nekakvog sapuna. Ona prie tome i pristisnu slovo nausmice, a konzola
se ukljui. Ona ukuca 'direktorijum' i bi nagraena spiskom osoblja. Blejz
Harding nije bila na njemu, ali Dulijan Klas jeste, na 8-1841. To je pre liilo na
telefonski broj nego na broj sobe.
Nagaajui, dovela je kursor do njegovog imena i kliknula. Dobila je 241, to je
bilo korisnije. Zgrada je imala dva sprata.
Tre se od iznenadnog zveketa. Obrnu se i uperi oba oruja, ali bila je to samo
maina za pranje koja je mirovala dok je ona bila skrivena.

Zanemarila je teretni lift i ramenom otvorila teka vrata sa natpisom IZLAZ ZA

SLUAJ POARA da bi stupila na pranjavo stepenite. inilo se da tu nema
nikakvih sigurnosnih kamera. Popela se brzo i tiho na drugi sprat.
Razmislila je na trenutak i ostavila jedno oruje kraj vrata na odmoritu. Za
ubistvo joj je trebalo samo jedno. Osim toga, brzo e uzmai, pa bi joj dobro
doao element iznenaenja. Svakako znaju da ima straarevu automatsku puku,
ali verovatno jo ne znaju za M-31.
Odkrinuvi vrata, videla je sobe sa neparnim brojevima preko puta, u nizu koji
je rastao udesno. Ona zatvori oi da duboko udahne i nemo se pomoli, a onda
upade kroz vrata u punom trku, pretpostavivi da e naii na kamere i prainare.
Nije bilo ni jednog, ni drugog. Stala je ispred sobe 241, u deliu sekunde
zapazila ploicu sa imenom KLAS, uperila puku i ispalila prigueni rafal u
bravu.
Vrata se ne otvorie. Ona nacilja est ina navie i ovog puta raznese rezu. Vrata
se otvorie za nekoliko ina i ona ih otvori do kraja nogom.
Dulijan je stajao tamo, u senci, i drao pitolj uperen obema ispruenim
rukama. Ona se instinktivno obrnu kada je opalio, i nalet krhotina cevica koji bi
joj otkinuo glavu samo joj raznese deo levog ramena. Ona opali dva rafala
nasumice, u tamu - pouzdavi se u Boga da pogodi ne njega, ve belu naunicu
koju je dola da kazni - pa odskoi dalje od njegovog drugog hica. Onda odjuri
natrag do stepenita i proe kroz vrata ba kada je njegov trei hitac preuredio
hodnik.
Tamo je ekao prainar, ogroman i glomazan na vrhu stepenica. Znala je po
onome to je pokupila iz Defersonovog uma da je mehaniaru koji ga
kontrolie verovatno ispran mozak tako da ne moe da je ubije. Ona isprazni
ostatak magacina u oi maine.
Crnac joj je dovikivao da baci oruje i izie podignutih ruku. U redu. On je bio
verovatno jedini koji je stajao izmeu nje i naunice.

Ona otvori vrata nogom, zanemarivi prainara koji je slepo pokuavao da je

uhvati s lea, pa izbaci beskorisnu automatsku puku. "Sad polako izii", ree
ovek.
Ona saeka jedan trenutak da zamisli ono to e uiniti dok je sputala konicu
sa M-31. Zakotrljae se preko hodnika i uputiti neprekidan rafal prema njemu.
Ona skoi.
Nita se nije odigralo tako. On je pogodi pre nego to je pala na pod, i ona oseti
neizdriv bol u stomaku. Vide sopstvenu smrt, gusti mlaz krvi i utrobe kada je
ramenom udarila o pod i pokuala da se otkotrlja do kraja, ali je samo kliznula.
Uspe da se pridigne na kolena i laktove, i neto sluzavo ispade joj iz tela. Ona se
preturi okrenuta licem prema njemu i uperi tamo oruje kroz sve tamniju
koprenu. On ree neto i svetu doe kraj.

76.
Viknuo sam "Baci to!" ali ona me je prenebregla i drugi hitac dezintegrisao joj
je glavu i ramena. Opalio sam ponovo, refleksno, raznevii M-31 i ruku kojom
je nianila, pretvorivi joj grudi u svetlocrvenu rupu. Iza mene, Amelija se
zagrcnu u jurnu u kupatilo da se ispovraa.
Morao sam da zurim. Nije ak ni izgledala ljudski, od struka navie; puka
gnjecava gomila iskasapljenog mesa i prnja. Ostatak tela bio joj je itav. Iz
nekog razlog, podigao sam ruku da zaklonim pogled na krv, pomalo uasnut
zbog toga to joj se donji deo tela nalazio u oputenoj, nehajno zavodnikoj
pozi.
Prainar lagano otvori vrata. Senzorna aparatura bila mu je savakana.
"Dulijane?" Bio je to Kendin glas. "Ne vidim. Da li si dobro?"
"Dobro sam, Kendi. Mislim da je gotovo. Stie pojaanje?"
"Klod. On je dole."

"Biu u sobi." Vratio sam se kroz vrata kao da me vodi automatski pilot. Gotovo
da sam i sam poverovao kada sam rekao da sam dobro. Upravo sam pretvorio
jedno ljudsko bie u gomilu zadimljenog mesa, ali, hej, sve to ide u rok slube.
Amelija je ostavila vodu da tee poto se umila. Nije stigla na vreme do klozeta,
pa je pokuavala da nered ukloni pekirom. Spustio sam pitolj i pomogao joj da
ustane. "Lezi, duo. Ja u to da sredim."
Plakala je. Klimnula je glavom uz moje rame i pustila me da je dovedem do
kreveta.
Poto sam sve poistio i bacio pekire u reciklator, seo sam na kraj kreveta i
pokuao da razmislim. Ali nisam mogao da prevaziem uasan pizor ene
raznesene triput, a svaki put ja sam povukao obara.
Kada je bez rei izbacila puku napolje, zbog neega sam znao da e iskoiti
kroz ta vrata pucajui. Nian mi je bio podeen, a obara napola povuen kada je
iskoila u hodnik.
uo sam neko tapkanje, i to je sigurno bilo kada je njeno prigueno oruje
oslepilo Kendi. A onda, kada je to izbacila bez oklevanja, valjda sam
pretpostavio da je prazno i da ona ima drugo oruje kod sebe.
Ali ono to sam osetio kada sam prislonio prst uz obara i saekao da se pojavi...
nikada se nisam oseao tako u prainaru. Spreman.
Zaista sam eleo da ona izie i umre. Zaista sam eleo da je ubijem.
Zar sam se toliko promenio za nekoliko nedelja? I da li je to uopte bila
promena? Deak je bio drugaiji sluaj, 'nezgoda na radu' koju nisam sasvim
izazvao, i da sam mogao da ga vratim, uinio bih to.
Gavrilu ne bih vratio u ivot, osim da bih je ponovo ubio.
Zbog neega sam se setio majke i njenog besa posle atentata na predsednika
Brenera. Imao sam etiri godine. Ona Brenera nije ni najmanje volela, kako sam
kasnije saznao, i zbog toga je stvar bila jo gora, kao da je na neki nain bila
sauesnica u zloinu. Kao da je ubistvo bilo neka vrsta ispunjenja.

Ali to nije bilo ni blizu linoj mrnji koju sam oseao prema Gavrili - osim toga,
ona gotovo da i nije bila ljudsko bie. Bilo je to kao da se reavate vampira.
Vampira koji uporno juri enu koju volite.
Amelija je sada utihnula. "ao mi je to si to videla. Bilo je prilino grozno."
Ona klimnu glavom, lica i dalje zarivenog u jastuk. "Bar je gotovo. Taj deo je
gotov."
Protrljao sam joj lea i promrmljao da se slaem. Nismo znali kako e Gavrila kao vampir - da se vrati iz groba da bi ponovo ubila.

77.
Na aerodromu Gvadalahara, Gavrila je napisala kratku poruku generalu
Blejzdelu i stavila je u koverat sa njegovom kunom adresom. To je stavila u
drugi koverat, adresirala ga na svog brata, sa uputstvom da to poalje ako mu se
Gavrila ne javi do sledeeg jutra.
Evo ta je tamo pisalo: Ako se do sada nisam javila, mrtva sam. ovek na elu
grupe koja me je ubila jeste general-major Stanton Rozer, najopasniji ovek u
Americi. Oko za oko?
Gavrila.
Poto je to poslala, shvatila je da nije dovoljno, i u avionu je napisala jo dve
stranice, pokuavi da zapie sve ega je mogla da se seti posle onih nekoliko
minuta koliko je bila u stanju da zaviri u Defersonov um. Meutim, sa tim nije
imala sree. Ubacila je pismo u potansko sandue u Zoni Kanala i ono je
automatski odaslato kroz vojno obavetajno, gde je neki dokoni vodnik-tehniar
proitao deo i reciklirao ga kao pismo nekog ludaka.
Ali ona nije bila jedina sa suprotne strane kojoj je otkriven Plan. Porunik
Turman uo je za Gavrilinu smrt nekoliko minuta poto je do nje dolo i sabrao
dva i dva, pa se presvukao u sveanu uniformu i izgubio se u noi. Proao je kraj
straarske kuice bez problema. Dustabanlija kog su naterali da zameni

Gavrilinu rtvu bio je gotovo katatonian. Propustio je Turmana uz kruto

salutiranje.
Nije imao novca za komercijalni let, pa je morao da se kocka sa vojnim. Ako
neka pogrena osoba zatrai njegovo nareenje o putovanju, ili ako bude morao
da proe kroz skaniranje mrenjae zbog bezbednosti, to e biti kraj - ne samo
to je odustvovao bez dozvole, ve je i pobegao iz administrativnog pritvora.
Ipak, kombinacija sree, blefa i planiranja upalila je. Izvukao se iz baze tako to
se ukrcao na teretni helikopter koji se vraao u Zonu Kanala. Znao je da je ZK
ve mesecima u birokratskom haosu, otkad se otcepila od Paname i postala
teritorija SAD. Tamonja vazduhoplovna baza nije ba bila ni prekomorska, ni
lokalna. Prijavio se na listu ekanja za Vaington, pogreno ispisavi ime, i pola
sata kasnije pokazao brzo legitimaciju i pojurio da se ukrca.
Stigao je u vazduhoplovnu bazu Endrus u zoru, pojeo veliki besplatan doruak u
tranzitnoj oficirskoj kantini, a onda ostao da se mota u blizini sve do devet i
trideset. Tada je pozvao generala Blejzdela.
Poruniki iriti vam ne pomau mnogo da brzo proete centrale u Pentagonu.
Rekao je dvojici civila, dvojici vodnika i jednom kolegi-poruniku da ima linu
poruku za generala Blejzdela. Konano, zavrio je sa vazduhoplovnim
pukovnikom koji je bio njegov administrativni autant.
Bila je to privlana ena nekoliko godina starija od Turmana. Podozrivo ga je
odmerila. "Zovete iz baze Endrus", ree ona, "ali po mojim podacima, smeteni
ste u Portobelu."
"Tako je. Na odsustvu sam."
"Prinesite nareenja soivu."
"Nisu ovde." On slegnu ramenima. "Zagubili su mi prtljag."
"Spakovali ste svoja nareenja?"
"Grekom."
"Ta greka bi mogla skupo da vas kota, porunie. Kakva je to poruka za
generala?"

"Sa dunim potovanjem, pukovnie, veoma je lina."

"Ako je toliko lina, onda je najbolje da je stavite u pismo i poaljete mu na
kunu adresu. Sve to ide u njegovu kancelariju prolazi kroz moje ruke."
"Molim vas. Samo mu recite da je poruka od njegove sestre..."
"General nema sestru."
"Od njegove sestre Gavrile", navaljivao je on. "U nevolji je."
Njena glava naglo se tre i ona progovori van ekrana. "Da, ser. Smesta." Ona
pritisnu dugme i njeno lice zameni zeleni znak AOPSI. Treperava pruga za
ifriranje pojavi se iznad njega, a onda se rastopi u generalovo lice. Izgledao je
ljubazno, kao dedica.
"Imate li obezbeenje na vaem kraju veze?"
"Ne, ser. Ovo je javna govornica. Ali nikoga nema u blizini."
On klimnu glavom. "Razgovarali ste sa Gavrilom?"
"Posredno, ser." On se obazre. "Zarobili su je i ugradili joj prikljuak. Nakratko
sam se prikljuio sa ljudima koji su je zarobili. Ona je mrtva, ser."
Njegov izraz se ne promeni. "Da li je izvrila zadatak?"
"Ako je u pitanju zadatak da se otarasi one naunice, ser, onda nije. Ubijena je
prilikom pokuaja."
Dok su razgovarali, general je rukom poslao dva neupadljiva signala, signale
prepoznavanja Endera i Bojeg ekia. Naravno, Turman nije reagovao ni na
jedan od njih. "Ser, u pitanju je ogromna zavera..."
"Znam, sinko. Da nastavimo ovaj razgovor oi u oi. Poslau svoja kola po tebe.
Pozvae te preko razglasa kada stignu."
"Da, ser", ree on praznom ekranu.
Turman je pio kafu skoro itav sat, zagledan u novine iako ih nije zaista itao.
Onda ga pozvae i saoptie mu da ga generalova limuzina eka u delu za
dolaske.

Otiao je tamo i zaudio se kada je video da limuzinu vozi ljudski voza, sitna,
mlada ena-vodnik u sveanoj zelenoj uniformi. Otvorila mu je zadnja vrata.
Prozori su bili neprozirni, kao ogledala.
Sedita su bila duboka i meka, ali prekrivena neudobnom plastikom. ena mu
nije rekla ni re, ali on je ukljuio muziku, neku laki dez. Ona nije ni vozila,
osim to je pritisnula dugme. itala je staromodnu Bibliju od hartije i
prenebregavala otupljujuu jednolinost ogromnih, sivih Grosmanovih modula u
kojima je bila smetena po desetina miliona ljudi. Turmana su oni zbog neega
opinjavali. Ko bi dobrovoljno iveo na taj nain? Naravno, veinu je verovatno
regrutovala vlada, tako da samo eka da i njihov vojni rok zapone.
Putovali su du reke, u zelenom pojasu, nekoliko milja, a onda poeli da se
uspinju u spirali do ulazne rampe irokog autoputa koji je vodio u Pentagon, koji
se, zapravo, sastojao od dva petougla - manje istorijske zgrade ugnedene unutar
one u kojoj se obavljao najvei deo posla. Mogao je da vidi itavu graevinu
nekoliko sekundi, a onda su kola skrenula nanie po dugakom betonskom luku
prema odreditu.
Limuzina se zaustavila ispred odeljka za utovar, identifikovanog samo
oljuspanim utim slovima BLKRDE21. ena spusti Bibliju, izie i otvori
Turmanova vrata. "Ser, molim vas da poete za mnom."
Prooe kroz automatska vrata pravo u lift, iji su se zidovi sastojali od
beskonane regresije ogledala. ena prisloni ruku uz ploicu i ree: "General
Blejzdel."
Lift je mileo skoro minut, dok je Turman gledao u milion Turmana nanizanih u
etiri smera i pokuavao da ne zuri iz raznih privlanih uglova u svoju pratilju.
Zaluenica za Bibliju nije bila njegov tip. Ali imala je zgodno dupe.
Vrata se otvorie pred utihnulom i krto opremljenom recepcijom. ena ode za
pult i ukljui konzolu. "Recite generalu da je ovde porunik Turman." Zau se
apat i ona klimnu glavom. "Hodite sa mnom, ser."

Sledea prostorija vie je odgovarala jednom general-majoru. Drvene oplate,

prave slike na zidovima, panoramski prozor na kome se videla planina
Kilimandaro. Jedan zid sa nagradama, pohvalama i holo-snimcima generala sa
etiri predsednika.
Stari gospodin se graciozno die iza ogromnog, istog stola. Oito je bio atleta i
oi su mu sijale.
"Porunie, molim vas, sedite ovde." On pokaza na dve kone, tapacirane
fotelje. Pogleda enu. "Dovedite gospodina Kerua."
Turman sede sa izrazom nelagodnosti. "Ser, nisam siguran koliko bi ljudi trebalo
da..."
"O, gospodin Keru je civil, ali moemo mu verovati. On je specijalista za
informacije. Prikljuie se sa vama i utedeti nam dosta vremena."
Turman oseti nagovetaj migrene. "Ser, da li je to krajnje neophodno?
Prikljuivanje..."
"O, da. Da. Taj je ovek sudski vetak za svedoenje putem prikljuivanja u
saveznom sudskom sistemu. udo od oveka, pravo udo."
udo ue bez rei. Liio je na sopstvenu votanu figuru. Formalna tunika i
kravata od uzice.
"On", ree, a general klimnu glavom. Ovaj sede u drugu fotelju i izvue dva
kabla prikljuka iz kutije na stolu izmeu njega i Turmana.
Turman zausti da objasni, ali se onda samo prikljui. Keru uini isto.
Turman se ukoi i zakoluta oima. Keru ga je promatrao sa zanimanjem i poeo
je da teko da die, dok su mu grake znoja izbijale po elu.
Nekoliko minuta kasnije, on se iskljui, a Turman klonu u olakanje nesvestice.
"To mu je teko palo", ree Keru, "ali imam prilino zanimljivih informacija."
"Jesi li pokupio sve?" upita general.
"Sve to nam treba, i vie."

Turman se zakalja i lagano se uspravi u normalan sedei poloaj. Pritisnu elo

jednom akom i poe da masira slepoonicu drugom. "Ser... da li bih mogao da
dobijem sredstvo protiv bolova?"
"Naravno... vodnie?" Ona izie i vrati se sa aom vode i pilulom.
On proguta to sa zahvalnou. "Dobro... ser. ta emo sad?"
"Sledee to e ti da uradi, sinko, jeste da se malo odmori. Vodnik e te
odvesti u hotel."
"Ser, nemam knjiicu sa sledovanjima, niti novac. Sve mi je ostalo u Portobelu;
bio sam u pritvoru."
"Ne brini. Mi emo se pobrinuti za sve."
"Hvala, ser." Glavobolja je jenjavala, ali morao je da zatvori oi u ogledalima
obloenoj kabini lifta, ili da se suoi sa mogunou da posmatra sebe kako
povraa hiljadu puta odjednom.
Limuzina je bila na istom mestu. On se zahvalno zavue na meku, klizavu
plastiku.
ena zatvori njegova vrata i ue napred. "Taj hotel", upita je on, "je li negde u
centru grada?"
"Ne", ree ona i ukljui motor. "U Arlingtonu." Ona se okrenu, podie prigueni
automatik kalibra 22 i opali mu jednom u levo oko. On zagreba za ruicom
vrata, a ona se nagnu i opali mu jo jednom, sa bliskog rastojanja, u slepoonicu.
Naini grimasu zbog nereda i pritisnu dugme koje je kola usmerilo prema
groblju.

78.
Marti je svoju neoekivanu vest doneo tako to je doveo prijatelja na doruak.
Jeli smo hranu iz maina, kao i obino za jutarnji obrok, kada je Marti uao sa
nekim koga isprva nisam prepoznao. Ipak, osmehnuo se, i ja se setih dijamanta
koji mu je bio usaen u prednji zub.

"Vojnik Benjo?" On je bio jedan od straara-mehaniara koje je zamenio moj

stari vod.
"Od krvi i mesa, vodnie." On se rukova sa Amelijom i predstavi se, pa sede i
nasu sebi olju kafe.
"Pa, ta ima novo?" upitah ja. "Nije se primilo?"
"Ne." On se ponovo isceri. "Novo je to da nije trebalo dve nedelje."
"ta?"
"Ne traje dve nedelje", ree Marti. "Benjo je humanizovan, kao i svi ostali."
"Ne shvatam."
"Tvoj stabilizator, Kendi, bila je u petlji. I to je zavrilo posao! Treba samo oko
dva dana, ako si prikljuen sa nekim ve humanizovanim."
"Ali... zato je onda Defersonu trebalo pune dve nedelje?"
Marti se nasmeja. "Nije! On je bio jedan od njih posle par dana, ali ljudi to nisu
prepoznali, jer je bio prvi - i bio je od samog poetka ve devedeset odsto za to.
Svi, ukljuujui i Defersona, usredsredili su se na Ingrama, a ne na njega."
"Ali onda uzmete nekog poput mene", ree Benjo, "ko ne podnosi tu zamisao od
samog poetka - i ko nije ba neka cveka - do avola, svi su shvatili kada sam
ja preobraen."
"Pa, jesi li preobraen?" upita Amelija. On se uozbilji i poe da klima glavom.
"Nisi ogoren zbog toga to si... izgubio ono to si nekada imao?"
"Teko je to objasniti. Ja sam i dalje ono to sam nekada bio. Ali vie sam svoj
nego ranije, shvatate?" On bespomono mahnu obema rukama. "Hou da kaem,
ni za ivu glavu ne bih bio u stanju da ustanovim kakav sam zaista, iako je to
sve vreme bilo prisutno. Bilo je potrebno da mi drugi pokau."
Ona se osmehnu i zavrte glavom. "Zvui poput nekog verskog preobraenja."
"Pa, donekle i jeste", rekoh ja. "Kod Eli je i bukvalno to bilo u pitanju." Nije
trebalo to da kaem; ona se smrknu. Uhvatih je za ruke.
Za trenutak, svi su utali. "Dakle", ree Amelija. "Kako ovo utie na satnicu?"

"Da smo to znali pre nego to je sve poelo, znatno bi nas ubrzalo - i, naravno,
tako e i biti na dui rok, kada iziemo odavde da promenimo svet.
Sada nam je ograniavajui inilac raspored operacija. Planiramo da poslednji
komplet implanta ugradimo trideset prvog. Tako, do treeg avgusta, trebalo bi
da imamo zgradu punu preobraenika, od generala do redova."
"ta je sa ratnim zarobljenicima?" upitah ja. "Meklahlin njih nije preobratio za
dva dana, zar ne?"
"Opet, samo da smo znali. Nikada se nije prikljuivao sa njima na due od po
nekoliko sati u nizu. Bilo bi dobro znati da li to deluje na hiljade ljudi
odjednom."
"Kako znate da li je ovako ili onako?" upita Amelija. "Dve nedelje ako su svi
samo 'normalni' ljudi; dva dana ako je jedan od izabranih sve vreme s njima. Ne
znate nita o meufazama."
"Tako je." On protrlja oi i iskrivi lice. "A nemamo vremena za opite. Treba da
se obave oaravajua nauna ispitivanja, ali kao to smo rekli u Sv. Vartu, jo
nismo sasvim doli do nauke." Zazvoni mu telefon. "Samo malo."
On dodirnu naunicu i poslua, zurei. "Dobro... javiu ti se. Da." Zavrte
glavom.
"Nevolje?" upitah ja.
"Ne mora nita da znai; a moe da bude i katastrofa. Ostali smo bez kuvara."
Bio mi je potreban trenutak da reagujem. "Turman je pobegao?"
"Da. Projezdio je sino kraj straara, odmah poto si ti... poto je Gavrila umrla."
"Nema pojma kuda je otiao?"
"Mogao bi da bude bilo gde. Moda je dole, u gradu, gde se provodi. Benjo, ti si
se prikljuio s njim?"
"A-a. Ali Mones jeste, a ja sam sa Monesom sve vreme. Pa sam pokupio malo
toga. Ali ne mnogo, znate, zbog njegovih glavobolja."
"Ima li neki posredan utisak o njemu?"

"Obian momak." On protrlja bradu. "Mislim da je bio malo vie armijski

nastrojen od veine. ini mi se da mu se zamisao o vojsci prilino dopadala."
"Znai, nije mu se mnogo dopadala naa zamisao."
"Ne znam. Valjda nije."
Marti pogleda na sat. "Imam operaciju za dvadeset minuta. Do jedan u da
radim prikljuke. Dulijane, hoe da ga pronae?"
"Uradiu koliko budem mogao."
"Benjo, prikljui se sa Monesom i svima koji su bili sa Turmanom. Moramo da
znamo koliko zna."
"Svakako." On ustade. "Mislim da je on dole, u sali za razonodu."
Gledali smo kako odlazi. "On makar nije mogao da zna za generala."
"Za Rozera nije", ree Marti. "Ali mogao je da doe do imena Gavrilinog efa,
Blejzdela, preko nekog od ljudi iz Gvadalahare. To je ono to elim da
ustanovim." On ponovo pogleda na sat. "Pozovi Benjoa za jedan sat. I proveri
sve letove za Vaington."
"Uradiu koliko budem mogao, Marti. Kada jednom izie iz Porta, do avola,
mora da postoji deset hiljada naina da stigne do Vaingtona."
"Da, tako je. Moda bi trebalo samo da saekamo i vidimo hoe li se Blejzdel
javiti."
I zaista, samo to nije.

79.
Blejzdel je nekoliko minuta razgovarao sa Keruom - pravo 'uitavanje'
informacija dobijenih prikljuivanjem zahtevalo je nekoliko sati ispitivanja
pacijenta pod hipnozom, pomou maine, ali on je saznao da postoji nekoliko
praznih dana, od vremena kada je Gavrila bila prikljuena u Gvadalahari pa do
njene smrti na udaljenosti veoj od hiljadu milja. ta je to saznala, kad je tako
otila u Portobelo?

Ostao je u kancelariji dok nije dobio ifrovanu poruku svog vozaa o tome da su
stvari sreene, a onda se odvezao sam kui - ta ekscentrinost ponekad je bila
korisna.
iveo je sam, sa robotskom poslugom i straarima-prainarima, u palati na
Potomaku udaljenoj manje od jednog sata vonje od Pentagona. Kua iz
osamnaestog veka sa originalnim drvenim gredama i daanim podom
izvitoperenim od starosti, uklapala se u njegovu predstavu o sebi - o oveku ija
je sudbina bila od roenja, bez obzira na sve povlastice steene tim inom, da
izmeni istoriju sveta.
A sada mu je sudbina bila da svet okona.
Sipao je sebi dnevnu porciju od jedne unce viskija u kristalnu au i seo da
pregleda potu. Kada je ukljuio konzolu, pre pojavljivanja indeksa, treperavo
svetlo saoptilo mu je da ga eka papirna pota.
Neobino. On zatrai od kolica da odu po to, i ona se vratie sa jednim jedinim
pismom, bez povratne adrese, poslatim tog jutra iz Kanzas Sitija. Zanimljivo,
imajui u vidu prisnost nekih vidova njihovog odnosa, da nije prepoznao
Gavrilin rukopis na kovertu.
Proitao je dvaput kratku poruku, a onda je spalio. Stanton Rozer je najopasniji
ovek u Americi? Malo verovatno, i vrlo zgodno: imali su zakazanu partiju
golfa u subotu ujutro, u Kantri klubu Betezda. Golf moe da bude opasna igra.
Preskoio je potu i otvorio liniju do svog kompjutera na poslu. "Dobro vee,
generale", ree ovaj paljivo moduliranim bespolnim glasom.
"Izlistaj mi svaki projekt sa oznakom 'tajno' ili veom zatitom, koji je u
proteklom mesecu - ne u proteklih osam nedelja - zapoela kancelarija za
upravljanje snagama i osobljem. Izbrii sve to nema nikakve veze sa generalom
Stantonom Rozerom."
Na listi su bila samo tri projekta; iznenadilo ga je koliko je malo Rozerovih
poslova bilo strogo poverljivo. Ali jedan od tih 'projekata' bio je praktino dosje

raznovrsnih strogo poverljivih postupaka, sa 248 unosa. Oznaio je taj i

pogledao ostala dva, izdvojena poto su bila 'strogo strogo poverljiva'.
inilo se da su meusobno nepovezani, osim to su oba projekta zapoeta istog
dana, i - aha! - oba su bila u Panami. Jedan je bio eksperiment sa pacifikacijom
zatvorenika u logoru za ratne zarobljenike; drugi, procena uprave u Fort Hauelu
u Portobelu.
Zato mu Gavrila nije dala vie detalja? Prokletstvo, koliko je samo ta ena bila
sklona dramatici.
Kada je otila u Panamu? To se moglo lako proveriti. "Pokai mi zahteve za
putne vauere AOPSI-ja u poslednja dva dana."
Zanimljivo. Kupila je kartu za Portobelo pod ifrovanim enskim imenom, a
kartu za Zonu Kanala pod ifrovanim mukim imenom. Kojim je letom zaista
otila? Poruka je bila na memorandumu 'Aeromeksika', ali to nije bilo od
pomoi; oba leta koristila su istog prevoznika.
Pa, koji je identitet koristila u Gvadalahari? Kompjuter je rekao da niko sa ta
dva ifrovana imena nije doleteo u grad u protekle dve nedelje, ali dalo se
pretpostaviti da se ona ne bi muila da se preruava u mukarca u potrazi za tom
enom. Dakle, verovatno se preruila da je ne bi primetili pri iskrcavanju iz
aviona.
Zato Panama, zato Zona Kanala, zato veza sa tunjavim, matorim Stantonom?
Zato se nije naprosto vratila u Drave, poto je teorija te proklete ene o
Projektu Jupiter zapljusnula sve mogue vesti?
Pa, znao je odgovor na to poslednje pitanje. Gavrila je gledala vesti tako retko
da verovatno nije znala ni ko je predsednik. Kao da je zemlja sada uopte i imala
pravog predsednika.
Naravno, Zona Kanala mogla je da predstavlja varku. Odatle je mogla da stigne
u Portobelo za tri minuta. Ali zbog ega bi uopte ila na neko od tih mesta?

Rozer je bio klju. Rozer je zatitio naunicu sakrivi je u jednoj od te dve baze.
"Daj mi spisak smrtnih sluajeva Amerikanaca u Panami u poslednja dvadeset
etiri sata, bez povezanosti sa borbama."
U redu: dva su bila u Fort Hauelu, mukarac-redov poginuo na dunosti, van
borbe - i neidentifikovana ena, ubijena. Detalji su se, po potrebi, mogli dobiti u
kancelariji za upravljanje snagama i osobljem, to nije bilo nimalo iznenaujue.
Dodirnuo je oznaku za mukarca, iji su podaci bili poverljivi, i ustanovio da je
ovaj ubijen dok je straario pred zgradom centralne uprave. To mora da je
obavila Gavrila.
Tiha zvonjava, i slika islednika Kerua pojavi se u uglu ekrana. On to dodirnu i
pojavi se izvetaj u hipertekstu od stotinu hiljada rei. On uzdahnu i odlui da
sipa jo jednu uncu viskuja, u kafu.

80.
Bilo nam je prilino tesno u Zgradi 31. Ljudi u Gvadalahari bili su previe
ranjivi; nije postojao nain da se ustanovi koliko Blejzdel ima ludaka poput
Gavrile na raspolaganju. Otud se u naem administrativnom eksperimentu
iznenada pojavila potreba za nekoliko desetina civilnih konsultanata, koji su se
sastojali od bratije iz 'Specijala subotom uvee' i Dvadesetoro. Alvares je ostao
uz nanofabriku, ali svi ostali umakli su u roku od dvadeset etiri sata.
Nisam bio siguran da je to dobra zamisao - najzad, Gavrila je ubila gotovo isto
onoliko ljudi ovde, koliko i u Gvadalahari. Ali straari su sada zaista straarili;
tri prainara patrolirala su umesto jednog.
To je pojednostavilo raspored humanizacije. Organizovali smo se za korienje
Dvadesetoro, jedno po jedno, preko bezbedne telefonske linije klinike u
Gvadalahari. Kada se budu fiziki nali u Zgradi 31, moi emo da ih koristimo
po etvoro odjednom, uz rotaciju.
Nisam se toliko radovao dolasku Dvadesetoro koliko ostalima - mojim starim
prijateljima koji su sada sa mnom delili nesposobnost za itanje tuih misli. Svi

prikljueni bili su potpuno zaokupljeni ogromnim projektom, u kome smo

Amelija i ja bili svedeni na status retardiranih pomagaa. Bilo je dobro nalaziti
se u drutvu ljudi sa nekoliko obinih, nekosmikih problema. Ljudi koji imaju
vremena za moje obine probleme. Poput problema izazvanog time to sam po
drugi put postao ubica. Bez obzira na to koliko je ona to zasluila i sama
izazvala, ipak je moj prst bio na obarau, moja glava puna neizbrisive slike
njenih poslednjih uasavajuih trenutaka.
Nisam eleo to da pominjem Ameliji, ni sada, ni ko zna koliko jo.
Riza i ja smo te noi sedeli napolju, na travnjaku, i pokuavali da razaberemo
nekoliko zvezda skrivenih u sjaju gradskih svetiljki.
"To nije moglo da ti zasmeta koliko i deak", ree on. "Ako je iko to zasluio,
ona je."
"O, do avola", rekoh ja i otvorih drugo pivo. "Na intuitivnom nivou, potpuno je
nevano ko su oni bili i ta su radili. Klincu se samo pojavila crvena taka na
grudima i preturio se. Gavrili sam razbacao creva, mozak i jebene ruke po
itavom hodniku."
"I misli i dalje na to."
"Ne mogu drugaije." Pivo je jo bilo hladno. "Kad god mi zakre creva ili me
neto tamo dole zaboli, vidim je raereenu. I znam da i sam imam isto to
unutra."
"Ali takve stvari si i ranije viao."
"Nikad ih nisam izazvao. Tu je razlika velika."
Nastade neprijatna tiina. Riza pree vrhom prsta po rubu vinske ae, ali um je
bio poput tihog itanja. "Pa, hoe li ponovo da pokua?"
Umalo nisam rekao: ta da ponovo pokuam? - ali Riza me je dobro poznavao.
"Mislim da nee. Ko e ga znati? Dok ne umre od neeg drugog, uvek moe
da izvri samoubistvo."
"Hej, nikada o tome nisam ba tako mislio. Hvala."
"I mislio sam da te treba malo obodriti."

"Aha, dobro." On liznu prst i ponovo pokua s aom, bez rezultata. "Hej, je li
ovo vojnika vinska aa? Kako mislite da pobedite u ratu bez pristojne
staklarije?"
"eliimo se."
"Pa, uzima li lekove?"
"Antidepresive, da. Mislim da neu to da uradim."
Zaprepastio sam se kada sam shvatio da itav dan nisam pomiljao na
samoubistvo, sve dok Riza nije pokrenuo tu temu. "Stvari moraju krenuti
nabolje."
Prosuo sam pivo kada sam zalegao na tle. Onda je i Riza registrovao taj zvuk rafalnu paljbu - i pridruio mi se na zemlji.

81.
Agencija za odbrambene projekte savremenog istraivanja nema sopstvene
borbene trupe. Ali Blejzdel jeste bio general-major, a meu njegovim tajnim
kolegama po religiji bio je i Filim Kramer, potpredsednik Sjedinjenih Drava.
Kramerov primat u Nacionalnom savetu bezbednosti, naroito u svetlosti
odsustva nadzora najneodgovornijeg predsednika od Endrua Donsona,
omoguio mu je da Blejzdelu odobri dve neuvene akcije. Jedna je bila
privremena vojna okupacija Laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni, da bi se
sutinski spreilo da bilo ko pritisne dugme koje e okonati Projekt Jupiter.
Druga je bila 'kaznena ekspedicija' pod njegovom kontrolom u Panami, zemlji sa
kojom Sjedinjene Drave nisu bile u ratu. Dok su senatori i sudije grmeli i
istupali javno zbog te dve upadljivo nelegalne akcije, angaovani vojnici
opremili su se, ukrcali i krenuli na izvrenje nareenja.
Akcija u LMP-u bila je trivijalno laka. Konvoj se tamo zaustavio u tri ujutro i
isterao napolje sve radnike none smene, a onda okupirao zgradu. Pravnici su
bili oduevljeni, kao i uporna antivojna manjina u Americi. Neki naunici

smatrali su da je slavlje preuranjeno. Ako vojnici tamo ostanu nekoliko nedelja,

ustavna pitanja postae nebitna.
Napad na pravu vojnu bazu nije bio tako jednostavan. Jedan brigadni general
napisao je borbeno nareenje i umro nekoliko sekundi kasnije, kada ga se reio
lino general Blejzdel. Po nareenju, vod lovaca/ubica, zajedno sa etom za
podrku, krenuo je kratkim skokom od Kolona do Portobela, navodno da ugui
pobunu izdajnikih amerikih trupa. Iz bezbednosnih razloga, naravno da im je
bilo zabranjeno da kontaktiraju bazu u Portobelu, i znali su vrlo malo toga osim
injenice da je pobuna ograniena na centralnu komandnu zgradu. Trebalo je da
preuzmu kontrolu nad njom i saekaju dalja nareenja.
Major koji im je komandovao odaslao je upit zbog ega pobunu, ako je ve tako
ograniena, nije uguila eta koja se ve nalazi u bazi. Nije bilo odgovora, jer je
general bio mrtav, pa je major morao da pretpostavi da je itava baza
potencijalno neprijateljska. Na mapi se videlo da je Zgrada 31 zgodno blizu
vode, pa je improvizovao amfibijski napad: prainari su zagacali u vodu na
pustoj plai severno od baze i pod vodom peke preli nekoliko milja.
U pokretu pod vodom, tako blizu obale, izbegli su podmorsku odbranu, to je
bio nedostatak koji je major zabeleio za svoj budui izvetaj.

82.
Jedva sam mogao da poverujem u ono to sam video: prainar protiv prainara.
Dve maine izile su iz vode i uale su na plai, gaajui prainare na strai.
Preostala straarska maina ostala je iza ugla zgrade, spremna da se ukljui,
drei prednju stranu na oku.
Nas oigledno niko nije primetio. Prodrmao sam Rizi rame kako bih privukao
njegovu panju - bio je opinjen pirotehnikom dvoboja - i apnuo: "Ostani dole!
Za mnom!"
Otpuzali smo do grmlja, a onda otrali pognuti do ulaznih vrata zgrade. Straardustabanlija na kapiji ugledao nas je i ispalio hitac upozorenja - ili loe

nanianio - iznad naih glava. Dreknuo sam 'Strela!' to je bila dnevna lozinka, i
to je oigledno upalilo. I tako nije trebalo da gleda prema nama, ali mogao sam
da mu na to skrenem panju drugi put.
Upali smo kroz uska vrata poput dva komiara iz burleski i naleteli na slepog
prainara, onog kog je Gavrila otetila. Nismo ga poslali na popravak zato to
nismo eleli da odgovaramo na pitanja, a inilo nam se da je etiri prainara
mnogo. Pre nego to smo se nali usred rata.
"Lozinka", dreknu neko. Rekoh: "Strela", a Riza, u elji da pomogne, ree
"Strelac", to je bio naslov filma koji sam propustio. Ipak, bilo je dovoljno blizu.
ena koja je kleala iza recepcije i navodila prainara, mahnu nam da proemo.
unuli smo kraj nje. Ja nisam bio u uniformi. "Ja sam vodnik Klas. Ko je na
dunosti?"
"Boe, ne znam. Moda Saton. Ona mi je rekla da siem ovamo i navodim
mainu." Napolju, iza, odjeknue dve bune eksplozije. "Znate li ta se, kog
avola, deava?"
"Napali su nas nai, to je sve to znam. To, ili se neprijatelj konano doepao
prainara."
ta god bilo, shvatio sam da napadai moraju da se kreu brzo. ak i da nema
drugih prainara u bazi, za koji minut stigli bi nam letai.
Ona je mislila na isti nain. "Gde su letai? Trebalo je do sada da se pojave."
Tako je; oni su uvek bili na dunosti, uvek prikljueni. Zar je bilo mogue da su
savladani? Ili su imali nareenje da se ne meaju?
U Zgradi 31 nije postojalo nita poput 'operativne sale', poto se odatle nikad
nije upravljalo bitkama. ena-vodnik ree da je porunik Saton u trpezariji, pa
krenusmo tamo. Podrumska prostorija bez prozora, bila je verovatno
najbezbednija, za sluaj da prainari ponu da rue zgradu.
Saton je sedeo za stolom sa pukovnikom Lajmanom i porunikom Fanom, koji
su bili prikljueni. Marti i general Pejdel, obojica prikljueni, bili su za drugim
stolom, sa vodnikom tree klase Gilpatrikom, koji se nervozno vrpoljio.

Nekoliko desetina dustabanlija i iskljuenih mehaniara ualo je okolo sa

orujem i ekalo. Ugledao sam Ameliju u gomili civila ispod tekog metalnog
stola za serviranje i mahnuo.
Pejdel se iskljui i prui kabl vodniku, koji se prikljui. "ta se deava, ser?"
upitah ja.
Zaudo, prepoznao me je. "Ne znam mnogo, vodnie Klas. To su trupe Saveza,
ali ne moemo da stupimo u vezu s njima. Kao da su doli s Marsa. A ne
moemo da dobijemo ni bataljon ni brigadu."
"Gospodin Larin - Marti - pokuava da podrije njihovu komandnu strukturu,
onako kako je uinio ovde, preko Vaingtona. Deset naih mehaniara eka na
liniji, mada nisu u kavezima."
"Dakle, mogu da preuzmu kontrolu, ali ne i da izvedu ita sloeno."
"Mogli bi da hodaju okolo, koriste jednostavno oruje. Moda je dovoljno da
nateraju prainare da samo stoje tamo, ili legnu. Bilo ta, samo da ne napadaju."
"Veze sa letaima i mornaricom preseene su nam, izgleda ba ovde, u zgradi."
On pokaza prema drugom stolu. "Porunik Fan pokuava da se probije."
Zau se nova eksplozija, dovoljno snana da zatrese posue. "Valjda bi neko
ovo primetio."
"Pa, svi znaju da je zgrada izolovana zbog strogo poverljive vebe simulacije.
Sva ova guva mogla bi da predstavlja samo specijalne efekte obuke."
"Dok nas ne budu zaista digli u vazduh", rekoh ja.
"Da su nameravali da unite zgradu, mogli su to da uine u prvoj sekundi
sukoba."
Vodnik se iskljui. "Sranje. Izvinite, ser." Gore se zau buni prasak. "Gotovi
smo. etiri prainara protiv deset, nismo imali nikakvih izgleda."
"Imali?" rekoh ja.
Marti se iskljui. "Sredili su sva etiri. Unutra su."

Sjajni crni prainar doklopara do vrata trpezarije, naikan orujem. Mogao je

da nas pobije za tren. Nisam pomerio ni mii, izuzev onog kapka koji mi se
nevoljno trzao.
Njegov kontraalt bio je dovoljno glasan da nas zabole ui. "Ako se budete
povinovali nareenjima, nema razloga da iko bude povreen. Svi sa orujem,
spustite ga na pod. Svi se pomerite do zida naspram mene, tako da vam se ruke
vide." Ustuknuo sam, podignutih ruku.
General je ustao malo prebrzo i cevi lasera i mitraljeza obrnue se prema njemu.
"Ja sam brigadni general Pejdel, najvii prisutni oficir..."
"Da. Va identitet je potvren."
"Znate li da ete zbog ovoga biti izvedeni pred vojni sud? Da ete ostatak ivota
provesti..."
"Ser, izvinite, ali imam nareenje da zanemarim svaiji in u ovoj zgradi.
Nareenje je od general-majora, koji e, koliko znam, doi ovamo. Uz duno
potovanje, predlaem da ga saekate i pretresete ovo sa njim."
"Pa, zar ete me ubiti ako ne odem do tog zida podignutih ruku?"
"Ne, ser. Ispuniu prostoriju agensom za povraanje i neu ubiti nikoga ko ne
uzme oruje."
Vodnik preblede. "Ser..."
"U redu je, vodnie. I sam sam to iskusio." General smrknuto prie zidu sa
rukama u depovima.
Iza se pojavie jo dva prainara, zajedno sa nekoliko desetina ljudi sa ostalih
spratova, i ja zauh slabi zvuk dolaska teretnog helikoptera; potom i malog
letaa. Sleteli su na krov i utihnuli.
"Je li to va general?" upita Pejdel.
"Ne znam, ser." Minut kasnije, ue gomila peadinaca, deset, zatim jo deset.
Nosili su kamuflane kombinezone sa mreama na glavama, bez oznaka ina ili
jedinice. To ba moe da izazove nervozu. Ostavili su sopstveno oruje napolju i
prikupili pune naramke sa poda.

Jedan od njih skinu kombinezon i odbaci kapuljau. Bio je elav, ako se izuzme
nekoliko vlasi sede kose. Izgledao je ljubazno uprkos uniformi general-majora.
Prie generalu Pejdelu i oni salutirae jedan drugome. "Hou da razgovaram sa
doktorom Martijem Larinom."
"General Blejzdel, pretpostavljam", ree Marti.
On mu prie i osmehnu se. "Moramo da popriamo, naravno."
"Naravno. Moda moemo jedan drugoga da preobratimo."
On se obazre i zagleda u mene. "Vi ste crni fiziar. Ubica." Klimnuh glavom.
On onda pokaza na Ameliju. "I doktor Harding. Hou da svi poete sa mnom."
Pri izlasku, on kucnu prvog prainara. "Poi sa mnom da bi me titio", ree,
osmehujui se. "Da porazgovaramo u kancelariji doktorke Harding."
"Ja, zapravo, nemam kancelariju", ree ona, "ve samo sobu." inilo se da se
trudi da ne pogleda prema meni. "Sobu 241."
Tamo smo imali oruje. Zar je smatrala da mogu da potegnem bre od
prainara? Izvinite, generale; samo da otvorim ovu ladicu i vidim ta tamo ima.
Ups, Dulijan spren.
Ali, to bi mogla da bude jedina prilika sa njim.
Prainar je bio prevelik da bismo svi stali u teretni lift, pa smo se popeli
stepenicama. Blejzdel je iao na elu, brzim korakom. Marti se malo zadihao.
General se oigledno razoarao to soba 241 nije bila puna epruveta i tabli za
pisanje. Uteio se umbirovim pivom iz hladnjaka.
"Pretpostavljam da vas zanima moj plan", ree.
"Ne ba", ree Marti. "To je obina fantazija. Ne moete spreiti neumitno."
On se nasmeja, tiho i veselo, umesto ludakim kikotom. "Imam LMP."
"Ma, dajte."
"Istina je. Predsedniko nareenje. Tamo noas nema naunika. Samo meni
odanih trupa."
"Svi su oni u Bojem ekiu?" upitah ja.

"Svi komandanti", ree on. "Ostali su samo kordon, koji treba da zadri svet
nevernika dovoljno daleko."
"Izgledate kao normalna osoba", ree Amelija, slagavi kroz zube. "Zato elite
kraj ovom divnom svetu?"
"Vi ne mislite zaista da sam ja normalan, doktore Harding, ali varate se. Vi
ateisti u kulama od slonovae nemate pojma kako se pravi ljudi oseaju. Kako je
ovo savreno."
"Ubijanje svega postojeeg", rekoh ja.
"Vi ste jo gori od nje. Ovo nije smrt; ovo je preporod. Bog je vas, naunike,
upotrebio kao orue, da bi mogao sve da proisti i zapone iznova."
Na neki ludaki nain, to je imalo smisla. "Vi ste potpuno ludi", rekoh.
Prainar se obrnu da bi me pogledao. "Dulijane", ree dubokim glasom. "Ja
sam, Klod." Pokreti su mu bili nesigurni i drhtavi, po emu se videlo da se ne
nalazi u kavezu, zagrejan, ve da upravlja prainarom sa daljinskog prikljuka.
"ta se ovde deava?" upita Blejzdel.
"Algoritmi za transfer su upalili", ree Marti. "Vai ljudi vie ne kontroliu
prainare. Ve nai."
"Znam da to nije mogue", ree on. "Obezbeenje..."
Marti se nasmeja. "Tako je. Obezbeenje protiv transfera kontrola izuzetno je
sloeno i mono. To dobro znam. Ja sam ga ugradio."
Blejzdel pogleda prainara. "Vojnie. Izii iz ove prostorije."
"Nemoj, Klode", ree Marti. "Moda e nam zatrebati."
Ostao je na mestu, blago zaljuljan. "To je bilo neposredno nareenje jednog
general-majora", ree Blejzdel.
"Znam ko ste, ser."
Blejzdel skoi prema vratima, iznenaujue brzo. Prainar posegnu da ga zgrabi
za ruku, ali ga umesto toga obori na pod i ugura ga natrag u sobu.
On ustade lagano i otrese prainu sa sebe. "Znai, ti si jedan od tih
humanizovanih."

"Tako je, ser."

"Misli da ti to daje pravo da ne poslua nareenje pretpostavljenih?"
"Ne, ser. Ali moja nareenja obuhvataju i procenu vaih postupaka, kao i
nareenja oveka koji je mentalno bolestan i nije odgovoran."
"I dalje mogu da naredim da te streljaju!"
"Pretpostavljam da moete, ser, ukoliko budete u stanju da me naete."
"O, znam ja gde ste vi. Kavezi za mehaniare koji slue straarima ove zgrade
nalaze se u podrumu, u severoistonom uglu." On stisnu naunicu. "Majore
Leen. Javite se." On je stisnu ponovo. "Javite se."
"Iz ove sobe ne odailje se nita osim statikog uma, ser, izuzev na mojoj
frekvenciji."
"Klode", rekoh ja, "zato ga naprosto ne ubije?"
"Zna da to ne mogu da uradim, Dulijane?"
"Moe da ga ubije da bi sebe spasao."
"Da, ali njegova pretnja da e pronai moj kavez nije stvarna. Zapravo, moje
telo nije tamo."
"Ali, gledaj. On ne samo da e ubiti tebe, ve i itav svet. itavu Vaseljenu."
"Zavei, vodnie", zarea Blejzdel.
"Nema istijeg sluaja samoodbrane, ak ni da ti prisloni pitolj uz glavu."
Prainar je utao jedan dugi trenutak, sa orujem kraj boka. Laser se podie
donekle, pa pade natrag. "Ne mogu, Dulijane. Iako se slaem s tobom. Ne
mogu da ga hladnokrvno ubijem."
"Recimo da te zamolim da izie iz sobe", rekoh ja. "Da stane u hodnik. Da li
bi to mogao?"
"Naravno." On se istetura i skinu pare dovratka ramenom.
"Amelija... Marti... molim vas, idite i vi tamo." Otvorih gornju ladicu komode.
Pitolj sa cevicama imao je jo dva punjenja. Izvadih ga.
Amelija ugleda pitolj i zamuca neto.

"Samo iziite naas." Marti je zagrli i oni nespretno istupie, poput rakova, kroz
vrata.
Blejzdel se uspravi. "Tako. Znai, ti nisi jedan od njih. Humanizovanih."
"Zapravo, na pola sam puta. Bar ih razumem."
"A opet, ubio bi oveka zbog njegove vere."
"Ubio bih i roenog psa da je zaraen besnilom." Otkoih pitolj.
"Kakav si ti to avo?"
Nianska laserska taka zaigra mu u sreditu grudi. "Upravo to otkrivam."
Povukoh obara.

83.
Prainar se nije meao kada je Dulijan opalio i gotovo bukvalno prepolovio
Blejzdela. Deo tela oborio je svetiljku i soba se nala u mraku izuzev svetla koje
je dopiralo iz hodnika. Dulijan je stajao ukoeno i sluao mokre zvuke lea u
padu.
Prainar dokliza iza njega. "Daj mi pitolj, Dulijane."
"Ne. Tebi on nije od koristi."
"Plaim se za tebe, stari prijatelju. Daj mi oruje."
Dulijan se okrenu u polusvetlu. "O. Shvatam." On zataknu pitolj za opasa.
"Ne brini, Klode. To mi ne smeta."
"Sigurno?"
"Sasvim sigurno. Pilule, moda. Pitolji, ne." On obie prainara i izie u
hodnik. "Marti, koliko imamo nehumanizovanih ljudi?"
Martiju je trebalo malo da se pribere kako bi odgovorio. "Pa, dosta ih je na pola
puta. Svi koji su se oporavili posle operacije ili su humanizovani ili prikaeni."
"Koliko ih onda ima koji nisu operisani? Koliko ljudi u ovom krilu moe da se
bori?"
"Moda dvadeset pet, trideset. Veina ih je preko, u krilu E. Oni koji nisu dole
pod straom."

"Hajdemo tamo. Da pronaemo to vie oruja."

Klod prie iza njega. "Imamo dosta NSD-a u starim prainarima" - donekle
pacifistikog naoruanja sa nesmrtonosnim dejstvom - "i deo toga sigurno je
ispravan."
"Uzmi to, onda. Nai emo se u krilu E."
"Hajdemo poarnim stepenitem", ree Amelija, "Moemo da se odunjamo u
krilo E, a da ne proemo kroz predvorje."
"Dobro. Imamo li sve prainare?" Pooe prema poarnom stepenitu.
"etiri", ree Klod. "Ali ostalih est su bezopasni, imobilisani."
"Da li neprijateljski vojnici to ve znaju?"
"Jo ne."
"Pa, to moemo da iskoristimo. Gde je Ajlin?"
"Dole, u hodniku pred trpezarijom. Pokuava da smisli kako da razorua
dustabanlije, a da niko ne strada."
"Aha, sreno." Dulijan otvori prozor i pogleda oprezno napolje. Nikoga nije
bilo na vidiku. Ali onda, niz hodnik, zau se zvono lifta.
"Svi se okrenite i pokrijte ui", ree Klod. Kada su se vrata lifta otvorila, on baci
niz hodnik runu bombu za kontuzije.
Blesak i prasak zaslepee i zagluie dustabanlije poslate da provere ta je sa
Blejzdelom. Oni pripucae nasumice. Klod kroi izmeu vatre i prozora. "Bolje
krenite", ree nepotrebno. Dulijan je gurao Ameliju kroz prozor ne marei za
manire, a Marti se spremao da otpuzi preko njih.
Zatutnjali su niz metalne stepenice i zadili prema produetku krila E. Klod je
ispalio zastraujue rafale koji su ih jedva promaili, smenjujui mitraljez i laser,
tako da je savakao i sprio tle s njihove leve i desne strane u mraku.
Ljudi u krilu E ve su se naoruali koliko su mogli - tu je bilo skladite sa
sokom od est M-31 i kutijom runih bombi - i imorovizovali odbrambeni
poloaj tako to su nagomilali dueke u polukrugu visine ramena, na kraju
glavnog hodnika. Njihov osmatra, na svu sreu, prepoznao je Dulijana, tako

da ih, kada su upali na ulazna vrata, nije pokosila oito nehumanizovana i

potpuno prestravljena grupa iza dueka.
Dulijan im je ukratko opisao situaciju. Klod je rekao da su dva prainara otila
napolje da provere ostatke prvobitnih prainara, onih sa naoruanjem za
nesmrtonosno dejstvo. Sadanji prainari bili su dosta mirni, ali teko je izraziti
pacifizam runim bombama i laserima. Suzavac i agens za povraanje nisu
ubijali, ali bilo je manje opasno uspavati ljude i pokupiti im oruje.
Dok god su neprijateljski vojnici unutra, to se moglo dogoditi. Na nesreu,
Zgrada 31 nije bila organizovana poput klinike u Gvadalahari i Sv. Varta, tako
da ljude moete naterati u odgovarajuu sobu, pritisnuti dugme i onesvestiti ih.
Ali dva prvobitna prainara nosila su kanistere za kontrolu mase sa Slatkim
Snovima, to je bila kombinacija gasa za uspavljivanje i euforijanta - uspavate
ih, a oni se probude nasmejani.
Te dve maine su, ipak, bile razbacane du stotinu metara obale. Dva tragaa
preturala su po ratrkanim otpacima dok nisu pronala tri nedirnuta kanistera sa
gasom. Ali to su bili istovetni moduli; nije se moglo ustanoviti da li biste od toga
zaspali, zaplakali ili se ispovraali. Sa normalnom vezom u kavezima,
mehaniari bi mogli da puste malo gasa i onjue ga, ali sa daljinskim
prikljukom nisu mogli da osete nita.
Nisu imali ni vremena da rade na tom problemu. Blejzdel je dobro pokrio svoje
tragove, tako da nije bilo meugradskih poziva iz Pentagona, ali bilo je dosta
radoznalosti u samom Portobelu. Za jednu vebu, neki vidovi bili su veoma
stvarni; dva civila ranjena su zalutalim mecima. Najvei deo grada sakrio se u
podrume. etiri policijska patrolna automobila okruila su ulaz u bazu, sa osam
nervoznih policajaca koji su se krili iza kola i vikali, na engleskom i panskom,
na straara-prainara koji nije odgovarao. Nisu mogli da znaju da je prazan.
"Vraam se za minut." Prainar koga je kontrolisao Klod ukrutio se kada je
njegov operater zarotirao da proveri est imobilisanih. Kada je doao do onog na

ulaznoj kapiji, ispalio je nekoliko laserskih hitaca u gume patrolnih kola, to je

izazvalo lepe eksplozije.
Nekoliko minuta nastanjivao je jednog prainara u trpezariji dok je Ajlin
reavala problem kanistera. Uzela je tri 'zarobljenika' (odabravi oficire za koje
nije marila) i naterala ih u maru do obale.
Ispostavilo se da su imali po jedan od svake vrste: jedan pukovnik zaspao je
blaenim snom, dok je drugi bio zaslepljen suzama. General je morao da
upranjava tehniku eksplozivnog povraanja.
Klod se zarotirao natrag u krilo E kada je Ajlinin prainar uao u trpezariju sa
kanisterom pod miicom. "Mislim da smo gotovo van opasnosti", ree on. "Da li
iko zna gde mogu da naem par stotina jardi konopca?"

84.
Znao sam gde je odloen konopac, trik za ve u perionici, verovatno za sluaj
da se svi suai pokvare istovremeno. (Zahvaljujui uzvienom bivem zvanju u
Zgradi 31, moda sam bio jedina osoba koja je znala za konopac, ili gde moete
da pronaete tri pranjave konzerve dvanaest godina starog maslaca od
kikirikija.)
Saekali smo pola sata da ventilatori izbace ostatke Slatkih Snova, a onda uli u
trpezariju da razvrstamo prijatelje od neprijatelja, razoruamo i veemo
Blejzdelove trupe. Ispostavilo se da su to sve mukarci, grmalj do grmalja.
U vazduhu je visilo jo dovoljno Slatkih Snova da vam glava malo zazuji, da se
opustite i izgubite konice. Blejzdelove komandose spakovali smo u parovima,
licem u lice, uz pretpostavku i nadu da e se probuditi u homofobinoj panici.
(Sporedni efekt Slatkih Snova kod mukaraca jeste izuzetna nabreklost.)
Jedan dustabanlija imao je redenik sa cevicama. Izneo sam ga i seo na
stepenice da napunim oruje, dok mi se bistrilo u glavi. Na istoku se video slabi
sjaj. Sunce e se dii i doneti krajnje zanimljiv dan. Moda moj poslednji.
Amelija izie i sede kraj mene bez rei. Pomilova me po ruci.

"Kako si?" upitah je.

"Ne volim rana jutra." Ona mi uze aku i poljubi je. "Mora da ti je pakleno
teko."
"Uzeo sam pilule." Ugurao sam i poslednji metak i podigao ga. "Hladnokrvno
sam ubio jednog general-majora. Armija e me obesiti."
"To je bilo ba kao to si rekao Klodu", ree ona. "Samoodbrana. Odbrana
itavog sveta. Taj ovek bio je najgori izdajnik koji se moe zamisliti."
"Sauvaj to za vojni sud." Ona se nasloni na mene i tiho zaplaka. Spustih pitolj
i zagrlih je. "Ne znam ta e se, kog avola, sada dogoditi. Mislim da ne zna ni
Marti."
Neki nepoznati ovek jurio je prema nama, sa rukama u vazduhu. Uzeh oruje i
uperih ga prema njemu. "Ova zgrada je zatvorena za neovlaeno osoblje."
On stade nekih dvadeset stopa dalje, drei ruke i dalje u vazduhu. "Vodnik Bili
Rajc, ser, vozni park. Zaboga, ta se to deava?"
"Kako ste uli ovamo?"
"Naprosto sam protrao kraj prainara; nita se nije dogodilo. Kakvo je ovo
ludilo?"
"Kao to rekoh..."
"Ne mislim tamo, unutra!" On divlje zamaha rukama. "Mislim, ovde, napolju!"
Amelija i ja pogledasmo preko ograde. U mutnom svetlu zore stajale su hiljade
potpuno nagih ljudi.

85.
Manje od dvadeset pojedinaca od kojih se sastojalo Dvadesetoro bili su u stanju
da ree zanimljive i suptilne probleme svojim kombinovanim iskustvom i
inteligencijom. Posedovali su tu pojaanu sposobnost od samog trenutka kada su
humanizovani.
Hiljade ratnih zarobljenika iz Zone Kanala bili su mnogo vei entitet, koji je
morao da radi samo na dva problema: Kako da iziemo odavde? I: ta onda?

Izlazak je bio toliko lak da je bio gotovo trivijalan. Najvei deo poslova u logoru
obavljali su zarobljenici; zajedno, znali su vie o tome kako on zaista dejstvuje
nego vojnici i kompjuteri koji su njime upravljali. Preuzimanje kontrole nad
kompjuterima bilo je jednostavno, stvar odgovarajueg vremenskog planiranja
simuliranog hitnog medicinskog sluaja kako bi odgovarajua ena (za koju su
znali da je dobroduna) napustila svoj sto u kljunom minutu.
To je bilo u dva ujutro. U dva i trideset, svi vojnici probudili su se sa orujem
uperenim meu oi i bili odvedeni u zgradu sa maksimalnim obezbeenjem.
Predali su se bez ijednog pucnja, to nije bilo iznenaujue, ako se ima u vidu da
su bili suoeni sa hiljadama naizgled ljutih i naoruanih neprijateljskih
zarobljenika. Nisu mogli da znaju da neprijatelj nije zaista ljut, niti da je
sutinski nesposoban da povue obara.
Nijedan ratni zarobljenik nije znao kako da upravlja prainarom, ali mogli su da
ih iskljue iz Komande i Kontrole, i ostave ih nepomine dok su izvlaili
mehaniare iz kaveza i vodili ih da se pridrue dustabanlijama u zatvoru.
Ostavili su im dosta zatvorske hrane i vode, a onda preli na sledei korak.
Mogli su da jednostavno pobegnu i ratrkaju se. Ali onda bi se rat nastavio, rat
koji je njihovu mirnu, prosperitetnu zemlju pretvorio u okrueno bojno polje.
Morali su da odu neprijatelju. Morali su da ponude sebe.
Izmeu Portobela i ZK redovno su ile teretne kompozicije jednoinske
eleznice. Ostavili su oruje, zajedno sa nekoliko ljudi koji su umeli da govore
savren ameriki engleski (kako bi nekoliko sati odrali privid dejstvovanja
zarobljenikog logora), i potrpali se u nekoliko teretnih vagona iji je teret
prijavljen kao svee voe i povre.
Kada su vagoni uli u odredinu stanicu, svi su se svukli, kako bi se prikazali
potpuno nenaoruani i ranjivi - a takoe da bi zbunili Amerikance koji su udno
gledali na golotinju.
Nekoliko ih je u logor stiglo iz Portobela, pa su, kada su se vrata otvorila, a oni
istovremeno kroili u svetlost reflektora, tano znali gde da odu.

U Zgradu 31.

86.
Posmatrao sam kako se prainar kod straarske kuice na sekund povodi, a onda
obre kako bi pogledom obuhvatio itav taj ogromni fenomen.
"Do avola, ta se deava?" zatutnja Klodov glas. "Que pasa?"
Neki zborani starac istupi sitnim koracima, sa prenosnom kutijom za
prikljuivanje u ruci. Neki dustabanlija jurnu iza njega, podigavi kundak M-31.
"Stani!" ree Klod, ali bilo je prekasno. Ploa kundaka tresnu u starevu lobanju
s praskom, a on pade pod prainareve noge, onesveen ili mrtav.
Bio je to prizor koji e itav svet videti sutradan, i nita to je Marti mogao da
priredi ne bi imalo takav uinak.
Zarobljenici se okrenue da pogledaju dustabanliju sa izrazima tihog saaljenja,
pratanja. Ogromni prainar kleknu i paljivo uze krhko telo, obgrlivi ga, i pusti
pogled na prainara. "Pobogu, to je bio jedan obian starac", ree tiho.
A onda devojica od nekih dvanaest godina podie kutiju sa tla, izvue jedan
kabl i ponudi ga bez rei prainaru. Ovaj kleknu i prihvati ga, pa nespretno
prikljui, ne putajui starca. Devojica ukljui drugi prikljuak u sopstvenu
lobanju.
Sunce se brzo die u Portobelu, i u nekoliko minuta koliko je taj prizor trajao, sa
hiljadama nepominih ljudi i jednom mainom u zamiljenoj priesti, ulica je
poela da sija, ruiastom i bojom zlata.
Dvojica dustabanlija u belim bolnikim mantilima dooe sa nosilima.
Klod se iskljui i neno spusti telo kako bi se oni za njega pobrinuli. "...Ovo je
Huan Hoze de Kordoba", ree on na panskom. "...Upamtite njegovo ime. On je
prva rtva poslednjeg rata."
On uze devojicu za ruku i oni pooe prema ulazu.

87.
Nazvali su to Poslednji Rat, moda preterano optimistiki, i bilo je jo na
desetine hiljada rtava. Ali Marti je predvideo kako e se on odvijati, i sve je
ispalo prilino tano.
Ratni zarobljenici, koji su sebe kolektivno nazivali Los Liberados, 'Osloboeni',
praktino su apsorbovali Martija i njegovu grupu i poveli nas prema miru.
Poeli su upeatljivim iskazivanjem intelektualne moi. Dedukovali su iz prvih
naela prirodu signala koji e iskljuiti Projekt Jupiter, i upotrebili mali radioteleskop u Kostariki da bi tamo poslali signal - spasavi svet, to je bio prvi
potez u pregnuu koje je podsealo na igru, koliko i na rat. Igru iji je cilj bio da
otkrije sopstvena pravila.
Dosta toga to se desilo u sledee dve godine mi puki normalni ljudi teko
moemo da shvatimo. Na neki nain, sukob e na kraju biti gotovo darvinovski,
jedna ekoloka nia na koju pretenduju dve razliite vrste. Zapravo, mi smo bili
podvrste, Homo sapiens sapiens i Homo sapiens pacificans, zato to smo mogli
da se meusobno ukrtamo. I nikada nije bilo mesta sumnji da e pacifikanci
pobediti na duge staze.
Kada su poeli da izoluju nas 'normalne', koji e za manje od jedne generacije
postati subnormalni, Marti me je zamolio da budem glavna veza za one u
Amerikama, koji e nastaniti Kubu, Portoriko i Britansku Kolumbiju. Rekao
sam ne, ali na kraju sam popustio pred navaljivanjem. U svetu je postojalo samo
dvadeset troje normalnih koji su nekada imali iskustva sa prikljuivanjem sa
humanizovanima. Stoga emo biti vredan izvor za druge normalne koji su
ispunili Tasmaniju, Tajvan, ri Lanku, Zanzibar i tako dalje. Pretpostavio sam
da e nas na kraju nazvati 'ostrvljani'. A humanizovani e preuzeti nae ranije
ime.
Dve godine haosa koji se tvrdoglavo opirao novom poretku. Ipak, sve se nekako
kristalisalo jo tog prvog dana, poto je Klod uveo devojicu da se u potpunosti
dvosmerno prikljui sa svojom braom i sestrama u Zgradi 31.

Bilo je oko podne. Amelija i ja bili smo mrtvi umorni, ali nismo eleli, gotovo
da nismo ni mogli, da spavamo. Ja svakako nisam nameravao da ikada vie
spavam u toj sobi, iako je jedan bolniar doao i diskretno mi rekao da je ona
'poiena'. Uz pomo kofa, etki i pokoje kese za leeve.
Neka ena dola je sa korpama hleba i tvrdo kuvanih jaja. Rairili smo list
novina na stepenicama i priredili ruak, nasekavi renjeve jaja na hleb.
Neka sredovena ena pojavi se sa osmehom. Isprva je nisam prepoznao.
"Vodnik Klas? Dulijan?"
"Buenos dias", rekoh ja.
"Sve vama dugujem", ree ona, dok joj je glas podrhtavao od oseanja.
Onda mi sinu, zahvaljujui glasu i licu. "Gradonaelnica Madero."
Ona klimnu glavom. "Pre nekoliko meseci, spreili ste moje samoubistvo, u
helikopteru. Otila sam u Zonu i bila conectada, a sada ivim; i vie od toga.
Zahvaljujui vaoj samilosti i brzini.
U to vreme, ja sam se menjala, a u ove dve protekle nedelje, ponadala sam se da
ste jo ivi i da emo moi da se, kako vi to kaete, zajedno prikljuimo." Ona
se osmehnu. "Taj va smean jezik.
A onda sam dola ovamo i ustanovila da ste ivi, ali da ste oslepljeni. Ali bila
sam sa onima koji su vas poznavali i voleli kada ste mogli jedni drugima da
zavirite u srce."
Ona me uze za ruku, pogleda Ameliju, pa joj ponudi drugu. "Amelija... takoe
smo se dodirnuli u jednom trenutku."
I tako smo se nas troje drali za ruke u trouglu, nemom krugu. Troje ljudi koji
umalo nisu bacili svoj ivot zbog ljubavi, gneva, tuge.
"Vi... vi", ree ona. "No hay palabras. Ne postoje rei za ovo." Ona nam pusti
ruke i poe prema obali, briui suze pred sjajem.
Sedeli smo i neko vreme posmatrali gospou Madero, dok su nam se hleb i jaja
suili na suncu, a ja sam joj vrsto stiskao ruku.
Sami, zajedno. Onako kako je to oduvek bilo.