ARKADIJ STRUGACKI

BORIS STRUGACKI
PIKNIK PORED PUTA
Preveo sa ruskog
ANDRIJ LAVRIK/ANDRIJA LAVREK

www.balkandownload.org

Mora nainiti dobro od zla,

jer nema od ega drugog.
R.P. Voren
Iz intervjua specijalnog izvetaa Harmontskog radija sa doktorom
Valentinom Pilmanom, dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku.
- Doktore Pilman, za vae prvo ozbiljno otkrie verovatno se moe
smatrati takozvani Pilmanov radijant?
- Pa, ne bih rekao. Pilmanov radijant nije prvo, nije ozbiljno, a nije
ni pravo otkrie. Zapravo, nije ak ni moje.
- Mora da se alite, doktore! Pa Pilmanov radijant je pojam poznat
svakom osnovcu!
- To me nimalo ne udi. Otkriva Pilmanovog radijanta je upravo
jedan osnovac. Naalost, ne seam se njegovog imena. Pogledajte
Stetsonov "Istorijat Posete" - tamo je sve detaljno izneto. Radijant je prvi
otkrio jedan osnovac, njegove koordinate prvi je objavio jedan student, a
na kraju je nazvan po meni.
- Da, sa otkriima se ponekad deavaju udne stvari... Doktore
Pilman, a da li biste sad mogli da objasnite naim sluaocima...
- Sluajte, prijatelju. Pilmanov radijant je najprostija stvar.
Zamislite da ste zavrteli veliki globus i poeli da pucate u njega iz
pitolja. Rupe u njemu pruae se odreenom krivom. I sutina onoga to
vi zovete mojim prvim ozbiljnim otkriem sastoji se u prostoj injenici:
svih est Zona Posete nale su se na povrini nae planete tako, kao da je
neko est puta opalio u Zemlju iz pitolja koji se nalazio negde na liniji
Zemlja-Deneb. Deneb je alfa sazvea Labuda a taka na nebeskom
svodu iz koje je, da tako kaemo, pucano, zove se Pilmanov radijant.
- Hvala vam, doktore. Dragi Harmontovci, najzad nam je neko
kratko i jasno rekao ta je to Pilmanov radijant! Uzgred, prekjue je bilo

ravno trinaest godina od dana Posete. Doktore Pilman, moete li rei

svojim zemljacima nekoliko rei tim povodom?
- A ta biste tano hteli da ujete? Samo imajte na umu da ja u to
vreme vie nisam iveo u Harmontu.
- Utoliko zanimljivije bilo bi uti ta ste pomislili kada je va rodni
grad postao objekat najezde vanzemaljske supercivilizacije.
- Pa prvo sam pomislio da je to novinarska patka. Teko je bilo
zamisliti da se u naem malom starom Harmontu moe desiti neto
takvo. Na Njufaundlendu, u pustinji Gobi - to jo nekako, ali Harmont!
- Na kraju ste morali da poverujete.
- Na kraju da.
- I onda?
- Palo mi je na pamet da Harmont i ostalih pet Zona Posete tanije, tada su bile poznate samo etiri - da se sve one nalaze na veoma
blagoj krivoj. Izraunao sam koordinate radijanta i poslao ih u "Nejer".
- I nije vas nimalo zabrinula sudbina rodnog grada?
- Vidite, ja sam u to vreme ve poverovao u Posetu, ali nikako
nisam mogao da verujem paninim novinskim izvetajima o zgradama u
plamenu, o udovitima koja izbirljivo prodiru decu i starce i o krvavim
bitkama neranjivih vanzemaljaca i krajnje ranjivih tenkova nae, zato,
neustraive armije.
- Pa, bili ste u pravu. Neki novinari su zaista preterali... Ali vratimo
se nauci. Otkrie Pilmanovog radijanta bilo je va prvi, ali svakako ne i
poslednji doprinos ukupnom znanju o Poseti.
- I prvi i poslednji.
- Ali vi ste, bez sumnje, sve to vreme paljivo pratili meunarodna
istraivanja u Zonama Posete...
- Da... Povremeno prelistam "Izvetaje".
- Mislite na "Izvetaje Meunarodnog instituta za vanzemaljske
civilizacije"?
- Da.
- I ta predstavlja, po vaem miljenju, najvanije otkrie u ovih
trinaest godina?
- Sam fakt Posete.
- Izvinite?

- Sam fakt Posete je najvanije otkrie ne samo u proteklih trinaest

godina, nego i za sve vreme postojanja oveanstva. Nije toliko vano ko
su bili ti doljaci. Nije vano odakle su doli, zato su doli, zato su tako
kratko ostali i kuda su zatim otili. Vano je to, da sada tano znamo da
nismo sami u Svemiru. I mislim da Institut za vanzemaljske civilizacije
nikad nee ni imati neko vanije otkrie od ovog.
- To je vrlo zanimljivo, doktore Pilman, ali ja sam, u stvari, mislio
na otkria tehnike prirode. Otkria, koja bi mogla da iskoristi naa
zemaljska nauka i tehnika. Naime, niz istaknutih naunika smatra da
predmeti naeni u Zonama Posete mogu da promene itav tok nae
istorije.
- Pa, ja nisam meu pristalicama tog miljenja. A to se tie
konkretnih pronalazaka - nisam kompetentan.
- Ali vi ste ve dve godine konsultant komisije OUN za probleme
Posete...
- Da, ali ja nemam nikakve veze sa prouavanjem vanzemaljskih
civilizacija. Ja i moje kolege u KOPROPO zastupamo meunarodnu
naunu javnost kad je re o kontroli sprovoenja odluke OUN o
internacionalizaciji Zona Posete. Grubo reeno, mi pazimo da udima,
pronaenim u Zonama, raspolae samo Meunarodni institut.
- A da li je jo neko zainteresovan za njih?
- Da.
- Verovatno mislite na stalkere?
- Ne znam o kome govorite.
- Tako se kod nas u Harmontu zovu oni ludo hrabri momci koji se,
uz ogroman rizik, ubacuju u Zonu i donose odande sve to pronau. To je
prava nova profesija.
- Razume. Ne, to je van nae kompetencije.
- Jasno; time se bavi policija. Ali bilo bi zanimljivo uti, ta upravo
spada u vau kompetenciju, doktore Pilman.
- Materijal iz Zona Posete stalno dospeva u ruke neodgovornih lica
i organizacija. Mi se bavimo posledicama toga.
- Moe li malo konkretnije, doktore?

- Zato ne bismo mogli malo da razgovaramo o umetnosti?

Sluaoce bi sigurno interesovalo da uju moje miljenje o jedinstvenoj
Gvadi Miler.
- O, svakako. Ali hteo bih da prvo zavrimo sa naukom. Zar vas
kao naunika ne privlai da se i sami pozabavite tim vanzemaljskim
udima?
- Kako bih vam rekao... Pa, da.
- Znai, moemo se nadati da e Harmontovci jednog dana videti
svog slavnog zemljaka na ulicama rodnog grada?
- Nije iskljueno.

Redrik uhart, 23 godine, neoenjen, laborant Harmontskog

ogranka Meunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije.
Stojim jue s njim u magacinu, a ve se smrailo, ostalo nam je
samo da skinemo specodela i moemo u "Bor" na aicu estine. Ja
stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i ve drim
spremnu cigaretu - itava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se jo
bake sa svojim blagom - jedan sef je napunio, zatvorio i zapeatio, sad
puni drugi - uzima sa transportera "prazne kutije", svaku zagleda sa svih
strana (a teke su, prokletinje, imaju po est i po kila) i, stenjui, paljivo
ih rea na policu.
Koliko se on ve sa tim "kutijama" mui i sve bez ikakvog rezultata
i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio neto
pametnije. Mada, s druge strane, "prazna kutija" je stvarno udna i
misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leima, a svaki put kad
ih vidim - ne mogu, stresem se. "Prazna kutija" se sastoji od dva bakarna
diska veliine ajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje meu
diskovima etiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, nieg vie
izmeu nema. Doslovno nita, prazno. Moe tuda gurnuti ruku, moe i
glavu, ako si ba skroz poblesaveo - prazno i uplje, vazduh i nita
drugo. A opet, jasno je da izmeu njih neto ima, nekakva sila, koliko se
ja u to razumem, jer jo niko nije uspeo ni da priblii te diskove, ni da ih
odvoji jednog od drugog.
Ne, zaista je teko tu stvar opisati, isuvie je prosta naizgled,
posebno kad je dobro pogleda i najzad poveruje u to to vidi. To je
kao kad bi opisivao olju nekome ko nikad neto takvo nije video ili, ne
daj boe, aicu - moe samo da mae rukama i bespomono psuje.
Dobro, smatraemo da ste sve shvatili, a ako ko nije shvatio, neka uzme
institutske "Izvetaje" - svaki broj ima priloge o tim "kutijama" sa
fotografijama...
Inae, Kiril se gnjavi sa tim "praznim kutijama" ve skoro godinu
dana. Ja radim sa njim od poetka ali jo uvek ne razumem ta on od njih
oekuje a, iskreno reeno, nije mi ni stalo da shvatim. Neka prvo on sam

shvati, nek' se snae u tome pa u ga, moda, sasluati. Zasad vidim

samo jedno: njemu je po svaku cenu potrebno da neku od tih kutija
"otvori", kiselinama progori, pod presom spljeska, rastopi je u pei. I
tada e mu sve biti jasno, i itava svetska nauka bie uzdrmana i svi e
mu odati zaslueno priznanje. Ali zasad je, rekao bih, do toga jo vrlo
daleko. Zasad jo nita nije postigao, samo se namuio, posiveo nekako,
postao utljiv a oi su mu kao u bolesnog psa, ak ve i sze. Da je na
njegovom mestu neko drugi, napio bih ga kao svinju i odveo ga kod neke
dobre enske, da ga malo razmrda, a ujutru bih ga opet napio pa kod
druge enske i tako nedelju dana dok se ne povrati. Samo to - nije za
Kirila takav lek. Ne vredi mu ni predlagati, nije on od te sorte.
Stojimo, dakle, nas dvojica u magacinu, ja ga gledam kako se sav
usukao, kako su mu oi upale, i postade mi ga odjednom ao. I onda sam
se odluio. ak, ne da sam se odluio, ve kao da me je neko povukao za
jezik.
- Sluaj - kaem. - Kirile...
A on stoji i dri poslednju "kutiju" sa takvim izrazom na licu kao
da bi se najradije ceo zavukao u nju.
- Sluaj - kaem - Kirile! A ta kad bi imao jednu punu "praznu
kutiju"?
- Punu "praznu kutiju"? - ponavlja on i gleda me kao da sam pao s
Marsa.
- Pa da - kaem. - Tu tvoju hidromagnetnu zamku, ili kako je ve
zovete... Objekat 77-b. Samo sa neim izmeu, neim plaviastim.
E, sad je poeo da shvata. Pogledao me je, zakriljio i tamo, iza
kereih suza, pojavio se traak inteligencije, kako on sam voli da se
izraava.
- ekaj - kae. - Puna? Isti ovakav predmet, samo pun?
- Pa da.
- Gde je?
Izleio se moj Kiril. Stoji ko lovaki ker, ko zapeta puta.
- Idemo da zapalimo - kaem.
On je brzo gurnuo "praznu kutiju" u sef, zalupio vrataca, zakljuao
na tri i po obrtaja i nas dvojica poosmo natrag u laboratoriju. Za praznu
"praznu kutiju" Ernest obino plaa etiri stotke u keu, a za punu bih iz

tog pasjeg sina svu njegovu otrovnu krv isisao, ali - verovali ili ne nisam na to ak ni pomislio, jer mi je Kiril prosto oiveo, ponovo je
postao napet kao struna, na stepenitu je preskakao po etiri stepenika i
sve me je pourivao - nisam mogao na miru da popuim cigaretu od
njega. Ukratko, sve sam mu ispriao: i kakva je ona, i gde je, i kako je
najlake doi do nje. On je odmah uzeo mapu, pronaao tu garau, upro
prstom u nju, pogledao me i, jasna stvar, odmah shvatio sve o meni - a i
kako da ne shvati!...
- Eh, ti - kae on i cereka se ushieno. - Pa dobro, otii emo tamo.
Najbolje odmah sutra ujutru. Uzeu propusnice i vozilo u devet, a u deset
se prekrstimo i ulazimo u Zonu. U redu?
- U redu je - kaem. - Ko e biti trei?
- A ta e nam trei?
- E, neemo tako - kaem. - Nije ti to piknik sa devojkama. A ta
ako ti se neto desi? Zona je to; ima sve da bude po propisima.
On me pogleda sa ironinim osmehom, pa kae:
- Kako god hoe. Ti bolje zna.
Nego ta da bolje znam! Naravno, on je to zbog mene i predloio
da odemo sami, bez svedoka, i da niko ne sazna da je to po mojim
uputstvima. Ali ne vredi; istraivai Instituta nikad u Zonu ne idu u paru.
Tu su propisi strogi: idu trojica, dvojica rade a trei ih nadzire - da moe
sve da ispria kad ga posle pitaju.
- Lino ja bih uzeo Ostina - kae Kiril. - Ali ti, verovatno, nee sa
njim. Ili hoe?
- Ne - odgovaram. - Samo ne Ostina. Sa Ostinom e ii drugi put.
Ostin je dobar momak, hrabrost i plaljivost su kod njega u dobroj
srazmeri, ali on je, po meni, ve obeleen. Kirilu to ne bih mogao
objasniti, ali vidim: uobrazio ovek da Zonu poznaje kao svoj dep znai, brzo e i da zaglavi u njoj. I neka ga. Samo - ja ne bih da budem
sa njim kad se to desi.
- Pa dobro - kae Kiril. - A Tender?
Tender je njegov drugi laborant. Dobar ovek, hladnokrvan.
- On je ve u godinama - kaem. - Ima i decu...
- Nema veze. Ve je odlazio u Zonu.
- Dobro - kaem. - Neka bude Tender.

On ostade da sedi za mapom, a ja sam odjurio u "Bor" da neto

prezalogajim i isperem suvo grlo.
Dobro. Dolazim ja ujutru, kao i uvek, u devet, a na ulazu deura
onaj dugajlija narednik, to sam ga prole godine udesio kad se napio i
dosaivao Guti.
- Zdravo, Rii - kae on. - Trae te po celom Institutu.
Tu ga ja utivo prekinem.
- Ja za tebe nisam Rii - kaem. - I nemoj da mi se uvlai, ti
vedska bitango!
- Boe, Rii! - on e zapanjeno. - Pa svi te tako zovu.
Ja sam pred ulazak u Zonu uvek trezan i dobro nabruen, te ga ja tu
dohvatim za revere i detaljno mu objasnim ko je on i kako je doao na
svet. On otpljune, vrati mi propusnicu i sad ve strogo zvanino kae:
- Redrik uhart, nareeno je da se odmah javite kapetanu Hercogu
iz Odelenja za bezbednost.
- E, tako - kaem ja. - To je ve druga stvar. Trudi se, narednie, pa
e jednog dana biti i porunik.
A u sebi mislim - kakva je to sad novost? ta ja to trebam kapetanu
Hercogu u radno vreme? Dobro, idem da se javim. Njegova kancelarija
je na treem spratu; dobra kancelarija, ima i reetke na prozorima, k u
policiji. Sm Vili sedi za stolom, cucla svoju lulu i lupa po pisaoj
maini, a u uglu po gvozdenom ormanu kopa neki novi narednik, jo ga
nisam upoznao. Kod nas u Institutu tih narednika ima vie nego u
diviziji, i svi su tako negovani, beli pa rumeni - takvi ne moraju da idu u
Zonu, a i za svetske probleme ih ba mnogo zabole.
- 'Bar dan - kaem ja. - Zvali ste me.
Vili gleda kroz mene, gura mainu napred, vadi debelu fasciklu i
lista je.
- Redrik uhart? - pita.
- Taj - odgovaram, a jedva se suzdravam da ne prasnem u neki
histerian smeh.
- Koliko dugo radite u Institutu?
- Dve godine, ovo je trea.
- Porodino stanje?
- Ja sm - kaem. - Siroe.

On se onda okree svom naredniku i strogo kae:

- Narednie Lumer, idite u arhivu i donesite mi spis broj sto
pedeset.
Narednik salutira i urno izlazi a Vili zaklapa fasciklu i mrano
pita:
- Ti opet za staro?
- ta staro?
- Zna ti ta. Opet je stigla prijava.
Znai, tako; mislim.
- I od koga je ta prijava?
On se mrti jo jae i nervozno lupka lulom po pepeljari.
- To se tebe ne tie - kae. - Upozoravam te zbog naeg starog
prijateljstva: ostavi se toga, prekini sa tim poslom zauvek. Ako te uhvate
drugi put - nee se izvui sa est meseci. A iz Instituta e biti izbaen
momentalno i za sva vremena. Razume?
- Razumem ja, razumem - kaem. - Samo ne razumem, koja me je
to svinja ocinkarila...
Ali on opet gleda u mene praznim pogledom, iti kroz praznu lulu
i lista nepotrebnu fasciklu. to znai - vratio se narednik Lumer sa
spisom broj sto pedeset.
- Hvala, uharte - kae kapetan Vili Hercog po nadimku Debeljko.
- To je sve to sam hteo da razjasnimo. Slobodni ste.
Otiao sam u svlaionicu, navukao specodelo, zapalio, a sve vreme
u glavi mi jedno pitanje: odakle mu informacija? Iz Instituta ne moe
biti, ovde o meni niko nita ne zna niti moe znati. A da je iz policije ta i oni kog avola mogu znati osim onog od pre? Da nisu, moda,
ukebali Leinara? Taj nitkov bi svakog gurnuo pod led samo da se sm
izvue. Ali ni Leinar ne zna nita o mojoj sadanjoj delatnosti. Mislio
sam, mislio, i nieg se nisam setio. Ma nek' idu oni do avola - ta mi
mogu? Poslednji put sam nou bio u Zoni pre tri meseca, gotovo sav plen
sam ve prodao i gotovo sav novac potroio. Kad me sa materijalnim
dokazima nisu uhvatili, ni sad mi ne mogu nita.
I ve kad sam krenuo gore, na stepenitu, sinulo mi je ono
najglavnije i to mi je tako sinulo da sam morao da se vratim u
svlaionicu, sednem i zapalim jo jednu. Stvar je u tome, to ja danas ne

smem ii u Zonu. A ni sutra, ni prekosutra. Stvar je u tome, da sam se

opet naao na nianu tim pacovima, da me nisu zaboravili, a ako i jesu,
neko ih je podsetio. I nije sad ni vano ko. Nijedan stalker, osim ako nije
skroz odlepio, nee prii Zoni ni na pukomet kad zna da ga prate. Ono
to mi je sad raditi - to je da se zavuem u najmraniju rupu. ta kaete,
kakva Zona? Pa ja tamo ni sa propusnicom ne idem ve koji mesec! ta
nabeujete potenog laboranta?!
Promozgao sam dobro o tome i ak kao neko olakanje da sam
osetio to danas ne moram u Zonu. Ali kako da sad to to delikatnije
saoptim Kirilu?
Pa sam mu saoptio ovako:
- Ja u Zonu ne idem. Kakav je plan rada za danas?
Naravno, Kiril je prvo izbeio oi na mene. A onda se, izgleda,
dosetio jadu: uzeo me je pod ruku, odveo u svoju kancelariju, posadio za
sto a sam seo u prozor. Zapalismo. utimo. Onda me on oprezno pita:
- Je l' se neto desilo, Red?
I ta sad da mu kaem?
- Ne - odgovaram. - Nita se nije desilo. Izgubio sam sino pare na
pokeru - onaj pasji sin Nunan dobro igra...
- ekaj malo - kae on. - Da se ti nisi predomislio?
Ja zastenjah od muke.
- Ne smem - procedih kroz zube. - Ne smem, razume? Maloas
me je Hercog zvao na razgovor.
Njemu se obesie ramena. Opet mu se vratio onaj paeniki izgled i
oi mu opet postadoe k u bolesnog kueta. Uzdahnuo je isprekidano,
zapalio novu cigaretu na opuak stare pa e tiho:
- Veruj mi, Red, ja nikome nita nisam rekao.
- Mani se - kaem. - Ko tebe optuuje?
- Pa ja ak ni Tenderu jo nisam rekao. Uzeo sam propusnicu na
njegovo ime, a da ga nisam ni pitao...
Ja utim i puim. Jadan ovek, nita ne razume.
- A ta ti je Hercog rekao?
- Nita naroito. Neko me je cinkario i to je sve.
Tu me on pogleda nekako udno, skoi sa prozorske daske i ushoda
se po svom kabinetu napred-nazad.

On parta po kancelariji, a ja sedim, dimim i utim. ao mi ga je,

naravno, a i nekako runo je ispalo - izleio oveka od melanholije, ba!
A ko je svemu kriv? Pa ja sam kriv, niko drugi. Obeao detetu kola, a
kolai u sobi koju uvaju opasne ike... Uto se on zaustavi ispred mene i,
gledajui nekud ustranu, pita sa ustezanjem:
- Sluaj, Red, a koliko bi mogla da kota takva "puna kutija"?
U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da on rauna da e je
od nekog drugog nabaviti, ali gde da je nabavi kad je ona moda jedina
na Zemlji a i nema on para za to: otkud inostranom strunjaku pa jo iz
Rusije novac za takvo neto? A onda kao da me je grom udario: pa on
misli da ja sve ovo radim zbog zelembaa, da samo nabijam cenu! Ah,
strvino jedna, pa ta ti misli ko sam ja?! Ve sam zinuo da mu sve to
kaem - i ugrizao se za jezik. Jer stvarno - ta bi trebalo da misli o meni?
Stalker je stalker, on rizikuje ivot za zelembae i samo do njih mu je
stalo. Tako ispada da sam ja jue zabacio udicu sa mamcem, a danas je
privlaim - diem cenu.
Od uzrujanosti nisam mogao odmah da progovorim, a on me gleda
paljivo, oi ne skida sa mene, i u oima mu se vidi ak ne prezir nego
vie kao neko razumevanje. Onda sam se smirio i objasnio mu:
- Do te garae - kaem - niko jo nije iao sa propusnicom. Trasa
do tamo jo nije obeleena i ti to dobro zna. Vratiemo se ovamo, a tvoj
Tender e odmah ispriati kako smo otili pravo do garae, uzeli ta smo
hteli, pa nazad. Kao da smo u samoposlugu ili. I svakome e biti jasno
da smo unapred znali kuda i po ta idemo. A to znai, da je neko od nas
trojice imao tanu informaciju. A ko je taj neko - uopte nije teko
pogoditi. Je l' ti sad jasno kako e se to zavriti po mene?
Zavrio ja svoj govor, i sad mi gledamo jedan drugog u oi i
utimo. Onda on odjednom lupi dlanom o dlan, protrlja ruke i bodro
objavljuje:
- Pa, ako ne moe - ne moe. Razumem te, Red, i ne mogu da te
osuujem. Ii u sam. Valjda e sve biti dobro. Nije mi prvi put...
On rairi na prozorskoj dasci mapu, osloni se rukama, nadvi se nad
nju i njegova bodrost stade naoigled da se topi. ujem kako mrmlja:

- Sto dvadeset metara... ak sto dvadeset dva... pa jo nekoliko u

samoj garai... Ne, bolje da ne vodim Tendera. ta ti kae, Red, zar nije
bolje da idem bez Tendera? Ipak, on ima dvoje dece...
- Samog te nee pustiti - kaem.
- Pustie me, nije to problem... - mrmlja on. - Znam sve
narednike... i porunike... Ah, to mi se ne sviaju ovi kamioni! Trinaest
godina stoje pod otvorenim nebom, i svi su kao novi... Petnaest metara
dalje je cisterna uplja kao reeto, a ovi kao da su jue iz fabrike... Eh, ta
Zona!
On podie glavu i zagleda se kroz prozor. Ja takoe. Stakla u
naim, institutskim, prozorima su debela, sa olovnim bleskom, a napolju
je Zona, sva je kao na dlanu sa visine trinaestog sprata...
Ovako kad gleda na nju - zemlja kao i svaka druga. Sunce sija na
nju kao i na svaku drugu i ini se da se nita tamo nije promenilo, sve je
kao pre trinaest godina. Moj pokojni tatica pogledao bi i nita posebno
ne bi primetio, samo bi moda upitao: zato iz fabrikog dimnjaka ne
izlazi dim, da nije neki trajk?... Gomile ute rude, kauperi mutno
pobleskuju na suncu, ine, ine, ine, na inama kompozicije sa
platformama... Jednom reju, industrijski pejza. Samo se ljudi ne vide.
Ni ivi, ni mrtvi. Eno i garae, dugaka je i siva, vrata joj irom otvorena
a ispred, na asfaltu, kamioni. Trinaest godina tako stoje i nisu nimalo
propali. Dobro je on to primetio - rade mu klikeri. Ne daj boe da se
krene izmeu njih, treba ih nadaleko obii... ima tamo jedna pukotina u
asfaltu... Put je obeleen sve do one gomile jalovine, i to dobro obeleen.
Eno i onog jarka u kom je Pu zaglavio, svega dva metra od njihove
trase... A lepo mu je Koati rekao: dri se dalje od svakog jarka, jer nee
od tebe ostati ni za sahranu... Kao da je u kristalnu kuglu gledao - nije
ostalo ni za sahranu. Tako je to sa Zonom: ako se vrati sa plenom udo, ako se vrati iv - uspeh, ako te policijski metak promai - srea, a
sve ostalo je - sudbina...
Tu ja pogledah Kirila i videh da i on mene iskosa gleda. A lice mu
je bilo takvo da sam tog asa sasvim promenio odluku. Nek' idu, rekoh
sebi, svi oni u majinu. ta mi, na kraju krajeva, ti pacovi mogu uraditi?
Kiril vie nije ni morao da govori da bi me ubedio, ali on se setio neeg:

- Laborante uhart - poe on - iz oficijelnih - podvlaim: iz

oficijelnih - izvora dobio sam informaciju da bi pregled garae mogao
biti od velike koristi za nauku. Predlae vam se da izvrite taj pregled sa
mnom. Premije su zagarantovane - i ceri se lukavo.
- A iz kakvih to oficijelnih izvora? - pitam ja i takoe se cerim kao
idiot.
- To su vrlo konfidencijalni izvori - saoptava on. - Ali vama mogu
rei... - Tu se Kiril uozbilji: - Recimo, od doktora Daglasa.
- A - kaem - od doktora Daglasa... Od kojeg to Daglasa?
- Od Sema Daglasa - on e suvo. - Onog to je poginuo prole
godine.
A ja se najeih. Eto ti ga sad! Ko pred ulazak u Zonu govori o
pogibijama? Ove naunike zvekane stvarno ne moe opasuljiti... Zario
sam opuak u pepeljaru i upitao:
- Pa dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoemo li ga jo dugo ekati?
Ukratko, vie nismo govorili o tome. Kiril je telefonirao u PPS da
porui vozilo a ja uzeh da malo prouim njihovu mapu. Nije loe,
stvarno nije loe. Sve je fotografisano odozgo i sa velikim uveanjem.
Vide se ak i are na kamionskoj gumi koja lei pored vrata garae.
Stalkerima bi dobro dola ovakva mapa... mada, koja korist od nje nou,
kad zadnjicu pokazuje zvezdama i pipa put pred sobom...
Najzad stie i Tender. Sav crven i zadihan. Razbolela mu se erka,
jurio je po doktora. Izvinjava se to je zakasnio. Lepo smo ga obradovali
veu da ide u Zonu. Jadnik je zinuo i naisto zaboravio da die. "Kako u
zonu? - kae. - Zato ba ja?" Meutim, saznavi za dvostruku premiju i
za to, da Red uhart takoe ide, malo se povratio i odahnuo.
Dakle, spustili smo se u "budoar". Kiril je doneo propusnice,
pokazali smo ih jo jednom naredniku i on nam je izdao po jedno
specijalno odelo. Ta odela su dobra stvar. Kad bi se od crvene prefarbalo
u neku prikladniju boju svaki stalker bi za takvo odelo platio pet stotki
da ne trepne. Ja sam odavno obeao sebi da u smotati jedno obavezno.
Na prvi pogled, nita neobino - skafander kao u dubinskog ronioca i
lem kao ronilaki, ili, recimo, kao u pilota mlaznog aviona ili
astronauta. Lagano, udobno, nigde ne ulja i ne moe se oznojiti u
njemu. Sa takvim odelom moe se uvatru a ni gas nikakav ne moe da

prodre u njega. Kau da ga ni metak ne probija. Istina, i vatra, i metak, i

nekakav iperit - sve to je ovozemaljsko, ljudsko. U Zoni nieg od toga
nema, tamo se valja uvati drugih stvari. I ta tu ima da se pria, u
specijalnim odelima takoe ginu kao bubavabe. Druga stvar to bi bez
njega, verovatno, ginuli jo i vie. Od "vrelih pahuljica", na primer, odela
tite sto posto. Ili od ispljuvaka "avoljeg kupusa"... Dobro.
Navukosmo specodela, ja sam presuo matice od rafova iz vreice
u dep i krenusmo preko celog institutskog dvorita prema ulazu u Zonu.
Takav je ovde obiaj, da svi vide: idu, evo, heroji nauke da ivote svoje
poloe na oltar u ime oveanstva, nauke i svetoga duha, amin. I stvarno
- iz mnogih prozora sve do petnaestog sprata izvirie radoznale glave.
Samo je orkestar falio, i maramicama da nam mau.
- vre stupaj - kaem ja Tenderu. - Uvuci stomak, junaino!
Zahvalno oveanstvo nee te zaboraviti.
Pogleda me on, vidim: nije mu do ale. I ne udi me - nije vreme za
alu... Ali kad mora u Zonu, onda ti ostaju samo dve stvari: ili da plae,
ili da se ali - a ja odmalena nisam plakao. Bacih pogled na Kirila. Taj
se dobro dri, samo neto usnama mie, kao da se moli.
- Moli se? - pitam. - Samo se ti moli! to dalje u Zonu - tim blie
nebu...
- ta kae? - pita on.
- Moli se! - viem. - Stalkere putaju u raj preko reda!
A on se odjednom osmehne i potape me po ramenu, k veli, ne boj
se, sa mnom nee propasti, a ako i propadne, ta ima veze, samo
jednom se umire. E, ba je smean!
Pokazali smo propusnice poslednjem naredniku - zapravo, ovaj je
bio porunik, ak ga i poznajem, njegov stari prodaje ogradice za
grobove u Reksopolu - a "letea platforma" je ve tu, dovezli su je
momci iz PPS-a i parkirali kod samog ulaza. I sve ostalo je ve tu: i hitna
pomo, i vatrogasci, i naa vrla garda, neustraivi spasioci - gomila
kilavih lentina sa njihovim helikopterom. Dabogda ih moje oi ne
videle!
Popeli smo se na "platformu", Kiril stade za upravlja i ree:
- Pa, Red, komanduj!

Ja bez urbe povukoh patent na grudima, izvadih iz unutranjeg

depa pljosku, dobro povukoh, navrnuh zatvara i vratih pljosku u dep.
Ne mogu bez toga. Ve ko zna koji put idem u zonu, a bez toga ne mogu.
Ona dvojica me gledaju i ekaju.
- Ta-ko! - kaem. - Vas ne nudim, jer idem sa vama prvi put i ne
znam kako alkohol deluje na vas. Plan rada je sledei. Sve to ja naredim
izvravaete momentalno i bespogovorno. Ako neko bude otezao ili
postavljao pitanja zviznuu ga gde stignem - unapred se izvinjavam. Na
primer, ako naredim Tenderu da ide na rukama, onda ti, gospodine
Tender, ima da podigne svoje debelo dupe i da uradi tano kao to sam
ti rekao. Inae svoju bolesnu erkicu verovatno vie nikad nee videti.
Jasno? A ja u se ve pobrinuti da je vidi.
- Ti, Red, samo nemoj zaboraviti da naredi - dahe Tender, ve sav
crven i preznojen. - Ako treba ii u i na zubima, ne na rukama. Bio sam
ja ve tamo, nisam novajlija.
- Vi ste obojica za mene novajlije - kaem. - A ja sigurno neu
zaboraviti da naredim; budi miran. Uzgred, je l' ume da vozi ovu stvar?
- Ume - odgovara za njega Kiril. - Odlino vozi.
- Onda u redu - kaem. - Sputaj poklopac, otvaraj vizire! Polako
napred po markerima, visina tri metra. Kod dvadeset sedmog markera
stani.
Kiril je podigao "platformu" na tri metra i polako krenuo napred, a
ja sam neprimetno okrenuo glavu i dunuo preko levog ramena. Gledam gardijski spasioci uli su u svoj helikopter, vatrogasci ustadoe sa
potovanjem, onaj idiot od porunika stoji u kapiji i salutira, pozdravlja
nas, a iznad svega toga vidi se veliki plakat sa ve izbledelim natpisom:
"Dobro doli, gospodo vanzemaljci!" Tender se spremao da im svima
odmahne, ali ja ga zviznuh laktom u slabine pa ga je prola volja za tim.
Dau ti ja opratanje!...
Poleteli smo.
Desno od nas bila je zgrada Instituta, levo kuni kvart i mi smo
leteli od markera do markera po samoj sredini ulice. Odavno ve tom
ulicom niko nije koraao ni vozio. Asfalt je sav popucao, pukotine su
obrasle travom, ali trava je jo uvek bila naa, ljudska. A na trotoaru levo
ve je izrasla nekakva crna bodljakua, i po toj bodljakui lepo se videlo

odakle poinje Zona: crna trava pored samog kolovoza kao da je kosom
odseena. Da, ti vanzemaljci ipak su bili uredni momci. Zasvinjili su,
istina, mnogo, ali su zato i odredili jasne granice. ak ni "vrele pahulje"
ne lete na nau stranu iz Zone - iako ih vetar, reklo bi se, nosi kud bilo...
Zgrade u kunom kvartu su mrtve, sa oljutenim malterom,
meutim, stakla na prozorima su gotovo svugde cela, prljava su i slepa.
A nou, kad puzi ovuda, sasvim lepo se vidi kako unutra neto sija, kao
alkohol kad gori plaviastim plamicima. To "vetije pihtije" izlaze iz
podrum. A inae kad pogleda - kvart kao kvart, zgrade kao zgrade,
naravno, trebalo bi im malo opravke, ali nita posebno se ne vidi, samo
to nema ljudi. U ovoj zgradi od cigala iveo je na uitelj aritmetike po
nadimku Zapeta. Bio je gubitnik i baksuz, druga ena ga je ostavila ba
pred samu Posetu, a erka mu je imala mrenu preko jednog oka, pa smo
joj se, pamtim, rugali dok ne bi zaplakala. Kad je poela panika on je sa
ostalim stanarima te zgrade samo u rublju beao do mosta - svih est
kilometara bez zastajanja. Posle je dugo bolovao od kuge, nokti su mu
otpali, poela je i koa da se ljuti. Svi koji su iveli u tom kvartu
preleali su kugu, zato je i nazvan Kuni. Nekoliko ih je umrlo, ali to su
bili starci. Meni se ini da oni i nisu umrli od kuge, nego od straha. Bilo
je stvarno stravino. Svi iz ovog kvarta oboleli su od kuge, a u sledea tri
kvarta ljudi su oslepeli. Sad se ti kvartovi tako i zovu: Prvi slepi, Drugi
slepi... Nisu oslepeli sasvim, vie onako kao kokoje slepilo. A pria se
da nisu oslepeli od nekog bleska, iako je i kod njih bleskova bilo mnogo,
nego od snanog treska. Kau, zagrmelo je tako da su momentalno
oslepeli. Doktori im kau: ne moe biti, razmislite malo. Ne, ostali su pri
svom: snaan grohot od kojeg su oslepeli. A niko osim njih u ta tri kvarta
nije uo nikakvu grmljavinu...
Da, kao da se nita ovde nije desilo. Eno stakleni kiosk stoji ceo
celcat. U jednim vratima deja kolica - ak kao da su presvlake iste...
Samo antene odaju: oblepljene su neim nalik vlaknima od like. Nai
cvikerai ve odavno otre zube na te antene: zanima ih da vide kakva su
to vlakna - nieg slinog nigde nema, osim u Kunom kvartu i osim na
antenama. I to je najvanije - tu im je, pod samim nosem, pod
prozorima. Prole godine su se dosetili - spustili su iz helikoptera kuku
na elinoj sajli. I tek to su povukli - uje se "p--". Od antene ide

dim, od kuke dim, ve se i sajla poela dimiti, i ne samo to se dimi,

nego jo i tako otrovno iti kao zmija. Na sreu se pilot - iako je
porunik - brzo dosetio ta da radi: otkaio je sajlu i zbrisao odatle... Eno
je i ta sajla, visi skoro do zemlje i sva je pokrivena vlaknima...
I tako, polako doletesmo do kraja puta, do krivine. Kiril me upitno
pogleda: da skrenemo? Ja mu pokazah: sasvim polako. Naa "platforma"
je skrenula i poela leteti nad poslednjim metrima ljudske zemlje.
Trotoar je sve blie i blie, senka nae letelice pada na crnu travu... i evo
nas, u Zoni smo! I odmah neki trnci po koi. Svaki put me prou ti trnci i
ja do danas ne znam da li to Zona tako doekuje sve ljude, ili su to samo
moji nervi. I svaki put pomislim: kad se vratim, obavezno u pitati druge
stalkere da li se to i njima deava - a onda zaboravim na to.
Dobro, letimo mi polagano nad nekadanjim batama, motor pod
nogama radi ravnomerno, spokojno - ba ga briga, njemu nee biti nita.
I u tom asu Tender vie nije mogao da izdri. Nismo stigli jo ni do
prvog markera u Zoni, a on poe da brblja. Onako obino, kao to
novajlije brbljaju kad se unervoze: zubi pomalo cvokou, srce se steglo,
muno mu je i sramota ga, ali ne moe da se obuzda. Ja bih to uporedio
sa prehladom: od oveka ne zavisi nego sve curi i curi. I ta sve ne
lupetaju! Ili pone da se oduevljava pejzaem, ili da iznosi svoja
razmiljanja o posetiocima, a ponekad brbljaju i o stvarima koje nemaju
veze - tako je Tender sad poeo da pria o svom novom odelu i nikako da
stane. Koliko ga je platio, pa kako je vuna kvalitetna, pa kako ga je
odneo krojau da promeni dugmad...
- Zavei - rekoh mu.
On me pogleda onako alosno, mrdne usnama - i opet: koliko je
svile otilo na podstavu. A bate se ve zavrile i pod nama je gola
glinasta zemlja gde je ranije bila gradska deponija, i ja osetih na licu
povetarac. Maloas jo nije bilo nikakvog vetra, a sad je odjednom
poduvalo, praina se uskovitlala i kao da se neto uje.
- uti, budalo! - kaem Tenderu.
Nema anse; ne moe taj da se zaustavi. Sad je poeo o nekim
konjskim strunama, ta li. E, kad je tako...
- Stani - kaem Kirilu.

On odmah zakoi. Dobro reaguje. Ja spustih ruku na Tenderovo

rame, okretoh ga prema sebi i raspalih dlanom po lemu. On, jadnik, lupi
nosem o staklo, zamuri i zauti. I im je uutao, ujem: tr-r-r... tr-r-r...
tr-r-r... Kiril me gleda stisnutih zuba, isceren. Ja mu rukom pokazujem da
ne mrda, da ne pokree letelicu. Ali i on dobro uje taj zvuk i, kao i svaki
odvani novajlija, odmah bi neto da preduzme, da dejstvuje. "U
rikverc?" - apue. Ja oajniki odmahujem glavom i maem pesnicom
pred samim njegovim vizirom. Eh, asna re, s ovim novajlijama ne zna
ta e pre - da gleda napolje, ili da pazi na njih. A onda sam na sve
zaboravio. Iznad gomile starog smea, iznad razbijenih flaa i raznih
krpa zapuzalo je neto drhtavo, treperavo, kao vreli vazduh u podne nad
gvozdenim krovom, prevalilo se preko breuljka i produilo ukoso
prema nama, pored markera; nad putem se zadralo, ostalo tako sekundu
- ili mi se to samo uinilo? - i odvuklo se u polje, iza bunja, iza trulih
ograda, prema groblju starih automobila.
Odneo ih avo, te cvikerae, nali su gde da trasiraju put - kroz
jarugu! A i ja sam bio dobar - gde su mi bile oi kad sam se divio
njihovoj mapi?
- Sad polako napred - kaem Kirilu.
- ta je to bilo?
- A avo bi ga znao. Bilo - pa otilo, i hvala bogu. I uuti, molim te.
Ti sad nisi ovek, razume? Ti si sad Maina, moja poluga...
Tu sam se trgnuo - izgleda da je i mene uhvatila brbljivost.
- Dosta - rekoh. - Ni rei vie.
Da mi je sad gutljaj! Ja sam i bez skafandra dosad ostao iv, i jo
u ovoliko, a bez dobrog gutljaja u ovakvom trenutku... Pa, do avola i s
tim.
Vetri kao da je prestao i nita se niotkud ne uje, samo motor gudi
onako ravno, sanjivo. A sunce sija, vruina je, nad garaom zagrejani
vazduh... Sve kao da je u redu, markeri polako ostaju za nama. Tender
uti, Kiril uti - navikavaju se. Nita, momci, i u Zoni se moe iveti,
samo ako ume... Evo i dvadeset sedmog markera: gvozdena motka i na
njoj crvena tablica sa brojem 27. Kiril me pogleda, ja mu klimnem i naa
letelica stade.

Cvee je ostalo za nama, na redu je trnje. Sad je najvanija

hladnokrvnost. Nema potrebe za urbom, vetra nema, vidljivost je dobra,
sve je kao na dlanu. Eno onog jarka gde se Pu urnisao - jo uvek se
tamo neto areni, moda pare tkanine. Bio je nula od oveka, bog da
mu duu prosti: glup, pohlepan, nepaljiv - samo se takvi i udruuju sa
Leinarem, takve Leinar Barbrid na kilometar zapaa i specijalno za to
vodi sa sobom... A inae, Zona ne pita da li si dobar ili lo i ispada da
treba da budemo zahvalni Puu: bio je budala, niko mu se vie ni imena
ne sea, ali nam je bar pokazao kuda ne treba ii... Sad nam valja to pre
stii do asfalta. Asfalt je ravan, tamo e biti lake, a i ona pukotina se
lepo vidi. Samo, to mi se ne dopadaju ovi breuljci! Ako bismo po
pravoj liniji ili do asfalta, morali bismo proi ba izmeu njih. A oni
stoje i kao da nas oekuju nasmeeni. E, ne; neemo izmeu vas. Druga
zapovest stalkera: barem s jedne strane sve mora biti isto na sto koraka.
Moda bismo mogli preko levog breuljka?... Istina, ne znam ta je iza
njega. Po mapi sudei, nema nieg, ali ko je lud da veruje mapama?...
- Sluaj, Red - apue mi Kiril - to ne bismo preskoili? Dvadeset
metara uvis i odmah dole i eto nas kod garae, a?
- uti, budalo! - kaem mu. - Ne smetaj mi.
On bi uvis! A ta ako nas tamo na dvadeset metara tresne? Niko
nam kosti nee sakupiti. Ili ako naletimo na "vetrometinu" - ne kosti,
nego masna mrlja nee ostati od nas. Uh, to su mi dosadile te junaine:
nestrpljiv je, pa daj odmah da preskoimo... Uopte uzev, kako emo do
breuljaka, to je jasno, a tamo emo stati i videti ta dalje. Ja zavukoh
ruku u dep i izvadih pregrt matica. Pokazah ih Kirilu i rekoh:
- Sea se prie o Paliu iz kole? E, sad emo sve obrnuto.
Gledaj! - i ja bacih prvu maticu. Bacih je blizu, po stalkerskim
propisima. Desetak metara. Matica je letela normalno. - Jesi li video?
- Pa? - kae on.
- Ne "pa" nego jesi li video?
- Video sam.
- E, sad, najsporije to moe teraj do te matice i zaustavi dva metra
pre nje. Razume?
- Razumem. Trai gravikoncentrate?

- Traim ta treba. Saekaj, baciu jo jednu. Gledaj gde e pasti i

ne sputaj oi sa tog mesta.
Bacih jo jednu maticu. I ona je letela normalno i pala pored prve.
- Teraj - kaem.
On pokrene letelicu, a lice mu jasno i spokojno: kao, sve je shvatio.
Ti cvikerai su svi takvi. Najvanije im je da smisle neki naziv. Dok
nema naziv - muno ga je gledati, budala nad budalama. A im je smislio
neki "gravikoncentrat" - sad mu je, kao, sve jasno i odmah mu je ivot
laki. Proli smo prvu maticu, proli smo drugu i treu. Tender uzdie,
premee se s noge na nogu i svaki as zeva od nervoze sa, onako,
kereim cviljenjem - dosadno mu je, jadniku. Nita, koristie mu ovo.
Ima jedno pet kilograma danas da skine - bolje je od svake dijete. Bacio
sam etvrtu maticu. I - kao da nije letela kako treba. Nikad ne bih mogao
da objasnim u emu je stvar, ali oseam da neto nije u redu i odmah
dohvatih Kirila za ruku.
- Stani - kaem. - Ni makac dalje...
Uzeh petu maticu i bacih je vie i dalje. Evo je, "vetrometina"!
Matica je po uzlaznoj putanji letela normalno, nadole - u poetku takoe
normalno, ali na pola puta kao da ju je neko odbacio ustranu, ali tako
silovito da se sasvim zarila u glinovitu zemlju i nestala.
- Jesi li video? - apatom pitam Kirila.
- To sam viao samo na snimcima - kae on i tako se nagnuo
napred, samo to se ne preturi sa "letee platforme". - Hoe da baci jo
jednu?
Da bacim jo jednu! Eh, nauko... Bacio sam jo osam matica dok
nisam tano ocrtao "vetrometinu". Istina, i sedam je bilo dovoljno, ali
jednu sam bacio specijalno za njega, u sam centar, nek' se malo divi
svom koncentratu. Matica je tresnula u zemlju kao kugla od pet
kilograma. Tresnula - i ostade samo rupa u zemlji. Kiril je ak huknuo od
sree.
- E, dobro - kaem. - Zabavili smo se i sad je dosta. Gledaj ovamo.
Bacam za prolazak; gledaj gde e pasti.
Ukratko, obili smo "vetrometinu" i popeli se na brdace. Brdace
sasvim malo i ni po emu posebno, ja ga do danas nisam ni primeivao.
Da... Lebdeli smo nad njim, asfalt je bio nadohvat ruke, dvadesetak

koraka. Mesto savreno isto; vidi se svaka travka. Reklo bi se: reda radi
da zafrljaim jo jednu maticu, pa - teraj.
Ne mogu da je bacim.
Ne znam ta mi je, ali nikako da se odluim da je bacim.
- ta je bilo? - pita Kiril. - Zato stojimo?
- ekaj malo - kaem. - I uti, zaboga.
Sad u, mislim, da bacim tu maticu i onda emo lepo odleteti
onamo, ni travka se nee mrdnuti a eto nas na asfaltu... I onda me
odjednom celog oblije znoj! U oi mi je potekao i onda mi je ve bilo
jasno da onamo neu baciti maticu. Levo - molim lepo. Jeste da je onuda
i put dui, i nekakvo sumnjivo kamenje je tamo, ali tuda mogu da bacim
maticu a pravo - nizata na svetu. I ja bacih maticu levo. Kiril nita ne
ree, okrete "platformu", pritera je do matice i tek onda me pogleda. A
bie da nisam ba lepo izgledao, jer je odmah skrenuo pogled.
- Nita - kaem ja. - Naokolo je blie. - I bacih poslednju maticu na
asfalt.
Dalje je ve ilo lake. Naao sam onu pukotinu i to potpuno istu niim nije u meuvremenu obrasla, nije promenila boju... Gledao sam je
kao dobrog starog poznanika, koji nas je doveo do same kapije garae
bolje od svih markera zajedno.
Naredih Kirilu da nas spusti na metar i po, legoh na stomak i
zagledah se kroz otvorena vrata. Ispoetka, zbog sunca, nita nisam
video - sve crno unutra, a onda mi se oi navikoe i videh da se u garai
odonda naizgled nita nije promenilo. Onaj kiper kao to je stajao na
kanalu u betonskom podu tako i sad stoji, bez rupa, bez mrlja, i sm pod
je kao pre - verovatno zato to se "vetijih pihtija" u kanalu skupilo
sasvim malo, nisu odonda nijednom ispuzale napolje. Jedno mi se samo
ne dopada: u samom dnu garae, pored kanistara, neto se srebri. Ranije
toga nije bilo. Ali dobro, srebri se, pa nek' se srebri, neemo se sad
vraati zbog toga. A i ne sija jako, tek-tek, spokojno i nekako neno...
Podigoh se, otresoh prainu sa odela i pogledah unaokolo. Oni kamioni
stoje na svom mestu stvarno kao novi - od prolog leta kao da su postali
jo noviji - a cisterna je skroz zarala i jo malo pa e poeti da se
raspada. Eno i one kamionske gume koja se nalazi i na njihovoj
mapi...Neto mi se ne dopada ta guma. Nekako joj je senka nenormalna.

Sunce nam je iza lea, a senka kao da se prua prema nama. Dobro, nije
vano, ionako je daleko. Samo, ta se to unutra srebri? Ili mi se to samo
ini? Sad bi najbolje bilo sesti, zapaliti i razmisliti: zato se nad
kanistrima neto srebri, zato se pored ne srebri, zato je onakva senka
od gume... Barbrid je priao neto o senkama, da su udne ali
bezopasne. Sa senkama se ovde svata deava. Ali ta se to srebri unutra?
Kao pauina u umi izmeu dva stabla. Kakav ju je to pauk tamo ispleo?
Nikad jo u Zoni nisam video ni insekte ni pauke. Najgore je to moja
"puna kutija" lei na dva koraka od tih kanistara. Trebalo je odmah da je
odnesem i sad ne bih imao brige. Ali bila je preteka tako puna - da je
podignem, to sam jo i mogao, ali da je vuem na leima, pa jo nou, pa
jo puzei... A ko nijednom nije nosio "praznu kutiju" neka proba: k kad
bi hteo da ponese deset litara vode bez posude... ta sad da radim? Mora
se ii po nju. Da mi je gutljaj... Okrenuo sam se Tenderu i rekao:
- Ja i Kiril emo sad u garau. Ti ostaje ovde kao voza, ali
upravlja da ne dira bez mog nareenja ta god da se desi, makar zemlja
pod tobom gorela. Ako pobegne - nai u te na onom svetu.
On mi ozbiljno klima, k veli, neu pobei. Nos mu je kao ljiva dobro sam ga opauio. Dakle, lagano sam spustio lestvice, pogledao jo
jednom na ono srebrno, mahnuo Kirilu i poeo silaziti. Stadoh na asfalt i
ekam da se on spusti sa druge strane.
- Ne uri se - kaem. - Polako. Ne dii prainu.
Stojimo na asfaltu, "platforma" se pored nas lagano ljulja, lestvice
kripuu. Tender nas gleda preko ograde a u oima mu strah. Treba da
krenemo. Kaem Kirilu:
- Idi dva koraka iza mene, stopu u stopu, gledaj me dobro, ne zevaj.
Pooh. Na ulazu sam stao i osvrnuo se. Koliko je, ipak, lake raditi
danju nego nou! Seam se kako sam leao na ovom ulazu. Crno kao u
grobu, "vetije pihtije" iz kanala pruaju jezike plaviaste kao plamen
od alkohola, ali, to je interesantno - taj plamen nita ne osvetljava, ak
kao da sve postaje jo tamnije od njega. A sad - milina! Oi su mi se
navikle na polumrak unutra i sve je preda mnom kao na dlanu, ak se i
praina u okovima vidi. I zaista, neto se tamo srebri, nekakve srebrne
niti nalik pauini proteu se izmeu kanistara i tavanice. Moda to i jeste
obina pauina, ali bolje je drati se dalje od toga. I tu sam napravio

nepopravljivu greku. Trebalo je da pozovem Kirila da stane pored mene,

saekam da mu se oi naviknu na polutamu i pokaem mu - prstom ako
treba - tu pauinu. Ali ja sam navikao da radim sm, sve sam dobro video
a zaboravio sam da i Kiril treba da vidi.
Zakoraio sam unutra i pravo prema kanistrima. unuo sam
ispred "kutije"; gledam, nema pauine na njoj. Uzeo sam jedan kraj i
kaem Kirilu:
- Hajde, prihvati. Samo pazi - teka je...
Podigoh glavu i pogledah ga - i grlo mi se u sekundi steglo, ni re
ne mogu da izustim! Htedoh da viknem: stani, ni makac! - i nisam
mogao. A verovatno ne bi ni pomoglo, sve se tako brzo desilo. Kiril je
prekoraio "kutiju", okrenuo se zadnjicom prema kanistrima i itavim
leima zaronio u ono srebrno. Ja samo zatvorih oi. Sve u meni je
zamrlo, nita ne ujem, ujem samo kako se ona pauina kida. Sa
onakvim slabanim suvim pucketanjem, kao najobinija pauina, samo
malko glasnije. uim ja tako zatvorenih oiju, ne oseam ni ruke ni
noge, a Kiril me pita:
- Pa, je l' idemo?
- Idemo - kaem.
Podigli smo kutiju i krenuli napolje, koraajui postrance. Teko je
to udo, ni dvojici nije lako da je nose. Izili smo na sunce i stali kod
"platforme". Tender ve prua ape.
- Hajdemo sad - kae Kiril. - J'en, dva...
- Ne - prekidam ga. - Saekaj. Spusti je dole.
Spustili smo je.
- Daj da ti vidim lea.
On se bez ijedne rei okrete. Gledam - na leima nieg. Gledam jo
bolje - ba nita se ne vidi. Onda se okreem i gledam one kanistre. Ni
tamo se nita ne vidi.
- Sluaj - govorim Kirilu jo uvek gledajui kanistre. - Jesi li video
onu pauinu?
- Kakvu pauinu? Gde?
- Dobro, nije vano - kaem. - Imali smo sree.
A u sebi mislim: to jo treba da se vidi.
- Hajde da je ubacimo - kaem.

Podigli smo "kutiju" na "leteu platformu" i uspravili je, da se ne

kotrlja. Stoji ona tako, nova, ista, bakar se presijava na suncu a plava
sadrina izmeu bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da
ovo nije nekakva "prazna kutija", ve upravo neka vrsta posude, kao
staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uivajui,
popesmo se i sami na "platformu" i bez suvinih rei okrenusmo nazad.
Svaka ast tim naunicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo,
teko im je samo da uu u zonu, a iz Zone "platforma" leti sama - ima
takav ureaj, kursograf, ta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim
je dola. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo
se, lebdimo malo i - dalje. Proli smo iznad svih mojih matica, da sam
hteo, mogao sam ih natrag u dep.
Moji novaci, naravno, odmah ivnue. Vrte glavama na sve strane,
strah kao da je sasvim iezao iz njih, ostali su samo radoznalost i
zadovoljstvo to se sve sreno zavrilo. Razbrbljae se. Tender mlatara
rukama i obeava, kao, sad e on, samo da rua, krenuti nazad, da
markira put do garae. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi
objanjava "gravikoncentrat", odnosno "vetrometinu". Dobro, nisam
odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispriao sam im koliko je budala
nastradalo u povratku. utite, kaem, i drite oi otvorene da ne zavrite
kao Kratki Lindon. Delovalo je. Nisu ak ni pitali ta je bilo sa tim
Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno kako u sa uivanjem da odvijem ep i povuem prvi gutljaj. A pred
oima mi svaki as blesne ona pauina.
Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa "leteom platformom"
otili u perionicu, odnosno, naunikim jezikom, u sanitarni hangar.
Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozraivali neim, posipali
jo neim, pa opet kupali, pa osuili i najzad rekli - gotovo, momci,
slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoe "kutiju". Okupie se
zaposleni u Institutu, masa njih, ne moe proi, ali evo ta je
interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, estitaju, a da pomognu
umornim ljudima da nose tu stvar - nijedan majin sin nije se naao...
Dobro, to se mene ne tie. Sad me se nita vie ne tie...
Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod - neki od
narednika e ga ve pokupiti - i uputio se pod tu, jer sam bio mokar od

glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio ep i

zalepio se za grli kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u
dui prazno, pijem onu estinu kao vodu. iv sam. Pustila me je Zona.
Pustila me, kuka. Voljena moja. Podla strvina. iv sam. Nikad oni
novaci nee to shvatiti. To samo pravi stalker moe da razume. I niz lice
mi teku suze - da li od estine, da l' od neeg drugog. Isisao sam pljosku
do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, jo jedan gutljaj je
zafalio. Ali nema veze, to se jo moe popraviti. Sad se sve jo moe
popraviti. iv sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Oseam da se
smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro
ureeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tu
doneti.
Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao - punih pet sati
smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video.
Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji... Uostalom, ta je za stalkera pet
sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana. Kad ne
stigne da se vrati tokom noi, ceo sledei dan lei u Zoni nosa
zarivenog u zemlju i vie se ni ne moli, ve pre bunca, ne zna jesi li
iv ili mrtav... A onda sledee noi zavrava posao i privue se sa
plenom do granice - a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i
kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plae nasmrt, za njih si
zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokai da su te
upucali protiv propisa... I, znai, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa
opet do mraka, a plen lei pored tebe i, to je najlepe, ne moe znati da
li on samo tako lei ili te polako ubija. Ili kao sa Koatim Isakom.
Naao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio izmeu dva
jendeka - ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga
pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su
poverovali i otili. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati senka od oveka...
Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuirao sam
se vruom, pa hladnom, pa opet vruom. Ceo sapun sam potroio. Onda
mi je dosadilo. Zatvorio sam tu i ujem - Kiril lupa na vrata i vie:
- Ej, stalkeru, izlazi! Stigli zelembai!

Zelembai - to je dobra stvar. Ja otvorih vrata i videh - stoji Kiril

go, samo u gaama, veseo i razdragan, i prua mi kovertu.
- Dri - kae. - Od zahvalnog oveanstva.
- Jebalo te oveanstvo. Kol'ko ima para?
- Za izuzetan plen i za herojsko dranje u opasnim situacijama dve mesene plate!
E, da. Tako se ve moe iveti. Kad bi mi ovde za svaku "praznu
kutiju" davali po dve plate, ja bih odavno poslao Ernesta gde treba.
- Pa, jesi li zadovoljan - pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.
- Onako - kaem. - A ti?
On ne ree nita, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i
odgurne, pa ode u susednu kabinu.
- Ej! - viknuh za njim. - A ta nam radi Tender? Sigurno pere gae?
- To ti misli. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidi samo kako
je sad vaan... Tako im kompetentno izlae...
- Kako im izlae? - pitam.
- Kompetentno.
- Dobro - kaem. - Ubudue u nositi renik sa sobom. - A onda
kao da me je struja udarila. - ekaj, Kirile! - viknuh. - Izai napolje!
- Pa ve sam se skinuo - odgovara on.
- Izlazi, ne izvodi!
Kiril izie. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Nita. Uinilo mi
se. Lea su mu ista. Srce mi se smirilo.
- ta si se zakaio za moja lea? - pita on.
Pljesnuo sam ga po leima, vratio se u svoju kabinu i zatvorio se.
Nervi, avo da ih nosi. Tamo mi se priinjavalo, ovde mi se priinjava.
Do avola sa svim! Napiu se danas kao svinja. Da mi je odrati onog
Riarda! Ali kako igra ta hulja... Ni sa kakvim kartama ne mogu ga
dobiti. Ve sam probao da varam na razne naine...
- Kirile! - viknuh. - Hoe li doi danas u "Bor"?
- Koliko puta sam ti govorio da nije "Bor", nego "Bor"...
- Ne gnjavi! Pie "Bor". Nee valjda ti da nas ui. Onda,
dolazi ili ne? Da oderemo onog Riarda...
- Ne znam, Red. Ti, kakav si priprost ovek, i ne shvata kakvu
smo mi to stvar danas doneli...

- A ti, kao shvata?

- Ne shvatam ni ja; to je tano. Ali sad je, pre svega, jasno za ega
su te "prazne kutije" sluile, a osim toga, ako se jedna moja ideja pokae
dobra... Napisau lanak i posvetiu ga lino tebi: Redriku uhartu,
poasnom talkeru, sa potovanjem i zahvalnou posveeno.
- I onda e me orkirati na dve godine.
- Ali zato e tvoje ime ui u nauku. Ta stvar e se odsad zvati
"uhartov cilindar". Kako ti zvui?
Dok smo se tako peckali ja se obukoh. Gurno sam praznu pljosku u
dep, prebrojao novanice i krenuo.
- Srean ti rad, sloeni ovee...
On ne odgovori - voda je glasno umela.
Gledam - u hodniku gospodin Tender, sav crven i naduven kao
uran. Oko njega gomila - tu su i saradnici, i novinari, i par narednika sa
ruka, jo vau, a on se raspriao. "Tehnika, sa kojom mi raspolaemo lupeta - daje gotovo stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti..." Tu
me je ugledao i odmah se malo smanjio - osmehuje se zbunjeno, mae
rukom. Vreme je da zbriem, pomislih. Krenuo sam prema izlazu, ali
kasno. ujem - tre za mnom.
- Gospodine uharte! Gospodine uharte! Par rei o garai!
- Nemam komentara - odgovaram ja i prelazim u trk. Ali ba e od
njih pobei: jedan, s mikrofonom - zdesna, drugi, sa kamerom - sleva.
- Jeste li videli u garai neto neobino? Samo par rei.
- Nemam komentara! - viem, drei lice okrenuto od objektiva. Garaa kao garaa.
- Hvala. Kakvo je vae miljenje o turboplatformama?
- Najlepe - kaem i nianim u vrata.
- ta mislite o ciljevima Posete?
- Obratite sa naunicima - odgovaram i - napolje.
ujem - navaljuju s druge strane. Onda im kaem kroz zatvorena
vrata:
- Predlaem vam da pitate gospodina Tendera zato mu je nos kao
cvekla. On zbog uroene skromnosti nee nita da kae o tome, a to nam
je bio najzanimljiviji doivljaj.

Kako su odjurili nazad! Odgalopirae kao krdo konja. Ja saekah

minut - tiina. Izvirih - nikog. I pooh dalje, zviduui. Siao sam u hol,
pokazao onom grmalju propusnicu, a on mi salutira. Heroju dana.
- Voljno, narednie - kaem. - Zadovoljan sam vama.
On se osmehuje, bogzna kako zadovoljan.
- E, Rii, svaka ti ast - kae on meni. - Ponosan sam to imam
takvog poznanika.
- ta - kaem - imae ta da pria devojkama kad se vrati u
vedsku?
- Jo pita! - kae. - Topie se k svee.
Nije on tako lo momak. Ja, iskreno govorei, takve visoke i
rumene ne volim. Devojke lude za njima, a zato, u stvari? Pa nije tu
stvar u visini... Idem ja tako ulicom i pitam se, u emu je stvar? Sunce
sija, a ulica pusta. I odjednom sam poeleo da vidim Gutu. Prosto tako.
Da je gledam i da je drim za ruku. Posle Zone oveku i ne ostaje drugo
nego da dri devojku za ruku. Posebno kad se seti kakva se deca raaju
stalkerima... Ma kakva Guta, meni sad treba najmanje jedna flaa neeg
estokog.
Preao sam automobilsko parkiralite i naleteo na kordon. Stoje
dva patrolna vozila u svoj svojoj lepoti, velika, uta, sa reflektorima i
mitraljezima, a kerovi u plavim lemovima svu ulicu su pregradili, ne
moe se proi. Ja produavam oborene glave, bolje je da ne gledam u
njih, danju je uopte najbolje da ih ne gledam: ima meu njima dva-tri
tipa za koje je bolje da ih ne prepoznam. Bogami, imali su sree to me
je Kiril tada doveo u Institut; ja sam te gadove tada traio, i da sam ih
naao - ubio bih a da ne trepnem...
Provlaim se kroz gomilu ramenom napred, skoro sam se ve
izvukao odatle, kad odjednom ujem: "Ej, stalkeru!" Ali ta se to mene
tie, to se ne odnosi na mene, idem dalje i vadim cigaretu iz kutije.
Meutim, neko me dostie i hvata me za ruku. Ja tresam njegovu ruku i,
okreui se, pitam onako utivo:
- Kod avola se kai za mene, mister?
- ekaj, stalkeru - kae on. - Imam za tebe neka pitanja.
Ja podigoh pogled - kapetan Kvoterblad. Stari poznanik. Sasvim se
osuio i postao nekako ut.

- A! - kaem. - Zdravo-ivo, kapetane. Kako vaa jetra?

- Ti, stalkeru, nemoj da se zajebava sa mnom - kae on besno i
gleda me saiuim pogledom. - Zato se ne zaustavlja kad te zovem?
A ve su tu dva plava lema iza njegovih lea - ape im na drkama
pitolja, oi se ne vide, samo brade se pod lemovima miu. I kako u
Kanadi samo pronalaze takve medvede? Danju se ja patrola ne bojim, ali
mogli bi da me pretrae, a to mi u ovom trenutku ne bi trebalo.
- Pa zar ste vi mene zvali, kapetane? - pitam ja neduno. - uo sam
da viu nekog stalkera...
- A ti, znai, vie nisi stalker?
- Kako sam, zahvaljujui vama, odsedeo svoje - ostavio sam taj
posao - kaem. - Dosta mi je. Hvala vam, kapetane, vi ste mi otvorili oi.
Da vas tada nije bilo...
- ta si radio u predzoni?
- Kako ta? Pa ja radim tamo. Ve dve godine.
I, da zavrim taj neprijatan razgovor, vadim svoju legitimaciju i
pruam je kapetanu Kvoterbladu. On uze knjiicu, svaku stranicu dobro
pogleda a peate samo to nije onjuio i olizao. Onda mi vraa knjiicu i
vidim: zadovoljan je, oi mu sijaju, ak se malo i zarumeneo.
- Izvini, uharte - kae. - Nisam znao. Znai, nisu bili uzaludni
moji saveti. Odlino! Verovao ti meni ili ne, ja sam jo tada
pretpostavljao da e od tebe ipak biti neto. Nije mogue da tako
pametan momak...
I razvezao priu. Eto ti ga sad, izleio sam jo jednog
melanholiara, mislim ja i, naravno, sluam ga bogzna kako paljivo,
skromno obaram pogled i osmehujem se, irim ruke i ak, seam se,
srameljivo onako vuem nogom po zemlji. Oni grmalji iza kapetana jo
neko vreme su sluali a onda im je dosadilo - odoe gde je veselije. A
kapetan filozofira dubokoumno: znanje je, kae, svetlost, neznanje je
tama, gospod voli i ceni poteni rad; uopte, iste one mudrosti kojima nas
je pop svake nedelje davio u zatvoru. A ja bih tako popio neto - ne mogu
vie da izdrim. Nita, Red, mislim se, izdrae jo i ovo. uti i trpi. Ne
moe ni on jo dugo ovako, evo, ve je poeo da gubi dah... Na moju
sreu, jedno od patrolnih vozila je zatrubilo. Kapetan Kvoterblad se
osvrnuo, progunao neto nezadovoljno i pruio mi ruku.

- Pa - kae - drago mi je to sam upoznao novog, potenog uharta.

Rado bih popio sa tobom aicu u ast ovog poznanstva. Istina, lekari su
mi zabranili alkohol, ali pivo bih mogao. Samo, kao to vidi - sluba
zove. Ali jo emo se sresti.
Ne dao bog, mislim ja. Ali pruam mu ruku i nastavljam da se
crvenim i ustruavam - sve kako se njemu dopada. Onda se on vratio do
patrolnih kola, a ja samo to nisam otrao u "Bor".
"Bor" je u ovo doba dana prazan. Ernest stoji iza anka, brie
ae i gleda kroz njih. Interesantna stvar - ti barmeni, kad god da doe,
uvek briu ae, k da im od toga ivot zavisi. Ceo dan e tako stajati uzme au, zakilji, pogleda je na svetlo, dune u nju i - trljaj. Trlja on,
trlja, onda opet pogleda, sad kroz dno, i nanovo...
- Zdravo, Erni! - kaem - Dosta si je glancao, izbie joj dno tako.
On me pogleda kroz au, proguna neto iz stomaka i, bez
suvinih rei, nasu mi etiri prsta estine. Ja sam se uspentrao na barsku
stolicu, otpio gutljaj, zamurio, odmahnuo glavom, pa opet gutljaj.
Friider bruji, iz muzikog automata dopire neka tiha muzika. Ernest
huke u sledeu au - sve je normalno, lepo... Ja sam ispio do kraja i
spustio au a Ernest je i bez pitanja usnuo jo etiri prsta.
- Je l' ti sad lake, stalkeru? - pita. - Jesi li se povratio?
- Samo ti trljaj - kaem. - Jedan je tako trljao dok nije dozvao zlog
duha.
- I ko ti je taj? - pita Ernest.
- Pa jedan barmen ovde - odgovaram. - Pre tebe.
- I ta je s njim?
- Nita. ta misli, zato je bila Poseta? Trljao on, trljao... i doli
vanzemaljci.
- Uh, to si duhovit - kae Ernest, ali ipak se osmehuje.
Ode on u kuhinju i vrati se sa tanjirom punim peenih kobasica.
Tanjir je stavio ispred mene, primakao keap i opet se latio aa. Ernest
zna svoj posao. Ima dobro oko, odmah vidi da stalker dolazi iz Zone, da
e tu biti neto za njega, i dobro zna ta treba Stalkeru posle Zone. Erni
je na ovek. Profesionalac.
Pojevi kobasice, ja zapalih i poeh da izraunavam koliko
zarauje Ernest na stalkerima. Ne znam tano kakve su cene u Evropi, ali

sam nauo da se "prazna kutija" tamo prodaje za gotovo dve i po hiljade,

a Erni nama plaa svega etiristo. "Baterije" su tamo barem stotinu po
komadu, a mi dobijamo najvie dvadeset. Verovatno je i sa svim ostalim
tako. Istina, ni slanje robe za Evropu nije badava. Ovome daj na ruke,
onome daj... ef stanice je sigurno takoe na njegovom platnom spisku.
Kad se dobro razmisli, Ernest i ne zarauje ba tako mnogo, verovatno petnaest-dvadeset procenata, a ako ga uhvate - deset godina mu ne gine.
Uto moje plemenite misli prekide dolazak nekog pristojnog tipa.
Nisam ni uo kad je uao. Tek, naao se s moje desne strane i utivo pita:
- Dozvoljavate?
- Samo izvolite - kaem.
Sitan, mrav, sa picastim nosiem i manom. Faca mi je poznata,
negde sam ga ve video ali se ne seam gde. On se pope na stolicu pored
mene i kae Ernestu:
- Burbon, molim! - i odmah se okrete meni: - Izvinite, ini mi se da
vas poznajem. Vi radite u Meunarodnom institutu, zar ne?
- Da - odgovaram. - A vi?
On spretno vadi iz depa vizitkartu i stavlja je ispred mene. itam:
"Alojz Makno, opunomoeni agent Biroa za emigraciju". Pa da, sad ga
se seam. Ubeuje ljude da odu iz grada. Nekome je jako stalo do toga
da stanovnici napuste grad. Nas je u Harmontu ostalo jedva polovina od
preanjeg broja, a oni bi da sasvim oiste grad. Odgurnuo sam
vizitkartu i rekao:
- Ne, hvala. Ne zanima me. elja mi je da umrem na rodnoj grudi.
- A zato? - ivo pita on. - Izvinite za nametljivost, ali ta vas
zapravo ovde dri?
Zini da ti kaem ta me ovde dri!
- Kako ta me dri? - govorim ja. - A slatke uspomene iz
detinjstva? A prvi poljubac u gradskom parku? Mamica i tatica? Pa onda,
kako sam se prvi put napio i potukao u ovom baru. Pa najdraa policijska
stanica... - Vadim iz depa zamrkanu maramicu i primiem je oima. Ne - kaem - nizata na svetu!
On se nasmejao, liznuo svoj burbon pa e zamiljeno:
- Nikako ne mogu da shvatim vas Harmontovce. ivot u gradu
teak. Vojna uprava. Loe snabdevanje. Pored Zone ivite kao na

vulkanu. Svakog asa moe izbiti neka epidemija ili neto jo gore...
Dobro, starije ljude jo i razumem. Njima je teko da odu sa mesta gde
su proiveli tolike godine. Ali vi... Koliko je vama godina? Dvadeset
dve, dvadeset tri, ne vie... Shvatite jednom da je na Biro - dobrotvorna
organizacija. Mi ne izvlaimo iz ovoga nikakvu korist. Prosto elimo da
ljudi odu sa ovog avolskog mesta i ukljue se u normalan ivot.
Obezbeujemo stanove i zaposlenje, a mlaima, kao to ste vi, jo i
mogunost kolovanja... Ne, stvarno vas ne razumem.
- A ta - kaem ja - nee niko da ode?
- Nije da nee niko. Neki odlaze, posebno ljudi sa porodicama. Ali
omladina i stariji... Pa ta vi vidite u ovom gradu? Obina rupa,
provincija...
I tu sam mu otkrio tajnu.
- Gospodine Alojze Makno - kaem. - Vi ste u pravu. Na gradi je
stvarno rupa. Uvek je to bio pa je i sad. Ali sad je to rupa u budunost.
Kroz tu rupu mi emo u va smrdljivi svet izbaciti takve stvari da e se
sve promeniti. ivot e biti drugaiji, bolji, svako e imati sve to mu
treba. Eto kakva je to rupa. Kroz ovu rupu dolaze znanja. A kad budemo
imali znanje, sve ljude emo nainiti bogatima, stii emo i do zvezda i
kud god hoemo. To je ono to vi zovete rupom...
Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno
i postalo mi je neprijatno. Ja, inae, ne volim da ponavljam tue rei, ak
ni ako mi se dopadaju. Pogotovo to kod mene one zvue nekako fal.
Kad Kiril govori slua kao omaijan. A ja govorim isto to, a ispada
nekako drugaije. Moda je to zato to Kiril nikad nije doturao plen iz
Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...
Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo jo est prstiju odjednom.
K veli: ta lupeta, momak, saberi se. A iljatonosi gospodin Makno
opet je liznuo svoj burbon pa e:
- Da, naravno... Veni akumulatori, "plava panaceja"* Ali, da li
vi stvarno verujete u sve to?
*Panaceja (gr.) - tobonji lek za sve bolesti. (Prim. prev.)

- ta ja stvarno verujem, to se vas ne tie - odgovaram. - Ja sam

vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam rei ovo: ta ima u toj
vaoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkava na poslu, uvee zuri u
televizor...
- Ne mora to biti obavezno Evropa...
- Svejedno. Svuda je isto, osim to je na Severnom polu jo i
hladno.
A evo ta je udno: ja sam stvarno verovao u to to sam govorio. I
naa Zona, kuka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput
draa od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, ve sam
prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceen vraam s posla u
stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i
kako mi se sve smuilo i nije mi ni do ega.
- A ta vi kaete? - okrenuo se Makno Ernestu.
- Ja imam svoj posao - neljubazno odgovara Erni. - Ja vam nisam
tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uloio u ovo. Kod mene
ponekad navraa i sm komandant, general, razume? Zato bih se selio
odavde?
Tu gospodin Makno uze neto da mu tumai navodei i neke
brojke, ali ja ga vie nisam sluao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz
depa sitni, siao sa stolice i kao prvo ukljuio muziki automat. Ima
tamo jedna dobra pesma - "Ne vraaj se ako nisi siguran". Odlino zvui
posle Zone... Automat, dakle, treti, a ja uzeh svoju au i odoh do
"Jednorukog Deka" da poravnam neke stare raune. I prolete vreme kao
ptiica... Ubacujem ja svoj poslednji novi, kad u nau gostoprimljivu
kuu ulaze Riard Nunan i Imalin. Imalin se ve udesio, a on, kad je
takav, samo gleda s kim bi da se potue. Nunan ga neno dri pod ruku i
umiruje alama. Lep par! Imalin - krupan, blistavocrne koe kao
oficirska izma, kudrav, sa ruerdama do kolena, a Dik - omalen,
bucmast, rumen - ma, k bebino dupe.
- A! - vie Dik, ugledavi me. - Tu nam je i Red! Doi kod nas,
Red!
- Tako je! - grmi Imalin. - U celom ovog radu ima samo dva prava
oveka - Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti slui
satani, ali si ipak ovek.

Ja idem do njih sa svojom aom. Imalin me dohvati za jaknu,

povlai na stolicu i kae:
- Sedi, Rii! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplaemo grehe
ljudske. Gorko emo plakati!
- 'Ajde - kaem. - Progutaemo grene suze nae.
- Jer dolazi dan! - prorie Imalin. - Jer ve je zauzdan konj bled i
ve je u stremen stavio nogu jaha njegov.* I uzalud molitve onih to su
se prodali satani. Spasie se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco
oveija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igrakama igrate,
koji satanina blaga traite - vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje,
dok jo nije kasno! Unitite avolje igrake! - Tu je on odjednom zautao
kao da je zaboravio kako ide dalje. - A hoe li mi dati ovde da pijem? upitao je sasvim drugaijim glasom. - I gde sam ja to?... Zna, Rii, opet
su me izbacili sa posla. Kau, agitator. Ja im kaem: osvestite se, sami
ste slepi i druge slepce u provaliju vuete! A oni se smeju. Onda sam
razbio njuku efu i otiao. Sad e me u zatvor. A zato?
*Aluzija na Otkrivenje Jovanovo, 6-a glava (Prim. prev.)
Stigao je Dik i stavio flau na sto.
- Danas ja plaam! - doviknuo sam Ernestu.
Dik me pogleda iskosa.
- Sve je po zakonu - kaem. - Dobio sam premiju.
- Ili ste u Zonu? - pita Dik. - Jeste li doneli neto?
- Punu "praznu kutiju" - kaem. - Poloili smo je na oltar nauke.
Hoe li da sipa ili nee?
- "Prazna kutija"! - jadikuje Imalin. - Zbog nekakve "prazne kutije"
on rizikuje svoj ivot! Ostao je iv, ali je zato doneo u svet jo jednu
avolju napravu... A da li si mislio, Rii, koliko e zla i bola...
- Prekini, Imaline - kaem mu strogo. - Pij i raduj se to sam se iv
vratio. Za uspeh, momci!
I krenuli smo "za uspeh". Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plae,
iz oiju mu curi k iz slavine. Nita, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi da plae i propoveda kako je Zona avolja sablazan, da se iz nje nita ne
sme iznositi a ono to je ve izneseno treba vratiti i iveti kao da

nikakvih Zon i nema. avolovo avolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja

uopte volim udake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i
bez cenkanja, a onda ga nou nosi natrag i zakopava... Uh, ala se dernja!
Dobro, proi e ga.
- Kakva ti je to "puna prazna kutija"? - pita Dik. - Za obinu
"praznu kutiju" znam, ali za punu ujem prvi put.
Ja mu objasnih, a on klima glavom.
- Da - kae - to je stvarno neto novo. A s kim si iao? Sa onim
Rusom?
- Da - odgovaram. - Sa Kirilom i Tenderom. To je jedan laborant.
- Sigurno si imao muke sa njima...
- Uopte nisam. Sasvim dobro su se drali. Naroito Kiril. Roeni
stalker - kaem. - Da je malo iskusniji i da ga proe preterana ustrina, ja
bih sa njim svaki dan mogao u Zonu.
- I svake noi? - pita on sa pijanim osmehom.
- Ostavi se toga - kaem. - ala je ala...
- Znam - kae. - ala je ala, a zbog ovakvih ala moglo bi se i u
zatvor. Smatraj da sam ti duan dva amara...
- Kome dva amara? - skoio je Imalin. - Koga treba po njuci?
Dohvatismo ga za ruke i jedva ga posadismo natrag u stolicu. Dik
mu stavi cigaretu u zube i prinese upalja. Smirismo ga. U
meuvremenu, u bar je pristizalo sve vie naroda. ank je ve bio
oblepljen, a i mnogi stolovi zauzeti. Ernest je ve pozvao svoje devojke,
jure one izmeu stolova, nose ta je ko poruio - pivo, koktele, isto. Ja
gledam: u poslednje vreme u gradu se pojavilo mnogo novih faca - sve
vie je nekakvih klinaca sa pomodnim arenim maramama. Rekoh to
Diku a on klimne.
- Tako je to - kae. - Poinje se sa velikim radovima. Institut podie
tri nove zgrade, a osim toga, spremaju se i da ograde Zonu zidom od
groblja do starog rana. Zavravaju se dobra vremena za stalkere...
- A kad su za stalkere bila dobra vremena? - kaem i mislim se: eto
ti ga sad, lepu vest mi je doneo. Znai, odsad nema nita sa strane.
Moda je to i bolje - manje je rizika. Ii u u Zonu danju, legalno zarada je, naravno, mnogo manja, ali je zato i mnogo sigurnije: "letee
platforme", specodela, ovo-ono, a i o patrolama neu morati da brinem.

iveu od plate a piu od premija. I onda se ipak ozlovoljih. Opet treba

paziti na svaki gro: ovo se moe sebi dozvoliti, ono ne moe... Treba
tedeti novac za Gutu, u bar vie neu moi da idem, ali zato emo ii u
bioskop... I sve e biti sivo. Svakog dana sivo, i svake veeri sivo, i
svake noi sivo...
Sedim ja tako i razmiljam a Dik mi govori na uvo:
- Sino sam u hotelu svratio u bar da popijem neto protiv nesanice,
a tamo sede neki novi. Odmah mi se nisu dopali. Jedan od njih seda do
mene i poinje razgovor, onako izdaleka, okolo-naokolo, sugerie mi
kako on mene zna, zna ko sam ja i gde radim i nagovetava da je
spreman dobro da plati za razne usluge...
- Policijski provokator - konstatujem. Dosadno mi je to, takvih sam
se tipova ovde ve nagledao i razgovora o "uslugama" nasluao.
- Nije, dragoviu moj, sasluaj me do kraja. Ja sam malo popriao
sa njim, naravno, oprezno, glumio sam budalu. Dakle, "crne kapljice",
"zujalice" i ostala biuterija njega ne zanimaju. A o tome ta mu treba
govorio je samo izokola.
- Pa dobro, ta je to hteo da nabavi? - pitam ja iznervirano.
- Koliko sam ja shvatio, "vetije pihtije" - odgovara Dik i gleda
me nekako udno.
- Ma nemoj, ba to mu treba! - uzviknem. - A da mu nije sluajno
potrebna i "smrt-lampa"?
- Ja sam ga to isto pitao.
- I ta kae?
- Kae da jeste.
- Ma je li?! Onda neka ide sam i nek' uzme. Pa to je sitnica!
"Vetijih pihtija" puni su podrumi, samo da uzme lopatu i da vadi.
Sahrana na sopstveni raun.
Dik uti, gleda me ispod oka i ak se ne osmehuje. ta mu je, kog
avola, nije valjda ozbiljno mislio da ja to uradim? I onda mi se upalila
sijalica.
- ekaj malo - kaem. - Pa ko je bio taj, kad je ak i u Institutu
zabranjeno prouavanje "pihtija"?

- Aha - kae Dik i dalje me gledajui. - Istraivanje, koje

predstavlja potencijalnu opasnost za oveanstvo. Jesi li sad shvatio ko
je to bio?
Nisam shvatio nita.
- Vanzemaljac, ta li? - kaem.
On se nasmejao grohotom, potapao me po ramenu pa e:
- E, ba si naivan! Daj bolje da popijemo.
- 'Ajde - kaem ja, a u sebi se kuvam. Onome sam priprost, ovome
sam naivan... - Ej! - viem. - Imaline! Dosta si spavao, daj da pijemo.
Ne vredi, spava taj. Spustio svoju crnu njuku na crni sto i spava,
ruke mu vise do poda. Ja i Dik nastavismo da pijemo bez Imalina.
- Pa dobro - kaem - naivan ili ne, ali ja bih o tom tipu javio kud
treba. Koliko god mrzeo policiju, sm bih otiao i prijavio ga.
- Da, da - kae Dik. - A onda bi te u policiji pitali: a zato se taj tip
obratio ba vama? 'Ajde sad?
Odmahnuh glavom:
- To je tano, samo zna ta? Ti si, debeloguzi, tri godine u gradu, a
u Zoni nisi bio nijednom; "vetije pihtije" si video samo na filmu, a da
si video ta one u prirodi rade od oveka... To se iz Zone ne sme iznositi.
Zna i sam kakvi su stalkeri - njima samo daj pare, to vie - to bolje, ali
ovo ne bi ni Pu uradio. Ni Leinar Barbrid... Ne smem ni da zamislim,
kome i zato trebaju "vetije pihtije"...
- Sve je to tako - kae Dik. - Samo to ja nikako ne bih voleo da me
jednog jutra pronau i konstatuju samoubistvo. Ja nisam stalker, ali i ja
sam ovek ogrubeo i poslovan. I, nekako, volim da ivim. Dugo ve
ivim, pa sam se navikao...
Tu se odjednom Ernest proderao iza anka:
- Gospodin Nunan! Telefon!
- Uh, majku mu! - ljutito e Nunan. - Sigurno opet reklamacije.
Nigde nemam mira. Izvini, Red - kae.
On ustade i ode do telefona. A ja ostadoh sa Imalinom i sa flaom i,
poto od Imalina koristi nema, sam se hvatam u kotac sa njom. avo da
nosi tu Zonu, nigde od nje nema spasa. Kud god da poe, s kim god da
progovori - uvek Zona, Zona, Zona... Lako je Kirilu da filozofira kako
e iz Zone stii veni mir i blagostanje. Kiril je dobar momak i niko za

njega nee rei da je glup, naprotiv. Ali on nema pojma o stvarnom

ivotu. On ne moe ni da pretpostavi koliko se raznih zlikovaca mota
oko Zone. Evo, sad su nekom zatrebale "vetije pihtije". Ne, Imalin,
makar je i propalica, makar je i psihiki oboleo na religioznoj osnovi kad malo razmisli, moda je u pravu: moda bi zaista trebalo avolu
ostaviti avolovo? Ne diraj govno pa e manje smrdeti...
Uto na Dikovo mesto sede neki klinac sa arenom maramom.
- Gospodin uhart? - pita.
- Pa? - kaem.
- Ja sam Kreon - kae. - Doao sam sa Malte.
- Pa kako je kod vas na Malti? - pitam.
- Kod nas na Malti je lepo, ali nisam doao da o tome razgovaramo.
Ernest me je uputio na vas.
Tako, znai. Ipak je ubre taj Ernest. Bezoseajno ubre. Naie
takav momak - crnpurast, uredan, simpatian, nije se jo u ivotu obrijao
ni imao devojku, a Ernestu je svejedno, njemu samo da ih je to vie u
Zonu da poalje. Jedan od trojice ako se vrati - eto mu ve zarade...
- I kako ivi na Ernest? - pitam.
On se osvrnuo prema anku pa kae:
- Ja bih rekao da ivi dosta dobro. Rado bih se menjao sa njim.
- A ja ne bih - kaem. - Hoe neto da popije?
- Hvala, ne pijem.
- Zapali onda.
- Izvinite, ne puim, takoe.
- Ma idi ti u... - kaem. - Koji e ti onda pare?
On je pocrveneo, prestao se osmehivati pa e, ispod glasa:
- Gospodine uharte, to je ve moja stvar.
- I to to kae - zakljuujem ja i sipam sebi jo etiri prsta. U glavi
mi, pravo reeno, ve pomalo umi a u telu prijatna slabost: Zona me je
sasvim pustila iz svojih kandi. - Sad sam pijan - kaem. - Provodim se,
kao to vidi. Iao sam u zonu i vratio se iv i sa parama. Ne deava se to
esto, da se ovek vrati iv, a ve sa parama - to je sasvim retko. Prema
tome, bolje je da odloimo ozbiljan razgovor...
Tu on skoi, kae "izvinite" i onda vidim da je to zato to se vratio
Dik. Stoji Dik pored stola i po licu mu vidim da se neto ozbiljno desilo.

- Pa - pitam - tvoji rezervoari opet ne dre vakuum?

- Da - odgovara on. - Opet.
Seo je Dik, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nije stvar u
reklamacijama. A i inae - boli njega za reklamacije, nikad taj nije bio
neki savestan radnik.
- Daj da ispijemo, Red - kae on i, ne ekajui na mene, iskapi au
i naliva ponovo. - Panov Kiril je umro.
Onako pripit, nisam ga odmah razumeo. Umro neko, pa ta onda...
- Dobro - kaem. - Popiemo mu za pokoj due...
On me pogleda zaueno, a ja tek onda shvatih ta je on to rekao i
u meni kao da neto pue. Seam se, ustao sam, naslonio se na sto i
gledam ga odozgo nadole.
- Kiril?! - a pred oima mi ona srebrna pauina i ponovo ujem
kako ona puca i kida se. I kroz to jezivo pucketanje Dikov glas dopire do
mene kao iz druge sobe.
- Srce. Nali su ga u kupatilu, golog. Niko nita ne razume. Pitali su
me za tebe; rekao sam da si sasvim dobro...
- A ta ima tu da se razume? - mrmljam. - Zona...
- Sedi - govori mi Dik. - Sedi i pij...
- Zona - ponavljam ja i ne mogu da prestanem. - Zona... Zona...
I nita oko sebe ne vidim, osim srebrne pauine. itav bar je u
pauini, ljudi se kreu a pauina puca kad je ko zakai. I u centru toga
onaj Malteanin, lice mu zaueno, deje, nita ne razume.
- Deko - kaem mu neno - koliko ti treba para? Je l' dosta
hiljadu? Na! Uzmi, uzmi! - pruam mu pare i ve viem: - Idi do Ernesta
i kai mu da je on ubre i kopile; ne boj se, slobodno mu reci! On je
kukavica!... Reci mu to i pravo na stanicu! Kupi kartu i vrati se na svoju
Maltu bez zadravanja!...
Ne seam se ta sam jo vikao. Seam se, naao sam se pred
ankom, Ernest je stavio pred mene au neeg osveavajueg, pa pita:
- Ti si danas, izgleda, pri parama?
- Jesam - odgovaram - pri parama sam...
- Mogao bi sad da mi da onaj dug. Sutra moram da platim porez.
I tu vidim - u ruci mi sveanj novanica. Gledam u te zelembae i
mrmljam:

- Znai, nije ih uzeo, Kreon Malteanin... Znai, ponosan je... E,

pa, sve drugo je - sudbina...
- ta ti je? - pita Erni prijateljski. - Da nisi malo preterao?
- Nisam - kaem. - Sasvim sam u redu. Mogao bih odmah pod tu.
- Ipak bi trebalo da ide kui - govori Erni prijateljski. - Ipak si ti
malo preterao.
- Kiril je umro - kaem mu.
- Koji Kiril? Je l' to onaj bez jedne ruke?
- Koji bez ruke, svinjo! - viem. - Od hiljadu takvih kao to si ti
jednog Kirila ne bi se moglo napraviti! Zlotvore! - viem. - Ljudima
trguje! Smru naom trguje! Sve si nas kupio za zelembae! Hoe da
ti sad raznesem ovu rupu?!
Ali tek to sam zamahnuo, dograbie me i povukoe nekud. A ja
vie nita ne znam i neu da znam. Viem, pokuavam da se istrgnem,
udaram nogama. Dolazim sebi u toaletu, sav mokar, krvavih usta.
Gledam u ogledalo i ne prepoznajem se, i nekakav tik mi trza obraz;
nikad ranije to nije bilo. A iz sale buka, lom, razbijanje posua, vritanje
devojaka i ujem - Imalin urlie kao grizli: "Pokajte se, paraziti! Gde je
Rii? ta ste uradili sa Riim, avolji nakote?..." I policijska sirena
zavija.
im sam uo sirenu u mojoj glavi je sve stalo na svoje mesto.
Svega se seam, sve znam, sve razumem. I u dui vie nieg - samo
ledeni bes. Tako, mislim, sad u ti prirediti veselje. Pokazau ti ja ta je
stalker, smrdljivi trgove! Izvadio sam iz depa "zujalicu", novu,
neupotrebljavanu, par puta je pritisnuo prstima, odkrinuo vrata i ubacio
je u salu. Onda otvorih prozor, pa na ulicu. Naravno, hteo sam da vidim
kako e ispasti, ali morao sam to pre napolje. Ja tu "zujalicu" slabo
podnosim, odmah mi udari krv na nos.
Potrao sam kroz dvorite i ujem: proradila moja "zujalica"
punom snagom. Prvo su u celom kvartu poeli da laju i zavijaju psi - oni
prvi uju "zujalicu". Onda je u kafani neko zavritao tako da mi je i na
toj daljini odjeknulo u uima. Mogao sam da zamislim ta se unutra
dogaa: neko je pao u melanholiju, neko je podivljao, neko ne zna gde
da se zavue od straha... Strana stvar je ta "zujalica". Sad se Ernestova
kafana nee tako skoro napuniti. Naravno, on e se dosetiti ko mu je to

priredio, ali ba me briga. Gotovo je. Nema vie stalkera Reda. Dosta mi
je. Dosta mi je da rizikujem glavu i da jo druge tom poslu uim.
Pogreio si, Kirile, prijatelju moj. Ispalo je da nisi ti u pravu, ve Imalin.
Ljudi nemaju ta da trae u Zoni.
Preskoio sam jednu ogradu i polako krenuo kui. Grizem usne,
hteo bih da zaplaem a ne mogu. Ispred mene vie nieg nema, praznina.
Siva svakodnevica. Kirile, jedini moj prijatelju, kako se to desilo? ta u
ja sad bez tebe? Perspektive si mi slikao - nov, drugaiji, lepi svet... a
ta sad? Moda e neko zaplakati za tobom u dalekoj Rusiji, a ja ni to ne
mogu. A ja sam za sve kriv, idiot, niko drugi nego ja! Kako sam mogao
da ga vodim u garau, kad mu se oi nisu privikle na tamu? Celog ivota
sam bio kao vuk, celog ivota samo sam na sebe mislio... I u neko doba
setio sam se da obradujem nekog, da uinim za njega neto. ta mi je,
kog avola, trebalo da mu govorim o toj "kutiji"? I kad sam pomislio na
to, tako me je steglo u grudima, prosto da stvarno ponem da zavijam
kao vuk. Izgleda da sam to i uinio: ljudi su se trgli i odmakli od mene,
ali onda mi je laknulo - vidim, Guta ide.
Ide ona pravo prema meni, moja lepotica, moja devojica, koraa
svojim skladnim nogama, suknja joj se nad kolenima njie, odasvud je
prate neije oi, a ona ide kao po uetu, ne gleda ni levo ni desno, i ja
nekako odmah shvatih da ona to mene trai.
- Zdravo, Guta - kaem. - Kud si krenula?
Ona me pogleda, u trenutku vide sve - i moju razbijenu njuku, i
mokru jaknu, i krvave pesnice - i nita ne ree na to, nego e:
- Zdravo, Red. A ja te ba traim.
- Znam - kaem. - Idemo do mene.
Ona uti, okrenula se i gleda ustranu. Ah, kako joj je glava
podignuta, kakav joj je vrat - kao u kobile mlade i gorde, ali ve pokorne
svome gazdi. A ona mi onda kae:
- Ne znam, Red. Moda vie nee hteti da se via sa mnom.
Meni se srce odmah stee - ta sad jo? Ali ja sasvim mirno kaem:
- Ne razumem, Guta... Izvini, ja sam danas malo popio, pa moda
zato tee shvatam. Zbog ega bih odjednom hteo da prekinemo?
Uzimam je pod ruku i polako idemo mojoj kui, a svi koji su do
maloas zurili u nju urno kriju njuke. Ja u ovoj ulici ivim od roenja;

Reda Rieg svi dobro znaju. A ko me ne zna, brzo e me upoznati; toga

je i ona svesna.
- Mama trai da idem na abortus - odjednom kae Guta. - A ja to
neu.
Ja sam jo nekoliko koraka napravio pre nego to sam sve to
shvatio, a ona nastavlja:
- Neu da idem na abortus, hou da imam dete od tebe. A ti - kako
god hoe. Moe slobodno da me ostavi, ja te ne drim.
Sluam je kako govori, hrabrei samu sebe, sluam i polako
otupljujem. Sve mi se zamutilo u glavi i samo mi se vrti neka glupost:
jedan ovek manje - jedan ovek vie.
- Mama mi kae - govori Guta - dete je od stalkera, nee valjda da
raa nakaze... On je nestalan, kae, neete imati porodicu, nita. Danas
je na slobodi, sutra - u zatvoru. Ali meni je svejedno, ja sam na sve
spremna. Mogu ja i sama. Sama u ga roditi, sama u ga podii,
napraviu oveka od njega. Ne treba mi ti. I nemoj vie da mi dolazi neu te pustiti ni na prag...
- Guta - kaem - ekaj malo! - I ne mogu da izdrim, provaljuje iz
mene neki ivani, idiotski smeh. - Pourila si malo da me tera!
Ja se smejem kao ludak, a ona stade, sakri mi lice u grudi i rasplae
se.
- ta emo sad, Red? - pita ona kroz suze. - ta emo sad?

Redrik uhart, 28 godina, oenjen, bez odreenog zanimanja.

Redrik uhart je leao iza nadgrobnog spomenika i, odmiui
rukom granu oskorue, gledao na cestu. Reflektori patrolnih kola arali
su po groblju i udarali ga u oi, i tada bi on zamurio i zadrao dah.
Prolo je ve dva sata a na cesti je sve bilo po starom. Motor je
ravnomerno radio uprazno a vozilo je stajalo u mestu i aralo svojim
trima reflektorima po zaputenom groblju, po iskoenim zaralim
krstovima i ploama, po razraslom bunju oskorue, po tri metra
visokom zidu, koji se zavravao levo od njih. Patroldije su se plaile
Zone. Nisu ak ni izili iz vozila. Ovde, na groblju, nisu se usuivali ak
ni da pucaju. Ponekad su do Redrika dopirali prigueni glasovi, ponekad
bi iz vozila izletao upaljeni opuak i kotrljao se po cesti, poskakujui i
rasipajui crvene iskrice. Bilo je mokro, nedavno je padala kia, i ak i
kroz nepromoivi kombinezon Redrik je oseao vlagu i hladnou.
Oprezno je pustio granu, okrenuo glavu i stao da oslukuje. Negde
desno, ne sasvim blizu ali ni daleko, bilo je jo nekog na groblju. Tamo
je opet zaukalo lie i kao da se osula zemlja, a onda je na tlo tupo palo
neto teko i tvrdo. Redrik je oprezno, ne okreui se, stao puzati
unatrag, priljubljen uz mokru travu. Iznad glave mu je opet preleteo
reflektorski zrak. Redrik je zamro, pratei njegovo beumno kretanje i
uinilo mu se da na jednom grobu meu krstaama nepomino sedi
ovek u crnom. Sedi ne krijui se, naslonjen leima na mali mermerni
obelisk, okrenut prema Redriku belim licem sa crnim jamama na mestu
oiju. Zapravo, Redrik nije video i nije mogao videti za deli sekunde
sve te pojedinosti, ali mu je mata dopunila prizor. Otpuzao je jo
nekoliko koraka, napipao pljosku, izvadio je i neko vreme samo leao,
pritisnuvi topli metal uz obraz. Zatim je, sve drei pljosku u ruci,
otpuzao dalje. Vie nije gledao ni levo, ni desno.
U staroj grobljanskoj ogradi bila je rupa i odmah pored nje na
prostrtom ogrtau sa zatitnim slojem olova leao je Barbrid. On je i
dalje leao na leima, rasteui obema rukama okovratnik dempera i

tiho, muno, stenjao i dahtao. Redrik je seo pored njega i odvio ep

pljoske. Onda je polako zavukao ruku pod Barbridevu glavu, oseajui
celim dlanom vruu elu mokru od znoja, i prineo grli pljoske starevim
usnama. Bilo je mrano, ali u slabim odblescima reflektora Redrik je
video iroko otvorene i naizgled staklene Barbrideve oi iobrasle
viednevnom bradom. Barbrid je udno ispio nekoliko gutljaja, pa se
nemirno zamekoljio, opipavajui ranac sa plenom.
- Vratio si se... - progovorio je. - Dobar si ti momak... Rii... Nee
ostaviti starca... da ovako umre...
Redrik je, zabacivi glavu, povukao dobar gutljaj.
- Stoje tamo, kerovi - rekao je. - K ukopani.
- Nije to... tek tako... - rekao je Barbrid. Govorio je isprekidano,
esto hvatajui dah. - Neko je prijavio... ekaju.
- Moda. Hoe jo gutljaj?
- Neka. Dosta zasad. Samo me ne ostavljaj. Ako me ne ostavi neu umreti. I nee zaaliti. Nee me ostaviti, Rii?
Redrik ne odgovori. Gledao je prema cesti, na plave bleskove
reflektora. Mermerni obelisk se i odavde video, ali se nije videlo sedi li
o n a j jo uvek tamo ili ne.
- Sluaj, Rii. Ne laem te. Nee zaaliti. Zna, zato je stari
Barbrid jo uvek iv? Ne zna? Gorila Bob je nastradao. Faraon Banker
- k da ga nije ni bilo. Kakav je to bio stalker! A poginuo. I Pu. I
Norman Cvikera. Kalogen. Krastavi Pit. Svi. Samo sam ja ostao. Zna
zato?
- Zato to si uvek bio podlac - rekao je Redrik, ne odvajajui
pogled sa ceste. - Leinar.
- Jesam. Podlac. Morao sam biti. I drugi su. Faraon. Pu. A ostao
sam samo ja. Zna zato?
- Znam - rekao je Redrik da bi ga se oslobodio.
- Lae. Ne zna. Jesi li uo za Zlatnu kuglu?
- uo sam.
- Misli da je to bajka?
- Bolje uti. Samo gubi snagu.

- Nema veze. Ti e me izneti. Toliko puta smo ili zajedno! Nee

me valjda sad ostaviti? Znao sam te kad si bio ovoliki... mali. Znao sam
tvog oca.
Redrik je utao. Hteo je da zapali; izmrvio je jednu cigaretu na
dlanu i stao njuiti. Nije pomagalo.
- Mora me izvui odavde - govorio je Barbrid. - Zbog tebe sam i
nastradao. Kad nisi hteo da povedemo Malteanina.
Malteanin je po svaku cenu hteo da poe sa njima. Celo vee im
je plaao pie, nudio im vei procenat plena, zaklinjao se da e nabaviti
specijalno odelo i Barbrid, sedei pored Malteanina i zaklanjajui lice
tekim naboranim dlanom, divlje je namigivao Redriku - pristani, dobro
e nam doi. Verovatno je ba zbog tog njegovog navaljivanja Redrik
tada rekao "ne".
- Nastradao si zato to si tako pohlepan - hladno je rekao Redrik. Ja tu nisam nita kriv. Zavei sad.
Neko vreme Barbrid je samo stenjao. Ponovo je zavukao prste pod
okovratnik i sasvim zabacio glavu.
- Uzmi ceo plen - prokrkljao je. - Samo me nemoj ostaviti.
Redrik je pogledao na sat. Do svitanja vie nije bilo dugo, a
patrolna kola nikako nisu odlazila. Reflektori su arali po bunju, a
negde tamo, sasvim blizu patrolnih kola, nalazio se kamuflirani
landrover i svakog asa je mogao biti otkriven.
- Zlatna kugla - opet je poeo Barbrid. - Ja sam je naao. A takve
gluposti su priali o njoj. Ja sam i sm lagao svata. Kao, da ispunjava
svaku elju. Eh, da je svaku, odavno mene ne bi tu bilo. iveo bih u
Evropi. Plivao bih u parama.
Redrik ga pogleda odozgo. U plavim kratkotrajnim odblescima
Barbridevo lice je izgledalo kao mrtvo. Ali staklene izbeene oi su
paljivo i jasno gledale Redrika.
- Nema nikakve vene mladosti - govorio je Barbrid. - Nema ni
para. Ali dobio sam zdravlje. I deca su mi zdrava. I iv sam. Ti ne moe
ni da zamisli gde sam sve bio. I ostao sam iv. - Oblizao je usne. - Samo
jedno sam molio. Da ivim. I da mi d zdravlje. I normalnu decu.

- Ma zaepi ve jednom - najzad ree Redrik. - Brblja kao ena.

Ako budem mogao - izvui u te. ao mi je tvoje Dine. Otila bi na
plonik...
- Dina... - prokrkljao je Barbrid. - Devojica moja. Lepotica. Oni
su tako razmaeni, Rii. Sve su imali. Propae bez mene. Artur. Moj
Ari. Ti ga zna, Rii. Kad si jo video takve?
- Rekao sam ti: ako budem mogao - izvui u te.
- Ne - Barbrid je navaljivao. - Izvui e me u svakom sluaju.
Rei u ti gde je Zlatna kugla.
- Pa reci ve jednom.
Barbrid je zastenjao i zamekoljio se.
- Moje noge... - rekao je. - Opipaj, kako izgleda.
Redrik je pruio ruku i prevukao dlanom od kolena nanie.
- Kosti... - krkljao je Barbrid. - Ima li jo kostiju?
- Ima, ima - slagao je Redrik. - Ne brini se.
U stvari, oseala se samo aica kolena. Nie, sve do stopala, noga
je bila kao od gume, mogla se vezati u vor.
- Lae - rekao je Barbrid. - Zato me lae? Kao da ja ne znam,
kao da nikad nisam video!...
- Kolena su ti cela - rekao je Redrik.
- Sigurno lae - ponovio je Barbrid sa oajnikom nadom. Nema veze. Samo ti mene izvuci. Sve u ti dati. I Zlatnu kuglu. Nacrtau
ti mapu. Rei u ti za sve zamke. Sve u ti rei...
On nastavi da govori i da obeava, ali Redrik ga vie nije sluao.
Gledao je prema cesti. Svetlost tri reflektora vie nije skakutala po
bunju ve se ukrstila na onom mermernom spomeniku i u plavo
osvetljenoj izmaglici Redrik je jasno video pognuti crni lik kako tumara
meu krstaama. ovek kao da se kretao naslepo, pravo na reflektore.
Redrik je video kako je onaj naleteo na veliki krst, uzmakao korak,
ponovo udario u krst i tek onda ga obiao i produio, pruajui napred
dugake ruke sa rairenim prstima. Onda je odjednom nestao, kao da je
propao u zemlju, posle nekoliko sekundi opet se pojavio, malo dalje
desno, koraajui sa nekakvom neljudskom upornou, kao navijena
igraka.

I odjednom su se reflektori ugasili. Zakripalo je kvailo, divlje je

proradio motor, kroz bunje se probilo plavo-crveno signalno svetlo i
kola su, naglo ubrzavajui, krenula prema gradu i nestala iza zida. Redrik
je duboko udahnuo i spustio patent na kombinezonu.
- Sigurno su otili... - grozniavo je mrmljao Barbrid. - Rii,
idemo... Idemo, brzo! - On se uzvrpoljio, opipao rukama oko sebe,
dohvatio ranac sa plenom i pokuao da ustane. Ajde, ta sad eka?
Redrik je gledao prema cesti. Sad je tamo bilo mrano, nita se nije
videlo, ali tamo negde je bio o n a j , koraao je kao mehanika igraka,
padao je, naletao na krstae, zaplitao se u bunje.
- Dobro - rekao je Redrik glasno. - Idemo.
On podie Barbrida. Starac je kao kletima obuhvatio njegov vrat
levom rukom i Redrik ga, nemajui snage da se uspravi, etvoronoke
povue kroz rupu u ogradi, hvatajui se rukama za mokru travu.
- Hajde, hajde - pourivao je Barbrid. - Ne brini se za plen, ja ga
drim, samo ti vuci...
Staza je bila poznata, ali mokra trava je klizila, grane oskorue
udarale su po licu; starac je bio neverovatno teak, kao da vue mrtvaca,
pa se jo i ranac sa plenom, zveckajui i lupajui, sve vreme kaio za
neto, a najstranija je bila mogunost da nalete na o n o g , koji je,
verovatno, jo uvek tumarao ovde u mraku.
Kad su izili na cestu jo uvek je bio mrak ali se ve osealo da je
svitanje blizu. U umi s druge strane ceste sanjivo i nesigurno oglasile su
se ptice, a nad mranim kuama daleke periferije, nad retkim utim
svetlima uline rasvete noni mrak je ve zaplaveo i odatle je poduvao
hladan, vlaan povetarac. Redrik je ostavio Barbrida pored puta i,
pogledavi na sve strane, kao veliki crni pauk odjurio preko. Brzo je
naao landrover, pobacao sa haube i krova maskirne grane, seo za volan i
oprezno, ne ukljuujui farove, izvezao se na cestu. Barbrid je sedeo
drei ranac sa plenom i opipavajui noge.
- Brzo - krkljao je. - Brzo, daj! Kolena su mi jo itava! Spasiemo
kolena!
Redrik ga je podigao i, kripei zubima od napora, ubacio u kola.
Barbrid je sa treskom pao na zadnje sedite i zastenjao. Ranac nije ni

tad ispustio. Redrik je pokupio sa zemlje i prebacio preko njega ogrta sa

olovom. Barbrid je dovukao sa sobom ak i taj ogrta.
Redrik je uzeo baterijsku lampu i proao napred-nazad ivicom puta,
gledajui tragove. Njih uglavnom nije ni bilo. Landrover je, izlazei na
cestu, ugazio visoku travu, ali ona e se za par sati sasvim podii. Oko
onog mesta gde su stajala patrolna kola ostalo je mnogo opuaka i Redrik
se setio da ve dugo eli da zapali. Izvadio je cigaretu i zapalio, mada bi
ovog asa najradije skoio u kola i odjurio to pre odavde. Ali tako se
nije moglo. Sve se mora raditi polako i promiljeno.
- ta radi? - planim glasom pitao je Barbrid iz kola. - Vodu nisi
sipao, mree su suve... Sakrij ranac!
- Zavei! - otro je rekao Redrik. - Ne smetaj mi. - Barbrid je
uutao. - Ui emo u grad sa june strane.
- Kako s june strane? ta pria? Upropastie mi kolena, ubico!
Moja kolena!
Redrik je zakopao odelo i gurnuo svoj opuak u kutiju od ibica.
- Ne cmizdri, Leinaru - grubo je rekao. - Ne moemo pravo kroz
grad. Ima tri rampe, zaustavie nas bar na jednoj.
- Pa ta onda?
- Pogledae na tvoje papke, i gotovo.
- ta moji papci? Bacali smo bombe na ribu, noge mi je probio
geler i to je sve!
- A ako neko opipa?
- Ako opipa, ja u se tako proderati da e mu presesti pipanje.
Ali Redrik je ve doneo odluku. Podigao je vozaevo sedite i,
osvetljavajui lampom, otvorio skrovite.
- Daj mi ranac.
Kanistar za benzin pod seditem bio je laan. Redrik je uzeo ranac i
ugurao ga unutra, sluajui kako u rancu neto zvekee i lupa.
- Ne mogu da rizikujem. Nemam prava.
Spustio je poklopac, posuo ga smeem, bacio odozgo neku krpu i
najzad spustio i sedite. Barbrid je stenjao, uzdisao, alosnim glasom
traio da poure, opet obeavao Zlatnu kuglu i sve vreme se vrteo na
svom seditu, zabrinuto gledajui u sve slabiju tamu. Redrik nije obraao
panju na njega. Rasporio je plastinu vreu sa vodom i ribom, vodu

izlio pozadi na mreu u dnu sanduka a ivu ribu izruio u vei dak.
Plastinu vreicu je paljivo sloio i gurnuo u dep kombinezona. Sad je
sve bilo u redu: ribari se vraaju sa ne ba uspenog ribolova. Seo je za
volan i pokrenuo vozilo.
Sve do odvojka puta vozio je ne ukljuujui farove. Levo se pruao
debeli zid visok tri metra koji je ograivao Zonu, a desno bunje,
umarci, poneka zaputena kua sa zakucanim prozorima i oljutenim
zidovima. Redrik je dobro video u tami koja vie i nije bila tako gusta i,
osim toga, znao je na ta e uskoro naii, pa kad su se ispred kola
ukazala pogrbljena lea oveka koji je ravnomerno koraao on ak nije
ni oduzeo gas. Samo se nagnuo blie upravljau. O n a j je koraao
sredinom ceste; kao i svi oni, iao je prema gradu. Redrik ga je obiao,
priteravi kola sasvim do leve ivice puta, i onda jo jae pritisnuo
papuicu gasa.
- Majko boija! Rii, jesi li video?
- Video sam - odgovorio je Redrik.
- Gospode!... Samo nam je to jo trebalo!... - mrmljao je Barbrid i
odjednom poeo glasno da se moli.
- Zavei, budalo! - podviknuo je na njega Redrik.
Odvojak puta je morao biti tu negde. Redrik je usporio, gledajui
niz nakrenutih kueraka i plotova koji su se pruali zdesna. Stara
transformatorska stanica... bandera sa potpornjem... natruli mosti preko
jarka... Redrik je savio volan. Auto je poeo poskakivati po dombama.
- Kuda e?! - divlje se proderao Barbrid. - Izgubiu noge zbog
tebe!
Redrik se na trenutak okrenuo i iz zamaha udario starca po licu. Na
nadlanici mu ostade trag bodljikavog Barbridevog obraza, ali ovaj se
trgnuo i umukao. Landrover je poskakivao, tokovi su se svako malo
okretali u mestu u sveem blatu. Redrik je upalio farove. Bela skakutava
svetlost pokazala je stare koloteine obrasle travom, velike bare, trule
nagnute plotove sa strane. Barbrid je plakao, zagrcavao se i imrkivao.
Vie nije nita obeavao, sada se alio i pretio, ali tako tiho i
nerazumljivo da su do Redrika dopirale samo pojedine rei. Neto o
nogama, o kolenima, o njegovom lepom Ariju... Onda je konano
zautao.

Du zapadne periferije grada pruao se niz kua. Nekad su ovde

bile vikendice, bate, vonjaci, letnje rezidencije gradske uprave i
fabrike administracije. Vesela zelena mesta, mala jezerca sa istim
peanim obalama, brezove umice, ribnjaci u kojima su razmnoavani
arani. Fabriki smrad i otrovni dimovi ovamo nisu dopirali, kao ni
gradska kanalizacija. Sad je sve to bilo naputeno i zaputeno i celim
putem naili su na samo jednu nastanjenu kuu - kroz prozor je iza
zavese probijalo uto svetlo, na konopcima je visilo mokro od kie rublje
a ogromni pas, zapenjen od jarosti, izjurio je iz dvorita i neko vreme
trao za vozilom, prskan blatom ispod tokova.
Redrik je oprezno prevezao auto preko jo jednog nesigurnog
starog mostia i, kad se ispred njih pojavila zapadna cesta, stao i ugasio
motor. Onda je iziao na put, ne pogledavi Barbrida, i poao napred,
zimogroljivo gurnuvi ruke u vlane depove kombinezona. Ve se
sasvim razdanilo. Sve naokolo bilo je mokro, tiho i uspavano. Doao je
do ceste i oprezno izvirio iza bunja. Policijska rampa se odavde dobro
videla: kuica na tokovima, tri osvetljena prozoria; patrolna kola
ostavljena su pored puta i nikog u njima nije bilo. Neko vreme Redrik je
stajao i gledao. Nije se videlo nikakvo kretanje - patroldije su oigledno
ozeble, umorni su i sada dremaju u prikolici sa cigaretom prilepljenom
za donju usnu. "Kerovi" - rekao je tiho Redrik. Napipao je u depu
bokser, provukao prste kroz otvore, stegao u aci hladan metal i, isto
onako zimogroljivo pogrbljen, ne vadei ruke iz depova, vratio se do
kola. Landrover je, lako nakrenut, stajao meu bunjem. Mesto je bilo
gluvo, zabaeno, verovatno niko ovuda nije proao ve deset godina.
Kad se Redrik vratio, Barbrid se pridigao i pogledao ga
poluotvorenih ustiju. Sad je izgledao jo stariji nego obino - naboran,
elav, obrastao prljavom bradom, utih zuba. Neko vreme su utei
gledali jedan drugog, a onda je Barbrid rekao nerazgovetno:
- Dau ti mapu... sve zamke... Sm e otii, nee zaaliti...
Redrik ga je sluao, nepomian, onda je otvorio aku, isputajui iz
nje u dep bokser, pa rekao:
- Dobro. Tvoje je da lei u nesvesti, razume? Stenji i jaui ako
neko hoe da te takne.
On sede za volan, upali motor i pokrene vozilo.

I sve je prolo dobro. Niko nije iziao iz prikolice kada je

landrover, potujui sve oznake, lagano proao pored, a zatim, sve
poveavajui brzinu, uao u grad preko june periferije. Bilo je est sati
izjutra, ulice su bile puste, asfalt - mokar i crn, semafori su se usamljeno
i nepotrebno domigivali na raskrsnicama. Proli su pored pekare sa
visokim, jarko osvetljenim prozorima i Redrika zapahne topli, kao nikad
prijatni miris.
- Eh, to sam gladan - rekao je Redrik i, rasteui umorne, ukoene
miie, upro se rukama o volan i odmakao.
- ta? - uplaeno je upitao Barbrid.
- Kaem, gladan sam... Kud hoe prvo? Kui ili odmah do
Kasapina?
- Do Kasapina, pouri! - brzo je rekao Barbrid, nagnuvi se napred
i vrelo, grozniavo dahui Redriku za vrat. - Pravo do njega! Brzo! On
mi je ak i duan sedam stotki... Ma pouri, ta se vue kao pu! - i on
odjednom stade besno i nemono da psuje najodvratnijim reima,
prskajui pljuvakom i guei se u napadima kalja.
Redrik mu nije odgovarao. Nije imao vremena ni volje da smiruje
zapenjenog Leinara. Trebalo je to pre svriti sa ovim i makar malo,
makar pola sata odspavati pre sastanka u "Metropolu". Skrenuo je u
esnaestu ulicu, proao dva bloka i stao pred sivom kuom na sprat.
Kasapin mu je sam otvorio - oigledno, tek to je ustao i krenuo u
kupatilo. Bio je u raskonom kunom mantilu sa zlatnim resama a u ruci
mu je bila aa sa zubnom protezom. Kosa mu je bila neoeljana, pod
mutnim oima nabrekli tamni podonjaci.
- A! - rekao je. - Rii! - ta 'oe?
- Stavi zube i idemo - rekao je Redrik.
- Aha - potvrdno je zamumlao Kasapin, pokretom glave pozvao
Redrika u hol i, ljapkajui persijskim papuama i kreui se
neoekivanom brzinom, otiao u kupatilo. - Ko? - upitao je odande.
- Barbrid - odgovori Redrik.
- ta?
- Noge.
Iz kupatila se zauo um vode, frktanje, pljuskanje, neto je palo i
zakotrljalo se po podnim ploicama. Redrik je umorno seo u naslonja,

izvadio cigaretu i zapalio, osvrui se. Da, hol je bio kraljevski. Kasapin
nije alio para. On je bio veoma dobar i veoma popularan hirurg, poznat
ne samo u gradu nego i u celoj dravi, i sa stalkerima se nije spetljao
zbog novca. On je takoe uzimao svoj deo iz zone; uzimao je u naturi,
razne pronaene predmete koje je koristio u medicinske svrhe, dobijao je
znanje, izuavajui na osakaenim stalkerima ranije nepoznate bolesti i
povrede ljudskog organizma, dobio je i slavu, slavu najboljeg svetskog
lekara-specijaliste za neljudska obolenja ljudskog organizma. Uostalom,
nije ga trebalo moliti ni da uzme novac.
- ta mu je sa nogama? - upitao je, izaavi iz kupatila sa velikim
pekirom oko vrata. Krajem pekira paljivo je brisao dugake prste.
- Upao je u "pihtije" - rekao je Redrik.
Kasapin je zviznuo.
- Znai, sa njim je gotovo - promrmljao je. - teta, bio je odlian
stalker.
- Nita - rekao je Redrik, zabacivi se u naslonjau. - Napravie
mu proteze. Jo e taj na protezama proklackati Zonu uzdu i popreko.
- Dobro - rekao je Kasapin. Lice mu je ve imalo sasvim poslovan
izraz. - Saekaj, samo da se obuem.
Dok se on oblaio, dok je telefonirao nekud - verovatno u svoju
kliniku, da tamo pripreme sve za operaciju - Redrik je nepomino sedeo
zavaljen i puio. Samo jednom se pokrenuo, da bi izvadio pljosku. Pio je
malim gutljajima zato to je tenosti ostalo samo na dnu i trudio se da ni
o emu ne misli. Prosto je ekao.
Onda su zajedno otili do landrovera. Redrik je seo za volan a
Kasapin pored njega i odmah, nagnuvi se preko sedita, stao opipavati
Barbrideve noge. Barbrid je, utihnuvi i skupivi se, mrmljao neto
alosnim glasom, kleo se da e ih pozlatiti, ponovo spominjao decu i
pokojnu enu i molio da mu spasu makar kolena.
Kad su se pribliili klinici Kasapin je opsovao, ne videi bolniare
na ulazu, jo pre nego to je Redrik zaustavio iskoio napolje i utrao u
zgradu. Redrik je ponovo zapalio, a Barbrid je odjednom rekao jasno i
razgovetno, kao da se sasvim smirio:
- Hteo si da me ubije. Neu ti to zaboraviti.
- Eto, nisam te ubio - rekao je Redrik ravnoduno.

- Istina je, nisi... - Barbrid je poutao. - Ni to ti neu zaboraviti.

- Nemoj, nemoj - rekao je Redrik. - Ti, naravno, mene ne bi ubio...
- on se okrenuo i pogledao Barbrida. Starac je nesigurno krivio usta,
micao suvim usnama. - Ti bi me jednostavno ostavio - rekao je Redrik. Ostavio bi me u zoni i mirno otiao. Kao to je bilo sa Cvikeraem.
- Cvikera je nastradao - nesigurno se pobunio Barbrid. - Prosto
ga je prikovalo. Ja tu nita nisam mogao.
- Ti si ubre - ravnoduno je rekao Redrik, okreui se. - Leinar.
Iz ulaza zgrade iskoie pospani, razbarueni bolniari i, sa
kolicima, dojurie do landrovera. Redrik je, povremeno uvlaei dimove,
gledao kako oni veto vade Barbrida, stavljaju ga na kolica i guraju
prema ulazu. Barbrid je leao nepomino, sloivi ruke na grudima, i
zurio u nebo. Njegova ogromna stopala bila su udno i neprirodno
izvijena pod dejstvom "vetijih pihtija". On je bio poslednji od starih
stalkera, onih koji su krenuli u potragu za neoekivanim blagom odmah
posle Posete, kad se Zona jo nije zvala Zona, kad nije bilo ni Instituta,
ni zida, ni policijskih snaga OUN, kad su stanovnici grada bili paralisani
od uasa a svet se smejao novoj izmiljotini novinara. Redrik je tad imao
deset godina a Barbrid je jo bio snaan i spretan mukarac - voleo je da
popije na tu raun, da se potue, da pritisne u oku neku neiskusnu
konobaricu. O svojoj roenoj deci tad se jo uopte nije brinuo i ve je
bio ubre - napivi se, sa odvratnim zadovoljstvom tukao je svoju enu
pred svima... Na kraju ju je pretukao nasmrt.
Redrik je okrenuo landrover i, ne obraajui panju na semafore,
poterao ga, trubei na retke prolaznike i sekui uglove, pravo kui.
Zaustavio se pred garaom a kad je iziao iz auta vide domara, koji
je dolazio iz malog parka. Kao i uvek, domar je bio neraspoloen,
njegovo naborano lice sa podbulim oima izraavalo je krajnju
gadljivost, kao da koraa po nekom itkom ubretu a ne po obinoj
zemlji.
- Dobro jutro - rekao mu je Redrik utivo.
Domar, zaustavivi se na dva koraka od njega, pokaza palcem
preko ramena.
- Jeste li vi ono uradili? - upitao je nerazgovetno. Jasno je bilo da
su mu to prve rei odjutros.

- Na ta mislite?
- Ona ljuljaka... Jeste li je vi postavili?
- Da.
- A zato?
Redrik, ne odgovorivi, ode do garae i stade otkljuavati katanac.
Domar krene za njim i stade mu iza lea.
- Pitao sam vas, zato ste stavili ljuljaku. Ko je to traio?
- Moja erka - odgovorio je Redrik izrazito mirno. Otvorio je
garau.
- Ne pitam vas za erku! - domar je povisio glas. - O vaoj erki
emo posebno razgovarati. Pitam vas, ko vam je to dozvolio? Ne moete
vi da radite u parku ta vas je volja!
Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme nepomino stajao,
gledajui ga pravo u oi. Domar je ustuknuo i rekao tiim glasom:
- I nikako da ofarbate balkon. Koliko puta sam vam...
- Uzalud se trudite - rekao je Redrik. - Nemam nameru da se
odselim.
On opet sede u kola i ukljui motor. Stavivi ruke na volan primeti
kako su mu pobeleli prsti. Onda je isturio glavu kroz prozor i, ne
suzdravajui se vie, ree:
- A ako ipak budem morao da se odselim, onda se pomoli bogu!
Uterao je landrover u garau, upalio svetlo i zatvorio kapiju. Zatim
je iz lanog kanistra za benzin izvukao ranac sa plenom, doveo vozilo u
red, ranac gurnuo u staru pletenu korpu, odozgo bacio mreu, jo mokru,
sa zakaenom travom i liem, i povrh svega izruio obamrlu ribu koju
je Barbrid jue uvee kupio u nekoj radnjici na periferiji. Onda je jo
jednom, po navici, pregledao vozilo sa svih strana. U urezu zadnje desne
gume ostao je opuak. Redrik ga izvadi - bio je od vedske cigarete. On
razmisli i stavi ga u kutiju od ibica. Sad je tamo bilo ve tri opuka.
Na stepenitu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se
otvorie pre nego to je izvadio klju. Uao je postrance, drei teku
korpu pod mikom, i naao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a
Guta je, zagrlivi ga oko vrata, zamrla, sakrivi lice u njegove grudi. ak
i kroz kombinezon i toplu koulju oseao je kako lupa njeno srce. Nita

nije rekao, strpljivo je stajao i ekao da se ona smiri, mada je ba tog

trenutka osetio koliko je umoran.
- Dobro... - najzad je ona rekla dubokim promuklim glasom, pustila
ga iz naruja i ukljuila svetlo u predsoblju. Onda je, ne osvrnuvi se,
otila u kuhinju. - Skuvau ti kafu - rekla je odande.
- Doneo sam ti ribe - rekao je on izvetaeno veselim glasom. Ispeci sve odjednom, strano sam gladan.
Ona se vratila, krijui lice u rasputenoj kosi; on je spustio korpu
na pod, pomogao joj da izvue mreu sa ribom a onda su zajedno odneli
mreu u kuhinju i presuli ribu u sudoperu.
- Idi okupaj se - rekla je Guta. - Dok se okupa sve e biti gotovo.
- Kako je Majmunica? - upitao je Redrik, sedajui i skidajui
izme.
- Gnjavila me je celo vee - odgovori Guta. - Jedva sam je stavila u
krevet. Sve: gde je tata, pa gde je tata. Da joj stvorim tatu...
Ona se spretno i beumno kretala po kuhinji - vrsta, stasita, i ve
je uzavrela voda u dezvi, letela je krljut ispod noa, cvralo je ulje u
najveoj tavi i zamirisala je kafa.
Redrik je ustao. Bosonog, otiao je u predsoblje, uzeo korpu i
odneo je u ostavu. Onda je zavirio u spavau sobu. Majmunica je mirno
spavala, pokriva je napola pao na pod, kouljica se podigla i ona je bila
sasvim otkrivena - mala zverica. Redrik nije izdrao i pomilovao ju je
po leima, obraslim toplim zlatastim dlaicama, i po ko zna koji put se
zaudio kako je to krzno fino i dugako. Hteo je da je uzme na ruke ali
se plaio da je ne probudi, a bio je i prljav kao avo, sav proet mirisima
zone i smrti. Vratio se u kuhinju, opet seo za sto i rekao:
- Sipaj mi olju kafe. Posle idem na kupanje.
Na stolu su bile "Harmontske novine", asopisi "Atleta", "Plejboj" itava gomila asopisa je stigla - i debeli, sivo ukorieni "Izvetaji
Meunarodnog instituta za vanzemaljske cilizacije" broj 56. Redrik je
prihvatio od Gute olju vrue kafe i privukao "Izvetaje". Dijagrami
nekakvi, oznake, crtei... Na fotografijama - poznati predmeti iz
neobinih uglova. Iziao je jo jedan Kirilov posmrtni lanak: "O jednom
neoekivanom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b". Prezime Panov bilo
je u crnom okviru, a ispod primedba sitnim slovima: "doktor Kiril A.

Panov, Rusija, tragino poginuo prilikom eksperimenta u aprilu ....

godine". Redrik je odgurnuo asopis, otpio gutljaj skoro se opekavi i
upitao:
- Je l' dolazio neko?
- Navratio je Imalin - rekla je Guta posle kratkog oklevanja. Stajala
je kod tednjaka i gledala ga. - Bio je pijan; brzo sam ga ispratila.
- A Majmunica?
- Kao i uvek, nije htela da ga pusti. Poela je i da plae. Onda sam
joj rekla da je ika Imalin malo bolestan, a ona meni: "Znam; ika Imalin
se opet nacvrcao!"
Redrik se osmehnuo i popio jo gutljaj. Onda je upitao:
- A nai susedi?
I opet je Guta oklevala pre nego to e odgovoriti.
- Pa, kao i uvek - najzad je rekla.
- Dobro, ne mora mi priati.
- Ah! - ona je ljutito odmahnula rukom. - Noas je bila ona baba
odozdo. Oi joj ovolike, samo to joj nije pena izbila na usta. Kao, to mi
to nou struemo u kupatilu!...
- Betija - procedio je Redrik kroz zube. - Sluaj, da se mi ipak
odselimo odavde? Kupiemo kuu na periferiji, negde gde nema nikog,
neku naputenu vilu...
- A Majmunica?
- Gospode - rekao je Redrik. - Pa zar joj nee biti dobro sa nama?
Guta je odmahnula glavom.
- Ona tako voli drugu decu. I deca nju vole. Nisu ona kriva...
- Da... - rekao je Redrik. - Naravno, nisu deca kriva.
- Neko te je traio telefonom - rekla je jo Guta. - Nije se
predstavio. Rekla sam da si na pecanju.
Redrik je ostavio olju i ustao.
- Dobro. Idem da se okupam. Imam jo gomilu poslova.
Zatvorio se u kupatilu, odeu ubacio u mainu za pranje a bokser,
preostale matice, cigarete i ostale sitnice stavio na policu. Dugo se vrteo
pod vrelim tuem dahui, trljajui se sapunom i rukavicom od tvrde
spuve, dok mu koa nije sasvim pocrvenela. Onda je iskljuio tu, seo
na ivicu kade i zapalio. Voda u cevima je grgoljila. Guta je u kuhinji

zveckala posuem, zamirisala je prena riba, onda je Guta pokucala na

vrata i pruila mu isto rublje.
- Hajde, pouri se - naredila je. - Riba e ti se ohladiti.
Ona se ve sasvim povratila i opet poela da komanduje.
Osmehujui se, Redrik se obukao, to jest navukao majicu i gaice i tako
se vratio u kuhinju.
- E, sad bih mogao i da pojedem neto - rekao je, sedajui.
- Jesi li stavio odeu u mainu? - upitala je Guta.
- Mhm - odgovorio je punih usta. - Dobra riba!
- Jesi li pustio vodu?
- Zaboravio sam... Izvini, efe, vie se nee desiti... Ma ekaj, stii
e, sedi! - On ju je uhvatio za ruku i pokuao da je posadi na kolena, ali
ona se izvila i sela za sto preko puta.
- Bei od mua - rekao je Redrik opet trpajui hranu u usta. Gadi me se, znai.
- Kakav si mi ti sad mu - rekla je ona. - Ti si sad prazna vrea a ne
mu. Treba te prvo napuniti.
- A moda se ipak desi udo? - rekao je Redrik.
- Takvo udo od tebe jo nisam videla. Hoe li da popije neto?
Redrik se neodluno igrao viljukom.
- Ne, neu - odgovorio je. Pogledao je na sat i ustao. - Moram da
idem. Spremi mi odelo. Najbolje. Belu koulju i kravatu...
Sa uivanjem stupajui istim bosim nogama po prohladnom podu,
on ode u ostavu i zatvori vrata na zasun. Onda je opasao gumenu pregau
i navukao gumene rukavice do lakata i poeo da vadi na sto predmete iz
ranca. Dve "prazne kutije". Kutijica sa "pribadaama". Devet "baterija".
Tri "narukvice". I jo nekakav obru, slian "narukvici" ali od belog
metala, laki i manji u preniku, oko trideset milimetara. esnaest
komada "crnih kapljica" u polietilenskom paketu. Dva odlino ouvana
"sunera" veliine ake. Tri "zujalice". Konzerva "gazirane gline". U
rancu je ostao jo dobro umotani teki porculanski kontejner ali Redrik
ga nije vadio. Uzeo je cigaretu i zapalio, posmatrajui predmete
poreane po stolu.
Onda je izvukao fioku, uzeo list papira, pare olovke i digitron.
Stegnuvi cigaretu u uglu usana i kiljei od dima ispisivao je cifru za

cifrom u tri kolone a onda je sabrao prve dve. Iznosi su bili upeatljivi.
Zgnjeio je opuak u pepeljari, oprezno otvorio kutijicu i izruio
"pribadae" na papir. Pod elektrinim svetlom "pribadae" su plavo
pobleskivale i tek povremeno isijavale iste spektralne boje - utu,
crvenu, zelenu. Uzeo je jednu "pribadau" i oprezno, da se ne ubode,
stisnuo je izmeu palca i kaiprsta. Onda je ugasio svetlo i saekao malo,
privikavajui se na tamu. Ali "pribadaa" je utala. Stavio ju je ustranu,
napipao drugu i isto onako pritisnuo. Nita. Pritisnuo je jae, rizikujui
da se ubode, i "pribadaa" je proradila: slabi crvenkasti odblesci pojurili
su po njoj i odjednom bili zamenjeni reim zelenim. Nekoliko sekundi
Redrik se divio toj udnoj igri plamiaka koja je, kao to je proitao u
"Izvetajima", trebala neto da znai - moda neto veoma vano, veoma
znaajno - a onda je stavio "pribadau" na drugu stranu i uzeo sledeu...
"Pribada" je ukupno bilo sedamdeset tri, od njih su dvanaest
"govorile" a ostale su utale. One su zapravo trebale da "razgovaraju", ali
je za to bilo malo prstiju, bio je potreban specijalni ureaj veliine stola.
Redrik je ponovo upalio svetlo i ve napisanim ciframa dodao jo dve. I
tek posle toga se odluio.
Zavukao je obe ruke u ranac i, pritajivi dah, izvadio i poloio na
sto meki zaveljaj. Neko vreme ga je gledao zamiljeno ekajui bradu
nadlanicom. Onda je ipak uzeo olovku, povrteo je nespretno prstima u
gumenoj rukavici i opet je bacio. Uzeo je jo jednu cigaretu i, ne
odvajajui oi od zaveljaja, celu je popuio.
- Ma ta kog avola! - rekao je glasno, odluno uzeo zaveljaj i
gurnuo ga nazad u ranac. - Dosta je i ono.
Brzo je vratio "pribadae" u kutijicu i ustao. Morao je da krene.
Tanije, jo bi mogao da odspava pola sata, da mu se glava razbistri, ali,
s druge strane, mnogo bolje je otii na mesto ranije i osmotriti ga. Skinuo
je rukavice, okaio pregau i, ne iskljuivi svetlo, iziao iz ostave.
Odelo je ve bilo poloeno na krevet i Redrik se poe oblaiti.
Vezivao je kravatu pred ogledalom kad je iza njega tiho kripnuo parket,
zauo se kratki brzi dah, i on je s naporom sauvao ozbiljno lice.
- Bu! - zauo se odjednom deiji glasi i Redrik b epan za nogu.
- Ah! - viknuo je on, padajui u nesvest na krevet.

Majmunica, smejui se i podvriskujui, odmah se uspentrala na

njega. Redrik je bio gaen, upan za kosu i obasut bujicom raznih
informacija. Susedov Vili otkinuo je nogu lutki. Na treem spratu
pojavilo se mae - svo je belo osim to ima crvene oi - verovatno nije
slualo mamu i ilo je u zonu. Za veeru su bili kaa i kompot. ika
Imalin se opet nacvrcao i bio je bolestan, pa je ak i plakao. Kako to da
se ribe ne udave kad su stalno u vodi? Zato mama noas nije spavala?
Zato je prstiju pet, a ruku dve, a nos jedan?... Redrik je oprezno grlio
toplo stvorenje koje je puzalo po njemu, gledao u krupne, potpuno crne,
bez beonjaa oi, priljubljivao obraz uz obrai prekriven zlatastim
svilenim krznom i samo ponavljao:
- Majmunice... Eh, Majmunice... Majmunice moja...
A onda mu je na uvo otro zazvonio telefon. Pruio je ruku i uzeo
slualicu.
Sa druge strane se nita nije ulo.
- Alo! - rekao je Redrik. - Alo!
Niko se nije odazivao. Onda je u slualici kvrcnulo i zauli su se
kratki signali. Redrik je ustao, spustio Majmunicu na pod ne sluajui je
vie i obukao pantalone i sako. Majmunica je neumorno brbljala ali on
se samo rasejano osmehivao, tako da je na kraju uo da je "tata progutao
jezik" i bio ostavljen na miru.
Vratio se u ostavu, sloio u tanu ono to je lealo na stolu, otiao u
kupatilo po bokser, opet se vratio u ostavu, uzeo tanu u jednu ruku,
korpu sa rancem u drugu, iziao, paljivo zatvorio vrata ostave i viknuo
Guti: "Odoh ja!"
- Kad e se vratiti? - upitala je Guta, izlazei iz kuhinje. Ona se
ve oeljala i doterala i na sebi vie nije imala obinu kunu haljinu ve
onu koju je on najvie voleo - svetloplavu sa velikim izrezom.
- Javiu ti se - rekao je on gledajui je, onda je priao, nagnuo se i
poljubio u izrez.
- Hajde, idi - tiho je rekla Guta.
- A ja? A mene? - povikala je Majmunica protiskujui se meu
njih.
Morao se nagnuti jo nie. Guta ga je gledala nepomino.
- Sitnica - rekao je on. - Nita se ti ne brini. Telefonirau ti.

Na stepenitu sprat nie Redrik ugleda krupnog oveka u pidami

na trafte. ovek je otkljuao i otvorio vrata svog stana. Iz mrane
unutranjosti pokuljao je topao i kiselkast miris. Redrik se zaustavio i
rekao:
- Dobro jutro.
ovek je plaljivo pogledao preko snanog ramena i neto
progunao u odgovor.
- Vaa supruga je svraala noas - rekao je Redrik. - Kae da mi
neto struemo. To mora da je neki nesporazum.
- A ta se to mene tie - rekao je ovek u pidami.
- Moja ena je sino prala ve u maini - nastavio je Redrik. - Ja se
izvinjavam, ako vam je to smetalo.
- Pa ja nita nisam ni rekao - odgovorio je ovek. - Molim lepo...
- Onda je sve u redu - rekao je Redrik.
On sie, svrati u garau, ostavi korpu sa rancem u ugao i preko nje
staro automobilsko sedite, jo jednom dobro sve pogleda i najzad izie
na ulicu.
Nije morao ii daleko - dva bloka do trga, onda kroz park i jo
jedan blok do Centralne avenije. Pred "Metropolom" je, kao i obino,
stajao red automobila blistajui lakom i niklom, lakeji u crvenim
bluzama nosili su kofere, grupe po dvojica-trojica nekih stranaca
solidnog izgleda razgovarali su i puili na mermernom stepenitu. Redrik
je odluio da ne ulazi odmah. Seo je pod tendu malog kafea na drugoj
strani ulice, poruio kafu i zapalio. Za stoiem pored sedela su tri
oficira meunarodne policije u civilu; utke i urno jeli su peene
kobasice na harmontski nain i pili crno pivo iz visokih aa. S druge
strane, na desetak koraka, nekakav narednik je neraspoloeno vakao
preni krompir, stisnuvi viljuku u ruci. Plavi lem je, preokrenut, bio
sputen na beton pored stoia a remen sa pitoljem je bio okaen o
naslon. U kafeu nije bilo vie nikog. Kelnerica, nepoznata sredovena
ena, stajala je sa strane i zevala, zaklanjajui rukom nenaminkana usta.
Bilo je dvadeset do devet.
Redrik vide kako je iz hotela iziao Riard Nunan, jo vaui u
hodu i nabijajui na glavu meki eir. Bodro je strao niz stepenice nizak, debeljukast, rumen, naizgled sav zadovoljan, doteran i siguran da

mu dan ne moe doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekom,

prebacio mantil preko desnog ramena i priao svom "Peou". "Peo" mu
je takoe bio mali i okruglast i inilo se da je i on siguran da ga nita ne
moe ugroziti.
Zaklonivi lice dlanom, Redrik je gledao kako Nunan urno i veto
seda na prednje sedite, prebacuje neto na zadnje, naginje se po neto,
nameta retrovizor. Onda je "Peo" izbacio plaviasti oblai dima,
zatrubio na nekog Afrikanca u burnusu i hitro se izvezao na ulicu. Sudei
po svemu, Nunan je krenuo u Institut, to znai da mora obii fontanu i
proi pored kafea. Bilo je kasno da ustane i ode i zato je Rerik samo jo
jae zaklonio lice dlanom i nagnuo se nad svoju olju kafe. Ali ni to nije
pomoglo. "Peo" mu je zatrubio nad samim uvetom, zakripale su
konice i zauo se bodri Nunanov glas:
- Ej! uharte! Red!
Opsovavi za sebe, Redrik podie glavu. Nunan je ve iao prema
njemu, izdaleka pruajui ruku i sav sijajui.
- ta radi ovde tako rano? - upitao je, priavi. - Hvala, madam dobacio je kelnerici. - Ne treba nita... - I opet Redriku: - Nisam te video
sto godina! Gde si? ta radi?
- A tako - nerado se oglasio Redrik. - Nita vano...
On je gledao kako Nunan sa uobiajenom ustrinom i spretnou
seda na stolicu preko puta, pomie punakim rukama au sa salvetama
na jednu stranu, tanjir za sendvie na drugu i sluao Nunanovo
prijateljsko eretanje.
- Izgleda mi nekako umorno - moda nisi spavao dovoljno? A i ja
sam se u poslednje vreme namuio sa ovom novom automatikom ali,
opet, san je za mene najvanija stvar, do avola sa automatima... - On se
najednom osvrnuo. - Izvini, da ti, moda, ne eka nekog? Moda ja
smetam?
- Ma ne... - mrzovoljno ree Redrik. - Prosto sam imao vremena pa
sam seo da popijem kafu.
- Dobro, svejedno, neu te ja dugo zadravati - rekao je Dik i
pogledao na sat. - Sluaj, Red, to ne ostavi sve i doe opet u Institut?
Zna da e te tamo uvek primiti. Moe opet da radi sa jednim Rusom;
nedavno je stigao...

Redrik je odmahnuo glavom.

- Ne - rekao je. - Drugog Kirila nema na svetu... A i nemam vie ta
da traim u vaem Institutu. Sad je kod vas sve automatizovano; roboti
sami idu u Zonu, verovatno sami i premije uzimaju... A laborantska plata
meni nije ni za duvan.
- Ne budi smean; to bi se dalo srediti - rekao je Nunan.
- A ja ne volim kad mi drugi neto sreuju - rekao je Redrik. Oduvek sam sm sve sreivao, pa u tako i dalje.
- Uh, to si se uobrazio - rekao je Nunan sa osudom.
- Nita se ja nisam uobrazio. Ne volim da pazim na svaku paru; to
je sve.
- Pa, tu si u pravu - rekao je Nunan rasejano. On ravnoduno
pogleda Redrikovu tanu na treoj stolici i prevue prstom preko srebrne
ploice sa ugraviranim irilinim slovima. - Tako je: novac je oveku
potreban zato da ne mora misliti na njega... Poklon od Kirila? - upitao je,
pokazujui glavom na tanu.
- Naslee - kratko je odgovorio Redrik.
- A to te nema u "Boru"? - zaudio se Nunan. - Ja tamo ruam
svaki dan. Ovde, u "Metropolu", za svaki biftek te tako oderu... Sluaj rekao je odjednom - a kako ti stoji sa novcem?
- Hoe da ti pozajmim?
- Ne, naprotiv.
- Znai, mislio si ti meni da pozajmi...
- Imam jedan posao za tebe - rekao je Nunan.
- O, boe! - uzviknuo je Redrik. - Zar i ti?
- A ko jo? - odmah je upitao Nunan.
- Ma ima vas mnogo takvih... poslodavaca.
Nunan se nasmejao kao da je tek sad shvatio.
- Ma ne, ovo nije neto iz tvoje glavne struke.
- Pa ta je onda?
Nunan opet pogleda na sat.
- Zna ta - rekao je, ustajui. - Doi danas u "Bor" na ruak, u
dva sata, pa emo popriati.
- Ne mogu u dva; neu stii - rekao je Redrik.
- Onda uvee u est. Moe?

- Videu - odgovorio je Redrik i takoe pogledao na sat. Bilo je pet

do devet.
Nunan mu mahne rukom i vrati se u svoj "Peo". Redrik ga je
ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zamolio kutiju "Laki strajka",
platio i, uzevi tanu, polako krenuo preko ulice prema hotelu. Sunce je
ve pripeklo, ulica je brzo postajala sparna i Redrik je osetio kako ga oi
peku. Zamurio je, alei to nije imao vremena da bar malo odspava pre
ovog vanog posla. I tu ga je uhvatilo.
Nikad mu se to nije desilo van Zone, a i u njoj svega dva-tri puta.
Odjednom kao da se naao u nekom drugom svetu. Milioni mirisa
odjednom su se obruili na njega: otri, slatki, metalni, neni, opasni,
uzbuujui, ogromni kao zgrade i sitni kao zrnca praine, grubi kao
kamenje za kaldrmu, fini i sloeni kao satni mehanizam. Vazduh je
postao tvrd, u njemu su se pojavile ivice, povri, rubovi, kao da se
napunio ogromnim hrapavim kuglama, glatkim piramidama, gigantskim
otrim kristalima, i kroz sve to on se morao probijati kao kroz mranu
staretinarnicu punu starinskog glomaznog i nakaznog nametaja... To je
trajalo jedan dugaak tren, a kad je otvorio oi, sve je nestalo. Nije to bio
drugi svet; njegov, poznati svet okrenuo se prema njemu drugom,
nepoznatom stranom, ta strana se ukazala na trenutak i opet nestala pre
nego to je on stigao da se snae...
Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrao i
zaustavio se tek kod "Metropola". Srce mu je divlje lupalo, stavio je
tanu na asfalt, urno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlaio
dim, diui kao posle tue, i deurni policajac se zaustavio pored njega i
zabrinuto upitao:
- Je li sve u redu, mister?
- Da... da - iscedio je iz sebe Redrik i nakaljao se. - Vruina...
- Moda, da vas otpratim?
Redrik se sagnuo i uzeo tanu.
- U redu je - rekao je. - Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.
On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i uao u hol.
Ovde je bilo svee, polumrano, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje
posedeti malo u jednoj od ovih velikih konih fotelja, povratiti se,
odmoriti se, ali on je i ovako ve kasnio. Dopustio je sebi samo da

dopui cigaretu, gledajui ispod polusputenih kapaka ljude u holu.

Mravi je ve bio tu - nervozno je kopao po asopisima na visokom
stalku. Redrik je bacio opuak u pepeljaru i uao u lift.
Pre nego to je zatvorio vrata za njim se ugurae niski debeljko
astmatinog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgoenim
deakom koji je jeo okoladu i iroka starica sa loe obrijanim brkovima.
Redrika odgurae u ugao. On zatvori oi, da ne gleda deaka kojem su
niz bradu tekle okoladne bale, mada mu je lice bilo svee, isto, i da ne
vidi njegovu mamicu, ije neugledno poprsje je krasila ogrlica od
krupnih "crnih kapi" optoenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute
sklerotine beonjae i zastraujue bradavice na podignutom babinom
nosu. Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da
ga grdi sve do petog sprata, gde je izila. I im se ona iskotrljala debeljko
je odmah zapalio sa izgledom oveka koji je odbranio svoja graanska
prava, ali se istog asa zagrcnuo i poeo da kalje i sope, puei usne
kao kamila i ukajui Redrika u slabine laktom...
Na osmom spratu Redrik je iziao i uputio se mekim tepihom du
hodnika, osvetljenog blagom svetlou skrivenih lampi. Ovde je mirisalo
na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kou nabijenih
novanika, skupe dame od pet stotki za no, masivne zlatne tabakere sav onaj ki koji je pratio sloj ljudi koji je iveo od Zone, pio i drao,
krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naroito mu je
bilo svejedno ta e biti posle, kad se on dobro nadere i nagrabi, a sve
to je bilo u Zoni izie napolje i rairi se po svetu. Redrik je bez kucanja
otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i etiri.
Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vrio obred nad
skupom cigarom. On je jo bio u pidami, sa mokrom retkom kosom, ali
ve paljivo oeljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave
boje bilo je glatko izbrijano.
- Aha - rekao je on, ne diui pogled. - Tanost je vrlina kraljeva.
Zdravo, mali moj.
Zavrio je sa odsecanjem vrha cigare, uzeoje obema rukama,
podigao je do nosa i stao je njukati levo-desno.
- A gde je na dobri stari Barbrid? - upitao je i podigao oi. Oi su
mu bile plave, prozrane, aneoske.

Redrik je stavio tanu na kau, seo i izvadio cigarete.

- Barbrid nee doi - rekao je.
- Dobri stari Barbrid - rekao je Promukli, uzeo cigaru sa dva prsta
i oprezno je prineo ustima. - Starom Barbridu su popustili nervi...
On je sve gledao Redrika nebeskoplavim oima i nije treptao. On
nikad nije treptao. Vrata su se malo otvorila i u sobu je mugnuo Mravi.
- S kim ste to napolju razgovarali? - upitao je odmah sa praga.
- Dobar dan - ljubazno je rekao Redrik, tresui pepeo na pod.
Mravi je gurnuo ruke u depove, priao, iroko stupajui
ogromnim stopalima iskoenim prema unutra i stao ispred Redrika.
- Pa stoput smo vam rekli - poeo je prekorno - da nema nikakvih
kontakata pre susreta. A ta vi radite?
- Javljam se - rekao je Redrik. - A vi?
Promukli se nasmejao a Mravi je iznervirano rekao:
- Da, da; dobar dan... - onda je prestao da svrdla Redrika prekornim
pogledom i teko seo pored njega na kau. - Pa ne sme se tako - rekao je.
- Razumete? Ne sme se!
- Onda odredite mesto za sastanak negde gde nemam poznanike rekao je Redrik.
- Deko je u pravu - primetio je Promukli. - Na propust... Ko vam
je bio taj?
- Riard Nunan - odgovorio je Redrik. - On je predstavnik nekih
firmi koje dostavljaju opremu za Institut. ivi ovde, u hotelu.
- Eto, vidi, kako je objanjenje jednostavno - rekao je Promukli
Mravome, uzeo sa stola ogroman upalja, dizajniran u obliku Statue
slobode, sumnjiavo ga pogledao i vratio na sto.
- A gde je Barbrid? - upitao je Mravi ve sasvim oputeno.
- Barbrid je gotov - odgovori Redrik.
Ona dvojica se brzo pogledae.
- Poivao u miru - rekao je Promukli nesigurko. - Ili, da nije
uhapen?
Neko vreme Redrik nije odgovarao; lagano je uvlaio dimove.
Onda je bacio opuak na pod i rekao:
- Ne bojte se, sve je sreeno. U bolnici je.

- Sve je sreeno?! - Mravi je nervozno skoio i otiao do prozora.

- U kojoj bolnici?
- U kojoj treba. Ne bojte se - ponovio je Redrik. - Dajte da preemo
na posao; spava mi se.
- U kojoj tano bolnici? - ljutito je upitao Mravi.
- Sve sam vam rekao! - na isti nain odgovori Redrik. Uzeo je
tanu. - Hoemo li danas da obavimo posao ili neemo?
- Hoemo, hoemo, mali moj - pomirljivo je rekao Promukli.
On je sa neoekivanom lakoom ustao, brzo primakao Redriku
stoi, jednim zamahom poistio sa njega gomilu novina i asopisa i seo
preko puta, uprevi o kolena ruiaste maljave ruke.
- Da vidimo ta imate - rekao je.
Redrik je otvorio tanu, izvadio spisak sa cenama i stavio ga na sto
pred Promuklog. Ovaj ga je pogledao i noktom pomerio u stranu. Mravi
je preko njegovog ramena iitavao spisak.
- To vam je raun - rekao je Redrik.
- Vidim - odazvao se Promukli. - Dajte da vidimo robu.
- Prvo pare - rekao je Redrik.
- Kakav vam je to "prsten"? - sumnjiavo je upitao Mravi,
pokazujui prstom u spisak preko ramena Promuklog.
Redrik je utao. Drao je otvorenu tanu na kolenima i netremice
gledao u plave aneoske oi. Promukli se najzad osmehnuo.
- Stvarno ne znam zato vas tako volim - rekao je. - I jo neko kae
da nema ljubavi na prvi pogled! - uzdahnuo je teatralno. - File, prijatelju,
kako to oni ovde kau? Odbroj mu kupusa, pljuni zelembae... i daj mi
ve jednom ibice! Vidi... - zamahao je rukom sa jo uvek nezapaljenom
cigarom.
Mravi Fil je progunao neto nerazgovetno, bacio mu kutiju i
otiao u susednu sobu kroz vrata zastrta tekom zavesom. ulo se kako
on tamo s nekim ljutito govori spominjui maku u daku, a Promukli je,
zapalivi najzad svoju cigaru, sve gledao pravo u Redrika sa osmehom
na tankim bledim usnama i kao da je razmiljao o neem. Redrik je, sa
svoje strane, spustivi bradu na ivicu tane, takoe zurio u njega i pazio
da takoe ne trepe iako mu je pod kapcima gorela vatra i suze su mu
izbijale na oi. Onda se Mravi vratio, bacio na stoli dva svenja

novanica u bankovnim papirnim omotima i, naduven, seo pored

Redrika. Redrik je lenjo pruio ruku po novac, ali ga je Promukli
zaustavio pokretom, skinuo one papirne trake sa svenjeva i stavio ih u
dep od pidame.
- Sad moe - rekao je.
Redrik je uzeo novac i, ne brojei ga, gurnuo u unutranje depove
sakoa. Onda je poeo da vadi plen. Radio je to polako, omoguavajui
ovoj dvojici da osmotre svaki predmet i pronau ga na spisku. U sobi je
bilo tiho, ulo se samo teko disanje Promuklog i tiho zveckanje iza
zavese, kao da je neko u drugoj sobi udarao kaiicom o olju.
Kad je Redrik najzad zatvorio i zakljuao tanu, Promukli ga je
pogledao i upitao:
- A ta je sa glavnim?
- Nita - odgovorio je Redrik. I dodao: - Zasad.
- Svia mi se to "zasad" - prijazno je rekao Promukli. - A tebi, File?
- Zavlaite nas, uharte - nezadovoljno je rekao Mravi. - Dokle
ete nas zavlaiti?
- Takav nam je posao - zavlaenje - rekao je Red. - Posao nam je
mutan.
- Pa dobro - rekao je Promukli. - A gde je kamera?
- Au, majku mu! - uzviknuo je Redrik. Obrisao je rukom lice,
oseajui kako mu obrazi crvene. - Kriv sam - rekao je. - Zaboravio sam
je.
- Tamo? - upitao je Promukli, neodreeno pokazujui cigarom.
- Ne seam se... Verovatno tamo... - Redrik je zatvorio oi i zabacio
se na naslon kaua. - Ne. Ne seam se.
- teta - rekao je Promukli. - Pa jeste li barem videli tu stvar?
- Ma nismo - razdraeno ree Redrik. - U tome i jeste stvar. Uopte
nismo stigli do kaupera. Barbrid je upao u "pihtije" i ja sam morao
odmah nazad sa njim... Da sam je video, sigurno ne bih zaboravio!...
- Hju, pogledaj ovo! - odjednom je uplaeno proaputao Mravi. ta je ovo?
On je sedeo, pruajui pred sobom kaiprst desne ruke. Oko prsta
mu se vrteo onaj beli metalni obru, a Mravi ga je gledao, izbeivi oi.

- Nikako se ne zaustavlja! - glasno je rekao Mravi, gledajui

okruglim oima as prsten, as Promuklog.
- Kako to misli - ne zaustavlja se? - oprezno je upitao Promukli i
malo se odmakao.
- Stavio sam ga na prst i zavrteo jednom - prosto onako... a on se
ve itav minut ne zaustavlja!
Mravi je odjednom skoio i, drei isprueni prst pred sobom,
otrao iza zavese. Obru se, srebrnasto pobleskujui, ravnomerno obrtao
pred njim kao propeler.
- I ta ste nam to doneli? - upitao je Promukli.
- avo bi ga znao! - rekao je Redrik. - Pojma nisam imao... Da sam
znao - zacenio bih ga mnogo vie.
Promukli ga je neko vreme gledao, a onda je ustao i takoe nestao
iza zavese. Tamo odmah zabubnjae glasovi. Redrik je izvadio cigaretu,
zapalio, uzeo sa poda neki asopis i stao ga rasejano listati. asopis je
bio pun slika fantastinih lepotica, ali sad mu je nekako bilo muka od
njih. Redrik je bacio asopis i pogledao po sobi traei neto da popije.
Onda je iz unutranjeg depa izvadio sveanj novanica i prebrojao ih.
Sve je bilo u redu, ali, da ne bi zaspao, uzeo je da broji i drugi sveanj.
Taman kad ga je vraao u dep, Promukli je uao u sobu.
- Imate vi sree, moj deae - rekao je, sedajui opet preko puta
Redrika. - Znate li ta je to perpetuum-mobile?
- Kod nas se to nije uilo u koli - odgovori Redrik.
- Nije ni vano - rekao je Promukli. Izvadio je jo jedan sveanj
novanica. - Ovo je cena prvog primerka - rekao je, skidajui traku sa
svenja. - Za svaki sledei primerak tog vaeg prstena dobiete po dva
ovakva. Razumete, moj deae? Po dva. Ali uz uslov da niko osim nas ne
sazna za te prstene. Jesmo li se dogovorili?
Redrik je utke stavio sveanj novanica u dep i ustao.
- Idem - rekao je. - Kad i gde sledei put?
Promukli je takoe ustao.
- Javiemo vam - rekao je. - ekajte telefonski poziv svakog petka
od devet do devet i trideset. Prenee vam pozdrav od Fila Hjua i
ugovorie sastanak.

Redrik je klimnuo glavom i uputio se ka vratima. Promukli je

poao za njim i stavio mu ruku na rame.
- Hteo bih da shvatite - rekao je - da je sve to lepo i krasno, a ovaj
prsten je prosto fantastina stvar, ali pre svega su nam potrebne dve
stvari: fotografije i pun kontejner. Donesite nam nau kameru, ali sa
snimcima, i na porculanski kontejner, ali pun, ne prazan, i vie nikad
neete morati u Zonu...
Redrik je mrdnuo ramenom i stresao njegovu ruku, a onda je
otvorio vrata i iziao. Iao je bez osvrtanja po mekom tepihu i sve oseao
na potiljku netremian pogled plavih aneoskih oiju. Nije ni ekao lift;
spustio se peke sa osmog sprata.
Izaavi iz "Metropola" uzeo je taksi i uputio se na drugi kraj
grada. ofer mu nije bio poznat, neki novajlija, nosati bubuljiavi klinac,
jedan od onih to su poslednjih godina nahrupili u Harmont u potrazi za
opasnostima, bogatstvom, slavom, nekakvom novom religijom; nahrupili
su ovamo kao lavina i onda ostali tu kao taksisti, konobari, graevinski
radnici, izbacivai - pohlepni, netalentovani, mueni nejasnim udnjama,
svime na svetu nezadovoljni, strano razoarani i ubeeni da su ih ovde,
opet, obmanuli. Polovina od njih muvala se po gradu mesec-dva, a onda
se psujui vraala kuama, raznosei svoje veliko razoaranje na sve
strane sveta; pojedinci bi postajali stalkeri i brzo bi stradali ne stiui da
se snau i nita ne razumevi a ostali su provodili veeri po kafanama,
tukli se zbog razlika u miljenju, zbog devojaka i prosto onako, iz
pijanstva i obesti, dovodei na ivicu nerava policiju, komandaturu i
starosedeoce.
Bubuljiavom taksisti je bazdelo iz ustiju, oi su mu bile crvene
kao u kunia, ali je bio strano uzbuen i u vonji je priao Redriku kako
se jutros u njihovu ulicu vratio pokojnik pravo sa groblja. Vratio se
svojoj kui, a kua mu ve ko zna koliko godina zatvorena i prazna, svi
su otili - i njegova ostarela udovica, i erka sa muem i unuci. On sm
je, kau susedi, umro pre nekih trideset godina, znai, pre Posete, a sad eto ga nazad. Obiao je oko kue, poeao se, a onda seo kod ograde i
sedi tako. Skupio se narod iz celog kvarta, gledaju i, naravno, plae se da
priu. Najzad se neko dosetio: provalili su vrata u njegovu kuu, dakle,
napravili su mu ulaz. I ta mislite? Ustao on, uao i pritvorio vrata za

sobom. A taksista je morao na posao pa ne zna kako se sve to zavrilo,

zna samo da su nameravali da telefoniraju u Institut, da ga neko pokupi i
nosi to dalje odatle.
- Stop - rekao je Redrik. - Stani ovde.
Zavukao je ruku u dep, ali nije imao sitno - morao je da plati
jednom od onih novanica. Onda je malo stajao pred kapijom, ekajui
da taksi ode. Leinar Barbrid je imao lepu kuu: na sprat, zastakljena
terasa sa bilijarskim stolom, dobro odravan vrt, staklena bata, bela
senica meu jabukama. I oko svega toga - ukrasna gvozdena ograda,
ofarbana svetlozelenom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo zvonce,
kapija se sa lakom kripom otvorila i on je bez urbe krenuo peanim
puteljkom sa bunovima rua sa obe strane, a na tremu kue ve je ekao
Pacov - pogrbljen, crvenocrn, sav ustreptao od elje da bude na usluzi.
On se nestrpljivo okrenuo postrance, spustio na stepenik jednu nogu,
koja je grevito traila oslonac, utvrdio se, poeo sputati ka donjem
stepeniku drugu nogu i pritom sve mahao zdravom rukom prema
Redriku: evo, sad u, sad u ja...
- Ej, Rii! - pozvao je iz vrta enski glas.
Redrik je okrenuo glavu i u zelenilu pored belog umetnikog krova
senice ugledao gola pocrnela ramena, jarkocrvene usne, ruku koja mae.
Klimnuo je Pacovu, skrenuo sa staze i pravo kroz bunje rua, po mekoj
zelenoj travi krenuo prema senici.
Na tratini je bila prostrta ogromna crvena asura, a na asuri je sa
aom u ruci sedela Dina Barbrid u gotovo nevidljivom bikiniju; pored
nje je leala knjiga sa arenim koricama a tu je, u senci pod bunom,
stajala i blistava posuda sa ledom iz koje je virio uzani dugaki vrat
boce.
- Zdravo, Rii! - rekla je Dina Barbrid, diui au u znak
pozdrava. - A gde mi je tatica? Opet se uspavao?
Redrik je priao i, drei ruku sa tanom za leima, stao, gledajui
je odozgo. Da, Leinar je od nekoga u Zoni izmolio stvarno lepu decu.
Dina je izgledala savreno, bez ijedne mane, bez ijednog pogrenog
detalja - sto pedeset funti privlanog dvadesetogodinjeg tela - i jo
smaragdne svetlozelene oi koje sijaju iznutra, i velike vlane usne i
pravilni beli zubi, i crna kosa koja je blistala pod suncem, nemarno

prebaena preko jednog ramena do stomaka i bedara, ostavljajui senke

meu gotovo golim grudima. On je stajao nad njom i otvoreno je
razgledao, a ona ga je gledala odozdo, osmehivala se sa razumevanjem, a
onda prinela au usnama i ispila nekoliko gutljaja.
- Hoe? - upitala je, oblizujui usne i, saekavi taman toliko da
dvosmislenost pitanja dopre do njega, pruila mu au.
On se okrenuo od nje, pogledao i, pronaavi u senci stolicu na
sklapanje, seo i ispruio noge.
- Barbrid je u bolnici - rekao je. - Morae da mu odseku noge.
Osmehujui se i dalje, ona ga je gledala jednim okom, drugo joj je
sakrio gust pramen kose, padajui na rame, i samo joj je osmeh postao
nepokretan - eerne razvuene usne na pocrnelom licu. Onda je
mahinalno zaljuljala au, kao da oslukuje zveckanje kocki leda o
unutranjost, i upitala:
- Obe?
- Obe. Moda do kolena, a moda i iznad.
Ona je spustila au i sklonila kosu s lica. Nije se vie osmehivala.
- teta - rekla je. - I ti si ga, znai...
Upravo njoj, Dini Barbrid, mogao bi detaljno da ispria kako se
sve to desilo. Mogao bi joj ispriati kako se vraao do kola, drei
spreman bokser, i kako ga je Barbrid molio - ne za sebe, ve za decu, za
nju i Arija, kako je obeavao Zlatnu kuglu. Ali nije nita priao. utke
je zavukao ruku u unutranji dep, izvadio sveanj novanica i bacio ga
na crvenu asuru, pored njenih golih nogu. Novanice su se u padu rairile
kao arena lepeza. Dina ih je uzela nekoliko i poela ih rasejano gledati,
kao da vidi takvu stvar prvi put i nije puno zainteresovana.
- Poslednja isplata, znai - rekla je.
Redrik se nagnuo sa stolice, ispruio se do posude sa ledom i,
izvadivi bocu, pogledao etiketu. Niz tamno staklo su tekle kapi vode i
Redrik je odmaknuo bocu da ne pokvasi pantalone. Nije voleo ovaj skup
viski, ali sad se moglo popiti i to. Ve je hteo da povue pravo iz boce
kad ga zaustavie nejasni protestni zvuci iza lea. Osvrnuo se i video
kako preko tratine, muno pomerajui iskrivljene noge, iz sve snage uri
Pacov i obema rukama dri pred sobom visoku au sa prozirnim
napitkom. Od napora mu je znoj curio niz tamnocrveno lice, oi nalivene

krvlju samo to nisu iskoile iz duplji i, videi da ga je Redrik spazio, on

je opet gotovo oajniki pruio prema njemu au i opet je zastenjao,
zacvileo, iroko razjapljujui bezuba usta.
- ekam, ekam - rekao je Redrik i vratio bocu sa viskijem u led.
Pacov se najzad doteturao, dao au Redriku i sa plaljivom
familijarnou potapao ga po ramenu rukom nalik kletima.
- Hvala, Diksone - ozbiljno je rekao Redrik. - To je ba ono, to mi
je sad potrebno. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.
I dok je Dikson smeteno i sreno klimao glavom i grevito se
udarao zdravom rukom po bedru, Redrik je sveano podigao au,
klimnuo mu i ispio polovinu. Onda je pogledao Dinu Barbrid.
- Hoe? - upitao je, pokazujui na au.
Ona ne odgovori. Presavila je novanicu napola, onda jo jednom,
pa jo jednom.
- Ne brini se - rekao je on. - Neete umreti od gladi. Tvoj tatica...
Ona ga prekide:
- I ti si ga, znai, vratio - rekla je. Nije to bilo pitanje, bila je
tvrdnja. - Nosio si ga, idiote jedan, kroz celu zonu, budalo ria, vukao si
na leima to ubre, naivino. Propustio si takvu priliku...
On ju je gledao, zaboravivi na pie, a ona je ustala, prila, gazei
rasute novanice, i stala ispred njega, uprevi stisnute pesnice u glatke
bokove, zaklonivi itav svet svojim fantastinim telom koje je mirisalo
na parfeme i slatki znoj.
- Pa on je sve vas, budale, vrteo oko malog prsta... Saekaj samo,
jo e on igrati po vaim kostima i lobanjama, jo e on vama pokazati
bratsku ljubav i milosre! - ona je ve gotovo vikala. - Sigurno ti je
obeao Zlatnu kuglu, je l' da? I mapu, i zamke?... Budalo! Kretenu! Po
tvojoj rioj njuki vidim da ti je obeao... Saekaj samo, dae ti on jo
mapu; spasi, gospode, glupavu duu rieg idiota uharta...
Onda je on lagano ustao, zamahnuo i zalepio joj amar, i ona je
naglo umukla, spustila se na travu kao podseena i sakrila lice u dlanove.
- Budalo... ria... - govorila je nerazgovetno. - Takvu priliku si
propustio... Takvu priliku...

Redrik je, gledajui je odozgo, ispio svoje pie i, ne osvrui se,

pruio au Pacovu. Ovde nije bilo vie ta da se govori. Dobru je decu
izmolio sebi Leinar Barbrid u Zoni! Zahvalnu!
Iziao je na ulicu, uzeo taksi i rekao taksisti da vozi u "Bor".
Trebalo je okonati sve poslove, spavalo mu se neizdrivo, pred oima
mu se sve rasplinjavalo i on je ak i zaspao, naslonivi se na tanu, i
probudio se tek kad ga je ofer prodrmao za rame:
- Stigli smo, mister...
- Gde smo? - upitao je Redrik, sanjivo se osvrui. - Rekao sam ti
da vozi u banku...
- Niste, mister - ofer se iscerio. - Rekli ste u "Bor". Eto vam
"Bora".
- U redu - ljutito je progunao Redrik. - Sanjao sam neto...
Platio je i iziao, s mukom pokreui ukoene noge. Asfalt je ve
omekao pod suncem, ve je bila vruina. Redrik je osetio da je sav
mokar, u ustima mu je bio odvratan ukus a oi su mu suzile. Pre nego to
e ui pogledao je unaokolo. Ulica pred "Borem" je, kao i uvek u to
vreme, bila pusta. Ustanove preko puta jo nisu poele da rade a i
"Bor" je, zapravo, bio zatvoren, ali Ernest je ve bio na poloaju brisao je ae i mrko gledao iza anka u trojicu nekakvih tipova koji su
za stolom u uglu ispijali pivo. Sa ostalih stolova jo nisu bile skinute
preokrenute stolice, nepoznati crnac u beloj bluzi ribao je pod etkom,
jo jedan crnac nosio je gajbe piva iza Ernesta. Redrik je priao anku,
stavio na njega tanu i pozdravio Ernesta. Ovaj je u odgovor progunao
neto nerazgovetno.
- Sipaj mi pivo - rekao je Redrik i grevito zevnuo.
Ernest je tresnuo o ank praznu kriglu, izvadio iz friidera flau,
otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklanjajui dlanom usta,
gledao u njegovu ruku. Ernestu je ruka drhtala. Grli flae je nekoliko
puta zvecnuo o ivicu krigle. Redrik pogleda Ernesta u lice. Teki oni
kapci bili su sputeni, mala usta iskrivljena, obrazi su mlohavo visili.
Crnac je ribao pod ispod samih Redrikovih nogu, tipovi u uglu su strasno
i ljutito raspravljali o trkama, crnac koji je slagao gajbe gurnuo je
Ernesta zadnjicom tako da se ovaj zaneo. Crnac je poeo mrmljati
izvinjenja. Ernest je priguenim glasom upitao:

- Jesi li doneo?
- ta jesam li doneo? - Redrik se osvrnuo.
Jedan od tipova se lenjo podigao iza stoia, poao prema izlazu i
zaustavio se u vratima, puei cigaretu.
- Idemo da popriamo - rekao je Ernest.
Crnac sa etkom za ribanje sada je takoe stajao izmeu Redrika i
vrata. Krupan crnac, nalik Imalinu samo dvaput iri.
- Idemo - rekao je Redrik i uzeo tanu. Sanjivost ga je sasvim
napustila.
Redrik je zaao iza anka i progurao se pored crnca sa gajbama
piva. Ovaj je, oigledno, prignjeio prst i sad ga je drao u ustima,
gledajui Redrika ispod oka. Takoe veoma snaan crnac, sa slomljenim
nosem i irokim uima. Ernest je otiao u zadnju sobu i Redrik ga je
pratio, zato to su sad ve sva trojica tipova stajali pred vratima a crnac
sa etkom stajao je kod pominog zida iza kojeg je bio magacin.
U zadnjoj sobi Ernest se povukao ustranu i, pogrbljen, seo na
stolicu uza zid, a iza stola se podigao kapetan Kvoterblad, utog lica i
nesrenog izgleda, i jo se odnekud sleva pojavio ogromni OUN-ovac sa
lemom na glavi, spustio ruke na Redrikove bokove i opipao mu
depove. Kod desnog depa se zadrao, izvukao bokser i lagano gurnuo
Redrika prema kapetanu. Redrik je priao stolu i stavio tanu pred
kapetana Kvoterblada.
- ta si mi ovo namestio? - okrenuo se Redrik Ernestu.
Ernest ga je mrzovoljno pogledao i slegnuo jednim ramenom. Sve
je bilo jasno. U vratima su ve stajali, osmehujui se, oba crnca i vrata su
bila potpuno zagraena, a prozor je bio zatvoren i spolja snabdeven
jakim reetkama.
Krivei sa odvratnou lice, kapetan Kvoterblad je obema rukama
kopao po tani i stavljao na sto sledee: "prazne kutije" - dva komada,
"baterije" - devet komada, "crne kapi" raznih veliina - esnaest komada
u polietilenskom paketu, odlino ouvane "spuve" - dva komada,
"gaziranu glinu" - jedna konzerva...
- Imate li neto u depovima? - tih je izgovorio kapetan. - Izvadite i
stavite na sto.
- Gadovi - rekao je Redrik. - ubrad!

Zavukao je ruku u unutranji dep i bacio na sto sveanj novanica.

Novanice se razletee na sve strane.
- Oho! - uzviknuo je kapetan. - Ima li jo?
- Smrdljivi pacovi! - proderao se Redrik, uzeo iz depa i drugi
sveanj i bacio ga sebi pod noge. - Na! derite!
- Vrlo interesantno - mirno je rekao kapetan Kvoterblad. - A sad
pokupi sve to.
- Pazi da neu - rekao je Redrik, stavljajui ruke iza lea. Pokupie tvoje gorile! Pokupi ih sm!
- Pokupi taj novac, stalkeru - ne povisujui glas rekao je kapetan
Kvoterblad, naslonivi se pesnicama na sto i nagnuvi se napred.
Nekoliko sekundi gledali su utke jedan drugog u oi, a onda je
Redrik, mrmljajui psovke, unuo i stao nerado da skuplja novanice.
Crnci iza njega su se nasmejali a i OUN-ovac se zlurado nacerio.
- ta se ceri! - ree mu Redrik. - Balave!
On je ve puzao na kolenima, skupljajui novanice jednu po jednu
i sve vie se primiui metalnoj alci koja je spokojno ekala u rupi i
parketu ispunjenoj prljavtinom i okreui se tako da mu bude to
zgodnije; nastavio je da uzvikuje najprljavije psovke, one koje je znao i
one koje je tog asa izmiljao, a kada je doao trenutak, zautao je,
zgrabio alku, povukao iz sve snage i vratanca u podu jo nisu stigla da
padnu na drugu stranu a on je ve zaronio glavom nadole, pruajui ruke
napred u vlanu, hladnu tamu vinskog podruma.
Pao je na ruke, prebacio se preko glave, skoio i pojurio, pognut,
nita ne videi, oslanjajui se na pamenje i na sreu, uskim prolazom
izmeu naslaganih sanduka, u trku ruei te sanduke i sluajui kako oni
sa treskom i razbijanjem stakla padaju iza njega u prolaz. Poklizavajui
se, ustrao je uz nevidljive stepenice, itavim telom bacio se na vrata od
zaralog lima, izbio ih i naao se u Ernestovoj garai. Sav se tresao i
teko je disao, pred oima su mu plesale krvave mrlje, srce kao da mu je
mahnito kucalo u samom grlu, ali on se nije zaustavljao ni na trenutak.
Odmah se bacio u najdalji ugao i, ranjavajui ruke, poeo razgrtati
gomilu starudije pod kojom je u zidu garae bilo nekoliko izvaljenih
dasaka. Onda je legao na stomak i propuzao kroz taj otvor, sluajui kako
neto puca u njegovom sakou, i, naavi se u sasvim uzanom dvoritu,

unuo meu kontejnerima za smee, skinuo sako, strgnuo i bacio

kravatu, brzo se pogledao, otresao pantalone, ispravio se i, protravi
kroz dvorite, zaronio u nizak uzan tunel koji je vodio u isto takvo
susedno dvorite. U trku je oslunuo, ali zasad jo nije bilo zavijanja
policijskih sirena i on je potrao jo bre, plaei decu koja su se igrala,
provlaei se ispod rublja na konopcima i kroz otvore u trulim tarabama,
nastojei da se to pre izvue iz tog kvarta, dok kapetan Kvoterblad nije
pozvao dovoljno ljudi da ga opkole. On je odlino poznavao ovaj deo
grada. U ovim dvoritima, podrumima, naputenim perionicama, upama
za ugalj on se igrao jo kao deak, svugde je tu imao poznanike pa i
prijatelje i u drugim okolnostima je mogao ostati ovde i kriti se bar
nedelju dana, ali nije on zato izvrio ovo drsko begstvo ispred nosa
kapetana Kvoterblada, zaradivi tako dvanaest meseci vie.
Imao je sree. Sedmom ulicom se buno kretala povorka ko zna
koje po redu lige - dvestotinak ljudi isto tako raupanih i neurednih kao
on sam, ak i gorih, kao da su se svi oni ba maloas provlaili kroz rupe
u ogradama, ruili na sebe kante sa smeem, a jo prethodno i proveli
burnu no u upama za ugalj. Istrao je iz kapije, iz zaleta se urezao u tu
gomilu i ukoso, gurajui se, gazei ljude po nogama, dobijajui udarce i
vraajui ih, probio se na drugu stranu ulice i opet utrao u kapiju i to
ba onog trenutka kada se negde napred zauo poznati odvratni zvuk
policijskih sirena, a povorka se zaustavila zbijajui se kao harmonika. Ali
sad je on ve bio u drugom kvartu i kapetan Kvoterblad nije mogao znati
u kojem.
Stigao je do svoje garae sa strane skladita tehnike robe i morao
je da saeka neko vreme dok su radnici tovarili u kamion ogromne
kartonske kutije sa televizorima. Sakrio se u krtom bunju jorgovana
pred slepim zidom susedne zgrade, povratio dah i ispuio cigaretu. Puio
je udno, unuvi, leima oslonjen na hrapavi malter brandmauera,* s
vremena na vreme prislanjajui ruku uz obraz kako bi smirio nervni tik, i
mislio, mislio, a kad se kamion sa radnicima odvezao, nasmejao se i tiho
rekao za njim: "Hvala vam, momci, zaustavili ste budalu... Dali ste mi
vremena da razmislim". Od tog trenutka poeo je da postupa brzo ali bez
urbe, spretno i promiljeno kao da se nalazi u Zoni.

*Brandmauer (nem.) - zid vatrobran. ( Prim. prev.)

Uao je u svoju garau kroz tajni prolaz, beumno sklonio staro
sedite, zavukao ruku u korpu, oprezno izvadio iz ranca zaveljaj i stavio
ga pod miku. Zatim je skinuo sa eksera staru izlizanu konu jaknu,
naao u oku umaeni kaket i obema rukama navukao ga do samih
oiju. Kroz otvore u kapiji u polumrak garae prodirale su uske trake
suneve svetlosti pune blistavih zrnaca praine, u dvoritu su veselo
vikala deca i, ve spreman da izie, Redrik je prepoznao erkin glas.
Onda se pribliio najveem otvoru i neko vreme gledao kako
Majmunica, sa dva lumbalona u ruci, tri oko nove ljuljake, a tri
starice susetke sa pletivom u krilu sede na klupi u blizini i gledaju je
namrteno. Razmenjuju svoja prljava miljenja, matore vetice. A deca nita, igraju se sa njom normalno, nije im on uzalud podilazio koliko god
je umeo - napravio im je drven ormari, kuicu za lutke, ljuljaku... pa i
onu klupu na kojoj sede matore vetice takoe je on napravio. "Dobro" rekao je za sebe, odvojio se od pukotine u kapiji, poslednji put osmotrio
garau i provukao se kroz tajni prolaz.
Na jugozapadnoj periferiji grada, pored naputene benzinske
pumpe na kraju Rudarske ulice, bila je telefonska kuica. Bogzna ko se
sad sluio tim telefonom - okolo su bile samo naputene kue a dalje,
prema jugu, pruala se pustara bive gradske deponije. Redrik je seo u
senci kuice na zemlju i zavukao ruku u rupu ispod nje. Napipao je
prljavi zamaeni papir i drku pitolja zavijenog u taj papir; pocinana
kutija sa mecima takoe je bila na mestu, i vreica sa "narukvicama", i
stari novanik sa falsifikovanim dokumentima - skrovite je bilo u redu.
Onda je skinuo jaknu i kaket i uzeo zaveljaj ispod pazuha. Neko vreme
je sedeo, odmeravajui na dlanu porculanski kontejner koji je nosio
neumoljivu i groznu smrt. Onda je osetio kako mu nervni tik opet trza
obraz.
- uharte - promrmljao je, ne ujui svoj glas. - ta radi to,
ludae? Budalo, pa oni e nas ovim sve podaviti... - Pritisnuo je dlanom
obraz ali mu nije pomoglo. - Prokleti bili - rekao je za radnike koji su
tovarili televizore u kamion. - Nali ste mi se na putu... Hteo sam da
bacim ovo natrag u zonu i da se pokupim odavde...

Pogledao je naokolo sa bolom u grudima. Nad ispucalim asfaltom

je treperio vreli vazduh, prozori ku bili su zakucani daskama, pustarom
se kovitlala praina. Bio je sm.
- Dobro - rekao je, reen. - Svako za sebe, samo je bog za sve. Bie
mi dovoljno za ceo ivot.
urno, da se ne bi opet predomislio, stavio je kontejner u kaket a
kaket zamotao u jaknu. Zatim je kleknuo i, navalivi se, lako nakrenuo
telefonsku govornicu. Debeli zaveljaj je pao na dno jame ispod
govornice i jo je ostalo dosta slobodnog mesta. Oprezno je spustio
govornicu, probao da je zaljulja obema rukama i ustao, otresajui
dlanove.
- I gotovo - rekao je. - I nita vie.
Uao je u vrelu unutranjost staklene kuice, stavio novi i
okrenuo broj.
- Guta - rekao je - samo nemoj nita da brine; opet su me uhvatili.
- uo je kako je ona grevito uzdahnula i urno nastavio: - Ma nije nita
strano, najvie est do osam meseci, sa dozvoljenim posetama... proi e
to. A bez novca nee ostati, poslae ti novac... - Ona je utala. - Sutra e
te pozvati u komandaturu, pa emo se tamo videti. Dovedi Majmunicu.
- Hoe li pretresati stan? - upitala je muklo.
- Pa i ako budu - nee nita nai. Nita, dri se sad. Udala si se za
stalkera, pa sad nemoj da se ali. Pa, do sutra. Vodi rauna - nisam te
zvao. Ljubim te.
Naglo je spustio slualicu i nekoliko trenutaka stajao murei i
steui zube tako da mu je zujalo u uima. Onda je opet ubacio novi i
okrenuo drugi broj.
- Sluam vas - rekao je Promukli.
- uhart - rekao je Redrik. - Sluajte paljivo i ne prekidajte...
- uhart? - veoma prirodno zaudio se Promukli. - Koji uhart?
- Ne prekidajte me, kaem! Ulovili su me, pobegao sam a sad idem
da se predam. Dobiu dve i po do tri godine. ena e mi ostati bez para.
Pobrinuete se za nju; nita ne sme da joj nedostaje, jasno? Je li vam
jasno, pitam?
- Nastavite - rekao je Promukli.

- Blizu onog mesta gde smo se prvi put sreli ima jedna telefonska
govornica. Jedna jedina, neete pogreiti. Kontejner je ispod nje. Ako
hoete - uzmite ga, ako neete - nemojte, ali moja ena mora biti
obezbeena. Nas dvojica emo jo mnogo raditi zajedno. A ako se vratim
i vidim da ste igrali prljavo... Ne savetujem vam prljavu igru. Jasno?
- Razumeo sam - rekao je Promukli. - Hvala. - Onda je, lako
oklevajui, upitao: - Treba li vam advokat?
- Ne - odgovorio je Redrik. - Sve pare - mojoj eni. Zdravo.
Okaio je slualicu, osvrnuo se, zavukao ruke duboko u depove
pantalona i polako se uputio rudarskom ulicom izmeu praznih,
naputenih kua.

Riard H. Nunan, 51 godina, predstavnik dostavljaa

elektronske opreme za Harmontski ogranak MIVC.
Riard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao
avolie u velikoj poslovnoj belenici. Pritom se smekao sa
razumevanjem, klimao glavom i uopte nije sluao posetioca. Nunan je
oekivao vaan telefonski poziv, a posetilac, doktor Pilman,
ravnoduno je iznosio zamerke. Ili je zamiljao da iznosi zamerke. Ili
je pokuavao da natera sebe da poveruje da iznosi zamerke.
- Sve emo mi to uzeti u obzir - rekao je najzad Nunan,
zavravajui desetog, radi okruglog broja, avolia, i zaklapajui
belenicu. - Ma to stvarno nema smisla...
Valentin je ispruio ruku sa tankom akom i pedantno otresao
pepeo u pepeljaru.
- A ta ete to uzeti u obzir? - utivo je upitao.
- Sve to ste rekli - veselo je odgovorio Nunan, zabacujui se u
fotelji. - Do poslednje rei.
- A ta sam ja to rekao?
- To nije bitno - odgovorio je Nunan. - Sve to god vi kaete bie
uzeto u obzir.
Valentin (doktor Valentin Pilman, dobitnik Nobelove i drugih
nagrada) sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, omalen, uredan, fin, na
njegovoj jakni od jelenske koe - ni mrljice, na pantalonama - ni nabora;
blistavo bela koulja, kravata strogo jednobojna, izglancane cipele; na
tankim bledim usnama - ironian osmeh, ogromne tamne naoare kriju
mu oi, nad irokim niskim elom - crna kosa kao etka.
- Ja bih rekao, da vi sasvim nezaslueno dobijate vau fantastinu
platu - rekao je. - Pa i vie od toga, rekao bih da ste vi pravi saboter, Dik.
- Psst! - apnuo je Nunan. - Zaboga, nemojte tako glasno!
- Stvarno - nastavio je Valentin - odavno vas posmatram: vi uopte
nita ne radite.

- ekajte malo! - prekinuo ga je Nunan i mahnuo debelim rumenim

prstom. - Kako to mislite - ne radim? Zar je ijedna reklamacija ostala
nerazmotrena?
- Ne znam - rekao je Valentin i opet otresao pepeo sa cigarete. Dolazi nam dobra oprema, a dolazi nam i loa. Dobru dobijamo malo
ee, ali gde je va udeo u tome - ne znam.
- E, pa, kad ne bi bilo mene - odgovorio je Nunan - dobru biste
dobijali malo ree. Osim toga, vi, naunici, sve vreme kvarite dobru
opremu, a onda podnosite reklamacije i ko vam ih odobrava? Kad ja ne
bih...
Telefon je zazvonio i Nunan je, odmah zaboravivi na Valentina,
podigao slualicu.
- Mister Nunan? - rekla je sekretarica. - Opet vas trai gospodin
Lemhen.
- Dajte vezu.
Valentin je ustao, stavio opuak u pepeljaru, mahnuo rukom u znak
pozdrava i iziao - omalen, prav, skladno graen.
- Mister Nunan? - zauo se u slualici poznati otegnuti glas.
- Sluam.
- Vas nije lako zatei na radnom mestu, mister Nunan.
- Stigla je nova poiljka...
- Da, znam ve. Mister Nunan, doputovao sam samo nakratko. Ima
nekoliko pitanja koje moramo razmotriti u etiri oka. Re je o
poslednjim ugovorima sa "Micubii deni". Pravna strana.
- Na usluzi.
- Onda, ako vam odgovara, kroz trideset minuta u naoj kancelariji.
Moe?
- Sasvim u redu. Kroz pola sata.
Riard Nunan je spustio slualicu, ustao i, trljajui punake ruke,
proao po kabinetu. ak je poeo da peva nekakav moderni lager ali
odmah je zafalirao i prekinuo se, dobroduno se smejui samom sebi.
Zatim je uzeo eir, prebacio mantil preko ruke i iziao u prijemnu.
- Mala - rekao je sekretarici - moram kod klijenata. Ostanite tu da
komandujete garnizonom, uvajte nam tvravu, a ja u vam doneti
okoladu.

Sekretarica se osmehnula. Nunan joj je poslao poljubac i uputio se

institutskim hodnicima. Nekoliko puta pokuavali su da ga zaustave,
uhvate za revere - on se izvijao, odgovarao alama, molio da dre
poloaje bez njega, da se uvaju, da se ne napreu i na kraju, nezadran
ni od koga, iziao iz zgrade, po navici mahnuvi nerastvorenom
propusnicom pred nosem deurnog narednika.
Nad gradom su lebdeli niski oblaci, bila je omorina i prve
nesigurne kapi su se razbijale o asfalt i topile se. Nabacivi mantil preko
glave i ramena, Nunan je potrao du niza automobila prema svom
peou, uskoio unutra i bacio mantil sa sebe na zadnje sedite. Iz depa
sakoa izvadio je crnu okruglu palicu "etaka" i gurnuo je u akumulatorsko
leite dok nije kvrcnulo. Onda se, dodavi par puta gas, udobnije
namestio za volanom i pritisnuo pedalu. Peo je beumno iziao na
sredinu prolaza i uputio se ka izlazu iz predzone.
Pljusak je poeo naglo, iznenada, kao da je neko na nebu oborio
vedro sa vodom. Asfalt je postao klizav i auto se zaneo u krivini. Nunan
je smanjio brzinu i ukljuio brisae. Dakle, raport je podnet. Sada e da
nas hvale. Odlino, ja sam za. Ja ba volim kad me hvale. Naroito kad
me preko volje hvali sam gospodin Lemhen. udna stvar, zato nam se
toliko svia kad nas hvale? Pohvala nije novac. Moda je u pitanju
slava? Ali gde moe biti slave u naem poslu? "Proslavio se, sad za njega
znaju trojica." Dobro, u ovom sluaju etvorica, ako se rauna Bejlis.
Kako je ovek smeno bie!... Moda mi volimo pohvalu kao takvu. Kao
deca sladoled. to je ba glupo. Kako se ja mogu uzdii u sopstvenim
oima? Zar ja ne znam sebe? Starog debeljaka Riarda H. Nunana?
Uzgred, ta bee ono "H"? Eto ti ga na! Nemam ni koga da pitam... Neu
valjda pitati Lemhena... a, setio sam se! Herbert. Riard Herbert Nunan.
Ala lije!
Skrenuo je na Centralni prospekt i odjednom pomislio: kako je
porastao na gradi za poslednjih nekoliko godina! Kakve su nebodere
podigli... Evo jo jedan grade. U ta li se pretvara ovaj grad? Zabavni
park, najbolji dez orkestar na svetu, noni klubovi i tako dalje - sve za
na vrli garnizon i za nae neustraive turiste, naroito one sa dubljim
depom, i za plemenite vitezove nauke... Samo je periferija jo vie
opustela.

Da, voleo bih da znam, kako e se sve ovo zavriti. A meutim, pre
deset godina sam bio siguran da znam kako e da se zavri. Neprobojne
granice. Mrtav pojas irine pedeset kilometara oko Zone. Vojnici i
naunici, i vie nikog. Rak-rana na telu planete pod totalnom blokadom...
I nisam samo ja tako mislio; svi su tako mislili. Kakvi su propisi
predlagani... A sad ve niko i ne zna, kako se ta opta vrsta reenost
istopila i iezla. "S jedne strane, ne moe se porei da... A s druge
strane, ne moe se ni prevideti da..." Ali verovatno je poelo kad su
stalkeri izneli iz Zone prve "etake". Baterije... Da, mora biti da je tako
poelo. Naroito kad je otkriveno da se oni razmnoavaju. Ispalo je da
rak-rana nije tako strana, da i nije rana uopte, ve da je pre riznica... A
sad vie niko i ne zna ta je - rak-rana, riznica, avolja sablazan,
Pandorina kutija, avoli ili aneli... Vano je da se polako eksploatie.
Dvadeset godina se mue, potroili su milijarde, a nisu uspeli da iziu na
kraj sa organizovanim kraama. Svako ima svoj mali biznis, a uene
glave vano saoptavaju: s jedne strane ne moe se porei, a s druge
strane ne moe se prevideti da objekat taj i taj, budui ozraen
rentgenskim zracima pod uglom od osamnaest stepeni, izluuje
kvazitermike elektrone pod uglom od dvadeset dva stepena... Ma nek'
idu oni u... Svejedno neu doiveti da vidim kako e se zavriti.
Auto je prolazio pored kue Leinara Barbrida. U svim sobama je
zbog olujnog sumraka gorelo svetlo i videlo se kako se u prozorima na
spratu, u sobama lepotice Dine, kreu parovi u igri. Ili su poeli rano
jutros, ili jo nisu zavrili odjue. Takva se moda proirila gradom zabave traju danima. Podigli smo jaku omladinu, izdrljivu i upornu u
svojim namerama...
Nunan je zaustavio automobil pred neuglednom zgradom sa
neprimetnim natpisom: "Pravna kancelarija Kor, Kor i Sajmak".
Izvadio je "etak" i stavio ga u dep, opet prebacio mantil preko glave,
uzeo eir i utrao u ulaz - pored vratara zadubljenog u novine, uz
stepenite sa izlizanim tepihom, zalupao je potpeticama po mranom
hodniku na spratu proetom specifinim mirisom iju prirodu je on
svojevremeno uzaludno pokuavao da razjasni, otvorio vrata na kraju
hodnika i uao u prijemnu kancelariju. Na mestu sekretarice sedeo je
nepoznati crnomanjasti mladi i kopao po utrobi nekakve komplikovane

elektronske aparature postavljene na mestu pisae maine. Riard Nunan

je okaio mantil i eir na vealicu, obema rukama zagladio ostatke kose
iznad uiju i upitno pogledao mladia. Ovaj je klimnuo i Nunan otvori
vrata od kabineta.
Gospodin Lemhen je s naporom ustao iz velike kone fotelje pored
prozora sa zavesom. etvrtasto generalsko lice mu se naboralo, to je
oznaavalo ili pozdravnu grimasu, ili nezadovoljstvo zbog loeg
vremena. A moda se samo obuzdavao da ne kine.
- A, stigli ste - otegnuto je rekao. - Slobodno uite, sedite.
Nunan je potraio pogledom gde da sedne, ali nije bilo nieg osim
obine drvene stolice sa ravnim naslonom za lea. Onda je seo na ivicu
stola. Dobro raspoloenje ga je pomalo poelo naputati a da jo nije bio
svestan zato. Onda mu odjednom postade jasno da ga nisu zvali zbog
hvaljenja. Pre e biti suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i
pripremio se za najgore.
- Zapalite - ponudio ga je gospodin Lemhen, opet sedajui u
fotelju.
- Hvala, ne puim.
Gospodin Lemhen je klimnuo sa takvim izrazom lica kao da su se
potvrdile njegove najgore slutnje, spojio pred licem vrhove prstiju obeju
ruku i neko vreme paljivo gledao u njih.
- Moda danas ipak neemo razmatrati pravna pitanja u vezi sa
firmom "Micubii deni"? - najzad je rekao.
To je trebalo da bude ala i Nunan se spremno osmehnuo i rekao:
- Kako god hoete.
Sedenje na stolu bilo je avolski neudobno - noge mu nisu dopirale
do poda.
- Sa aljenjem moram da vas obavestim - rekao je gospodin
Lemhen - da je va izvetaj ostavio odlian utisak u vrhu.
- Hm... - promumlao je Nunan. Poinje, pomislio je.
- Bio je ak predlog da dobijete orden - nastavio je gospodin
Lemhen - ali ja sam smatrao da je bolje saekati sa tim. I bio sam u
pravu. - On je najzad prestao da razgleda figuru od svojih deset prstiju i
pogledao ispod oka u Nunana: - Vi se sigurno pitate zato sam ispoljio
takvu, reklo bi se, preteranu opreznost...

- Sigurno ste imali neke razloge - ree Nunan kao da se dosauje.

- Da, imao sam. ta je proizilazilo iz vaeg izvetaja, Riarde?
Grupa "Metropol" je likvidirana. Zahvaljujui vama. Grupa "Zeleni cvet"
uhvaena na delu u punom sastavu. Odlian posao. I opet va. Grupe
"Vor", "Kvazimodo", "Lutajui muziari" i sve ostale, ne seam se
njihovih ifara, raspustile su se same, svesne da e ih danas-sutra uloviti.
Sve je to tako zaista i bilo; imamo potvrde iz drugih izvora. Bojno polje
je poieno. Ostalo je iza vas, Riarde. Protivnik se povukao u neredu,
pretrpevi znaajne gubitke. Jesam li dobro izloio situaciju?
- U svakom sluaju - oprezno je rekao Nunan - u poslednja tri
meseca iznoenje materijala iz Zone preko Harmonta je prekinuto...
Barem po mojim podacima - dodao je.
- Protivnik se povukao, je li tako?
- Pa, ako ba insistirate na tom izrazu... Tako je.
- Nije tako! - rekao je gospodin Lemhen. - Stvar je u tome, to se
taj protivnik nikad ne povlai. Znam to pouzdano. Pourivi sa
pobednikim izvetajem, Riarde, vi ste demonstrirali nezrelost. Zato
sam i predloio da vam se zasad ne dodeli odlikovanje.
Ma idi ti u materinu sa svojim odlikovanjem, mislio je Nunan,
klatei nogom i mrano gledajui vrh cipele. Moe da okai svoje
odlikovanje zna gde. Naao se moralista, uitelj. Ja i bez tebe znam s
kim imam posla, ne trebaju mi tvoje lekcije o protivniku. Kai prosto i
jasno: gde, kad i ta sam propustio... ta su te bitange jo iznele... kakve
nove puteve i naine su nali... i bez packi, nisam ti ja nekakav
utokljunac, meni je pedeseta prevalila i ne sedim ja tu zbog tvog
ordenja...
- ta znate o Zlatnoj kugli? - odjednom je upitao Lemhen.
Boe, kakve sad veze ima Zlatna kugla, razdraeno je pomislio
Nunan. Crko dabogda sa tvojim nainom voenja razgovora...
- Zlatna kugla je lokalni mit - monotono je referisao. - Predmet u
zoni koji ima oblik zlatne kugle i ispunjava ljudima elje.
- Sve elje?
- Prema kanonskoj verziji mita - sve. Postoje i neke varijante...
- Tako - rekao je gospodin Lemhen. - A ta ste uli o "smrt-lampi"?

- Pre osam godina - monotono je nastavio Nunan - stalker Stefan

Norman, po nadimku Cvikera, ponudio je Institutu nekakav ureaj,
koliko se moe suditi po njegovim reima, nekakav ozraiva sa
smrtonosnim dejstvom na zemaljske organizme. Postignut je i dogovor
oko cene. A onda je Cvikera otiao u Zonu i nije se vratio. Niko ne zna
gde se taj aparat nalazi. U Institutu jo upaju kose zbog njega. Na
poznanik Hju iz "Metropola" ponudio je za taj aparat bilo koju sumu
koja se moe smestiti na listiu ekovne knjiice.
- I to je sve? - upitao je gospodin Lemhen.
- To je sve - odgovorio je Nunan. On je razgledao sobu sa
naglaenom dosadom.
- Tako - rekao je Lemhen. - A ta znate o "rajem oku"?
- O kakvom oku?
- Rajem. Rak. Znate? - gospodin Lemhen je spojio u vazduhu
palac i kaiprst. - Sa kletima.
- Prvi put ujem - odgovorio je Nunan, mrtei se.
- Dobro, a ta znate o "grom-salvetama"?
Nunan je skoio sa stola i stao pred Lemhena, gurnuvi ruke u
depove.
- Ne znam nita - rekao je. - A vi?
- Na alost, ni ja ne znam nita. Ni o "rajem oku", ni o "gromsalvetama". Ali oni ipak postoje.
- U mojoj Zoni? - upitao je Nunan.
- Sedite, sedite - rekao je gospodin Lemhen, maui rukom. - Na
razgovor tek poinje. Sedite.
Nunan je obiao sto i seo na neudobnu stolicu sa visokim
naslonom.
Kud navija? - grozniavo je mislio. Kakve su ovo novosti? Mora da
su nali neto u drugim Zonama, a on me sad mui, gad. Nikad me nije
voleo, stari avo, ne moe da zaboravi onaj sluaj...
- Da nastavimo na mali ispit - rekao je Lemhen, povukao zavesu i
pogledao kroz prozor. - Pada - izjavio je. - Ba dobro. - Pustio je zavesu,
zabacio se u fotelji i, gledajui u plafon, upitao: - ta je sa naim starim
Barbridem?

- Barbrid? Leinar Barbrid je pod stalnom prismotrom. Invalid,

materijalno obezbeen. Sa Zonom vie nikakve veze. Vlasnik etiri bara,
plesne kole i agencije za organizovanje izleta oficira garnizona i turista.
erka, Dina, vodi nestalan ivot. Sin, Artur, tek to je zavrio prava na
koledu.
Gospodin Lemhen je zadovoljno klimnuo.
- Saeto i jasno - pohvalio je Nunana. - A ta radi Kreon
Malteanin?
- Jedan iz malog broja aktivnih stalkera. Bio je povezan sa grupom
"Kvazimodo", a sad polako prodaje svoj plen Institutu preko mene.
Drim ga na slobodi - jednom e se neko upecati na njega. Istina, u
poslednje vreme mnogo pije i ne verujem da e jo dugo.
- Kontakti sa Barbridem?
- Udvara se Dini. Bez uspeha.
- Vrlo dobro - rekao je gospodin Lemhen. - A ta se uje o Riem
uhartu?
- Pre mesec dana iziao iz zatvora. Materijalno obezbeen. Pokuao
je da emigrira, ali... - Nunan je poutao. - Ukratko, porodini problemi.
Njemu sad nije do Zone.
- Je li to sve?
- To je sve.
- Nije ba mnogo - rekao je gospodin Lemhen. - A kako stoje stvari
sa Lakijem Karterom?
- On ve vie godina nije stalker. Trguje polovnim automobilima.
Osim toga, ima radionicu, preureuje automobile za pogon na "etake".
etvoro dece, ena umrla pre godinu dana. Izdrava tatu.
Lemhen je klimnuo.
- Jesam li zaboravio nekog od starih? - dobroduno je upitao.
- Zaboravili ste Donatana Majlsa po nadimku Kaktus. Trenutno je
u bolnici, umire od raka. I zaboravili ste Imalina...
- Da-da-da; ta je sa Imalinom?
- Kod njega je sve po starom - rekao je Nunan. - Ima grupu od tri
oveka. Nedeljama borave u Zoni i unitavaju na licu mesta sve to nau.
A njegovo drutvo Anela-Ratnika se raspalo...
- Zato?

- Pa, kao to znate, oni su se bavili prikupljanjem plena, kojeg je

Imalin onda vraao u Zoni. avolovo avolu. Sad vie nema ta da se
prikuplja, a osim toga, novi direktor ogranka natovario im je na vrat
policiju.
- Jasno - rekao je gospodin Lemhen. - A mladi?
- Mladi... dolaze i odlaze. Ima pet-est iskusnijih, ali u poslednje
vreme nemaju kome da prodaju plen i ne znaju ta e. Ja ih polako
vrbujem... Rekao bih, efe, da je sa stalkerstvom u mojoj Zoni praktino
svreno. Stariji su gotovi, mladi ne znaju da rade a i profesija vie nije
prestina kao nekad. A dolo je i vreme tehnike, automatskih stalkera.
- Da, uo sam o tome - rekao je gospodin Lemhen. - Samo to ti
automati zasad ne mogu da isplate ni utroenu energiju. Ili ja, moda,
greim?
- To je pitanje vremena. Uskoro e biti isplativi.
- Kad?
- Kroz pet-est godina...
Gospodin Lemhen je opet klimnuo.
- Vi sigurno i ne znate da je i protivnik poeo da koristi automatske
stalkere?
- U mojoj Zoni? - trgnuo se Nunan.
- I u vaoj takoe. Kod vas im je baza u Reksopolisu, odakle
prebacuju opremu helikopterima preko planine u Zmijski klanac, na
Crno jezero, do podnoja vrha Bolder...
- Ali to je periferija - rekao je Nunan nepoverljivo. - Tamo nema
nieg, ta mogu tamo da nau?
- Malo, vrlo malo. Ali ipak nalaze. Uostalom, to sam ja samo
onako, to nije vano... Dakle, da rezimiramo. Stalkera-profecionalaca u
Harmontu gotovo da vie i nema. Oni koji su ostali vie ne rade u Zoni.
Omladina je neveta i delimino zavrbovana. Va protivnik je razbijen,
odbaen, pritajio se negde i lie rane. Plena nema, a kad se i pojavi,
nema kupaca za njega. Nelegalnog iznoenja materijala iz harmontske
Zone u protekla tri meseca nema. Je li tako?
Nunan je utao. Evo, sad e, mislio je. Sad e me tresnuti neim po
glavi. Ali gde je rupa? I to, oigledno, nije mala rupa. Hajde, hajde,
matori vetac. Ne mui me vie...

- Ne ujem odgovor - rekao je gospodin Lemhen i prineo dlan

zbrkanom dlakavom uvetu.
- Dobro, efe - mrano je rekao Nunan. - Dosta je. Skuvali ste me i
ispekli, moete me izneti na sto.
Gospodin Lemhen je neodreeno mrknuo.
- Ja prosto ne znam ta da vam kaem - rekao je sa neoekivanom
jarou. - Uvlaite se pretpostavljenima, a kako je meni bilo, kad su
prekjue... - on se odjednom prekinuo, ustao i poao preko kabineta do
sefa. - Ukratko, za poslednja dva meseca, samo po naim podacima,
protivnike grupe su iz raznih Zona dobile vie od est hiljada jedinica
materijala. - On se zaustavio kod sefa, preao rukom po njegovoj
ukraenoj bonoj stranici i naglo se okrenuo prema Nunanu. - Prestanite
da se zavaravate! - proderao se. - Tragovi Barbrida! Tragovi
Malteanina! Tragovi Nosonje Ben-Halevija, kojeg niste ni smatrali za
potrebno da spomenete! Tragovi Gerea i Patuljka Cmiga! Eto kako vi
vrbujete vau omladinu! "Narukvice"! "Igle"! "Beli zvrkovi"! I ne samo
to - jo i nekakve "Raje oi", nekakvi "Psei praporci", "Gromsalvete" i
avo bi ga znao ta jo sve! - On se opet prekinuo, vratio se u fotelju,
spojio prste kao ranije i utivo upitao: - ta mislite o tome, Riarde?
Nunan je izvadio maramicu i obrisao vrat i potiljak.
- Ne znam ta da mislim - rekao je iskreno. - Izvinite, efe, ovo je
za mene... Dajte mi da se povratim... Barbrid! Barbrid vie nema
nikakve veze sa Zonom! Pa ja znam svaki njegov korak! Prireuje
pijanke i piknike na jezerima, zarauje dobre pare i, jednostavno, nije mu
potrebno... Izvinite, znam da govorim gluposti ali, uveravam vas, ni na
trenutak nisam prestao da pratim Barbrida otkako je iziao iz bolnice...
- Neu vas vie zadravati - rekao je gospodin Lemhen. - Dajem
vam nedelju dana. Referisaete, na koji nain materijal iz vae Zone
dospeva u ruke Barbrida... i svih drugih. Do vienja!
Nunan je ustao, smueno klimnuo profilu gospodina Lemhena i,
nastavljajui da brie maramicom oznojeno elo, iziao u prijemnu.
Crnomanjasti mladi je puio i zamiljeno gledao u utrobu razmontirane
elektronske maine. Na trenutak je pogledao prema Nunanu, ali pogled
mu je bio prazan, okrenut unutra.

Riard Nunan je nabio eir na glavu, uzeo mantil pod ruku i

krenuo napolje. Ovakvo neto mi se jo u ivotu nije desilo - konfuzno je
mislio. Ma zamisli samo - Nosonja Ben-Halevi! Ve je stigao i nadimak
da zaradi... Kad? Takav klinac, sline mu cure... Ne, ne, sve to nije to...
Ah, ti, ubre beznogo! Leinaru! Kako si me sad udesio! Kako si me
popiao po glavi!... Ali kako je to mogue? To prosto nije mogue. Ba
kao onda, u Singapuru - njukom o sto, potiljkom o zid...
Uao je u auto i neko vreme, kao u bunilu, pipao rukom po tabli
traei klju za paljenje. Sa eira mu je tekla voda na kolena, on ga je
skinuo i, ne gledajui, bacio nazad. Pljusak je oblivao prednje staklo i
Nunanu se sve nekako inilo da ba zbog te kie ne moe da smisli ta
dalje treba da radi. Najzad se trgnuo i udario se pesnicom po eli.
Pomoglo je. Odmah se dosetio da kljua za paljenje nema i ne moe biti,
nego da mu je u depu "etak". Veni akumulator. I treba da ga izvadi iz
depa, idiote, i da ga ubaci u akumulatorsko leite, i onda e barem
moi da se odveze nekud to dalje od ove zgrade, gde ga kroz prozor
sigurno prati ona stara mrcina...
Nunanova ruka sa "etakom" je zastala na pola puta. Tako. Barem
znam od koga treba da ponem. Od njega u i poeti, i to kako! Niko
nikad ni od koga nije poeo onako kako u ja sad poeti od njega. I to sa
zadovoljstvom. Ukljuio je brisae i poterao auto niz bulevar, gotovo
nikog ne videi pred sobom i polako se smirujui. Nema veze. Pa neka je
i kao u Singapuru. Na kraju se i u Singapuru sve zavrilo dobro... Moe
misliti, jedanput njukom o sto! Moglo je biti i gore. Moglo je biti ne
njukom i ne o sto, ve o neto sa ekserima. Dobro, neemo se zamarati
time. Gde je taj moj bar? Nita se ne vidi... Aha, evo ga.
Vreme nije bilo ono pravo, ali bar "Pet minuta" kupao se u svetlu
kao "Metropol". Otresajui se kao pas na obali, Riard Nunan je uao u
jarko osvetljeni hol proet mirisima duvana, parfema i ukislog
ampanjca. Stari Beni, jo uvek bez livreje, sedeo je za ankom ukoso od
ulaza i neto jeo, drei viljuku u ruci. Ispred njega se svojim ogromnim
stasom uzdizala meu praznim flaama Madam i posmatrala ga kako
jede. U baru jo nisu pospremili od sino. Kad je Nunan uao, Madam je
odmah okrenula prema njemu iroko lice pod debelim slojem minke.

Lice joj je u prvi mah bilo nezadovoljno, ali se odmah razvuklo u

profesionalni osmeh.
- Oho! - uzviknula je dubokim glasom. - Pa to je gospodin Nunan
lino! Jeste li se zaeleli devojaka?
Beni je mirno jeo dalje; bio je gluv kao top.
- Zdravo, stara moja! - rekao je Nunan, priavi. - ta e mi
devojke, kad je preda mnom prava ena!
Beni ga je najzad primetio. Strano lice, sve u plavim i crvenim
oiljcima, s mukom se iskosilo u osmeh.
- Zdravo, gazda! - rekao je muklo. - Jeste li svratili da se osuite?
Nunan mu se osmehnuo u odgovor i mahnuo rukom. Nije voleo da
razgovara sa Benijem: sve vreme morao je da vie.
- Gde je moj upravnik, deco? - upitao je.
- U svojoj kancelariji - odgovorila je Madam. - Sutra je dan za
plaanje poreza.
- Uh, ti porezi! - rekao je Nunan. - Madam, molim da mi se spremi
moje omiljeno, brzo u se vratiti.
Beumno gazei po debelom sintetikom tepihu proao je pored
separea zaklonjenih zavesama - na zidu pored svakog separea stajala je
slika nekog cveta - skrenuo u nevidljivi ugao i bez kucanja otvorio vrata
obloena koom.
Kaua Koati sedeo je za stolom i razgledao pomou ogledalca
zloslutni ir na nosu. Videlo se: boli njega to sutra mora da plaa porez.
Na potpuno praznom stolu pred njim stajala je boica sa ivinom mau i
aa sa prozirnim napitkom. Kaua Koati podigao je oi nalivene
krvlju i skoio, ispustivi ogledalce. Ne govorei ni rei, Nunan je seo u
fotelju preko puta, neko vreme utke posmatrao hulju i sluao kako ovaj
mrmlja neto bez veze o prokletoj kii i reumatizmu. Onda je rekao:
- Zakljuaj vrata, prijatelju.
Koati je, stupajui kao da ima ravne tabane, brzo otiao do vrata,
okrenuo klju i vratio se do stola. Kao neka upava planina dizao se nad
Nunanom i odano gledao u njega. A i Nunan je njega gledao, kiljei.
Odjednom se setio, da je pravo ime Kaue Koatog - Rafael. Koatim
su ga prozvali zbog ogromnih koatih aka, plavkasto-crvenih i golih,
koje su trale iz maljavih lanaka kao iz maneta. A nadimak Kaua on

je dao sam sebi uveren da je to tradicionalno ime mongolskih careva.

Rafael. Pa lepo, Rafaele, da ponemo.
- Kako ide posao? - upitao je prijateljski.
- Sve je u redu, efe - brzo je odgovorio Koati Rafael.
- Jesi li sredio u komandaturi onaj sluaj?
- Potroio sam sto pedeset, ali svi su zadovoljni.
- Tih sto pedeset ide na tvoj raun - rekao je Nunan. - Sam si kriv,
prijatelju. Trebalo je da pazi.
Koati je napravio nesreno lice i pokorno rairio ruke.
- Trebalo bi promeniti parket u holu - rekao je Nunan.
- Bie uraeno.
Nunan je poutao, napuivi usne.
- Ima li robe? - upitao je, spustivi glas.
- Ima malo - odgovorio je Koati, takoe tie.
- Pokai mi.
Koati je brzo otiao do sefa, izvadio zaveljaj, stavio ga na sto
pred Nunana i razmotao. Nunan je jednim prstom proeprkao po
gomilici "crnih kapljica", uzeo "narukvicu", pogledao je sa svih strana i
vratio.
- Je l' to sve? - upitao je.
- Kad ne nose... - vinovnikim glasom odgovori Koati.
- Ne nose... - ponovio je Nunan. Onda je paljivo nanianio i iz sve
snage utnuo vrhom cipele Koatog u koleno. Ovaj je jauknuo, sagnuo
se da se uhvati za udareno mesto, ali se odmah ispravio i stao u stavu
mirno. Onda je Nunan skoio, odgurnuo fotelju, epao Koatog za
kragnu i krenuo na njega, udarajui ga nogom, kolutajui oima i
psujui. Koati je jaukao, dizao glavu kao uplaeni konj i uzmicao od
Nunana dok nije pao na kau.
- Sedi na dve stolice, gade? - itao je Nunan u oi pobelele od
straha. - Leinar pliva u robi, a ti mi donosi nekakve triarije?... - On je
zamahnuo i udario Koatog po licu, gledajui da zakai nos sa irem. Istrunue u zatvoru! Valjae se u sopstvenim govnima!... Suvim
hlebom u te hraniti... Zaalie kad si se rodio! - Opet je zamahnuo i
udario pesnicom u ir. - Otkud Barbridu roba? Zato je nose njemu a ne

tebi? Ko mu je donosi? Zato ja o tome nita ne znam? I za koga radi ti,

svinjo dlakava? Odgovaraj!
Koati je nemo otvarao i zatvarao usta. Nunan ga je najzad pustio,
vratio se u fotelju i digao noge na sto.
- Pa?
Koati je umrknuo krv iz nosa i rekao:
- efe, asna re... Kakva roba kod Leinara? Pa nema on nikakve
robe. Danas niko nema robe...
- Hoe da kae da sam ja to izmislio? - ljubazno je upitao Nunan,
skidajui noge sa stola.
- Ma ne, efe... asna re... - zabrzao je Koati. - Nije mi ni na
kraj pameti...
- Ja u tebe da izbacim iz posla - mrano je rekao Nunan. - Nisi
vie nizata. Koji e mi takav? Takvih, kao ti, mogu na ulici da naem
koliko hou. A za posao mi treba pravi ovek.
- Saekajte malo, efe - razlono je rekao Koati, razmazujui krv
po licu. - ta ste odmah tako skoili na mene?... Dajte da razmislimo... Oprezno je dodirnuo ir vrhom prsta. - Kaete, Barbrid ima mnogo
robe? Ne znam. Ja se izvinjavam, ali to vam je neko slagao. Niko sad
nema robe. U Zonu idu sami balavci i ne vraaju se iz nje. Ne, efe, neko
vas je prevario...
Nunan ga je gledao ispod oka. inilo se da Koati stvarno nita ne
zna. A nije mu ni bilo u interesu da lae - sa Leinarem Barbridem niko
se jo nije ovajdio.
- Oni izleti - je l' se to isplati? - upitao je.
- Izleti? Ne naroito. Ne moe se obogatiti od toga. U gradu
uopte vie nama posla koji se puno isplati...
- A gde se ti izleti prireuju?
- Gde se prireuju? Pa, na raznim mestima. Kod Bele planine, na
Vruim izvorima, na jezerima...
- A kakvi su mu klijenti?
- Kakvi su mu klijenti? - Koati je mrknuo, zatreptao i rekao
ubeeno: - efe, ako ste hteli time da se pozabavite - bolje nemojte.
Leinara na ovome neete uhvatiti.
- A zato?

- Leinarovi klijeni su: prvo - plavi lemovi - Koati je poeo da

nabraja na prste - drugo - oficiri iz komandature i, na kraju, turisti iz
"Metropola", "Belog ljiljana" i "Posetioca"... A onda, on ve ima dobru
reklamu, lokalni momci takoe idu kod njega... asna ree, efe, tu
neete nita nai. Za devojke nam plaa - onako, nije puno...
- Znai, i Harmontovci idu onamo?
- Uglavnom omladina.
- I ta se dogaa na tim izletima?
- ta se dogaa? Pa, prvo odemo tamo autobusima. Tamo su ve
atori, bife, muzika... Onda se zabavlja kako ko voli. Oficiri su vie sa
devojkama a turisti idu da vide Zonu - ako su kod Vruih izvora, odande
im je Zona nadohvat ruke, odmah iza Sumporne klisure... Leinar je
onamo nabacao gole konjske kosti, pa oni sad gledaju na dvoglede...
- A lokalni momci?
- Lokalni? Njih to, naravno, ne zanima. Tako, zabavljaju se... kako
ko ume.
- A Barbrid?
- ta Barbrid? Kako svi, tako i Barbrid...
- A ti?
- A ta ja? Kako svi, tako i ja. Pazim, da ne preteraju sa
devojkama... i... eto, tako... Kao i svi, uglavnom.
- I koliko sve to traje?
- Kako kad. Nekad tri dana, nekad i celu nedelju.
- I koliko to zadovoljstvo kota? - upitao je Nunan, mislei na neto
sasvim drugo.
Koati mu je neto odgovorio; Nunan ga nije sluao. Evo gde je
rupa, mislio je. Nekoliko dana... i nekoliko noi. U tim uslovima niko ne
moe stalno drati na oku Barbrida, ak ni ako mu je to zadatak. Ali
opet nije jasno. Tamo je klisura, a on je invalid... Ne, ima tu jo neto...
- Ko je od lokalnih stalno tamo?
- Od lokalnih? Pa rekao sam - uglavnom omladina. Halevi, Raba...
Onda Petli, pa onaj Cmig... Ide i Malteanin. Veselo drutvo. Oni sve to
zovu "nedeljna kola". Kau: hoemo li u "nedeljnu kolu"? A uglavnom
prate sredovane turistkinje. I dobro zarauju tako. Doe neki bakutaner
iz Evrope...

- "Nedeljna kola" - ponovio je Nunan.

Iznenada mu se javila neobina misao. kola. Ustao je.
- Dobro - rekao je. - Bog s vama i vaim izletima. To se mene ne
tie. Ali da zna: Leinar dobija robu, a to me se ve tie, drukane. To
mi ne moemo ostaviti tako. Trai, Koati, trai, ili u te kartirati.
Odakle mu roba, ko mu donosi - saznaj tano i ponudi dvadeset posto
vie nego on. Jasno?
- Jasno, efe! - Koati je takoe odmah ustao i stajao u stavu
mirno. Na okrvavljenoj njuci - odanost.
- Ma mrdni se! Muni malo glavom, ivotinjo! - proderao se
odjednom Nunan i iziao.
U holu za ankom Nunan je bez urbe ispio svoj aperitiv, popriao
sa Madam o padu morala, nagovestio da e uskoro proiriti ovaj posao i,
spustivi glas radi vee vanosti, predloio ta da se uradi sa Benijem:
ostario je, ogluveo, reakcija mu je spora, ne stie kao pre... Bilo je ve
est sati, bio je gladan, ali mozgom mu se sve vrtela, svrdlala udna
misao koja nije bila ni sa im spojiva i istovremeno je mnogo toga mogla
da objasni. Uostalom, i ovako se kojeta razjasnilo, spao je sa ovog
sluaja veo misterije, ostala je samo ljutnja na sebe to nije ranije
pomislio na takvu mogunost, ali nije to bilo glavno, glavna je bila ona
ideja koja mu nije davala mira.
Oprostivi se od Madam i stegnuvi ruku Beniju, Nunan se
odvezao pravo u "Bor". Nevolja je u tome, mislio je, to mi prosto ne
primeujemo kako prolaze godine. Tanije, kako se sve menja. Mi
znamo da se sve menja, od detinjstva nas ue da se sve menja, mnogo
puta smo videli sopstvenim oima kako se sve menja, i u isto vreme
potpuno smo nesposobni da ulovimo onaj trenutak kada se dogaa
promena, ili traimo promenu na pogrenom mestu. Evo, ve su se
pojavili novi stalkeri opremljeni kibernetikom. Stari stalker je bio prljav i
mraan ovek koji je sa ivotinjskom upornou, milimetar po milimetar,
puzao kroz Zonu traei svoje blago. A novi stalker je kico sa kravatom,
inenjer, sedi negde kilometar od Zone, u ustima mu cigareta, pored ruke
aa sa piem, sedi tako i gleda u ekran. Gospodin sa platom. Sasvim
logina slika. Toliko logina da ostale mogunosti ni ne padaju na pamet.
A ima ih - "nedeljna kola", na primer.

I odjednom, reklo bi se - iz istog mira, obuze ga oajanje. Sve je

to bilo uzaludno. Boe moj, pomislio je, pa to to mi radimo nita ne
vredi! Ne moemo ih zaustaviti, ne moemo nita! Nita ne moe da
zadri tu bujicu, pomislio je sa uasom. I ne zato, to mi loe radimo, ili
to su oni lukaviji i pametniji od nas. Jednostavno, takav nam je svet. I
takav je ovek u tom svetu. Da nije bilo Posete - bilo bi neto drugo.
Svinja e ve nai blato da se uvalja u njega...
U "Boru" je bilo mnogo sveta i prijatno je mirisalo. "Bor" se
takoe mnogo izmenio - ni plesaa, ni pijanki. Imalin vie ne navraa
ovamo. Redrik uhart je, moda, zavukao ovamo svoj roavi nos,
namrtio se i otiao. Ernest je jo uvek u zatvoru, posao vodi njegova
ena. Dola je na svoje: solidni stalni gosti, itav Institut dolazi ovamo
na ruak, pa i stariji oficiri - prijatni separei, dobra i ne skupa jela,
najbolje pivo. Sasvim ugodan restorani.
U jednom od separea Nunan ugleda Valentina Pilmana. Nobelovac
je sedeo za oljom kafe i itao asopis presavijen napola. Nunan je
priao.
- Mogu li da vam se pridruim? - upitao je.
Valentin je podigao svoje crne naoare u pravcu Nunana.
- A! - rekao je - Izvolite.
- Samo da operem ruke - rekao je Nunan, setivi se onog ira.
On je ovde bio stari gost i, kada se vratio i seo preko puta
Valentina, na stolu je ve bio mali mangal sa uraskoom koji se dimio i
visoka aa sa pivom - ni hladnim, ni toplim, ba onakvim kakvo je on
voleo. Valentin je spustio asopis i srknuo kafu.
- Sluajte, Valentine - rekao je Nunan, reui pare mesa - ta vi
mislite, kako e se sve ovo zavriti?
- Na ta mislite?
- Pa ovo - Poseta, Zone, stalkeri, vojno-industrijski kompleksi...
Kako bi se sve to moglo zavriti?
Valentin je dugo gledao u njega slepim crnim staklima. Onda je
upalio cigaretu i rekao:
- Za koga konkretno?
- Pa, recimo, za na deo planete.

- Zavisi od toga, hoemo li imati sree ili ne - rekao je Valentin. Mi sad ve znamo da je u naem delu planete Poseta prola bez
ozbiljnijih posledica. Naravno, nije iskljueno da emo, vadei nasumice
kestenje iz te vatre, jednom izvui neto takvo zbog ega e ivot ne
samo ovde kod nas, nego i na celoj planeti postati nemogu. Onda
neemo imati sree. Ali takve opasnosti su uvek pretile oveanstvu. Rasterao je duvanski dim dlanom i osmehnuo se. - Vidite, ja sam odavno
prestao da na oveanstvo gledam kao na celinu. oveanstvo u celini je
suvie stacionaran sistem, niim se ne moe ozbiljnije potresti.
- Mislite? - razoarano je rekao Nunan. - Pa, moda je i tako.
- Recite poteno, Riarde - oigledno se zabavljajui, poeo je
Valentin - ta se za vas, kao poslovnog oveka, promenilo posle Posete?
Evo, saznali ste da u svemiru postoji barem jo jedna razumna
civilizacija osim ljudske. I ta s tim?
- Kako da vam kaem... - promrmljao je Nunan, ve alei to je
zapoeo ovaj razgovor. Tu nije bilo o emu da se razgovara. - ta se za
mene promenilo?... Na primer, evo ve mnogo godina ja se oseam na
neki nain nesigurno, ugroeno. Oni su, ovog puta, doli i odmah otili.
Ali ta ako dou opet i zaele da ostanu? Za mene, kao poslovnog
oveka, nije nevano pitanje ko su oni, kako ive, ta im je potrebno... U
najprimitivnijoj varijanti biu prisiljen da razmislim kako da promenim
proizvodnju. Moram biti na sve spreman. Ali ta ako ispadnem uopte
suvian, nepotreban u njihovom sistemu? - On je ivnuo. - A ta ako se
ispostavi da smo svi mi nepotrebni? Sluajte, Valentine, kad smo ve
doli na to, ima li uopte nekih odgovora na ta pitanja? Ko su oni, ta su
eleli, da li e se vratiti ili ne?...
- Ima odgovora - rekao je Valentin, osmehujui se. - Ima ih ak
veoma mnogo, moete da birate koji vam se svia.
- A ta vi mislite?
- Iskreno govorei, nikad nisam ozbiljno razmiljao o tome. Za
mene je Poseta pre svega jedinstven dogaaj koji nam omoguuje da
odjednom preskoimo nekoliko stepenika u procesu spoznaje. Neto kao
putovanje u budunost tehnologije. Recimo, kao kad bi se u laboratoriji
Isaka Njutna naao savremeni kvantni generator.
- Nita Njutn tamo ne bi shvatio.

- Greite. Njutn je bio vrlo pronicljiv ovek.

- Da? Ma dobro, pustimo Njutna. Recite mi ipak, kako vi
objanjavate Posetu. Makar i neozbiljno.
- Dobro, rei u vam. Samo, moram vas upozoriti, Riarde, da se
vae pitanje nalazi u kompetenciji pseudonauke pod nazivom
ksenologija. Ksenologija - to vam je neka neprirodna meavina naune
fantastike sa formalnom logikom. Njena osnovna metoda je pogrena pripisivanje ljudske psihologije vanzemaljskom razumu.
- Zato je pogrena? - upitao je Nunan.
- Zato to su se biolozi svojevremeno ve opekli kad su pokuali
psihologiju oveka da prenesu na ivotinje. Na zemaljske ivotinje naglasio je Valentin.
- Ali to je sasvim druga stvar - prigovorio je Nunan. - Ovde je re o
psihologiji r a z u m n i h bia...
- Da-da. Sve bi to bilo lepo, kad bismo mi znali ta je to razum.
- Pa zar mi to ne znamo? - zaudio se Nunan.
- Pa vidite, i ne znamo. U upotrebi je uglavnom sasvim povrna
definicija: razum je svojstvo oveka koje ini razliitom njegovu
delatnost od delatnosti ivotinja. To vam je pokuaj da postavite granicu
izmeu gazde i psa koji, kao, sve razume, samo ne ume da govori.
Uostalom, iz te povrne definicije proizilaze i neke malo dublje. One se
zasnivaju na tunim posmatranjima pomenute ljudske delatnosti. Na
primer: razum je sposobnost ivog bia da ini nesvrhovite ili neprirodne
postupke.
- Da, to se odnosi na mene i na meni sline - sa gorinom je rekao
Nunan.
- Na alost. Ili, recimo, definicija-hipoteza. Razum je sloeni
instinkt ije formiranje jo nije zavreno. Tu se ima na umu da je
instinktivna delatnost uvek svrhovita i prirodna. Dok proe milion
godina, taj instinkt e se formirati do kraja i mi emo prestati da inimo
greke. I tada, ako se u svemiru neto promeni, mi emo sreno izumreti
- upravo zbog toga to smo se odluili da pravimo greke, odnosno da
isprobavamo razne varijante nepredviene programom.
- To kod vas ispada nekako... uvredljivo.

- Molim, dau vam onda jo jednu definiciju - uzvienu i

plemenitu. Razum je sposobnost da se sile prirode iskoritavaju bez
unitavanja te prirode.
Nunan se namrtio i odmahnuo glavom.
- Ne - rekao je. - To se na nas ne odnosi... A ta je sa onim, da je
ovek, za razliku od ivotinja, bie koje ima nesavladivu potrebu za
uveavanjem znanja? Negde sam proitao takvo neto.
- I ja sam - rekao je Valentin. - Ali je nevolja u tome to ovek, u
svakom sluaju prosean ovek, onaj kojeg imate na umu kad kaete "to
se ne odnosi na nas", sa lakoom savlauje tu svoju potrebu za
uveanjem znanja. A rekao bih da takva potreba uopte i ne postoji.
Postoji potreba da se neto shvati, a tu znanje nije nuno. Hipoteza o
bogu, na primer, prua izvanrednu mogunost da se apsolutno sve shvati,
a da se apsolutno nita ne ui - odnosno, da se ne uveava znanje... Treba
samo dati oveku krajnje uproeni model sveta i objanjavati svaku
pojavu na osnovu tog modela. Takav pristup ne trai nikakva znanja.
Nekoliko napamet nauenih formula plus tobonja intuicija, tobonje
praktino razmiljanje i tobonji zdravi smisao.
- ekajte malo - rekao je Nunan. Ispraznio je au sa pivom i
buno je spustio natrag na sto. - Ne skreite sa teme. Dajte da razjasnimo
jednu stvar. ovek se sree sa vanzemaljcem. Kako e oni shvatiti jedan
o drugome, da su obojica razumna bia?
- Nemam pojma - nasmejao se Valentin. - Sve, to sam proitao o
tome, svodi se na zaarani krug. Ako su oni sposobni za kontakt, znai
da su razumni. I uopte: ako vanzemaljac ima tu ast da poseduje ljudsku
psihologiju, onda je on razuman.
- Eto ti ga n - rekao je Nunan. - A ja sam mislio da se to kod vas,
naunika, sve ve tano zna...
- Ne zna se - hladno je rekao Valentin.
- Ne, ekajte malo - rekao je Nunan. On se oseao nekako
prevarenim. - Ako vi ne znate tako proste stvari... Dobro, ostavimo po
strani pitanje ta je to razum. Oigledno, tu bi se i sam avo opekao. Ali
Poseta? ta mislite o samoj Poseti?
- Molim - rekao je Valentin. - Zamislite izlet...
Nunan se trgnuo.

- ta ste rekli?
- Izlet. Piknik. Zamislite ovako: uma, seoski put, livada. Sa puta
na livadu skree automobil, iz automobila izlaze mladii i devojke, tu su
korpe sa hranom i piem, tranzistori, fotoaparati, kamere... Pali se
logorska vatra, diu se atori, puta se muzika. A ujutru odlaze. ivotinje,
ptice i insekti koji su cele noi uasnuto posmatrali ta se dogaa, izlaze
iz svojih skrovita. I ta vide? Na travu je iscurelo motorno ulje i benzin,
izbaene su neispravne sveice i filteri. Valja se starudija, pregorele
lampice, neko je izgubio klju iz kompleta. Sa tokova i blatobrana je
spalo blato, dovezeno ko zna odakle... I, naravno, ostaci logorske vatre,
ogrisci jabuka, papirii od bombona, prazne konzerve i flae, neija
maramica, neiji depni no, stare, pocepane novine, novii, uvelo
cvee sa neke druge livade...
- Jasno mi je - rekao je Nunan. - Piknik pored puta.
- Upravo tako. Piknik pored nekog kosmikog puta. A vi me pitate
da li e se oni vratiti ili ne!
- Pustite me da zapalim - rekao je Nunan. - avo da nosi vau
pseudonauku. Ja sve to nisam tako zamiljao.
- To je vae pravo - rekao je Valentin.
- Znai, ispada da nas oni nisu ni primetili?
- A to da nisu?
- Pa onda, barem, nisu obraali panju na nas?
- Znate ta, ja se na vaem mestu ne bih nervirao zbog toga posavetovao ga je Valentin.
Nunan je hteo neto da kae, zakaljao se i bacio cigaretu.
- Svejedno - rekao je - to prosto nije mogue... avo da nosi vas
naunike! Otkud vam takav prezir prema oveku? Zato stalno gledate
da ga ponizite?...
- ekajte malo - rekao je Valentin. - Posluajte ovo. "Pitate me: po
emu je velik ovek? - odrecitovao je. - Po tome to je stvorio drugu
prirodu? to je pokrenuo sile ravne kosmikim? to je za kratko vreme
zavladao planetom i otvorio prozor u Svemir? Ne! Ne po tome, ve to
je, uprkos svemu tome, opstao i opstae i dalje."
Zavladala je tiina. Nunan je razmiljao.
- Moda - rekao je nesigurno. - Naravno, sa te take gledita...

- Ma ne uzbuujte se - dobroduno je rekao Valentin. - Kosmiki

izlet je samo moja hipoteza. Nije ak ni hipoteza, ve vie onako,
zamisao... Takozvani ozbiljni ksenolozi grade mnogo ozbiljnije i manje
neugodne za ljudsko samoljublje verzije. Na primer, da Poseta jo nije ni
bila, nego da tek predstoji. Neki visoki razum poslao nam je na Zemlju
kontejnere sa primercima svoje materijalne kulture. Od nas se oekuje da
prouimo te primerke, napravimo tehnoloki skok i poaljemo im
odgovor koji e znaiti da smo spremni za kontakt. Da li vam se ovo vie
svia?
- To je ve mnogo bolje - odgovorio je Nunan. - Znai da i meu
naunicima ima pristojnih ljudi.
- A moe i ovako: Poseta se stvarno dogodila, samo to se, nipoto,
jo nije zavrila. Mi se faktiki sada nalazimo u stanju kontakta, samo to
to ne znamo. Doljaci su se ugnezdili u zonama i paljivo nas
prouavaju, istovremeno nas pripremajui za "neumoljiva udesa
budunosti".
- E, to bih mogao da shvatim! - rekao je Nunan. - To bi moglo lepo
da objasni tajanstvena kretanja u staroj fabrici. Dok vaa teorija o izletu
to ne moe da objasni.
- A to da ne? - usprotivio se Valentin. - Pa zar nije moglo neko
dete da zaboravi na livadi igraku na navijanje?
- Manite se te prie! - odluno je rekao Nunan. - Kakva igraka,
kad se cela fabrika trese... Uostalom, mogla je za njih i biti igraka.
Hoete li pivo? Rozalija! Dva piva gospodi ksonolozima!... Ipak je
prijatno porazgovarati sa vama - rekao je Valentinu. - Prosto jedno
proienje mozga, kao da su mi engleske soli sipali pod lobanju. A
onako: radi, radi - a zato, kakva korist od svega toga, emu sve to
vodi...
Stiglo je pivo. Nunan je otpio gledajui povrh pene kako Valentin
sa izrazom gadljive sumnjiavosti gleda u svoju au.
- ta, ne volite pivo? - upitao je, oblizujui usne.
- Pa ja, u stvari, ne pijem - neodluno je rekao Valentin.
- Ozibljno? - zaudio se Nunan.
- Ah, do avola! - rekao je Valentin i odluno odmakao au. Naruite mi bolje konjak, kad je ve tako - rekao je.

- Rozalija! - odmah je viknuo oraspoloeni Nunan.

Kad je donet konjak, on ree:
- Ipak to nije to. Da se i ne govori o vaem pikniku - to je uopte
svinjarija - ali ak ni verzija o preludijumu za kontakt nije u redu.
Razumeo bih "narukvice", "pune" i "prazne kutije"... ali zato "vetije
pihtije"? Zato "vetrometina", pa one grozne pahulje...
- Izvinite - rekao je Valentin, uzimajui kriku limuna. - Ne
razumem vau terminologiju. Kakve vetrometine i pahulje?
Nunan se nasmejao.
- Lokalni nazivi - objasnio je. - Radni argon stalkera.
"Vetrometine" su oblasti poviene gravitacije.
- A, gravikoncentrati... Usmerena gravitacija. O tome bih mogao sa
vama da porazgovaram sa zadovoljstvom, ali vi nita neete shvatiti.
- to da neu? Ipak sam ja neki inenjer...
- Zato to ja ni sam ne shvatam - rekao je Valentin. - Imam cele
sisteme jednaina, ali kako da ih objasnim - nemam pojma... A "vetije
pihtije" - to je, verovatno, koloidni gas?
- Da. Jeste li uli za katastrofu u Kariganovoj laboratoriji?
- uo sam neto - nerado je potvrdio Valentin.
- Ti idioti su stavili porculanski kontejner sa "pihtijama" u
specijalnu komoru, maksimalno izolovanu... to jest, oni su mislili da je
komora maksimalno izolovana. A kad su otvorili kontejner
manipulatorima, "pihtije" su prole kroz metal i plastiku kao voda kroz
krpu, probile se iz komore i sve sa ime su dole u dodir pretvaralo se
takoe u "pihtije". Poginulo je trideset pet ljudi, vie od stotinu je
osakaeno a cela ta zgrada sada je potpuno neupotrebljiva. Jeste li bili
tamo nekad? Ogromna Kariganova zgrada... Sad su "pihtije" ve otekle u
podrum i donje spratove. Eto vam va preludijum za kontakt.
Valentin se namrtio.
- Sve ja to znam - rekao je. - Ali, morate se sloiti, Riarde, da
doljaci nisu krivi za to. Otkud su oni mogli znati za nae vojnoindustrijske komplekse?
- Trebalo je da znaju - pouno je rekao Nunan.
- A oni bi vam na to rekli: trebalo je da vi odavno likvidirate vojnoindustrijske komplekse.

- I to je tano - sloio se Nunan. - A to se oni nisu sami time

pozabavili, kad su tako moni?
- Aha. Predlaete im meanje u unutranje stvari oveanstva?
- Hm - zamislio se Nunan. - Naravno, ovako moemo otii
predaleko. Vratimo se na poetak razgovora. ime e se sve ovo
zavriti? Evo, na primer, vi, naunici. Da li vi oekujete da dobijete iz
Zone neto fundamentalno, neto takvo, to e stvarno izmeniti nauku,
tehnologiju, nain ivota?...
Valentin je slegnuo ramenima.
- Obratili ste se na pogrenu adresu. Ja ne volim da teoretiem
uprazno. Kad je re o tako vanim stvarima, vie volim oprezni
skepticizam. Ako poemo od toga to smo ve dobili, pred nama je ceo
spektar mogunosti i nita konkretno se ne moe predvideti.
- Dobro, probaemo sa drugog kraja. ta ste, po vaem miljenju,
ve dobili?
- Makoliko vam izgledalo udno, prilino malo. Otkrili smo zaista
prava udesa. U nekim sluajevima ak smo i nauili kako da ih
iskoristimo za svoje potrebe. Ve smo se i navikli na njih... Majmun
pritisne crveno dugme i dobije bananu, pritisne belo - dobije narandu,
ali kako da dobije banane i narande bez dugmeta - to on ne zna. I ne
razume kakve veze imaju dugmad sa bananama i narandama. Evo,
moemo za primer uzeti "etake". Nauili smo da ih koristimo. Otkrili
smo i uslove pri kojima se oni umnoavaju delenjem. Ali do dana
dananjeg ne umemo sami da napravimo nijedan "etak"; ne znamo na
kom principu funkcioniu i, po svemu sudei, neemo to skoro ni
shvatiti... Ja bih rekao ovako. Ima predmeta iz Zone kojima smo nali
primenu. Koristimo ih, mada gotovo sigurno ne onako kako ih koriste
njihovi tvorci. Ja sam potpuno siguran da mi u veini sluajevima,
takorei, mikroskopima zakucavamo eksere. Ali poneto ipak koristimo:
"etake", "narukvice" koje stimuliu ivotne procese... razne tipove
kvazibiolokih masa, koje su ve izvrile prevrat u medicini... dobili smo
nove trankvilizatore, nove tipove mineralnih ubriva, znai - prevrat i u
agronomiji... ta da vam priam, vi to znate kao i ja - vidim da i sami
nosite narukvicu... Ta grupa predmeta je za nas korisna. Moemo rei da

su oni u nekoj meri olakali ivot ljudima, mada nikad ne treba

zaboravljati da u naem euklidovskom svetu svaka palica ima dva kraja...
- Opasne primene? - ubacio se Nunan.
- Upravo tako. Recimo, primena "etaka" u vojnoj industriji... Ali
neu da govorim o tome. Dejstvo svakog korisnog predmeta mi smo
manje-vie prouili i objasnili. Trenutno smo u zastoju sa tehnologijom,
ali za pedeset godin nauiemo i sami da pravimo te kraljevske peate i
onda emo moi do mile volje njima da tucamo orahe. Sloenije je sa
drugom grupom predmeta - sloenije zato to im ne nalazimo nikakvu
primenu, a njihova svojstva su u granicama naih savremenih pojmova
potpuno neobjanjiva. Na primer, magnetne zamke raznih tipova. Mi
razumemo ta je to magnetna zamka. Panov je to veoma inteligentno
rastumaio. Ali mi ne moemo da shvatimo, gde su izvori tako monog
magnetnog polja, ta odraava njihovu stabilnost... nita od toga ne
razumemo. Moemo samo da gradimo fantastine hipoteze o svojstvima
prostora, o kojima ranije nismo ni slutili. Ili K-23... Kako ih vi zovete, te
crne kuglice koje se koriste za izradu nakita?
- "Crne kapljice" - odgovorio je Nunan.
- Da, "crne kapljice"... Zgodan naziv. Vi ve znate njihove fizike
osobine. Ako se usmeri zrak svetlosti u takvu kuglicu, svetlost e izii sa
zakanjenjem, pri emu to zakanjenje zavisi od teine kuglice, njenog
prenika i jo nekih parametara, a frekvencija izlaznog zraka uvek je
manja od frekvencije ulaznog... ta je to? Zato se to tako dogaa?
Postoji jedna sumanuta ideja, da su vae "crne kapljice" u stvari gigantske oblasti prostora sa drugim osobinama nego ovaj na, ali koji se
"uvio" do ovog oblika pod uticajem naeg prostora... - Valentin je
izvadio cigaretu i zapalio. - Ukratko, predmeti iz te druge grupe su danas
praktino beskorisni, iako sa stanovita nauke imaju fundamentalan
znaaj. To su odgovori koji su pali sa neba na pitanja koja mi jo ne
umemo da postavimo. Pomenuti ser Isak moda i ne bi shvatio laser, ali
bi barem shvatio da je takva stvar mogua i to bi imalo velik uticaj na
njegove naune poglede. Neu zalaziti u pojedinosti, ali postojanje
takvih objekata kao to su magnetne zamke, K-23, "beli prsten",
odjednom je precrtalo ceo niz donedavno opteprihvaenih teorija i

istovremeno izazvalo pojavu potpuno novih ideja. A postoji i trea

grupa...
- Da - rekao je Nunan. - "Vetije pihtije" i druge divote.
- Nisam na to mislio. Njih valja ubrojati ili u prvu, ili u drugu
grupu. Imao sam na umu objekte o kojima ili nita ne znamo, ili smo
samo nauli a nikad ih nismo videli. One, koje su nam ispred nosa
odvukli stalkeri i prodali ko zna kome ili sakrili. One, o kojima ne ele
da govore. Mitske i polumitske: "mainu elja", "lutajueg Dika",
"vesele duhove"...
- Trenutak, trenutak - rekao je Nunan. - ta vam je to? "Maina
elja" - to znam na ta mislite...
Valentin se nasmejao.
- Vidite da i mi imamo svoj radni argon. "Lutajui Dik" to je ona
hipotetika igraka na navijanje koja trese staru fabriku, a "veseli
duhovi" su nekakva opasna turbulencija koja se stvara u odreenim
delovima Zone.
- Prvi put ujem za to - rekao je Nunan.
- Vidite, Riarde, - rekao je Valentin - mi kopamo po toj Zoni
dvadesetak godina, ali jo nismo upoznali ni hiljaditi deo onoga to ona
sadri. A tek kad je re o njenom dejstvu na ljude... Tu bismo, uzgred,
mogli da uvedemo u klasifikaciju jo jednu, etvrtu grupu. I to ne
objekata, nego dejstava. Ta grupa je prouavana alosno malo, iako se
ve nakupilo, rekao bih, vie nego dovoljno injenica. I da znate,
Riarde, neki put se najeim kad se setim toga...
- ivi pokojnici - promrmljao je Nunan.
- ta? a... Ne, to je misteriozno, ali, kako da kaem... jo uvek
nekako zamislivo. Ali kad se oko oveka odjednom ponu dogaati
stvari izvan svake logike...
- A, mislite na emigrante.
- Da, ba na njih. Vidite, matematika statistika je veoma precizna
nauka, iako ima posla sa sluajnim veliinama. I, osim toga, ona je
veoma reita, veoma pregledna...
Valentina je poelo hvatati pie. Govorio je glasnije, obrazi su mu
se zarumeneli a obrve nad crnim naoarama su se visoko podigle,
guvajui elo u nabore kao na harmonici.

- to volim ljude koji ne piju - sa veselom ironijom ree Nunan.

- Ne skreite sa teme! - strogo ree Valentin. - Sluajte; ovo je vrlo
interesantno. - On je podigao au, otpio polovinu i nastavio: - Mi ne
znamo ta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete.
Ali evo, jedan od njih je reio da emigrira. Najobiniji pripadnik srednje
klase, recimo - frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u
Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad poinje avo bi ga znao ta.
Vie od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu
dana: ginu u automobilskim nesreama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih
gangsteri i ulini napadai, dave se u pliacima i tako dalje i tako dalje.
Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud
se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i
ne znam koje godine. I sve tako neto. I takve nesree se deavaju u
svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta,
i broj tih nesrea je direktno proporcionalan broju emigranata koji se
doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su
lino doiveli Posetu. Njihovi potomci, roeni nakon Posete, nemaju
nikakvog uticaja na statistiku nesrenih sluajeva. Vi ivite ovde ve
deset godina, ali vi ste doli nakon Posete, znai, vas moemo mirno da
preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Neto nam ne valja,
neto moramo da odbacimo, a ta - statistiku ili zdravi razum? - Valentin
je podigao aicu i ispraznio je jednim gutljajem.
Riard Nunan se poea iza uveta.
- Mmda - rekao je. - Ja sam, uopte uzev, sluao dosta o tome ali,
iskreno govorei, uvek sam mislio da je to, da tako kaem, malo
preuveliano... Zaista, sa take gledita nae mone pozitivistike
nauke...
- Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone - prekinuo ga je Valentin. On
je skinuo naoare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim oima. - Svi
oni, koji due vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama - kako
fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i ta
se deava njima samima. Ali zato? Gde je mutageni faktor? U Zoni
uopte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima,
dodue, svoje specifinosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu

opasnost. I ta sad - treba da ponemo da verujemo u zle ini? U

urokljive oi?...
- Ja saoseam sa vama u vaoj zabrinutosti - rekao je Nunan - ali,
iskreno, na moje nerve oiveli pokojnici deluju neuporedivo jae nego
statistiki podaci. Tim vie to te vae podatke nikad nisam ni video, a
pokojnike sam i video, i omirisao...
Valentin je odmahnuo rukom.
- Ah, ti vai pokojnici... - rekao je. - Sluajte, Riarde, kako vas nije
sramota? Pa vi ste ipak obrazovan ovek... Kao prvo to nisu nikakvi
pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A
osim toga, uveravam vas da se take gledita fundamentalnih principa te
vae kopije nisu nita neobinije nego veni akumulatori. Prosto, "etaci"
naruavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika.
Mi smo jo uvek kao neki peinski ljudi - ne umemo da zamislimo nita
stranije od nekakvog duha ili vukodlaka. A naruavanje uzronoposledine veze je mnogo stranija stvar nego ceo opor vukodlaka... i
ostalih udovita Rubintajna... ili Valentajna?
- Frankentajna.
- Da, tog Frankentajna. Od madam eli. Pesnikove ene. Ili erke.
- On se odjednom nasmejao. - A te vae kopije imaju jednu interesantnu
osobinu - autonomnu vitalnost. Moete im odsei neki deo tela i on e
iveti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fiziolokih rastvora... Ba
nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov
laborant priao... - Valentin se nasmejao.
- Vreme je da idemo kui, Valentine - rekao je Nunan, gledajui na
sat. - A ja imam i jo jedan vaan posli...
- Idemo - rekao je Valentin, pokuavajui da nadene naoare i
najzad, uzevi ih paljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. - Imate
auto?
- Da, poveu vas.
Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki as mahao rukom,
pozdravljajui poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim
nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajui portira koji se iroko
osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naoare i sva trojica
ispruie ruke, lovei ih.

- Sutra imam jedan eksperiment. Ba interesantna stvar... - brbljao

je Valentin, ulazei u "Peo".
I on uze da pria o sutranjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao
u nauniki gradi.
Pa i oni se takoe plae, mislio je Nunan, vraajui se do "Peoa".
Plae se, mudrijai... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plae ak
i vie nego svi mi, obini ljudi, zajedno. Jer mi u tome nita ne
razumemo, a oni barem razumeju da nita ne razumeju. Gledaju puni
straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega - a kako da se
spuste dole, ta e nai tamo i, to je najvanije, hoe li moi posle da se
izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takorei, na drugu stranu. A
moda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi emo ve
nekako preiveti. Dobro je on rekao: najvanije kod oveanstva je to,
to je preivelo i namerava da opstane i dalje... Ma avo da vas nosi, ree
Nunan u sebi doljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom
drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista
ravnoduna bagra kao i svi drugi, iako ste nauili da sabijate prostor.
Napravili piknik. Piknik...
A kako u ja sa svojim piknicima? - mislio je Nunan, lagano vozei
"Peo" po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najvetije
izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. ta mi vredi
moja inenjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim
jednog sakatog lupea?...
Zaustavio je auto ispred zgrade gde je iveo Redrik uhart i neko
vreme sedeo za volanom, smiljajui kako da vodi razgovor. Onda je
izvadio "etak", iziao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda
naputena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, ak ni
ulina rasveta nije radila. To ga je podsetilo ta e sad videti, i on se
stresao. ak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa
da popria sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah
odagnao tu misao. Iz vie razloga. I na kraju krajeva, ree on sebi, neu
valjda i ja da postanem kao oni preplaeni bednici koji su pobegli iz ove
zgrade.
Uao je u zgradu i polako se popeo dugo nepoienim
stepenitem. U zgradi je bilo mrtvaki tiho, mnoga vrata od stanova bila

su odkrinuta ili sasvim otvorena i iz mranih predsoblja je zaudaralo na

vlagu i prainu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio
kosu iza uiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme
bilo tiho, onda je kripnuo parket, kljocnula je brava i vrata se otvorie.
Korake nije uo.
Na pragu je stajala Majmunica, erka Redrika uharta. Iz
predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom
trenutku video samo tamnu siluetu devojice i pomislio, kako je ona
porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on
vide njeno lice. Usta mu se u trenutku osuie.
- Zdravo, Marija - rekao je, nastojei da mu glas bude to neniji. Pa, kako je, Majmunice?
Ona ne odgovori. utala je i potpuno beumno uzmicala prema
vratima u dnevnu sobu, gledajui ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni
prepoznala. A i on, poteno govorei, nije mogao da prepozna nju. Zona,
pomislio je. Uas...
- Ko je to? - upitala je Guta, izvirujui iz kuhinje. - Gospode, Dik!
Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?
Ona je pola prema njemu, u hodu briui ruke pekiriem - jo
uvek onako lepa, energina, snana, ali i na njoj je ovo ostavilo traga:
bila je mravija u licu a oi su joj bile nekako... grozniave, ta li...
Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i eir i rekao:
- uo sam, uo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l'
kod kue?
- Kod kue je - odgovorila je Guta. - Tamo je kod njega jedan...
Verovatno e brzo otii; ve dugo tamo sede. Doite, Dik...
Nunan proe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra
je sedeo neki starac. Kopija. Nepomian i malo nagnut ustranu.
Ruiasto svetlo od abaura padalo je na iroko tamno lice koje kao da je
bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oi bez sjaja. I odmah
je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko
njih oseao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Riard
Nunan kao da ga je oseao seanjem - teak, topao miris raskopane
zemlje.

- Bolje doite u kuhinju - urno je rekla Guta. - Ja tamo spremam

veeru, pa emo proaskati.
- Da, naravno - rekao je Nunan sa lanom veselou. - Koliko se
nismo videli!... Niste zaboravili moje omiljeno pie pre veere?
Uli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila friider, a Nunan je seo
za sto i pogledao oko sebe. Kao i uvek, ovde je sve bilo isto, nad
erpama se dizala para. tednjak je bio nov, poluautomatski - znai, imali
su novca.
- Pa, kako je on? - upitao je Nunan.
- Ma isti kao i uvek - odgovorila je Guta. - Smrao je u zatvoru, ali
se odmah popravio.
- Ri?
- Isto k i pre.
- ivan?
- Isto! Takav e biti do smrti.
Guta stavi pred njega au "Krvave Meri" - prozirni sloj ruske
votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.
- Nije mnogo? - upitala je.
- Ba koliko treba - Nunan je izruio u sebe smesu. Pade mu na
pamet, da mu je to prvo pravo pie danas. - E, ovakoje ve bolje - rekao
je.
- Kako ste vi? - upitala je Guta. - to vas tako dugo nije bilo?
- Poslovi - rekao je Nunan. - Svake nedelje sam se spremao da
svratim ili bar da nazovem, ali prvo sam morao da putujem u Reksopolis,
onda je bila jedna afera u firmi, a posle ujem - vratio se Redrik, pa sam
mislio, da ne smetam... Uopte, do gue sam se uvalio u poslove.
Ponekad se pitam: ta mi tako jurimo za poslom? Da bismo zaradili
pare? Ali kog e nam avola pare, kad samo jurimo...
Guta je poklopila erpe, uzela sa police kutiju cigareta i sela preko
puta Nunana. Pogled joj je bio oboren. Nunan je brzo izvadio upalja i
pripalio joj i opet, drugi put u ivotu, video da joj drhte prsti, kao onda
kad su Redrika osudili i kad je Nunan otiao kod nje da joj d neto
novca - u to prvo vreme ona uopte nije imala novaca i nijedan od suseda
u zgradi nije hteo da joj pozajmi. Onda su se pare odnekud pojavile i to,
oigledno, ne male pare, a Nunan je nasluivao i odakle, ali je produio

da dolazi, da donosi Majmunici poslastice i igrake, sedeo je uvee sa

Gutom, pio kafu i planirao zajedno sa njom budui lepi ivot Redrika, a
onda, nasluavi se njenih jadikovki, obilazio susede i pokuavao nekako
da ih urazumi, objanjavao im, nagovarao ih i, na kraju, izgubivi
strpljenje, pretio: "Pa Rii e se kad-tad vratiti, a onda e vam polomiti
sve kosti..." - ali nita nije pomagalo.
- A kako je vaa devojka? - upitala je Guta.
- Kakva devojka?
- Ona, sa kojom ste svratili jedanput... ona plavua.
- Ma kakva devojka. To mi je bila sekretarica. Udala se i prestala
da radi kod mene.
- Trebalo bi da se oenite, Dik - rekla je Guta. - Hoete da vam
naem nevestu?
Nunan je hteo da odgovori kao i obino: "Kad Majmunica
odraste..." - ali se na vreme trgnuo. Sad to vie ne bi bilo duhovito.
- Meni treba sekretarica, a ne ena - progunao je. - Ostavite vi
vaeg rieg avola i doite kod mene za sekretaricu. Pa vi ste bili odlina
sekretarica. Stari Haris jo uvek pria o vama.
- Kako i ne bi - ree ona. - Ruka me je bolela od amaranja.
- Ma nije valjda?! - Nunan je odglumio uenje. - Vidi ti Harisa!
- Gospode! - rekla je Guta. - Nisam mogla normalno da proem
pored njega. Samo sam se plaila, da Red ne sazna.
Neujno je ula Majmunica - pojavila se u vratima, pogledala na
erpe, na Riarda, a onda je prila majci i priljubila se uz nju, okrenuvi
lice.
- Kako je, Majmunice? - veselo je rekao Nunan. - Hoe
okoladu?
Izvadio je iz depa okoladicu u prozirnom omotu i pruio je
devojici. Ona se nije ni pomakla. Guta je uzela okoladu iz njegove
ruke i spustila je na sto. Odjednom su joj pobelele usne.
- Da, Guta - dobro je govorio Nunan - znate li da sam odluio da se
preselim? Dosadio mi je hotel. Pre svega, daleko je od Instituta...
- Ona gotovo vie nita ne razume - tiho je rekla Guta i on se
prekinuo, uzeo u obe ruke au i stao da je besmisleno vrti u rukama.

- Vi i ne pitate, kako ivimo - nastavila je ona. - I dobro je to ne

pitate. Ali vi ste na stari prijatelj, Dik, od vas nemamo ta da krijemo. A
i ne moe se sakriti.
- Jeste li bili kod doktora? - upitao je Nunan, ne diui pogled.
- Da. Nita tu oni ne mogu. A jedan je rekao... - Guta je zautala.
On je takoe utao. Nije tu bilo o emu da se govori; nije hteo ni da
misli o tome, ali odjednom mu se javila jeziva misao: to je invazija. Nije
to nikakav piknik pored puta, niti poziv na kontakt, ve invazija. Ne
mogu da izmene nas i zato ulaze u tela nae dece i menjaju ih na svoju
sliku i priliku. Gotovo da se najeio, ali tu se setio da je ve itao neto
nalik tome, nekakav petparaki SF romani, i od toga mu odmah b
lake. Ljudima svata pada na pamet, a u stvarnosti nikad nije onako kao
to pie.
- A jedan je rekao, da ona uopte vie nije ljudsko bie - zavrila je
reenicu Guta.
- Gluposti - neubedljivo je rekao Nunan. - Treba da se obratite
pravom strunjaku. Obratite se Dejmsu Katerfildu. Hoete da vam
ugovorim prijem kod njega?...
- Mislite na Kasapina? - ona se bolno nasmejala. - Ne treba, Dik,
hvala. On mi je to i rekao. Izgleda, da tu nema pomoi.
Kad se Nunan ponovo usudio da podigne pogled, Majmunice vie
nije bilo u sobi a Guta je sedela nepomino, usta su joj bila malko
otvorena i na cigareti u njenoj ruci je rastao krivi stubi sivog pepela.
Onda je on gurnuo prema njoj au i rekao:
- Napravite mi jo jednu porciju... a i sebi napravite. Pa da
popijemo.
Pepeo je pao sa cigarete, ona je pogledala gde da baci opuak i
bacila ga u sudoperu.
- Zato? - rekla je. - Ne razumem, ta smo mi kome krivi? Pa nismo
mi najgori u ovom gradu...
Nunan pomisli da e ona zaplakati, ali ona nije zaplakala - otvorila
je friider, izvadila votku i sok i skinula sa police drugu au.
- Nemojte gubiti nadu - rekao je Nunan. - Nema na svetu nita to
se ne bi moglo popraviti. I, verujte mi, Guta, ja imam veze, i uiniu sve
to se moe...

U tom trenutku on sm je verovao u to to je govorio, i premetao je

po glavi imena, veze i gradove, i ve mu se uinilo kao da je za sline
sluajeve ve uo, i kao da se sve sreno zavrilo, treba samo da se
priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zato je doao
ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zato se sprijateljio sa Gutom,
i nije vie hteo da misli ni o emu, odagnao je od sebe sve misli, seo
udobnije, opustio se i samo ekao da mu Guta d pie.
Tada se u hodniku zaue spori koraci, lupkanje, i odvratan,
posebno ovog asa, Barbridev glas je prounjkao:
- Ej, Rii! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraa... Ja to ne bih
tako ostavio...
I Redrikov glas:
- uvaj proteze, Leinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja
moram da veeram.
Barbrid:
- Uh, ne smem ni da se naalim...
Redrik:
- Nas dvojica smo zavrili sa alom. I taka. Gubi se, ne zadravaj
me vie!
Otvorila su se vrata, glasovi su postali tii - oigledno, izili su i
govorili na stepenitu. Barbrid je rekao neto u pola glasa, a Redrik mu
je odgovorio: "Dosta, zavrili smo o tome!" Opet Barbridevo mrmljanje
i otri Redrikov glas: "Rekao sam - dosta"! Vrata su se zalupila, zauli su
se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik uhart.
Nunan je ustao i zakoraio mu u susret, i oni vrsto stegoe jedan
drugom ruke.
- Znao sam da si to ti - rekao je Redrik, gledajui Nunana jasnim
zelenim oima. - Au, ali si se ugojio! Sigurno visi po barovima i loe
pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju,
treba da vas stignem...
- Nismo jo ni poeli - rekao je Nunan. - Tek smo se spremali. A i
ko bi od tebe pobegao!
Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i
rekao:

- E, pa, sad emo da vidimo, ko e koga stii i prestii! Idemo,

idemo, neemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam veeru...
Redrik je otvorio vrata friidera i sagnuo se, a kad se uspravio u
ruci je drao flau sa arenom etiketom.
- Treba da proslavimo ovo! - rekao je. - Da doekamo kako
dolikuje naeg najboljeg prijatelja, Riarda Nunana, koji ne naputa
prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi. teta samo to
nije tu Imalin...
- Pa nazovi ga - predloio je Nunan.
Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.
- Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!
Prvi je uao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.
- Slaviemo, tata! - rekao je nepominom starcu. - Ovo je Riard
Nunan, na prijatelj! Dik, ovo je moj otac, uhart-stariji...
Riard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno
razvlaei usta u irok osmeh, pozdravljajui rukom i obraajui se
kopiji:
- Drago mi je, mister uharte. Kako ste?... A mi se ve znamo,
Rede - obratio se uhartu-mlaem, koji je traio ae u baru. - Jednom
smo se ve videli; istina, nakratko...
- Sedi - rekao mu je Redrik, pokazujui glavom fotelju preko puta
starca. - Ako mu se obraa - govori glasnije; on skoro nita ne uje. Stavio je ae na sto, odvio zatvarae flaa i rekao Nunanu: - Sipaj. Tati
samo malo, tek na dno...
Nunan je bez urbe sipao pie u ae. Starac je sedeo sve u istoj
pozi, gledajui u zid. I uopte nije reagovao kad mu je Nunan primakao
au. A Nunan se ve sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra,
strana i alosna. Igru je zapoeo Redrik, a on se ukljuio u nju, kao to
se celog ivota ukljuivao u tue igre, i strane, i alosne, i sramne, i
divlje i mnogo opasnije nego to je ova. Redrik je podigao svoju au i
rekao: "Da popijemo?" I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a
Redrik je kucnuo svojom aom Nunanovu i rekao: "Pijmo, pijmo..."
Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmeio se, pa su ispili.
Redrik je, blistavih oiju, govorio veselo i pomalo izvetaeno:

- Gotovo je! Zatvor mene vie nee videti. Kad bi ti znao, kako je
lepo kod kue! Para imam, i ve sam bacio oko na jednu kuu, sa vrtom,
kao kod Leinara Barbrida... Zna li da sam hteo da se odselim odavde?
To sam u zatvoru odluio. ta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek'
ide sve do avola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u
zatvoru, zabranili iseljavanje! ta, da nismo postali zarazni za ove dve
godine?...
On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajui
viski i ubacujui saoseajne psovke i retorika pitanja, a onda je poeo
da ispituje Redrika o kui - gde je, kakva je, koliko kota? - i uao u spor
sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kua skupa i na loem mestu,
izvadio je belenicu, poeo da je lista i da ita adrese naputenih kua
koje e vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga nee kotati nita ako
preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatrai kompenzaciju.
- Vidim, ve si poeo da se bavi i nekretninama - rekao je Redrik.
- Ja se bavim svime pomalo - odgovorio je Nunan i namignuo.
- Znam, uo sam za tvoje poslove!
Nunan je iskolaio oi, stavio prst na usne i pokazao glavom prema
kuhinji.
- Mani se, svi znaju za to - rekao je Redrik. - I ta ima veze - novac
ne smrdi! Sad sam to i ja dobro shvatio... A ta si odabrao Koatog
Kauu za upravnika - umro sam od smeha kad sam to uo! Pustio si
lisicu u kokoarnik... Pa on je psihopata; znam ga odavno!
Uto je starac lagano, drvenim pokretom, kao ogromna lutka,
podigao ruku sa kolena i sa drvenim treskom spustio je na sto pored
svoje ae. Ruka je bila tamnoplaviasta, skvreni prsti su je inili nalik
kokoijoj kandi. Redrik je uutao i pogledao ga, promenivi se u licu i
Nunan je sa najveim zaprepaenjem ugledao na tom roavom,
grabljivom licu pravu, istinsku ljubav i nenost.
- Pij, tata, pij - neno je rekao Redrik. - Samo malo, za zdravlje...
Nita se ti ne sekiraj - rekao je u p glasa Nunanu i zavereniki
namignuo. - Ve e on stii do te ae...
Gledajui ga, Nunan se setio kako je bilo kad su Bojdovi laboranti
doli po ovu kopiju. Laboranata je bilo dvojica, krupni, snani sportski
tipovi, i bio je tu lekar iz gradske bolnice sa dvojicom bolniara, takoe

krupnim i snanim ljudima, naviknutim da tegle nosila i smiruju ludake.

Posle je jedan od laboranata ispriao da "onaj rii" u poetku kao da nije
shvatio o emu je re, pustio ih je u stan, dao da vide oca i verovatno bi
starog tako i odneli, zato to je Redrik, izgleda, verovao da ga voze u
bolnizu na leenje. Ali oni mamlazi bolniari, koji su za vreme razgovora
stajali u hodniku i gledali Gutu dok pere prozore u kuhinji, uzeli su
starca, kad su ih pozvali, kao kladu - povukli su ga i ispustili na pod.
Redrik se razljutio ali uto je istupio lekar, jo vei mamlaz, i poeo
detaljno da objanjava ta e biti sa starim. Redrik ga je sluao minut ili
dva, a onda je bez ikakvog upozorenja eksplodirao kao atomska bomba.
Laborant koji je to priao ni sam ne zna kako se naao na ulici. Rii avo
je bacio niz stepenice svu petoricu - bukvalno nijedan nije siao svojim
nogama. Svi su oni, po reima laboranta, izleteli iz zgrade kao ulad iz
topa. Dvojica su ostali na ploniku onesveteni, a ostale je Redrik jurio
etiri kvarta, posle ega se vratio do institutskog vozila i porazbijao mu
sva stakla, poto ofera odavno u njemu nije bilo, on je zbrisao im je
video ta se dogaa sa onom petoricom...
- Tu, u jednom baru, pokazali su mi novi koktel - govorio je
Redrik, sipajui viski. - Zove se "Vetije pihtije"; posle u ti to
napraviti, kad veeramo. To ti je, burazeru, takva stvar da je opasno po
ivot ako se pije na prazan stomak; ruke i noge se oduzmu od samo jedne
ae... Svialo se to tebi ili ne, ali veeras emo proslaviti tvoju posetu.
Setiemo se starih dobrih vremena, setiemo se "Bora"... Jadni Erni jo
uvek sedi u zatvoru, zna? - Ispio je viski, obrisao usne nadlanicom i
upitao nemarno: - A u Institutu se jo nisu prihvatili "vetijih pihtija"?
Zna, ja sam malo zaostao od najnovijih dostignua u nauci...
Nunan je dobro znao zato Redrik skree razgovor na tu temu.
Pljesnuo je dlanom po nozi i rekao:
- Hej, pa ti i ne zna ta je sve bilo sa tim "vetijim pihtijama"!
Jesi li uo za Kariganovu laboratoriju? To ti je jedna privatna firma... E,
oni su dobili jedan kontejner sa "vetijim pihtijama"...
Nunan je ispriao o katastrofi, o skandalu, o tome kako nisu nali
krivca ni utvrdili kako je firma dola do kontejnera, a Redrik je sluao
toboe rasejano, coktao jezikom, klimao glavom, a onda odluno sipao
jo viskija u ae i rekao:

- Tako im i treba; dobili su ta su traili...

Pili su. Redrik je pogledao "tatu", miii na licu mu opet zaigrae,
on prui ruku i primakne au blie skvrenim prstima, i prasti se
odjednom razdvojie i opet skupie, epavi au.
- Tako e biti bre - rekao je Redrik. - Guta! - povikao je. - Hoe li
nas jo dugo muiti glau?... To se ona zbog tebe trudi - objasnio je
Nunanu. - sigurno sprema tvoju omiljenu salatu, sa sipama, video sam da
ih je odavno kupila... A inae, ta se radi u Institutu? Jeste li pronali
neto novo? Pria se da sad tamo sve obavljaju automati, samo malo ta
pronalaze u Zoni...
Nunan je uzeo da pria o Institutu, i dok je on govorio kod stola se
pored starca-kopije neujno stvorila Majmunica, stajala tako, spustivi
ne sto dlakave ruice, a onda se odjednom sasvim prirodnim detinjim
pokretom priljubila uz starca i spustila glavu na njegovo rame. A Nunan
je, nastavljajui da blebee, pomislio, gledajui u ta dva udovina
izdanka Zone: gospode, ta jo nee biti?! ta jo treba da nam se desi,
da bismo se najzad trgli? Zar nam je i ovo malo?... A znao je, da je malo.
Znao je, da milijarde ljudi nita o svemu tome ne znaju i nee da znaju, a
ako i saznaju, zgraavae se desetak minuta i opet e se vratiti obinim,
svakodnevnim brigama. Treba da odem odavde, pomislio je besno. Do
avola sa Barbridem, do avola sa Lemhenom... do avola sa ovom od
boga prokletom porodicom!...
- ta zuri tako u njih? - poluglasno je upitao Redrik. - Ne brini se,
to njoj nita ne kodi. ak naprotiv - kau da od njih znai zdravlje...
- Da, uo sam - rekao je Nunan suvog grla i ispraznio au.
Ula je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku
srebrnu iniju sa Nunanovom omiljenom salatom.
I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce,
jednim pokretom podigao au i istresao sadrinu u otvorena usta.
- E, svaka ast! - rekao je Redrik oduevljeno. - E, to emo da se
napijemo!

Redrik uhart, 31 godina.

Tokom noi se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo ve
sasvim hladno. Ili su prunim nasipom, gazei po istrunulim pragovima
izmeu zaralih ina, i Redrik je gledao kako na konoj jakni Artura
Barbrida blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koraao lako i veselo,
kao da za njima nije bila teka i naporna no od koje je jo i sad
podrhtavala svaka ilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog
breuljka, koje su proveli u munom polusnu, priljubivi se leima jedan
uz drugog radi topline i ekajui da otpuzi bujica "zelenila" koja je tekla
s obe strane breuljka i gubila se u jaruzi.
Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je
naletala na ine tekim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena
kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra ra a zdesna, iz movare, dopirao
je i smrad trulei. Nita osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da
se s obe strane pruaju niski breuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u
magli kriju se planine. I jo je znao da e, kad izie sunce i nestane
magle, negde levo ugledati ostatke sruenog helikoptera, a napred na
pruzi vagonete, i tek tada e poeti pravi posao.
Redrik je u hodu zavukao ruku izmeu lea i ranca i zabacio ranac
navie, da mu ivica balona sa helijumom ne ulja lea. Teko je to ubre,
kako u sa njim da puzim? Kilometar i po etveronoke... Dobro,
stalkeru, ne kukaj, znao si kako e biti. Na kraju puta eka te pola
miliona - vredi da se oznoji. Pola miliona nije mala stvar, a? avola u
im dati za manje od pola miliona. I avola u dati Leinaru vie od
trideset hiljada. A ovom klincu... njemu - nita. Ako je matori nitkov
govorio istinu, onda za klinca nee biti nita.
Ponovo je pogledao u Arturova lea i neko vreme kiljei
posmatrao kako ovaj lako koraa preko dva praga odjednom, visok,
irokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre,
poskakuje u ritmu koraka. Sam je traio da ide, mrzovoljno je mislio
Redrik. Sm. I ta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile

u oima... "Povedite me, mister uharte! Razni su me ve zvali da idem

sa njima, ali oni nisu nizata, hteo bih samo sa vama. Iao bih sa ocem...
ali kad on vie ne moe." Redrik je naporom volje prekinuo seanje na
to. Muno mu je bilo da razmilja o tome i moda je zato poeo da misli
o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari - lutka,
prazna kutija, a ne ena. Kao, seao se, dugmad na majinoj bluzi ilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poeli da ih uzme u usta i sisa
u oekivanju nekakve izvanredne slatkoe, i on ih je uzimao u usta i
sisao, i svaki put bi se strano razoarao, i svaki put bi zatim zaboravio
na to razoaranje, ak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje
sopstvenom pamenju im bi ih samo ponovo ugledao.
A moda ga je njegov stari smiljeno poslao, pomislio je za Artura.
Eno, lepo mu se ocrtava pitolj u zadnjem depu... Ali, teko da je tako.
Leinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema ale. Da sam gadan u
Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su
me na kolenima preklinjali... A pitolje svi oni nose sa sobom prvi put.
Prvi i poslednji. Zar e mu zaista biti poslednji put? Da, bie. Ako je
njegov tatica u pravu, bie mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica
znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim
protezama, sinia svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da
ispred njih ima neto, i to nedaleko, na trideset-etrdeset metara.
- Stoj - rekao je Arturu.
Momak je posluno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlini prosto se ukoio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako
spustio na zemlju. Redrik stade pored njega. Pruga se ovde primetno
sputala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, neeg je bilo.
Neto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjuio
vazduh. Da. Bezopasno je.
- Idemo - rekao je tiho, saekao da Artur krene i poao za njim.
Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, istu kou
obraza i odluno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.
Zali su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle jo nekoliko
sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.
- Dobro - rekao je Redrik i poeo svlaiti ranac. - Sedi gde stoji.
Pauza.

Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored

drugog na zaralu inu. Redrik je otvorio jedan od pregradaka ranca,
izvadio zamotuljak sa hranom, termos sa kafom i, dok je Artur vadio iz
zamotuljka sendvie i postavljao ih na ranac, izvukao je iz unutranjeg
depa pljosku, odvio ep i, zatvorivi oi, popio nekoliko malih gutljaja.
- Hoe malo? - ponudio je Arturu. - Za hrabrost.
Artur je uvreeno odmahnuo glavom.
- Za hrabrost mi to ne treba, mister uharte - rekao je. - Radije u
kafu, ako dozvoljavate. Ovde je ba mokro, zar ne?
- Jeste - sloio se Redrik. Vratio je pljosku u dep, odabrao sendvi
i poeo da jede. - Kad se magla razie videe da je svud okolo prava
movara. Ranije se ovuda nije moglo proi od komaraca...
Uutao je i sipao sebi kafu. Kafa je bila vrua, jaka i slatka: sad mu
je prijala ak bolje nego konjak. Kafa ga je podsetila na dom i na Gutu.
Na Gutu u kunoj haljini, tek ustalu iz kreveta, sa utisnutim tragom od
jastuka na licu. Kog avola sam ulazio u ovo, pomislio je. Pola miliona...
A ta e mi tih pola miliona? Da neu i ja da kupim restoran za te pare?
Pare su oveku potrebne da ne bi mislio na njih. To je tano. Dobro je to
Dik rekao. Imam svoju kuu, imam svoj vrt, bez posla u Harmontu ne
mogu da ostanem... Navukao me leinar k budalu...
- Mister uharte - odjednom se javio Artur, gledajui ustranu. - Vi
stvarno mislite da ta stvar ispunjava elje?
- Kojeta! - rasejano je odgovorio Redrik i ukoio se sa oljicom
podignutom do ustiju. - A otkud ti zna po koju stvar mi idemo?
Artur se zbunjeno nasmejao, provukao rukom kroz kosu i
odgovorio:
- Pa eto, dosetio sam se!... Ve i ne znam, ta me je navelo na tu
misao... Pa, kao prvo, ranije je otac sve vreme govorio o toj Zlatnoj
kugli, a u poslednje vreme je prestao i poeo esto da navraa do vas, a
meni je jasno da vi niste nikakvi prijatelji, ta god otac govorio o tome...
A onda, postao je nekako udan u poslednje vreme... - Artur se opet
nasmejao i zavrteo glavom, seajui se neeg. - A sve sam shvatio kad
sam vas obojicu video kako isprobavate izvan grada ovaj mali diriabl...
- potapao je dlanom po rancu, gde je bio spremljen mali diriabl. Iskreno govorei, pratio sam vas tada i kad sam video kako podiete

vreu sa kamenjem i vuete je nad zemljom, sve mi je bilo jasno. Koliko

ja znam, u Zoni nije ostalo vie nita teko osim Zlatne kugle. - Artur je
zagrizao sendvi, poeo da vae i zamiljeno rekao punih ustiju: - Ne
znam samo, kako ete je zakaiti, ona je sigurno glatka...
Redrik ga je gledao preko olje i razmiljao koliko se oni, otac i
sin, razlikuju. Nisu imali nita zajedniko. Ni lice, ni glas, ni duu.
Leinarev glas je promukao, neprijatan, podlaki nekako, ali kada je
govorio o ovome nije ga se moglo ne sluati. "Rii - govorio je on tada,
nagnuvi se preko stola - pa ostali smo samo nas dvojica, a na dvojicu
dve noge i obe su tvoje... Kome da poverim, ako ne tebi? Pa to je,
moda, ono najvrednije to postoji u Zoni! Neu valjda da je ostavim
onim istuncima sa njihovim automatima! Pa ja sam je naao, ja! Koliko
naih je tamo usput stradalo! A naao sam je ja! uvao sam je za sebe;
istina. Ni sad je nikom ne bih dao ali, kao to vidi, sad vie ne mogu do
nje... Osim tebe - nikome je ne bih dao! Koliko utokljunaca sam vodio
sa sobom, celu kolu stalkera sam otvorio, ali ne mogu oni, nisu za to...
Dobro, ne mora ti da veruje u nju. Ti uzmi novac. Meni daj koliko
hoe; znam da me nee prevariti... A ja u, moda, vratiti noge! Noge
bih mogao da vratim, razume?! Zona mi je uzela noge - moda e mi ih
ona i vratiti..."
- ta? - upitao je Redrik, trgnuvi se.
- Upitao sam, mogu li da zapalim jednu?
- Da - odgovorio je Redrik. - Zapali, zapali... I ja u.
Iskapio je olju, izvadio je cigaretu i, gnjeei je meu prstima,
zagledao se u maglu koja se razilazila. Budala, pomislio je. Naisto je
poludeo. Noge da mu vrati Zona...
Od svih tih razgovora nakupio mu se na dui nekakav talog. I sa
vremenom nije iezavao, nego se sve skupljao i rastao. Redrik nije
mogao da shvati ta je to i smetalo mu je, kao da se neim zarazio od
Leinara, ali ne nekom gadou, ve naprotiv... Snagom, ta li? Ne, nije
to bila snaga. Pa ta je onda? Dobro, rekao je sebi. Hajde ovako:
pretpostaviemo da ja uopte nisam doao ovamo. Sasvim sam se ve
spremio, uzeo ranac, i onda se neto desilo... uhapsili me, na primer. Da
li bi to bilo loe? Naravno da bi bilo. A zato? Zato to bih izgubio
novac? Ne, nije stvar u novcu... Zato to bi to blago inae palo u ruke

onih gadova, Promuklom i Mravom? U tome ve ima neto. Loe se

oseam pri pomisli na to. A s druge strane, ta me se to tie? Svejedno e
na kraju sve njima pasti u ruke...
- Br-r-r... - Artur se stresao. - Probija do kosti. Mister uharte,
mogu li sad dobiti jedan gutljaj?
Redrik utke izvadi pljosku i prui mu je. A nisam otprve pristao,
pomislio je. Dvadeset puta sam rekao Leinaru da se nosi, a dvadeset
prvi put sam ipak pristao. Nekako vie nisam mogao. I poslednji na
razgovor je ispao svim kratak i poslovan. "Zdravo, Rii. Doneo sam ti
mapu. Moda, ipak, da pogleda?" Ja ga pogledah u oi, a oi su mu kao
gnojni irevi - ute sa crnom takom, i ja rekoh: "Daj". I gotovo. Seam
se da sam tada bio pijan, cele nedelje sam pio, na dui mi je bilo
odvratno... Ah, do avola, sad je svejedno! Krenuo sam i gotovo. Zato
me to toliko mui? Da se nisam uplaio?...
Trgnuo se. Dugaak kripavi jecaj iznenada dopre do njih iz magle.
Redrik je skoio kao oparen, a za njim i Artur. Ali ve je opet zavladala
tiina, uo se samo ljunak koji se niz nasip otkotrljao ispod njihovih
nogu.
- To mora da se ruda slegla - neuvereno, s naporom izgovarajui
rei, proaputao je Artur. - Vagoneti sa rudom... stoje tu dugo.
Redrik je gledao pravo pred sebe i nita nije video. Setio se. Bilo je
to nou. Probudio se od istog ovakvog zvuka, jezivog i dugakog,
premirui kao u snu. Ali nije bio san. To se tako oglasila Majmunica
sedei na svom krevetu pored prozora. Guta se takoe probudila i
epala Redrika za ruku, on je oseao njeno golo rame koje se u trenutku
prekrilo znojem, i tako su leali i sluali, a kad je Majmunica zautala i
legla, on je saekao jo malo a onda ustao, spustio se u kuhinju i
odjednom popio pola flae konjaka. Od te noi je poeo da pije.
- Ruda - govorio je Artur. - Ona se tako slee sa vremenom. Od
vlage, od erozije, iz raznih drugih razloga...
Redrik pogleda Arturovo prebledelo lice i opet sede. Cigareta mu je
ispala iz ruke; on zapali novu. Artur je stajao jo malo, bojaljivo
gledajui okolo, a onda je i on seo pa rekao:
- Znam da se pria, da u Zoni neko ivi. Neki ljudi. Ne doljaci,
nego ba ljudi. Navodno ih je Poseta zatekla ovde, i oni su mutirali...

prilagodili su se na nove ivotne uslove. Jeste li uli neto o tome, mister

uharte?
- Jesam - odgovorio je Redrik. - Ali oni ne ive ovde. ive u
planinama, na severozapadu. Nekakvi stoari.
Sad znam ime me je Leinar zarazio, pomislio je. Zarazio me je
svojim ludilom. Eto, zato sam doao ovamo. Eto ta mi je potrebno...
Neko udno i novo oseanje polako ga je ispunilo. A znao je, da to
oseanje zapravo uopte nije novo, odavno se ve ono ugnezdilo negde u
njemu, ali tek sad ga je postao svestan i stvari su dole na svoje mesto. I
ono, to mu se ranije inilo glupou, ludakim buncanjem podetinjenog
starca, preobratilo se sada u jedinu njegovu nadu, jedini smisao ivota,
zato to je tek sad shvatio: jedino to mu je jo ostalo na svetu, jedino
radi ega je iveo poslednjih meseci, bila je nada u udo. On je, budala,
odbacivao tu nadu, gazio ju je, podsmevao joj se, propijao ju je, zato to
je tako nauio, zato to nikad u ivotu, od detinjstva, nije mogao da
rauna ni na koga osim na sebe samog, i zato to mu se od detinjstva to
oslanjanje na sebe samog ogledalo u koliini zelembaa koje bi uspevao
da ugrabi, iupa, istrgne od ravnodunog haosa koji ga je okruivao.
Tako je bilo oduvek i tako bi bilo i dalje, da se nije najzad naao u takvoj
jami iz koje ga ne mogu izvui nikakvi zelembai, a ne vredi vie
raunati ni na svoje mogunosti. A sad ga je ta nada - i to ve ne nada,
nego uverenost u udo - ispunila do kraja, i on se ve udio kako je
ranije mogao iveti u takvoj crnoj, bezizlaznoj tami... Nasmejao se i
potapao Artura po ramenu.
- ta je, stalkeru - rekao je. - Jo emo se mi izvui iz ovoga.
Artur ga je zaueno pogledao, nesigurno se osmehujui. A Redrik
je zguvao mastan papir od sendvia, bacio ga pod vagonet i prilegao na
ranac, oslonivi se laktom.
- Dobro - rekao je. - A ako pretpostavimo, da ta Zlatna kugla
stvarno... ta bi ti poeleo?
- Znai, vi ipak verujete u to? - brzo je upitao Artur.
- Nije vano da li ja verujem ili ne. Odgovori na pitanje.
Odjednom ga je strano zanimalo da uje ta bi mogao da trai od
Zlatne kugle ovakav jedan momak, klinac jo, dojueranji kolarac, i on

je sa veselom radoznalou gledao kako se Artur mrti, skuplja usne,

baca pogled na njega i odmah krije oi.
- Pa, naravno, noge za oca... - najzad je progovorio Artur. - I da kod
kue sve bude u redu...
- Lae, lae - dobroduno ree Redrik. - Pazi: Zlatna kugla
ispunjava jedino skrivene elje, one to, ako se ne ispune, ostaje ti samo
da se obesi.
Artur Barbrid je pocrveneo, ponovo bacio pogled na Redrika i
istog asa oborio oi a onda pocrveneo jo jae. Redrik se smekao
gledajui ga.
- Jasno mi je - rekao je gotovo neno. - Dobro, to nije moja stvar.
Zadri je za sebe... - A onda se setio pitolja i pomislio da treba raistiti
i to pitanje dok jo ima vremena. - ta ti je to u zadnjem depu? - upitao
je nezainteresovano.
- Pitolj - nevoljno je rekao Artur i ugrizao se za usnu.
- A ta e ti?
- Da pucam! - rekao je Artur izazivaki.
- Mani se ti toga - strogo je rekao Redrik i seo pravo. - Daj mi ga.
U Zoni nema u koga da se puca. Daj ga.
Artur je hteo neto da kae ali je outao, zavukao ruku iza lea,
izvadio vojniki kolt i pruio ga Redriku, drei ga za cev. Redrik je
uzeo pitolj za toplu hrapavu drku, bacio ga malo uvis, uhvatio i rekao:
- Ima li nekakvu maramicu? Daj da zamotam.
Uzeo je od Artura maramicu, istu, mirisala je na kolonjsku vodu,
zamotao pitolj i stavio ga na inu.
- Neka zasad ostane ovde - objasnio je. - Ako d bog, proi emo
ovuda u povratku pa emo ga pokupiti. Moda e nam stvarno trebati da
se branimo od patrola...
Artur je snano zavrteo glavom.
- Ma nisam ga ja zato poneo - rekao je sa negodovanjem. - Stavio
sam samo jedan metak. Ako bi... ako bi, kao sa ocem...
- Vidi ti njega... - otegao je Redrik, gledajui iznenaeno u Artura. E, onda se ne brini. Ako bude kao sa tvojim ocem ja u te ve dovui
doovde. To ti obeavam... Gledaj, svie!

Magla se rasejavala naoigled. Na nasipu je uopte vie nije bilo, a

dole i dalje mlenobela magla je padala na tle i topila se; kroz nju su
izbijali okrugli nakostreeni vrhovi breuljaka, a meu breuljcima se
ponegde ve videla neravna povrina oroene movare sa retkim
vrbakom, a na horizontu, iza bregova, jarko-uto blesnue vrhovi
planina, a nebo nad njima bilo je jasno i plavo. Artur se osvrnuo preko
ramena i tiho oduevljeno uskliknuo. Redrik je takoe pogledao. Na
istoku su planine izgledale crne, a nad njima je plamtela dobro znana
ilibarska zora - zelena zora Zone. Redrik je ustao, otiao iza vagoneta,
seo stenjui na nasip i gledao kako se ona brzo gasi, zeleno preplavljeno
ruiastim, a onda se narandasti rub sunca stao pomaljati iza planine i
odmah su se od bregova pruile ljubiaste senke - sve je postalo otro,
reljefno, vidljivo kao na dlanu, i pravo pred sobom, na oko dvesta
metara, Redrik vide helikopter. Helikopter je, oigledno, pao u sam
centar "vetrometine" i cela kabina je pretvorena u metalnu palainku,
samo je rep ostao ceo, mada malko savijen, i kao crna kuka je trao
izmeu dva breuljka, a i stabilizacioni propeler je ostao itav i dobro se
ulo kako kripue, ljuljajui se na povetarcu. "Vetrometina" je bila vrlo
jaka, nije izbila ni ozbiljnija vatra prilikom pada, i na spljotenom metalu
jasno se video crveno-plavi grb kraljevske vojne avijacije, koji Redrik
ve toliko godina nije video i skoro da je zaboravio kako izgleda.
Onda se Redrik vratio do ranca, izvadio mapu i rairio je na
stvrdnutoj rudi u vagonetu. Rudokop se odavde nije video - zaklanjao ga
je breuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na vrhu. Taj breuljak je
trebalo obii zdesna, udolinom izmeu njega i drugog breuljka koji se
takoe dobro video odavde: sasvim ogoleo, sa odronjenim crvenkastim
kamenjem niz celu padinu.
Svi orijentiri su se poklapali ali Redrik nije bio zadovoljan.
Dugogodinji instinkt stalkera estoko se bunio protiv same pomisli,
neprirodne, apsurdne, da se staza trasira izmeu dva bliska uzvienja.
Dobro, pomislio je Redrik, to emo jo videti. Na licu mesta bie sve
jasnije. Put do te udoline je vodio kroz movaru, po otvorenom i ravnom
tako da je odavde izgledalo bezopasno, ali, pogledavi malo bolje,
Redrik meu humkama razabere nekakvu tamnosivu mrlju. On pogleda
na mapu. Tamo je bio ucrtan krsti i grubim slovima je upisano:

"Dripac". Crvena linija staze vodila je desno od krstia. Nadimak mu je

bio nekako poznat, ali ko je bio taj Dripac, kako je izgledao i kad je
nastradao, to Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se, zato, neeg
drugog: "Bor" pun dima, ogromne crvene ruerde koje steu ae sa
piem, gromki smeh, razjapljene utozube eljusti - fantastino stado
titana i giganata koji su se skupili na pojilu; jedna od najivljih
uspomena iz detinjstva - prvi dolazak u "Bor". ta sam ja ono tada
doneo? "Praznu kutiju", valjda. Pravo iz Zone, mokar, gladan, napola
izbezumljen, sa rancem o ramenu, upao sam u tu krmu, tresnuo ranac na
ank ispred Ernesta, zlobno se kezei i obazirui izdrao sam bujicu
poruga i pogrda, saekao da Ernest - tad je on jo bio mlad, i uvek sa
leptir-manom - odbroji zelembae... ne, tad jo nisu bili zelembai, tad
su novanice jo bile kvadratne, kraljevske, sa nekom polugolom
enskom u ogrtau i uokvirenu vencem... saekao sam, paljivo stavio
novac u dep i neoekivano za samog sebe dohvatio teku pivsku kriglu
sa stola i iz zamaha raspalio njome po najblioj faci koja se cerekala...
Redrik se osmehnuo za sebe i pomislio: moda je to ba i bio taj Dripac?
- Zar se sme ii izmeu bregova, mister uharte? - u pola glasa
upita Artur. On se prikrao i takoe gledao u mapu.
- Videemo - rekao je Redrik, i dalje gledajui u mapu. Na mapi su
bila jo dva krstia - jedan na padini brega sa drvetom, drugi - na onom
crvenom odronu. Pudla i Cvikera. Staza je vodila udolinom izmeu. Videemo - ponovio je, sloio mapu i stavio ju je u dep. Pogledao je
Artura. - Stavi mi ranac na lea... Nastaviemo, kao i dosad - rekao je,
nametajui ranac i kaieve. - Ti ide ispred, tako da te drim na oku. Ne
osvri se, nego dobro naulji ui. Moje nareenje je zakon. I samo da
zna, moraemo mnogo da puzimo pa nemoj da se uva blata - ako ja
kaem da skae u blato, ima da skae glavake bez razgovora...
Zakopaj tu jaknu. Jesi li spreman?
- Spreman sam - rekao je Artur muklo. Sad ga je obuzelo uzbuenje
i trema. Obrazi rumeni kao nikad.
- Prvi pravac - onamo - Redrik je otro mahnuo rukom prema
najbliem breuljku stotinak metara od nasipa. - Jasno? Idemo.
Artur je grevito uzdahnuo i, prekoraivi inu, poeo silaziti
postrance sa nasipa. ljunak se umno kotrljao za njim.

- Lake malo - ree mu Redrik. - Ne uri nam se toliko.

On poe oprezno da se sputa za Arturom, po navici reguliui
inerciju tekog ranca miiima nogu. Krajem oka sve vreme je pratio
Artura. Uplaio se momak, pomislio je. I treba da se boji. Moda neto
predosea. Ako ima instinkt kao njegov stari, onda ima i ta da
predosea... Kad bi ti, Leinaru, znao kako je ispalo. Kad bi znao, da te u
jednom nisam posluao. "Ali ovo mesto, Rii, sm nee proi. Hoenee morae nekog da povede sa sobom. Mogu ti dati nekog od
svojih, nekog koga nije teta..." Eto, nagovorio me je.
Prvi put u ivotu pristao sam na takvo neto. Ali dobro, pomislio je.
Moda e ipak moi bez toga, pa nisam ja Leinar Barbrid, snai u se
ve nekako.
- Stoj! - naredio je Artur.
Momak se zaustavio do lanaka u mutnoj vodi. Dok se Redrik
sputao movara ga je uvukla govoto do kolena.
- Vidi li onaj kamen? - upitao je Redrik. - Eno, pod onim bregom.
Teraj na njega.
Artur krene napred. Redrik ga pusti na desetak koraka pa se uputi
za njim. Movara im je makala pod nogama. Bila je to mrtva movara ni komaraca, ni aba, ak se i vrbak ovde osuio i istrunuo. Redrik je po
navici gledao na sve strane, ali zasad se sve inilo mirno. Breuljak im se
polako pribliavao, zaklonio jo uvek nisko sunce a onda i itav istoni
deo neba. Kod kamena se Redrik osvrnuo prema nasipu. Pruni nasip je
bio jarko obasjan suncem, na njemu je bila kompozicija od desetak
vagoneta, ali nekoliko vagoneta je skliznulo sa ina i lealo na boku a
nasip pod njima je bio prekriven ispalom crvenom rudaom. Jo dalje,
prema klancu, severno od kompozicije, vazduh je nad inama mutno
treperio i prelivao se, i povremeno su se u njemu pojavljivale i gasnule
malene duge. Redrik je pogledao na to treperenje, otpljunuo gotovo
nasuvo i okrenuo se.
- Dalje - rekao je, i Artur okrete prema njemu nervozno lice. - Vidi
li one krpe? Ma ne tamo! Onamo, desno...
- Da - rekao je Artur.
- E, vidi, to je bio neki tip po nadimku Dripac. Bio pa ga nema.
Nije sluao starije i sad njegovi ostaci lee tamo specijalno zato, da bi

pokazali pametnim ljudima put. Odmeri dva prsta desno od tog Dripca...
Jesi li? Ima orijentir? Otprilike tamo, gde je vrbak malo gui... Krei u
tom pravcu.
Sad su ili paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom vode je pod
nogama bilo sve manje i uskoro su koraali po suvoj zemlji koja se
ugibala. A prema mapi ovde je movara, pomislio je Redrik. Mapa je
zastarela, Barbrid odavno ovde nije bio pa je zastarela. Ne valja.
Naravno, lake je ii po suvom, ali bolje nekako da je ovde jo uvek ona
movara... Vidi ga kako pacira, pomislio je o Arturu. Kao kroz glavnu
ulicu.
Artur se, oigledno, ohrabrio i sad je iao punim korakom. Jednu
ruku je zavukao u dep, a drugom je mlatarao po vazduhu, kao u etnji.
Onda Redrik stavi ruku u dep, izabere jednu maticu od dvadesetak
grama i, nanianivi, poalje mu je pravo u potiljak. Artur je jauknuo,
uhvatio se rukama za glavu i pao na suvu mrtvu travu. Redrik stade nad
njim.
- Eto, ba tako u Zoni prolaze neoprezni - rekao je pounim tonom.
- Nije ti ovo korzo, i nismo nas dvojica izili u etnju.
Artur se polako podigao. Lice mu je bilo belo kao kreda.
- Je l' ti jasno? - upitao je Redrik.
Artur je progutao knedlu i klimnuo glavom.
- E, onda dobro. Ali sledei put e dobiti po zubima. Naravno, ako
jo bude iv. Krei!
A od njega bi mogao biti dobar stalker, pomislio je Redrik. Zvali bi
ga, sigurno, Lepi Ari. Imali smo mi ve jednog "Lepog" - Lepog
Diksona, danas zvanog Pacov. Jedini stalker koji je upao u "mlin za
meso" i preiveo. Imao je sree. On, naivina, jo uvek veruje da ga je to
Barbrid izvukao iz "mlina". Jeste, malo sutra. Iz "mlina za meso" ne
moe se niko izvui... Ali izvukao ga je iz Zone, to je tano. Izvrio
Barbrid plemeniti podvig. Ali ne to je hteo, ve to je morao. Njegov
stil je ve svima dozlogrdio, pa su mu momci tad rekli direktno: sm
bolje da se i ne vraa. Nekako ba pre toga je i dobio nadimak Leinar, a
u poetku su ga, zbog rasta, zvali Gorila.
Redrik odjednom oseti na levom obrazu jedva primetno strujanje i
odmah, bez razmiljanja, uzvikne:

- Stoj!
On isprui ruku ulevo. Tamo se povetarac oseao jo jae. Negde
izmeu njih i nasipa nalazi se "vetrometina", a moda se prua i samim
nasipom - nisu vagoneti tek tako skliznuli. Artur je stajao kao ukopan,
nije se ak ni okretao.
Da, od njega bi ispao dobar stalker... Ma koji mi je, da nisam poeo
da ga alim? Samo mi jo to fali. Ko je mene ikad alio?... Mada, bilo je
i toga, Kiril. Dik Nunan. Dodue, Nunan mi pomae manje zbog mene
samog, a vie se udvara Guti, ali moda me i ali, kod potenih ljudi to
ne iskljuuje jedno drugo... Samo to ja sad ne smem biti saaljiv. Preda
mnom je izbor: ili - ili... Prvi put je savreno jasno predstavio sebi taj
izbor: ili ovaj momak, ili moja erka. A tu onda nema ta da se bira.
Samo ako je udo mogue, rekao je nekakav glas iznutra, i on je sa
uasom estoko priguio u sebi taj glas sumnje.
Proli su gomilicu sivih prnja. Od Dripca nije nita ostalo, samo je
malko dalje u suvoj travi leala dugaka, sasvim zarala cev minotraga. Tad su jo mnogi koristili minotragae, kupovali su ih ispod
ruke od vojnih intendanata, gledali u te naprave kao u spas sa neba, a
onda su dva stalkera poginula sa njima od podzemnih munja i niko ih
vie nije koristio... Stvarno, ko je bio taj Dripac? Da li ga je Leinar
doveo ovamo ili je sam doao? I kako to da su svi ili do tog rudokopa, a
ja o tome nita nisam uo?... Kako pee sunce! Ako je tako ve od ranog
jutra, ta li e tek biti posle?
Artur, koji je iao nekoliko koraka napred, podie ruku i obrisa
znoj sa ela. Redrik pogleda na sunce. Ono je jo bilo sasvim nisko. I tu
Redrik odjednom shvati da mu suva trava vie ne uti pod nogama kao
ranije, ve da kripue kao suvi sneg, i da vie nije krta i bodljikava kao
ranije, ve mekana i prana - raspadala se u prane krpe pod izmama.
Ugleda i jasno utisnute tragove Arturovih nogu i baci se na zemlju,
viknuvi: "Lezi!"
Pao je licem u travu i ona se rasula pod njegovim obrazom;
kripnuo je zubima od ljutnje na sebe i zlu sreu. Leao je, nastojei da
se ne mie, jo uvek se nadajui da e, moda, proi pored njih, ali znao
je ve da su upali u klopku. Vruina se pojaavala, prekrivala celo telo

kao arav namoen u vrelu vodu, oi mu je oblio znoj i on zadocnelo

vikne Arturu: "Ne mii se! Trpi!" I poe da trpi sm.
On bi i izdrao i sve bi prolo dobro, oznojili bi se samo, ali nije
izdrao Artur. Ili nije uo ta mu je doviknuto, ili se uspaniio, a moda
ga je i jae peklo nego Redrika - tek, prestao je da se kontrolie i slepo,
sa nekim grlenim krikom, pojurio je, sagnut, kuda ga je poterao instinkt natrag, upravo onamo kud se nikako nije smelo beati. Redrik je jedva
stigao da se pridigne i da ga obema rukama epa za nogu, i Artur je
tresnuo o zemlju, podigavi oblak pepela, vrisnuo neprirodno visokim
glasom, utnuo Redrika slobodnom nogom u lice, poeo da se otima, ali
je Redrik, i sam napola izbezumljen od bola, skoio na njega,
priljubljujui se opeenim licem do kone jakne, nastojei da ga prigne
do zemlje, zabije u nju, obema rukama drei za dugaku kosu glavu
koja se trzala i jarosno udarajui vrhovima izama i kolenima po
nogama, po zemlji, po zadnjici. Nejasno je uo stenjanje i jaukanje ispod
sebe, i sopstveni hroptavi glas: "Lezi, budalo, lezi, ubiu te..." A odozgo
je po njemu sve padala eravica i ve je zagorela odea, njeni koni
delovi su pucali i on, zabivi elo u sivi pepeo, pritiskajui grudima
glavu onog prokletog balavca, nije izdrao i zaurlao je iz sveg glasa...
Nije znao, kada se sve to zavrilo. Odjednom je shvatio da ponovo
moe da die, da je vazduh opet vazduh a ne vrela para koja pali grlo, i
dosetio se da mora pouriti, pobei to dalje od ove avolske grejalice
dok se nije opet nadnela nad njih. Svalio se sa Artura koji je leao sasvim
nepomino, uzeo obe njegove noge pod miku i, pomaui se slobodnom
rukom, zapuzao napred, ne skidajui oi sa crte iza koje je opet poinjala
trava, mrtva, suva, krta, ali prava - sad mu je izgledala kao prava oaza.
Pepeo mu je kripao pod zubima, oureno lice ga je peklo, znoj mu je
tekao pravo u oi, verovatno zato to vie nije imao ni obrve ni trepavice.
Artur se vukao za njim i kao da se namerno kaio svojom prokletom
jaknom. Bolele su ga isprene ruke a ranac je pri svakom pokretu udarao
opeeni potiljak. Od bola i vruine Redrik je pomislio da e ga opekotine
dotui i da se nee izvui odavde. Ali onda je od tog straha jae
zabatrgao slobodnim laktom i kolenima, samo da se izvue, daj, Red,
hajde, Rii, jo samo malo, tako...

Posle je dugo leao, zagnjurivi lice i ruke u hladnu prljavu vodu,

sa uivanjem je udisao movarni smrad. Satima bi tako leao, ali je
naterao sebe da ustane; kleei, zbacio je ranac, etvoronoke se vratio
do Artura, koji je jo uvek nepomino leao tridesetak koraka od
movare, vratio se i okrenuo ga na lea. M-da, bio je to lep deko. Ali
sad je ta zgodna faca izgledala kao crno-siva maska od meavine zapekle
krvi i pepela, i nekoliko trenutaka Redrik je sa tupim interesovanjem
gledao uzdune brazde na toj maski - tragove od vuenja po zemlji.
Onda je konano ustao, uhvatio Artura pod mike i povukao ga do vode.
Artur je hroptavo disao i povremeno bi zajeao. Redrik ga je bacio licem
u najveu baru i spustio se u vodu pored njega, ponovo uivajui u
mokrini i sveini. Artur je zagrgoljio, zabatrgao se, oslonio se na ruke i
podigao glavu. Oi su mu bile iskolaene, jo nije doao sebi i udno je
otvorenim ustima hvatao vazduh, zagrcavao se i kaljao. Onda mu se
pogled razbistrio i zaustavio na Redriku.
- Hu-u-u... - rekao je i odmahnuo glavom, brizgajui prljavu vodu.
- ta je to bilo, mister uharte?
- Smrt je bila - nerazgovetno je izgovorio Redrik i zakaljao se.
Opipao je lice. Bolelo ga je. Nos mu je bio oteen, ali obrve i trepavice,
ma koliko to bilo udno, bile su na mestu. I koa na rukama je takoe
bila itava, samo je malo pocrvenela.
Artur je takoe oprezno opipavao svoje lice. Sada, kad je voda
sprala onu stranu masku, ispalo je da mu je lice - takoe protiv svakog
oekivanja - gotovo normalno. Nekoliko ogrebotina, voruga na elu,
raseena donja usna, a inae nita posebno.
- Nikad nisam uo za takvo neto - rekao je Artur i pogledao nazad.
Redrik se takoe osvrnuo. Na sivoj ispepeljenoj travi ostalo je
mnogo tragova i Redrik se zaprepastio kako je, ispada, kratak bio onaj
strani beskonani put koji je prepuzao spaavajui se od smrti. Svega
nekih dvadeset-trideset metara bilo je od jednog do drugog kraja spaljene
povrine, ali on je naslepo i izbezumljen puzao po njoj nekim ludim cikcakom, kao buba u vrelom tiganju, i jo je dobro to je puzao otprilike
onamo kud treba, a mogao je otpuzati na "vetrometinu" sleva, mogao se i
okrenuti pa natrag... Ne, nije mogao, pomislio je ljutito. To bi neki

utokljunac tako mogao, a ja nisam utokljunac i uopte, da nije ove

budale, nita se ne bi desilo, malo bih se oznojio i to je sve.
Pogledao je Artura. Artur je frktao umivajui se i stenjao dodirujui
bolna mesta. Redrik je ustao i, mrtei se od dodira skorele na vrelini
odee sa opeenom koom, otiao na suvo i nagnuo se nad rancem.
Ranac je istinski stradao. Spoljanje pregrade su naisto izgorele, sve
ampule u kutiji za prvu pomo su prsle od vruine i od izgorele kutije je
neizdrivo smrdelo. Redrik je pokuao da ukloni ostatke stakla i plastike,
i tad zauje Arturov glas iza lea:
- Hvala vam, mister uharte! Spasili ste mi ivot.
Redrik je outao. Koji moj bih tebe spaavao. Ba mi je do tebe
stalo.
- A ja sam kriv - nastavio je Artur. - uo sam, kad ste mi naredili da
leim, ali sam se strano prepao, a kad je pripeklo - sasvim sam izgubio
glavu. Strano se plaim boli, mister uharte...
- 'Ajde, dii se! - rekao je Redrik, ne okreui se. - To jo nije bilo
nita... Ustaj, ta si se ispruio!
On podie ranac i uvue se u remenje, zaitavi od bola u
izgorelim ramenima. Oseanje je bilo takvo, kao da mu je koa na
mestima gde je remenje pritisnulo pukla. Plai se boli... Ma da se nosi,
kukavice jedna!... Osvrnuo se. Dobro je, nisu sili sa staze. Sad oni
breuljci sa pokojnicima. Nezgodni breuljci, stoje tamo tako ogoleli, a i
ona udolina meu njima... Nehotice je onjuio vazduh. Ah, kako ta
odvratna udolina ve odavde smrdi!
- Vidi onu udolinu izmeu bregova? - upitao je Artura.
- Vidim.
- Prvo na nju. Krei.
Artur je nadlanicom obrisao nos i krenuo napred, ljapkajui po
barama. opao je i nije vie bio onako visok i gord kao ranije - tresnulo
ga je po glavi i sad je iao plaljivo, sa velikim oprezom. Eto, izvukao
sam jo jednog, pomislio je Redrik. Koji mi je to? Peti? esti? A sad se
pitam: zato? Ko mi je i ta mi je on? Da se nisam obavezao nekome za
njega? Stvarno, Rii, zato si ga izvlaio? Zamalo da i sam nastradam
zbog njega... Naravno, sad, bistre glave, znam da sam dobro uinio to
sam ga izvukao. Ne mogu bez njega, on mi je zalog za erku. Nisam

izvukao oveka, spaavao sam svoj minotraga, utira puta, otvara. Da,
ali tamo, na licu mesta, uopte nisam o tome razmiljao. Vukao sam ga
kao svog najroenijeg, nije mi uopte padalo na pamet da ga ostavim,
zaboravio sam na erku, zaboravio sam da mi je on potreban kao
otvara... I ta ispada? Ispada, da sam ja stvarno dobar momak. To mi i
Guta kae, i pokojni Kiril je govorio, i Riard neto slino lupeta... Nali
ste dobriinu! Ostavi se toga, rekao je on sebi. Nikakva dobrota ovde ti
nije potrebna. Prvo treba misliti, pa tek onda raditi. Ono neka ti je prvi i
poslednji put, jasno? Dobriina... Moram sauvati Artura za "mlin za
meso", hladno i jasno je pomislio. Ovde se sve moe proi osim "mlina
za meso".
- Stoj! - naredio je Arturu.
Pred njima je bila udolina i Artur je stajao, zbunjeno gledajui
Redrika. Dno udoline je bilo pod barutinom trulo-zelene boje ija je
povrina masno pobleskivala na suncu. Nad njom se dizala para, izmeu
bregova se zgunjavala i ve na tridesetak koraka se nita nije videlo. A
jo i taj smrad. "Smrdee, Rii, strano e smrdeti, ali nemoj da te to
zaustavi."
Artur je gadljivo uzviknuo i uzmakao. Onda se Redrik trgnuo,
urno izvadio iz depa kesicu sa vatom natopljenom u dezodorans, stavio
tampon u nozdrve i pruio ostatak Arturu.
- Hvala, mister uharte - slabim glasom rekao je Artur. - Ali zar ne
moemo preko brega?...
Redrik ga je utke uhvatio za kosu i okrenuo mu glavu prema
gomili krpa na kamenom odronu.
- To je bio Cvikera - rekao je. - A na drugom bregu - ne vidi se
odavde - lei Pudla. U istom ovakvom stanju. Jasno? Krei.
Bara je bila topla i lepljiva. U poetku su ili uspravno, u vodi do
pojasa, na sreu je dno pod nogama bilo kamenito i prilino ravno, ali
ubrzo Redrik zau poznato zujanje sa obe strane. Na levom bregu,
obasjanom suncem, nita se nije videlo, ali na padini zdesna, u senci,
zaigrae bledo-ljubiasti plamici.
- Sagni se! - naredio je kroz zube pa se sam sagnuo. - Nie, budalo!
- viknuo je.

Artur se uplaeno sagnuo i istog asa elektrino pranjenje

rascepilo je vazduh. Iznad samih njihovih glava besno je zaplesala
rascepljena munja, jedva vidljiva na fonu svetlog neba. Artur je unuo i
zagnjurio se do ramena. Redrik, zagluen od groma, okrete glavu i vide u
senci jarko-crvenu mrlju koja se brzo gasila iznad stenja, i deli sekunde
kasnije odjeknuo je drugi grom.
- Napred! Napred! - proderao se, ne ujui se ni sm.
Sada su se gegali ueki, samo sa glavama iznad povrine bare, i
pri svakom udaru groma Redrik je video kako se dugaka Arturova kosa
die uvis, i oseao je kako mu se hiljadu iglica zariva u lice. "Napred! monotono je ponavljao. - Napred!..." Vie nita nije uo. Jednom se Artur
napola okrenuo prema njemu, i on vide izbeeno iskoeno oko kako ga
gleda, i pobelele usne kako se miu, i prljavi pozeleneli obraz. A onda su
munje poele tui tako nisko da su se morali sasvim zagnjuriti. Zelena
sluzava voda ispunila je usta, nije se moglo disati. Redrik se pridigao,
hvatajui ustima vazduh, iupao iz nosa tampone i odjednom otkrio da
je smrad nestao, da je vazduh pun sveeg, prodornog mirisa ozona, a
para oko njih bila je sve gua, ili mu je to moda potamnelo u oima - i
vie se nisu videli bregovi ni sleva ni zdesna, nita se nije videlo osim
sasvim ulepljene, prljave Arturove glave i utozelene pare kako se
kovitla.
Proi u, proi u, mislio je Redrik. Nije mi prvi put, itavog ivota
sam ovako u govnima, a nad glavom mi munje i gromovi; uvek je tako
bilo... I otkud ovde toliko govana? Da poludi, toliko govana na jednom
mestu! To je Leinar, pomislio je besno. To je Leinar ovuda proao, to je
za njim ostalo... Cvikera je poginuo desno, Pudla levo, i sve zato da bi
Leinar proao putem izmeu njih i ostavio za sobom svoj smrdljivi
trag... Tako ti i treba, rekao je sebi. Ko ide tragom Leinara, mora biti do
grla u govnima. Kao da to nisi znao i ranije. Suvie ih je mnogo, tih
leinara, zato je na svetu sve tako prljavo... Nunan je budala, kae: ti si,
Rii, naruilac ravnotee, ti rui poredak, tebi je u svakom poretku loe,
i u loem ti je loe, i u dobrom ti je loe, zbog takvih kao to si ti nikad
nee biti carstva nebeskog na zemlji... Idiote jedan debeli! Gde si ti na
zemlji video dobar poredak? I otkud zna kakav bih ja bio u dobrom
poretku?...

Neki kamen ispod njegove noge se izmakao, on se okliznuo i

potpuno zagnjurio, a kad je izronio vide sasvim blizu izbezumljeno
Arturovo lice iskolaenih oiju i na trenutak se prestraio - uinilo mu se
da je izgubio orijentaciju. Ipak, nije: odmah je shvatio da treba ii u
onom pravcu gde se iz bare die crni vrh jednog kamena - shvatio je to
iako osim tog kamena nita nije video u utoj magli.
- Stoj! - proderao se. - Idi desno! Desno od kamena!
Ali opet nije ni sam mogao da uje svoj glas i zato se pribliio
Arturu, uhvatio ga za rame i poeo mu pokazivati rukom: idi desno od
kamena, spusti glavu. I pomislio je: platiete mi za ovo. Kod kamena je
Artur zaronio, samo sekund pre nego to je munja udarila u njegov crni
vrh a uareni odlomci poleteli na sve strane. Platiete mi za ovo,
ponavljao je Redrik, opet zaranjajui i mlatarajui rukama i nogama. U
uima mu je zatutnjao novi udar groma. Ubiu boga u vama za ovo!
Samo na trenutak se zapita: ma kome ja to pretim? Ne znam. Ali neko
mora da plati, neko e mi ve platiti za ovo! Saekajte, samo da stignem
do te kugle, samo da je se dokopam, pa u se ve obraunati sa vama!
Kad su konano izili na suvo, na ve vreli od sunca kameni odron,
zaglueni, izvrnuti naopake, teturajui i hvatajui se jedan za drugoga
da ne padnu, Redrik ugleda propali kamion koji je leao na osovinama i
nejasno pomisli da bi se tu, kod kamiona, mogli odmoriti. I oni se
zavukoe u senku.
Artur je legao na lea i neposlunim prstima pokuavao da
raskopa jaknu, a Redrik se naslonio rancem o stranicu kamiona, obrisao
ruke o kamenje i posegnuo pod jaknu za pljoskom.
- I ja... - progovorio je Artur. - Dajte i meni, mister uharte!
Redrik se zaudio, kako taj klinac odjednom ima gromki glas,
otpio, zatvorio oi pa pruio pljosku Arturu. Gotovo je, pomislio je
umorno. Proli smo. I ovo smo proli. A sad emo da vidimo. Mislite, da
u vam zaboraviti ovo? Ne, sve ja pamtim. Mislite, da u vam rei hvala
to se nisam udavio? Kakvo hvala! Sad ste gotovi, je l' vam jasno? Nita
neu ostaviti kao to je bilo. Sad ja odluujem. Ja, Redrik uhart, pri
zdravoj svesti i pameti, odluivau sve i za sve. A svi vi ostali, leinari,
kerovi, doljaci, mravi, kvoterbladi, paraziti, zelenai, promukli, sa
leptir-manama, u uniformama, istunci, sa aktovkama, sa

govorancijama, sa plemenitim postupcima, poslodavci, sa venim

akumulatorima, sa venim motorima, sa "vetrometinama", sa lanim
obeanjima - dosta je, dosta ste me vukli za nos, celog ivota ste me
vukli za nos, a ja, budala, hvalio sam se kako ja radim samo ono to sm
hou, a vi ste sve klimali glavama i domigivali se, i vukli me za nos,
povlaili me po krmama i zatvorima... Dosta je bilo! On svue remenje
ranca i uze iz Arturove ruke pljosku.
- Pojma nisam imao - rekao je Artur. - Nisam mogao ni da
zamislim... Znao sam da nas mogu ekati vatra, smrt, ali ovakvo neto!...
Kako emo se vratiti?
Redrik ga nije sluao. To, to govori ovaj ovek, vie nije ni od
kakvog znaaja. Nije ni ranije imalo znaaja, ali ranije je on barem bio
ovek. A sad... otvara koji govori. Neka ga, nek' pria.
- Kad bih mogao da se umijem... - Artur se zabrinuto osvrtao. Barem lice da operem.
Redrik rasejano baci pogled na njega, ugleda slepljene pramenove
kose, umazano poluosuenom sluzju lice sa tragovima od prstiju, itavog
Artura, pokrivenog skorelim blatom i ne oseti ni saaljenja, ni
razdraenosti, nita. Otvara koji govori. Okrenuo se. Ispred njih se
pruala turobna povrina, nalik naputenom gradilitu, zasuta otrim
ljunkom, zapraena belim kamenim prahom, obasjana zaslepljujuim
sunevim zracima, neizdrivo bela, vrua, zla i mrtva. Suprotni kraj
rudokopa video se ve i odavde - takoe zaslepljujue beo. Sa ove
daljine gornja ivica je izgledala potpuno ravna a usek vertikalan, a blii
kraj je bio okrunjen krupnim stenama, i put nanie u jamu rudokopa je
bio tamo gde se meu stenama crvenela kabina ogromnog bagera. To je
bio jedini i poslednji orijentir. Trebalo je ii pravo na njega, oslanjajui
se samo na sreu.
Artur se odjednom pridigao, zavukao ruku pod kamion i izvadio
odande zaralu konzervu.
- Pogledajte, mister uharte - rekao je, ivnuvi. - Ovo je, sigurno,
otac ostavio... Ima ih jo.
Redrik ne ree nita. Bolje ti je da uti, pomisli ravnoduno. Bolje
ti je da mi sad ne spominje svog oca. A uostalom, sad je svejedno...
Ustao je i zastenjao od bola, zato to mu se odea zalepila za telo, za

opeenu kou, i sad se tamo, pod odeom, neto bolno otkidalo, kao
zapeeni zavoji sa rane. Artur je takoe ustao i takoe zastenjao, jauknuo
i paeniki pogledao Redrika. Videlo se: hteo bi da se poali - a ne sme.
Samo je rekao alosnim glasom:
- Mogu li jo jedan gutljaj, mister uharte?
Redrik vrati u dep pljosku koju je drao u ruci i ree:
- Vidi ono crveno meu stenama?
- Vidim - odgovorio je Artur zagrcnuvi se i uzimajui dah.
- Pravo na njega. Krei.
Artur se, stenjui, pokrenuo, pokuao da ispravi ramena ali se samo
bolno iskrivio. Onda se osvrnuo i rekao:
- Bar malo da se umijemo... Sve se zalepilo.
Redrik je utke ekao. Artur ga beznadno pogleda, klimne i
zakorai, ali se odmah zaustavi.
- Ranac - rekao je. - Zaboravili ste ranac, mister uharte.
- Napred! - naredio je Redrik.
Nije hteo da objanjava, nije hteo da lae, a i zato bi? Artur e ii i
ovako. ta mu je drugo ostalo I Artur je poao. Zateturao se, pogrbljen,
vukui noge, pokuavajui da skine sa lica potpuno skorelu prljavtinu,
postavi mali, jadan, kao pokislo naputeno kue. Redrik je krenuo za
njim i im je iziao iz senke sunce ga je zaslepilo, i on je zaklonio oi
dlanom, alei to nije poneo tamne naoare.
Od svakog koraka dizao se oblai bele praine, praina je padala
na izme i neizdrivo smrdela - ne, to je od Artura zaudaralo, prosto se
nije moglo ii za njim. Tek na kraju Redrik shvati da smrad dolazi
najvie od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat - to je
bio onaj smrad koji je ispunjavao ulice grada u danima kad ga je severac
donosio od fabrikih dimnjaka. A dopirao je i od oca, kad bi se ovaj
vratio sa posla, ogroman, mraan, sa pocrvenelim jarosnim oima, i
Redrik bi se urno zavlaio u najdalji ugao i gledao odatle kako otac
skida i baca u majine ruke prljavu jaknu, kako svlai sa ogromnih nogu
ogromne iznoene izme, gura ih pod vealicu i samo u arapama ljapka
u kupatilo pod tu i tamo dugo huke, buno se pljuska po golom telu,
lupa u kupatilu, guna neto za sebe, a onda se prodere na sav glas:
"Marija! Da nisi zaspala?!" Morao je saekati dok se otac okupa, sedne

za sto gde ga ve eka flaa, duboki tanjir sa gustom supom i konzerva

keapa, saekati da pojede supu i prihvati se mesa sa pasuljem, i tek
onda je mogao izii iz svog oka, uspentrati mu se na kolena i pitati
kojeg majstora i kojeg inenjera je danas udavio u sumpornoj kiselini...
Sve unaokolo je bilo vrelo od sunca, vruina i umor stvarali su mu
vrtoglavicu, opeena koa se zatezala i pucala, i inilo mu se da kroz
nesvesticu koja ga savladava ona vie i moli za mirovanje, vodu,
sveinu. Uspomene zatrte do neprepoznatljivosti budile su se u umornom
mozgu, kotrljale su se jedna preko druge, zaklanjale jedna drugu, meale
se jedna sa drugom, meale se sa belom uarenom stvarnou koja mu je
treperila pred poluzatvorenim oima, i sve su bile gorke, i sve su
izazivale jad ili mrnju. Pokuavao je da se umea u taj haos, nastojao je
da izvue iz prolosti neku prijatnu sliku, oseanje nenosti ili radosti,
izvlaio je iz dubina pamenja svee nasmejano lice Gute, jo kao
devojke, eljene i nedodirljive, i ono se pojavilo na tren, ali se odmah
poelo i gubiti pod rom, izobliilo se i preobrazilo u jadno, obraslo
grubom crvenkastom dlakom lice Majmunice; prisiljavao se da dozove
u seanje Kirila punog optimizma, njegove brze, samouverene pokrete,
njegov smeh, glas koji je obeavao neviena predivna mesta i vremena, i
Kiril se pojavljivao pred njim, a onda bi blesnula na suncu srebrnasta
pauina i vie nama Kirila a u Redrikovo lice zure bez treptanja
aneoske oi Promuklog Hjua, i njegova krupna bleda aka odmerava
porculanski kontejner... Nekakve mrane sile u njegovoj svesti lako su
savladavale barijeru volje i unitavale ono malo lepog to je zadralo
njegovo seanje, i ve mu se inilo da uopte nieg lepog nije ni bilo, ve
samo odvratne, prljave njuke...
I sve vreme dok su se rojile te uspomene on je ostajao stalker. Ne
razmiljajui, ne pamtei, nesvestan toga u potpunosti, on je ipak
zapaao da sleva, na sigurnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka,
lebdi jedan "veseli duh", ali miran, istroen, sasvim bezopasan; a zdesna
je dunuo laki vetri i posle jo nekoliko koraka bio je siguran da je to
ravna, viekraka kao morska zvezda "vetrometina" - daleko, isto
bezopasno - a u njenom centru spljeskana ptica, retka stvar, ptice retko
zaleu u Zonu; pa kako pored staze lee dve baene "prazne kutije" oigledno, Leinar ih je bacio u povratku, strah je nadvladao pohlepu...

Sve je to Redrik zapaao i trebalo je da pogrbljeni Artur samo na korak

skrene sa pravca - Redrikova usta su se sama od sebe otvarala i uzvik
upozorenja je sam od sebe izletao iz njih. Maina, pomislio je. Napravili
ste mainu od mene... A stene na ivici rudokopa bile su sve blie i ve su
se mogle videti neobine are od re na crvenom krovu kabine bagera.
Glup si ti, Barbridu, mislio je Redrik. Lukav a glup. Kako to da si
mi poverovao? Pa poznaje me odmalena, trebalo bi da me zna bolje od
mene samog. Ostario si, eto ta. Oglupaveo. A nije ni udo - celog veka
si radio sa glupacima... I tu Redrik zamisli, kakvo lice mora da je
napravio Leinar kad je uo da je to Artur, lepi Ari, njegov roeni sin...
da je u Zonu sa Riim po njegove, Leinareve, noge otiao ne neki
balavac kojeg se moe usput izgubiti, nego njegov roeni sin, njegov
ivot, njegov ponos... I, zamislivi Barbridevo lice, Redrik se zlobno
nasmejao, a kada se Artur, iznenaen, osvrnuo, on mu mahnu rukom:
nastavi, nastavi! - smejui se i dalje. A onda opet u seanju, kao na
ekranu, odvratne njuke... Trebalo bi promeniti sve. Ne jedan ili dva
ivota, ne jednu ili dve sudbine, ve svaki raf ovog prokletog
pokvarenog sveta trebalo bi promeniti...
Artur se zaustavio na strmoj padini rudokopa, zaustavio se i zamro,
izbeivi oi i isteglivi dugaki vrat. Redrik prie i stade pored njega,
ali nije pratio Arturov pogled.
Pravo pred njima u duboku jamu povrinskog kopa vodio je put
kojim su se pre mnogo godina sputali guseniari i teki kamioni. Desno
je bila zaslepljujue bela od sunca kosina, a levo je ta kosina bila neravna
i u gomili kamenja i tucanika tamo je stajao nakrenuti bager, ogromna
kaika je pala i zarila se u ivicu puta. I, kao to se moglo i oekivati,
nita vie se nije videlo, osim to su pored bagera sa stenovitih ivica
padine visile crne uvijene ledenice, kao debela spletena uad, i mnotvo
crnih mrlja videlo se u praini, kao da su po njoj prosuli mastilo. To je
sve, to je od njih ostalo - ak se ne moe ni rei, koliko ih je tu bilo.
Moda je svaka mrlja - jedan ovek, jedna elja Leinara Barbrida. Eno
ona - to je kad se Leinar iv i zdrav vratio iz podruma stare fabrike. A
ona, malo dalje - to je Leinar bez tekoa izneo iz Zone "ivi magnet".
Ona crna ledenica - to bi mogla biti lepotica Dina Barbrid, toliko

nenalik ocu i majci. A ona mrlja - takoe drukiji i od oca i od majke

Artur Barbrid, lepi Ari, oev ponos...
- Uspeli smo! - uzviknuo je Artur. - Mister uharte, ipak smo
uspeli, a?
On se razdragano nasmejao, unuo i obema rukama zabubnjao po
tlu. Slepljeni pramen kose na njegovoj glavi ljuljao se i tresao smeno i
runo, otpadalo je sa njega sasueno blato. I tek tad je Redrik podigao
glavu i pogledao kuglu. Oprezno. Plaljivo. Sa tajnim strahom da to nee
biti ono to je oekivao - donee mu razoaranje, izazvae sumnju,
bacie ga s neba, na koje je uspeo da se popne kroz svu onu prljavtinu...
Kugla nije bila zlatna, ve pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka,
i mutno je pobleskivala na suncu. Leala je ispod suprotnog obronka
rudokopa, zgodno smetena meu gomilama slegnute rudae, i ak se
odavde videlo kako je masivna i kako je utonula u zemlju.
U njoj nije bilo nieg to bi razoaravalo ili izazivalo sumnju, ali
takoe i nieg to bi ulivalo nadu. Iz nekog neodreenog razloga je
pomislio da ona mora biti uplja i da je sigurno topla od sunca. Meutim,
kugla oigledno nije sijala iznutra i oigledno nije mogla da lebdi i plee
u vazduhu, kao to se moglo uti u priama o njoj. Kugla je leala tamo
gde je pala. Moda je ispala iz nekog ogromnog depa ili se otkotrljala i
zagubila u igri nekakvih divova; ona nije bila postavljena ovde nego je
prosto leala, ba kao "prazne kutije", "narukvice", "baterije" i drugo
smee koje je ostalo na zemlji posle Posete.
Istovremeno, u njoj je ipak neeg bilo, i im due ju je Redrik
gledao postajalo mu je jasnije da mu je prijatno da je gleda i da osea
elju da joj prie, opipa je, pree rukom po njenoj povrini; odnekud se
javi misao da bi sigurno bilo lepo sesti pored nje, a jo lepe - nasloniti
se leima o nju, zabaciti glavu i, zatvorivi oi, utonuti u misli, u seanja,
ili prosto zadremati, otpoinuti...
Artur je poskoio, povukao patent na jakni, svukao ju je i bacio pod
noge, podigavi oblai bele praine. Neto je vikao, pravio grimase i
mahao rukama, onda je stavio ruke na lea i zaplesao i najzad pojurio,
presrean, putem nadole u rudokop. Nije vie ni pogledao na Redrika,
zaboravio je i na njega i na sve na svetu - jurio je da ispuni svoje elje,
sitne elje tihog i finog kolarca, balavca koji u ivotu nije video nikakav

novac osim takozvani deparac, klinca koji je dobijao batine ako bi se po

povratku kui od njega oseao alkohol, a od kojeg su hteli da naprave
uvenog advokata, u perspektivi - ministra, a u najdaljoj perspektivi,
naravno - predsednika... Redrik je, kiljei upaljenim oima zbog
zaslepljujueg sunca, utke gledao za njim. Bio je miran i hladan, znao je
ta e se sad desiti i znao je da e morati da skrene pogled, ali zasad se
jo moglo gledati i on je gledao, ne oseajui nita naroito, jedino to
mu se negde duboko unutra pokrenuo neki crvi i zavrteo iljatom
glavicom.
Artur je jurio nadole, sreno poskakujui, pleui u trku, bela
praina se dizala i ostajala iza njega i on je neto vikao na sav glas,
zvonko, veselo, sveano - kao pesmu ili kao zakletvu - i Redrik je
pomislio da se to sigurno prvi put u ovaj rudokop sputaju tako, kao na
praznik. On u poetku nije sluao ta uzvikuje taj otvara koji govori, a
onda u njemu kao da se ukljuilo neko dugme, i on zau:
- Sreu za sve!... Besplatno!... Koliko god ko hoe!... Svi neka
dou ovamo!... Ima dovoljno za sve!... Svima neka bude dobro!...
Besplatno!... Srea!... Besplatno!...
A onda je odjednom zautao kao da mu je neka ogromna ruka
nabila ep u usta. I Redrik vide kako ga je prozirna smrt, pritajena dotle
u senci kaike bagera, dohvatila, podigla u vazduh i lagano uvrnula, kao
to domaice uvru oprano rublje cedei vodu. I jo je Redrik video kako
se jedna od pranih izama otrgla sa trzave noge i poletela visoko nad
rudokopom. Onda se okrenuo i seo. U glavi nijedne misli i uopte kao da
nije oseao sebe. Svud oko njega tiina, a posebno tiho je bilo iza
njegovih lea - dole, na putu. Onda se setio pljoske sa konjakom,
automatski, kao da je dolo vreme da se uzme redovni lek. Odvio je ep i
poeo da pije malim, krtim gutljajima, i prvi put u ivotu je poeleo da
ima ne konjak, ve obinu hladnu vodu...
Prolo je neko vreme i u glavi mu se poee pojavljivati manje-vie
jasne misli. Eto, gotovo je, pomislio je tupo. Put je otvoren. Mogao bi
ve sad da krene, mada, naravno, bolje je da saeka jo malo. "Mlinovi
za meso" umeju da iznenade. A ionako treba da se razmisli. Posao na koji
nisam ba navikao, eto u emu je problem. ta znai to "misliti"? Misliti

znai zavarati, izmigoljiti se, odblefirati, vrteti nekog oko malog prsta ali nita od toga ne odgovara situaciji u kojoj sam sad...
Dobro, moja erka, pa otac... I da plate za sve, srce da im iupam,
da se nagutaju govana kao to sam ja... Ne, sve to nije to, Rii...
Odnosno, jeste, ali ta to zapravo znai? To su psovke, a ne misli i elje.
ta ja zaista elim? On se odjednom ohladio od nekog stranog
predoseanja i, preskoivi odjedanput nekoliko faza u razmiljanju,
strogo naredio sebi: evo kako, Rii, nee otii odavde dok ne smisli
neto pametno, ako treba cri e pored te kugle, ispei e se na suncu
ili umreti od gladi, ali nee otii...
Gospode, pa gde su mi rei, gde su mi misli? On se snano udari
akom po glavi. Celog ivota nisam istinski razmiljao! ekaj malo,
seam se da je Kiril govorio neto... Redrik je grozniavo kopao po
memoriji, izranjale su neke rei, poznate i polupoznate, ali sve to nije
bilo ono pravo, jer nisu rei ono to mu je ostalo od Kirila - ostale su
neke nejasne predstave, veoma lepe, ali i potpuno nerealne...
Podlost, podlost... I opet su me nasamarili, ostavili su me ovde bez
jezika, gadovi... Tikvan!... Oduvek sam bio tikvan, i nita se nisam
promenio... To tako ne sme biti! Je l' ti jasno? Tako se dalje ne sme
iveti. ovek je roen da bi mislio (ah, evo ga, najzad, Kiril). Ali kad ja
ne verujem u to. Ranije nisam verovao, sad isto ne verujem, a zbog ega
je ovek roen - pojma nemam. Rodio se pa je roen. Hrani se kako ko
najbolje moe. Neka mi svi budemo zdravi, a oni neka svi crknu. Ko smo
to mi? I ko su to oni? Kako se tu snai? Ako je meni dobro - Barbridu je
loe, ako je Barbridu dobro - Cvikerau je loe, ako je Promuklome
dobro - svima je loe, a i njemu samom se loe pie samo to on, budala,
misli da e se nekako u poslednji as izvui... Gospode, kakav je to haos!
Ja celog ivota ratujem sa kapetanom Kvoterbladom, a on je celog ivota
ratovao sa Promuklim i od mene je traio samo jedno - da napustim
stalkerstvo. Ali kako sam mogao da napustim stalkerstvo, kad treba
hraniti porodicu? Da se zaposlim? Ali ja neu da se zaposlim i da radim
za vas, muka mi je od vaeg posla; moete li vi to da razumete? Ja o
tome imam svoje miljenje: ako ovek radi kod vas, on uvek radi za
nekog od vas, samo je rob i nita vie, a ja sam uvek hteo sve sm, hteo
sam uvek biti samostalan, da ne zavisim od vas i od vaeg posla...

Ispio je preostali konjak i iz sve snage tresnuo praznom pljoskom o

zemlju. Pljoska je odskoila, zablistala na suncu i otkotrljala se nekud, a
on je odmah zaboravio na nju. Sada je sedeo, spustivi lice u ruke, i
pokuavao ne vie da shvati i smisli, ve barem da vidi kako bi trebalo
da bude, ali opet je video samo odvratne, gadne njuke... i zelembae,
flae, gomilice prnja tamo gde su nekad bili ljudi, i stubie cifara... Znao
je da bi sve to trebalo unititi i eleo je da sve uniti, ali je slutio da e,
ako se pone sa time, na kraju ostati samo gola i pusta zemlja... Od
nemoi i oajanja ponovo je zaeleo da se nasloni leima i zabaci glavu.
Ustao je, mahinalno otresao pantalone od praine i poeo se sputati u
jamu rudokopa.
Sunce je peklo, u oima su se pojavljivale crvene mrlje, vazduh na
dnu kopa je treperio i od tog treperenja se inilo da kugla poskakuje u
mestu kao bova na talasima. Proao je pored kaike bagera diui noge
visoko i pazei da ne nagazi one crne mrlje, a onda, vukui noge kroz
prainu, krenuo ukoso preko itavog rudokopa do kugle koja je treperila
u vrelini. Prekrio ga je znoj i jedva je disao od vruine a istovremeno se
najeio i tresla ga je drhtavica kao od zime, i pod zubima mu je kripala
sitna praina. I vie nije ni pokuavao da misli, samo je govorio o sebi sa
oajanjem, kao molitvu: "Ja sam ivotinja, vidi i sm. Ja nemam rei,
nisu me nauili reima; ne umem da mislim, nisu mi dali da nauim
misliti. Ali ako si ti zaista takav... svemogu, sveznaju... shvatie sve i
sam. Pogledaj u moju duu, a ja znam da je tamo sve to ti treba. Mora
biti. Duu nikad i nikome nisam prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci
sm iz mene ta elim - pa ne moe biti da elim neko zlo!... Neka je sve
prokleto, nieg ne mogu da se setim, osim onih njegovih poslednjih rei:
"SREU ZA SVE BESPLATNO I DA SVIMA BUDE DOBRO!"

STALKER U ZONI PIKNIKA

Desilo se tako da je film "Stalker" postao klasika filmske
umetnosti, dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman
"Piknik pored puta" po ijim motivima su sami pisci, braa Strugacki,
napravili scenario za taj film, ostao je nekako zatvoren u uskom krugu
boljih poznavalaca SF anra. Sad, nakon itanja romana, italac koji je
ve video uvenog "Stalkera" moe da uporedi ova dva dela. To su zaista
dva dela; stalker Redrik uhart jedva je prepoznatljiv u stalkeru iz filma.
Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obrauje praktino
ceo stalkerov ivot i objanjava Zonu ne kao geopolitiki fenomen ve
na "obini" SF nain, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete
Zemlje gde se naa stvarnost sudarila sa njihovom ili - mesto gde su oni
svratili na piknik ne obraajui panju na mrave i ostalu mesnu faunu?...
itaocu romana koji je bio i gledalac filma namee se jo jedan
zakljuak: film je napravljen izvanredno skromno, bez specijalnih
efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni da su autori hteli
napraviti film po romanu. Moemo lako zamisliti kako bi izgledao film
po romanu da je snimljen u amerikoj produkciji. Ali jedan od najboljih
ruskih reisera Andrej Tarkovski i braa Strugacki kao da su sklopili
dogovor: snimiti film sa malim budetom, ne akcioni nego pre
psiholoki, i postii uspeh. Tako je i bilo.
Arkadij Natanovi Strugacki roen je 1925. godine (umro 1993), a
Boris N. Strugacki 1933. - dakle, njihovo roenje i dobar deo
stvaralakog ivota pada u vreme kada je nauna fantastika u SSSR-u
bila, prividno zauujue a zapravo sasvim logino, izrazito
favorizovana. Naime, staljinistikom reimu i onima koji su nasledili
njegovu inerciju nije odgovarala realistika knjievnost koja e opisivati
obinu, znai umnogome nezadovoljavajuu pa i stranu svakodnevicu,
nego takva koja e govoriti o nedalekoj idealnoj komunistikoj
budunosti. U takvoj budunosti na Zemlji vie nikakvih ideolokih
sukoba nema, ve Zemljani odlaze i pomau potlaenim klasama na

drugim planetama da i oni ostvare utopiju toboe ostvarenu "kod nas".

Najpoznatiji predstavnik takve naune fantastike je "Aelita" Alekseja
Tolstoja, kao to je njegov "Hiperboloid inenjera Garina" sjajan
predstavnik sline vrste romana, u kojima na Zemlji dolazi do
razraunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je brai
Strugackima to su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve
omiljene teme - pomaganje zaostalim vanzemaljskim drutvima nainivi ipak ozbiljan kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom
temom "Teko je biti bog" (dvaput preveden kod nas i ekranizovan na
Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu proglaen je za najbolji
dotad objavljeni sovjetski nauno-fantastini roman.
Ve svojim prvim delom, priom "Spolja" (1958), Arkadij i Boris
Strugacki najavili su da njihovo stvaralatvo nee ii dobro utabanim
putem sovjetske naune fantastike. U sibirsku tundru sputaju se
automatske letelice - vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokuaje
stupanja u kontakt ne reaguju i odleu iznenada kako su i doli. Dakle,
motiv neuspelog prvog kontakta, u sovjetskoj naunoj fantastici
praktino sasvim nov, a i u svetskoj ne tako est. Objanjenje za ovu
razliitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i objanjenje za
uspean zajedniki rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mlai brat
Boris zavrio je Mehaniko-matematiki fakultet Lenjingradskog
univerziteta, diplomirao na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u
Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat Arkadij zavrio je Vojni institut
stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme prevodio, uglavnom naunu
fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod Strugackih je dolo do
spoja prirodnih i drutvenih nauka, a Arkadijevo poznavanje svetske
naune fantastike (naravno, veinu proitanih dela u SSSR-u nije mogao
da prevodi, to jest objavljuje) omoguilo je Strugackima stvaranje
sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naune
fantastike, ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je
do stvaranja impozantnog broja dela, preteno romana. Od 1960. do
1962. objavljena su etiri romana: "Planeta purpurnih oblaka", "Put na
Amalteju", "Staeri" ("Tahmasib") i "Pokuaj bekstva" i dve zbirke pria:
"est ibica" i "Povratak". 1964. objavljen je izvanredni roman "Daleka
Duga". 1965. "Grabljive stvari veka", ve pomenuti roman "Teko je biti

bog" i "Ponedeljak poinje u subotu", gde se pisci prvi put ozbiljnije

okreu tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman "Druga
invazija Marsovaca", svojevrsna parafraza Velsovog "Rata svetova".
1968. godinu, uz "Rune labudove", obeleio je gogoljevsko-kafkijanski
"Pu gola na urvini" i satirina "Bajka o trojki". 1971. iz tampe izlazi
"Nastanjeno ostrvo", a 1973. "Malian" ("Tajanstveni svemirski gost").
1974. objavljen je roman "Hotel 'Kod poginulog alpiniste'" po kojem je
dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i verovatno najbolje delo
Strugackih "Piknik pored puta" na osnovu kojeg su pisci napravili
scenario za film "Stalker", snimljen 1979. i premijerno prikazan na
festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je romannastavak "Nastanjenog ostrva" - "Momak iz pakla", a 1976. "Milijardu
godina do kraja sveta". Posle etvorogodinje pauze pojavio se, 1980.
godine, roman "Buba u mravinjaku" i najzad, 1985. godine, "Talasi
stiavaju vetar", opet svojevrsni nastavak prethodnih del i, ini se,
poslednji roman brae Strugacki. Moda je interesantno napomenuti da
su iste godine braa Strugacki doivela retku poast. Meunarodni centar
za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na orbiti izmeu
Marsa i Jupitera, prenika 17 kilometara, naziv "Strugatskia".
Kod nas je nekoliko romana brae Strugacki objavljeno u ediciji
"Kentaur" PROSVETE, a takoe je izila zbirka od 6 knjiga u izdanju
NARODNE KNJIGE i DEJIH NOVINA. Zaudo, meu njima se nije
naao roman koji je sada pred itaocima, "Piknik pored puta". Kao to je
italac ve zapazio, u pitanju je roman sa veoma mnogo akcije, ali, za
razliku od dejstava u mnogim romanima i, pogotovo, filmovima, kada se
upita: a otkud sad ovo i emu to? - ovde su dejstva povezana i razlona,
realistina. A za ponovno spominjanje filmova ima jo jedan razlog.
Naime, lako je uvideti da bi po ovom romanu - kao god po Bibliji - osim
"Stalkera" moglo biti snimljeno jo nekoliko filmova, jer u jedan nikako
ne bi mogli stati svi dijalozi, dogaanja i, pogotovo, ideje.
Osvrnimo se, jo jednom, na Andreja Tarkovskog. Ekranizacija
ovog "Piknika" ili "Izleta" nije bila njegov jedini izlet u naunu
fantastiku. uven je i njegov film "Solaris" po istoimenom romanu
Stanislava Lema, romanu sa istom temom kao i "Piknik" - neuspeli,
nepotpuni kontakt sa vanzemaljskim razumom. Kao to u antiutopijskoj

oblasti naune fantastike postoji znameniti niz romana: "Mi" (Zamjatin) "Vrli novi svet" (Haksli) - "1984" (Orvel) - "Mehaniki pijanino"
(Vonegat), tako se jedan deo naune fantastike bavi kontaktima sa
vanzemaljskim razumom, a najbolja takva dela govore, zapravo, o
neuspelim kontaktima. Praktino itav opus poljskog majstora naune
fantastike S. Lema posveen je toj temi: "Glas gospodara",
"Nepobedivi", "Solaris", "Fijasko"... Ovom nizu pridruuje se i "Piknik
pored puta". I, pre nego to konano (na kraju umesto, moda, na
poetku) kaemo ime se ovaj roman zapravo bavi i ta nam poruuje,
jo par zapaanja o njemu.
U vreme kada je napisan, ovaj roman u nama nije mogao probuditi
ovako jasne asocijacije kao danas. Zona, okueni stanovnici koji su
pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji jo u njoj ive, meunarodna
policija i snage UN, verceri koji trguju predmetima iz "zone"... u
romanu kao da je odraena strana budunost - stvarnost naih godina. A
Promukli Hju i Mravi Fil - za koga oni zapravo rade? Svakako ne za
neku mafiju ili obinu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo
posrednici koji nabavljaju "robu" iz Zone za vojno-industrijski kompleks
SAD. Jer, iako SAD preko UN ve uestvuju u prouavanju i nevojnoj
eksploataciji onoga to stie iz Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava
samo delovanje kroz Ujedinjene Nacije. Preko UN se "blagodeti" Zone
ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i zato se do potencijalnog oruja dolazi
posredstvom stalkera i lica kao to su Fil i Hju. Na kraju, jedan kontejner
sa zatvorenom smru dospeva u "privatnu firmu", Kariganovu
laboratoriju - deo VIK-a Sjedinjenih Drava, gde dolazi do tragedije.
"Tako im i treba - dobili su ta su traili" - raduje se stalker uhart koji
im je, posle dugih moralnih kolebanja i viestrukih predomiljanja, taj
kontejner i prodao.
Interesantni su putevi asocijacija na koje nas alju braa Strugacki,
odnosno njihovi junaci, kad pokuavaju da objasne Zonu i predmete u
njoj. Objanjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod
Riarda Nunana je da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i
otili, ostavljajui za sobom gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na
mranog filozofa Heraklita koji je tvrdio da je "svet gomila otpadaka
baena dole sluajno" ("Istorija grke filozofije", Luano De Kreenco).

A onda, iz grke filozofije u indijsku. Prema Vedama, univerzum ima

etiri ciklina doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu. Prvo je Zlatno
doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba
posebno ni naglaavati da mi sada ivimo u etvrtom i najgorem dobu kali-jugi.). Ali ono to je u vezi sa "Piknikom pored puta" interesantno,
to je da u satja-jugi "polubogovi sa viih planeta silaze na piknik ili
odmor u pojedina mesta na planetu Zemlju" ("Atma" br. 4). Ako su u
prvom dobu na zemaljske piknike dolazili bogovi, da nisu ovi iz etvrtog
upravo staroindijski tehnologizovani demoni? Ali nobelovac Valentin
Pilman ne zalazi u ovakva objanjenja Posete ve prua Nunanu (i nama)
lepa i prihvatljivija.
I najzad, emu nas vodi ovaj roman, kao i svi slini? Pratei istoriju
"poseenog" grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu
V.Britanije, Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u
Evropi niti u SAD), pratei ivot stalkera uharta (re "stalker" izvedena
je od glagola "to stalk" - prikradati se, loviti ili traiti neto prikradajui
se) uz upravo maestralnu karakterizaciju njegovog lika, razvoja,
motivacije, kolebanja i predomiljanja prilikom dejstava, dolazimo do
glavnog - Zlatne kugle, maine za ispunjavanje elja. Sve ono ranije obilje neverovatnih fantastikih ideja, sve do osporavanja logike i
statistike verovatnoe ili "perpetuum mobila" (mada, niko u romanu i ne
dokazuje da je to pravi perpetuum mobile - taj prsten koji se
nezaustavljivo vrti svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi
iz samog sebe ili iz okolnog prostora) - sve je to nevano pred mainom
za ispunjavanje (toboe) svih elja koja je stalkerima postala nekakav
alternativni Bog ili ak zamena za Boga. "Ali ako si ti zaista takav - misli
uhart - svemogu, sveznaju... shvatie sve i sam. Pogledaj u moju
duu, a ja znam da je tamo sve to ti treba." Poslednja uhartova nada,
Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih oekujemo spas... ali prvo
treba da uspostavimo kontakt sa njima - a kako emo razumeti "njih" ako
ne razumemo ni sami sebe? I to je ono to nam poruuju svi pisci SF
romana o neuspelim kontaktima sa (jo uvek hipotetikim)
vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo meusobno. Kontakt sa njima
ne moe biti ostvaren ili, ako je i dolo do nekakvog kontakta, on ne
moe biti zadovoljavaju za nas, a tim vie ni za njih, ako smo ovakvi

kakvi smo. I onda nam postaje jasno ta se deava sa uhartom koji je

iskreno, celim svojim biem poeleo "sreu za sve besplatno i da svima
bude dobro", i ta se deava sa svetom kojem je uhart to poeleo. Ne
deava se nita. Svet je ostao, ostaje, ostae kakav je bio - dok ne
zaelimo svi, ili bar vei deo oveanstva, isto to i dok ne ponemo, bez
pozivanja u pomo bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na
tome.
A. L. 2000.