Ideoloka prisvajanja i negiranja Dostojevskog

Milenko Srekovi (Veliko Krmare kod Kragujevca, 1982). Apsolvent.

E-mail: milenko@freedomfight.net
***
Habent sua fata libelli
injenica da u knjievnim delima Fjodora Mihailovia Dostojevskog (1821-1881) postoji
veliki broj knjievnih likova koji zastupaju odreeni pogled na svet, uverenje koje se u veoj
ili manjoj meri poklapa sa ve definisanim i postojeim ideolokim ili religioznim
koncepcijama, od njegovih dela napravilo je pogodno tlo za raznovrsna ideoloka prisvajanja
ili negiranja Dostojevskog a sve u ruhu nepristrasne analize i interpretacije. Kritiarski pristup
delima Dostojevskog do odreenog perioda zavisio je od uglavnom vanknjievnih, drutvenih
pojava, i imao je nameru da bude uticajan na drutveno-politiku sredinu u kojoj je bio
percipiran. Ovde emo pokuati da damo uproeni hronoloki pregled takvih primetno
iskonstruisanih interpretacija i naznaimo njihove sutinske odlike.
Istovremeno, pokuaemo da uoimo crte knjievnih ostvarenja Dostojevskog koje su
presudne da njegove romane spasu balasta tendencioznosti, pamfleta, koje mogu da ospore
ona tumaenja koja u delima Dostojevskog pronalaze eksplicitnu ideoloku nameru i
agitaciju, a i ukazaemo na neke od onih kritiara koji su meu prvima Dostojevskom
pristupali ne zanemarujui takve odlike njegove knjievnosti.
Kratak hronoloki pregled nekih interpretacija Dostojevskog
Dostojevskog su naroito za ivota hvalili u jednom, preteno nazadnjakom krugu a
polemiki napadali revolucionarni i socijalistiki publicisti i kritiari.(1) Iz tog razloga, pri
prilaenju ranoj literaturi o Dostojevskom, mora se imati u vidu ideoloki tabor kojem pripada
kritiar.
Bjelinski(1811-1848) je prvi koji je pisao o Dostojevskom i najavio poetak stvaranja jednog
talentovanog mladia koji je u vreme objavljivanja svoje prve knjige imao 23 godine. Od
samog poetka Dostojevski je vrednovan iz jedne normativne perspektive. Pridravanje
naelima Gogoljeve kole, koje je sam kritiar zastupao, doprinelo je pohvalnoj oceni Bednih
ljudi, kao to je i odstupanje od tih naela donelo negativnu kritiku Dvojnika. Po izlasku iz
zatoenja i povratku sa progonstva iz Sibira, Ponieni i uvreeni bivaju tumaeni od strane
Dobroljubova(1836-1861). Njegova kritika akcenat stavlja na socijalnu stranu i humanizam
Dostojevskog, te ostalim, slabim stranama romana, koje kritiar ne proputa da navede, kao
to su nedovoljna motivisanost pojedinih postupaka junaka, uniformnost jezika kojim se slue
junaci, itd, ipak ne zamera previe. Saltikov-edrin Dostojevskom daje mesto meu
najizuzetnijim piscima, ali ne proputa da donese manje-vie nepristrasnu ocenu njegovih
mana.(2) Vrhunac ideoloke polemike nastaje sa tekstom Antonovia (1835-1918), iz

naprednjakog tabora, koji je objavljen 1881, nakon smrti Dostojevskog iste godine, kao
odgovor na hvalospeve konzervativnih krugova. Napada se navodna reakcionarnost i
religiozna tendencija Brae Karamazova. Slinim potezima naprednjake strane,
suprotstavljaju se pokuaji reakcije da od Dostojevskog naprave kult bojeg proroka.
Poetkom XX veka Dostojevski biva apologetski tumaen od strane brojnih religioznih
mislilaca Rozanova, Merekovskog, Bulgakova, estova, Andreja Bjelog, Solovjeva, V.
Ivanova, Berajeva i korien u borbi protiv revolucionarnog pokreta. Posebno je doprineo
stvaranju njihove religiozne koncepcije umetnosti. Po neuspehu ruske revolucije 1905-1906.
stvoreno je povoljno tlo za izopaeno tumaenje protivrenih idejnih i etikih postavki u
romanima Dostojevskog, naroito u Zlim dusima i Brai Karamazovim(3), i nastupa prevlast
reakcionarnih pristupa Dostojevskom, tzv. dostojevtine. Maksim Gorki 1905. u tekstu O
malograantini Dostojevskog i Tolstoja naziva neprijateljima ivota i pita se da li je
izvoenje na sceni Brae Karamazova doprinelo porastu samoubistava u Moskvi.(4)
Boljeviki reim u Rusiji je potisnuo Dostojevskog u zaborav, a u tadanjoj tampi se o
njemu smelo pisati samo u negativnom kontekstu.(5) Tek se ezdestih godina XX veka
pojavljuju znaajna istraivanja Dostojevskog, meu njima i Bahtinova knjiga Problemi
poetike Dostojevskog, knjiga klovskog Za i protiv i Grosmanova biografija Dostojevskog.
Osim takvih prouavanja, Dostojevski drugde i dalje biva politizovan. Dvoumljenja
njegovih likova o opravdanosti zloina smatraju se poukom Dostojevskog da se na vlast ne
sme dolaziti putem zloina, pod ime se smatra oruani obraun sa vladajuom klasom, pa
ak ni zbog predvienog budueg humanijeg ureenja drutva.
Knjievnost ili pamflet
Sudei prema njegovom dnevniku, u kojem povremeno iznosi svoje knjievne planove,
Dostojevski je esto imao nameru da njegova dela budu neto vie od knjievnosti, da nose
poruku koja e biti neka vrsta zakljuka po okonanoj ideolokoj polemici i sukobu uverenja.
Meutim, ta njegova namera esto biva izvitoperena prirodom medija kroz koju on eli da je
ostvari. Najbolji primer za takvu sudbinu njegovih knjiga je pesma koju je Dostojevski
napisao a koja je uperena protiv revolucionarnog pokreta. Istu tu njegovu pesmu, sami
revolucionari su prihvatili i koristili je kao neku vrstu sopstvene himne.
Moe li se takav usud njegovih dela objasniti specifinom vrstom medijuma kroz koji on
provlai svoju ideoloku nameru? Da li, kada se idejno stanovite nae u okolnostima
umetnikog dela, ono menja svoj smisao i funkciju?
Najuoljivija odlika romana Dostojevskog su brojni likovi kao zastupnici odreenog idejnog
stanovita, u veoj ili manjoj meri zaokruene koncepcije sveta i poloaja oveka u njemu.
Likovi, puteni na slobodu iz unutranjeg Dostojevskovog sveta, roeni tamo, rasejani u
dugakom lancu od revolucionara do mranjaka, odmah poinju da govore svojim glasom,
otimaju se iz ruku, dokazuju svako svoju tezu.(6) Idejno polazite likova je osnovni
motivacioni element, koji se najee smenjuje ili preplie sa motivacijom postupka likova
koja nastaje pod dejstvom odreenih drutvenih ili psiholokih okolnosti. Uzmimo za primer
Zloin i kaznu. Ubija li Raskoljnikov zbog svojih idejnih ubeenja ili su njegova idejna
ubeenja neka vrsta racionalizacije njegovog drutveno bezizlaznog poloaja koji ga
primorava na ubistvo? Da li je motiv siromatvo ili idejno ubeenje?(7) Ovakva interakcija
izmeu idejnih ubeenja i okolnosti u kojima se lik naao kod Dostojevskog je nerazmrsiva.
Ukoliko bi se itaocu umetnikom konstrukcijom nametalo olako razreenje te interakcije, i
ako bi jedna motivacija potisnula drugu, ideoloka namera bi se jasnije ocrtavala, ali na utrb

umetnike vrednosti romana. Takvu redukciju smisla, umesto Dostojevskog, vrili su brojni
interpretatori njegovog dela.
``Kod Dostojevskog u romanima drugog razdoblja esto se daje dvostruka, pa ak i trostruka
motivacija radnje: najpre se pria dogaaj i daje se prvo odgonetanje motiva junakovih radnji,
zatim se motivacija podvrgava analizi i zamenjuje se drugom. Odnosi izmeu junaka daju se
odmah u nekoliko planova; sporovi junaka izmeu sebe i unutranji razdor junaka daju
svojevrsno svetlucanje motiva radnje.
U romanima Lava Tolstoja postoji zvanina spoljanja motivacija koju sprovode negativni
junaci; nju skida sam autor, koji daje svoje jedino odgonetanje njihovog ponaanja, potpuno
drugaijeg od prvobitnog verbalnog objanjenja.
Kod Dostojevskog ima po nekoliko motivacija i nijedna od njih se ne utvruje kao istinita.
(8)
Romani sa zapletima koji su u osnovi moralne prirode, pogodno su tlo za interpretaciju koja,
koristei se idejnim elementima dela i njihovim konfliktom, uitava izvesno navodno
dominantno ideoloko opredeljenje koje treba da vai za krajnji smisao dela; njegovu
poruku. Interpretator ve unapred poznaje smisao dela, ono to treba da dokae, a njegova
aktivnost se svodi na prikupljanje onoga to i nas treba da navede na isti zakljuak. Krajnji
smisao dela, naravno, nije nuno kakva moralna pouka, isto tako, moe se dokazivati da delo
ili postupci likova ekspliciraju istinitost kakve npr. poststrukturalistike teorije. Delo u tom
sluaju postaje povod teoretisanja o neemu izvan dela.(9)
Svaki lik kod Dostojevskog zastupnik je odreene idejne koncepcije koja u scenama polemike
dolazi u sukob sa koncepcijama drugih likova. Osnovu umetnike forme u delima
Dostojevskog, prema Viktoru klovskom(10), predstavlja spor, borba ideolokih glasova.
Dostojevski unutar fikcionalnog sveta romana kreira poprita sukoba na kojima okuplja
veinu svojih likova. Ukoliko bi se autor opredelio za jednu od suprotstavljenih strana
njegova knjievna tvorevina postala bi tendenciozna i bila blizu pamfleta. Dostojevski u
veini sluajeva nije naneo tetu umetnikim odlikama svojih dela zarad ideoloke poente,
poruke dela, ali su umesto njega to uinili njegovi interpretatori. I to je bilo veoma lako
ostvarljivo, s obzirom na to da se svest kritiara samo trebalo podrediti ideologiji jednog od
junaka; tvrditi da kroz tog i tog knjievnog lika progovara sam Dostojevski. Jedno biografsko
tumaenje moglo bi da nae argumente za ovakvo tvrenje npr. u dnevniku Dostojevskog, na
onim mestima gde je on iznosio svoje planove za pisanje knjievnih dela. Meutim, i da
uspemo da dokaemo da autor progovara kroz svoj lik, odnosno da je lik samo neka vrsta
zastupnika stavova samog autora, stanovite da je smisao umetnikog dela isto to i stav
autora je redukcionistiko, zanemaruje specifinu prirodu umetnikog medijuma i kri
osnovna naela knjievne metodologije.
Kod filozofskog prouavanja knjievnih dela, tamo gde je panja usmerena na ideje kojima
barataju junaci, najee se zaboravlja na kontekstualnu uslovljenost ideja, kao i njihovog
znaenja. Ideje se istru iz celine dela i posmatraju nezavisno od konteksta u koje su
smetene.
Poistoveivanje nekog od junaka dela sa Dostojevskim

Najee korien postupak dodeljivanja validiteta svojoj interpretaciji sprovoen je

autoritativnim tvrenjem da jedan od likova zapravo zastupa stav samog Dostojevskog. Ono
to lik propoveda unutar fikcionalnog sveta takoe je i namera, poruka dela. Tako Lav estov
tvrdi da je Raskoljnikovljeva podela ljudi na obine, za koje vae ovozemaljski zakoni i
koji slue za puku reprodukciju ljudskog materijala, i neobine, koji mogu da kre zakone
kojima su potinjeni konzervativci, zapravo misao potpuno originalna i u celini pripada
Dostojevskom.(11) Polemiku sa idejama takvih junaka kakvi su Ivan Karamazov,
Raskoljnikov, ili Kirilov, koja se gradi u romanima Dostojevskog, Dostojevski je stvarao iz
nude, jer se i sam trudio da takve ideje potisne i da sebi ne prizna da one ustvari pripadaju
njemu. estov iz toga izvodi zakljuak kako je Dostojevski bio neka vrsta nieovca pre
Niea, koji je prvi put preko Raskoljnikova proglasio ideju natoveka.(12) Da bi se
dolo do ovakvog zakljuka trebalo je ustvrditi kako Dostojevski progovara kroz
Raskoljnikova, a sama zamrenost pitanja o izvorima nieovske filozofije junaka
Dostojevskog i pievog odnosa prema njoj, stvara irok prostor za raznovrsna proizvoljna
tumaenja i falsifikovanja u savremenoj stranoj knjievnosti.(13)
Bahtin
Bahtinovom tumaenju Dostojevskog moemo nai izvesne motive u spoljnjim,
vanumetnikim okolnostima. Meutim, bez obzira na moguu spoljnju uslovljenost njegove
interpretacije, Bahtin je na svoj nain ukazao put ka onim interpretacijama koje e se
uzdravati od konstruisanja ideoloke poruke Dostojevskog. Bahtin nigde ne osporava izvesne
ideoloke i propagatorske (propovednike) nazore Dostojevskog, oigledne u njegovoj
publicistici i njegovom dnevniku, meutim, sama priroda umetnikog medijuma kojim se
Dostojevski slui, kao i izvesna inovativnost koju Dostojevski unosi u romanesknu formu,
prema Bahtinu, Dostojevskog spaavaju od loe knjievnosti.
Bahtin je svestan da od polazne take gledita interpretatora zavisi sud o delu Dostojevskog.
On kae: Sa take gledita konsekventno-monolokog vienja i shvatanja prikazivanog sveta
i monolokog kanona konstrukcije romana, svet Dostojevskog moe izgledati kao haos, a
konstrukcija njegovih romana kao nekakav konglomerat raznorodnih materijala i razliitih
principa oblikovanja. Jedino u svetlosti osnovnog umetnikog zadatka Dostojevskog koji smo
upravo formulisali, moe postati shvatljiva duboka organska povezanost, doslednost i
celovitost njegove poetike.(14) Pored toga, tvrdi i da je svest kritiara i istraivaa ostala
do dana dananjeg podreena ideologiji junaka Dostojevskog.(15)
Izmeu perioda oveanstva u kojem je Bahtin iveo i stvarao, kao i perioda koji je tema
izvesnog broja njegovih tekstova, naime, srednjeg veka, u kojem on pronalazi izvesne
tendencije koje su se tokom milenijuma transponovale u literaturu, postoje izvesne analogije.
Bahtin je svoje teorije o jeziku i literaturi razvio unutar traumatskog i politizovanog
istorijskog konteksta: iveo je u Rusiji izmeu 1895. i 1975, u periodu koji je obeleen
intenzivnom politikom borbom i tiranskim normalizovanjem ljudi. Sa ruskom revolucijom
1917, zvanina ideologija, koju su zastupali osvajai vlasti, postala je sveprisutna i jedina
dozvoljena. Bahtin je smatrao da kada ideologija i nain razmiljanja postanu ortodoksni, oni
postaju totalitarni i represivni. Zbog toga je bio zainteresovan za pojave podrugivanja
zvaninoj ideologiji i njenim prateim binarnim nainima razmiljanja koji su osnaivali
narodno potinjavanje tiranskim strukturama vlasti. Vei deo njegovih teoretisanja o
knjievnim delima ovu injenicu ima za svoju pretpostavku.
Karneval

Najbitnija odlika karnevala, u ije poreklo i sutinu ovde ne moemo ulaziti, njegovo je
suprotstavljanje svemonim socijalno-hijerarhijskim odnosima nekarnevalskog ivota.
Dakle, za vreme karnevala hijerarhijski odnosi meu ljudima ne postoje; gube se sva
predodreenja odnosa meu ljudima koja proizilaze iz stalea, poloaja, uzrasta, imovnog
stanja. U karnevalu uestvuju i oni koji su u nekarnevalskom periodu drutveno povlaeni, i
oni koji su potinjeni. Posebna se panja pridaje onim pojavama i predmetima na kojima u
svakodnevnom ivotu hijerarhija poiva sveti tekstovi, krunisanje i sl, koji bivaju
profanisani i kojima se uesnici rugaju i podsmevaju. Glavna karnevalska igra jeste
lakrdijako krunisanje i kasnija detronizacija karnevalskog kralja.(16) Pojam karneval ne
treba meati sa pojmom revolucije (hijerarhijsko-ukidajue), jer se nakon karnevala
hijerarhijski odnosi opet uspostavljaju a ravnopravnost prestaje.
Vremenom su se kategorije karnevala transponovale u literaturu, a posebno u dijaloku liniju
razvitka romaneskne umetnike proze.(17)
Bahtin o romanu Dostojevskog
Bahtin prilazi knjievnim delima Dostojevskog iz jedne strukturalne perspektive,
pokuavajui da osvetli njihova imanentna obeleja. Takav pristup, a to je sluaj i kod
Bahtina, najee se ne koristi neim to saznajemo izvan samog dela, npr. stavovima autora
koje je on iznosio u svom dnevniku ili nekoj filozofskoj raspravi, a to je svojstveno onim to
se najee naziva biografskim pristupom, podvrstom spektra tzv. spoljanjih, vanumetnikih
pristupa prouavanju knjievnih dela.
Meutim, pri definisanju onoga to je Bahtin nazvao monolokim romanom, ija je
struktura monoloki organizovana struktura, on takvoj vrsti romana pronalazi ideoloke
pretpostavke (dakle neto vanumetniko) u idealistikom monizmu, za koji je mnotvo svesti
neto empirijsko. U monolokom romanu tua taka gledita, tua samosvest, putem
odreenih umetnikih postupaka se ili odbacuje, ili opredmeuje. U tako organizovanom
knjievnom ostvarenju sve je podreeno samo jednoj taki gledita, taki gledita samog
autora. Svaki anr, smatra Bahtin, osvetljava izvesni sloj bia; tako i monoloki roman
osvetljava ono to je u oveku okotalo, automatizovano, zavreno, ili, prema naem itanju
Bahtina, konzervativno i reakcionarno.
Polifonijski roman, iji je tvorac, prema Bahtinu, upravo Dostojevski, sazvuje je vie
razliitih samosvesti i taaka gledita, u kojem je svaka taka gledita ravnopravna sa
drugima; meu njima ne postoji hijerarhija, niti jedna taka gledita, jedna samosvest,
dominira nad drugima, ve se one nalaze u odreenom stanju bezvlaa, te se meu njima
uspostavlja jedan dijaloki odnos. Ni autorova taka gledita nema dominantnu ulogu u delu,
ve je ona samo jedna od ravnopravnih stanovita. Dakle, ne postoji jedna dominantna taka
gledita koja bi bila presudna po krajnji smisao dela.(18)
Polifonijski roman kao anr je saznajni instrument kojim se osvetljavaju samosvest, najdublji
slojevi bia, ona strana ljudskog bia koja nije opredmeena.
Apsolutizacija mnogoglasja i etiki relativizam
U tekstu Razoaranje i slom Rodiona Raskoljnikova V. Kirpotin govori kako
apsolutizacija mnogoglasja neizbeno vodi etikom relativizmu: ako su svi glasovi

ravnopravni, nije li onda rastrgnutost Raskoljnikova izmeu Hrista i Napoleona samo blistavo
vebanje u logici, retorici i sofistici? U svetu mnogoglasja nema odreene granice izmeu
zloina i kazne....(19) Ovakvo itanje Bahtina specifino je po tome to zanemaruje
Bahtinovo tvrenje da je njegova interpretacija istraivanje imanentnih odlika knjievnosti
Dostojevskog, da su vieglasje i ravnopravnost glasova odlika same strukture
knjievnog dela, da su umetniki postupci ti koji stvaraju vieglasje u delu. Kirpotin Bahtinov
opis strukture knjievnog dela posmatra kao savet za itanje Dostojevskog, savet kako da se
presudi ideoloki spor junaka (tj. da se uopte ne presuuje), kako da se odredi idejna
poruka Dostojevskog. Kirpotin, prema nama, u tome ne grei. Bahtinov pokuaj opisa
knjievne strukture, pored onih drutveno-politikih okolnosti koje smo naveli, ima i tu
nameru da nas u ideoloki spor drugih uvede na jedan nepristrasan, anarhistikodemokratski nain, koji svakom iniocu daje ravnopravne anse. Kirpotinova greka je u tome
to on Bahtinovu tendenciju poistoveuje sa etikim relativizmom, ne prepoznajui dovoljno
Bahtinovu ideoloku podlogu. Kada Bahtin govori o ravnopravnosti glasova i ukidanju
hijerarhije, on pod tim misli da, bez obzira na to da li je istina na strani onih stavova koje bi
podrali naprednjaci, ili, pak, reakcionari, to im ne daje za pravo da na osnovu svoje istinitosti
grade novu hijerarhiju vlasti nad drugima. Kirpotinova optuba Bahtina da propoveda
relativizaciju moralnih vrednosti samo je optuba koja prati anarhistika uenja verovatno od
njihovog nastanka, koja je i dovela do toga da se re anarhija od izvornog znaenja
bezvlae, u smislu nepostojanja vlasti, uzima kao sinonim za haos, nered i destrukciju.
(20,21) Sam Bahtin kae da ne vidi nikakvu potrebu da govori o tome kako polifonijski
pristup nema nieg zajednikog sa relativizmom (isto koliko ni sa dogmatizmom). Treba rei
da i relativizam i dogmatizam podjednako iskljuuju svaki spor, svaki pravi dijalog, inei ga
ili suvinim (relativizam), ili nemoguim (dogmatizam). Polifonija pak kao umetniki metod
lei na sasvim drugoj ravni.(22)
Bahtinove interpretativne regule
Bahtinova razmatranja poetike Dostojevskog mogu se itati kao opis i analiza knjievnih dela
Dostojevskog i stilskih postupaka kojima se on u njima koristio; njihove prirode, porekla,
funkcije, itd, ali i kao solidna polazna osnova za itanja Dostojevskog koja nee rezultirati u
preteranom krivotvorenju smisla njegovih dela. Neke Bahtinove postavke posebno mogu se
itati kao regule koje nas spreavaju da u interpretativnom zahvatu poemo putem onih ranije
navedenih postupaka ideolokog krivotvorenja smisla. I sam Bahtin kritikuje brojne tumae
Dostojevskog koji su prenebregavali imanentne odlike njegovih romana i zanemarivali
njihovu polifonijsku strukturu. Ideoloko tumaenje dela zanemaruje ravnopravnost
suprotstavljenih ideolokih strana koje zastupaju junaci knjievnih dela, odluuje se za jedno
od njih i proglaava ga za smisao dela. Najvei je promaaj takvih interpretatora, prema
Bahtinu, zanemarivanje specifine prirode umetnikog medijuma, prilaenje romanima
Dostojevskog kao da se radi o filozofskoj raspravi, i filozofska monologizacija, tj.
objanjavanje knjievnih dela Dostojevskog na osnovu ideja koje je on zastupao u stvarnom
ivotu.
Ukoliko se na izvesna Bahtinova zapaanja ita ne kao na opis strukture knjievnih dela
Dostojevskog, to ona najpre imaju nameru da budu, ve kao na stavove koje treba usvojiti
pre interpretiranja njegovih dela, ta vrsta predubeenja, koja potiskuje neka druga
predubeenja, kojima su podlegli neki drugi interpretatori, otvara nove perspektive
tumaenju. Ukoliko, na primer, usvojimo Bahtinov stav da polifonijski orijentisani autor,
dakle, Dostojevski, stvara distancu izmeu sebe i knjievnih likova koji unutar fikcionalnog
sveta zastupaju taku gledita koju je i sam autor zastupao u stvarnom svetu, to autoru

monolokog romana, prema Bahtinu, ne uspeva, uzdravaemo se da u likovima kakav je

npr. Aljoa Karamazov iitavamo taku gledita koja bi dominirala nad ostalim stanovitima.
Prema Bahtinovom receptu, i same ideje Dostojevskog stupaju u dijalog sa idejama koje
zastupaju ostali junaci, i same bivaju dovoene u pitanje, problematizovane, te im unutar
interpretacije ne treba dodeljivati nikakav privilegovaniji status.(23) Time se izbegava
redukovanje mnotva neslivenih glasova na jedan ideoloki zajedniki imenitelj.
Meutim, iz svog straha od kanonizovanja jedne redukovane interpretacije Dostojevskog, ili
bilo kojeg drugog autora, i njenog potencijalnog pretvaranja u autoritet iz kojeg bi hijerarhija
crpela svoj legitimitet, Bahtin zaboravlja da ukoliko su sve ideoloke strane ravnopravne,
onda se u ravni ideja, samosvesti, ili take gledita, i ne moe traiti krajnje znaenje dela.
Kod Bahtina se ``problemi strukture romana daju van problema reavanja znaenja siea, ne
kao zapisi onog to se dogaa, nego kao analiza sutine pojava kroz ono to se deava.(24)
Proizilazi da bi se panja morala obratiti na kompozicioni nivo teksta, ali tu je ve oteana
mogunost krijumarenja sopstvenih politikih uverenja u knjievnu teoriju, te Bahtina to
puno ne zanima. Jedini izlaz bi bio da se, ukoliko ve uopte moramo da dokuujemo krajnji
smisao dela, ravnopravnost promovisana u odnosu prema zastupljenim samosvestima u
romanu, i pronaena kao imanentna struktura samog dela, prenese na ravnopravnost razliitih
gotovih interpretacija. Ili da zanemarimo Bahtinovu teoriju.
Fusnote:
1) Petar Mitropan, pogovor za zbornik Dostojevski u svetlu ruske kritike, priredio Petar
Mitropan, IO Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 288.
2) Izmeu Dostojevskog i Saltikov-edrina se godinama vodila polemika koja je detaljno
prouena u, prema proceni V. klovskog ne ba uspeloj knjizi S.Borevskog edrin i
Dostojevski. Dostojevskog je edrin esto satiriki prikazivao, izmeu ostalih, i u svom
asopisu Otadbinski zapisi.
3) Petar Mitropan, pogovor za zbornik Dostojevski u svetlu ruske kritike, priredio Petar
Mitropan, IO Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 294.
4) O tome Leonid Grosman kae: Stvaralaki uspon, koji traje sve do kraja (pievog
ivota), ne daje odgovarajua dostignua na polju pieve politike misli, koja ne prestaje da
se smrauje i da sve vie naginje borbenoj reakciji. To ponekad seni poslednji period pieva
ivota tako tunim i sumranim tonovima da ograniava onaj kult lepote kome je on do kraja
hteo da ostane veran. U tom pogledu lanak Gorkog O karamazovtini ima mnogo tanih,
neoborivih primedaba o piscu Zlih duha i Karamazovih. Navedeno prema: Grosman, Leonid,
Dostojevski, SKZ, Beograd, 1974, str. 459.
5) Lenjin je o Dostojevskom prihvatao sud Maksima Gorkog a Zle duhe osuivao, iako je
posebno isticao njihov napad na Bakunjina, sa kojim su u vreme pisanja romana Marks i
Engels vodili borbu (Grosman, str.444).

6) A.V.Lunaarski, Dostojevski kao mislilac i umetnik, u: zborniku Dostojevski u svetlu ruske

kritike, priredio Petar Mitropan, IO Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 208.
7) klovski kae kako je udvojenost uzroka izvrenja ubistva oseao i sam Dostojevski, te je u
svojoj belenici zapisao kako obavezno treba uniti tu neodreenost i da ovako ili onako
objasni itavo ubistvo (str. 190). Kolebanja u izboru motiva zloina autoru su najpre
smetala, a potom, poto nije reio svoja kolebanja, uveo je osporavanje motiva u samu
strukturu romana(klovski, str. 203).
8) klovski, Viktor, Pro et Contra, Grafis, Beograd, 1987, str. 188
9) I strukturalizam se dvoumio izmeu toga da li strukture umetnikog dela pronalazi u
samom delu, ili ih u njega projektuje.
10) klovski, Viktor, Pro et Contra, Grafos, Beograd, 1987.
11) Zbornik Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski, priredio Nikola Miloevi (tekstovi
Lava estova i V.V.Rozanova), Partizanska knjiga, Beograd, 1982. str.69. estov govori kako
se Dostojevski u veoj ili manjoj meri skriva iza izmiljenih imena junaka svojih
romana(str.20). Ili kako izmeu onoga to kae Ivan Karamazov i onoga to kae sam
Dostojevski nema nikakve razlike(str.75). Bez takve premise, koja se kod estova oskudno
argumentuje, njegova teorija bi bila jo manje ubedljiva.
12) Zanimljivo je da su se oko Niea, s ime moe da se poredi jedino rairenost prezira
prema ozloglaenom Makijaveliju, isplela brojna ovakva, najee pojednostavljenja
povezivanja sa onim to mu prethodi, i sa onim na ta je on navodno uticao, poev od nekih
post-strukturalistikih teorija, pa sve do nacistike teorije o rasnoj superiornosti.
13) G.M.Fridlender, Dostojevski i F. Nie, u Zborniku Dostojevski u svetlu ruske kritike,
priredio Petar Mitropan, IO Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 243. Tekst je preuzet iz knjige
Dostojevski i svetska knjievnost, objavljene u Moskvi, 1979. godine. Povod razmatranja
teksta je objavljivanje 1970. godine Nieovih izvoda pri itanju Zlih duhova, koje, prema
autoru, podrivajujednu tradicionalnu osnovu maltene cele savremene buroaske literature o
Dostojevskom.
14) Bahtin, str. 58.
15) Bahtin, str. 101.

16) Bahtin, str. 188.

17) Bahtin, str. 187.
18) Bahtin potpuno ignorie Flobera i njegovu tenju za stvaranjem romana u kojem bi
sproveo svoju koncepciju povlaenja autorskog stanovita iz fikcionalnog sveta romana i
prikazivanje zbivanja iz perspektive knjievnih junaka pomou tehnike doivljajnog govora.
Veoma malo govori o slinim narativnim tehnikama koje itaoca oslobaaju balasta
sveznajueg pripovedaa i dominantne take gledita. Umesto toga, Bahtin spominje
ernievskog i njegovu slinu tenju ka jednom isto objektivnom romanu (Bahtin, str.124).
19) Navedeno prema: Konstantin Kedrov Hrabrost Dostojevskog, u: Zborniku Dostojevski u
svetlu ruske kritike, priredio Petar Mitropan, IO Slovo ljubve, Beograd, 1981, str. 275.
20) Kropotkin, Petar, O redu,
http://www.kontra-punkt.info/index.php?module=subjects&func=viewpage&pageid=61
21) I sam Dostojevski je esto smatran za zastupnika neke vrste hrianskog anarhizma; vidi:
Nikola Miloevi: pogovor knjizi N. Berajeva Duh Dostojevskog.
22) Bahtin, str. 127.-128.
23) Mada ovakav pristup nema razloga ograniavati samo na tzv. polifonijski roman.
24) klovski, str.221