Legvin Ursula

HAINSKE PRIE Prevod: ivkovi Mirjana/ ivkovi Zoran/Jak i Zoran

Leguin Ursula K. WORD FOR WOLRLD IS FOREST (THE)/WIND'S TWELVE QUARTERS (TH
E), 1975.
Serija "Hainski ciklus" (1)
POLARIS 1991. SVET SE KA E UMA
1.
Dve stvari vezane za juera nji dan izbile su na povr inu svesti kapetana Dejv
idsona u trenutku kada se probudio i on je neko vreme zurio u njih u tami. Prva
je bila prijatna: stigao je novi tovar ena. Verovali ili ne. Nalazile su se ovde,
u Centralvilu, dvadeset sedam svetlosnih godina NAFAL-om od Zemlje i etiri sata
skakaem od Smitovog logora, druga tura rasplodnih enki za koloniju Novi Tahiti, sv
e redom zdrave i jedre, dve stotine dvanaest grla prvorazredne ljudske pasmine.
Ili bar gotovo prvorazredne. Druga je bila neprijatna: izve taj sa Smetli nog ostrva
o slaboj etvi, obimnoj eroziji - reju, potpunom krahu. Povorka od dve stotine dva
naest, povaljivih, prsatih, malih prilika izeznu iz Dejvidsonovog uma kada mu je
pred oi stao prizor ki e koja lije po razbrazdanoj prljav tini, pretvarajui je u kalju
gu, a zatim proreujui to blati te u crvenkastu vododerinu, koja je niz stene oticala
u more ibano ki om. Erozija je poela pre no to je on oti ao sa Smetli nog ostrva da bi p
reuzeo upravljanje Smitovim logorom, a budui da se odlikovao izuzetnim vizuelnim
pamenjem, takozvanim ejdetskim tipom, sasvim jasno je mogao da je se priseti. Izg
leda da je onaj glavonja Kis bio u pravu kada je kazao da tamo gde nameravamo da
podignemo farmu moramo ostaviti mnogo drvea. Ali Dejvidsonu i dalje nije i lo u gl
avu za to je veliki deo povr ine, predvien za sejanje soje, morao da se trai na stabla
, ako je ve zemlja odista nauno obraena. Tako se nije radilo u Ohaju; ako ste eleli
kukuruz, onda ste lepo uzgajali kukuruz i niste morali da se bakete sa tamo nekak
vim drveem i slinim koje tarijama. Dodu e, Zemlja je ukroena planeta, a Novi Tahiti to
jo nije. On je stoga i do ao ovde: da ga ukroti. Ako su od Smetli nog ostrva sada ost
ale samo stene i jaruge, onda treba dii ruke od njega i poeti bolje i pametnije na
nekom novom ostrvu. Taj neuspeh nas ne mo e zaustaviti - mi smo mu karci. Uskoro e sh
vatiti ta to znai, ti vra ja, prokleta planeto, pomisli Dejvidson, isceriv i se prigu en
o u tami kolibe, budui da je oduvek voleo izazove. Pomisliv i na mu karce, on se pris
eti ena - i ponovo povorka malih prilika poe da mu se nji e kroz um, osmehujui se iza
zovno, vrckajui se.
"Bene!" zabrunda on, a onda se pridi e i spusti bose noge na goli pod. "To
plu vodu, smesta, br e-br e!" Vlastito brundanje prijatno ga rasani. On se protegli,
poe a se po prsima, obue kratke pantalone i krupnim koracima izie iz kolibe na istinu
obasjanu suncem: sve je to bilo izvedeno u lakom nizu pokreta. Krupan mu karac, vr
stih mi ica - u ivao je da upotrebljava svoje dobro uve bano telo. Ben, njegov tvorac,
ve je, kao i obino, pripremio vodu koja se pu ila na vatri; takoe kao i obino, uao je
zurio preda se, glupog izraza lica. Stvorci nikada nisu spavali; samo su sedeli
i piljili u prazno. "Doruak. Br e-br e!" ree Dejvidson, uzev i brija sa grubog, da anog
la gde mu ga je stvorac pripremio, zajedno sa pe kirom i uspravljenim ogledalom.
Danas ga je ekalo mnogo posla, budui da je odluio, trenutak pre no to je ust
ao, da odleti do Centrala i izabere sebi neku od novih ena. Nee one potrajati dugo
, njih dve stotine dvanaest meu vi e od dve hiljade mu karaca; osim toga, kao i u prv
oj turi, veina e ih verovatno biti kolonijske neveste, dok je jedva dvadaset ili t
rideset predvieno kao rekreaciono osoblje, premda e ove biti stvarno dobre, razblu
dne enke, a on je vrsto re io da ovoga puta bude prvi u redu bar kod jedne od njih.
Napravio je grimasu levom stranom lica, tako da mu se desni obraz zategnuto istu
rio kripavom brijau.
Stari stvorac vukao se kao prebijen, tako da je mogao da protekne itav as
pre no to donese doruak iz menze. "Br e-br e!" viknu za njim Dejvidson i Benovo beskime
njako geganje pretvori se u hod. Benova visina iznosila je oko metar, a krzno na
leima bilo mu je vi e belo nego zeleno; bio je star i priglup, ak i za jednog stvorc
a, ali Dejvidson je umeo sa njima; svakoga je mogao da ukroti, da je to bilo vre
dno truda. Ali nije. Treba ovde dovesti dovoljno ljudi, napraviti ma ine i robote,
podii farme i gradove - i stvorci vi e nikome nee biti potrebni. Uostalom, to je bi
lo i najbolje. Jer ovaj svet, Novi Tahiti, bio je, ba doslovno, sazdan za oveka. R

a i en i ureen, mrane ume raskrene i pretvorene u plodne oranice, iskorenjeni iskonska

stalost, divlja tvo i neznanje - i ovde e nastati raj, pravi Eden. Bolji svet od is
tro ene Zemlje. A to je najva nije - njegov svet. Jer upravo je to Don Dejvidson bio,
duboko u svom biu: ukrotitelj svetova. Nije spadao u razmetljivce, ali je poznav
ao svoju meru. Naprosto je tako bio zazdan. Znao je ta hoe i kako da se domogne to
ga. I uvek je uspevao. Otkad pamti sebe.
Doruak mu je prijatno zagrejao utrobu. Dobro raspolo enje nije mu se pokvar
ilo ak ni kada je video Kisa Van Stena kako ide prema njemu, debeo, beo i zabrinu
t, sa oima koje su bile iskolaene poput krupnih, plavih loptica za golf.
"Done", ree Kis bez pozdrava, "drvosee su ponovo lovile crvene jelene u po
jasevima. U stra njoj prostoriji kluba nalazi se osamnaest pari rogova."
"Niko nikada nije uspeo da sprei lovokradice, Kise."
"Ti bi to mogao da uradi . Zato i ivimo u uslovima opsadnog stanja, zato vo
jska i upravlja kolonijom. Da bi se po tovali zakoni."
eoni napad debelog glavonje! Bilo je gotovo sme no. "U redu", ree Dejvidson
razlo no, "mogao bih da ih spreim. Ali, pazi dobro, ja brinem o ljudima; to mi je p
osao, kao to i sam ka e . Va ni su mi, dakle, ljudi, a ne ivotinje. Ako malo nezakonitog
lova mo e da pomogne da ljudi lak e podnesu ovaj vra ji ivot, onda u rado za muriti na je
dno oko. Mora im se omoguiti neka razonoda."
"Ali imaju igre, sportove, hobije, filmove, magnetoskopske snimke svih v
elikih sportskih dogaaja iz pro log stolea, pia, marihuanu, halucinogene i novu turu e
na u Centralu za one koji su nezadovoljni prilino nema tovitim nainom na koji se voj
ska pobrinula za higijensku pederastiju. Ve su ionako dovoljno pokvareni, te tvoj
e junaine-graniari, tako da ne moraju pride da istrebe jednu retku lokalnu vrstu '
iz razonode'. Ako ne bude ni ta preduzeo, morau da prijavim krupan prekr aj Ekolo kih pr
otokola u izve taju kapetanu Goseu."
"Mo e to uiniti, ako nae za shodno, Kise", ree Dejvidson, koji nikada nije gubi
o pribranost. Bilo je neeg patetinog u tome kako bi se jedan evro-tip, kao to je Ki
s, sav zajapurio kada vi e ne bi mogao da obuzdava svoja oseanja. "To ti je i posao
, uostalom. Ja ne elim da te ometam u tome; oni e u Centralu raspraviti stvar i od
luiti ko je u pravu. Ti eli da ovo mesto ostane ba ovakvo kakvo jeste, zar ne, Kise?
Da bude jedan veliki nacionalni park. Da ga posmatra , izuava . Tako i treba, ti si
strunjak. Ali mi smo samo obini ljudi koji obavljaju poslove. Zemlji je potrebno d
rvo, i to vra ki potrebno. Drveta ima na Novom Tahitiju i mi smo drvosee. Razlika i
zmeu nas je u tome to kod tebe, u stvari, Zemlja nije na prvom mestu. Kod mene, meu
tim, jeste."
Kis ga pogleda postrance svojim plavim oima, slinim lopticama za golf. "St
varno? Ti hoe , dakle, ovaj svet da sazda prema Zemljinom liku, a? Da napravi od njeg
a cementnu pustinju?"
"Kada ka em Zemlja, Kise onda mislim na ljude. Mu karce. Ti brine o jelenima,
drveu i vlaknastom korovu; u redu, to je tvoja stvar. Ali ja volim da situaciju
sagledam u perspektivi, od vrha nadole; a na vrhu su, bar za sada, ljudi. Mi smo
sada ovde i ovaj svet morae da nam se potini. Dopalo ti se to ili ne, morae da se p
omiri sa tom injenicom; stvari, naprosto, tako ne stoje. Slu aj, Kise, skoknuu do Cen
trala da malo o acujem nove kolonistkinje. Hoe da poe sa mnom?"
"Ne, hvala, kapetane Dejvidsone", uzvrati strunjak, krenuv i natrag prema l
aboratorijskoj kolibi. Bio je stvarno lud. Toliko se uzbudio oko tih vra jih jelen
a. Dobro, u redu, to su odista velike ivotinje. Dejvidson se jo
ivo seao prvog jelen
a koga je ugledao, ovde na Smitovoj zemlji, veliku crvenu senku, dva metra visok
u u plekama, sa krunom uskih i zlatnih rogova, hitra, hrabra ivotinja, idealna div
lja za lov. Na Zemlji su koristili robojelene ak i u Stenovitim planinama i Himala
jskim parkovima, po to su oni pravi ve gotovo nestali. Ovda nji su predstavljali san
svakog lovca. Zato su i lovljeni. Do vraga, ak su ih i divlji stvorci lovili, oni
m svojim va ljivim, malim lukovima. Jeleni e i ubudue biti lovljeni, zato to su za to
stvoreni. Ali jadni, stari, srceparajui Kis to nikako nije mogao da utuvi. On je
, zapravo, bio pametan momak, ali ne i realistian, ne dovoljno tvrdokoran. Nikako
mu nije i lo u glavu da morate biti uz pobedniku stranu - ili gubite. A pobednik j
e bio ovek, uvek. Stari Osvaja.
Dejvidson je krenuo krupnim koracima kroz naselje; jutarnje sunce stajal
o mu je u oima, a u toplom vazduhu oseao se miris rezane drvene grae, kao i slatkas

ti dim drveta. Stvari su izgledale prilino dobro za jedan logor drvosea. Dve stoti
ne ljudi ovde je ukrotilo ovei komad divljine za samo tri zemaljska meseca. Smito
v logor: dve velike geodezijske kupole od valoplasta, etrdeset drvenih koliba sag
raenih radom stvoraca, pilana, sagoreva iz koga se dizala plavkasta perjanica dima
, vukui se iznad mnogo jutara krevine i naslagane drvene grae; gore se nalazilo uzl
eti te i veliki, monta ni hangar za helikoptere i te ku ma ineriju. To je bilo sve. Ali
kada su do li, ovde nije bilo niega. Samo drvee. Tamni preplet, gusti , neprohod drvea
- beskrajan, besmislen. Troma reka, nad koju su se kro nje nadnosile, prigu ivale je
, nekoliko legala stvoraca, skrivenih meu stablima, pokoji crveni jelen, kosmati
majmuni, ptice. I drvee. Korenje, debla, granje granice li e - iznad i ispod, u licu
i oima, beskrajno li e na beskrajnom drveu.
Novi Tahiti prete no je bio prekriven vodom, toplim i plitkim morima, iz k
ojih su tu i tamo izranjali sprudovi, ostrvca, arhipelazi i pet velikih kopana,
koja su le ala u luku dugakom dve i po hiljade kilometara na severozapadnoj etvrtlop
ti. A sve te mrlje i grumuljice vrstog tla bile su prekrivene drveem. Okean: uma. T
o je bio izbor koji vas je ekao na Novom Tahitiju. Voda i sunce ili tama i li e.
Ali sada su ljudi do li ovde da okonaju tu tminu i da od prepleta drvea napr
ave lepo istesterisane daske, koje su na Zemlji vredele vi e od zlata. Sasvim dosl
ovno, zato to se zlato moglo dobijati iz morske vode ili vaditi ispod antarktikog
leda, ali ne i drvo; do drveta se moglo doi jedino iz drvea, a ono je na Zemlji po
stalo ist luksuz. I tako se po drvo krenulo u ume tuih svetova. Dve stotine ljudi s
a robotesterama i tegljaima ve je iseklo osam pojaseva irokih po jednu milju na Smi
tovoj zemlji, za tri meseca. Panjevi na pojasu najbli em logoru ve su postali beli
i natruli; trebalo ih je jo hemijski obraditi, da bi se pretvorili u plodni pepeo
u vreme kada ovamo budu do li stalni kolonisti, ratari, da preuzmu Smitovu zemlju
. Njima e jedino preostati da zasade semenje i saekaju da nikne.
To je ve jednom uinjeno. Bila je to udna rabota, ali i dokaz da je Novi Tah
iti odista bio predvien za oveka. Sve je ovde do lo sa Zemlje, pre otprilike milion
godina, a evolucija je i la gotovo istovetnim putem, tako da su se stvari bez muke
mogle prepoznati: bor, hrast, orah, kesten, omorika, zelenika, jabuka, jasen; j
elen, ptica, mi , veverica, majmun. Humanoidi sa Hain-Davenanta tvrdili su, razume
se, da su oni bili ti koji su to uinili u isto vreme kada su kolonizovali Zemlju
, ali ako slu ate te vanzemaljce, na kraju ete biti ubeeni da su oni sredili svaku p
lanetu u Galaksiji i da su izumeli sve, od seksa do pribadae. Teorije o Atlantidi
bile su znatno verodostojnije; ovo je odista mogla biti izgubljena atlantidska
kolonija. Ali ljudi su izumrli. A najpribli nija zamena za njih, koja se razvila i
z soja majmuna, bili su stvorci - bia visoka oko metar i prekrivena zelenim krzno
m. Kao vanzemaljci bili su pribli no standardnih mera, ali kao ljudi nikako nisu m
ogli da prou. Mo da bi stvari bile drugaije da su imali jo milion godina, ali Osvajai
su stigli ranije. Evolucija se sada vi e nije kretala sporim tokom nasuminih mutaci
ja jednom u hiljadu godina, ve brzinom zvezdanih brodova zemaljske flote.
"Hej, kapetane!"
Dejvidson se okrenu; reakcija mu je zakasnila samo jednu mikrosekundu, a
li i to je bilo dovoljno da ga ozlojedi. Postojalo je ne to u ovoj vra joj planeti,
zlatna svetlost njenog sunca i nebo optoeno koprenom izmaglice, blagi vetrovi pun
i mirisa lisne crnice i polena - ne to to je oveka nagonilo da sanja na javi. Samo b
i bazao unaokolo i razmi ljao o osvajaima, sudbini i slinim stvarima, sve dok ne bi
postao zdepast i trom kao stvorci. "'Broj'tro, Ok!" uzvrati on ivahno nadzorniku
drvosea.
Crn i ilav poput ianog u eta, Oknanavi Nabo predstavljao je, u fizikom pogledu
, su tu suprotnost Kisu, ali mu je na licu stajao isti zabrinut izgled. "Ima pola m
inuta?"
"Svakako. ta te mui, Ok?"
"Ona mala kopilad."
Naslonili su se leima na ogradu od drvenih letvi. Dejvidson je zapalio sv
oju prvu cigaretu od marihuane tog dana. Isko ena svetlost sunca, plavkasta od dim
a, grejala je jutarnji vazduh. uma iza logora, jo neposeen pojas irok etvrt milje, bi
la je puna prigu enog, neprekidnog pucketanja, kvocanja, kome anja, zujanja, zvonkih
umova kojima carstvo drvea obiluje svakog jutra. Ova istina mogla je biti Ajdaho i
z 1950. Ili Kentaki iz 1830. Ili Galija iz 50. godine pre nove ere. "Ti-vi", pro

cvrkuta jedna udaljena ptica.

"Voleo bih da ih se otarasimo, kapetane."
"Stvoraca? Kako, Ok?"
"Da ih pustimo. Na njihovo izdr avanje ide vi e nego to dobijamo njihovim rad
om u pilani. Osim toga, nisu vredni ni glavobolje koju zbog njih imam. Oni jedno
stavno ne rade."
"Radili bi, kada bi umeo da ih nagna . Podigli su logor, zar ne?"
Oknanavino opsidijantno lice poprimi strog izraz. "Ti mo da ume sa njima, a
li ja ne umem." On zastade za trenutak. "Na kursu primenjene istorije, koji sam
pohaao prilikom obuke za Duboki svemir, tvrdilo se da se ropstvo nikada nije ispl
atilo. Bilo je neekonomino."
"Tano, ali ovo nije ropstvo, dragi moj Ok. Robovi su ljudi. Kada uzgaja kr
ave, da li to naziva ropstvom? Ne. A stvar funkcioni e."
Nadzornik bezvoljno klimnu, ali ree: "Odve su mali. Poku ao sam da glau opame
tim najdurljivije. Ali oni su samo sedeli i gladovali."
"Mali su, tako je, ali neka te to ne zavara, Ok. ilavi su oni i u asno izdr l
jivi; osim toga, ne oseaju bol kao ljudi. Na to si zaboravio, Ok. Misli da je, kad
a udari nekog od njih, to isto kao da si udario dete. Veruj mi, njima je to isto
kao to bi bilo nekom robotu. Povalio si nekoliko njihovih enki i dobro zna da ne os
eaju ba ni ta: ni zadovoljstvo, ni bol; samo le e kao klade, ma ta im radio. Svi su red
om takvi. Mo da su im ivci primitivniji od ljudskih. Kao kod riba. Ispriau ti ne to str
a no to mi se dogodilo sa njima. Dok sam bio u Centralu, pre no to sam do ao ovde, jed
an od ukroenih mu jaka nasrnuo je na mene. Znam da su ti kazali da oni nisu agresiv
ni, ali ovaj je iznuo, naisto je po a aveo; sva srea to nije bio naoru an, inae bih stra
. Morao sam gotovo da ga ubijem, pre no to me je pustio. Kidisao je kao lud. Dobi
o je neverovatne batine, ali ba ni ta nije osetio. Kao neka buba koju mora svu da sp
ljeska nogom, kako bi uop te shvatila da je zga ena. Vidi ovo." On pognu kratko o i anu g
lavu i pokaza vornovatu izboinu iza uha. "Umalo nisam dobio potres mozga. A to mi
je uradio po to sam mu slomio ruku i pretvorio lice u pravu papazjaniju. Samo je n
asrtao i nasrtao. injenica je, Ok, da su stvorci lenji, glupi, prevrtljivi i da n
e oseaju bol. Mora biti vrst s njima. Stalno."
"Nisu vredni neprilika, kapetane. Vra ji, mrzovoljni, mali, zeleni kopilan
i! Nee da se bore, nee da rade, nee ni ta. Samo me zezaju u zdrav mozak." Postojao je
izvestan prizvuk dobroudnosti u Oknanavinom gunanju. On nee tui stvorce zato to su t
ako mali; to mu je odavno postalo jasno, a sada i Dejvidsonu, koji je odmah prih
vatio stvari takve kakve jesu. On je umeo sa svojim ljudima. "Slu aj, Ok. Poku aj ov
o. Sakupi kolovoe i ka i im da e im ubrizgati halucinogene. Mesk, va ke, bilo ta: oni ih
ne razlikuju, ali ih se vra ki boje. Nemoj da pretera sa dozom i upalie. Jamim ti."
"Za to se boje halucinogena?" upita nadzornik znati eljno.
"Otkud znam. Za to se ene pla e mi eva? Ne tra i smisao u postupcima ena i stvorac
a, Ok! Da, kad smo ve kod ena, skoknuu malo do Centrala zbog njih. Hoe li da stavim ap
u na jednu maku za tebe?"
"Radije po tedi neku tvojih apa dok ne dobijem odsustvo", isceri se Ok. Por
ed njih proe grupa stvoraca, nosei dugaku gredu, preseka dvanaest puta dvanaest, za
salu za razonodu koja se gradila pokraj reke. Spore, gegave, male prilike tegli
le su veliku gredu kao to bi kolona mrava nosila mrtvu gusenicu, mrzovoljno i nev
e to. Oknanavi ih osmotri i ree: "injenica je, kapetane, da me od njih podilaze marci
."
"U stvari, sla em se sa tobom, Ok, da oni nisu vredni neprilika ili rizika
. Da nema onog prdonje Ljubova i da se pukovnik tako kruto ne dr i koda, mogli bis
mo bez po muke da oistimo podruje na kome radimo, a ne da se petljamo sa tim 'dobr
ovoljcima'. I tako e biti istrebljeni, ranije ili kasnije, a ne vidim razlog za to
to ne bi bilo ranije. Stvari naprosto tako stoje. Primitivne rase uvek moraju da
ustupe pred civilizovanim. Ili da budu asimilovane. Ali, do vraga, mi ne mo emo a
similovati gomilu zelenih majmuna. A kako sam ka e , oni su bistri taman toliko da n
ikada neemo moi imati poverenja u njih. Isti je sluaj bio i sa onim velikim majmuni
ma koji su nekad iveli u Africi. Kako se ono zvahu?"
"Gorile?"
"Tako je. Bie nam bolje bez stvaraoca ovde, ba kao to nam je bilo bolje bez

gorila u Africi. Stoje nam na putu... Ali tatica Ding-Dong ka e da koristimo rad
stvoraca i mi ga koristimo. Bar za sada. Je l' tako? Vidimo se veeras, Ok."
"Va i, kapetane."
Dejvidson se uputi do taba Smitovog logora da prijavi kori enje skakaa. tab je
predstavljao kocku osnove etiri metra, sazdanu od borovih dasaka, u kojoj su se
nalazila dva stola i hladnjak za vodu. Unutra je narednik Birno opravljao voki-t
oki. "uvaj logor da ne izgori, Birno."
"Dovedi mi jednu maku, kapetane. Plavu u, po mogustvu. Vidi da ima razmere 3
4-22-36."
"Ima li jo neku posebnu elju?"
"Volim ih kada su jedre, a ne mlohave." Birno izra ajno opisa rukom u vazd
uhu svoj tip. Isceriv i se, Dejvidson poe u hangar. Kada je uzleteo, bacio je pogle
d iz helikoptera prema logoru: deje kockice, mre a linija-staza, prostrane istine pr
o arane paljevinama - sve se to smanjivalo kako se letelica podizala i pogled mu k
onano obuhvati zelenilo jo neposeenih uma velikog ostrva, a iza tog tamnog zelenila
unedogled se pru alo bledo zelenilo mora. Smitov logor sada je liio na utu pegu, mrl
ju na ogromnoj zelenoj tapiseriji.
Preleteo je preko Smitovog moreuza i umovitih, ustalasanih venaca severno
g dela Centralnog ostrva - i oko podne stigao u Centralvil. Posle tri meseca pro
vedena u umi odista mu je izgledao kao grad; bilo je tu pravih ulica, pravih zgra
da - postojale su ve etiri godine, od kada je kolonija osnovana. Tek kada biste ba
cili pogled pola milje odatle i tamo spazili kako se, blistajui se povrh krevine,
na betonskoj rampi uzdi e jedan zlatni toranj, vi i od svih zdanja Centralvila, post
alo bi vam jasno da je tu posredi, ipak, samo oronula, graniarska varo ica. Brod, u
stvari, nije bio mnogo veliki, ali je ovde tako izgledao. Predstavljao je, zapr
avo, samo transporter, amac glavnog broda; NAFAL letelica, eklton, kru ila je na orb
iti, udaljena pola miliona kilometara. Transporter je bio tak nagove taj, siu an odra
z ogromnosti, moi, zlatne tanosti i veliajnosti zemaljske tehnologije, kadre da vas
postavlja mostove meu zvezdama.
Dejvidsonove oi za trenutak se ispuni e suzama pred prizorom broda matinog s
veta. Nije ih se stideo. Bio je pravi rodoljub; naprosto je tako bio sazdan.
Ali ubrzo, kada je krenuo ulicama graniarske varo ice, na ijim su krajevima
pucali iroki vidici nieg naroitog, on poe da se osmehuje. Bilo je to zbog ena; najzad
su stigle: nove i sve e. Veina ih je nosila dugake, uske suknje i velike cipele, ka
o i zlatne i srebrne ko ulje, prekomerno ukra ene. Vi e nije bilo otvora za bradavice.
Moda se promenila; teta. Sve su imele visoko podignute pune, poprskane onim leplj
ivim lakom koji su rado koristile. Izgledale su vra ki ru no, ali takve stvari su sa
mo ene mogle da urade sa svojom kosom, tako da su ipak delovale izazovno. Dejvids
on se isceri jednoj maloj, prsatoj Evroafrikanki koja je imala vi e kose nego glav
e; ona mu nije uzvratila sme ak, ali je zato njihanje odlazeih bokova predstavljalo
jasan poziv: hodi, hodi, hodi! Nije, meutim, po ao. Bar ne za sada. Uputio se u gl
avni tab: standardno zdanje od brzokamena i plastiploa, sa etrdeset kancelarija, de
set hladnjaka za vodu i arsenalom u podrumu; tu se prijavio u komandu centralne
kolonijske uprave Novog Tahitija. Zatim se sreo sa dva lana posade transportera,
pa ulo io zahtev u Odseku za umarstvo da im se dodeli novi, polurobotski gulja kore
i, konano, dogovorio se sa starim drugarom Jujuom Serengom da se vide u baru 'Lua
u' u dva sata.
Stigao je u bar sat ranije da ne to prezalogaji pre no to pone pijanka. Tamo
je zatekao Ljubova, koji je sedeo sa dva momka u uniformama flote; bili su to n
ekakvi strunjaci, koji su se spustili transporterom ekltona. Dejvidson nije imao v
isoko mi ljenje o svemirskoj mornarici: gomilu uobra enih zvezdoskakaa, koji su uvek
ostavljali kopnenoj vojsci onaj prljavi, blatnjavi, opasni posao na planetama; n
o, takva je subordinacija i ta se tu mo e. Pa ipak, bilo je udno da se Ljubov pona a s
nishodljivo prema nekom u uniformi. On naprosto nije zatvarao usta, ma ui rukama na
svoj poznati nain. Dejvidson ga je u prolazu potap ao po ramenu i dobacio mu: "Zdr
avo, Reje, stari lafe, kako si mi?" Produ io je dalje, ne saekav i popreki pogled, pr
emda je uvek u ivao u njemu. Ba je bilo sme no kako ga je Ljubov mrzeo. Sva je prilik
a da je tip bio feminiziran, kao i svi intelektualci, pa je oseao odbojnost prema
Dejvidsonovoj mu evnosti. No, Dejvidson, sa svoje strane, nije traio vreme na mr nju
prema Ljubovu; ovaj naprosto nije bio vredan toga.

U 'Luauu' su slu ili prvorazredni jelenji odrezak. ta bi kazali na Zemlji k

ada bi videli da jedan ovek za ruak pojede kilogram mesa? Jadne, vra je sojad ije! Ubr
zo je stigao Juju sa - kako je Dejvidson u potaji oekivao - kremom novih maaka: dv
e rasne lepotice, ne neveste, ve rekreaciono osoblje. Oh, stara kolonijska uprava
ba je ponekad umela da sredi stvari! Bilo je to dugo, toplo popodne.
Letei natrag u logor, pre ao je preko Smitovog moreuza, dok je sunce poivalo
na vrhu velike, zlatne koprene izmaglice iznad mora. Pevao je, udubno zavaljen
u pilotskom sedi tu. Smitova zemlja pojavila se najpre maglovito na vidiku, a onda
je Dejvidson ugledao dim nad logorom, veliki crni oblak, kao da je neko sipao n
aftu u sagoreva otpadaka. Nije mogao da razabere nikakvu graevinu kroz njega. Tek
kada se spustio na uzleti te, video je ugljenisani mlaznjak, havarisane skakae, izg
oreli hangar.
On ponovo uzlete skakaem iznad logora; ovoga puta bio je na tako maloj vi
sini da je gotovo mogao da udari u visok dimnjak sagorevaa - jedine stvari koja j
e jo stajala uspravno. Sve ostalo bilo je uni teno: pilana, kotlarnica, drvara, tab,
kolibe, barake, koral stvoraca - sve. Crna zgari ta i olupine i dalje su se dimil
i. Ali posredi nije bio umski po ar. uma je i dalje stajala zelena i nedirnuta uz pa
ljevinu. Dejvidson se vrati natrag do uzleti ta, spusti se i poe da tra i motocikl; i
od njega je, meutim, ostala samo olupina u zgari tu hangara i ma inerija, koje je jo
tinjalo i zaudaralo. On krenu stazom prema logoru. Kada se na ao pored onoga to je
nekada bila radio-koliba, najednom mu sinu. Ne oklevajui ni korak, on promeni pra
vac kretanja, skrenu sa staze i zae za spaljenu da aru. Tu se zaustavio i stao da os
lu kuje.
Nije bilo nikoga. Svuda je vladala mukla ti ina. Vatre su se odavno pogasi
le; jedino je jo tinjala velika naslaga drvene grae; kroz pepeo i ugarke naziralo
se za areno jezgro. Ta izdu ena gomila pepela doskora je vredela vi e od zlata. Dim se
vi e nije dizao sa crnih kostura baraka i koliba; a meu pepelom videle su se kosti
.
Dejvidsonov mozak postao je superbistar i iv im se obreo iza radio-da are. Po
stojale su dve mogunosti. Prva: napad iz drugog logora. Neki oficir sa Kralja ili
Nove Jave potpuno je iznuo i poku ao da izvede coup de planete. Druga: napad iz sv
emira. Pred oi mu stade zlatni toranj kosmodroma u Centralu. Ali ako je eklton pos
tao gusarski brod, za to bi najpre zbrisao jedan logor, umesto da zaposedne Centra
lvil? Ne, mora da je posredi invazija - i to nekih tuina. Neka nepoznata rasa ili
, mo da, Cetijanci ili Hainci koji su odluili da zaposednu Zemljine kolonije. Nikad
a nije imao poverenja u te vra je, pametne humanoide. Ovde mora da je upotrebljena
toplotna bomba. Osvajaka sila sa mlaznjacima, aerogliserima, atomskim oru jem lako
se mogla sakriti na nekom ostrvu ili sprudu, bilo gde na jugozapadnoj etvrtlopti
. Mora da se vrati do skakaa i podigne uzbunu, a zatim da poe i podrobnije osmotri
stvari, izvidi stanje, kako bi glavnom tabu mogao da dostavi procenu trenutne si
tuacije. Upravo se pridizao kada zau glasove.
Ali ne ljudske. Visoko, meko torokanje. Tuinci.
Spustiv i se ponovo na ruke i kolena iza plastinog krova da are koji je le ao na
tlu, izoblien pod dejstvom toplote u krilo i mi a, on se uti a i stade da oslu kuje.
etiri stvorca i la su stazom nekoliko jardi od njega. Bili su to divlji stv
orci, koji na sebi nisu imali nieg drugog do labav ko ni pojas, o koji su dr ali no i
kesu. Nijedan nije nosio kratke pantalone i ko nu ogrlicu, koje su dobijali ukroeni
stvorci. Dobrovoljci u koralu mora da su izgoreli zajedno sa ljudima.
Oni se zaustavi e nedaleko od njegovog skrovi ta, i dalje razgovarajui svojim
sporim, torokavim jezikom, a Dejvidson zadr a dah. Nije eleo da ga primete. Kog avo
la stvorci ovde rade? Jedino su mogli da poslu e kao uhode i izviai osvajaa.
Jedan od etvorice pokaza ne to na jug i u asu kada se okrenuo, Dejvidson mu
vide lice. Odmah ga je prepoznao. Svi su stvorci meusobno bili slini, ali ovaj se
razlikovao. Dejvidsonov potpis jasno mu je stajao ispisan na licu. Bio je to ona
j koji je, pre ne to manje od godinu dana, sasvim iznuo i nasrnuo na njega u Centra
lu, onaj ubilaki nastrojen, Ljubovljev tienik. Tako mu plavog pakla, ta e on ovde?
Dejvidsonov um poe munjevito da radi, dejstvuje; hitro kao i uvek, on se
uspravi, iznenada, visoko, lako, sa revolverom u ruci. "Hej, stvorci! Stojte! Ni
makac! Da se niko nije mrdn'o!"
Glas mu odjeknu kao pucanj bia. etiri mala, zelena stvorenja osta e nepomina.

Onaj sa zbrkanim licem pogleda ga preko zgari ta svojim velikim, praznim oima u koj
ima nije bilo svetlosti.
"Odgovarajte! Ko je zapalio vatru?"
utanje.
"Odgovarajte: br e-br e! Ako ne odgovorite, spaliu prvo jednog, pa jo jednog,
pa jo jednog. Jasno? Ko je zapalio vatru?"
"Mi smo zapalili logor, kapetane Dejvidsone", ree onaj iz Centrala neobino
mekim glasom, koji je Dejvidsona nejasno podsetio na nekog oveka. "Svi ljudi su
mrtvi."
"Kako to: vi ste ga zapalili?"
Zbog neega nikako nije mogao da se priseti O iljkovog imena.
"Ovde je bilo dve stotine ljudi i devedeset robova, pripadnika mog narod
a. Iz ume ih je do lo jo devet stotina. Najpre smo poubijali ljude koji su sekli drv
ee u umi, a zatim smo svr ili sa onima koji su se nalazili ovde, dok su kue gorele. M
islio sam da ste i vi stradali, ali milo mi je to vas sad vidim, kapetane Dejvids
one."
Sve je to bilo ludo i, razume se, neistinito. Nisu ih mogli sve poubijat
i, Oka, Birnoa, Van Stena i ostale, njih dve stotine; neki bi sigurno uspeli da
umaknu. Stvorci su bili naoru ani samo lukom i strelama. Uostalom, oni ne bi bili
kadri da uine tako ne to. Stvorci se nisu borili, nisu ubijali, nisu ratovali. Bili
su neagresivni prema drugim vrstama - prave ovice. Nikada se nisu suprotstavljal
i. Ma, nema govora - ne bi oni mogli da poubijaju dve stotine ljudi jednim zamah
om. Ba je ludo. Ti ina, jenjavi miris paljevine u dugoj, toploj, veernjoj svetlosti,
bledozelena lica sa nepokretnim oima - sve to nikako nije i lo, bilo je samo lud,
ru an san, nona mora.
"Ko je to uradio za vas?"
"Devet stotina pripadnika mog naroda", ree O iljko onim svojim vra jim, la no-l
judskim glasom.
"Ne, ne to. Ko je tu jo ? Za koga ste to uinili? Ko vam je kazao ta da uradi
te?"
"Moja ena."
Dejvidson u magnovenju primeti da se stvorac sprema na napad, ali bilo j
e kasno; skok je izveden gipko i postrance, tako da je ispaljeni hitac pogodio s
tvorenje u ruku ili rame, a ne meu oi, kako je bilo naumljeno. Narednog trenutka,
stvorac je ve bio na njemu; iako je imao upola manju visinu i te inu, uspeo je da g
a izbaci iz ravnote e, zato to se Dejvidson odve pouzdao u revolver, uop te ne oekujui o
vakav nasrtaj. Tokom kratkotrajnog gu anja osetio je da su stvoreve ruke tanke, ilav
e i obrasle u grubo krzno, a onda, najednom, stvorac poe da peva.
Dejvidson je bio oboren na lea, prikovan za tle, razoru an. etiri zelene nju k
e gledale su ga odozgo. O iljko je i dalje pevao, to je liilo na zadihano torokanje,
ali nije sasvim bilo li eno melodije. Ostala trojica su slu ala, dok su im se beli
zubi kezili. Nikada jo nije video nekog stvorca da se osmehuje. Nikada jo nije odo
zdo pogledao nekom stvorcu u lice. Uvek je to bilo odozgo. Sa vrha. Prestao je d
a pru a otpor po to je to sada predstavljalo samo traenje snage. Iako su bili sitni,
bilo ih je vi e, a i O iljko se domogao njegovog revolvera. Mora da saeka. Ali najedn
om ga je obuzela slabost, munina, od koje je telo stalo da mu se nekontrolisano t
rza i gri. Male ruke dr ale su ga bez napora, dok su se sitna, zelena lica nadnosil
a nad njegovo, kezei se.
O iljko okona pesmu. Zatim klee na Dejvidsonova prsa, dr ei no u jednoj ruci, a
oduzeti revolver u drugoj.
"Ti ne mo e da peva , je li, kapetane Dejvidsone? Ali zato e lepo potrati prema
skakau, odleteti i rei pukovniku u Centralu da je ovo mesto spaljeno, a svi ljudi
redom pobijeni."
Krv, podjednako rumena kao i ljudska, natopila je krzno stvoreve desne ru
ke i no poe da drhti u zelenoj api. O tro, izbrazdano lice netremice pogleda Dejvidso
na sa male udaljenosti i on spazi tog asa kako duboko u ugljenocrnim oima blista n
eobina svetlost.
Pusti e ga.
On se oprezno pridi e; u glavi mu se jo vrtelo od pada prouzrokovanog O iljko
vim nasrtajem. Stvorci su se dobrano odmakli, znajui da je njegov dohvat dvostruk

o du i od njihovog; ali sada mu je, osim O iljkovog, jo jedan revolver bio uperen u u
trobu. Dr ao ga je Ben - njegov vlastiti stvorac, Ben, koji je izgledao podjednako
glup kao i uvek, ali je ipak dr ao revolver u ruci.
Te ko je okrenuti lea kada su u vas uperena dva revolvera, ali Dejvidson je
to ipak uinio i po ao prema uzlete tu.
Jedan glas iza njega doviknu neku re na jeziku stvoraca, piskutavo i glas
no. Zatim se oglasi jedan drugi: "Br e-br e!" na ta se razle e neobian zvuk, slian cvrkut
u ptica, koji je sigurno predstavljao smeh stvoraca. Onda odjeknu pucanj i tane
pogodi stazu tik iza njega. Do vraga, to nije po teno, oni imaju revolvere, a on j
e nenaoru an. Poe da tri. Bio je br i od svakog stvorca. Oni nisu umeli da pucaju iz p
i tolja.
"Trkom", ree tihi glas daleko pozadi. Bio je to O iljko. Selver, tako je! T
ako se zvao. Zvali su ga Sem, sve dok Ljubov nije spreio Dejvidsona da mu da to je
zaslu io, a onda ga jo i uzeo za svog tienika; posle toga su ga prozvali Selver. Bla
gi Bo e, ta je sve ovo? Prava nona mora! On nastavi da tri. Krv mu je dobovala u u ima.
Trao je kroz zlatno, dimno vee. Uz stazu je le ao jedan le ; uop te ga nije primetio pr
ilikom dolaska. Nije bio spaljen, ve je liio na beli balon iz koga je ispu ten vazdu
h. Imao je plave oi, koje su nekud zurile. Nisu se usudili da ubiju i njega, Dejv
idsona. Nisu ponovo pucali. Bilo je to nemogue. Nisu ga mogli ubiti. Pred njim je
stajo skaka, bezbedan i blistav; uskoio je u njega i vinuo se u vazduh pre no to s
u stvorci mogli da ga osujete u tome. Ruke su mu se tresle, ali ne mnogo - napro
sto, tresle. Nisu mogli da ga ubiju. Napravio je krug oko brda, a zatim se vrati
o, brzo i nisko, tra ei pogledom etiri stvorca. Ali ni ta se nije micalo po prugastim
razvalinama logora.
Jutros je ovde stajao logor. Dve stotine ljudi. A maloas su tu bila i etir
i stvorca. Nije sve to samo sanjao. Nisu tek tako mogli da nestanu. I dalje su b
ili tu negde, skriveni. On zgrabi obara mitraljeza na prednjem delu skakaa i stade
da sipa rafale po nagorelom tlu, da puca u rupe zelenih kro nji ume, da ara po uglj
enisanim kostima i hladnim telima svojih ljudi, po olupinama ma inerije, po natrul
im, belim panjevima; vraao se i vraao, sve dok nije utro io svu municiju, to je najza
d okonalo tektanje.
Dejvidsonove ruke vi e nisu drhtale, telo mu se primirilo i najzad je shva
tio da sve ovo nije bio samo san. Krenuo je natrag preko moreuza, da odnese vest
i u Centralvil. Dok je leteo, osea je kako mu lice ponovo stie opu tene i spokojne l
inije. Nisu ga mogli okriviti zbog ove nesree, po to se uop te nije nalazio tamo. Mo da
e uvideti da je va no to to su stvorci napali dok je on bio odsutan, budui da su zna
li da ne bi uspeli da je on organizovao odbranu. Osim toga, bar e ne to dobro iz sv
ega ovoga proistei. Uinie ono to je trebalo odavno da urade: ra istie planetu samo za l
ude. Sada ih vi e ni Ljubov nee moi spreiti u tome da ne istrebe stvorce - im budu uli
da je njegov tienik predvodio pokolj! Preduzee najzad potpuno satiranje pacova; a m
o da, ko zna, mo da e njemu dodeliti taj mali zadatak. Na tu pomisao mogao je da se o
smehne, ali lice mu je ipak ostalo bezizra ajno.
More pod njim sivelo je u sumraku, a ispred su se pru ali bregovi-ostrva,
prekriveni ustalasanim, lisnatim umama, kroz koje su u suton tekli mnogi potoci.
2.
Sve nijanse re i sunevog zatona, smee-crvene i bledozelene, neprekidno su s
e prelivale po dugakom li u, koje je podrhtavalo na vetru. Korenje bakarnih vrba, gu
sto i grbinasto, bilo je zeleno poput mahovine uz vodeni tok, koji je, slino vetr
u, promicao lagano, obilujui mno tvom blagih vrtlo ja i prividnih vodomira, zapreavan
stenjem, korenjem, viseim i opalim li em. Nije bilo istog puta, niti neprekidne svetl
osti u umi. U vetar, vodu, sjaj sunca i sjaj zvezda uvek su se uplitali li e, granje
, stabla, korenovi, senoviti, prepleteni. Stazice su vodile ispod grana, oko deb
ala, preko korenja; nisu i le pravo, ve su ustupale pred svakom preprekom, okoli ale
poput ivaca. Tle nije bilo suvo i vrsto nego vla no i prilino gipko, nastalo kao isho
d saradnje ivih stvorenja i dugotrajnog, postojanog umiranja li a i drvea; iz tog bog
atog groblja rasla su stabla visoka devedeset stopa, kao i siu ne peurke koje su nic
ale u kolonijama promera pola ina. Miris vazduha bio je blag, raznovrstan i slatk
ast. Vidik se nikada nije daleko pru ao, osim kada biste kroz guste kro nje spazili
zvezde. Ni ta nije bilo isto, suvo, sparu eno, jednostavno. Nedostajalo je otkrovenje

. Nije se moglo sve odjednom sagledati: nije bilo pouzdanosti. Nijanse re i sunevo
g zatona stalno su se prelivale po viseem li u bakarnih vrba, tako da ak ni za njega
niste mogli jamano rei da li je smeecrveno, crvenkastozeleno ili zeleno.
Selver je i ao stazom pokraj vode, koraajui polako i esto se spotiui o korenje
vrba. Najednom, pred sobom ugleda nekog starca kako sanja i zastade. Starac ga p
ogleda kroz dugako li e vrbe i vide ga u svojim snovima.
" Mogu li poi u tvoj dom, moj gospodaru Sanjare? Prevalio sam dug put."
Starac je ostao da nepomino sedi. Selver unu tik uz stazu, pokraj potoka. G
lava mu klonu, po to je bio iznuren i veoma pospan. Pe aio je ve pet dana.
"Jesi li ti iz sna-vremena ili iz sveta-vremena?" upita ga najzad starac
.
"Iz sveta-vremena."
"Hodi onda sa mnom." Starac ilo ustade i povede Selvera stazom koja je i la
od vrbovog gaja prema suvljim, tamnijim podrujima hrastvovog i glogovog drveta.
"Pomislio sam da si bog", ree on, idui korak ispred. "Takoe mi se uinilo da sam te v
ideo ranije, mo da u snu."
"To nije bilo u svetu-vremena. Dolazim sa Sornola i nikada ranije nisam
bio ovde."
"Ovaj grad je Kadast. Ja sam Koro Mena, sa Belog Gloga."
"Zovem se Selver. Ja sam sa Jasena."
"Jasena ima i meu nama; i mu karaca i ena. Ima ih i sa va ih branih klanova, Br
eze i Zelenike; nemamo ena sa Jabuke. Ali ti nisi do ao po enu, zar ne?"
"Moja ena je mrtva", ree Selver.
Stigli su do mu kog doma, koji se nalazio na uzvisini, meu mladicama hrasta
. Pognuli su se i puzei pro li kroz tunel-ulaz. Unutra, pri svetlosti vatre, starac
se uspravi, ali Selver ostade na rukama i kolenima, nesposoban da se pridigne.
Sada, kada su pomo i okrepa bili pri ruci, njegovo telo, koje je gonio preko mere
, nije moglo dalje. On ostade da le i, a oi mu se same sklopi e; i tako Selver utonu,
uz olak anje i zahvalnost, u duboku tamu.
Mu karci iz doma Kadasta postarali su se da ga valjano smeste, a njihov vi
dar latio se da mu vida ranu na desnoj ruci. Kad je palo vee, Koro Mena i vidar T
orber sedeli su sami pokraj vatre. Veina drugih mu karaca bila je sa svojim enama te
noi; u domu su ostala jo jedino dva mlada uenika-sanjara, ali oni su odavno zaspal
i na klupama. "Nemam pojma kako se mogu stei takvi o iljci koje ima na licu", ree vi
dar, "a jo manje takva rana koju ima na ruci. Vrlo udna rana."
"udna je i naprava koju je imao za pojasom", ree Koro Mena.
"Video sam je i nisam je video."
"Stavio sam mu je pod klupu. Lii na uglaano elezo, ali nije slina rukotvorin
ama mu karaca."
"Kazao ti je da dolazi sa Sornola."
Neko vreme obojica su utala. Koro Mena oseti kako ga pritiska neki nerazl
o an strah i utonu u san da bi dokuio njegov uzrok; bio je iskusan i ve t u tome. U s
nu su hodili divovi, te ki i zloslutni. Njihovi suvi, krlju ni udovi bili su obavije
ni odeom; oi su im bile sitne i svetle, poput kalajnih kuglica. Iza njih su gamiza
le neke velike, pokretne stvari, nainjene od uglaanog eleza. Drvee je padalo pred nj
ima.
Iz tog drvea koje se ru ilo istrao je jedan ovek, viui na sav glas, sa krvlju n
a usnama. Staza kojom je i ao vodila je do doma Kadasta.
"Nema sumnje u to", ree Koro Mena, skliznuv i iz sna. "Ili je do ao preko mor
a, pravo sa Sornola, ili je stigao na om zemljom, sa obale Kelme Deve. Putnici pria
ju da se divovi nalaze na oba mesta."
"Da li e krenuti za njim?" ree Torber; nijedan nije odgovorio, budui da to
i nije bilo pitanje, ve samo izreena mogunost.
"Ti si jednom video divove, Koro?"
"Jednom", uzvrati starac.
On opet usnu; s vremena na vreme, po to je bio veoma star i ne vi e jak kao
nekada, nakratko bi zaspao. Svanuo je dan, pro lo je podne. Napolju je jedna dru ina
po la u lov, mali ani su cvrkutali, ene su priale glasovima slinim vodi koja tee. Jedan
suvlji glas pozva Kora Menu sa vrata. On ispuza na popodnevno sunce. Napolju mu
je stajala sestra, radosno udi ui mirisni vetar, ali ipak strogog izraza lica. "Da

li se stranac probudio, Koro?"

"Jo nije. Torber vodi rauna o njemu."
"Moramo da ujemo ta ima da nam ka e."
"Sigurno e se brzo probuditi."
Ebor Dendep se namrgodi. Bila je predvodnica Kadasta i brinula se o svom
narodu; ali nije elela da zatra i da se ranjenik uznemirava, niti je htela da uvre
di Sanjare, pozvav i se na svoje pravo da ue u njihov dom. "Mo e li da ga probudi , Koro
?" upita ona najzad. " ta ako ga... progone?"
On nije mogao da upravlja sestrinim oseanjima kao to je to inio sa svojima,
ali ih je ipak bio svestan; njena bri nost ga je onespokojavala. "Ako Torber dopu
sti, hou", ree on.
"Poku aj da brzo dozna vesti koje nosi. teta to nije ena, jer onda bi govorio
suvislo..."
Stranac se probudio i u groznici le ao u polutami doma. Neobuzdani snovi b
olesti kretali su mu se u oima. On se, meutim, pridi e i poe da govori odmerenim glas
om. Dok ga je Koro Mena slu ao, inilo mu se da mu se vlastite kosti smanjuju u telu
, poku avajui da se sakriju pred tom u asnom priom, tom novom stvari.
"Bio sam Selver Tele, kada sam iveo u E retu na Sornolu. Ludi su unu tili moj
grad, sekui umu u tom podruju. Moja ena, Tele, i ja bili smo zarobljeni i postali s
mo njihove sluge. Nju je jedan silovao, a zatim je umrla. Ja sam napao luda koji
je bio kriv za njenu smrt. On bi i mene ubio, da me jedan drugi lud nije spasao
, a onda i oslobodio. Napustio sam Sornol, gde nijedan grad nije bezbedan od lud
i, i do ao ovamo, na Severno ostrvo; nastanio sam se na obali Kelme Deve, u Crveni
m gajevima. A onda su ludi i tu do li i poeli da seku svet. Uni tili su grad Penle. Z
arobili su stotinu mu karaca i ena, napravili od njih sluge i smestili ih u tor. Me
ne nisu uhvatili. Pridru io sam se ostalima koji su pobegli iz Penlea i oti li smo d
a ivimo u movarama severno od Kelme Deve. Ponekad, nou, vraao sam se meu ljude u toru
ludi. Tada sam saznao da je tamo i onaj koga sam poku ao da ubijem. U prvi mah sa
m pomislio da to ponovo probam; ili da oslobodim ljude iz tora. Ali stalno mi je
pred oima stajao prizor drvea koje pada, sveta koji seku i koji biva ostavljen da
istruli. Mu karci su mogli da pobegnu, ali ne i ene, koje su bile bolje uvane, a on
e su ve poele da umiru. Razgovarao sam sa ljudima koji su se krili u movarama. Svi
smo bili veoma zapla eni i veoma ljuti i nismo imali naina da se oslobodimo tog str
aha i srd be. I tako, posle dugih razgovora i dugog sanjanja, skovali smo plan; do l
i smo po danu i poubijali lude iz Kelme Deve strelama i lovakim kopljima; zapalil
i smo im grad i naprave. Ni ta nismo ostavili. Ali onaj je prethodno oti ao, a zatim
se sam vratio. Ja sam pevao nad njim, pa sam ga pustio da ponovo ode."
Selver zauta.
"I?" pro aputa Koro Mena.
"Onda je do ao letei brod iz Sornola i stao da nas lovi po umi, ali nije na ao
nikoga. Zato su zapalili umu; ali padala je ki a, tako da se vatra brzo ugasila. V
eina ljudi koje smo oslobodili iz tora, kao i ostali, uputili su se na sever i is
tok, prema brdima Hole; bojali smo se da mnogo ludi mo e krenuti u lov na nas. Ja
sam po ao sam. Ludi me poznaju, razumete, znaju moje lice; to me pla i, kao i one sa
kojima sam."
"Kakva ti je to rana?" upita Torber.
"Onaj me je pogodio; njihovim oru jem; ali ja sam pevao nad njim, pa ga pu
stio."
"Sam si oborio diva?" upita Torber uz okrutan sme ak, spreman da poveruje.
"Nisam bio sam. Sa mnom su bila jo tri lovca, a imao sam i njegovo oru je.
Evo ga."
Torber ustuknu pred revolverom.
Nekoliko trenutaka niko ni ta nije progovorio, a onda Koro Mena ree: "Ono to
si nam ispriao veoma je crno, a put vodi nizbrdo. Da li si ti sanjar u tvom domu
?"
"Bio sam. Ali vi e nema doma E reta."
"Svejedno; obojica govorimo Stari jezik. Kada si mi se obratio meu vrbama
Aste, kazao si: 'Gospodaru Sanjare'. To i jesam. Sanja li ti, Selvere?"
"Retko sada", uzvrati Selver, pokoran katehizmu, dr ei pognuto lice puno o il
jaka, sa znacima groznice.

"Budan?"
"Budan."
"Sanja li valjano?"
"Ne."
"Dr i li san u rukama?"
"Da."
"Da li tka i oblikuje , upravlja i sledi , poinje i prestaje po volji?"
"Ponekad; ne uvek."
"Ko mo e uvek? Nije ba najravije sa tobom, Selvere."
"Ne, najravije je", uzvrati Selver. "Ni ta dobro nije preostalo." On poe da
drhti.
Torber mu dade gutljaj soka vrbe i pomo e mu da ponovo legne. Koro Mena jo
nije postavio predvodnicino pitanje; on klee pored bolesnika i nevoljno to uini. "
Da li e divovi... ili ludi, kako ih ti zove ... krenuti tvojim tragom, Selvere?"
"Nisam ostavio nikakve tragove. Niko me nije video celim putem od Kelme
Deve do ovog mesta; est dana. Nije opasnost u tome." On se s naporom ponovo pridi e
. "Slu ajte me dobro. Uop te vam nije jasno u emu je prava opasnost. Ali kako bi vam
i moglo biti jasno? Vi niste uradili ono to sam ja uinio, nikada niste sanjali o t
ome da ubijete dve stotine stvorenja. Nee oni krenuti za mnom, ali e mo da poi za svi
ma nama. Gonie nas, kao to lovci gone kunie. U tome je opasnost. Mo da e poku ati da nas
poubijaju. Da nas sve poubijaju, sve ljude."
"Lezi..."
"Ne, ne buncam, ovo je istina i san. U Kelme Devi bilo je dve stotine lu
di i svi su oni sada mrtvi. Pobili smo ih. Poubijali smo ih kao da nisu ljudi. Z
ar oni sad nee poku ati isto? Dosad su nas ubijali pojedinano, a sada e nas ubijati k
ao to ubijaju drvee, na stotine i stotine i stotine."
"Smiri se", ree mu Torber. "Takve stvari se dogaaju u groznici-snu, Selver
e. One se ne zbivaju na svetu."
"Svet je uvek nov", ree Koro Mena, "iako su mu koreni veoma stari. Kakva
su, zapravo, ta stvorenja, Selvere? Izgledaju kao ljudi, govore kao ljudi, pa za
r nisu ljudi?"
"Ne znam. Da li ljudi ubijaju ljude, izuzev kad siu s uma? Ubija li ma ko
ja ivotinja pripadnike svoje vrste? To ine jedino insekti. Ali ludi nas ubijaju po
djednako lako kao to mi ubijamo zmije. Onaj koji me je uio, kazao mi je da se oni
i meusobno ubijaju, u svaama, a takoe grupno, poput mrava koji se bore. Ja to nisam
video, ali znam da nee po tedeti nikoga ko moli za ivot. Udarie po pognutoj glavi: v
ideo sam to svojim oima! U njima postoji elja za ubijanjem i to me je nagnalo da i
h osudim na smrt."
"A snovi svih ljudi", ree Koro Mena, sedei prekr tenih nogu u senci, "bie pro
menjeni. Vi e nikad nee biti isti. Vi e nikada neu hoditi stazom kojom sam jue i ao sa to
bom, puteljkom od vrbovog gaja kojim sam koraao celog ivota. I on se promenio. Ti
si pro ao njime i puteljak se sasvim izmenio. Pre ovoga dana, stvari koje smo radi
li bile su prave stvari; put kojim smo i li bio je pravi put i vodio nas je kui. Al
i gde nam je sada kua? Uinio si ono to si morao, ali to nije bilo dobro. Ubijao si
ljude. Ja sam ih video, u dolini Lemgan, kada su do li pre pedeset godina u leteem
brodu; sakrio sam se i posmatrao divove, estoro njih, i video kako govore i gleda
ju prema stenama i rastinju i kuvaju hranu. Oni su ljudi. Ali po to si ti, Selvere
, iveo meu njima, reci mi: sanjaju li oni?"
"Samo kao deca, dok spavaju."
"Nisu upueni?"
"Nisu. Ponekad priaju o svojim snovima, vidari poku avaju da ih iskoriste z
a vidanje, ali niko meu njima nije upuen, niti je vian sanjanju. Ljubov, koji me je
uio, shvatio me je kada sam mu pokazao kako da sanja, ali je ipak svet-vreme naz
ivao 'stvarnim', a san-vreme 'nestvarnim', kao da meu njima ima neke razlike."
"Uinio si ono to si morao", ponovo ree Koro Mena posle kratkotrajnog utanja.
Njegov pogled ukrsti se sa Selverovim, preko senki. Oajnika napetost popusti na S
elverovom licu; usne pune o iljaka opusti e mu se i on ponovo le e, ne rekav i vi e ni ta. U
brzo potom je zaspao.
"On je bog", prozbori Koro Mena.
Torber klimnu, prihvativ i starev sud gotovo sa olak anjem.

"Ali razliit od ostalih. Nije kao Gonilac, ni kao Prijatelj, koji nema li
ca, niti kao ena Jasikin List, koja hodi umom snova. Nije ni Vratar, niti Zmija. N
i Svira Na Liri, ni Rezbar, ni Lovac, iako se kao i oni pojavljuje u svetu-vremen
u. Mogli smo da sanjamo Selvera poslednjih godina, ali to vi e nije mogue; on je na
pustio san-vreme. Do ao je u umu, kroz umu, gde li e pada, gde drvee pada, bog koji pozn
aje smrt, bog koji ubija i koji se sam ponovo ne raa."
Predvodnica je saslu ala Koro Menine izve taje i proroanstva i odmah poela da
dela. Proglasila je stanje pripravnosti u svom gradu Kadastu, postarala se da sv
aka porodica bude spremna za pokret, da ima pripravljenu hranu, kao i da se prip
reme nosila za stare i bolesne. Poslala je mlade ene u izvidnicu na jug i istok,
nalo iv i im da brzo dostavljaju sve vesti o ludima. Postavila je jednu naoru anu lovak
u dru inu oko grada, dok su ostale kao i obino odlazile u pohode svake noi. A kada j
e Selver ojaao, pozvala ga je da izie iz doma i da joj ispria svoju priu; kako su lu
di ubijali i porobljavali ljude na Sornolu i sekli ume; kako su itelji Kelme Deve
poubijali lude. Nagnala je ene i nesane mu karce, koji nisu shvatali te stvari, da
ih slu aju i po nekoliko puta, sve dok nisu razumeli i dok se nisu upla ili. Jer Ebo
r Dendep bila je praktina ena. Kada joj je Veliki Sanjar, njen brat, kazao da je S
elver bog, promenitelj, most izmeu stvarnosti, ona je to poverovala i odmah stala
da dela. Na Sanjaru je le ala odgovornost da bude oprezan, da bude siguran da mu
je sud valjan. Njena du nost potom je bila da prihvati taj sud i da se ravna prema
njemu. On se starao o tome ta mora da se uradi, a ona da se to sprovede u delo.
"Svi gradovi ume moraju uti", kazao je Koro Mena i predvodnica je smesta u
putila mlade glasnike do predvodnica u drugim gradovima, koje su ih saslu ale, pa
poslale dalje svoje glasnike. Vesti o ubijanju u Kelme Devi i o Selveru ra irile s
u se Severnim ostrvom, a zatim su pre le i preko mora, do drugih zemalja; prenosil
e su se od usta do usta ili u vidu pisanih poruka; to nije i lo brzo, budui da umski
narod nije imao hitrije kurire od glasnika-pe aka; no, ni tako nije bilo ravo.
Na etrdeset zemalja nije iveo samo jedan narod. Bilo je vi e jezika nego zem
alja, a u svakom gradu govorilo se posebno nareje; postojala je beskrajna arolikos
t ophoenja, morala, obiaja, zanata; fiziki tipovi razlikovali su se na svih pet Vel
ikih zemalja. itelji Sornola bili su visoki, bledi i veliki trgovci; narod Rie vela
odlikovao se niskim rastom, mnogi su imali crno krzno, jeli su majmune - i tako
dalje, i tako dalje. Ali klima je bila veoma ujednaena, ba kao i uma, dok je more
svuda bilo jednako. Zahvaljujui radoznalosti, uhodanim trgovakim putevima i neopho
dnosti nala enja mu a ili ene sa odgovarajueg Drveta, teklo je ivo kru enje ljudi izmei g
adova i zemalja, tako da je sve krajeve pro imala izvesna slinost, sa izuzetkom naj
udaljenih taaka, varvarskih ostrva na krajnjem istoku i jugu, o kojima su se pren
osile nepouzdane glasine. Na svih etrdeset zemalja ene su upravljale varo ima i grad
ovima, a gotovo svaki grad imao je mu ki dom. U domovima su sanjari govorili nekim
od starih jezika, koji su se malo razlikovali od zemlje do zemlje. Njih su retk
o uili ene ili mu karci koji su ostajali lovci, ribari, tkai, neimari, oni to su sanja
li samo male snove izvan doma. Kako je najvei deo zapisa bio na tom jeziku domova
, kada su predvodnice slale glasnice sa porukama, pisma su i la od doma do doma, g
de su ih Sanjari tumaili Staricama, ba kao to je to bilo i sa drugim dokumentima, g
lasinama, problemima, mitovima i snovima. Ali uvek su Starice imale slobodan izb
or da li da poveruju ili ne.
Selver se nalazio u jednoj maloj sobi E sena. Vrata nisu bila zakljuana, al
i on je znao da e, ako ih otvori, ne to zlo banuti unutra. Sve dok ih dr i zatvorena,
ni ta se nee dogoditi. Nevolja je bila u tome to se pred kuom nalazio vonjak mladica;
no, to drvee nije raalo voke i ostale sitne plodove, ve je pripadalo nekoj drugoj v
rsti, ali on nije mogao da se seti kojoj. Zato je izi ao napolje da se uveri koje
je drvee posredi. Ono je svo le alo izlomljeno i i upano. On podi e srebrnastu granu jed
nog stabla i sa slomljenog kraja potee malo krvi. Ne, ne ovde, ne ponovo, Tele, r
ee on; o, Tele, hodi kod mene pre no to umre ! Ali ona nije do la. Samo je njena smrt
bila tu, slomljena breza, otvorena vrata. Selver se okrenu i brzo se vrati unutr
a, ustanoviv i tog asa da je cela kua podignuta povrh tla, slino kuama ludi, veoma vis
oka i puna svetlosti. Pred vratima sa suprotne strane visoke prostorije nalazila
se ulica ludskog grada Centrala. Selver je imao revolver za pojasom. Ako se Dej
vidson pojavi, moi e da ga ubije. Zastao je na otvorenim vratima, gledajui preda se

, u sjaj sunca. A onda se Dejvidson pojavio, ogroman, trei tako brzo da ga Selver
nije mogao dr ati na ni anu revolvera; lud se mahnito klatio irokom ulicom, veoma hit
ar i sve bli i. Revolver je bio te ak. Selver opali, ali nikakav plamen nije izi ao iz
cevi, tako da on u besu i u asu odbaci od sebe i pi tolj i san.
Razoaran i poti ten, Selver otpljunu i uzdahnu.
"Ru an san?" upita Ebor Dendep.
"Svi su ru ni i svi isti", uzvrati on, ali mu duboka nelagodnost i jad mal
o splasnu e kada je odgovorio. Hladna jutarnja svetlost sunca slivala se, pro arana
mrljama i prugama, po tananom li u i granama brezovog gaja Kadasta. Predvodnica je
sedela i plela kotaricu od pocrnele paprati, po to je volela da joj ruke uvek budu
neim zauzete, dok je Selver le ao pokraj nje u polusnu i snu. Nalazio se ve petnaes
t dana u Kadastu, a rana mu je bila gotovo zacelila. Jo je mnogo spavao, ali je p
rvi put posle vi e maseci ponovo poeo da budan sanja, pravilno, ne vi e jednom ili dv
a puta za dan i no, ve u pravom ritmu sanjanja, u rasponu od deset do etrnaest navr
ata dnevno. Iako su mu snovi bili ru ni, sve sam u as i sramota, on im se ipak radov
ao. Bio se pobojao da je odseen od korena, da je predaleko zabrazdio u mrtvu zeml
ju delanja, tako da vi e nee moi da se vrati do vrela stvarnosti. Sada, iako je voda
bila veoma gorka, on je opet pio.
Zakratko, ponovo je oborio Dejvidsona u pepeo izgorelog logora, ali ovog
a puta nije pevao nad njim, ve ga je udario kamenom po ustima. Dejvidsonovi zubi
se rasprsnu e i krv potee meu belim krhotinama.
San je bio koristan, znaio je pravo ispunjenje elje, ali on ga je tu zaust
avio, budui da ga je sanjao mnogo puta pre no to se suoio sa Dejvidsonom u pepelu K
elme Deve i posle toga. Taj san je donosio samo olak anje. Gutljaj blagotvorne vod
e. Ali njemu je bila potrebna gorina. Nije bilo dovoljno vratiti se samo do Kelme
Deve, nego i dalje, do one dugake, strahotne ulice u gradu tuinaca koji se zvao C
entral, gde je napao Smrt i bio pora en.
Ebor Dendep je pevu ila dok je radila. Njene tanu ne ruke, ije je svilasto ze
lenilo dobilo srebrnu patinu sa godinama, preplitale su pocrnele stabljike papra
ti, brzo i ve to. Pevala je pesmu o sakupljanju paprati, devojaku pesmu: "Berem pap
rat i sve mislim da l' e se vratiti..." Slaba an, staraki glas bio je slian cvranju cv
rka. Sunce je podrhtavalo po li u breza. Selver spusti glavu na ruke.
Brezov gaj nalazio se pribli no u sredi tu grada Kadasta. Od njega je vodilo
osam staza, uskih i krivudavih, koje su se gubile meu drveem. U vazduhu se oseao b
lag miris dima drveta; kroz proreene grane na ju nom kraju gaja video se pramen dim
a koji je nicao iz jednog dimnjaka, slian kakvoj plavoj prei koja se raspredala kr
oz lisnate kro nje. Ukoliko biste pa ljivije osmotrili kroz zimzelene hrastove i dru
go drvee, primetili biste krovove kua kako se uzdi u nekoliko stopa iznad tla; bilo
ih je izmeu stotinu i dve stotine, premda su se te ko mogli izbrojati. Drvene kuice
nalazile su se tri etvrtine pod zemljom, slino jazbinama jazavaca. Krovovi postavl
jeni na grade bili su prekriveni prepletom granica, borovih etina, a e, crnice. Preds
tavljali su dobru izolaciju, nisu propu tali vodu i bili su gotovo nevidljivi. uma
i zajednica od osam stotina ljudi i le su za svojim poslovima posvuda oko brezovog
gaja, u kome je sedela Ebor Dendep i pravila kotaricu od paprati. Jedna ptica,
skrivena u granju iznad njene glave, oglasi se umilnim napevom: "Ti-vit." Vreva
ljudi bila je ne to bunija nego obino, budui da je poslednjih dana pristiglo pedeset
ili ezdeset stranaca, poglavito mladih mu karaca i ena, koje je privuklo Selverovo p
risustvo. Neki su do li iz drugih gradova sa severa, a bilo je i onih koji su uestv
ovali sa njim u ubijanju u Kelme Devi; krenuli su za Selverom, sledei glasine koj
e su ga pratile. Pa ipak, uzvici koji su tu i tamo dozivali, avrljanje ena koje su
se kupale i dece koja su se igrala pored potoka nisu nadjaavali jutarnji poj pti
ca, zujanje insekata i stalnu zvunu kulisu ive ume, u kojoj je grad bio samo jedan
element.
Jedna devojka dotra, mladi lovac boje bledog li a breze. "Re usta sa ju ne obal
e, majko", ree ona. "Stigla je glasnica u enski dom."
"Po alji je ovamo im bude jela", uzvrati predvodnica blago. "Samo tiho, Tol
bar, zar ne vidi da spava?"
Devojka se sa e, uze jedan veliki list divljeg duvana i meko ga polo i preko
Selverovih oiju, na koje je padala isko ena, sjajna pruga suneve svetlosti. Le ao je
sa poluotvorenim akama, dok mu je izbrazdano, unaka eno lice bilo okrenuto nagore,

izlo eno napadu i budalasto, Veliki Sanjar koji je zaspao poput kakvog deteta. Ali
Ebor Dendep je posmatrala devojino lice. Ono je zrailo, u toj nelagodnoj senci, s
a aljenjem i u asnuto u, divljenjem.
Tolbar se udalji. Ubrzo se pojavi e dve Starice sa glasnicom, kreui se u red
u, bez rei, stazom pro aranom svetlo u sunca. Ebor Dendep podi e ruku, u ivajui u ti ini.
snica se odmah opru i da se odmori; njeno zeleno krzno sa smeim pegama bilo je pra nj
avo i znojavo, budui da je trala dugo i brzo. Starice su sele na mesta gde se prob
ijalo sunce, i dalje utei. Liile su na dva stara, sivo-zelena kamena, sa sjajnim, iv
im oima.
Borei se sa spavanjem-snom, koji nikako nije mogao da zauzda, Selver naje
dnom uzviknu, kao da ga je ne to silno upla ilo, i probudi se.
Zatim ustade i poe da se napije vode na potoku: kada je krenuo natrag, sl
edilo ga je est ili sedam onih koji su uvek i li za njim. Predvodnica odlo i poluzavr e
n rad i ree: "A sad, budi dobro do la, glasnice, i saop ti nam poruku koju nosi ."
Glasnica ustade, nakloni se prema Ebor Dendep i poe da govori: "Dolazim i
z Tretata. Moje rei potiu iz Sorbron Deve, pre toga od moreplovaca sa moreuza, a j
o ranije iz Brotera na Sornolu. Njih treba da uje ceo Kadast, ali upuene su oveku po
imenu Selver, koji je rodom sa Jasena, iz E reta. Evo tih rei: stigli su novi divo
vi u svoj veliki grad na Sornolu. Veina ih je enskog roda. uti, plameni brod podi e s
e i spu ta u mestu iji je naziv bio Peha. U Sornolu se zna da je Selver iz E reta spa
lio grad divova u Kelmi Devi. Veliki Sanjari Izgnanstva u Broteru sanjali su da
divova ima vi e nego drvea na etrdeset zemalja. To su sve rei poruke koju nosim."
Kada je deklamacija, izreena u jednom dahu, bila okonana, neko vreme niko
nije progovorio. Oglasila se samo jedna ptica, malo dalje, eksperimentalnim poje
m: "Vit-vit?"
"Ovo je veoma ravo svet-vreme", ree jedna Starica, trljajui reumatino koleno
.
Jedna siva ptica polete sa velikog hrasta, koji je oznaavao severnu ivicu
grada, i stade da kru i u vazduhu; prepustila je lenja krila jutarnjim strujama,
koje su je lako dizale uvis. Uvek je postojalo neko drvo na kome su se okupljali
ovi suri zmajevi, nedaleko od grada; oni su obavljali slu bu gradske istoe.
Jedan mali, debelju kasti deak protrao je kroz brezov gaj, dok mu je za peta
ma jurila ne to malo vea sestra; oboje su kriali piskutavim glasiima poput pacova. Dea
k najednom pade i zaplaka, a devojica ga pridi e i stade da mu bri e suze nekim velik
im listom. Ubrzo potom oni odskakuta e u umu, dr ei se za ruke.
"Postojao je jedan po imenu Ljubov", ree Selver predvodnici. "Priao sam o
njemu Koro Meni, ali ne i tebi. Kada je onaj drugi hteo da me ubije, on mi je sp
asao ivot. Ljubov me je takoe iscelio i oslobodio. eleo je da sazna vi e o nama; tako
sam mu obja njavao ono to me je pitao, a i on je meni tumaio ono to sam ja pitao. Je
dnom sam mu postavio pitanje, kako njihova rasa mo e da opstane kada ima tako malo
ena. Kazao mi je da su tamo odakle su do li polovina ene; ali mu karci ih nee dovesti
na etrdeset zemalja sve dok ne pripreme mesto za njih."
"Dok mu karci ne pripreme pogodno mesto za ene? Dobrano e se one naekati!" ree
Ebor Dendep. "Ba lie na ljude iz Brestovog Sna, koji ti prilaze okrenutih zadnjic
a i sa elom na temenu. Oni ume pretvaraju u suvu obalu" - u njenom jeziku nije bil
o rei za pustinju - "i to nazivaju pripremanjem mesta za ene? Bolje bi bilo da su
najpre poslali ene. Mo da kod njih ene obavljaju Veliko Sanjanje, ko zna? Oni su naz
adni, Selvere. Pomraenog su uma."
"Ceo narod ne mo e biti pomraenog uma,
"Ali oni sanjaju samo u snu, ka e ; ako hoe da budni sanjaju, onda uzimaju ot
rove, ali im tada snovi izmiu upravljanju , ka e ! Zar jedan narod mo e biti lui od toga
. Oni ni ta bolje ne razlikuju san-vreme od sveta-vremena nego neka beba. Mo da, kad
a ubiju drvo, misle da e ono o iveti!"
Selver odmahnu glavom. I dalje se obraao predvodnici, kao da su njih dvoj
e sami u brezovom gaju, mirnim, oklevajuim glasom, gotovo dremljivo. "Ne, oni sav
r eno dobro shvataju ta je smrt... Razume se, ne vide kao mi, ali ima stvari o koji
ma znaju vi e i koje razumeju bolje od nas. Ljubov je shvatio veliki deo onoga to s
am mu kazao. Ali veinu onoga to je on meni ispriao, ja nisam razumeo. Nije, meutim,
jezik bio taj koji me je spreio da shvatim; ja znam njihov govor, a on je nauio na e
; napravili smo skupni zapis o dva jezika. No, bilo je stvari za koje je on kaza

o da ih nikada neu moi razumeti. Rekao je da ludi potiu izvan ume. To je sasvim jasn
o. Kazao je da ele umu: drvee da od njega naprave drvo, zemlju da na njoj zaseju tr
avu." Iako jo mek, Selverov glas postao je zvonak; ljudi meu srebrnim stablima pre
tvori e se u uho. "I to je jasno, bar onima meu nama koje su ih videli kako seku sv
et. Kazao je, dalje, da su ludi ljudi kao mi, da smo, zapravo, srodnici, bliski
mo da kao to su Crveni jelen i Sivi srnda. Rekao je da su do li sa jednog drugog mesta
koje nije uma; tamo je sve drvee poseeno; to mesto ima sunce, ne na e sunce, koje je
zvezda. Sve to, kao to vidite, nije mi bilo jasno. Ja govorim njegove rei, ali ne
znam ta znae. Ali to i nije mnogo va no. Jasno je da oni ele za sebe na u umu. Dvostruk
o su vi i od nas, imaju oru je koje daleko nadma a na e, kao i bacae plamena i letee brodo
ve. Sada su jo doveli mnogo ena i imae dece. Ovde ih je sada mo da dve, a mo da i tri h
iljade i poglavito se nalaze na Sormolu. Ali ako saekamo jedan ljudski vek ili dv
a, oni e se namno iti; broj e im se udvostruiti i dvostruko udvostruiti. Oni ubijaju m
u karce i ene; ne po teuju one koji mole za ivot. Ne umeju da pevaju u borbi. Ostavili
su za sobom svoje korenove, mo da, u toj drugoj umi iz koje su do li, u toj umi bez dr
vea. Niko ne mo e pouzdano rei da li su oni ljudi ili nisu ljudi, da li su zdravog i
li pomraenog uma, ali to i nije va no. Moramo ih nagnati da napuste umu, zato to su o
pasni. Ako ne budu hteli da odu, moramo ih spaliti sa zemalja, kao to se legla aok
avih mrava moraju popaliti u gradskim gajevima. Ukoliko budemo ekali, mi emo biti
isterani napolje i spaljeni. Mogu nas izgaziti kao to mi gazimo aokave mrave. Kada
su spalili moj grad E ret, video sam jednu enu koja je le ala na stazi i molila neko
g luda za ivot; on joj je, meutim, stao na lea i slomio joj kimu. a zatim ju je nogo
m odgurnuo u stranu, kao da je mrtva zmija. Video sam to svojim oima. Ako su ludi
ljudi, onda su nevini ili neupueni da sanjaju i da se pona aju kao ljudi. Zato idu
okolo, mahnito ubijajui i uni tavajui; na to ih nagone bogovi zapretani u njima, koj
e oni nee da oslobode, ve poku avaju da ih iskorene i poreknu. Ako su ljudi, onda su
zli ljudi, budui da poriu vlastite bogove, bojei se da ugledaju sopstvena lica u t
ami. Predvodnice Kadasta, pouj me." Selver ustade, postav i najednom neobino visok m
eu enama koje su sedele. "Vreme je, mislim, da se vratim u svoju zemlju, na Sornol
, onima koji su u izgnanstvu i koji su porobljeni. Ka i svim ljudima koji sanjaju
o gradu to gori da pou za mnom u Broter." On se nakloni Ebor Dendep i krenu iz bre
zovog gaja, i dalje antavo koraajui i sa uvezanom rukom; no, hod mu se odlikovao hi
trinom, a glava mu je stajala uspravno, tako da je izgledao celovitiji od drugih
ljudi. Mlaarija poe za njim u ti inu.
"Ko je to?" upita glasnica iz Tretata, pratei ga pogledom.
"ovek kome je bila upuena tvoja poruka, Selver iz E reta, bog meu nama. Jesi
li ve ranije videla nekog boga, keri?"
"Kada mi je bilo deset godina, u na grad do ao je Svira Na Liri."
"Stari Ertel, da. Bio je sa mog Drveta i iz Severnih nizija kao ja. Pa,
sada si videla jo jednog boga, i to veeg. Ispriaj o njemu tvojim ljudima u Tretatu.
"
"Koji je on bog, majko?"
"Jedan novi", uzvrati Ebor Dendep svojim suvim, starakim glasom. "Sin umsk
e vatre, brat ubijenih. On je onaj koji se ponovo ne raa. A sada, poite svi, poite
u dom. Vidite ko e krenuti za Selverom, postarajte se za hranu koju e poneti. Pusi
te me malo ovde. Ispunjavaju me zle slutnje kao kakvog glupog starca. Moram da s
anjam..."
Koro Mena je po ao sa Selverom te noi do mesta gde su se prvi put sreli, po
d bakarnim vrbama uz potok. Mnogo ljudi krenulo je za Selverom na jug, ezdesetak
ukupno; bila je to najmnogobrojnija eta koju je veina ljudi ikada videla da skupa
ide. Oni e izazvati veliku pa nju i nagnati jo mnoge da im se prikljue na putu prema
moru, gde e se ukrcati za Sornol. Selver je zatra io svoju sanjarsku povlasticu da
ostane sam te noi. Bez pratnje je krenuo na put. Pratioci e mu se pridru iti ujutro;
posle toga, okru en gomilom i silnim poslom koji da eka, imae malo vremena za spor
i dubok protok velikih snova.
"Ovde smo se sreli", ree starac, zaustaviv i se meu povijenim granama, kopre
nama viseeg li a, "i ovde emo se rastati. Ovo mesto bie nazvano Selverov gaj i kao tak
vo ostae jamano zapameno meu onima koji e posle nas hoditi ovim stazama."
Selver je utao neko vreme, stojei nepomino poput drveta; neumorno li e oko nje

ga polako je gubilo srebrnu boju, tamnei kako su se oblaci zgu njavli preko zvezda.
"Ima vi e pouzdanja u mene nego i ja sam", ree on konano, glas u tmini.
"Da, imam, Selvere... Valjano sam obuen u snevanju, a i star sam. Sada ve
veoma malo sanjam za sebe. A i za to bih? Malo mi je ta novo. A ono to sam hteo od iv
ota, to sam i imao, pa i vi e. Imao sam ceo ivot. Dana poput li a u umi. Sada sam staro
, uplje deblo, iji su jedino jo korenovi ivi. Zato i sanjam samo ono to svi ljudi san
jaju. Nemam vi e vizija ni elja. Vidim ono to jeste. Vidim plod kako zri na grani. et
iri godine je sazrevao, taj plod duboko posaenog drveta. etiri godine smo se svi b
ojali, ak i mi koji ivimo daleko od ludskih gradova i koji smo ih samo naas osmotri
li iz skrovi ta ili videli njihove brodove kako lete nebom, posmatrali mrtva mesta
gde su posekli sve, slu ali prie o tim stvarima. Svi se pla imo. Deca se bude iz sna
, viui o divovima; ene se ne usuuju da krenu na daleka trgovaka putovanja; mu karci u d
omovima ne mogu da pevaju. Plod straha sazreva. A sad vidim tebe kako ga ubira . T
i si etelac. Sve ega smo se bojali da vidimo ti si upoznao: izgnanstvo, sramotu, b
ol, pad krova i zidova sveta, majinu smrt u bedi, neupuenu, neodgojenu decu. A ti
si sve to propatio. Najdalje si oti ao. A tamo gde je najdalje, na kraju crne staz
e, raste Drvo: tu zri plod; ti si sada posegao prema njemu, Selvere, sada si ga
ubrao. A svet se potpuno menja kada ovek dr i u ruci plod tog drveta, iji su korenov
i dublji od ume. Ljudi e to znati. Prepoznae te, kao to smo te mi prepoznali. Nije p
otrebno biti starac ili Veliki Sanjar da bi se prepoznao bog! Tamo gde ti hodi , b
ukti vatra: samo je slepac ne mo e videti. Ali, uj, Selvere, ima ne to zbog ega sam te
oduvek voleo: sanjao sam te pre no to smo se sreli ovde. I ao si stazom, a iza teb
e mladice su rasle, hrast i breza, vrba i zelenika, jela i bor, jova, brest, bel
o procvetali jesen, svekoliki krov i zidovi sveta, veno su se obnavljali. A sad,
zbogom, dragi bo e i sine, neka te srea prati."
No je postajala sve gu a kako se Selver udaljavao; konano, ni njegove oi, kadr
e da vide u mraku, nisu mogle da razaberu ni ta drugo do masa i gomila tmine. Poela
je da pada ki a. Prevalio je svega nekoliko milja od Kadasta, kada je morao ili d
a upali baklju ili da se zaustavi. Izabrao je ovo dugo i pipajui na ao zgodno mesto
meu korenjem jednog velikog kestena. Seo je tu, osloniv i se leima na iroko, povijen
o deblo, koje kao da je jo zadr alo malo dnevne toplote. Sitna ki a, ije je padanje bi
lo nevidljivo u tami, dobovala je po li u nad njim, po njegovim rukama, vratu i gla
vi, za tienoj debelim, svilastim pokrovom kose, po zemlji, paprati i obli njem niskom
rastinju, po svekolikom li u ume, blizu i daleko. Selver je sedeo nepomino poput bul
jine na grani iznad njega; nije spavo, ve su mu oi irom bile otvorene prema ki noj tm
ini.

3.
Kapetana Raja Ljubova bolela je glava. Bol je, zapravo, blago poeo u mi iima
desnog ramena, da bi se potom, sve sna nije, peo uz vrat, dostigav i vrhunac u vidu
razornog bubnjanja iznad desnog uha. Centri za govor nalaze se u levom delu mo da
ne kore, pomisli on, ali nije mogao to da ka e; nije mogao da govori, da ita, spava
ili misli. Mo dana kora, mo dana bora. Jaka migrena, laka sirena, joj, joj, joj. Ra
zume se, bio je leen od migrene, najpre u koled u, a potom i u vojsci, za vreme oba
veznih, preventivnih, psihoterapijskih seansi, ali je ipak poneo sa sobom ne to ma
lo ergotaminskih pilula, kada je po ao sa Zemlje, za svaki sluaj. Uzeo ih je dve, k
ao i jedan superhiperultra analgetik, jednu tabletu za umirenje, plus jednu za v
arenje, da bi neutralisao kafein, koji je neutralisao ergotamin, ali ilo ga je i
dalje dubilo iznutra, tik iznad desnog uha, dejstvujui poput dobovanja kakvog vel
ikog bas-bubnja. ilo, dubilo, glavu mu probilo, tablete popilo, oh Bo e. Gospode, i
zbavi nas. Jetrena pa teta. Kako li samo At eanci izlaze nakraj sa migrenom? Ali oni
je sigurno uop te nemaju: oni bi naprosto odsanjali boljku nedelju dana pre no to
bi ih stvarno sna la, Poku aj i ti, poku aj da je odsanja . Poni kako te je Selver uio. Ia
ko nije imao pojma o elektricitetu, tako da nije mogao da shvati naela EEG-a, im j
e uo o alfa-talasima i o tome kada se pojavljuju, odmah je kazao: "Ah, da, na ovo
misli ." Istog asa, na grafikonu je poela da vijuga nepogre iva ara alfa-talasa, bele ei
ono to se zbivalo u maloj, zelenoj glavi; zatim je, za ciglih pola asa, Ljubov bio
upuen u to kako da ukljuuje alfa-ritmove. To stvarno uop te nije bilo te ko. Ali ne s
ada, svet nas odve ti ti, joj, joj, joj, iznad desnog uha, stalno ujem kako krilate
koije Vremena hitaju u blizini, jer At eanci su spalili prekjue Smitov logor i pobil

i dve stotine ljudi. Dve stotine sedam, tanije govorei. Sve, izuzev kapetana. Nije
ni udo to mu pilule nisu mogle prodreti do sredi ta migrene, budui da se to sredi te n
alazilo na jednom ostrvu udaljenom dve stotine kilometara i dva dana u pro lost. P
reko bregova i jo dalje. Jasenovi, jasenovi, svi su popadali. A sa jasenovima i s
ve njegovo znanje o Visoko razvijenim oblicima ivota na Svetu 41. Pra ina, otpaci, u
bri te la nih podataka i pogre nih hipoteza. Skoro pet zemaljskih godina, koliko je pr
oveo ovde, bio je uveren da su At eanci nesposobni da ubijaju ljude, pripadnike vl
astite vrste ili neke druge. Pisao je obimne studije u kojima se upinjao da obja
sni kako i za to oni ne mogu da ubijaju ljude. Ali sada je sve to ispalo pogre no. P
otpuno pogre no.
ta li mu je to samo promaklo?
Do lo je vreme da poe na sastanak u glavni tab. Ljubov oprezno ustade, pomer
ajui se celim telom, kako mu desna strana glave ne bi otpala; pri ao je stolu korac
ima oveka koji se kree pod vodom, nalio a u votke iz op teg sledovanja i ispio je. Pie g
a je izokrenulo; ispoljilo ga je; uinilo normalnim. Bilo mu je bolje. Izi ao je nap
olje i zaputio se pe ice dugakom, pra njavom, glavnom ulicom Centralvila prema glavno
m tabu, budui da nije mogao da podnese truckanje na motociklu. Pro av i pored 'Luaua',
po udno je pomislio na jo jednu votku; ali u tom asu na vratima bara pojavio se kap
etan Dejvidson i Ljubov je produ io.
Ljudi sa ekltona ve su bili u sali za konferencije. Zapovednik Jung, koga
je ranije upoznao, doveo je ovoga puta neka nova lica sa orbite. Novajlije nisu
bile u uniformama svemirske mornarice; trenutak kasnije, uz blagi ok, Ljubov shva
ti da to uop te nisu ljudi, ve vanzemaljski humanoidi. Odmah je usledilo upoznavanj
e: prvi, gospodin Or, bio je kosmati Cetijanac, tamnosiv, zdepast i hladnog dr anj
a; drugi, gospodin Lepenon, bio je visok, beo i skladnog stasa: Hainac. Pokazali
su zanimanje za Ljubova dok su se pozdravljali; Lepenon ree: "Upravo sam proitao
va izve taj o svesnoj kontroli paradoksalnog spavanja meu At eancima, doktore Ljubov."
Bilo je prijatno to uti, ba kao to je bilo prijatno biti oslovljen po teno zavreenom
titulom. Po govoru im se videlo da su proveli nekoliko godina na Zemlji, kao i d
a bi mogli biti hilferi ili ne to slino; ali, prilikom predstavljanja, zapovednik n
ije pomenuo njihov status ili polo aj.
Prostorija se polako punila. Gose, kolonijski ekolog, u ao je prvi, a za n
jim sve visoke stare ine; zatim je do ao red na kapetana Susuna, upravnika Odeljenja
za razvoj planete - umarske operacije - iji je in, ba kao i Ljubovljev, predstavlja
o neophodan izum za umirenje vojnih savesti. Poslednji je u ao kapetan Dejvidson,
uspravnog dr anja i lep, suvog i ko atog lica koje je izgledalo mirno, pa ak i ozbiljn
o. Na svim vratima stajala je stra a. Vratovi vojnika bili su kruti poput uskija. K
onferencija je oigledno predstavljala istragu. ija je bila krivica? Moja, pomisli
Ljubov u oajanju; ali iz oaja on pogleda preko stola prema kapetanu Donu Dejvidson
u sa gnu anjem i prezirom.
Zapovednik Jung imao je veoma tih glas: "Kao to vam je poznato, gospodo,
moj brod se zaustavio ovde, kod Sveta 41, da iskrca novi tovar kolonista, i ni ta
vi e; ekltonovo odredi te je Svet 88, Prestno, koji pripada hainskoj grupi. No, budui
da se napad na va istureni logor dogodio za vreme na eg boravka, ne mo emo olako prei
preko toga; naroito u svetlosti izvesnih okolnosti, o kojima ete biti obave teni kas
nije, tokom sednice. injenica je da je polo aj Sveta 41 kao zemaljske kolonije sada
podlo an preinaenju, a pokolj u va em logoru mo e da ubrza odluku Uprave u tom smislu.
Razume se, na e odluke moraju biti donete brzo, budui da ne mogu dugo da zadr avam b
rod ovde. Pre svega, potrebno je da utvrdimo da li su svi prisutni upoznati sa b
itnim injenicama o ovom sluaju. Izve taj kapetana Dejvidsona o dogaajima u Smitovom l
ogoru snimljen je na traku i mi sa broda svi smo ga uli; da li ste i vi ovde imal
i prilike da se upoznate sa njime? Dobro. Ako sada neko od vas eli ne to da upita k
apetana Dejvidsona, on vam stoji na raspolaganju. Evo, ja u prvo postaviti jedno
pitanje. Dan posle incidenta vratili ste se do mesta gde se nalazio logor, kapet
ane Dejvidsone, u velikom skakau sa osam vojnika; da li ste imali dozvolu nekog p
retpostavljenog ovde iz Centrala za taj let?"
Dejvidson ustade. "Jesam, ser."
"Da li ste bili ovla eni da se spustite i otvorite vatru u umi blizu logora?
"
"Nisam, ser."

"Ali ste, ipak, otvorili vatru?"

"Jesam, ser. Poku ao sam da isteram na istinu stvorce koji su poubijali moj
e ljude."
"Vrlo dobro. Gospodine Lepenon?"
Visoki Hainac proisti grlo. "Kapetane Dejvidsone", ree on, "smatrate li da
su ljudi pod va im zapovedni tvom u Smitovom logoru bili uglavnom zadovoljni."
"Smatram."
Dejvidsonovo istupanje bilo je otresito i samouvereno; izgledalo je da m
nogo ne mari za to to je u nevolji. Razume se, oficiri svemirske mornarice i stra
nci nisu bili njegovi pretpostavljeni; jedino je vlastitom pukovniku bio odgovor
an za to to je izgubio dve stotine ljudi i neovla eno preduzeo odmazde. A njegov puk
ovnik je sedeo tu i slu ao.
"Imali su valjanu hranu i sme taj i nisu bili preoptereeni radom, bar kolik
o je to mogue u uslovima jednog graniarskog logora?"
"Tako je."
"Da li je disciplina bila veoma stroga?"
"Ne, nije."
" ta je onda, prema va em mi ljenju, izazvalo pobunu?"
"Ne razumem."
"Ako niko nije bio nezadovoljan, za to bi onda jedan deo ljudstva poubijao
ostale i uni tio logor?"
Zavladala je nelagodna ti ina.
"Smem li ja ne to da primetim?" ree Ljubov. "Napad na Zemljane izvr ili su do
morodaki hilfovi, itelji ume, kojima su se pridru ili njihovi sunarodnici zaposleni u
logoru. U svom izve taju, kapetan Dejvidson koristio je za At eance re 'stvorci'."
Lepenon se nae u neprilici i na licu mu se pojavi izraz nelagodnosti.
"Hvala vam, doktore Ljubov. Sasvim sam pogre no razumeo stvar. Mislio sam,
naime, da se re 'stvorci' koristi za zemaljsku kastu koja radi te ake poslove u log
orima drvosea. Uveren, kao i svi ostali, da At eanci ne ispoljavaju agresivnost pre
ma drugim rasama, ni na kraj pameti mi nije palo da se, zapravo, na njih mislilo
. U stvari, uop te nisam znao da ste ih dr ali kao saradnike u logorima. No, sada jo
manje nego pre mogu da shvatim ta je prouzrokovalo napad i pobunu."
"Ni meni nije jasno, ser."
"Kada je kapetan kazao da su ljudi pod njegovim zapovedni tvom zadovoljni,
da li je on tu mislio i na domoroce?" upita Cetijanac Or suvim i mrmljivim glas
om. Hainac se odmah uhvati toga i postavi novo pitanje Dejvidsonu svojim bri nim,
utivim tonom: "Da li su At eanci, koji su iveli u logoru, bili zadovoljni, prema va em
mi ljenju?"
"Koliko je meni poznato, jesu."
"Nije bilo nieg neobinog u vezi sa njihovim polo ajem ili poslom koji su mor
ali da rade?"
Ljubov oseti kako napetost raste - jedan okret zavrtnja - kod pukovnika
Donga i njegovih ljudi, kao i kod zapovednika zvezdanog broda. Dejvidson je osta
o miran i neuzbuen. "Ne, nieg neobinog."
Ljubov shvati tog trenutka da su na eklton slate jedino njegove naune stud
ije; protivljenja, meutim, pa ak i godi nji izve taji o 'domorodakom navikavanju na pri
sustvo kolonista', koje je zahtevala Uprava, zadr avani su u ladici nekog stola gl
avnog taba. Dvojica humanoidnih vanzemaljaca ni ta nisu znala o iskori avanju At eanaca.
Zapovednik Jung je svakako to znao; on se i ranije spu tao na planetu i verovatno
je video torove stvoraca. U svakom sluaju, jedan zapovednik svemirske mornarice
koji obilazi razne kolonije nije ba neupuen u prirodu odnosa Zemljana i hilfova. B
ez obzira na to da li se slagao ili ne sa tim kako kolonijska uprava vodi poslov
e, te ko da bi ga ne to moglo zaprepastiti. Ali kako bi jedan Cetijanac ili jedan Ha
jinac saznali ne to vi e o zemaljskim kolonijama, ako im puki sluaj ne omagui da svrat
e na neku od njih, dok se nalaze na putu prema nekom drugom odredi tu? Lepenon i O
r uop te nisu imali nameru da se ovde spuste. Ili mo da u prvo vreme nisu imali name
ru, ali su promenili mi ljenje kada su uli da su iskrsle pote koe. Za to ih je zapovedni
k poveo sa sobom? Da li je to bila njegova ili njihova elja? Ma ko da su oni bili
, zraili su autoritetom, odlikovali su se onim suvim, opojnim mirisom moi. Ljubova
vi e nije bolela glava; oseao se ilo i uzbueno, dok mu je lice bilo prilino zajapuren

o. "Kapetane Dejvidsone", ree on, "imao bih nekoliko pitanja u vezi s va im prekjuer
a njim sukobom sa etiri domoroca. Sigurni ste da je jedan od njih bio Sem, odnosno
Selver Tele?"
"Siguran sam."
"Poznato vam je da je on veoma kivan na vas."
"Nije mi poznato."
"Nije? Budui da mu je ena umrla u va em stanu, neposredno posle seksualnog o
dnosa sa vama, on smatra da ste vi odgovorni za njenu smrt; niste to znali? Ve va
s je jednom napao, ovde u Centralvilu; zaboravili ste to? Stvar je, naime, u tom
e da Selverova lina mr nja prema kapetanu Dejvidsonu mo e poslu iti kao delimino obja njen
je pobuda za preduzimanje ovag napada koji je bez presedana. At eanci nisu nesposo
bni za lino nasilje, tako ne to nikada nisam tvrdio u svojim studijama o ovim stvor
enjima. Njihovi mladi pripadnici, koji jo nisu ovladali sanjanjem ili takmakim pev
anjem, esto se rvu ili pesnie, i to ne uvek iz razonode. Ali Selver je odrastao i
dobro upuen pojedinac; jo njegov prvi, lini napad na kapetana Dejvidsona, iji sam oev
idac delimino bio, sasvim izvesno je predstavljao poku aj ubistva. Uzgred budi reeno
, iste je vrste bilo i kapetanovo uzvraanje. U to vreme taj napad sam smatrao zas
ebnim psihotikim incidentom, uzrokovanim tugom i stresom, za koji je bilo neverov
atno da e se ponoviti. Ali pogre io sam. Kapetane, kada su etiri At eanca skoila na vas
iz busije, kako ste to opisali u izve taju, da li ste bili oboreni na tle?"
"Jesam."
"U kom ste se polo aju na li?"
Dejvidsonovo mirno lice se nape i ukruti, a Ljubova pro e gri a savesti. Hte
o je da pritera Dejvidsona uza zid njegovim la ima, da ga nagna da bar jednom prog
ovori istinu, ali ne i da ga ponizi pred drugima. Optu be za silovanje i ubistvo i l
e su u prilog Dejvidsonovoj predstavi o sebi kao o izuzetno mu evnim mu karcu, ali s
ada je ta predstava bila ugro ena: Ljubov ga je prikazao - njega, vojnika, borca,
hladnog i ilavog oveka - kao slabia koga su savladali neprijatelji stasa estogodi njih
deaka... Koliko li je samo, onda, stajalo Dejvidsona da se priseti trenutaka kad
a se na ao leima oboren na tle, posmatrajui male, zelene ljude odozdo, a ne vi e odozg
o?
"Le ao sam na leima."
"Da li vam je glava bila zabaena unazad ili okrenuta u stranu?"
"Ne znam."
"Poku avam da ustanovim jednu okolnost, kapetane, koja bi mogla da doprine
se obja njenju za to vas Selver nije ubio, kada je ve bio veoma kivan na vas i kada j
e uzeo udela u pomoru dve stotine ljudi nekoliko asova ranije. Pitao sam se, naim
e, da li ste se mo da na li u polo aju koji, prema nazorima At eanaca, spreava protivnika
od svake dalje fizike agresivnosti."
"Ne znam."
Ljubov pree pogledom oko konferencijskog stola; na svim licima videla se
radoznalost i izvesna napetost. "Ti gestovi i polo aj koji sputavaju agresivnost m
o da su u osnovi uroeni, mo da predstavljaju neki pre iveli mehanizam nagonskog reagova
nja, ali u svakom sluaju postali su dru tveno razvijeni i pro ireni, odnosno potpadaj
u pod steena svojstva. Najsna niji i najpotpuniji meu njima jeste le ei polo aj, na leima
zatvorenih oiju i zabaene glave, tako da je grlo potpuno izlo eno. Mislim da nijeda
n At eanac iz lokalnih kultura nije kadar da povredi neprijatelja koji se nalazi u
tom polo aju. On bi morao da preduzme ne to drugo da se oslobodi srd be ili agresivno
g poriva. Kada su vas oborili na tle, kapetane, da li je Selver kojim sluajem pev
ao?"
"Molim?"
"Da li je pevao?"
"Ne znam."
Blokada. Nema prolaza. Ljubov se taman spremao da slegne ramenima i da d
igne ruku od svega, kada Cetijanac ree: "Za to pitate, doktore Ljubov?" Najplemenit
ija osobina prilino nezgodnog cetijanskog karaktera bila je radoznalost, esto nepr
ikladna i nepresu na znati elja; Cetijanci umiru iz radoznalosti, samo da bi saznali
ta dolazi posle toga.
"Vidite", ree Ljubov, "At eanci koriste svojevrsno ritualizovano pevanje ka
o zamenu za fiziku borbu. I ovo predstavlja op tu dru tvenu pojavu, koja mo da ima fizi

olo ke temelje, premda je veoma te ko ustanoviti ne to u tom smislu 'uroeno' u ljudskim

biima. Meutim, kod svih ovda njih vi ih primata zastupljeno je glasovno nadmetanje iz
meu dva mu jaka, uglavnom urlikanje i zvi danje; mu jak koji odnese prevagu mo e na kraju
pora enoga da udari, ali stvar se obino okona tako to se grlatiji protivnik zadovolj
i time to je nadvikao slabijeg. Sami At eanci vide u tome slinost sa svojim takmienji
ma u natpevavanju, u kojima takoe uestvuju jedino mu karci; ali za njih to nisu samo
kanali za oslobaanje agresivnosti, ve i oblik umetnosti. Pobeuje bolji umetnik. Up
itao sam se da li je Selver pevao nad kapetanom Dejvidsonom, a ako jeste, da li
je to uinio stoga to nije mogao da ga ubije ili zato to je vi e voleo pobedu bez krvi
. Ova pitanja najednom su postala veoma va na."
"Doktore Ljubov", ree Lepenon, "koliko su delotvorni ti mehanizmi za kana
lisanje agresivnosti? Da li su uop te rasprostranjeni?"
"Meu odraslima jesu. To tvrde moji obavestitelji, a i sva osmatranja koja
sam sam vr io i la su tome u prilog, sve do prekjue. Silovanja, nasilni napadi i ubi
stva doslovce nisu postojali meu njima. Ima nesrenih sluajeva, razume se, kao i psi
hotinih pojedinaca, premda su ovi retki."
" ta rade sa opasnim psihotiarima?"
"Izdvajaju ih. Sasvim doslovno. Na manja ostrva."
"At eanci su mesojedi, oni love ivotinje?"
"Tako je. Meso im je glavna hrana."
"Divno", ree Lepenon. Bela ko a postala mu je od uzbuenja jo blea. "Humanoidno
dru tvo sa delotvornom blokadom protiv rata! Koja je cena za to, doktore Ljubov?"
"Nisam siguran, gospodine Lepenon. Mo da promena. Oni imaju statino, stabil
no, jednoliko dru tvo. Nemaju istoriju. Savr eno su uklopljeni i uop te ne napreduju.
Mo e se, zapravo, rei da su kao uma u kojoj ive: dostigli su vrhunsko stanje. Ovim, m
eutim, ne elim da ka em da su nesposobni za prilagoavanje."
"Gospodo, ovo je neosporno veoma zanimljivo, ali na izvestan nain i odve s
truno; osim toga, pomalo izlazi iz okvira problema koji mi ovde poku avamo da razja
snimo..."
"Ne, oprostite, pukovnie Dong, sad smo ba na pravom tragu. Izvolite, dokto
re Ljubov?"
"Pa, pitam se, ne dokazuju li oni mo da upravo sada svoju sposobnost prila
goavanja. Prilagoujui, naime, svoje pona anje nama. Zemaljskoj koloniji. etiri godine
su se pona ali prema nama kao to se meusobno pona aju. Uprkos fizikim razliitostima, pri
hvatili su nas kao lanove svoje vrste, kao ljude. Mi, meutim, nismo reagovali kako
bi to trebalo da ine pripadnice njihove vrste. Prenebregavali smo takve reakcije
, prava i obaveze nenasilja. Ubijali smo, silovali, razgonili i porobljavali dom
orodake humanoide, uni tavali smo im zajednice i sekli ume. Ne bi bilo iznenaujue ako
su do li do zakljuka da mi uop te nismo ljudi."
"Te da stoga mo ete biti ubijani poput ivotinja, da, da", ree Cetijanac, u iva
jui u logici; ali Lepenovo lice sada je bilo ukoeno poput belog kamena. "Porobljav
ali, kazali ste?" ree on.
"Kapetan Ljubov izra ava lina mi ljenja i pretpostavke", ume a se pukovnik Dong
, "za koje moram kazati da ih smatram donekle pogre nim; on i ja smo ve imali pilik
e da razgovaramo o tim stvarima, premda trenutni predmet razgovora nije najpogod
niji za rasprave ove vrste. Kod nas nema robova, ser. Neki domoroci imaju korisn
u ulogu u na oj zajednici. Dobrovoljni samostalni radni korpusi predstavljaju ovde
sastavni deo svih logora, osim privremenih. Na raspolaganju nam stoji veoma mal
obrojno osoblje za izvr enje postavljenih zadataka, tako da nam je potrebna radna
snaga i mi koristimo sve ega mo emo da se domognemo, ali nipo to na robovskoj osnovi.
"
Lepenon zausti da ne to ka e, ali prepusti re Cetijancu, koji samo upita: "Ko
liko ima vas, a koliko njih?"
"Sada je ovde dve hiljade est stotina etrdeset jedan Zemljanin", uzvrati G
ose. "Ljubov i ja smo procenili da populacija domaih hilfova ima negde oko tri mi
liona pripadnika."
"Trebalo je dobro da se zamislite nad tim statistikim podatkom, gospodo,
pre no to ste se upustili u menjanje domorodakih tradicija!" ree Or, uz osoran, pre
mda savr eno prirodan smeh.
"Prikladno smo naoru ani i opremljeni da se odupremo svakom tipu agresije

od strane domorodaca", ree pukovnik. "Meutim, prve istra ivake misije i na a ekipa strun
jaka predvoena kapetanom Ljubovom saglasile su se oko toga da Novotahiani predstav
ljaju primitivnu, bezopasnu i miroljubivu vrstu. No, ta je informacija oigledno b
ila pogre na..."
"Oigledno?" prekide Or pukovnika. "Smatrate li da je ljudska vrsta primit
ivna, bezopasna i miroljubiva, pukovnie? Ne. Ali znali ste da su hilfovi sa ove p
lanete ljudi? Ljudi, isto toliko koliko vi, ja ili Lepenon, budui da svi potiemo s
a istog, prvobitnog, hainskog stabla?"
"To je nauna teorija. Svestan sam..."
"Pukovnie, to je istorijska injenica."
"Nisam prinuen da je prihvatim kao injenicu", ree stari pukovnik, uzbudiv i s
e, "i ne volim da mi se tua mi ljenja trpaju u usta. injenica je da su ti stvorci vi
soki jedan metar, da su prekriveni zelenim krznom, da ne spavaju i da ne predsta
vljaju ljudska bia po mojim merilima!"
"Kapetane Dejvidsone", ree Cetijanac, "da li su za vas domorodaki hilfovi
ljudska bia ili nisu?"
"Ne znam."
"Ali imali ste seksualni odnos sa jednom njihovom pripadnicom, sa enom to
g Selvera. Da li biste odr avali seksualne odnose sa enkom neke ivotinjske vrste? Ka
ko u tom pogledu stoji stvar sa ostalima?" On pogleda redom zajapurenog pukovnik
a, namrgoene majore, pomodrele kapetane, pogurene strunjake. Na licu mu se pojavi
prezir. "Niste promi ljeno postupili", ree on. Prema njegovim merilima, bila je to
gruba uvreda.
Zapovednik ekltona konano prekide nelagodno utanje. "Dakle, gospodo, traged
ija u Smitovom logoru oigledno predstaljva odraz sveukupnih odnosa izmei kolonije
i domorodaca, a nipo to samo beznaajnu i izdvojenu epizodu. To je pre svega bilo po
trebno utvrditi. Budui da je takav sluaj, mi mo emo na izvestan nain da doprinesemo o
lak anju va ih pote koa. Glavna svrha na eg putovanja nije bila da ovde iskrcamo dve stot
ine devojaka, premda znam da ste ih eljno oekivali, ve da odemo do Prestnoa, gde su
iskrsle neke nevolje, i da tamo njoj vladi dostavimo jedan ansibl, odnosno ICD pr
imopredajnik."
" ta?" upita Sereng, in enjer. Pogledi posta e netremini oko celog stola.
"Onaj koji imamo na brodu predstavlja rani model i staje koliko i godi nji
bud et jedne planete, pribli no. Tako je bilo pre dvadeset sedam godina, kada smo k
renuli sa Zemlje. Danas ih prave srazmerno jevtino; ve spadaju u uobiajenu opremu
brodova svemirske mornarice; prema utvrenom rasporedu, robotska letelica ili brod
sa ljudskom posadom ve e doi ovamo da i va oj koloniji dostave taj ureaj. U stvari, b
ie to brod Uprave koji je ve na putu i koji bi trebalo, ako se dobro seam, da stign
e ovde kroz 9,4 zemaljskih godina."
"Otkud to znate?" upita neko, obrativ i se zapovedniku Jungu, koji uzvrati
uz sme ak: "Zahvaljujui ansiblu: onom koji nam se nalazi na brodu. Gospodine Or, v
a i sunarodnici su izmislili tu napravu; da li bi ste, stoga, vi bili tako dobri d
a je rastumaite onima koji jo nisu upueni?"
Cetijanac se i dalje kruto dr ao. "Neu poku ati da objasnim prisutnima naela f
unkcionisanja ansibla", ree on. "Njegovo dejstvovanje mo e se sa eto izlo iti: trenutan
prenos poruka na bilo koju udaljenost. Jedan elemenat mora da se nalazi na neko
m telu velike mase, dok drugi mo e biti bilo gde u kosmosu. Od dolaska na orbitu ek
lton se nalazio u svakodnevnoj vezi sa Zemljom, od koje nas sada deli dvadeset s
edam svetlosnih godina. Da biste dobili odgovor na neku poruku, ne morate da ekat
e pedeset etiri godine, kao to je to sluaj kod elektomagnetskih naprava. Ovde nema
nikakvog ekanja. Izmeu svetova vi e ne zjapi vremenski bezdan."
"im smo izi li iz vremenske dilatacije NAFAL-a u planetno prostorvreme, ovd
e, okrenuli smo broj kue, kako bi se to reklo", nastavi zapovednik blagim glasom.
"Odmah smo dobili novosti o tome ta se sve dogaalo tokom dvadeset sedam godina na e
g putovanja. Vremenski bezdan za tela ostaje, ali ne i za informacije. Kao to vid
ite, ovaj izum je za nas, kao meuzvezdanu vrstu, podjednako va an kao to nam je rani
je u evoluciji bio govor. On e imati istovetno dejstvo: omoguie postojanje dru tva."
"Gospodin Or i ja krenuli smo sa Zemlje pre dvadeset sedam godina kao iz
aslanici na ih vlada, Taua II i Haina", ree Lepenon. Glas mu je i dalje bio blag i
uljudan, ali topline je nestalo iz njega. "Kada smo polazili, prialo se o mogunost

i obrazovanja svojevrsne lige civilozovanih svetova, budui da je trenutno komunic

iranje postalo mogue. Liga svetova sada postoji. Iza sebe ima ve osamnaest godina
postojanja. Gospodin Or i ja sada smo predstavnici Vea Lige, pa kao takvi imamo i
zvesna ovla enja i odgovornosti koje nismo imali kada smo po li sa Zemlje."
Trojka sa broda nastavila je da govori sve u tom smislu: trenutna komuni
kacija postoji, meuzvezdana supervlada postoji... Verovali ili ne. Urotili su se
i la u. Ta pomisao prostruja Ljubovu kroz svest; on je razmotri, zakljui da je posr
edi razlo na, ali neosnovana sumnja, odbrambeni mehanizam, i odbaci je. Neka od pr
isutnih vojnih lica, meutim, nauena da misle po zadanim obrascima, veoma vina samoo
dbrani, prihvatie je istom brzinom kojom ju je on odbacio. Oni naprosto ne mogu d
rugaije do da zakljue kako je svako ko tvrdi da je naprasno postao nova vlast - il
i la ov ili zaverenik. Nisu, meutim, u tom pogledu bili ni ta ogranieniji od Ljubova,
koji je nauen da bude otvorenih shvatanja, eleo to ili ne.
"Treba li mi sve to da prihvatimo samo na va u re, ser?" upita pukovnik Don
g sa dostojanstvom i pomalo patosom; iako je bio odve pametan da bi valjano mogao
da misli po zadatim obrascima, znao je da ne sme poverovati Lepenonu, Oru i Jun
gu; no, ipak im je poverovao i to ga je sada upla ilo.
"Ne", uzvrati Cetijanac. "Sa tim je gotovo. Kolonija poput va e ranije je
morala da veruje brodovima u prolazu i bajatim radio-porukama. Vi sada vi e ne mor
ate. U prilici ste da sve sami proverite. Mi emo vam dati ansibl koji je bio pred
vien za Prestno. Liga nas je ovlastila da to uradimo. Razume se, to je uinila ansi
blom. Va a je kolonija ovde na ravom putu. Prilike su lo ije nego to sam mislio na osn
ovu va ih izve taja. Izve taji su vam veoma nepotpuni; oigledno je dejstvovala cenzura
ili glupost. Sada ete, meutim, imati ansibl i moi ete da razgovarate sa va om Upravom
na Zemlji; mo ete od nje da zatra ite nareenja prema kojima ete se ravnati. S obzirom
na temeljite promene koje su se zbile u organizaciji zemaljske vlade od kada smo
mi oti li, preporuujem vam da to smesta uinite. Nema vi e nikakvog opravdanja da i da
lje postupate prema zastarelim nareenjima; nema nikakvog opravdanja za neznanje,
niti za neodgovornu autonomiju."
Kiseli Cetijanac, koji je uz to, poput mleka, bivao samo jo kiseliji. Gos
podin Or poeo je da se pona a odve zapovedniki i zapovednik Jung trebalo je da ga uutk
a. Ali da li je to mogao? Kakav je bio in 'predstavnika Vea Lige svetova'? Ko je o
vde pretpostavljeni, pomisli Ljubov, i sam osetiv i za trenutak kako ga pro ima stra
h. Glavobolja mu se vratila u vidu stezanja, kao da mu je neko oko glave, iznad
slepoonica, vrsto stegao nekakav povez.
On baci pogled preko stola, prema belim, dugoprstim Lepenonovim akama; le
va je le ala preko desne, nepomino, na goloj, uglaanoj, drvenoj plohi. Bela ko a preds
tavljala je nedostatak prema Ljubovljevim zemaljskim estetskim nazorima, ali ved
rina i snaga tih aka veoma su mu se sviale. Haincima je, pomisli on, civilizacija
bila ne to sasvim prirodno. Prilino je dugo ve imaju. iveli su dru tveno-intelektualan i
vot graciozno u make koja lovi u vrtu, izvesno u laste koja prati leto preko mora. Bili
su strunjaci. Nikada nisu morali da poziraju, da glume. Bili su ono to jesu. Niko
nije bolje pristajao ljudskoj ko i od njih. Izuzev, mo da, malih, zelenih ljudi? udak
i, patuljasti, prekomerno prilagoeni, stagnirajui stvorci, koji su bespogovorno, p
o teno i spokojno bili ono to jesu...
Jedan od oficira, Benton, upitao je Lepenona da li su on i Or do li na ovu
planetu u svojstvu posmatraa (tu je malo zastao) Lige svetova, ili mo da zahtevaju
da im se prizna pretpostavljenost u odnosu na... Lepenon mu utivo uzvrati: "Mi s
mo posmatrai; nismo ovla eni da zapovedamo, ve samo da izve tavamo. Vi ste i dalje odgo
vorni samo va oj vladi na Zemlji."
"Onda se ni ta bitno nije izmenilo", ree pukovnik Dong sa olak anjem.
"Zaboravljate ansibl", prekide ga Or. "Uputiu vas kako se njime rukuje, p
ukovnie, im se ovaj razgovor okona. Tada ete moi da se posavetujete sa va om kolonijsko
m Upravom."
"Budui da je va problem ovde prilino hitan, kao i da je Zemlja sada lan Lige
, tako da je verovatno promenila u izvesnoj meri kolonijski kod tokom poslednjih
godina, savet gospodina Ora prikladan je i pravovremen. Trebalo bi da budemo ve
oma zahvalni gospodinu Oru i gospodinu Lepenonu to su odluili da ustupe ovoj Zemlj
inoj koloniji ansibl namenjen Prestnou. Sami su doneli tu odluku; ja jedino mogu
da im estitam. Sada predstoji da se donese jo jedna odluka, odnosno ja treba da j

e donesem, upravljajui se prema va im procenama. Ako smatrate da se kolonija nalazi

u neposrednoj opasnosti od novih i masovnijih napada domorodaca, mogu da zadr im
brod jo nedelju ili dve kao odbrambeni arsenal; takoe mogu da evakui em ene. Dece jo n
ema, zar ne?"
"Nema, ser", ree Gose. "Ovde su trenutno etiri stotine osamdeset dve ene."
"Dobro; imam mesta za tri stotine osamdeset putnika; preostala stotina n
ekako e da se stisne; taj vi ak mase produ ie za oko godinu dana povratak kui, ali stva
r je izvodljiva. Na alost, to je sve to mogu da uinim. Moramo nastaviti za Prestno;
kao to znate, va prvi sused udaljen je 1,8 svetlosnih godina. Ponovo emo se zausta
viti ovde prilikom povratka na Zemlju, ali do tada e protei najmanje tri i po zema
ljske godine. Mo ete li toliko da izdr ite?"
"Mo emo", ree pukovnik, a ostali ga podr a e glasovima odobravanja. "Sada smo u
pozoreni i vi e nas nee uhvatiti na spavanju."
"A ta je sa domorocima?" upita Cetijanac. "Mogu li lokalni itelji da izdr e
naredne tri i po zemaljske godine?"
"Mogu", ree pukovnik. "Ne mogu", ree Ljubov. Netremice je posmatrao Dejvid
sona, oseajui kako poinje da ga obuzima panika.
"Pukovnie?" ree Lepenon utivo.
"Ovde smo ve etiri godine i domoroci su u sasvim dobrom stanju. Mesta ima
napretek za sve nas; kao to ste i sami mogli da se uverite, planeta je veoma retk
o nastanjena, a ni Uprava je ne bi proglasila pogodnom za kolonizovanje da nije
takav sluaj. No, neka vas to ne brine, neemo ponovo biti zateeni nespremni; bili sm
o pogre no obave teni o prirodi domorodaca, ali dobro smo naoru ani i kadri da se bran
imo. U svakom sluaju, neemo preduzimati nikakve odmazde. Tako ne to izriito je zabran
jeno u kolonijskom kodu, premda mi nije poznato da li je nova vlada izvr ila neke
izmene u tom pogledu. No, mi emo se dr ati starih uputstava, a ona odluno odbacuju s
vaku pomisao na masovne odmazde ili genocid. Neemo poslati nikakvu poruku za pomo;
uostalom, od kolonije udaljene dvadeset sedam svetlosnih godina od matinog sveta
oekuje se da bude samostalna i potpuno samodovoljna, tako da, u stvari, ne vidim
ta ICD tu menja, budui da brodovi, ljudi i materijal i dalje moraju da putuju brz
inama bliskim svetlosnim. Naprosto, nastaviemo da aljemo na Zemlju tesanu grau i da
gledamo svoja posla. ene nisu u opasnosti."
"Gospodine Ljubov?" ree Lepenon.
"Ovde smo etiri godine. Ne znam da li e domorodaka humanoidna kultura opsta
ti naredne etiri godine. to se ukupne ekolo ke situacije tie, mislim da e me Gose podr a
ti ako ka em da smo neopozivo upropastili lokalne ivotne sisteme na jednom velikom
ostrvu, kao i poinili velike tete ovde, na potkontinentu Sornolu, a ukoliko nastav
imo da seemo umu sada njom stopom, kroz svega deset godina pretvoriemo glavna nastanj
iva podruja u pustinje. To nije gre ka glavnog taba kolonije, niti Odseka za umarstvo
; oni su se, naprosto, dr ali plana razvoja pripremaljenog na Zemlji bez dovoljno
upuenosti u osobenosti planete koja se eksploati e, u njene ivotne sisteme, odnosno
u prirodu domorodakih humanoidnih itelja."
"Gospodine Gose?" ree utivi glas.
"Pa, Raje, mislim da malo preuveliava stvari. Izvesno je, dodu e, da je Smet
li no ostrvo, na kome je uma poseena preko svih mojih preporuka, nepovratno izgublje
no. Ako se posee vi e ume iznad odreenog postotka na datom podruju, onda se vlaknasti
korov vi e ne obnavlja, gospodo, a sistem korenova vlaknastog korova predstavlja g
lavni poveziva tla na raskrenom terenu; bez njega, tle se pretvara u pra inu i osipa
veoma brzo pod erozivnim dejstvom vetra i sna nih ki a. Ne bih se, meutim, slo io sa t
im da su na a osnovna uputstva pogre na sve dok ih se dosledno pridr avamo. Ona su ute
meljena na pomnom izuavanju planete. Ovde, u Centralu, imali smo uspeha zato to sm
o postupali prema planu: erozija je svedena na najmanju meru, a raskreno zemlji te
veoma je pogodno za obraivanje. Uostalom, raskriti umu ne znai napraviti pustinju, i
zuzev, mo da, iz ugla posmatranja veverice. Mi ne mo emo tano da predvidimo kako e se
lokalni umski ivotni sistemi prilagoditi novim umovito-prerijsko-oranikim terenima,
na koje ukazuje plan razvoja, ali znamo da postoje dobri izgledi za obiman stepe
n prilagoavanja i opstanka."
"To isto je tvrdio Odsek za upravljanje zemlji tem o Aljaski za vreme prvo
g gladovanja", ree Ljubov. Grlo mu se tako stisnulo da mu je glas postao visok i

promukao. Raunao je na Goseovu podr ku. "Koliko si sitka-smreka video u ivotu, Gose?
Ili artikih sova? Ili vukova? Ili Eskima? Postotak opstanka domorodakih vrsta sa
Aljaske u habitatu, posle petnaest godina sprovoenja razvoja, iznosio je tri odst
o. Sada je ravan nuli. umska ekologija veoma je tananog sklopa. Ukoliko nestane um
e, propada i njena fauna. Na at eanskom re za svet je istovremeno i re za umu. Svet s
e ka e uma. Tvrdim, zapovednie Jung, da iako kolonija mo da nije u neposrednoj opsnost
i, planeta jeste i..."
"Kapetane Ljubov", prekide ga stari pukovnik, "nije primereno da oficiri
-srtrunjaci izla u takve tvrdnje oficirima drugih rodova slu be, ve treba to da prepus
te proceni vi ih oficira kolonije. Ja vi e neu dopustiti sline poku aje davanja saveta b
ez prethodnog odobrenja."
Izbaen iz koloseka vlastitim uzbuenim istupom, Ljubov se izvini i poku a da
povrati pribranost. Da je samo ostao stalo en, da mu glas nije postao slab i hrapa
v, da je sauvao prisustvo duha...
Pukovnik nastavi: "ini nam se da ste do li do ozbiljno pogre nih zakljuaka o m
iroljubivosti i neagresivnosti lokalnih domorodaca; upravo zato to smo se potpuno
oslonili na taj struni izve taj o njima kao o neagresivnim stvorenjima, nismo pred
uzeli ni ta da predupredimo u asnu tragediju koja je zadesila Smitov logor, kapetane
Ljubov. Bojim se da emo morati da saekamo da ih proui neki drugi strunjak za hilfov
e, budui da su va e teorije oigledno u izvesnoj meri pogre ne."
Ljubov sede i prihvati prekor. Neka ih ljudi sa broda vide kako jedan na
drugoga svaljuju krivicu, odbacujui je od sebe poput vrue cigle: tim bolje. to vi e
razmirica i neslaganja ispolje, vei su izgledi da e ih predstavnici proveravati i
dr ati pod prismotrom. A krivica je bila njegova: on je pogre io. Neka ide do vraga
samopo tovanje, sve dok itelji ume budu imali ma kakve izglede, pomisli Ljubov i na
jednom ga obuze tako sna no oseanje vlastitog poni enja i rtvovanja da mu suze poteko e
na oi.
Bio je svestan da ga Dejvidson posmatra. On se ispravi na stolici, a krv
mu navre u lice. U slepoonicama mu je dobovalo. Nee se njemu izrugivati taj kopil
an Dejvidson. Zar Or i Lepenon ne shvataju kakva je sojta Dejvidson i koliko moi
on ima ovde, dok su Ljubovljeve moi, nazvane 'savetnike', naprosto bile ni tavne? Uk
oliko se kolonistima dozvoli da nastave po svome, bez ikakve kontrole izuzev jed
nog superradija, pokolj u Smitovom logoru jamano e postati izgovor za sistematsku
agresivnost prema domorocima. Bakteriolo ko istrebljenje, najverovatnije. eklton e s
e vratiti kroz tri i po godine na 'Novi Tahiti', gde e zatei naprednu zemaljsku ko
loniju, sa re enim problemom stvoraca. Potpuno re enim. ao nam je zbog zaraze, preduz
eli sve mere predostro nosti koje propisuje kod, ali mora da je posredi bila nekak
va mutacija, nisu posedovali prirodnu otpornost, pa ipak uspeli smo da sauvamo je
dnu grupu, koju smo spasli tako to smo je prevezli na Nova Foklandska ostrva, na
ju noj polulopti, gde im je sad sasvim dobro, svima ezdeset troma...
Konferencija je potrajala jo kratko. Kada se okonala, on je ustao i nagao
se preko stola prema Lepenonu. "Morate rei Ligi da preduzme ne to kako bi spasila um
e, itelje ume", ree on gotovo neujno, potpuno stisnutog grla. "Morate, molim vas, mo
rate."
Hainev pogled srete sa njegovim; bio je uzdr an, ljubazan i dubok, kao i uv
ek. Ni ta mu nije uzvratio.
4.
Neverovatno! Svi su si li s uma. Ovaj vra iji, strani svet sasvim ih je zako
vrnuo, pretvorio ih u gomilu sanjalica poput stvoraca. ak i kada bi sve ponovo di
deo na filmu, i dalje ne bi poverovao u ono emu je lino prisustvovao na 'konferenc
iji' i instrukta i posle nje. Jedan zapovednik broda zvezdane flote lizao je izme d
vojici humanoida. In enjeri i tehniari divili su se i uzdisali nad jednim nakinureni
m radiom sa kojim ih je upoznao, uz puno podsmevanja i razmetanja, onaj kosmati
Cetijanac, kao da zemaljski naunici nisu predvideli pojavu ICD-a pre mnogo godina
. Humanoidi su ukrali zamisao, sproveli je u delo, a zatim napravu nazvali ansib
l, kako niko ne bi dokuio da je to, zapravo, ICD. Ali najgore od svega bila je ko
nferencija, sa onim ludakom Ljubovom, koji je bulaznio i cmizdrio, a pukovnik Do

ng nije ga spreio u tome, ve ga je pustio da izvrea Dejvidsona, osoblje glavnog taba

i celu koloniju: a dva tuinca sve vreme su samo sedela i cerekala se, onaj mali,
sivi majmun i veliki, beli pe ko, podrugljivo su se smejuljila ljudima u brk.
Sve je to bilo krajnje ravo, a stanje se uop te nije pobolj alo otkako je eklt
on oti ao. Nije mu smetalo to to je upuen u logor Novu Javu i to je sad pod zapovedni t
vom majora Muhameda. Pukovnik je morao da ga disciplinski kazni; stari Ding Dong
verovatno je bio veoma zadovoljan zbog pogroma koji je on sproveo u znak odmazd
e na Smitovom ostrvu, ali taj osvetniki pohod predstavljao je kr enje discipline i
Dejvidson je morao biti strogo ukoren. U redu, takva su pravila igre. Ali u tim
pravilima nije bilo ni pomena o onome to je sada stizalo preko tog uveanog televiz
ora koji su zvali ansibl - preko novog, malog, kalajnog bo anstva kome su se klanj
ali u glavnom tabu.
Nareenja iz Odseka kolonijske Uprave u Karaiju: Ograniiti kontakte izmeu Zem
ljana i At eanaca samo na one sluajeve kada oni za to poka u inicijativu. Drugim reima
, vi e niste mogli da odete do legala stvoraca i regrutujete radnu snagu. Ne savet
uje se upo ljavanje dobrovoljne radne snage; zabranjuje se nasilno anga ovanje radne
snage. I sve u tom smislu. Pa kako, do vraga, onda oekuju da svr avamo poslove? eli
li Zemlja drvo ili ne eli? I dalje su slali robotske teretne letelice na Novi Ta
hiti, zar ne, etiri puta godi nje, a svaka od njih vraala je na Majku Zemlju tovar p
rvorazredne drvene grae vredan trideset miliona novih dolara. Momci iz Razvoja si
gurno su hteli te milione. Bili su to poslovni ljudi. One poruke nisu poticale o
d njih, svakoj budali je to moralo da bude jasno.
Kolonijski polo aj Sveta 41 - za to li ga vi e nisu zvali Novi Tahiti? - podvr
gnut je preispitivanju. Dok odluka ne bude doneta, kolonisti treba da budu krajn
je obazrivi u svim odnosima sa domorodakim ivljem... Upotreba oru ja bilo koje vrste
, osim skromnog linog naoru anja namenjenog samodbrani, bespogovorno je zabranjena
- ba kao i na Zemlji, izuzev to tamo ovek vi e nije mogao da ima ni lino naoru anje. Ali
kakva je svrha bila prevaliti dvadeset sedam svetlosnih godina do jednog graniar
skog sveta, da bi vam tu kazali kako nema pi tolja, nema plamenog elatina, nema bio
bombi, nema ovoga, nema onoga, samo sedite kao dobra deica i pustite stvorce da v
am pljuju u lice, da nad vama pevaju pesmice, a zatim da vam zariju no u stomak i
spale logor - sve je to lepo i krasno, samo vi nemojte dii ruku na dra esne, zelen
e dekie, to nipo to!
Savetuje se politika potpunog izbegavanja; strogo se zabranjuje polika a
gresivnosti ili odmazdi.
To je bila su tina svih prispelih poruka, a svaka budala mogla je da uvidi
da iza njih nije stajala kolonijska Uprava. Nisu se mogli toliko promeniti za t
rideset godina. Bili su to praktini, realistini ljudi, koji su dobro znali kakav j
e ivot na graninim planetama. Moralo je biti jasno svakome ko nije iznuo od geo oka d
a poruke 'ansibla' predstavljaju ist blef. Mo da su usaene u ma inu - itava skala odgov
ora na najverovatnija pitanja - kojom upravlja kompjuter. In enjeri tvrde da bi ot
krili tako ne to; mo da. U tom sluaju, stvarica je odista u trenutnoj vezi sa nekim dr
ugim svetom. Ali taj svet nije Zemlja. Oh, ne, ni sluajno! Nisu ljudi ti koji otk
ucavaju odgovore na drugom kraju te male obmane: to su tuinci, humanoidi. Po svoj
prilici Cetijanci, budui da su oni i napravili ureaj, a i inae su gomila vra jih mud
rolija. Sojta koja bi sve uinila za meuzvezdanu prevlast. Hainci su se rado urotil
i sa njima, razume se; sve one srceparajue fraze u takozvanim uputstvima mirisale
su na njih. Odavde se te ko moglo dokuiti kakvi su bili dugoroni naumi tuinaca; mo da
je posredi slabljenje zemaljske vlade time to e se ona upetljati u tu mutnu rabotu
sa 'Ligom svetova', sve dok tuinci ne postanu dovoljno jaki da izvr e oru ani prevra
t. Ali lako je bilo prozreti njihov plan sa Novim Tahitijem. Pustie stvorce da po
tamane ljude umesto njih. Treba samo vezati ruke ljudima gomilom la nih uputstava
preko tih 'ansibla' i dati znak za poetak pokolja. Humanoidi poma u humanoide: paco
vi poma u pacove.
A pukovnik Dong je progutao stvar. Re io je da izvr ava nareenja. tavi e, lino je
to kazao Dejvidsonu. "Nameravam da izvr avam nareenja isto kao do sada, a na Novoj
Javi vi ete izvr avati nareenja majora Muhameda." Bio je to glupi, stari Ding-Dong,
ali voleo je Dejvidsona, a i Dejvidson je voleo njega. Ukoliko bi to znailo izda
ti ljudsku rasu u korist urote tuinaca, onda on ne bi mogao da izvr ava nareenja, al
i i dalje mu je bilo ao starog vojnika. Bio je budala, ali zato odan i hrabar. Ni

po to roeni izdajnik, kao onaj cmizdravi, torokavi uobra enko Ljubov. Ako je postojao
ovek za koga se on nadao da e mu stvorci doi glave, onda je to bio taj glavonja Ra
j Ljubov, ljubitelj tuinaca.
Neki ljudi, naroito Azijati i hindu-tipovi, predstavljaju, zapravo, roene
izdajnike. Ne svi, ali neki. Drugi ljudi su, naprotiv, izbavitelji. Naprosto, sl
uilo se da su tako sazdani, isto kao to se sluilo da budu evroafrikog porekla ili da
su uzornog stasa; on uop e nije tvrdio da je to njegova lina zasluga. Ako bude mog
ao da spase mu karce i ene sa Novog Tahitija, uinie to; ukoliko ne bude mogao, bar e p
reduzeti vra ki dobar poku aj; u tome je bio ceo tos.
ene - one su sada bile glavni problem. Povukli su deset maaka, koje su se
nalazile u Novoj Javi, a nisu poslali nove iz Centralvila. "Jo nije bezbedno", bl
ejao je glavni tab. To je imalo veoma rav odjek u tri isturena logora. ta se i mogl
o oekivati od isturenih, kada su im oduzete enke stvoraca, dok su make ostale za on
e srene kopilane u Centralu? Bie gadne gu ve oko toga. Ali to nije moglo dugo potraj
ati, situacija je postala odve luda da bi bila postojana. Ako ne budu poeli da pop
u taju dizgine sada, posle odlaska ekltona, kapetanu Dejvidsonu nee preostati ni ta dr
ugo do da se lati malo dodatnog posla, kako bi stvari vratio u normalu.
Ujutro onoga dana kada je krenuo iz Centrala raspustili su sve stvorce k
oji su dr ani kao radna snaga. Pala je te ka, pompezna govorancija na kreolskom, zat
im su otvorene kapije korala i osloboeni su ukroeni stvorci - svi do jednog: nosai,
kopai, kuvari, ubretari, kuni pomonici, slu kinje. Nijedan nije ostao. Neki su bili s
a gospodarima jo od osnivanja kolonije, pune etiri zamaljske godine. Ali niko nije
sauvao vernost. Jedan pas, jedan majmun, oklevao bi, zastao bi. No, ova stvorenj
a nisu ak ni za to bila kadra; jedva da su dorasla do nivoa zmija ili pacova: tam
an toliko pametna da se okrenu i ujedu vas im ih pustite iz kaveza. Ding-Dong je
stvarno bio sasvim iznuo kada je re io da sve te stvorce pusti - i to tu, u blizinu
. Umesto da ih pomete na Smetli no ostrvo i da ih tamo ostavi da pocrkaju od gladi
, to bi bilo najbolje i konano re enje. Ali Donga je i dalje hvatala panika od one d
vojice humanoida i njihove kutije za razgovor. Ako bi sada divlji stvorci oko Ce
ntralvila re ili da naprave reprizu pokolja u Smitovom logoru, na raspolaganju bi
imali mno tvo veoma korisnih, novih regruta, koji dobro poznaju raspored celog gra
da, obiaje u njemu, mesto gde se nalazi arsenal, gde su sme tene stra e i sve ostalo.
Ako i Centralvil bude spaljen, glavni tab e samo sebi moi da zahvali na tome. U st
vari, upravo su to i zaslu ili. Zato to su dopustili da ih izdajnici obmanu, zato to
su poslu ali humanoide, a prenebregli savete ljudi koji su znali kakvi su, zaprav
o, stvorci.
Nijedan od momaka iz glavnog taba nije iskusio to da se vrati u logor i t
amo zatekne zgari ta, olupine i izgorela tela, kao to je to sa njim bio sluaj. Okov
le , na mestu gde su pobili drvosee, imao je po jednu strelu zabodenu u oba oka; lii
o je na nekog jezivog insekta sa isturenim antenama; blagi Bo e, taj prizor mu nij
e izlazio iz pameti.
No, jedno je bilo izvesno: ma kakva bila 'uputstva' preko tog novog kosm
ikog telefona, momci iz Centrala nee dozvoliti da budu potamanjeni, branei se jedin
o 'skromnim linim naoru anjem'. Oni su imali bacae plamena i mitraljeze; esnaest mali
h skakaa bilo je opremljeno mitraljezima, a mogli su se koristiti i za bacanje ko
nzervi sa plamenim elatinom; pet velikih skakaa raspolagalo je celokupnim naoru anje
m. Dovoljno je samo uzleteti skakaem iznad nekog raskrenog podruja, navui tamo bulum
entu stvoraca sa onim njihovim vra jim lukovima i strelama, a onda osuti po njima
konzerve sa plamenim elatinom i gledati ih kako tre unaokolo, zahvaeni plamenom. Ba
bi bilo zgodno. Utroba mu se malo uskome ala pri pomisli na to, kao da mu je na um
palo kako povaljuje neku enu, ili kao da se prisetio napada onog stvorca Sema, k
ada mu je nizom od etiri udarca unakazio lice. Bilo je to ejdetsko pamenje plus ve
oma iva uobrazija koju poseduje veina mu karaca; nikakva lina zasluga, ve naprosto nain
na koji je bio sazdan.
U stvari, jedini trenutak kada se mu karac stvarno i potpuno oseao mu karcem
bio je onda kada je upravo imao neku enu ili kada je upravo ubio nekog drugog mu ka
rca. Nije to ba bila originalna zamisao; proitao ju je u nekoj staroj knjizi; ali
bila je tana. Zato je i u ivao u tome da zami lja takve prizore. ak i bez obzira na to
to stvorci, zpravo, nisu bili ljudi.
Nova Java bila je najju nije od pet velikih kopana, odmah iznad polutara,

tako da je tu bilo toplije nego na Centralu ili na Smitu gde je klima bila ba zgo
dna. Toplije i vla nije. Ki a je neprekidno padala tokom vla nih godi njih doba na celom
Novom Tahitiju, ali na severnijim kopnima bila je sitna, tako da od nje niko ni
je mogao da postane stvarno mokar ili da se prehladi. Na jugu je, meutim, lila ka
o iz kabla, a postojale su i prave monsunske oluje, kada niste mogli ni nos da p
omolite napolje, a kamoli da radite. Od tih pljuskova mogao je da vas za titi samo
vrst krov - ili uma. Ta vra ja uma bila je tako gusta da ni oluja nije mogla prodret
i kroz nju. Razume se, i tu biste postali skroz mokri od kapanja vode sa li a, ali
ako biste se na li dublje u umi za vreme nekog od monsuna, te ko da biste uop te primet
ili da duva vetar; no, ukoliko biste iznenada izbili na kakvu istinu, vetar bi va
s istog asa oborio s nogu i na li biste se do gu e u crvenom, itkom blati tu, u koje je
ki a pretvorila raskreno zemlji te, tako da biste se prilino namuili pre no to biste se
iskobeljali natrag u umu; a pod njenim okriljem bilo je tamno i toplo i ovek je tu
lako mogao zalutati.
Major Muhamed, zapovednik Nove Jave, stvarno je bio kruti kopilan. Sve s
e kod njega radilo po ud beniku: pojaseve za seenje premeravao je u metar, onaj dre
k od vlaknstog korova odmah se sejao po krevinama, dopusti za odlazak u Central d
avani su strogo po redu, bez ikakvih povlastica, sledovanja halucinogena su raci
onisana, a njihovo uzimanje na du nosti postalo je ka njivo, i tako dalje, i tako da
lje. No, Muhamed je imao i jednu dorbu osobinu: nije se svaki as javljao Centralu
. Nova Java bio je njegov logor i on ga je vodio na svoj nain. Nije voleo da dobi
ja nareenja iz glavnog taba. Sva je, dodu e, izvr avao: raspustio je stvorce i pokupio
sve oru je izuzev malih, dejih pucaljki, im mu je to bilo nalo eno. Ali nikada nije s
am tra io nareenja, niti savete. Ni od Centrala, ni od ma kog drugog. Bio je uveren
da uvek postupa ispravno: znao je da je u pravu. To mu je bio veliki nedostatak
.
Dok se nalazio kao lan Dongovog osoblja u glavnom tabu, Dejvidson je povre
meno imao prilike da zaviri u dosjee oficira. Takve stvari ostajale su urezane u
njegovom neobinom pamenju i on se, na primer, seao da je video kako je Muhamedov k
oeficijenat inteligencije sto sedam. Dejvidsonov je, naprotiv, bio sto osamnaest
. Postojala je razlika od jedanaest poena; ali, razume se, on to nije mogao rei s
tarom Muu, a Mu, sa svoje strane, to nije bio u prilici da vidi, tako da nije po
stojao nain da ga ubedi da treba da ga, kao pametnijeg, slu a. Mu je mislio da je o
n taj koji je pametniji - i u tome je bio problem.
U poetku su svi, zapravo, bili pomalo kruti. Niko sa Nove Jave ni ta nije z
nao o grozotama iz Smitovog logora; jedino im je bilo poznato da je tamo nji zapov
ednik oti ao u Central jedan sat pre no to se stvar dogodila, te da je tako bio jed
ini ovek koji je izvukao ivu glavu. Posmatrano iz ovog ugla, nije izgledalo ba najs
jajnije. Jasno je za to su ga u prvo vreme gledali kao Jonu, ili, jo gore, kao svoj
evrsnog Judu. Ali kada ga bolje budu upoznali, shvatie da su u zabludi. Postae im
jasno da on ne samo to nije dezerter ili izdajnik, nego da je vrsto re en da sprei iz
daju kolonije Novi Tahiti. Takoe e uvideti da e ovaj svet uiniti bezbednim za zemalj
ski nain ivota jedino ako se otarase stvoraca.
Nije bilo te ko proneti glas u tom smislu meu drvoseama. Oni nikada nisu oso
bito voleli male, zelene pacove, zato to su preko dana stalno morali da ih teraju
na posao, a preko noi stalno da ih uvaju; ali sada su poeli da shvataju da stvorci
nisu samo odvratni, nego i opasni. Kada im je Dejvidson ispriao ta je zatekao u S
mitu; kada im je objasnio kako su humanoidi sa broda flote isprali mozak glavnom
tabu; kada im je rastumaio da je satiranje Zemljana na Novom Tahitiju samo siu an de
o sveobuhvatne zavere tuinaca protiv Zemlje; kada ih je podsetio na hladne i neum
oljive brojke: dve i po hiljade ljudi prema tri miliona stvoraca - onda su svi l
istom poeli da se svrstavaju uz njega.
Uz njega je bio ak i lokalni oficir za ekolo ku kontrolu. Razlikovao se od
jadnog, starog Kisa, koji je izgubio glavu zato to su ljudi ustrelili nekoliko cr
venih jelena, da bi potom unjavi stvorci i njega ustrelili u stomak. Ovaj momak,
Atranda, mrzeo je stvorce. U stvari, sasvim je iznuo zbog njih, imao je geo ok ili
neki slian vrag; toliko se pla io da e stvorci napasti logor da se pona ao poput neke e
ne koja se boji da e biti silovana. No, bez obzira na to, bilo je korisno imati l
okalnog strunjaka na svojoj strani.
Nije bilo svrhe poku ati da se pridobije i zapovednik; kao dobar poznavala

c ljudi, Dejvidson je to odmah uvideo. Muhamed je bio ovek krutih shvatanja. Takoe
je imao predrasuda prema Dejvidsonu, kojih nije mogao da se oslobodi; bilo je t
o ne to u vezi sa gu vom u Smitovom logoru. Posredno je stavio Dejvidsonu do znanja
da ga ne smatra oficirom od poverenja.
Bio je to uobra eni kopilan, ali je zato njegovo kruto upravljanje logorom
Nova Java predstavljalo zgodno preimustvo. vrsta organizacija, navikla da se naree
nja izvr avaju, lak e se mogla potiniti nego neka sa labavom disciplinom i puno nezav
isnih karaktera; isto tako, njome se lak e moglo manipulisati kao jedinicom za odb
rambene i napadake vojne operacije, kada jednom on bude preuzeo komandu. A morao
je da stvar uzme u svoje ruke. Mu je bio prilino dobar upravnik logora drvosea, al
i ne i dobar vojnik.
Dejvidson je s vremenom uspeo da stvarno vrsto ve e uz sebe nekoliko najbol
jih drvosea i mlaih oficira. Nije mu se urilo. Kada je sakupio dovoljno ljudi u koj
e je imao puno poverenje, jedna desetina digla je nekoliko stvarica iz zakljuane p
rostorije starog Mua u podrumu kue za razonodu, pune ratnih igraki, a zatim, jedne
nedelje, po la u umu da se malo poigra.
Dejvidson je otkrio polo aj jednog grada stvoraca nekoliko sedmica ranije
i sauvao je tu poslasticu za svoje ljude. Mogao je stvar i sam da obavi, ali ovak
o je bilo bolje. Na taj nain se sticalo oseanje pravog drugarstva, neraskidive pov
ezanosti. Naprosto su se u etali u grad u po bela dana, isprskali sve stvorce koje
su zatekli na povr ini plamenim elatinom i zapalili ih, a zatim prosuli kerozin po
krovovima jazbina i ispekli ostale. One koji su poku ali da iziu ekao je elatin; bil
a je to prava umetnost: saekati male pacove da iziu iz rupa, pustiti ih da pomisle
kako su uspeli da se spasu, a onda ih obaviti plamenom od glave do pete, tako d
a su postajali prave buktinje. Zeleno krzno cvralo je kao ludo.
To, zapravo, nije bilo mnogo uzbudljivije od lova na prave pacove, koji
su predstavljali jedine pre ivele ivotinje na Majci Zemlji, ali je nekako izgledalo
napetije; stvorci su bili poprilino vei od pacova, a i znali ste da mogu da vam s
e suprotstave, premda to ovoga puta nije bio sluaj. tavi e, neki od njih opru ili su s
e na zemlju, umesto da be e; samo su tako le ali na leima, zatvorenih oiju. Bilo je to
, zapravo, odvratno. I ostali su imali taj utisak, a jednome je ak pripala muka i
poeo je da povraa po to je zapalio jednog od tih stvoraca koji su le ali.
Iako su bili veoma zagoreli, nisu ostavili nijednu od enki za silovanje.
Svi su se prethodno slo ili sa Dejvidsonom da bi to bila nastranost. Humoseksualno
st se upra njavala sa drugim ljudima, bila je normalna. Ova stvorenja su mo da bila
sazdana kao ene, ali nisu bila ljudska bia, tako da je izgledalo bolje isprazniti
se ubijajui ih i ostati ist. To je svima zvualo razlo no i dr ali su se dogovora.
Vrativ i se u logor, svi su kao zaliveni utali o poduhvatu, ne razmeui se ak n
i pred najprisnijim drugarima. Bili su to pouzdani ljudi. Nijedna re nije doprla
do Muhamedovih u iju. Stari Mu bio je uveren da su mu svi ljudi dobri momci koji s
eku drvee i dr e se podalje od stvoraca, jakako! I mogao je da ostane u tom uverenj
u sve dok ne doe dan napada.
A stvorci e napasti. Negde. Ovde; jedan od logora na Kraljevom ostrvu ili
Central. Dejvidson je to znao. On je bio jedini oficir u celoj koloniji koji je
to znao. Nikakva lina zasluga: naprosto je znao da je u pravu. Niko mu drugi nij
e verovao, osim ovda njih ljudi koje je stigao da ubedi. Ali i ostali e uvideti, ra
nije ili kasnije, da je bio u pravu.
I odista je bio.
5.
Do iveo je ok, suoiv i se sa Selverom licem u lice. Dok je leteo natrag u Cent
ral iz sela u podno ju brda, Ljubov je poku avao da razabere za to je to bio ok, da dok
ui ivac koji mu je zatitrao. Jer, naime, oveka obino ne u asne sluajni susret sa dobrim
prijateljem.
Nije bilo lako nagnati predvodnicu da ga pozove. Tuntar je predstavljao
njegovo glavno popri te izuavanja celog leta; tu je imao nekoliko izvrsnih obavesti
telja, a bio je i u dobrim odnosima sa domom i predvodnicom, koja mu je dopustil
a da slobodno posmatra ivot zajednice i da uestvuje u njemu. Bilo mu je potrebno p
oprilino vremena da, posredstvom jednog biv eg roba koji se zadr ao u ovoj oblasti, i
skami od nje poziv; ona je konano pristala, pru iv i mu priliku koja se, saglasno novi

m uputstvima, mogla podvesti pod 'sluajeve kada su sami At eanci pokazali inicijati
vu za kontakt sa Zemljanima'. Do toga je znatno vi e dr ala njegova savest, nego puk
ovnik. Dong je eleo da Ljubov poe. Brinula ga je 'opasnost od stvoraca'. Nalo io je
Ljubovu da proceni situaciju, da vidi 'kako reaguju sada kada ih potpuno ostavlj
amo na miru'. Nadao se da e uti povoljne vesti u tom smislu. Ali Ljubov nije bio s
asvim naisto oko toga da li e njegov izve taj ospokojiti pukovnika Donga ili nee.
Deset milja oko Centrala ravnica je iskrena, a panjevi su istrulili; bila
je to sada velika, sumorna povr ina vlaknastog korova, dlakavosiva na ki i. Pod rut
avim li em nicali su prvi izdanci proklijalih bunova, rujevi, patuljaste jasike, alfi
je, koji e, kada budu izrasli, tititi mladice drvea. Ukoliko bi bila prepu tena sebi,
ova oblast bi pri postojeoj ujednaenoj i ki noj klimi postala ponovo po umljena kroz
trideset godina, dok bi punu zrelost ume dostigla za stotinu godina. Ukoliko bi b
ila prepu tena sebi.
Najednom, uma je ponovo poela: u prostoru, ne u vremenu. Pod helikopterom,
beskrajno raznoliko zelenilo li a prekrivalo je blage prevoje i nabore bre uljaka se
vernog Sornola. Slino mnogim Zemljanima na Zemlji, Ljubov nikada pre dolaska ovde
nije bio u prilici da koraa meu divljim drveem, niti je ikada video umu veu od grads
kog bloka.
U prvo vreme boravka na At eu oseao se neprijatno i nelagodno u umi, zagu en n
jenom beskrajnom zgusnuto u i nesreeno u stabala, grana i li a, zagnjurenih u veni zelek
i ili smei sumrak. Mno ina i prepletenost najraznovrsnijih takmakih oblika ivota, koj
i su svi hrlili i nadirali napolje i gore, prema svetlosti, ti ina sainjena od mno tv
a sitnih, besmislenih zvukova, sveukupna ravnodu nost biljnog rastinja prema prisu
stvu uma - sve ga je to onespokojavalo i, poput ostalih, on se poglavito dr ao isti
na i obala. Ali, malo-pomalo, poeo je da se navikava. Gose ga je zadirkivao, nazi
vajui ga gospodinom Gibonom; i odista, Ljubov je pomalo liio na gibona, sa svojim
okruglim, tamnim licem, dugakim rukama i kosom koja je rano poela da sedi; ali gib
oni su bili istrebljeni. Dopalo mu se to ili ne, morao je kao hilfer da odlazi u
umu i tra i hilfove; sada, posle etiri godine, pod drveem se oseao sasvim kao kod kue
- mo da pre tu nego na bilo kom drugom mestu.
Takoe su s vremenom poeli da mu se dopadaju at eanski nazivi za lokalna kopn
a i mesta: zvune, dvoslo ne rei: Sornol, Tuntar, E rent, E sen - to je sada bio Centralv
il - Endtor, Abtan, a povrh svega At e, to je znailo u isti mah i uma i Svet. Tako je
i zemlja, tera, telus, oznaavala istovremeno i tle i planetu, dva znaenja i jedno
. Ali za At eance tle, zemlja, nije predstavljalo ono emu se vraaju mrtvi i od ega ive
ivi. Su tina njihovog sveta nije bila zemlja, ve uma. Zemaljski ovek bio je ilovaa, cr
vena pra ina. At eanski ovek bio je grana i koren. Oni nisu klesali svoje figure u ka
menu, ve su ih jedino rezbarili u drvetu.
Spustio je skakaa na mali proplanak severno od grada, a zatim pe ice krenuo
prema njemu, u av i pokraj enskog doma. O tri mirisi at eanske naseobine ispunjavali su
vazduh; dim drveta, ulovljene ribe, aromatine trave, tuinski znoj. Atmosfera jedne
podzemne kue, ako se Zemljanin uop te mogao uvui u nju, predstavljala je retku smes
u CO 2 i smradova. Ljubov je proveo mnogo intelektualno podsticajnih asova, grei se
i gu ei u zapahnjivoj polutami mu kog doma u Tuntaru. Ali ovoga puta nije ba izgledal
o da e biti pozvan unutra.
Razume se, itelji grada znali su za pokolj u Smitovom logoru, koji se zbi
o pre est nedelja. Brzo su doznali za njega, po to su se vesti hitro pronosile ostr
vima, premda ne u toj meri da posredi bude 'tajanstvena mo telepatije', u ta su dr
vosee bile sklone da veruju. Me tani su takoe znali da je neposredno posle pokolja u
Smitovom logoru osloboeno hiljadu dve stotine robova u Centralvilu i Ljubov se s
aglasio sa pukovnikom da domoroci mogu zakljuiti kako drugi dogaaj predstavlja pos
ledicu prvog. To bi moglo da stvori ono to bi pukovnik Dong nazvao 'pogre nim utisk
om', ali verovatno nije bilo va no. Najva nije je bilo to da su robovi osloboeni. Poin
jena zlodela nisu se mogla ra initi, ali bar se vi e nisu inila. Mogli bi sada poeti iz
nova: domoroci bez onog bolnog pitanja, na koje nije bilo odgovora - za to, naime,
'ludi' postupaju prema ljudima kao prema ivotinjama; a on bez tereta obja njavanja
i gri e savesti zbog neizbrisive krivice.
Znajui da visoko cene otvorenost i neposrednost u pogledu zastra ujuih ili n
epovoljnih stvari, oekivao je da e ljudi iz Tuntara razgovarati sa njim o tome, uz
likovanje, izvinjavanje, radovanje ili zbunjenost. Ali niko to nije uinio. Niko

gotovo da re nije prozborio sa njim.

Stigao je u pozno popodne, to je odgovaralo dolasku u neki zemaljski grad
odmah po svitanju. At eanci jesu spavali - kolonisti su i ovde prevideli uoljivu in
jenicu - ali najni i nivo dejstvovanja njihove fiziologije padao je u razdoblje iz
meu podneva i etiri asa, dok je kod Zemljana odgovarajua faza obino bila izme u dva i p
et ujutru; osim toga, njihov ciklus visoke temperature i visoke aktivnosti imao
je dva vrhunca, na prelascima izmeu dana i noi, u zoru i suton. Veina odraslih spav
ala je od pet do est sati dnevno, ali ne odjednom, ve u nekoliko navrata, kada su,
zapravo, dremali; upueni ljudi, meutim, provodili su u spavanju samo dva sata od
dvadeset etiri; prema tome, ako se odbiju intervali dremanja i stanja sanjanja ka
o svojevrsno 'lenstvovanje', moglo se rei da nikada ne spavaju. Bilo je znatno la
k e to tvrditi, nego dokuiti ta je, zapravo, posredi. U trenutku kada ja Ljubov stig
ao u Tuntar, grad je upravo poinjao da o ivljava posle popodnevnog poinka. Ljubov je
odmah primetio prilino stranaca. Oni su ga posmatrali, ali mu niko nije pri ao; pr
edstavljali su puke prisutnosti koje prolaze drugim stazama u tmini velikih hras
tova. Konano, njegovim puteljkom naie neko koga je poznavao, roaka predvodnice po i
menu erar, starica koja je malo znaila i malo razumela. Utivo ga je pozdravila, ali
nije umela ili nije elela ni ta da mu odgovori o predvodnici i njegova dva najbolj
a obavestitelja, Egatu uvaru Vonjaka i Tubabu Sanjaru. Oh, predvodnica je veoma za
uzeta, a ko to be e Egat, da ne misli sluajno na Gebana, dok je Tubab mo da ovde, a a
ko ne tu, onda tamo, ili ko bi ga ve znao gde? Pridru ila se Ljubovu i vi e ga niko n
ije oslovio. Nastavio je put u pratnji hrome, kukavne, siu ne, zelene babe kroz gaj
eve i proplanke Tuntara, do mu kog doma. "Puno su zauzeti unutra", ree mu erar.
"Sanjaju?"
"Otkud bih ja to znala? Poi sa mnom, Ljubove, poi da vidi ..." Znala je da j
e on oduvek voleo da razgleda stvari, ali joj nije padalo na pamet ta da mu sad p
oka e, kako bi ga odmamila odatle. "Hodi da vidi ribarske mre e", ree ona slaba nim glas
om.
Pro av i u blizini, jedna devojka, mladi lovac, uputi mu pogled: mraan i nepr
ijateljski, kakav jo nije do iveo ni od jednog At eanca, izuzev mo da od nekog deteta,
zastra enog njegovom visinom i nekosmatim licem. Ali ova devojka nije bila zastra en
a.
"U redu", ree on erari, shvativ i da e najbolje biti ako se pona a pokorno. Uko
liko se kod At eanaca odista pojavio - konano i iznenada - poriv grupnog neprijatel
jstva, onda to mora da prihvati i jednostavno da poku a da im poka e da je ostao pou
zdan prijatelj, koji se nije promenio.
Ali kako im se nain oseanja i mi ljenja mogao tako brzo promeniti, posle tol
iko vremena? I za to? U Smitovom logoru provokacija je bila neposredna i nesnosna:
Dejvidsonova okrutnost nagnala bi na nasilje ak i At eance. Ali ovaj grad, Tuntar,
nikada nije iskusio napad Zemljana, nije do iveo porobljavanje, nije bio svedok k
renja ili spaljivanja okolnih uma. Ljubov je, dodu e, navraao ovamo - antropolog ne m
o e uvek da po tedi sliku koju slika vlastite senke - ali od poslednjeg navrata prot
eklo je vi e od dva meseca. Ovde su stigle vesti iz Smita, a bilo je i pribeglica,
biv ih robova, koju su patili pod Zemljanima i rado priali o tome. Ali da li bi ve
sti i prepriavanja promenili one koji su ih slu ali, korenito ih promenili, kada je
neagresivnost bila tako duboko ukorenjena u njima, u celoj njihovoh kulturi i d
ru tvu, u njihovoj podsvesti, u onom 'snu-vremenu', a mo da i u samoj njihovoj fizio
logiji? Znao je da jedan At eanac mo e biti izazvan izuzetnom okrutno u da poku a ubistvo
: lino se u to uverio - jednom. Shvatio je da se i cela potlaena zajednica mo e na s
lian nain isprovocirati nesnosnom svirepo u: dogodilo se to u Smitovom logoru. Ali da
prie i glasine, ma koliko zastra ujue i jezive bile, mogu da razbesne jednu mirolju
bivu zajednicu ovih ljudi do te mere da oni ponu da delaju nasuprot obiajima i raz
umu, da sasvim iziu izvan okvira dotada njeg naina ivljenja - u to nije mogao da pove
ruje. Cela stvar bila je psiholo ki neverovatna. Neki elemenat je nedostajao.
Upravo u asu kada je Ljubov prolazio pored doma, iz njega izie stari Tubab
. Iza starca se pojavi Selver.
Selver je ispuzao kroz tunel-vrata, uspravio se i za mirkao pri dnevnoj sv
etlosti, sivoj od ki e i prigu enoj lisnatim kro njama. Podigav i glavu, on srete Ljubov
ljev pogled. Obojica osta e bez rei. Ljubova obuze silan strah.
Letei skakaem natrag i poku avajui da dokui za to su mu ivci postali tako napeti

on se upita otkuda strah? Za to sam se upla io Selvera? Nedokuiva intuicija ili samo
pogre na analogija? Iracionalno, u svakom sluaju.
Ni ta se nije promenilo izmeu Selvera i Ljubova. Ono to je Selver uinio u Smi
tovom logoru moglo se opravdati; ak i da se nije moglo opravdati, bilo je svejedn
o. Prijateljstvo meu njima bilo je odve duboko da bi ga mogle nagristi moralne sum
nje. Zajedno su proveli mnoge asove te kog rada; uili su jedan drugoga svoje jezike,
ali nipo tio samo u doslovnom smislu. Razgovarali su sasvim otvoreno. A Ljubovlje
va ljubav prema prijatelju samo je poveana zahvalno u koju spasitelj osea prema onome
ije je ivot imao priliku da spase.
U stvari, sve do ovog trenutka on gotovo da nije shvatio koliko su dubok
e njegova naklonost i odanost prema Selveru. Nije li, mo da, njegov strah predstav
ljao linu bojazan da bi Selver, sada kada je dokuio rasnu mr nju, mogao da ga odbaci
, uprokos njegovoj odanosti, da se ophodi prema njemu ne vi e kao prema nekome kog
a oslovljava sa 'ti', nego sa 'jedan od njih'?
Posle tog dugog, prvog pogleda Selver stupi polako napred i pozdravi Lju
bova, ispru iv i ruke.
Dodir je bio glavni komunikacioni kanal meu iteljima ume. Kod Zemljana, meut
im, dodir uvek nosi u sebi mogunost pretnje, agresije, i za njih esto ne postoji n
i ta u rasponu izmeu formalnog rukovanja i seksualnog milovanja. Tu veliku prazninu
ispunili su At eanci raznim obiajima dodirivanja. Milovanje kao signal i ospokojav
anje bilo im je u podjednakoj meri od su tinske va nosti kao i majci i detetu, odnos
no ljubavnicima; ali ovaj znaaj kod njih je bio dru tveni, a ne samo majinski i seks
ualni. Dodirivanje je bilo deo njihovog jezika, te stoga i ustrojeno, kodifikova
no, ali i beskrajno preinaljivo. "Stalno se meusobno pipkaju", podsme ljivo su prime
tili neki kolonisti, nesposobni da u toj razmeni dodira vide bilo ta drugo do vla
situ erotinost, koja, nagnana da se usredsredi iskljuivo na seks, a potom potisnut
a i osujeena, zaposeda i truje svako ulno zadovoljstvo, svaku ljudsku reakciju: po
beda obnevidelog, pritajenog Kupidona nad velikom, bri nom majkom svih mora i zvez
da, svog li a sa drvea, svih ljudskih gestova, pobeda nad Venerom Genetriks...
I tako je Selver istupio sa ispru enim rukama, na zemaljski nain se rukovao
sa Ljubovom, a zatim ga blago uhvatio za obe mi ice tik iznad laktova. Jedva da j
e prema ao polovinu Ljubovljeve visine, to je obojici ote avalo i inilo nezgrapnim sve
kretnje koje su razmenjivali, ali ipak nije bilo nieg nesigurnog ili detinjeg u
dodiru njegovih malih ruku, sa tankim kostima i zelenim krznom, koje su poivale n
a Ljubovljevim mi icama. One su prenosile spokojnost, koju je Ljubov sa zahvalno u pr
imao.
"Selvere, koje li sree da te ovde sretnem. Veoma bih voleo da razgovaram
s tobom..."
"Ne mogu sada, Ljubove."
Kazao je to blago, ali istog asa Ljubovljeva nada u neizmenjeno prijatelj
stvo i eznu. Selver se promenio. Promenio se potpuno: iz korena.
"Smem li ponovo da doem", ree Ljubov urno, "nekog drugog dana i da porazgov
aram sa tobom, Selvere? Veoma mi je va no..."
"Danas odlazim odavde", ree Selver jo bla e, ali pustiv i Ljubovljeve ruke i o
dvrativ i pogled. Dodir je sada, u doslovnom smislu, bio prekinut. Utivost je nalag
ala da i Ljubov postupi na isti nain i okona razgovor. Ali onda vi e ne bi imao s ki
m da pria. Stari Tubab nije ga ak ni pogledao; ceo grad mu je okrenuo lea. A ovo je
Selver, koji mu je bio prijatelj.
"Selvere, mo da misli da se meu nama ispreilo ono ubijanje u Kelme Devi. Ali
nije tako. Mo da nas je ono jo vi e zbli ilo. Osim toga, tvoji ljudi iz ropskih torova
svi do jednog su osloboeni, pa sada izmeu nas vi e ne le i nikakvo zlo. Ali ak i da je
tako... da je tako uvek bilo... ja sam, svejedno, onaj stari... onaj isti, kao i
pre, Selvere."
U prvi mah At eanac nije ni ta odgovorio. Njegovo neobino lice, krupne, dubok
o usaene oi, istaknute crte, izobliene o iljcima i zasenene kratkim, svilastim krznom,
koje je pratilo, ali i zatamnjivalo sve obrise, to lice se okrenu od Ljubova, z
atvoreno, nedokuivo. A onda, iznenada, ono se ponovo upravi prema njemu, ali kao
da iza te kretnje nije stajala hotiminost. "Ljubove, nije trebalo da dolazi ovamo.
Mora da napusti Central kroz dve noi. Ne znam ta si ti. Bilo bi bolje da te nikada
nisam upoznao."

Rekav i to, on se udalji lakog koraka, poput dugonoge make - zeleni treptaj
meu tamnim hrastovima Tuntara, koji je zaas minuo. Tubab je lagano po ao za njim, i
dalje ne udostojiv i Ljubova ni pogleda. Sitna ki a be umno je padala po li u hrastova i
po uskoj stazi, koja je povezivala dom i reku. Jedino ako biste pomno nauljili u i
, mogli biste da razaberete dobovanje ki e, odve mnogozvunu muziku da bi je jedan um
pojmio, jedan jedini beskrajni akord, sviran na itavoj umi.
"Selver je bog", ree stara erar. "Poi sad da vidi ribarske mre e."
Ljubov odbi poziv. Sada bi bilo neutivo i nepromi ljeno ostati; osim toga,
on nije imao srca za to.
Poku avao je da ubedi sebe da ga Selver nije odbacio kao Ljubova, ve kao Ze
mljanina. Ali to je bilo svejedno; oduvek je bilo svejedno.
Stalno je do ivljavao neprijatna iznenaenja, otkrivajui koliko su mu ranjiva
oseanja, koliko ga boli da bude povreen. Ovakva mladalaka preosetljivost bila je s
ramotna, morao je ve da joj nae nekog leka.
Sitna starica, ije je zeleno krzno svo bilo pra njavo i posrebreno ki nim kap
ima, uzdahnu sa olak anjem kada se on oprostio. Posmatrajui je dok je ukljuivao moto
r skakaa, morao je da se osmehne; odskakutala je epavo meu grane, to je br e mogla, po
put kakve male, krastave abe koja je upravo utekla zmiji.
Kvalitet je va na stvar, ali i kvantitet; srazmerna veliina. Normalne reakc
ije odraslog pojedinca na znatno manju osobu bile bi nadmenost, za titniki stav, po
kroviteljsko dr anje, naklonost, nasilni tvo - ali ma ta da je od toga, bolje bi pris
tajalo nekom detetu, nego odraslom oveku. A kada je ta osoba dejeg stasa jo obrasla
u krzno, onda se javljala jedna nova reakcija, koju je Ljubov prozvao 'mecin si
ndrom'. Budui da su At eanci obilato koristili milovanje, njegovo ispoljavanje nije
bilo neprilino, ali su mu pobude izazivale podozrivost. Postojao je, konano, i ne
izbe an 'sindrom nakaze', ustezanje od neega to je ljudsko, ali ne izgleda ba tako.
No, sasvim po strani od svega toga stajala je injenica da su At eanci, slino
Zemljanima, povremeno naprosto izgledali sme no. Neki od njih odista su liili na m
ale, krastave abe, buljine, gusenice. erar nije bila prva stara dama koja se Ljubo
vu uinila sme na otpozadi...
A u tome je bio i problem kolonije, pomisli on, podi ui se u skakau, dok je
Tuntar nestajao pod hrastvovima i vonjacima bez li a. Uop te nemamo starica. Ni starac
a, izuzev Donga, a i njemu je tek oko ezdeset. Ali starice se razlikuju od svih o
stalih po tome to ka u ono to misle. At eancima vladaju - u meri u kojoj je ovaj pojam
uop te prikladan kada su oni u pitanju - stare ene. Intelekt mu karcima, politika ena
ma, a etika i jednima i drugima: takvo im je ustrojstvo. Imalo je ari i dejstvova
lo je - bar za njih. teta to Uprava nije poslala i nekoliko bakuta zajedno sa tim
mladim, plodnim, prsatim udavaama. Devojka sa kojom sam se spanao pre neko vee bila
je stvarno zlatna, a i dobra u krevetu, imala je blago srce, ali, blagi Bo e, pot
rebno je da protekne jo etrdeset godina pre no to ona bude kazala ne to nekom mu karcu.
..
Ali sve to vreme, u zaleu razmi ljanja o staricama i udavaama, ok je i dalje
bio tu, intuicija ili prepoznavanje koje nije dopu talo da bude prepoznato.
Morae dobro da promisli o tome pre no to podnese izve taj Glavnom tabu.
Selver: a ta emo sa Selverom?
Selver je za Ljubova nesumnjivo bio kljuna figura. Za to? Zato to ga je dobr
o poznavao, ili zbog neke moi njegove linosti, koju Ljubov nikada nije svesno moga
o da pojmi?
Ali ipak ju je nasluivao; veoma brzo je uoio Selvera kao izuzetnu linost. U
to vreme su ga zvali 'Sem' i bio je posilni kod trojice oficira koji su delili
monta nu nastambu. Ljubov se seao kako se Benson hvalio da su dobili stvarno dobrog
stvorca koga su izvrsno dresirali.
Mnogi At eanci, a naroito Sanjari iz domova, nisu bili u stanju da menjaju
svoj policiklian obrazac spavanja kako bi se prilagodili zemaljskom. Ukoliko bi s
e i navikli na normalno spavanje nou, to ih je onemoguavalo da ostvaruju REM ili p
aradoksalno spavanje, iji je dvoasovni ciklus upravljao njihovim ivotima i danju i
nou i nikako se nije mogao usaglasiti sa zemaljskim radnim danom. Kada ste jednom
nauili da sanjate u potpuno budnom stanju, da dr ite u ravnote i du evno zdravlje ne n
a rubu razuma, ve tamo gde e imati dvostruku podr ku i gde e biti fino uravnote eno, ra
zumom sa jedne, a snom sa druge strane - kada ste to jednom nauili, onda se stvar

vi e nije mogla zaboraviti, ba kao to niste mogli zaboraviti ni da mislite. Zbog to

ga je mnogo mu karaca postajalao o amueno, zbunjeno, povueno, ak katatonino. ene, smeten
i poni ene, pona ale su se mrzovoljno i ravnodu no, to je bilo osobeno i za nove robov
e. Najbolje su prolazili neupueni mu karci i neki mlai Sanjari; oni su se prilagoaval
i, radili su te ke poslove u logorima drvosea ili su postajali pametne sluge. Sem j
e bio jedan od njih, delatan, bezlian posilni, kuvar, pralja, sobar, trlja lea u ku
patilu i uop te rtveni jarac trojice gospodara. Stekao je ve tinu da bude nevidljiv.
Ljubov ga je pozajmio od vlasnika kao etnolo kog obavestitelja i odmah u poetku je,
zahvaljujui izvesnoj srodnosti uma i prirode, stekao Semovo poverenje. Sem se po
kazao kao idealan obavestitelj, dobro upuen u obiaje svog naroda, sa punim uvidom
u njihova znaenja, spretan da ih prevede, da ih uini razumljivim Ljubovu, premo ujui n
a taj nain bezdan koji je zjapio izmeu dva jezika, dve kulture, dve vrste roda ovek
a.
Dve godine je Ljubov putovao, izuavao, razgovarao, posmatrao, ali nije us
peo da doe do kljua koji bu mu otvorio vrata uma At eanaca. ak nije znao ni gde je br
ava. Prouavao je navike spavanja At eanaca i ustanovio da one, kako izgleda, uop te n
e postoje. Postavio je nebrojeno mnogo elektroda na nebrojeno mnogo krznenih, ze
lenih lobanja, ali nije mu po lo za rukom da razabere bilo kakvo suvislo ustrojstv
o meu poznatim krivuljama i iljcima, alfama, deltama i tetama, koji su se pojavlji
vali na grafikonu. Tek mu je Selver, konano, rastumaio ta na At eanskom znai re 'san',
o je takoe bila re za 'koren', i tako mu pru io klju za ulaz u kraljevstvo itelja ume.
Upravo je na Selverovom EEG-u prvi put dokuio smisao izuzetnog ustrojstva impulsa
jednog mozga koji ulazi u stanje sna, ali ni budan, ni zaspao; stanje iji je odn
os prema zemaljskom sanjanju-spavanju bio ravan odnosu izmeu Partenona i kakve ko
libe od blata - u osnovi ista pojava, ali u prvom sluaju dopunjena nemerljivo veom
slo eno u, kavalitetom i kontrolom.
Selver je imao prilike da pobegne. Najpre je bio u svojstvu sluge, a zat
im (zahvaljujui jednoj od retkih korisnih Ljubovljevih povlastica) naunog asistent
a, premda je i kao takav nou bio zatvaran sa ostalim stvorcima u tor (odnosno u '
nastambe dobrovoljnog, samostalnog, radnog osoblja'). "Prebaciu te u Tuntar i tam
o u sa tobom raditi", kazao mu je Ljubov, kada su drugi ili trei put razgovarali.
"Za ime Boga, za to ostati ovde?"
"Moja ena, Tele, nalazi se u toru", odgovorio mu je Selver. Ljubov je pok
u ao da je oslobodi, ali ona je radila u kuhinji glavnog taba, a narednici koji su
upravljali tamo njim osobljem mrzeli su da im se u posao petljaju 'glave ine' i 'str
unjaci'. Ljubov je morao da bude veoma obazriv, kako se njihova mr nja ne bi prenel
a na enu. Ona i Selver bili su voljni da strpljivo saekaju priliku da zajedno pobe
gnu ili budu osloboeni. U torovima su strogo bili odvojeni mu karci od ena - premda
niko nije znao za to - tako da su se supruzi retko viali. Ljubov je povremeno uspev
ao da im priredi sastanke u svojoj nastambi, koja se nalazila na severnom kraju
grada. Upravo kada se Tele vraala u glavni tab sa jednog od tih vienja, Dejvidson j
u je primetio i verovatno mu se dopala njena krhka, zapla ena ljupkost. Doveo ju j
e u svoju nastambu te noi i silovao.
Verovatno ju je pri tom i ubio; to se dogaalo i ranije, kao i ishod fizike
nejednakosti; ili je mo da ona prestala da ivi. Slino Zemljanima, i At eanci su posed
ovali svojevrstan nagon za smru; mogli su da obustave da ive. No, ma ta da je posre
di, Dejvidson je bio vinovnik njene smrti. Do takvih ubistava dolazilo je i pre.
Ranije se, meutim, nije dogodilo ono to je Selver potom uinio, dve noi posle smrti
svoje ene.
Ljubov je stigao na popri te zbivanja tek pred sam kraj. Jasno se seao zvuk
ova: bat njegovih brzih koraka niz glavnu ulicu; pra ina, vreva ljudi. Cela stvar
mogla je da traje jedva pet minuta, ali i to je mnogo za borbu na ivot i smrt. Ka
da je Ljubov pri ao, Selver je bio zaslepljen krvlju, postav i igraka kojom se Dejvid
son poigravao, ali je ipak prikupljao poslednju snagu i nastavljao sa nasrtajima
, premda ne u mahnitom besu, nego iz promi ljenog oaja. Nasrtao je i nasrtao. Dejvi
dson je bio taj koji se konano razbesneo, zastra en u asnom uporno u protivnika; oboriv i
Selvera jednim sna nim kro eom, pri ao mu je i podigao nogu u te koj izmi, da mu zgnjei lo
banju. Istog asa, Ljubov se probio u krug i spreio pogubljenje (ma koliko da su bi
li krvo edni, desetorica ili dvanaestorica ljudi koji su posmatrali borbu ve su uta i
li taj poriv i stali su na Ljubovljevu stranu, kada je kazao Dejvidsonu da okona

sukob); od tada je poeo da mrzi Dejvidsona, a i ovaj je zamrzeo njega, zato to se

ispreio izmeu ubice i njegove smrti.
Jer ako svi mi ostali bivamo ubijeni samoubistvom, onda ubica ubija samo
g sebe; jedino on to mora da ini stalno iznova.
Ljubov je podigao Selvera: bio je to lak teret za njegove ruke. Unaka eno
lice prislonilo mu se uz ko ulju i krv je ubrzo procurila kroz nju, nakvasiv i mu ko u
. Odneo je Selvera do svog bungalova, stavio mu u da ice slomljeni runi zglob, pobri
nuo mu se oko lica koliko je mogao, polo io ga u vlastiti krevet, iz noi u no poku ava
o da razgovara sa njim, da pronikne do njega kroz oajanje bola i srama koji su ga
obrvavali. Bilo je to, naravno, protiv pravila.
Ali niko ga nije podseao na pravila. Nije ni morao. On je dobro znao da t
ime to ini gubi dobar deo one i inae skromne naklonosti koju je u ivao kod oficira ko
lonije.
Do tada je strogo vodio rauna o tome da bude u dobrim odnosima sa Glavnim
tabom; protestovao je jedino u sluajevima krajnje okrutnosti prema domorocima, pr
ibegavao je ubeivanjima, a ne inaenju, nastojei da sauva ono malice moi i uticaja to j
imao. Nije mogao da sprei izrabljivanje At eanaca. Situacija je bila znatno ravija
nego to je to mogao da pretpostavi na osnovu obuke koju je stekao, ali malo je ta
bio u prilici da pobolj a ovde i sada. Njegovi izve taji Upravi i Komitetu za prava
mogli su - posle dvosmernog putovanja od pedeset etiri godine - da urode nekim pl
odom; Zemlja je ak mogla da doe do zakljuka da je politika otvorene kolonije u sluaj
u At ea predstavljala ozbiljnu pogre ku. Bolje i kroz pedeset etiri godine nego nikad
. Ukoliko bi izgubio blagonaklonost pretpostavljenih, oni bi cenzurisali ili pro
glasili neva eim njegove izve taje, a onda ne bi vi e bilo nikakve nade.
Ali sada je bio odve ljut da bi se dr ao te strategije. Do avola sa ostalima
, ako u ovoj brizi za prijatelja budu videli vreanje Majke Zemlje i izdaju koloni
je. Ukoliko mu prikae naziv 'ljubitelj stvoraca', moi e da bude od male koristi At ea
ncima ubudue; sada, meutim, nije mogao da pretpostavi mogue, op te dobro neodlo noj pot
rebi da se Selveru uka e pomo. Ne mo ete spasiti narod tako to ete prodati prijatelja.
Dejvidson, koga su neobino rasrdile beznaajne ranice koje mu je Ljubov naneo, pron
eo je glas da namerava da dokraji buntovnikog stvorca; to bi nesumnjivo i uinio, da
mu se ukazala prilika. Ljubov je dve nedelje proveo pored Selvera dan i no, a za
tim ga odvezao skakaem iz Centrala u jedan grad na zapadnoj obali, u Broter, gde
je ovaj imao neke roake.
Nije bilo ka njivo pomagati robovima da pobegnu, budui da At eanci uop te i nis
u bili robovi, osim faktiki: oni su predstavljali 'dobrovoljno, samostalno, radno
osoblje'. Ljubov ak nije bio ni ukoren. Ali posle toga, oficiri vi e uop te nisu ima
li poverenja u njega, a ne samo delimino, kao ranije; ak su mu i kolege iz strunih
slu bi, egzobiolog, poljoprivredni i umarski koordinatori, ekolozi, na razne naine s
tavili do znanja da je postupio nerazumno, donkihotski ili glupo. "Da nisi mo da m
islio da ovamo dolazi na piknik?" upitao ga je Gose.
"Ne. Uop te nisam slutio da e to biti krvavi piknik", uzvratio je Ljubov na
tmureno.
"Nikako ne mogu da razumem za to se hilferi uvek dobrovoljno javljaju za o
tvorene kolonije. Dobro znate da e stvorenja koja izuavate biti ugro ena, a mo da i is
trebljena. Stvari naprosto tako stoje. To je ljudska priroda i ti bi morao da zn
a da je ne mo e promeniti. Za to si onda do ao i posmatrao sve to? Da nisi mo da mazohista
?"
"Ne znam ta je 'ljudska priroda'. Mo da u nju spada i ostavljanje zapisa o
onima koje istrebljujemo. Je li tebi, kao ekologu, ovde stvarno sve potaman."
Gose je preuo pitanje. "U redu, samo ti zapisuj. Ali izbegavaj gu ve. Biolo
g koji prouava koloniju pacova sigurno nee da se upu ta u spasavanje svojih miljenik
a u njoj, kojima preti uni tenje."
Ljubov vi e nije mogao da izdr i. Bilo mu je ve svega dosta. "Razume se da nee
", uzvrati on. "Ali samo zato to pacov mo e biti jedino miljenik, a ne i prijatelj.
" To je povredilo sirotog, starog Gosea, koji je oduvek ispoljavao te nju da se pr
ema Ljubovu ophodi oinski, i nikome nije donelo nikakvog dobra. No, bilo je tano..
. a i iskrenost oslobaa ljude... Ja volim Selvera, po tujem ga; spasao sam ga; pati
o sam sa njim; bojim ga se. Selver mi je prijatelj.
Selver je bog.

Tako je kazala mala, zelena starica, kao da je to ne to op te poznato, izgov

orila je misao obinim glasom, kojim bi za nekoga rekla da je, recimo, lovac. "Sel
ver a'ab." Ali ta je to a'ab znailo? Mnoge rei enskog govora, svakodnevni jezik At eana
a, poticale su iz mu kog govora, koji je bio istovetan u svim zajednicama; one su e
sto bile ne samo dvoslo ne, nego i dvostrane. Predstavljale su metalni novi, koji im
a lice i nalije. a'ab je znailo bog, numensko stvorenje, svemono bie; no, istovremeno
je znailo i ne to sasvim razliito, ali Ljubov nije mogao da se seti ta. Upravo dok j
e razmi ljao o tome, stigao je u bungalov; odmah je uzeo renik, koji su on i Selver
sainjavali etiri meseca, ulo iv i mnogo iscrpljujueg, ali i skladnog rada. Razume se: a
'ab - prevodilac.
Bilo je gotovo odve prikladno i primereno.
Da li su dva znaenja bila povezana? esto, ali ne i dovoljno da to bude pra
vilo. Ako je bog bio prevodilac, ta je onda prevodio? Selver je stvarno bio nadar
eni prevodilac, ali ta nadarenost do la je do izra aja sasvim sluajno, zahvaljujui oko
lnosti to se na matinom svetu susreo sa jednim odista stranim jezikom. Da li je a'a
b bio neko ko prevodi jezik sna i filosofije, mu ki jezik, u svakodnevni govor? Al
i to su mogli da rade svi sanjari. Nije li, onda, posredi mo da bilo prevoenje u ivo
t jave sredi njeg iskustva vizije: prevodilac bi, naime, bio spona izme u dve stvarn
osti, koje su za At eance bile ravnopravne, izmeu sna-vremena i sveta-vremena, ije s
u veze, premda ivotne, ostajale nejasne. Spona: neko ko je glasno mogao da govori
opa anje podsvesti. 'Govoriti' taj jezik znai delati. initi nove stvari. Menjati il
i biti promenjen, potpuno, iz korena. Jer koren je san.
A prevodilac je bog. Selver je uveo novu re u jezik svog naroda. Poinio je
novi in. Re, in, ubistvo. Samo je jedan bog mogao da prevede tako velikog prido licu
kao to je Smrt preko mosta izmeu svetova.
Ali da li je nauio da ubija svoje bli nje iz vlastitih snova osramoenja i uc
veljenosti ili iz nesanjanih inova tuinaca. Da li je govorio sopstveni jezik ili j
ezik kapetana Dejvidsona? Ono to je izgledalo da nie iz korena njegove patnje i da
izra ava njegovo izmenjeno bie, moglo je, u stvari, da predstavlja infekciju, tuins
ku zarazu, koja od njegove rase ne bi nainila novi narod, ve bi je uni tila.
U prirodi Raja Ljubova nije bilo da se pita: ' ta da radim?' Karakter i ob
razovanje nalagali su mu da se ne paa u poslove drugih ljudi. Njegov zadatak bio
je da ustanovi ta oni rade, a unutra nji poriv govorio mu je da ih ne sputava u tom
e. Vi e je voleo da bude prosveen, nego da prosveuje; da traga pre za injenicama, neg
o za Istinom. Ali ak se i najnemisionarskija du a, osim ako ne tvrdi da je li ena osea
nja, ponekad suoi sa izborom izmeu delanja i nedelanja. " ta rade?" najednom je post
alo: " ta radimo?" - a zatim: " ta moram da radim?"
Bio je svestan da se i sam upravo na ao pred jednim takvim izborom, ali ni
je jasno razabirao za to je tako, niti kakve mu alternative stoje na raspolaganju.
U ovom trenutku vi e ni ta nije mogao da preduzme kako bi pobolj ao izglede At e
anaca za opstanak; Lepenon, Or i ansibl uinili su vi e nego to se on nadao da e postii
tokom celog veka. Uprava na Zemlji bila je jasna u svakoj poruci upuenoj ansiblo
m, a pukovnik Dong izvr avao je dobijena nareenja, iako je jedan deo oficirskog oso
blja, zajedno sa predvodnicima drvosea, vr io na njega pritisak da prenebregava upu
tstva. On je odan vojnik; osim toga, eklton e se vratiti da vidi kako se nareenja s
provode u delo, a zatim e poslati izve taj o tome. Ovi izve taji poeli su da znae ne to s
ada kada je postojao ansibl, ta machina ex machina, koja je donela okonanje prea nje
lagodne samostalnosti kolonije i jo vas za ivota pozivala na odgovornost za ono to
ste uinili. Nije vi e postojala margina od pedeset etiri godine za svaku gre ku. Poli
tika je prestala da bude statina. Odluka Lige svetova mogla je namah da znai da se
kolonija ograniava samo na jedno kopno, da vi e nije dozvoljeno sei drvee ili da se
podstie ubijanje domorodaca - ta ve bude. Kako je Liga dejstvovala i kakvu je polit
iku vodila jo se nije moglo razabrati na osnovu turih uputstava Uprave. Donga je z
abrinjavao ovaj mnogostruki izbor budunosti, ali Ljubovu se dopadao. U raznovrsno
sti je ivot, a gde ima ivota ima i nade; bilo je to celo njegovo vjeruju - sasvim
skromno, u svakom sluaju.
Kolonisti su ostavili na miru At eance i At eanci su ostavili na miru koloni
ste. Zdrava situacija, koju bez preke potrebe nije trebalo remetiti. Jedino to ju
je moglo ugroziti bio je strah.
U ovom trenutku moglo se oekivati da su At eanci podozrivi i jo ozlojeeni, al

i ne posebno upla eni. to se tie panike koja je obuzela Centralvil posle vesti o pok
olju u Smitovom logoru, ni ta se nije dogodilo to bi je ponovo izazvalo. At eanci vi e
nigde nisu ispoljili nasilno pona anje; a kada je ukinuto ropstvo, stvorci su se i
zgubili u svojim umama, tako da su prekinuti stalna razdra ljivost i oseanje ksenofo
bije kolonista, koji su najzad mogli da predahnu.
Ako bi Ljubov podneo izve taj o tome da je video Selvera u Tuntaru, Dong i
ostali bi se uzbunili. Mogli bi da nalo e poku aj hvatanja Selvera i njegovo izvoenj
e na suenje. Kolonijski kod zabranjivao je primenu zakona jednog planetnog dru tva
na lanove nekog drugog, ali preki sud nije pravio takve razlike. Mogli bi da optu e
Selvera kao vinovnika pokolja, da ga osude i pogube, pri emu bi krunski svedok b
io Dejvidson, koga bi za tu priliku doveli sa Nove Jave. Oh, ne, pomisli Ljubov,
odlo iv i renik na prenatrpanu policu. Oh, ne, pomisli on ponovo, a zatim smetnu to
sa uma. I tako je izvr io izbor, uop te ne shvativ i da je to uinio.
Sutradan je podneo kratak izve taj. Napisao je da je Tuntar kao i obino i ao
za svojim poslovima, odnosno da njemu niko nije pretio, niti ga je terao. Bio je
to sasvim bezazlen izve taj i najnetaniji koji je Ljubov ikada sroio. U njemu je bi
lo izostavljeno sve to je od znaaja: nepojavljivanje predvodnice, Tubabovo izbegav
anje da pozdravi Ljubova, veliki broj stranaca u gradu, izraz lica mladog lovca,
Selverovo prisustvo... Razume se, ovo poslednje bilo je hotimice preutano, ali s
e u svim drugim pogledima izve taj dr ao injenica, pomisli on; naprosto je izostavio
subjektivne utiske, ba kako to dolikuje jednom nauniku. Imao je jaku migrenu dok j
e pisao izve taj, a glavobolja se jo pojaala kada ga je podneo.
Mnogo je sanjao te noi, ali nije mogao niega da se seti ujutro. U pozni sa
t druge noi posle posete Tuntaru iznenada se probudio i kroz histerino zavijanje s
irena i gromki prasak eksplozija konano se suoio sa onim u ta je odbijao da poveruj
e. Bio je jedini ovek u Centralvilu koji nije do iveo iznenaenje. U tom trenutku je
shvatio ta je, zapravo: izdajnik.
Pa ipak, jo nije bio sasvim naisto sa tim da je posredi napad At eanaca. U p
rvi mah, to je bio samo u as u noi.
Njegova kua bila je po teena, stojei okru ena dvori tem, podalje od ostalih; mo da
ju je titilo okolno drvee, pomisli on, hitajui napolje. Sredi te grada bilo je svo u
plamenu. ak je i kamena kocka Glavnog taba gorela iznutra, poput razvaljene pei za
peenje cigala. Tamo se nalazio ansibl - ta dragocena spona. Plamen se dizao i sa
uzleti ta za helikoptere i kosmodroma. Odakle im eksploziv? Kako su po ari svuda buk
nuli istovremeno? Sve zgrade du obe strane glavne ulice, sazdane od drveta, bile
su zahvaene plamenom; zvuci gorenja bili su u asni. Ljubov potra prema ognju. Put je
bio preplavljen vodom; u prvi mah je pomislio da ona potie iz vatrogasne stanice
, a onda je shvatio da je prsla glavna vodovodna cev, koja je i la od reke Menend,
i da se voda iz nje beskorisno izliva po tlu, dok su unaokolo buktale kue, uz on
u groznu, usisavajuu tutnjavu. Kako su sve to uradili? Postojala je stra a, uvek je
bilo stra e u d ipovima na kosmodromu... Pucnjava: plotuni, tektanje jednog mitralje
za. Svuda oko Ljubova vrvelo je od malih, treih prilika, ali on je jurio kroz njih
, ne hajui mnogo da li ga vide. Stigao je do hotela i tu ugledao jednu devojku ko
ja je stajala na vratima; iza nje vatra je estoko plamtela, a pred njom se pru ao b
risan prostor kojim je mogla da pobegne. Ali nije se micala. On je pozva, a zati
m potra preko dvori ta, sti e do nje, otr e joj ruke od dovratka, za koji se u panici u
hvatila, i povue je napred, govorei joj blago: "Hodi, du o, hodi." Po la je, ali ne do
voljno brzo. Dok su prelazili preko dvori ta, proelje sprata zgrade, koji je plamte
o uznutra, poe polako da pada, potiskivano graom krova koji se ru io. indra i grede s
tado e da se rasprskavaju poput rapnela; za areni kraj jedne grede srui se na Ljubova
i obori ga na tle. Pao je licem u blatno jezero, obasjano vatrom, ne stigav i da v
idi kako je jedan mali lovac, zelenog krzna, skoio na devojku s lea, povukao je un
azad i prerezao joj grlo. Ni ta vi e nije video.
6.
Pesme nisu pevane
buknuli, Selver je osetio
e i rei na usta. Okrenuo
natrag u grad.
Svaku grupu ljudi

te noi. Bilo je samo vike i ti ine. Kada su letei brodovi

kako ga pro ima likovanje; na oi su mu navrle suze, ali n
se u ti ini, dr ei u rukama te ak baca plamena, i poveo svoju et
sa zapada i severa takoe je predvodio neki biv i rob, jed

an od onih koji su slu ili ludima u Centralu, pa tako upoznali zgrade i obiaje grad
a.
Veina ljudi koja je uestvovala u napadu te noi nikada ranije nije videla lu
dski grad; dobar broj njih nije imao prilike da vidi ak ni nekog luda. Do li su zat
o to su sledili Selvera, zato to ih je podsticao zao san, a samo je Selver mogao d
a ih naui da ovladaju njime. Bilo ih je na stotine i stotine, mu karaca i ena; ekali
su u mukloj ti ini i ki noj tami oko rubova grada, dok su biv i robovi, po dvoje ili t
roje, radili ono to su smatrali da se prethodno mora uiniti: prekinuli su vodovodn
u cev, presekli ice koje su napajale svetiljke iz generatorske centrale, probili
se do arsenala i poharali ga. Prve rtve, stra ari, pale su be umno, zahvaljujui lovakom
oru ju, omama, no evima, strelama, veoma brzo, u tami. Dinamit, ukraden ranije te noi
iz logora drvosea udaljenog deset milja na jug, postavljen je u arsenalu, u podr
umu zgrade Glavnog taba, dok su vatre pripremane na drugim mestima; a onda se ogl
asila uzbuna i buknuli su plamenovi, progutav i no i ti inu. Pucnjava slina praskanju
gromova i tresku drvea koje pada uglavnom je poticala od ludi koji su se branili,
budui da su jedino biv i robovi uzeli oru je iz arsenala i koristili se njime; svi o
stali su se zadovoljili kopljima, no evima i lukovima. No, kada su Resvan i drugi
koji su radili u robovskom toru kod drvosea najzad postavili i potpalili dinamit,
razlegla se eksplozija koja je potrla sve ostale zvuke, razorila zidove zgrade
Glavnog taba i uni tila hangare sa brodovima.
Bilo je oko hiljdu sedam stotina ludi u gradu te noi, od ega pribli no pet s
otina enki; znalo se da su sve enke ludi povuene u veliki grad: zato su Selver i os
tali odluili da stupe u dejstvo, iako se jo nisu sakupili svi koji su eleli da uzmu
udela u napadu. Izmeu etiri hiljade i pet hiljada mu karaca i ena do lo je kroz ume na
sastanak u Endor, a potom se uputilo do ovog mesta, do ove noi.
Vatre su plamtele visoko, a miris paljevine i klanja bio je muan.

Selverova usta bila su suva, a grlo ga je bolelo, tako da nije mogao da

govori; udeo je da popije malo vode. Dok je vodio svoju grupu niz srednju stazu g
rada, jedan lud se trei ustremio prema njemu; postajui sve krupniji spram tame, zas
lepljujuih ognjeva i vazduha ispunjenog dimom. Selver podi e baca plamena i povue oba
ra; istog asa, lud se okliznu u blatu i teturavo pade na kolena. Pi tei mlaz plamena
nije iknuo iz naprave, po to je sve gorivo utro eno na paljenje vazduhoplova koji se
nisu nalazili u hangaru. Selver odbaci te ko oru je. Lud je bio mu jak i nenaoru an. Sel
ver se napre e da izusti: "Pustite ga da pobegne", ali glas mu je bio slaba an; jo do
k je to aputavo izgovarao, pored njega promako e dva lovca sa proplanaka Abtam, dr ei
podignute no eve. Krupne, gole ake zahvati e po vazduhu, a zatim se mlitavo opusti e. V
eliki le ostade poput vree da le i na stazi. Na mestu koje je bilo sredi te grada nala
zilo se jo mnogo pobijenih. Vi e se nije dizala velika buka, izuzev one koju je stv
aralo buktanje vatri.
Selver rastavi usne i promuklo uzviknu zov za povratak, kojim se oznaava
kraj lova; oni koji su bili oko njega ponovi e ovaj pokli jasnije i glasnije, otegn
utim falsetom; drugi glasovi stado e da odgovaraju, u blizini i dalje, u tami noi i
spunjenoj maglom, dimom i plamenim jezicima. Umesto da odmah povede grupu iz gra
da, on joj dade znak da produ i, a sam skrenu u stranu, u kaljugu izmeu staze i jed
ne zgrade koja je izgorela i sru ila se. Prekoraio je le jedne enke ludi, a zatim se
sagao da osmotri drugo telo koje je le alo prignjeeno velikom, ugljenisanom, drveno
m gredom. U prvi mah nije mogao da razabere crte lica poginulog, po to je bio sav
zamrljan blatom, a i nalazio se u senci.
Nije bilo pravedeno; nije bilo neophodno; nije morao da vidi ba ovoga meu
toliko ubijenih. Nije morao da ga prepozna u tami. On se uspravi i krenu za svoj
om grupom. Zatim se okrenu i vrati; napregav i se, podigao je gredu sa Ljubovljevi
h lea; kleknuo je i podvukao ruku pod te ku glavu, tako da je izgledalo da Ljubov s
ada ugodnije le i, lica oi enog od zemlje; ostao je tako kleei, nepomian.
Nije spavao ve etiri dana, a jo du e nije stigao da se malo skrasi kako bi sa
njao - ni sam vi e nije znao koliko. Delao je, govorio, putovao, planirao, nou i da
nju, jo od kada je krenuo iz Brotera sa onima koji su ga sledili iz Kadasta. I ao j
e iz grada u grad, obraajui se iteljima ume, priajui im o novoj stvari, budei ih iz sn
u svet, vr ei pripreme za ono to je uinjeno noas, govorei neprekidno, govorei i slu aj
ruge, nikada okru en ti inom i nikada ostavljen sam. Saslu ali bi ga, poslu ali i krenul

i za njim, krenuli novom stazom. Uzeli su u vlastite ruke vatru koje su se bojal
i; ovladali su zlim snom: pustili su smrt, koje su se bojali, na svoje naprijate
lje. Sve je uinjeno onako kako je on kazao da treba. Sve je ispalo onako kako je
on rekao da e biti. Domovi i mnoge nastambe ludi spaljeni su, njihovi vazduhoplov
i izgoreli ili skrhani, oru ja ukradena ili uni tena; a njihove enke pobijene. Vatre
su se polako gasile, a no je postojala sve mrklija, ispunjena dimom. Selver je je
dva uspevao da nazre ne to pred sobom; podigao je pogled prema istoku, zapitav i se
da li e skoro svitanje. Kleei u blatu meu poginulima, on pomisli: ovo je sada san, z
ao san. Nadao sam se da u ja upravljati njime, ali on upravlja mnome.
U snu, Ljubovljeve usne pokrenu e se malo uz dlan njegove ake; Selver spust
i pogled i vide da su mrtvaeve oi otvorene. Plam vatri koje su gasnule sjajio se n
a njihovoj povr ini. Nedugo potom, on izgovori Selverovo ime.
"Ljubove, za to si ostao ovde? Kazao sam ti da ode noas iz grada." Selver to
ree u snu, o tro, kao da je bio ljut na Ljubova.
"Jesi li ti zatvorenik?" upita Ljubov, slaba no i ne podi ui glavu, ali tako
obinim glasom da se Selveru za trenutak uinilo da ovo uop te nije san-vreme, ve svetvreme, no u umi. "Ili sam mo da ja?"
"Nijedan od nas nije... obojica smo... kako bih mogao da znam? Sve napra
ve i ma ine su spaljene. Sve ene su pobijene. Mu karce smo pustili da pobegnu ako su
hteli. Kazao sam da ne pale tvoju kuu; sa knjigama je sve u redu. Ljubove, za to ni
si kao ostali?"
"Jesam. Ja sam ovek. Kao i oni. Kao i ti."
"Nisi. Ti si drugaiji..."
"Isti sam kao oni. Ba kao to si i ti. Slu aj me, Selvere. Ne idi dalje. Mora
se vratiti... do tvojih ... do tvojih korenova."
"Kada tvojih ljudi bude nestalo, zao san e prestati."
"Sada", ree Ljubov, poku avajui da pridigne glavu, ali kima mu je bila slomlj
ena. On pogleda prema Selveru i zausti da jo ne to ka e. Ali onda mu pogled klonu i o
n se zagleda u drugo vreme, a usne mu ostado e razmaknute, ne progovoriv i ni rei. Da
h mu malo za i ta u grlu.
Dozivali su Selverovo ime, mnogo udaljenih glasova, dozivali i dozivali.
"Ne mogu da ostanem s tobom, Ljubove!" ree Selver u suzama, a po to nije bilo nika
kvog odgovora, on se pridi e i poku a da otri. Ali u snu-tami mogao je da se kree samo
veoma polako, kao neko ko hodi kroz duboku vodu. Jasenov Duh i ao je pred njim, v
i i od Ljubova ili bilo kog luda, visok poput drveta, ne okreui svoju belu masku pre
ma njemu. Odlazei, Selver se obrati Ljubovu: "Vratiemo se", ree on. "Ja u se vratiti
. Sada. Mi emo se vratiti, sada, obeavam ti, Ljubove!"
Ali njegov prijatelj, njegov blagi prijatelj, koji mu je spasao ivot i iz
dao san, Ljubov, nije odgovorio. I ao je negde u noi, blizu Selvera, nevidljiv i ti
h kao smrt.
Grupa ljudi iz Tuntara zatekla je Selvera kako tumara tamom, jadikujui i
priajui, nadvladan snom; poveli su ga sa sobom i brzo se vratili u Endtor.
Dva dana i dve noi le ao je tamo bespomoan i pomraenog uma u atoru podignutom
na obali reke, privremenom domu, dok su ga Starci negovali. Sve to vreme ljudi s
u neprekidno dolazili u Endtor i odlazili iz njega, vraajui se u mesto E sen, koje s
e privremeno zvalo Central, da bi sahranili svoje mrtve i mrtve tuinaca: prvih je
bilo vi e od tri stotine, a drugih vi e od sedam stotina. Oko pet sotina ludi bilo
je zatvoreno u koralu, torovima stvoraca, koji, budui prazni i po strani, nisu bi
li spaljeni. Jo toliko je uspelo da pobegne, a neki su stigli do logora drvosea na
jugu, koji nisu bili napadnuti; oni koji su se jo skrivali i lutali umom ili Posee
nim zemljama bili su sada lovljeni. Neki su ubijeni, budui da su mnogi mlai lovci
oba pola i dalje uli samo Selverov glas koji im je govorio: Ubijte ih! Drugi su o
stavili no ubijanja za sobom, kao da je sve to bilo samo nona mora, zao san koji s
e mora razumeti, kako se ne bi ponovio; kada bi neko od njih nai ao na ednog, iscrp
ljenog luda, uurenog u estaru, nije ga mogao ubiti. Ali je zato on mo da ubijao njih.
Bilo je grupa od deset ili dvadeset ludi, naoru anih sekirama drvosea i revolverima
, premda je malo njih sauvalo ne to municije; ove grupe su praene, sve dok se dovolj
an broj gonilaca nije okupio u umi oko njih, a zatim su bivale nadvladane, vezane
i odvedene u E sen. Svi su pohvatani za samo dva ili tri dana, po to je ceo taj deo
Sornola vrveo od itelja ume; niko se nije mogao setiti da li se ikada ranije na j

ednom mestu okupila bar polovina, ili ak desetina od tolikog mno tva ljudi; neki su
jo dolazili iz udaljenih gradova i sa ostalih zemalja, dok su se drugi ve vraali k
uama. Pohvatani ludi prikljuivani su onima koji su bili zatvoreni u koralu, premda
je tamo ve postalo pretesno, a i kolibice su bile odve male za lude. Hranu i vodu
dobijali su dva puta dnevno, a uvalo ih je dve stotine naoru anih lovaca danju i n
ou.
Sutradan po podne, posle Noi E sena, jedan vazduhoplov uz grmljavinu se poj
avio sa istoka i stao da se spu ta, kao da e sleteti, da bi se najednom ponovo vinu
o u vazduh, puput kakve ptice-grabljivice koja je proma ila lovinu, i poeo da kru i i
znad razorenog sleti ta, tinjajueg grada i Poseenih zemalja. Resvan se pobrinuo da s
vi radio-aparati budu uni teni i sva je prilika da je odsustvo radio-veze dovelo o
vamo letelicu sa Ku ila ili Rie vela, gde su se nalazile tri varo ice ludi. Zatvorenic
i u koralu pojurili su iz baraka i stali da viu prema ma ini kad god bi im zabrujal
a iznad glava; prilikom jednog od nadletanja, baen je neki predmet na malom padob
ranu u koral; letelica se konano izgubila u daljini.
Na At eu su sada preostala etiri takva krilata broda; tri na Ku ilu i jedan n
a Rie velu; bile su to male letelice u koje su mogla da stanu etiri oveka; od naoru an
ja su imale mirtraljeze i bacae plamena. Prilino su onespokojavale Resvana i ostal
e, sada kada od Selvera nije moglo biti pomoi, budui da je on hodio tajnovitim put
evima drugog vremena.
Probudio se u svetu-vremena treeg dana, slab, o amuen, gladan, utihao. Po to s
e okupao u reci i nahranio, saslu ao je Resvana i predvodnicu Berea, kao i ostale
koji su bili izabrani za voe. Ispriali su mu kako je bilo na svetu dok je on spava
o. Kada su svi izlo ili ono to su imali, on ih je sve dobro osmotrio, a oni su vide
li boga u njemu. U munini, gaenju i strahu koji su usledili posle Noi E sena neki su
poeli da sumnjaju. Snovi su im postali nelagodni, puni krvi i plamena; po ceo dan
bili su okru eni strancima, ljudi su dolazili iz svih krajeva ume, na stotine, na
hiljade njih, svi su se sabirali ovde, kao jastrebovi oko strvine, ne poznajui se
meusobno: izgledalo im je kao da je do ao kraj stvari, kao da vi e ni ta nee biti isto
kao pre, niti pravedno. Ali u Selverovom prisustvu spomenuli su se svrhe; nemir
im je ubla en i saekali su da im se on obrati.
"Sa ubijanjem je gotovo", ree Selver. "Postarajte se da to svi doznaju."
On pree pogledom po njima. "Moram da razgovaram sa onima u koralu. Ko ih predvodi
?"
"uran, Nogata , Vla nooki", ree Resvan, biv i rob.
"uran je iv? Dobro. Pomozi mi da ustanem, Greda; kosti kao da su mi sasvim
omek ale..."
Kada je malo postojao, osetio se sna niji, a posle jednog sata krenuto je
za E sen, koji je bio udaljen dva asa hoda od Endtora.
Kada su stigli, Resven se popeo uz lestve postavljene uza zid korala i r
azdrao se na kreolskom engleskom koji se koristio u ophoenju sa robovima: "Donga
hajde do vrata br e-br e!"
Dole na prolazima izmeu zdepastih, cementnih baraka neki ludi nadigo e graj
u i stado e da bacaju pra inu na njega. On se pognu i saeka.
Nije se pojavio stari pukovnik, ve Gose, koga su oni zvali Vla nooki; epavo
je izi ao iz jedne kolibe i doviknuo Resvenu: "Pukovnik Dong je bolestan, ne mo e da
izie."
" ta kako bolestan?"
"Stomak, vodna bolest. ta hoe ?"
"Pria-pria... Moj gospodaru bo e", ree Resven na svom jeziku, pogledav i prema
Selveru, "uran se krije, hoe li da razgovara sa Vla nookim?"
"Hou."
"Pazite na vrata, strelci!... Na kapiju, gos-pon Gosa, br e-br e!"
Kapija je otvorena taman toliko iroko i toliko dugo da se Gose provue. Sta
o je sam pred nju, naspram grupe pored Selvera. Te ina mu je poivala samo na jednoj
nozi, po to mu je druga bila ranjena u Noi E sena. Nosio je iscepanu pid amu, zamrljan
u blatom i mokru od ki e. Proseda kosa visila mu je u pravim pramenovima oko u iju i
na elu. Dvostruko vi eiod onih koji su ga zarobili, dr ao se veoma kruto, posmatrajui
ih hrabro i ljutito, ali i izgledajui prilino bedno. " ta hoete?"

"Moramo da razgovaramo, gospodine Gose", ree mu Selver, koji je od Ljubov

a dobro nauio engleski. "Ja sam Selver sa Jasenovog drveta iz E reta, Ljubovljev pr
ijatelj."
"Da. Poznajem te. ta ima da ka e ?"
"Imam da ka em da je sa ubijanjem gotovo, ako damo obeanje koje e po tovati i
tvoj i moj narod. Moi ete slobodno da se kreete, ukoliko pozovete ovamo sve ljude i
z logora drvosea na ju nom Sornolu, Ku ilu i Rie velu i svi ostanete na okupu. Mo ete da i
vite ovde gde je uma mrtva, gde uzgajate va e semenje-trave. Ne sme biti vi e nikakvo
g seenja drvea."
Goseovo lice za trenutak se ozari: "Logori nisu napadnuti?"
"Nisu."
Gose ne uzvrati ni ta.
Selver mu osmotri lice, a onda nastavi: "Mislim da je manje od dve hilja
de va ih ljudi ostalo ivo na svetu. ene su vam sve mrtve. U drugim logorima jo ima or
u ja; mnoge nas mo ete pobiti. Ali mi smo se domogli jednog dela va eg oru ja. Osim toga
, ima nas vi e nego to ste u stanju da pobijete. Pretpostavljam da to znate i da zb
og toga niste nalo ili da vam se leteim brodovima dostave bacai plamena, kako biste
pobili stra u i pobegli. To ne bi bilo dobro; ima nas stvarno veoma mnogo. Ako nam
date obeanje, to e biti najbolje, a onda ete moi bez opasnosti da saekate dolazak je
dnog od va ih velikih brodova i da odete sa ovog sveta. Do tada treba da proteknu
tri godine, mislim."
"Da, tri lokalne godine. Otkud zna ?"
"Robovi imaju u i, gospodine Gose."
Gose ga konano pogleda pravo u oi, zatim odvrati pogled, prome kolji se, nam
esti se u zgodniji polo aj za ranjenu nogu. Ponovo pogleda Selvera, a potom opet o
dvrati pogled. "Mi smo ve 'obeali' da vam vi e nikako neemo nauditi. Zato su radnici
bili pu teni kui. Ali ta mari, kad vi niste uva ili..."
"To obeanje nije nama dato."
"Ali kako mo emo da sklopimo sporazum ili ugovor sa narodom koji nema vlad
u, ni centralizovanu vlast?"
"Ne znam. Nisam siguran da vi uop te shvatate ta je obeanje. Osim toga, ovo
je ubrzo bilo prekr eno."
" ta hoe da ka e ? Ko ga je prekr io? Kako?"
"Prekr eno je na Rie velu, odnosno na Novoj Javi. Pre etrnest dana. Ludi iz l
ogora na Rie vlu spalili su jedan grad i poubijali njegove itelje."
"To je la . Bili smo neprestano u radio-vezi sa Novom Javom. Sve do pokolj
a. Niko tamo nije ubijao domoroce. Ni tamo ni bilo gde drugde."
"Govorite istinu koju vi znate", ree Selver, "a ja koju ja znam. Prihvata
m da niste bili obave teni o ubijanju na Rie velu; ali vi morate prihvatiti moja uve
ravanja da se to odista dogodilo. Evo ta proishodi: obeanja moraju biti data i odr a
na. Verovatno ete hteti da razgovarate o tome sa pukovnikom Dongom i ostalima."
Gose krenu da se vrati u koral, ali onda zastade i ree svojim dubokim, pr
omuklim glasom: "Ko si ti, Selvere? Da li si... jesi li ti organizaovao napad? D
a li si ih ti vodio?"
"Jesam."
"Onda sva prolivena krv ide tebi na du u", ree Gose, a zatim dodade uz izne
nadnu provalu okrutnosti: "I Ljubovljeva, zna . I tvoj 'prijatelj Ljubov' je pogin
uo, naime."
Selver nije shvatio idiom. Nauio je da ubija, ali oseanje krivice poznavao
je gotovo iskljuivo kao apstraktan pojam. Pogled mu se za trenutak prikova za Go
seovo bledo, ozlojeeno lice i on oseti kako ga pro ima strah. Najednom ga obuze muni
na, samrtna jeza. On poku a da je odagna od sebe, zatvoriv i zaas oi. "Ljubov je moj p
rijatelj, tako da nije mrtav", ree on konano.
"Vi ste deca", uzvrati Gose glasom punim mr nje. "Deca, divljaci. Nemate p
redstavu o stvarnosti. Ovo nije san, ovo je stvarno! Ubili ste Ljubova. On je mr
tav. Pobili ste ene... ene... ive ih spalili, poklali kao ivotinje!"
"Da nije mo da trebalo da ih ostavimo u ivotu?" ree Selver; glas mu je bio p
odjednako ustar kao i Goseov, ali i blag, ak pomalo napevan. "Da se nakotite poput
insekata na le ini Sveta? Da nas nadma ite po brojnosti? Poubijali smo ih da bismo
vas sterilisali. Znam ja ko je realista, gospodine Gose. Ljubov i ja smo razgova

rali o tim reima. Realista je ovek koji poznaje i svet i vlastite snove. Vi ste po
mraenog uma; ak ni jedan na hiljadu meu vama ne zna da sanja. To nije umeo ni Ljubo
v, a on je bio najbolji. Vi spavate, zatim se budite i zaboravljate snove, pa po
novo spavate, opet se budite... i tako provodite ceo ivot, mislei da je to bivstvo
vanje, ivot, stvarnost! Vi niste deca, vi ste odrasli ljudi, ali um vam je pomraen
. Upravo smo zato i morali da vas ubijamo, da i od nas ne biste napravili ludake
. A sada se vratite i razgovarajte o stvarnosti sa ostalim ljudima pomraenog uma.
Razgovarajte dugo i valjano!"
Stra ari otvori e kapiju, zadr av i kopljima lude koji su nahrupili iznutra. Gos
e ue u koral, poviv i ramena, kao da se titi od ki e.
Selver je bio veoma umoran. Predvodnica Berea i ostale ene prio e mu i pomog
o e mu da ide; prebacio im je ruke preko ramena, kako ne bi pao ako posrne. Mladi
lovac Greda, roaka njegovog Drveta, poe da se ali sa njim, a Selver stade da joj ve
dro uzvraa, smejui se. Povratak u Endtor kao da je potrajao danima.
Bio je odve iznuren, tako da nije mogao da jede. Popio je malo tople orbe
i legao pokraj mu ke vatre. Endtor nije bio grad, ve samo bivak pored velike reke,
omiljeno ribolovno mesto itelja svih gradova koji su se nekada nalazili okolo po u
mi, pre no to su do li ludi. Nije bilo doma. Dva ognji na prstena od crnog kamena i d
ugaka, travnata obala gde su se mogli podii atori od ko e i pletenog rogoza - to je b
io Endtor. Reka Menend, glavna reka Sornola, neprekidno je uborila kraj Endtora,
ogla ujui se u svetu i u snu.
Oko vatre je bilo mnogo staraca; neke je poznavao iz Brotera, Tuntara i
svog uni tenog grada E reta, dok druge nikada ranije nije video; mogao je da razaber
e u njihovim oima i kretnjama, kao i da im uje u glasovima da su Veliki Sanjari; o
vde se sada nalazilo vi e Sanjara nego to se ikada ranije sakupilo na jednom mestu,
mo da. Le ei opru en, dr ei ake pod glavom i gledajui u vatru, on ree: "Nazvao sam lude
ma. Jesam li mo da i sam lud?"
"Ne razlikuje jedno vreme od drugoga", ree stari Tubab, stavljajui cepanicu
u vatru, "zato to predugo nisi sanjao ni budan ni u snu. Takvi se cehovi dugo pl
aaju."
"Otrovi ludi imaju gotovo isto dejstvo kao odsustvo spavanja i sanjanja"
, ree Heben koji je bio rob i u Centralu i u Smitovom logoru. "Ludi se truju da b
i sanjali. Primetio sam sanjarski pogled kod njih kada bi uzeli otrove. Ali oni
nisu bili kadri da prizivaju snove, da ih obuzdavaju, da tkaju, da oblikuju, ni
da prestanu da sanjaju; snovi su upravljali njima, nadjaavali ih. Uop te nisu znali
ta je to u njima. Tako je i sa ovekom koji nije sanjao mnogo dana. Iako mo e da bud
e najmudriji u svom domu, ipak bi bio lud, uvek i svuda, dugo posle toga. Snovi
bi upravljali njime, potinili ga. Nikako ne bi mogao da razume samoga sebe."
Jedan veoma star ovek, sa naglaskom iz ju nog Sornola, polo i ruku na Selvero
vo rame, pomilova ga i ree: "Moj dragi, mladi bo e, treba da peva , od toga e ti biti
bolje."
"Ne mogu. Pevaj ti umesto mene."
Starac zapeva; ostali prihvati e napev visokim i trskastim glasovima, goto
vo nemelodinim, poput uma vetra meu stabljikama trske kraj Endtora. Pevali su jednu
od pesama Jasenovog drveta, o tanano razdeljenom li u koje uti s jeseni, kada bobic
e rumene, da bi ga potom, jedne noi, prvi mraz optoio srebrnom patinom.
Dok je Selver slu ao pesmu Jasena, Ljubov je legao pokraj njega. Opru en, ni
je izgledao onako udovi no visok i dugakih udova. Iza njega nalazila se polusru ena kua
, koju je vatra satrla; stajala je crna spram zvezda. "Ja sam kao ti", ree on, ne
gledajui Selvera, onim snom-glasom koji kao da nastoji da otkrije vlastitu nestv
arnost. Selverovo srce bilo je puno tuge za prijateljem. "Boli me glava", ree Lju
bov, sada sopstevnim glasom, protrljav i stra nji deo vrata kao to je uvek inio, a Sel
ver tog asa ispru i ruku da ga dodirne, da ga ute i. Ali prijatelj mu je u svetu-vrem
enu bio samo senka i sjaj vatre, a starci su pevali pesmu Jasena, o belim cvetiim
a na crnim granama u prolee, sred razdeljenog li a.
Narednog dana ludi zatvoreni u koralu poslali su po Selvera. Stigao je u
E sen po podne i sreo se sa njima izvan korala, pod kro njom jednog hrasta, budui da
su se Selverovi ljudi oseali pomalo nelagodno pod golim, otvorenim nebom. E sen je
nekada bio hrastov gaj; ovo stablo bilo je najvee od nekoliko koja su kolonisti
po tedeli. Nalazilo se na dugakoj padini iza Ljubovljevog bungalova, jedne od est il

i osam nastambi koje su neo teene pre ivele no paljenja. Sa Selverom su pod hrastom bi
li Resvan, predvodnica Berea, Greda iz Kadasta i drugi koji su eleli da prisustvu
ju pregovorima, desetak njih ukupno. Mnogo strelaca uvalo je stra u, iz straha da l
udi mo da imaju skrivena oru ja; no, zauzeli su busije iza grmlja ili nagorelih ru evi
na, kako njihovo otvoreno prisustvo ne bi predstavljalo pretnju. Sa Goseom i puk
ovnikom Dongom bila su jo tri luda sa zvanjem oficira, kao i dvojica iz logora dr
vosea; videv i jednoga od njih, po imenu Benton, biv i robovi za trenutak osta e bez da
ha. Benton je imao obiaj da ka njava 'lenje stvorce' tako to ih je javno kastrirao.
Pukovnik je izgledo sasu eno, a njegova inae uto-mrka ko a postala je blatnjav
a, ukasto-siva; nisu slagali kada su kazali da je bolestan. "Pre svega", ree on, ka
da su se svi smestili, ludi stojei a Selverovi ljudi uei ili sedei na vla nim, mekim na
talo inama hrastovog li a, "pre svega hteo bih da ujem radnu definiciju tanog znaenja ti
h va ih uslova, kao i ta oni znae u pogledu zajamene bezbednosti osoblja koje se nala
zi pod mojim zapovedni tvom ovde."
Usledila je ti ina.
"Razumete engleski, zar ne? Bar neki od vas?"
"Da, ali ne razumem va e pitanje, gospodine Dong."
"Pukovnie Dong, ako nemate ni ta protiv!"
"Onda se vi meni obraajte sa 'pukovnie Selver', ako nemate ni ta protiv." U
Selverovom glasu pojavi se prizvuk napeva; on ustade, spreman za borbu, dok su m
u melodije proticale umom poput reka.
Stari lud, meutim, ostade nepomian, visok i te ak, ljut, ali i ne prihvativ i
izazov. "Nisam do ao ovamo da me vreate vi, mali humanoidi", ree on. Usne mu pri tom
zadrhta e. Bio je star, zbunjen i poni en. Sva nasluivanja o likovanju namah i ezo e iz S
elvera. U svetu vi e nije bilo likovanja, ve samo smrti. On ponovo sede. "Nisam ima
o nameru da vas uvredim, pukovnie Dong", ree on pomirljivo. "Da li biste ponovili
va e pitanje, molim vas?"
" elim da ujem va e uslove, a tada ete vi uti na e i to bi bilo sve."
Selver ponovi ono to je kazao Goseu.
Dong ga je saslu ao uz oigledno nestrpljenje. "U redu. Vama izgleda nije ja
sno da ve tri dana imamo ispravan radio u zatvoru-koralu." Selver je to znao, po to
je Resvan odmah proverio koji je predmet baen iz helikoptera, elei da se uveri da
to nije neko oru je; stra a ga je izvestila da je posredi radio i on je dopustio da
ga ludi zadr e. Selver samo klimnu. "Odr avali smo stalnu vezu sa tri isturena logor
a, dva na Kraljevoj zemlji i jednim na Novoj Javi, i da smo re ili da se probijemo
i pobegnemo iz zatvora-korala, to bi bilo veoma lako, budui da bi nam helikopter
i dostavili oru je i pokrivali na u akciju vatrom iz vazduha; jedan baca plamena bio
bi dovoljan da nas izbavi iz korala, a u sluaju potrebe oni su mogli da upotrebe
i bombe koje su kadre da raznesu celo jedno podruje. Vi jo , naravno, niste imali p
rilike da vidite njihovo dejstvo."
"Da ste se oslobodili iz korala, kuda biste oti li?"
"U redu. Izostavimo li bespredmetne ili pogre ne inioce, stoji injenica da n
as va e snage u ovom trenutku brojano daleko nadma uju; ali mi imamo etiri helikoptera
u logorima, koje nema svrhe poku avati da stavite izvan stroja, budui da ih sada n
eprekidno uva stra a pod punim naoru anjem, ba kao i sve ostalo va nije oru je; prema tome
, nepristrasno govorei, situacija je u prilinoj meri izjednaena, tako da pregovore
mo emo voditi sa ravnopravnih polo aja. Razume se, to je samo privremeno stanje. U s
luaju potrebe, ovla eni smo da preduzimamo odbrambene policijske mere kako bi smo os
ujetili sveobuhvatni rat. Osim toga, iza nas stoji vatrena mo svekolike zemaljske
meuzvezdane flote, koja mo e jednim potezom da zbri e celu va u planetu. Ali takve pre
dstave prilino su apstraktne za vas, tako da u poku ati da stvari postavim to jasnije
i jednostavnije mogu: spremni smo da pregovaramo sa vama, u ovom trenutku, na r
avnoj nozi."
Selverovo strpljenje bilo je pri kraju, znao je da ta razdra ljivost preds
tavlja simptom pogor anog du evnog stanja, ali vi e nije mogao da se obuzdava. "Hajde,
da ujemo!"
"Pre svega, hou jasno da vam stavim do znanja da smo onog asa kada smo dob
ili radio nalo ili ljudima u drugim logorima da nam ne dostavljaju oru je niti da pr
eduzimaju poku aje spasavanja, a odmazde su strogo zabranjene..."
"Bilo je to smotreno. Dalje?"

Pukovnik Dong zausti da ne to ljutito uzvrati, ali se obuzda; lice mu je p

ostalo veoma bledo. "Ima li ovde ne to na ta bih seo?" upita on.
Selver obie grupu ljudi, pope se uz obronak, ue u prazan, dvosobni bungalo
v i uze stolicu na sklapanje, koja je i la uz pisai sto. Pre no to je izi ao iz utihle
prostorije, on se sa e i polo i obraz na izbrazdano, neobraeno drvo stola, gde je Lj
ubov uvek sedeo kada je radio sa njim ili sam; neke njegove hartije jo su tamo le a
le; Selver ih blago dodirnu. Zatim iznese stolicu i postavi je Dongu na prljavo,
ki om nakva eno tle. Starac sede, grizui usne, dok su mu se bademaste oi suzile od bo
la.
"Gospodine Gose, da li biste vi bili dobri da nastavite umesto pukovnika
?" upita Selver. "Njemu nije dobro."
"Ja u", ree Benton, istupiv i napred, ali Dong odmahnu glavom i promrmlja: "
Gose."
Sa pukovnikom kao slu aocem, a ne vi e sagovornikom i lo je lak e. Ludi su prihv
atili Selverove uslove. Kada bude dato uzajamno obeenje, povui e sve isturene logor
e i nastaviti da ive na jednom podruju, oblasti koju su raskrili na srednjem Sornol
u: bilo je to oko hiljadu sedam stotina kvadratnih milja talasaste zemlje, sa pu
no vode. Obavezali su se da nee ulaziti u umu; itelji ume, sa svoje strane, nee zalaz
iti u Poseene zemlje.
etiri preostala vazduhoplova predstavljala su povod izvesne rasprave. Lud
i su tvrdili da su im oni neophodni za prevo enje pripadnika njihove vrste sa ostr
va na Sornol. No, budui da je u ovim letelicama bilo mesta samo za etiri putnika,
kao i da je svaki let trajao nekoliko asova, Selver je bio mi ljenja da bi ludi zna
tno br e stigli u E sen pe ice, pa im je ponudio prevoz preko moreuza; ispostavilo se,
meutim, da ludi nisu skloni dugom pe aenju. Dobro, u tom sluaju mogu da zadr e skakae z
a ono to su nazvali 'operacija vazdu ni most'. Posle toga treba da ih uni te. Odbijan
je. Ljutnja. Vi e su titili svoje ma ine nego svoja tela. Selver je najzad popustio,
dozvoliv i im da zadr e skakae, pod uslovom da u njima lete samo iznad Poseenih zemalj
a i da uni te naoru anje koje je ugraeno u ove letelice. Oni nisu odmah pristali, ve s
u stali da se raspravljaju meu sobom, dok je Selver ekao, povremeno im ponavljajui
pojedinosti svog zahteva, po to vi e nije bio spreman na ustupke.
"Nema nikakve razlike, Bentone", ree konano stari pukovnik, besan i drhtav
. "Zar ne shvata da ionako ne mo emo da upotrebimo to vra je oru je? Ima tri miliona tui
naca i ra trkani su po svim ovim prokletim ostrvima, prekriveni drveem i rastinjem,
bez gradova, bez vitalne mre e, bez centralizovane kontrole. Ne mo e bombama osujeti
ti gerilski tip ustrojstva; odavno je dokazano, deo sveta u kome sam ja roen potv
rivao je to pravilo tridesetak godina, borei se protiv jedne super-sile za drugom
u dvadesetom stoleu . A mi nismo u polo aju da ispoljimo nadmonost sve dok brod ne d
oe. Dignimo ruke od te kog oru ja, po to mo emo da zadr imo lino naoru anje za lov i samood
nu!"
On im je bio Starac i njegovo mi ljenje odnelo je prevagu na kraju, ba kao t
o bi to bilo u mu kom domu. Benton se nadurio. Gose je poeo da govori o tome ta bi s
e dogodilo ako se primirje prekr i, ali ga Selver prekide. "To su mogunosti, a mi j
o nismo zavr ili sa izvesnostima. Va veliki brod vratie se kroz tri godine, odnosno k
roz tri i po prema va em raunanju. Do tada ste slobodni ovde. Nee vam biti prete ko. N
i ta vi e nee biti uzeto iz Centralvila, izuzev nekih Ljubovljevih radova, koje bih el
o da zadr im. Sauvana vam je veina naprava za seenje drvea i preinaenje zemlji ta; ako v
m bude potrebno jo alatki, peldelski rudnici gvo a nalaze se na va oj teritoriji. Misl
im da je sve bilo jasno. Ono to je jo neophodno utvrditi jeste sledee: kada brod st
igne, ta e biti sa vama, a ta sa nama?"
"Ne znamo", ree Gose, a Dong dodade: "Da niste najpre uni tili ansibl, mogl
i smo da dobijemo sve a obave tenja o tome, a na i izve taji imali bi, razume se, uticaj
a na odluke koje bi se donele u vezi sa konanim re enjem polo aja ove planete, za koj
e bi se onda moglo oekivati da pone da se sprovodi u delo pre no to se brod vrati s
a Prestnoa. Ali zbog varvarskog ina uni tenja, izazvanog nepoznavanjem va ih sopstven
ih interesa, nije nam ostao ni radio iji bi domet prema ao nekoliko stotina milja."
" ta je ansibl?" Ta re se i ranije javila u razgovoru. Selveru je ona bila
nova.
"ICD", uzvrati pukovnik zlovoljno.
"Jedna vrasta radija", ree Gose osorno. "Pomou njega mo emo da uspostavimo t

renutnu vezu sa matinim svetom."

"Bez ekanja od dvadeset sedam godina?"
Gose se zagleda u Selvera. "Tako je. Ba tako. Mnogo si nauio od Ljubova, z
ar ne?"
"Nego ta je", ree Benton. "Bio je Ljubovljev mali, zeleni prija ko. Domogao
se svega to je bilo vredno saznati i jo malo povrh toga. Kao, na primer, koje su k
ljune take za sabota u, gde je razme tena stra a, kako prodreti u skladi te oru ja. Mora da
su bili u vezi sve do samog poetka pokolja."
Gose se oseti nelagodno. "Raj je mrtav. Sve to sada vi e nije va no, Bentone
. Ovde smo da bismo utvrdili..."
"Poku ava li ti to da ka e da je kapetan Ljubov bio upleten u izvesnu delatnos
t koja bi se mogla oznaiti kao izdaja kolonije, Bentone?" upita Dong, netremice g
a posmatrajui i pritiskajui rukama stomak. "Meu mojim ljudima nije bilo uhoda ni iz
dajnika, oni su krajnje bri ljivo izabrani pre polaska sa Zemlje, a i ja vodim raun
a o tome sa kakvim osobljem radim."
"Ni ta ja ne poku avam, pukovnie. Jasno i glasno ka em da je Ljubov bio taj koj
i je uzmuvao stvorce, kao i da do svega ovoga ne bi do lo da nam nareenja nisu prom
enjena posle dolaska broda flote."
Gose i Dong zausti e da govore u isti mah. "Svi ste vi veoma bolesni", pre
kide ih Selver, ustajui i otresajui se, po to je vla no i smee hrastovo li e prianjalo za
njegovo kratko telesno krzno kao za svilu. " ao mi je to smo morali da vas dr imo u t
orovima za stvorce; tamo nije ba udobno. Molim vas, po aljite po va e ljude u logorim
a. Kada se svi ovde okupe i kada veliko oru je bude uni teno, a svi damo obeanje, ond
a emo vas ostaviti na miru. Kapije korala bie otvorene kad ja odem danas. Ima li j
o ne to to treba rei?"
Niko ni ta nije kazao. Svi ga pogleda e. Sedam velikih ljudi, ute ili mrke ko e
bez krzna, optoenih odeom, tamnih oiju, strogih izraza lica; dvanaest malih ljudi,
zelenih ili smee-zelenih, prekrivenih krznom, krupnih oiju, polunona stvorenja, sn
enih lica; a izmeu dve grupe, Selver, prevodilac, krhak, unaka en, dr ei sve njihove s
udbine u svojim praznim akama. Ki a je meko padala po smeoj zemlji oko njih.
"Zbogom, dakle", ree Selver i povede svoje ljude.
"Nisu oni tako glupi", primeti predvodnica Berea, pratei Selvera na povra
tku u Endtor. "Mislila sam da su toliki divovi sigurno glupi, ali shvatili su da
si ti bog, videla sam to na njihovim licima pred kraj razgovora. Kako samo dobr
o zna to njihovo mumlanje. Ba su ru ni. Misli li da su im i deca bez krzna:
"Nadam se da to nikada neemo saznati."
"Fuj! Pomisli samo da hrani neko nekosmato dete. Kao da poku ava da podoji ri
bu."
"Svi su oni pomraenog uma", ree stari Tubab, duboko o alo eno. "Ljubov nije bio
takav kada je dolazio u Tuntar. Nije znao ni ta, ali je bio razborit. Ali ovi se
samo svaaju, podruguju se starcu, mrze se. Evo ovako", i on poe da izobliuje lice o
ptoeno zelenim krznom, opona ajui izraze Terana, ije rei, razume se, nije umeo da pono
vi. "Jesi li im to kazao da su ludi, Selvere?"
"Rekao sam im da su bolesni. Ali sada su pora eni, ranjeni i zatvoreni u o
naj kameni kavez. Svako drugi bi na njihovom mestu takoe bio bolestan i bilo bi m
u potrebno vidanje."
"Ko e da ih vida", ree predvodnica Berea, "kada su im sve ene mrtve. Nije i
m lako. Jadni, ru ni stvorovi... ba su pravi, veliki, goli pauci! Fuj!"
"Oni su ljudi, ljudi, kao mi, ljudi", ree Selver; glas mu je bio rezak i
britak kao o trica no a.
"Oh, moj dragi gospodaru bo e, znam, znam, samo sam htela da ka em da izgled
aju kao pauci", ree starica, pogladiv i ga po obrazu. "Slu ajte me, svi, Selver je is
crpljen od ovog etanja izmeu Endtora i E sena; kako bi bilo da malo sednemo i odmori
mo se."
"Ne ovde", ree Selver. Jo su se nalazili na Poseenim zemljama, meu panjevima
i travnatim padinama, pod golim nebom. "Kada doemo pod drvee..." On posrnu, a oni
koji nisu bili bogovi priskoi e da ga pridr e.
7.

Dejvidsonu je dobro poslu io diktafon majora Muhameda. Neko je morao da be

le i dogaaje na Novom Tahitiju, istoriju raspinjanja na krst zemaljske kolonije. Ka
da brodovi budi stigli sa Majke Zemlje, pokazae se u kolikoj su meri ljudi postup
ili izdajniki, kukaviki i bezumno, odnosno hrabro, uprkos svim nepovoljnostima. Za
vreme slobodnih trenutaka - koji gotovo da su doslovce postali trenuci otkako j
e preuzeo zapovedni tvo - zabele io je celu priu o pokolju u Smitovom logoru, a zatim
dodao i izve taje o Novoj Javi, Kralju i Centralu, oslanjajui se to je bolje umeo n
a krte i histerine vesti koje je dobijao od Glavnog taba.
ta se tano tamo dogodilo, niko nikada nee znati, izuzev stvoraca, budui da s
u ljudi inili sve kako bi prikrili vlastita izdajstva i pogre ke. No, stvar je u op t
im crtama bila jasna. Organizovanoj bulumenti stvoraca, predvoenoj Selverom, bilo
je omogueno da prodre do arsenala i hangara, gde se domogla dinamita, granata, p
u aka i bacaa plamena, ime je potpuno uni tila grad i pobila ljude. Stvar je pripremlj
ena iznutra: to je dokazivala injenica da je najpre razoren Glavni tab. Razume se,
iza cele rabote stajao je niko drugi do Ljubov, a njegov mali, zeleni prija ko po
kazao se stvarno zahvalan, preklav i ga kao i ostale. Bar su Gose i Benton tvrdili
da su ga videli mrtvog, posle pokolja. Ali da li se moglo verovati ma kome od n
jih, u stvari? Nije bilo neosnovano zakljuiti da je svaki ovek koji je pre iveo tu n
o u Centralu manje ili vi e izdajnik. Izdajnik svoje rase.
ene su sve pobijene, tvrdili su. To je bilo stvarno ravo, ali jo je gore bi
lo to to nije postojao razlog da se poveruje u tako ne to. Stvorci su lako mogli da
odvedu zarobljenike u umu; nema nieg jednostavnijeg nego uhvatiti jednu u asnutu de
vojku koja be i iz zapaljenog grada. A zar se sitnim, zelenim avolima ne bi dopalo
da se doepaju neke ljudske devojke kako bi malo vr ili opite na njoj? Sam Bog zna k
oliko je jo ena ivo u leglima stvoraca - ivo i vezano pod zemljom u onim smrdljivim
rupetinama gde ih sada pipkaju, drpaju, gami u po njima i oskrnavljuju ti odvratni
, dlakavi, mali majmuni. Bilo je nazamislivo. Ali, zaboga, ponekad je ovek morao
da zamisli i nezamislivo.
Jedan skaka iz Kralja dostavio je zatvorenicima u Centralu primopredajnik
; bilo je to ve narednog dana posle pokolja i Muhamed je od tada snimao sve svoje
razgovore sa Centralom. Najneverovatnija stvar bio je jedan dijalog Mua sa puko
vnikom Dongom. Preslu avajui traku prvi put, Dejvidson naprosto nije mogao da izdr i,
ve ju je strgao sa kotura i spalio. Sada mu je bilo ao to je nije sauvao za svoju a
rhivu, kao savr en dokaz o potpunoj nepodobnosti zapovednika i u Centralu i na Nov
oj Javi. Uni tio je stvar, ne uspev i da obuzda plimu plahovitosti. Ali kako je i mo
gao mirno da sedi i slu a kako se pukovnik i major dogovaraju o potpunoj predaji s
tvorcima, o tome kako ne treba preduzimati odmazde, kako se ne treba braniti, ka
ko valja predati celokupno te ko naoru anje, kako svi treba da se zbiju na komadi zem
lje koji su im stvorci izabrali, u rezervat koji su im udelili velikodu ni zavojev
ai, male, zelene zveri. Bilo je neverovatno. Doslovce neverovatno.
Mo da stari Ding-Dong i Mu nisu, u stvari, bili izdajice iz ubeenja. Napros
to su iznuli, izgubili ivce. A sve to zbog ove vra ije planete. Bilo je potrebno ima
ti veoma jaku linost da bi se ovde opstalo. Postojalo je ne to u vazduhu, mo da polen
ov prah sveg ovog drvea, ne to to je delovalo kao droga i od ega su obina ljudska bia p
ostojala zaglupljena i gubila vezu sa stvarno u, ba kao stvorci. A kako ih je, osim
toga, bilo i nesravnjivo manje, predstavljali su lak plen za stvorce.
teta to je Muhamed morao da bude uklonjen, ali on nikada ne bi prihvatio D
ejvidsonove planove, to je bilo jasno; ve se ionako duboko zaglibio. Svako ko bi
imao prilike da uje onu neverovatnu traku, slo io bi se sa tim. Bilo je stoga bolje
to su ga smakli, pre no to je stvarno saznao ta se dogaa, tako da vi e nikakva sramot
a nee moi da bude pripisana njegovom imenu, za razliku od Donga i svih ostalih ofi
cira koji su ostali ivi u Glavnom tabu.
Dong se ve neko vreme nije javljao preko radija. Obino je na vezi bio Juju
Sereng, iz in enjerije. Dejvidson se ranije dru io sa Jujuom i smatrao ga je za pri
jatelja, ali kako je sada ovek mogao da ima poverenja u bilo koga. Osim toga, Juj
u je bio jedan od onih Azijata. Ba je bilo udno koliko je njih pre ivelo pokolj u Ce
ntralvilu; od onih sa kojima je razgovarao jedino Gose nije spadao u Azijate. Ov
de, na Javi, pedeset pet odanih ljudi, preostalih posle prestrojavanja, predstav
ljali su uglavnom Evroafrikance, ba kao to je i on bio; postojalo je jo ne to Afrikan
aca i Afroazijata, ali nijedan ist Azijata. Krv nije voda, uostalom. Ne mo e se bit

i pravi ovek, ako vam u venama ne tee malo krvi iz kolevke oveka. No, to ga nee sprei
ti da spase one jadne, ute kopilane iz Centrala; ove stvari su samo doprinosile r
astumaenju njihovog moralnog kraha pod stresom.
"Zar ne mo e da shvati kakve nam neprilike stvara , Done?" pitao ga je Juju Se
reng svojim jednolinim glasom. "Sklopili smo formalno primirje sa stvorcima. A ne
posredna nareenja sa Zemlje nala u nam da ostavimo hilfove na miru i da ne preduzim
amo odmazde. A i kao bismo to mogli da uinimo. Svi momci sa Kraljeve zemlje i ju no
g Centrala sada su ovde sa nama, ali nas nema ni dve hiljade, a koliko je vas ta
mo na Javi, oko ezdeset pet ljudi, zar ne? Zar stvarno misli da dve hiljade ljudi
mo e da nadvlada tri miliona inteligentnih protivnika, Done?"
"Juju, pedeset ljudi je u stanju da to uradi. Sve je stvar volje, ve tine
i naoru anja."
"Sranje! Su tina je u tome, Done, da je sklopljeno primirje. Ukoliko se on
o prekr i, nadrljali smo. Za sada nas jedino ono vadi. Mo da e, kada se brod vrati sa
Prestnoa i vidi ta se dogodilo, odluiti da zbri u stvorce. Ne znamo. Ali, po svemu
sudei, stvorci nameravaju da po tuju primirje; uostalom, to je bila njihova zamisao
, a mi nemamo druge nego da je se dr imo. U stanju su da nas pregaze samo svojom b
rojno u, u svako doba, kao to su uinili u Centralvilu. Bilo ih je na hiljade. Zar ne
shvata to, Done?"
"uj, Juju; sigurno da shvatam. Ako se bojite da upotrebite tri skakaa koja
jo imate tamo, mo ete ih poslati ovde, sa nekolicinom momaka koji imaju iste nazor
e kao i mi. Ako budem morao sam da vas oslobaam, onda e mi za to biti potrebno jo n
ekoliko skakaa."
"Nee ti nas osloboditi, ve upropastiti, prokleta budalo. Smesta dovezi tog
vra jeg skakaa u Central; to je lino pukovnikovo nareenje tebi kao vr iocu du nosti zapov
ednika. Upotrebi ga da prebaci ljude ovamo; za dvanaest tura nee ti biti potrebno
vi e od etiri lokalna dnevna razdoblja. Dr i se nareenja i smesta se daj na posao." Tr
as, prekinuto: upla io se dalje rasprave sa njim.
Najednom, javi mu se bojazan da bi oni iz Centrala mogli poslati svoja t
ri skakaa da bombarduju ili mitraljiraju logor Novu Javu; tehniki posmatrano, naim
e, on nije izvr avao nareenja, a stari Dong nije podnosio nezavisne elemente. Kako
se samo narogu io na Dejvidsona zbog malog osvetnikog pohoda na Smitu. Preduzimljiv
ost se ka njavala. Ding- -Dong je voleo poslu nost, kao i veina oficira. No, opasnost
je tu u tome to i sam oficir mo e postati poslu an. A onda Dejvidsonu sinu, uz blagi
ok, da mu skakai ne predstavljaju pretnju, zato to su se Dong, Sereng, Gose, pa ak
i Benton bojali da ih po alju ovamo. Stvorci su im naredili da ne izleu skakaima izv
an ljudskog rezervata: i oni su poslu no izvr avali nareenja.
Blagi Bo e, bilo mu je muka od toga. Kucnuo je as da se ne to preduzme. ekali
su ve skoro dve nedelje. Dobro se pobrinuo za odbranu logora; pojaao je ogradu od
kolja i poveao joj visinu, tako da je nijedan mali, zeleni majmun nipo to nije moga
o preskoiti, a onaj pametni momak Aabi napravio je puno zgodnih mina i postavio i
h svuda oko ograde, u pojasu irokom sto metara. Do lo je vreme da se poka e stvorcima
da mogu lako sa onim ovicama iz Centrala, ali na Novoj Javi ekaju ih pravi mu karci
. Uzleteo je u skakau i poveo pe adijsku etu od petnaest ljudi do jednog legla stvor
aca ju no od logora. Nauio je kako da ih uoi iz vazduha; otkrivao ih je vonjak, usred
sreenost odreene vrsta drvea, premda stvorci nisu sadili stabla u redovima, kao to t
o ljudi ine. Bilo je prosto neverovatno koliko se legala pojavljivalo kada biste
se izve tili u tome da ih uoavate. uma je vrvela od njih. eta koju je vodio runo je za
palila leglo ka kome se uputila; no, letei natrag sa dvojicom momaka u skakau, on
je uoio jo jednu jazbinu, nepuna etiri kilometra udaljenu od logora. Na njoj je ost
avio svoj lini potpis, jasan i nepogre iv, tako da ga je svako mogao proitati: bacio
je bombu. Obinu zapaljivu bombu, ne onu veliku; ali i ova je bila dovoljna da se
zelena krzna razlete na sve strane. Nastala je velika rupa u umi, iji su rubovi g
oreli.
Razume se, bie to njegovo glavno oru je kada bude do lo do masovnih odmazdi. u
mski po ar. Mogao bi da spali celo jedno ostrvo, bombama i plamenim elatinom, koje
bi bacao iz skakaa. No, najpre e morati da saeka jo mesec ili dva, dok ne proe sezona
ki a. Da li da pusti vatru na Kralja, Smita ili na Central? Mo da treba poeti sa Kra
ljem, kao malo upozorenje, budui da tamo vi e nije bilo ljudi. A zatim bi red do ao n
a Central, ako se prethodno ne urazume.

" ta si to naumio?" upita glas preko radija; zazvuao je nekako oajno, kao da
ga je izgovorila kakva starica koju pljakaju, to ga je nagnalo da se isceri. "Zna
li ti uop te ta radi , Dejvidsone?"
"Aha."
"Misli li da e pokoriti stvorce?" Na vezi ovoga puta nije bio Juju, ve verov
atno onaj glavonja Gose, ili neko drugi iz te sojte; svejedno; svi su oni samo b
lejali.
"Da, ba tako", uzvrati on ironino blagim glasom.
"Misli da e, ako nastavi da im spaljuje sela, oni doi i predati se, tri milio
na njih? Je li tako?"
"Mo da."
"Slu aj, Dejvidsone", oglasi se ponovo radio posle kratke pauze, uz pi tanje
i zujanje; koristili su rezervnu opremu, po to su izgubili veliki oda ilja, zajedno
sa onim bleferskim ansiblom, to, u stvari, i nije bio gubitak. "Slu aj, ima li u bl
izini nekog drugog sa kim bismo mogli da razgovaramo?"
"Nema; svi su ovde prilino zauzeti. Nego, uzgred budi reeno, ba nam je svim
a fino, ali ponestalo nam je klope za desert; znate ve, voni kokteli, breskve i sl
ine stvarice. Nekim momcima to stvarno nedostaje. A taman smo mi bili na redu i za
sledovanje marihuane kada su vas rasturili. Ako po aljem skakaa, da li biste mogli
da nam odvojite ne to slatki a i malo travice?"
Pauza. "Mogli bismo. Po alji letelicu."
"Odlino. Stavite svu robu u mre u, a momci e je pokupiti bez spu tanja." On se
isceri.
Usledilo je neko kome anje sa druge strane veze, u Centralu, i najednom se
oglasio stari Dong; bilo je to prvi put da se obratio Dejvidsonu. Zvuao je slaba n
o i kao bez daha na piskutavim kratkim talasima. "Slu aj, kapetane, hou da znam da
li ti je potpuno jasno na kakave e me korake tvoji postupci na Novoj Javi nagnati
. Ako nastavi da ne izvr ava nareenja. Poku avam da stvari raspravim sa tobom kao sa ra
zumnim i odanim vojnikom. Kako bih osigurao bezbednost mog osoblja ovde, u Centr
alu, nai u se u polo aju u kome mi nee preostati ni ta drugo do da ka em domorocima da mi
vi e nismo u stanju da snosimo odgovornost za ono to ti ini ."
"Tako i treba, ser."
"Ono to poku avam da ti stavim do znanja jeste da emo se nai u polo aju da im m
oramo rei kako vi e nismo u stanju da te spreimo da prekr i primirje tamo, na Javi. Tvo
je osoblje broji ezdeset est ljudi, zar ne? E, pa, lepo: hou te ljude zdrave i u je
dnom komadu ovde, u Centralu, sa nama, da saekamo eklton i odr imo koloniju. Ti srlj
a u samoubistvo, a ja sam odgovoran za ljude koji su sa tobom."
"Ne, niste, ser. Ja sam. Samo se vi ne uzbuujte. Jedino kada vidite da d un
gla gori, skupite se nasred nekog ra i enog pojasa, kako vas ne bismo ispekli zajedno
sa stvorcima."
"uj me dobro, Dejvidsone! Nareujem ti da prepusti zapovedni tvo poruniku Tembi
! Smesta! A onda doi na raport ovamo", ree daleki, piskutavi glas, a Dejvidson nag
lo prekinu vezu, po to mu je svega bilo dosta. Svi su redom iznuli, pravei se da su
jo vojnici, iako su izgubili sve veze sa stvarnim stanjem stvari. Postojalo je, z
apravo, sasvim malo ljudi koji su bili kadri da se suoe sa stvarno u kada doe do gust
og.
Kao to je i oekivao, lokalni stvorci nisu preduzeli ba ni ta posle napada na
njihova legla. Jedini nain sa njima, kao to je to on znao od poetka, bila je vrsta r
uka; ni za trenutak im nije trebalo dopustiti da dignu glavu. Ako tako postupate
, onda znaju ko je glavni i manji su od makovog zrna. Veliki broj sela u krugu p
renika trideset kilometara bio je sada napu ten pre no to je stigao do njih, ali on
je ipak vodio ljude da ih pale svakih nekoliko dana.
Momci su postali prilino nervozni. I dalje im je nalagao da seku umu, budui
da su etrdeset osam od pedeset pet odanih ljudi bili drvosee. Ali znalo se da rob
oteretnjaci sa Zemlje nee biti pozvani dole da utovare drvo; nastavie da dolaze i
kru ie orbitom, ekajui na signal koji nikako nee stizati. Nema svrhe sei drvee samo rad
see; bio je to te ak posao. Sada bi mogli i da ga spaljuju. Podelio je ljude u gru
pe i poeo da ih upuuje u tehniku paljenja vatre. Jo je, dodu e, bilo odve ki ovito da bi
mnogo postigli, ali tako su bar bili neim zauzeti. Kada bi samo imao ostala tri
skakaa, mogao bi da izvodi munjevite akcije. Razmi ljao je o upadu u Central sa svr

hom da se domogne letelica, ali jo nije pomenuo tu zamisao ak ni Aabiju i Tembi, s

vojim najboljim ljudima. Neki momci bi napunili gae na ideje o napadu na vlastiti
Glavni tab. Veina ih je i dalje govorila: "Kada budemo sa ostalima." Nisu imali p
ojma da su ih ti ostali napustili, izdali, prodali ih stvorcima. Ali on im to ni
je kazao, po to nikako ne bi mogli da svare tako ne to.
Jednoga dana, on, Aabi, Temba i jo jedan normalan momak odletee za Central
, a zatim e trojica iskoiti sa mitraljezima, svaki uzeti po jednog skakaa, pa natra
g kui, natrag kui, hopa-cupa! Sa etiri fine mutilice za jaja da mutimo jaja. Ne mo e
se napraviti omlet bez muenja jaja. Dejvidson se glasno nasmeja u tami bungalova.
Zadr ae jo malo plan za sebe, zato to ga je ba dra kalo da razmi lja o njemu.
Posle jo dve nedelje u prilinoj su meri istrebili legla stvoraca na udalje
nosti do koje se moglo stii pe ice iz logora i uma je tu postala ista i uredna. Bez g
amadi. Bez dimnih perjanica povrh drvea. Niko vi e nije iskakao iz grmlja i bacao s
e na tle, zatvorenih oiju, ekajui da ga zgazite. Nije vi e bilo malih, zelenih... Sam
o ogroman preplet drvea, pro aran tu i tamo paljevinama. Momci su stvarno postali n
apeti i nervozni. Kucnuo je as da se krene u pohod po skakae. Izlo io je plan jedne
noi Aabiju, Tembi i Postu.
U prvi mah niko ni ta nije odgovorio; konano, ti inu je prekinuo Aabi: " ta emo
sa gorivom kapetane?"
"Imamo dovoljno goriva."
"Ne za etiri skakaa; ne bi potrajalo ni nedelju dana."
"Hoe da ka e da postoji samo jednomesena zaliha za ovaj koji imamo?"
Aabi klimnu.
"Pa, onda nam ne preostaje drugo do da uzmemo i malo goriva."
"Kako?"
"Muni malo glavom oko toga."
Svi su samo sedeli i glupo ga posmatrali. To ga je ljutilo. Sve su ekali
od njega. Bio je roeni voa, u redu, ali voleo je da mu ljudi misle svojim glavama.
"Snai se nekako, Aabi, to je tvoja struka", ree on i izie da popu i cigaretu; smuilo
mu se kako su se svi pona ali: kao da su sasvim pogubili ivce. Naprosto nisu bili u
stanju da se suoe sa hladnim, vrstim injenicama.
Zalihe marihuane sasvim su se istanjile i on ve dva dana uop te nije pu io. N
o, to mu nije smetalo. No je bila oblana i crna, vla na, topla, puna proletnjih miri
sa. U blizini je promakao Ngenene, kreui se poput klizaa na ledu ili gotovo kao rob
ot na gusenicama; okrenuo se polako, kliskih kretnji, i pogledao Dejvidsona, koj
i je stajao na tremu bungalova, u prigu enoj svetlosti to je dopirala sa vrata. Rad
io je sa elektrinom testerom i bio je veoma sna an. "Izvor moje energije povezan je
sa Velikim generatorom, tako da ne mogu da budem iskljuen", ree on jednolinim glas
om, netremice posmatrajui Dejvidsona.
"Idi u baraku i ispavaj se!" odbrusi mu Dejvidson glasom slinim pucnju bia
kome su se uvek svi pokoravali; trenutak potom Ngenene nastavi da obazrivo kliz
i, nezgrapan, ali graciozan. Premnogo ljudi uzima sve vi e halucinogena. Narkotika
su imali dovoljno, ali oni su bili namenjeni drvoseama kada se odmaraju nedeljom
, a ne vojnicima na malom upori tu usred neprijateljskog sveta. Nije bilo vremena
da lete visoko, da sanjaju. Morae da dr i pod kljuem te stvarice. Ali onda bi neki od
momaka mogli da se raspuknu. Pa neka se raspuknu! Ne mo e se napraviti omlet, ako
se ne raspuknu jaja. Mo da bi mogao da ih po alje u Central u zamenu za gorivo. Daj
te mi dva, tri rezervoara benzina, a ja u vam zauzvrat dati dva, tri topla tela,
odana vojnika, dobre drvosee, ba va tip, malo dublje zabrazdila u sanjarenja...
On se isceri i krenu ponovo unutra, da vidi ta e Temba i ostala dvojica rei
o ovoj zamisli, kada se najdnom razdra stra ar postavljen na dimnjaku drvare: "Do
laze!" Uzviknuo je to visokim glasom, kao kakav deki koji se igra Crnaca i Rode ana.
Jo neko poe da vie na zapadnom delu ograde, a onda odjeknu i pucanj.
Narednog trena stvorci pokulja e. Blabi Bo e, doslovce pokulja e. Neverovatno!
Bilo ih je na hiljade. Na hiljade. Bez zvuka, bez ikakvog uma, sve dok se stra ar
nije razdrao; zatim pucanj; onda eksplozija - bila je to mina - pa jo jedna, a po
tom puno njih, stotine i stotine buktinja koje su jedna drugu palile, ikljajui i u
zleui kroz crni, vla ni vazduh poput raketa; i tada, usred tog vatrometa, ograda naj
ednom kao da je o ivela: stvorci su navirali i navirali preko nje, upadali, prodir
ali, na hiljade. Liili su na vojsku pacova koju je Dejvidson jednom video kada je

bio mali, za vreme poslednjeg Gladovanja, na ulicama Klivilenda, u Ohaju, gde j

e proveo detinjstvo. Ne to je isteralo pacove iz rupa i oni su se pojavili usred b
ela dana, nahrupiv i preko zida, pulsirajui pokrov sazdan od krzna, oiju, apica i zub
a, a on je stao da doziva mamu i da tri kao lud - ili je to mo da sve bio san koji
je sanjao kada je bio mali? Najva nije je bilo sauvati hladnokrvnost. Skaka je staja
o u toru za stvorce; tamo je i dalje vladala tama i on odmah pojuri u tom pravcu
. Kapija je bila zakljuana: on ju je stalno dr ao pod kljuem za sluaj da neka slaba na
sestrica podlegne isku enju i doe na pomisao da odleti tatici Dingu-Dongu pod okril
jem noi. Uinilo mu se da ja proteklo u asno mnogo vremena dok je vadio kju, sme tao ga
u bravu i otkljuavao je, ali ceo tos bio je u tome da ostane pribran, a potom mu j
e bilo potrebno takoe mnogo vremena da odjuri do skakaa i otvori ga. U meuvremenu s
u prispeli Post i Aabi. Konano se oglasilo gromko brujanje rotora, muenje jaja, na
djaav i sve ostale jezive zvuke u noi, piskutave glasove dranja, vriskanja i pevanja
. Vinuli su se u vazduh, ostaviv i pakao pod sobom: tor pun pacova, zahvaen plameno
m.
"Treba biti hladnokrvan da se snae u gadnoj situaciji", ree Dejvidson. "Brz
o ste mislili i brzo delali, momci. Odlino. Gde je Temba?"
"Dobio je koplje u stomak", ree Post.
Aabi, pilot, zatra i da upravlja skakaem i Dejvidson ga pusti za komande. O
n se prebaci na stra nje sedi te i zavali se, pustiv i mi ie da mu se opuste. uma je tekla
pod njima, crno pod crnim.
"Kuda si krenuo, Aabi?"
"U Central."
"Ne. Neemo u Central."
"A kuda emo onda?" upita Aabi, zakikotav i se na enski nain. "U Njujork? U Pe
king?"
"Samo ti ostani u vazduhu, Aabi, i kru i iznad logora. Pravi velike krugov
e da se ne ujemo dole."
"Kapetane, gotovo je sa logorom Java, nema ga vi e", ree Post, nadzornik dr
vosea, zdepast, vrst ovek.
"Kada stvorci budu zavr ili sa paljenjem logora, mi emo se vratiti i spaliem
o stvorce. Dole mora da ih je etiri hiljade na jednom mestu. U stra njem delu helik
optera sme teno je est bacaa plamena. Daemo im dvadesetak minuta. Poeemo elatinskim bom
ama, a zatim emo bacaime plamena da jurimo one koji be e."
"Blagi Bo e", ree Aabi, "ali dole e sigurno biti i na ih; mo da e ih stvorci zaro
bljavati, ne znamo. Ja neu da se vratim i mo da palim ljude." Nije okrenuo skakaa.
Dejvidson prisloni cev revolvera Aabiju na teme i ree: "Hoe , hoe ! Vraamo se; s
aberi se malo, mome, i nemoj da mi pravi neprilike."
"U rezervoaru imamo dovoljno goriva da se prevezemo do Centrala, kapetan
e", ree pilot. Poku avao je da skloni glavu od uperenog revolvera, kao da je to nek
a muva koja mu dosauje. "Ali samo toliko. To je sve ime raspola emo."
"Onda emo dugo ostati u vazduhu. Vrati letelicu, Aabi."
"Mislim da je bolje da produ imo u Central, kapetane", ree Post svojim tupi
m glasom; Dejvidsona je ova urota protiv njega toliko razbesnela da je okrenuo r
evolver u aci, uhvatio ga za cev i munjevito udario Posta dr kom iznad uha. Drvosea
se samo presavi kao bo ina estitka i ostade da sedi na prednjem sedi tu, sa glavom meu
kolenima i rukama koje su visile do poda. "Okreni, Aabi", ree Dejvidson svojim bie
vnim glasom. Helikopter stade da kru i u velikom luku. "Do vraga, gde je logor? Ni
kada nisam leteo skakaem nou bez signala na zemlji", ree Aabi tupo i mrkavo, kao da
ima kijavicu.
"Kreni na istok i tra i vatru", uzvrati Dejvidson, hladno i mirno. Nijedan
od njih nije imao petlju, ak ni Temba. Niko nije smeo da ostane uz njega kada st
varno doe do gustog. Ranije ili kasnije svi se udru uju protiv njega, zato to nisu u
stanju da idu putem koji je on izabrao. Slabi kuju urote protiv jakih; jak ovek
osuen je da ostane sam i da jedino o sebi vodi rauna. Naprosto se sluilo da je takv
o ustrojstvo stvari. Gde se deo taj logor?
Zapaljene nastambe morale bi se videti sa udaljenosti od mnogo milja pri
ovom mrklom mraku, ak i uz ki u. Ali ni ta se nije moglo razabrati. Sivo-crno nebo,
cno tle. Vatre su se sigurno pogasile. Odnosno, bile su uga ene. Da li je mogue da
su ljudi savladali stvorce? Po to je on pobegao? Ta pomisao prostruja mu kroz sves

t poput mlaza ledenih kapljica. Ne, razume se da je bilo nemogue: zar pedeset pro
tiv mnogo hiljada? Ali, za ima Boga, na minskom polju mora da ima sva sila delov
a raskomadanih stvoraca, u svakom sluaju. Cela stvar je bila u tome to su nagrnuli
u tolikom mno tvu. Ni ta nije moglo da ih zaustavi. Ni ta nije mogao da preduzme prot
iv toga. Odakle su se samo deli? Danima nije bilo ni jednog jedinog stvorca u ok
olnim umama. Mora da su do li odnekud, iz svih pravaca, do unjali se kroz ume, izmilel
i iz rupa poput pacova. Nije bilo nikakvog naina da se zaustave tolike hiljade i
hiljade stvoraca. Gde je, do vraga, taj logor? Aabi sigurno ne to muti sa kursom.
"Pronai logor, Aabi", ree on blagim glasom.
"Pa to i poku avam, za ima Boga", uzvrati momak.
Post se nije micao, onako presamien pokraj pilota. "Nije mogao tek tako d
a nestane, zar ne, Aabi? Ima sedam minuta da ga pronae ."
"Pronai ga sam", obrecnu se Aabi, kre tavo i mrzovoljno.
"Neu sve dok se ti ne pridru i Postu, mome. Spusti nas ni e."
Minut kasnije Aabi ree: "Ovo mi lii na reku."
Dole se odista nalazila reka i velika istina; ali gde je logor Java? Nije
bilo ni traga od njega dok su leteli na sever iznad istine. "Ovo mora da je to.
Ovde nema nijedne druge velike istine", ree Aabi, krenuv i ponovo preko ogoljenog pr
edela. Svetla za spu tanje su im sijala, ali ni ta se nije moglo videti izvan snopov
a farova; bilo bi bolje da su iskljueni. Dejvisdon pru i ruku preko pilotovog ramen
a i iskljui svetla. Neprozirna, vla na tama, koja je istog asa zavladala, stvorila j
e isti utisak kao da im je neko bacio crne pe kire preko oiju. "Za ime Boga!" uzvik
nu Aabi i, ukljuiv i ponovo svetla, skrenu helikopter ulevo i poe da ga di e, ali nije
bio dovoljno brz. Ogromna stabla najednom izroni e pred njima u tami i pretee kro nj
e doepa e se letelice.
Elisa zaurla, podigav i ciklon li a i granica kroz jarke snopove svetlosti, al
i stabla drvea bila su veoma stara i sna na. Mala letelica stade da ponire, a onda
se uini kao da e se otrgnuti i osloboditi; meutim, narednog trenutka ponovo poe da p
ada kroz kro nje, iskriviv i se na bok. Svetla se pogasi e. Buka prestade.
"Ne oseam se ba najbolje", ree Dejvidson. Zatim to ponovi, ali ne i trei put
, budui da nije bilo nikoga kome se mogao obratiti. A onda shvati da uop te ni ta nij
e kazao. Bio je o amuen. Mora da je negde udario glavom. Aabi nije bio tu. Gde li j
e samo? Ovo je skaka. Bio je skroz okrenut, ali on se jo nalazio na sedi tu. Mrak je
bio tako gust da mu se inilo da je slep. On stade da pipa oko sebe i ubrzo pronae
Posta, nepominog, i dalje presamienog, zgurenog izmeu prednjeg sedi ta i kontrolne t
able. Skaka bi se zatresao kad god bi se Dejvidson pomerio i njemu konano sinu da
se letelica uop te ne nalazi na tlu, ve da se zaglavila meu kro njama, zapetljala popu
t zmaja. Bol u glavi poeo je da mu popu ta i on odlui da izie iz mrane, nagnute kabine
. Iskobeljao se na pilotovo sedi te, proturio noge napolje i pustio se da visi okae
n o ruke, ali nije mogao da dosegne tle, ve samo grane, koje su ga grebale po nog
ama to su se njihale. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, on pusti ruke; nije zna
o na kolikoj je visini, ali morao je da se izvue iz kabine. Do tla ga je delilo s
vega nekoliko stopa. Ponovo je udario glavom o ne to, ali osetio se bolje kada je
stao na noge. Samo da nije tako mrano, tako tamno. Imao je baterijsku svetiljku z
a pojasom, uvek ju je nosio nou po logoru. Ali sada je nije bilo. udno. Sigurno mu
je ispala. Morae da se vrati u skaka i da je nae. Mo da mu ju je Aabi uzeo. Aabi je
namerno oborio skaka, uzeo Dejvidsonovu baterijsku svetiljku i pobegao. Ljigavi,
mali kopilan, nije se razlikovao od ostalih. Vazduh je bio crn i pun vlage i uop t
e niste znali gde da stavite nogu u tom korenju, grmlju, prepletima. Sve je unao
kolo vrvelo od umova: kapanje vode, u kanje, grebuckanje, kretanje sitnih stvorova p
o mraku. Bolje da se vrati u skaka i uzme baterijsku svetiljku. Ali nije mogao da
vidi kako bi se uspeo. Donji kraj vrata bio mu je tik izvan doma aja prstiju.
A onda se pojavi neka svetlost, slaba ni sjaj koji se palio i gasio meu drv
eem. To je Aabi uzeo baterijsku svetiljku i krenuo u izvidnicu, da ustanovi gde s
e nalaze; pametan momak. "Aabi!" pozva on prodornim apatom. Poku avajui da bolje raz
abere taku svetlosti kroz drvee, on nagazi na ne to neobino. Najpre je to opipao izmom
, a zatim spustio ruku, oprezno, budui da nije bilo mudro dirati stvari koje ne m
o ete videti. Ne to vla no i ljigavo, poput mrtvog pacova. On br e tr e ruku, a zatim je s
pusti malo dalje i napipa - izmu. Osetio je pod prstima nir pertli. To mu pred nog
ama sigurno le i Aabi. Ispao je iz letelice kada se sru ila. Pa, i zaslu io je to, sa

onim svojim Judinim trikom: poku ajem da pobegne u Central. Dejvidsonu se nije dop
ao vla ni dodir odee i kose koje nije mogao da vidi. On se uspravi. Ponovo je spazi
o svetlost, koju su svaki as zaklanjala obli nja i udaljena stabla - daleki sjaj ko
ji se micao.
Dejvidson se ma i za futrolu, ali revolvera nije bilo u njoj.
Dr ao ga je u ruci, za sluaj da se Aabi i Post uzjogune. Sada ga, meutim, vi e
nije imao. Mora da je gore u helikopteru, zajedno sa baterijskom svetiljkom.
On unu i ostade nepomian; a onda, najednom, dade se u trk. Nije video kuda
ide. Stabla su ga odbacivala sa strane na stranu kako je naletao na njih, a kore
nje ga je spoplitalo. On izgubi ravnote u i opru i se koliko je dug, pav i preko gusto
g grmlja. Pridigav i se na ake i kolena, grozniavo poe da tra i neko skrovi te. Gole, vla
e granice zapreavale su mu put i grebale ga po licu, ali on je uporno napredovao k
roz grmlje. Um su mu potpuno zaposeli slo eni mirisi trule i i rastinja, uvelog li a, r
aspadanja, mladica, paprati, mirisi noi, prolea i ki e. Svetlost ga potpuno obasja.
On ugleda stvorce.
Setio se ta oni rade kada se nau u opasnosti i ta je Ljubov kazao o tome. O
krenuo se na lea, zabacio glavu i zaklopio oi. Srce mu je tuklo u grudima.
Ni ta se nije dogodilo.
Bilo je te ko otvoriti oi, ali konano mu je to po lo za rukom. Oni su samo sta
jali oko njega: mnogo njih, izmeu deset i dvadeset. Imali su samo koplja koja su
koristili za lov: stvarice sline igrakama, ali elina seiva bila su o tra i bez po muke
ogla su vam proi kroz stomak. On ponovo zatvori oi i nastavi nepomino da le i.
Opet se ni ta nije dogodilo.
Mahnito kucanje srca mu se primirilo i sada je ve mogao bolje da misli. N
e to se uskome a u njemu, ne to to je gotovo liilo na smeh. Blagi Bo e, nisu mu mogli ni ta
Kad su ga ve izdali sopstveni ljudi i kad ljudska inteligencija vi e nikako nije m
ogla da mu pomogne - sve to mu je preostalo bilo je da ih osujeti njihovim sopstv
enim trikovima, da se napravi mrtav i tako u njima izazove nagonski refleks koji
ih je spreavao da ubiju nekoga ko je zauzeo taj polo aj. Oni su samo stajali unaok
olo, mrmljajui ne to izmeu sebe. Nisu mogli da mu naude. Za njih sada kao da je bio
bog.
"Dejvidsone!"
Morao je ponovo da otvori oi. Baklja od smole, koju je dr ao jedan od stvor
aca, jo je gorela, ali sjaj joj je postao nekako blei, a i uma se sada oblila sivil
om, ne vi e zaronjena u onu katranastu tminu. Kako se to dogodilo? Proteklo je sve
ga pet ili deset minuta. Jo se te ko moglo videti, ali vi e nije bila no. Uspeo je da
razabere li e i granje, umu. Spazio je lice koje ga je posmatralo. Nije imao nikakvu
boju u jednolinom sivilu praskozorja. Unaka eno lice izgledalo je kao ljudsko. Oi s
u bile kao dve tamne jame.
"Pustite me da ustanem", ree Dejvidson iznenada, bunim, promuklim glasom.
Drhtao je od studeni zbog dugog le anja na vla noj zemlji. Nije mogao vi e da le i i pos
matra kako ga Selver gleda odozgo.
Selver ni ta nije imao u rukama, ali je zato mno ina malih vragova oko njega
bila naoru ana ne samo kopljima, nego i revolverima. Ukradenim iz njegovog skladi t
a u logoru. On se uspravi i stade. Odea mu je ledeno prianjala uz plea i stra nji de
o nogu, tako da nikako nije mogao da obuzda drhtanje.
"Svr imo stvar", ree on. "Br e-br e!"
Selver ga je samo posmatrao. Sada je morao da podigne pogled kako bi mog
ao da gleda Dejvidsonu u lice.
"Da li bi eleo da te sada ubijem?" upita on. Ljubov ga je nauio da tako uti
vo govori, razume se; ak se i u glasu prepoznavao Ljubov. Neverovatno.
"Na meni je da to izaberem, zar ne?"
"Pa, cele noi si le ao u polo aju koji znai da eli da ti po tedimo ivot; hoe
pak, da umre ?"
Bol u glavi i stomaku i mr nja prema ovoj u asnoj, maloj nakazi, koja je gov
orila kao Ljubov i koja ga je bacila u ovu bedu, taj bol i ta mr nja su se spregli
i uskome ali mu utrobu i on poe da povraa, gotovo obrvan gaenjem, ali je ipak poku ao
da sauva hrabrost. Iznenada istupi jedan korak i pljunu Selvera u lice.
Usledila je kratka pauza, a onda Selver, napraviv i svojevrsnu plesnu kret

nju, uzvrati istom merom. I nasmeja se. I ne preduze ni ta da ubije Dejvidsona. De

jvidson obrisa hladnu pljuvaku sa usana.
"Slu aj, kapetane Dejvidsone", ree stvorac onim mirnim, tihim glasom od kog
a se Dejvidsonu vrtelo u glavi i obuzimalo ga gaenje, "nas dvojica smo bogovi, ti
i ja. Ti si pomraenog uma, a ja nisam siguran da li je i moj pomraen ili nije. Al
i bogovi smo. Vi e nee biti susreta u umi kao to je sad ovaj meu nama. Doneli smo jeda
n drugome darove kakve bogovi donose. Ti si mi dao tvoj dar: ubijanje pripadnika
vlastite vrste, ubistvo. Sada u ti, koliko to budem mogao, ja dati poklon mog na
roda, ali to nije ubijanje. Mislim da nam obojici pada te ko da nosimo teret dobij
enih poklona. Ti ga, meutim, sam mora nositi. Tvoji ljudi u E senu kazali su mi da,
ako te dovedem tamo, oni e te osuditi i pogubiti po svom zakonu. No, kako ja elim
da ti podarim ivot, neu te odvesti meu ostale zatvorenike u E sen; a ne mogu te ni pu
stiti da luta umom, zato to nam nanosi silnu tetu. Postupiemo, stoga, prema tebi kao p
rema nekome od nas kada sie s uma. Prebaciemo te na Rendlep, gde vi e niko ne ivi, i
ostaviti tamo."
Dejvidson se netremice zagleda u stvorca, ne mogav i da odvoji pogled sa n
jega. Kao da je ovaj delovao na njega nekom hipnotikom moi. Niko mu ni ta nije mogao
. "Trebalo je da ti slomim vrat onoga dana kada si nasrnuo na mene", ree on glaso
m koji je jo bio promukao i nejasan.
"Mo da bi tako bilo najbolje", odgovori Selver. "Ali Ljubov te je spreio u
tome. Kao to sada spreava i mene da te ubijem. Sa ubijanjem je gotovo ovde. I sa s
eenjem drvea. Nema vi e ta da se see na Rendlepu. Vi to mesto zavete Smetli no ostrvo. T
voji ljudi tamo nisu ostavili ni drveta, to znai da nee moi da napravi amac i ode oda
. Gotovo da ni ta vi e ne raste na Rendlepu, tako da emo morati da ti dostavljamo hra
nu i drvo za ogrev. Tamo nema ta da se ubija. Ni drvea, ni ljudi. Ranije je bilo i
drvea i ljudi, ali sada su ostali samo snovi o njima. Mislim da je to pravo mest
o za tebe da ivi , budui da mora da ivi . Mo da e tamo nauiti da sanja , ali je najver
da e nastaviti stazom svog ludila do kraja. Konano."
"Ubij me sada i prekini sa tim vra jim i ivljavanjem."
"Da te ubijem?" ponovi Selver; pogled koji je uputio Dejvidsonu sijao je
, veoma jasan i u asan, u osvitu ume. "Ne mogu te ubiti, Dejvidsone. Ti si bog. Mor
a to sam da uini ."
On se okrenu i udalji, lako i brzo, nestav i u samo nekoliko koraka meu siv
im stablima.
Oma skliznu preko Dejvidsonove glave i malo mu se ste e oko vrata. Tanka ko
plja primako e mu se uz lea i bokove. Nisu poku avali da ga ozlede. Mogao je da im se
otme, da pobegne, oni se nisu usuivali da ga ubiju. Seiva su bila uglaana, u oblik
u lista, britka poput brijaa. Oma ga blago povue za vrat. On krenu putem kojim su g
a poveli.
8.
Selver nije video Ljubova veoma dugo. Onaj san oti ao je sa njim na Rie vel.
Bio je sa njim kada je poslednji put razgovarao sa Dejvidsonom. Zatim je oti ao i
mo da je sada spavao u grobu Ljubovljeve smrti u E senu, budui da nikad nije do ao Sel
veru u pohod u gradu Broteru, gde je ovaj sada iveo.
Ali kada se veliki brod vratio i kada je on stigao u E sen, Ljubov ga je s
aekao tamo. Bio je utihao i slaba an, veoma tu an, tako da se stari, tegobni bol pono
vo probudio u Selveru.
Ljubov je ostao uz njega, poput seni u umu, ak i kada se sreo sa ludima i
z broda. Bili su to moni stvorovi; veoma su se razlikovali od svih ostalih ludi k
oje je poznavao, osim njegovog prijatelja, ali bili su znatno sna niji nego nekada
Ljubov.
Prilino je zaboravio jezik ludi, tako da je u poetku pustio sabesednike da
govore. Kada se valjano uverio kakvi su oni stvorovi, pru io im je te ku kutiju koj
u je doneo iz Brotera. "Unutra je Ljubovljev rad", ree on, priseajui se rei. "Znao j
e vi e o nama od ostalih. Nauio je moj jezik i mu ki govor; sve je to zapisao. Pomalo
je shvatio kako mi ivimo i sanjamo. Drugima to nije uspelo. Dau vam njegovo delo,
ako ga odnesete tamo gde je on eleo.
Visoki ovek bele ko e, Lepenon, imao je ozaren izraz lica dok se zahvaljiva
o Selveru; kazao mu je da e hartije stvarno biti odnete tamo gde je to Ljubov eleo

, kao i da e ih na tom mestu veoma ceniti. To je obradovalo Selvera. Ali zadalo m

u je bol kada je morao glasno da izgovori prijateljevo ime, jer Ljubov je i dalj
e imao gorko-tu an izraz lica kada ga je pogledao u umu. Malo se povukao od ludi i
posmatrao ih. Dong, Gose i ostali iz E sena stajali su sa petoricom iz broda. Ovi
su izgledali isti i uglaani poput novog eleza. Stari kolonisti pustili su da im ko
sa izraste po licu, tako da su pomalo liili na ogromne At eance crnog krzna. Jo su n
osili odeu, ali ona je bila dronjava i prljava. Nisu izgledali mr avo, izuzev Starc
a, koji se uop te nije oporavio posle Noi E sena; ali svi su zajedno ostavljali utisa
k stvorenja koja su ili izgubljena ili luda.
Sastanak se odigrao na rubu ume, na podruju gde, po preutnom sporazumu, ni i
telji ume ni ludi nisu podizali nastambe, niti su logorovali tokom proteklih godi
na. Selver i njegovi pratioci smestili su se u senci jednog velikog jasena, koji
je stajao izvan okrilja ume. Njegove bobice jo su bili samo zeleni vorii na granicam
a, ali je zato imao dugako i meko li e, nepostojano, letnjezeleno. Svetlost pod veli
kom kro njom bila je blaga i puna senovitih prepleta.
Ljudi su ivo razgovarali meu sobom, dolazili i odlazili, da bi konano jedan
pri ao jasenovom stablu. Bio je to onaj sna ni iz broda, zapovednik. unuo je pored Se
lvera, ne zatra iv i prethodno dozvolu za to, ali i bez ikakve namere da se ophodi n
euljudno. "Mo emo li malo da popriamo?" upita on.
"Svakako."
"Poznato vam je da odvodimo sve Terane. Dovezli smo jo jedan brod za njih
. Va svet vi e nee biti kolonija."
"Tu poruku sam uo u Broteru, kada ste stigli pre tri dana."
"Hteo sam samo da se uverim da ste shvatili kako je ovo trajno re enje. Nee
mo se vratiti. Va svet stavljen je pod okrilje Lige. Prevedeno na va jezik, to bi
znailo sledee: mogu vam obeati da niko vi e nee doi ovde da see drvee ili da vam uzima
mlju, bar dok Liga bude postojala."
"Niko od vas vi e nee doi", ree Selver glasom koji je zazvuao i kao pitanje i
kao potvrdni iskaz.
"Nee. Za pet pokolenja. Niko. A onda e mo da stii svega nekoliko ljudi, deset
ili dvadeset, ali svakako ne vi e od dvadeset, da razgovara sa va im narodom, da pr
ouava va svet, kao to su to radili neki od ovih koji su ve bili na At eu."
"Naunici, strunjaci", ree Selver, a zatim se zadubi u misli nekoliko trenut
aka. "Vi donosite odluke tako napreac, va i ljudi", ponovo prozbori on glasom koji
je mogao da bude i pitanje i iskaz.
"Ne razumem. "Na zapovednikovom licu pojavi se oprezan izraz.
"Pa, ka ete da niko vi e nee sei drvee At ea: i svi prestanete da to inite. Ali v
ivite na mnogo mesta. Kada kod nas predvodnica Karaa, na primer, izda neko nareenj
e, ono ne va i i za susedno selo, a jamano ga nee poslu ati svi ljudi na svetu odmah..
."
"Nee, ali to je stoga to vi nemate jednu vladu koja upravlja svima. Ali mi
je imamo, sada je imamo, i ja vas uveravam da se njena nareenja izvr avaju. Svi ih
izvr avaju i to smesta. Ali ini mi se da sam iz pria koje sam uo od kolonista ovde r
azabrao da kada ste vi, Selvere, izdavali nareenja, onda su ih svi, na svakom ost
rvu, odmah izvr avali. Kako vam je to uspelo?"
"U to vreme bio sam bog", ree Selver bezizra ajno.
Kada je zapovednik oti ao, pri ao je lakim korakom onaj drugi, visoki i beli
, i upitao da li bi smeo da sedne u senku drveta. Umeo je da se ophodi i bio je
izuzetno mudar. Selver se oseao nelagodno u njegovom prisustvu. Slino Ljubovu, pos
tupao je blago; razumeo bi stvari, ali bi sam ostajao potpuno nedokuiv. Najbolji
meu njima bili su, naime, u podjednakoj meri neuhvatljivi, nedostupni, kao i najo
krutniji. To je i bio razlog to mu je Ljubovljevo prisustvo u umu bilo bolno, dok
su mu snovi u kojima je video i dodirivao svoju mrtvu enu Tele izgledali dragoce
ni i puni spokojstva.
"Kada sam bio ovde ranije", ree Lepenon, "sreo sam Raja Ljubova. Gotovo d
a nisam imao prilike da porazgovaram sa njim, ali seam se ta je govorio; proitao sa
m posle neke njegove tekstove o izuavanju va eg naroda. Njegov rad, kako vi ka ete. U
velikoj meri zahvaljujui tom radu At e je sada slobodan od teranske kolonije. Ta s
loboda bila je glavna svrha Ljubovljevog ivota, mislim. Vi, kao njegov prijatelj,
sigurno uviate da ga smrt nije spreila da stigne do cilja, da okona putovanje."

Selver je sedeo u ti ini. Nelagodnost mu se u umu pretvorila u strah. Ovaj

je govorio kao Veliki Sanjar.
Ni ta nije uzvratio. "Da li biste mi kazali ne to, Selvere? Nadam se da vas
pitanje nee uvrediti. Posle toga, ni ta vas vi e neu pitati... Ovde je bilo mnogo ubij
anja: u Smitovom logoru, zatim na ovom mestu, E senu, i konano u logoru Nova Java,
gde je Dejvidson predvodio grupu pobunjenika. To je bilo sve. Nikakvo novo ubija
nje posle toga...Je li to tano? Je li stvarno vi e nije bilo ubijanja?"
"Ja nisam ubio Dejvidsona."
"To nije va no", ree Lepenon, pogre no ga razumev i; Selver je hteo da ka e da De
jvidson nije mrtav, ali Lepenon je shvatio da je neko drugi ubio Dejvidsona. Uvi
dev i sa olak anjem da i ludi mogu da gre e. Selver ga nije razuverio.
"Nije, dakle, bilo novih ubijanja?"
"Nije. Oni e vam to potvrditi", ree Selver, pokazav i glavom prema pukovniku
i Goseu.
"Mislio sam meu tvojim ljudima. Da li su At eanci ubijali At eance?"
Selver ne odgovori.
Nekoliko trenutaka potom on podi e pogled prema Lepenonu, prema njegovom n
eobinom licu, belom poput maske Jasenovog Duha, koje se promenilo kada mu je uzvr
atio pogled.
"Ponekad doe neki bog", ree Selver. "On donosi novi nain na koji ne to valja
raditi, ili neku novu stvar koju treba uiniti. Novu vrstu pevanja, ili novu vrstu
smrti. Donosi je preko mosta izmeu sna-vremena i sveta-vremena. Kada to uradi, o
nda je gotovo. Stvari koje postoje u svetu ne mogu se vi e vratiti u san, ne mogu
se zadr ati u snu zidovima ili pretvaranjem. Nema nikave svrhe da se sada pretvara
mo kako ne znamo da se meusobno ubijamo."
Lepenon polo i svoju dugaku aku na Selverovu, tako brzo i blago da je Selver
prihvatio dodir kao da ruka nije straneva. Zeleno-zlatne senke jasenovog li a podrh
tavale su nad njima.
"Ali ne smete se ni pretvarati da imate razloga da se meusobno ubijate. U
bijanje nikada nema smisla", ree Lepenon, lica podjednako bri nog i tu nog kao Ljubov
ljevo. "Otii emo. Kroz dva dana vi e nas nee biti ovde. Nijednog. Zauvek. ume At ea pono
vo e biti kao to su bile ranije."
Ljubov izie iz senki Selverovog uma i ree: "Ja u biti ovde."
"Ljubov e biti ovde", ree Selver. "I Dejvidson e biti ovde. Obojica. Mo da e p
osle moje smrti ljudi biti onakvi kakvi su bili pre no to sam se ja rodio, pre no
to ste vi do li. Ali sumnjam u to."
PROSTRANIJA OD CARSTAVA I SPORIJA
Tek tokom ranih decenija postojanja Lige Zemlja je uputila brodove na iz
uzetno daleka putovanja, preko svih ranijih mea, do zvezda, i jo dalje. Oni su tra
gali za svetovima koje nisu zasejali niti su ih nastanili Osnivai Haina - za isti
nski tuinskim svetovima. Svi Poznati svetovi bili su hainskog porekla, a Zemljane
je vrealo to to su ih Hainci ne samo osnovali, nego su ih i spasli. eleli su da se
odvoje od porodine matice. Hteli su da pronau nekog novog. Poput roditelja zamorn
o punih razumevanja, Hainci su podsticali njihova istra ivanja, opskrbljujui ih bro
dovima i dobrovoljcima, kao to je inilo i nekoliko drugih svetova Lige.
Svi ti dobrovoljci, koji su ulazili u sastav posade za Krajnja istra ivanj
a, odlikovali su se istom osobeno u: nisu bili sasvim zdrave pameti.
Uostalom, koja bi se to osoba zdrave pameti upustila u traganje za podac
ima koji nee biti primljeni narednih pet ili deset stolea? Smetnje izazvane kosmiko
m masom jo nisu bile odstranjene u radu ansibla, tako da je trenutno komuniciranj
e bilo pouzdano samo u dometu od sto dvadeset svetlosnih godina. Istra ivai su, dak
le, morali raunati sa potpunom izdvojeno u. Osim toga, nisu mogli imati nikakvu pred
stavu o tome ta e ih ekati pri povratku, ako se uop te vrate. Nijedno normalno ljudsk
o bie, koje je iskusilo posledice vremenske dilatacije makar i od samo nekoliko d
ecenija na putovanju izmeu svetova Lige, ne bi se dobrovoljno javilo za dvosmernu
misiju koja bi potrajala stoleima. Istra ivai su bili eskapisti, malo otkaeni. aknuti
.

Desetoro njih ukrcalo se na transporter na kosmodromu Smeming, a onda, t

okom tri dana, koliko je trajao prevoz do broda Gum, preduzelo manje ili vi e neve t
e poku aje da se meusobno upozna. 'Gum' je cetijanski naziv, koji pribli no odgovara
na em 'beba' ili 'mae'. Posadu je sainjavalo dvoje Cetijanaca, dva Hainca, jedna Bel
denka i petoro Zemljana; brod cetijanske proizvodnje iznajmila je vlada Zemlje.
Njegova arolika posada teturavo se ukrcala kroz spojnu cev, idui jedan po jedan, p
oput upla enih spermatozoida koji poku avaju da oplode Vaseljenu. Transporter se odv
ojio i udaljio, a navigator je stavio Gum u pogon. Brod je treperio nekoliko asov
a na rubu svemira, udaljen nekoliko stotina miliona milja od kosmodroma Smeming,
a onda je naglo nestao.
Kada se, posle deset asova i dvadeset devet minuta, odnosno dve stotine p
edeset est godina, ponovo pojavio u normalnom svemiru, trebalo je da se nalazi u
blizini zvezde KG-E-96651. I odista, zvezda se odmah ukazala u vidu zlatne glave
iode. Negde u okvirima kugle prenika etiri stotine miliona kilometara takoe se nala
zila jedna zelenkasta planeta, Svet 4470, koju je kartografisao neki cetijanski
strunjak. Brod je sada trebalo da pronau planetu. Ovo nije bilo tako lako kako bi
moglo da izgleda, s obzirom na to da je plast sena bio veliki etiri stotine milio
na kilometara. Osim toga, Gum nije mogao da se kree unutra njim prostorom jednog pl
anetnog sistema brzinom bliskom svetlosnoj; ukoliko bi to ipak uinio, lako se mog
lo dogoditi da se i on i zvezda KG-E-96651 i Svet 4470 pretvore u ni tavilo. Morao
je da puzi, koristei raketni pogon, brzinom od svega nekoliko stotina hiljada mi
lja na sat. Matematiar-navigator Asnanifoil prilino je tano znao gde bi planeta tre
balo da se nalazi i smatrao je da bi do nje morali da stignu za deset Z-dana. U
meuvremenu, lanovima Istra ivake ekipe preostalo je da se jo bolje upoznaju.
"Ne podnosim ga", ree Porlok, 'tvrdi' naunik (hemija, fizika, astronomija,
geologija i tome slino), a na briima mu se pojavi e mehurii pljuvake. "Taj ovek je lud
Nikako mi ne ide u glavu kako je mogao da proe testove za Istra ivaku ekipu, izuzev
ako ovo nije sraunat ogled iz nesaglasnosti, smi ljen na nivou vlade, u kome je na
ma dodeljena uloga zamoria."
"Mi obino koristimo hrkove i hainske gole", ree utivo Manon, 'meki' naunik (p
sihologija, psihijatrija, antropologija, ekologija i tome slino); bio je to jedan
od dvojice Hainaca. "Umesto zamoria. Treba, meutim, znati da je gospodin Osden odi
sta veoma redak sluaj. U stvari, on je prva osoba koja je potpuno izleena od Rende
rovog sindroma, jedne vrste infantilnog autizma, za koju se smatralo da je neizl
eiva. Veliki zemaljski psihoanalitiar Hamergeld pretpostavio je da je uzrok autist
ike uslovljenosti u ovom sluaju supernormalni empatiki kapacitet, te je saobrazno t
ome pripremio prikladnu terapiju. Gospodin Osden je prvi pacijent koji je podvrg
nut toj terapiji, u stvari on je iveo sa doktorom Hamergeldom do svoje osamnaeste
godine. Terapija se pokazala uspe na."
"Uspe na?"
"Pa da. On jamano vi e nije austian."
"Nije. Sada je nesnosan!"
"Pa, vidite", ree Manon, blago posmatrajui mrlje od pljuvake na Porlokovim
briima, "normalna odbrambeno-agresivna reakcija izmeu stranaca koji se susreu, izmeu
vas i gospodina Osdena, recimo, predstavlja ne to ega ste jedva svesni; obiaji, mani
ri, neobraanje pa nje: sve vam to otupljuje iskonski mehanizam; nauili ste da ga pre
nebregavate, ak u toj meri da mu odriete svako postojanje. Kao empata, meutim, gosp
odin Osden to i te kako osea. Osea vlastita oseanja, kao i va a, a uglavnom je te ko ra
zluiti koja su ija. Recimo da postoji normalan elemenat neprijateljstva prema svak
om strancu u va oj emocionalnoj reakciji na njega kada ga sretnete, kao i spontan
izraz nedopadanja prema njegovom izgledu, odei ili nainu rukovanja, svejedno prema
emu. On osea to nedopadanje. Kako je odviknut od austike odbrane, pribegava jednom
agresivno-odbrambenom mehanizmu, reagujui tako na agresiju koju ste vi nehotice
projektovali na njega." Manon je jo prilino dugo nastavio da obja njava.
"Ni ta ne daje oveku pravo da bude takav nitkov", ree na kraju Porlok.
"On ne mo e da nas iskljui, zar ne?" upita Harfeks, biolog, drugi Hainac.
"Stvar je slina slu anju", primeti Olero, pomonik 'tvrdog' naunika, zadubljen
a u premazivanje noktiju na no nim prstima fluorescentnim lakom. "Na u ima nema kapa
ka. Empatija nema dugme za iskljuivanje. On uje na a oseanja, eleo to ili ne."
"A da li zna ta mislimo?" upita Eskvana, in enjer, osvrnuv i se po ostalima,

s izrazom istinskog straha na licu.

"Ne", uzvrati ustro Porlok. "Empatija nije telepatija! Niko nije telepata
."
"Ko zna", ree Manon, osmehnuv i se neupadljivo na svoj nain. "Neposredno pre
no to sam krenuo sa Haina, stigao je veoma zanimljiv izve taj sa jednog nedavno ot
krivenog sveta; jedan hilfer po imenu Rokanon izvestio je o neem to izgleda kao na
uiva telepatska tehnika koja se koristi kod jedne mutirane hominidne rase; video
sam samo sinopsis u HILF biltenu, ali...", i on nastavi da obja njava. Ostali su v
e shvatili da mogu da razgovaraju dok traju Manonova duga izlaganja; njemu to kao
da nije smetalo, niti mu je promicalo mnogo od onoga to su oni govorili.
"A za to nas on mrzi?" upita Eskvana.
"Niko te ne mrzi, Andere, du o", ree Olero, namazav i Eskvanin nokat na palcu
leve ake fluorescentnim ru iastim prelivom. In enjera obli rumenilo i on se nelagodno
osmehnu. Olero je bila ena tananog izgleda, isto azijskog porekla, s iznenaujuim gl
asom, promuklim, dubokim i blagim, poput kakve mlade abe-bukaice. "Ako mu ve smeta
na e neprijateljstvo, za to ga onda samo poveava stalnim napadima i uvredama? Ne mogu
rei da imam ba visoko mi ljenje o trerepiji doktora Hamergelda, stvarno, Manone; ko
zna, mo da je bio bolji kao autista..."
Ona zastade. U glavnu kabinu u ao je Osden.
Izgledao je kao odran. Ko a mu je bila neprirodno bela i tanka, tako da se
kroz nju prozirala mre a krvotoka, slina kakvoj izbledeloj putnoj karti sa crvenim
i plavim oznakama. Adamova jabuica, mi ii koji su mu okru ivali usta, kosti i ligamen
ti zglobova i aka - sve je to bilo nekako istaknuto, kao da je trebalo da poslu i k
ao primer za as anatomije. Kosa mu je bila boje blede re, slina davno usirenoj krvi
. Imao je obrve i trepavice, ali ono to je bilo uoljivo bile su kosti iznad onih du
plji, kapci pro arani kapilarima i bezbojne oi. Nisu to bile crvene oi, jer on nije,
zapravo, bio albino, ali ni plave, niti sive; boje su i ilile iz Osdenovih oiju, os
taviv i za sobom hladnu, vodoliku bistrinu, beskrajno prodornu. Nikada nikoga nije
gledao u oi. Lice mu je bilo li eno izraza, slino kakvom anatomskom crte u, ili vo tano
j maski.
"Sla em se", ree on visokim, hrapavim tenorom, "da je ak i autistika povuenost
bolja od smoga jevtinih, drugorazrednih oseanja kojima me vi okru ujete. to si sad
tako pun mr nje, Porloe? Ne mo e da me podnese , a? Idi onda i malo upra njavaj samoerotik
u, kao to si to noas inio, jer ti to pobolj ava vibracije. Ko mi je, do vraga, pomeri
o trake ovde? Ne dirajte moje stvari, niko od vas. Ne dozvoljavam to."
"Osdene", ree Asnanifoil svojim krupnim, sporim glasom, "za to si takav nit
kov?"
Ander Eskvana se uuri i stavi ruke pred lice. Prepirke su ga pla ile. Olero p
odi e pogled, praznog ali ljubopitljivog izraza lica, kako dolikuje venom posmatrau.
"A za to da ne budem?" upita Osden. Nije gledao Asnanifoila i dr ao se to je
dalje mogao od ostalih u punoj kabini. "Ni u jednom od vas ne postoji razlog koj
i bi me nagnao da promenim dr anje."
Harfeks, uzdr an i strpljiv ovek, ree: "Razlog je to to emo provesti nekoliko
godina zajedno. ivot e nam svima biti podno ljiv ako..."
"Zar vam nije jasno da ja ne dajem ni pet para za sve vas?" upita Osden,
a zatim uze mikrotrake i izie. Eskvana iznenada ode na poinak. Asnanifoil stade d
a prstima crta strujnice po vazduhu, mrmljajui Obredne proste brojeve. "Ne mo e se
nikako drugaije objasniti njegovo prisustvo na brodu osim kao plod urote zemaljsk
e vlasti. Odmah sam to prozreo. Ova misija osuena je na propast", pro aputa Harfeks
koordinatoru, osvrnuv i se preko ramena. Porlok je nespretno petljao po dugmetu n
a pantalonama; u oima su mu bile suze. "Kazao sam vam da su svi ludi, ali vi ste
mislili da preterujem."
No, za to je bilo razloga. lanovi ekipe za Krajnja istra ivanja oekivali su
da e im kolege biti inteligentne, valjano obuene, psihiki nestabilne i lino simpatine
. Morali su da rade zajedno u tesnim prostorijama i na neprijatnim mestima, tako
da je bilo osnovano nadati se da e paranoje, poti tenosti, manije, fobije i prinud
e drugih biti dovoljno blage da omogue dobre line odnose, bar tokom prete nog dela p
utovanja. Osden je mo da inteligentan, ali mu je upuenost u stvari povr na, a linost k
atastrofalna. Poslat je u misiju samo zbog svoje jedinstvene nadarenosti, moi emp

atije: tanije reeno, zbog bioempatike prijemivosti velikog raspona. Njegov dar nije
se odnosio samo na vrstu kojoj je pripadao; bio je u stanju da dokui oseanja u uvst
va svega to je kadro da osea. Mogao je da deli pohotu sa belim pacovom, bol sa zgn
jeenom buba vabom, fototropiju sa nonim leptirom. Vlasti su zakljuile da e na jednom s
tranom svetu biti korisno znati da li je bilo ta u blizini sposobno da osea, a ako
je to sluaj, kakva su mu onda oseanja prema lanovima misije. Osdenova titula bila
je nova. On je predstavljao Senzora ekipe.
" ta je oseanje, Osdene?" upita ga jednoga dana Haito Tomiko u glavnoj kabi
ni, poku av i da iznebuha uspostavi nekakav odnos s njim. " ta je tano to to registruje t
vojom empatikom senzitivno u?"
"Drek", uzvrati ovek svojim visokim, razdra enim glasom. "Psihike izluevine iv
otinjskog carstva. Ja gacam po va im ukropinama."
"Poku ala sam", ree ona, "da saznam neke injenice."
Smatrala je da joj je glas zadivljujue miran.
"Nisi ti tragala za injenicama. Poku ala si mene da se domogne . Uz ne to strah
a, malo radoznalosti i premnogo odvratnosti. Postupala si kao da prebira po crknu
tom psu da bi videla kako gami u crvii. Mo e li najzad jednom za svagda utuviti u glav
u da ja nikome ne dam da me se doepa, da elim da me ostavite na miru?" Ko a mu je bi
la i arana crvenim i ljubiastim kapilarima, a glas mu je postao povi en. "Idi i sama
se valjaj u svom kalu, ti, uta kuko!" razdra se on na njeno utanje.
"Smiri se", ree mu ona, i dalje pribrano, ali odmah ga je ostavila i povu
kla se u svoju kabinu. Razume se, bio je u pravu u pogledu njenih pobuda; pitanj
e joj je u dobroj meri bilo samo izgovor, puki napor da ga zainteresuje. Ali ta i
ma lo eg u tome? U trenutku kada je postavila pitanje najvi e je oseala blago nepover
enje prema njemu; uglavnom joj ga je bilo ao, tog jadnog, nadmenog, pakosnog nitk
ova, gospodina Besko ka, kako ga je Olero nazvala. ta oekuje sa takvim pona anjem? Lju
bav?
"Mislim da ne mo e da podnese da ga iko sa aljeva", ree Olero, opru ena na donj
oj le aljki, gladei bradavice.
"Pa onda ne mo e da uspostavi nikakav ljudski odnos. Sve to je uinio doktor
Hamergeld bilo da mu preokrene autizam..."
"Jadni frot", ree Olero. "Tomiko, nee imati ni ta protiv ako Harfeks navrati
malo noas, je l' da?"
"Zar ne bi mogla da ode u njegovu kabinu? Dojadilo mi je ve da stalno sedi
m u glavnoj kabini sa tom vra jom olju tenom repom."
"Mrzi ga, zar ne? Mislim da on to osea. Ali spavala sam sa Harfeksom i pro l
e noi, a Asnanifoil bi mogao da postane ljubomoran, s obzirom na to da dele kabin
u. Ovde bi bilo zgodnije."
"Opslu i ih obojicu", uzvrati Tomiko grubo, zbog uvreenog oseanja ednosti. Nj
ena zemaljska subkultura, ona iz istone Azije, bila je puritanska; dr ala je do nep
oronosti.
"Volim jednog na no", uzvrati Olero bezazleno vedro. Belden, planeta-vrt,
nikada nije otkrio neporonost, kao ni toak za muenje.
"Poku aj onda sa Osdenom", ree Tomiko. Njena lina nestabilnost retko je bila
tako bolna kao sada: duboko nepoverenje u samu sebe, koje se ispoljavalo u vidu
destruktivizma. Javila se dobrovoljno za ovaj posao zato to, po svoj prilici, ni
je bilo nikakve vajde od njega.
Mala Beldenka podi e pogled, dr ei etkicu u ruci, dok su joj oi bile irom otvore
ne. "Tomiko, pokvareno je to to si kazala."
"Za to?"
"Bilo bi to nisko! Osden me ne privlai!"
"Mislila sam da ti to nije va no", uzvrati Tomiko ravnodu no, premda je znal
a da nije tako. Ona pokupi neke papire i izie iz kabine, primetiv i uz put: "Nadam
se da ete ti i Harfeks, odnosno ko ve bude, biti gotovi do poslednjeg zvona; umorn
a sam."
Olero briznu u pla; suze su joj se slivale na male, pozlaene bradavice. La
ko je plakala. Nasuprot njoj, Tomiko nije zaplakala od kada joj je bilo deset go
dina.
Nije to bio srean brod; ali stvari su krenule nabolje kada su Asnanifoil
i njegovi raunari u li u trag Svetu 4470. Bio je to tamnozeleni dragulj, slian istin

i na dnu gravitacionog zdenca. Dok su posmatrali kako adni disk raste, oseanje zaj
edni tva bujalo je meu njima. Osdenova sebinost, njegova sraunata grubost, sada je sl
u ila da zbli i ostale. "Mo da je", ree Manon, "on upuen u misiju kao gron. Zemljani to
nazivaju rtveni jarac." Niko ovome nije protivslovio, toliko su naprasno postali
ljubazni i uviavni jedni prema drugima.
U li su na orbitu. Nije bilo svetlosti na nonoj strani, na kontinentima nis
u postojale linije i vori ta nastala radom ivotinja kadrih da grade.
"Nema ljudi", promrmlja Harfeks.
"Razume se da ih nema", odbrusi Osden, koji je imao svoj zaseban video-e
kran; glava mu se nalazila u politenskoj vrei. Tvrdio je da plastika prigu uje empa
tiku buku koju prima od drugih. "Nalazimo se dva svetlosna veka iza granice Hains
kog irenja, a preko nje nema ljudi. Nigde. Ne mislite valjda da bi Postanje poinil
o istu groznu gre ku dva puta?"
Niko nije obraao mnogo pa nje na njega; svi su oarano promatrali adno prostra
nstvo pod sobom, gde je bilo ivota, ali ne ljudskog. Predstavljali su otpadnike l
judskog roda, a ono to su videli dole nije bila pusto , ve spokoj. ak ni Osden nije p
osmatrao sasvim bezizra ajno kao obino; bio je namrgoen.
Spu tanje u plamenu na more; izvianje iz vazduha; prizemljenje. Ravnica pre
krivena neim to je liilo na travu, gusto, zeleno; povijene stabljike okru ivale su br
od, tarui se o isturene video-kamere i zapra ujui soiva finim polenom.
"Izgleda kao ista fitosfera", ree Harfeks. "Osdene, registruje li bilo ta to
osea?"
Svi se okrenu e prema Senzoru. On je napustio ekran i upravo sipao aj u olju
. Nije odgovorio. Retko je odgovarao na pitanja koja su mu reima upuena.
Hitinska krutost vojne discipline bila je sasvim neprimerena u ovoj ekip
i ludih naunika; lanac njihovih komandi stajao je negde izmeu parlamentarne proced
ure i potpuno labavog hijerarhijskog ustrojstva, to bi sigurno sasvim sludilo jed
nog oficira u redovnoj slu bi. Prema uputstvenoj odredbi vlasti, meutim, titula Koo
rdinatora dodeljena je doktorki Haito Tomiko i ona je sada prvi put istupila u t
om svojstvu. "Gospodine Senzore Osdene", kazala je, "molim vas, odgovorite gospo
dinu Harfeksu."
"Kako mogu da 'registrujem' ne to spolja", uzvrati Osden, ne okrenuv i se, "
kada se oseanja devetoro neurotinih hominida motaju oko mene kao crvi u konzervi?
Kada budem imao ne to da vam ka em, rei u vam. Svestan sam svoje odgovornosti kao Senz
ora. Ukoliko biste, meutim, odluili da mi ponovo izdate neko nareenje, Koordinatore
Haito, smatrau da sam osloboen svake daljnje odgovornosti."
"Vrlo dobro, gospodine Senzore. Dr im da vi e nee biti potrebna nikakva nareen
ja." Tomikin ablji glas bio je pribran, ali Osden kao da se malo trgao, stojei okr
enut leima prema njoj, kao da ga je silina njene potisnute mr nje fiziki gurnula.
Biologova slutnja pokazala se tana. Kada su preduzeli ispitivanja, ustano
vili su da nema nikakvih ivotinja, ak ni na nivou mikrosveta. Ovde niko nikoga nij
e jeo. Svi oblici ivota bili su fotosintetiki ili saprofitni, to znai da su iveli na
raun svetlosti ili mrtvih, a ne ivih. Biljke: beskrajne biljke, od kojih nijedna n
ije bila poznata posetiocima iz doma ovekovog. Beskrajni prelivi i senke zelenog,
ljubiastog, rumenog, smeeg, crvenog. Beskrajne ti ine. Jedino se vetar kretao, nji ui
li e i listove paparati, topli, umorei vetar, ispunjen sporama i polenom, koji je raz
nosio slatkastu, bledozelenu pra inu po prerijama velikih, tuinskih trava, vresi tima
bez vresa, bescvetnim umama gde nijedna noga nikada nije kroila, niti je neko oko
zavirilo. Topli, tu ni svet, tu ni i vedri. etajui se poput izletnika sunanim ravnicam
a prekrivenim neim nalik na papratnjae, istra ivai su tiho razgovarali. Znali su da n
jihovi glasovi remete ti inu staru hiljadu miliona godina, ti inu vetra i li a, li a i vet
ra, koji duva, pa stane, a onda ponovo pone da duva. Tiho su razgovarali; ali bud
ui ljudi, razgovarali su.
"Siroti, stari Osden", ree D eni ong, biolog i tehniar, pilotirajui helimlaznj
akom prema kvadrantu severnog pola. "Sva ona haj-faj oprema u njegovoj glavi, a
ni ta ne prima. Grozno."
"Kazao mi je da mrzi biljke", ree Olero, zakikotav i se.
"A ovek bi pomislio da e ih voleti, po to ga ne gnjave kao mi."
"Ne mogu da ka em ni da ja preterano ljubim ove biljke", ree Porlok, posmat
rajui rumena talasanja uma severnog pola pod njima. "Ispada na isto. Ovde nema uma

. Nema promena. Sam ovek ovde ubrzo bi po andrcao."

"Ali sve buja od ivota", ree D eni ong. "A im je ivo, Osden ga mrzi."
"Nije on, u stvari, tako rav", ree Olero, velikodu no. Porlok je pogleda pos
trance i upita: "Jesi li spavala s njim, Olero?"
Olero briznu u pla i uzviknu: "Ba ste skaredni vi Zemljani!"
"Ne, nije", ree D eni ong spremna na odbranu. "Jesi li ti, Porloe?"
Hemiar se nelagodno nasmeja: ha, ha, ha. Mrlje pljuvake pojavi e mu se na brii
ma.
"Osden ne podnosi da ga dodiruju", ree Olero drhtavo. "Jednom sam se sluaj
no oe ala o njega, a on me je odgurnuo kao da sam ne to... ku no. Za njega smo svi samo
stvari."
"Zao je", ree Porlok napetim glasom, koji je zaudio dve ene. "Na kraju e upr
opastiti celu ekipu, doi e je glave njegove sabota e. Upamtite moje rei. On i nije ka
dar da ivi sa drugim ljudima!"
Spustili su se na severnom polu. Ponono sunce tinjalo je nad niskim bre ulj
cima. Kratka, suva, zelenkasto-ru iasta trava, slina ugojki, pru ala se u svim pravcim
a, koji su svi vodili prema jugu. Obrvani neverovatnom ti inom, troje Istra ivaa post
avi e ureaje i dado e se na posao, tri virusa koja se siu no izvijaju na ko i nepominog d
.
Niko nije zvao Osdena da poe na ovakve izlete kao pilot, fotograf ili zap
isniar, a on se nikada dobrovoljno nije javljao, tako da je retko napu tao bivak gl
avne baze. Vr io je obradu Harfeksovih botanikih teksonamikih podataka na brodskim r
aunarima i pomagao je Eskvani, iji se posao ovde poglavito sastojao u opravljanju
i odr avanju. Eskvana je poeo prilino dugo da spava, po dvadeset pet ili vi e asova od
trideset dvoasovnog dana, napustiv i usred posla opravljanje kakvog radija ili prov
eravanje upravljakih kola nekog helimlaznjaka. Koordinator je ostala u bazi jedno
ga dana radi nadgledanja. Nikoga vi e nije bilo izuzev Posvet To, koja je bila pod
lo na epileptikim napadima; Manon ju je ukljuio danas u terapijsko kolo u stanju pre
ventivne katatonije. Tomiko je podnosila izve taje u skladi ne memorije, dr ei na oku O
sdena i Eskvanu. Protekla su dva asa.
"Treba upotrebiti mikroelemenat 860 za taj spoj", ree Eskvana svojim meki
m, oklevajuim glasom.
"Oigledno!"
"Izvini. Video sam da si stavio 840..."
"Zameniu ga kada izvadim 860. Kada ne to ne budem umeo, in enjeru, pitau te za
savet."
Minut kasnije, Tomiko se osvrnu unaokolo. Glave spu tene na sto i sa palce
m u ustima, Eskvana je spavao kao top.
"Osdene."
Belo lice nije se okrenulo; nije ni ta kazao, ali je nestrpljivo stavio do
znanja da slu a.
"Ne mo ete biti nesvesni Eskvanine osetljivosti."
"Ne odgovaram za njegove psihopatske reakcije."
"Ali odgovorni ste za svoje. Eskvana nam je bitan za posao ovde, a vi ni
ste. Ako ne budete kadri da zauzdate svoje neprijateljsko dr anje, moraete potpuno
da se okanete ovog oveka."
Osden odlo i alatke i podi e se. "Sa zadovoljstvom!" ree svojim osvetoljubivi
m, reskim glasom. "Ti ni sluajno ne mo e da zamisli kako je to pre ivljavati Eskvanine
iracionalne u ase. Deliti njegov grozan kukaviluk, ustuknuti sa njim pred svim i sv
aim!"
"Poku avate li to da opravdate grubost prema njemu? Mislila sam da imate v
i e samopo tovanja." Tomiko oseti kako sva drhti od srd be. "Ako vas empatika mo odista
nagoni da delite Anderov jad, za to on nikada ne izazove trunku sa aljenja u vama?"
"Sa aljenje", ree Osden. "Sa aljenje. ta ti zna o sa aljenju?"
Ona se zagleda u njega, ali on joj ni ovoga puta ne uzvrati pogled.
"Hoe li da ti pretoim u rei ono to sada osea prema meni?" upita on. "U stanju
am da to uinim znatno tanije nego ti. Podjednako sam dobro uve ban da primam ovakve
rekcije, kao i da ih podvrgavam analizi. A sada ih odista primam."
"Ali kako mo ete oekivati da u prema vama biti blagonaklona kada se ovako po
na ate?"

"Kakve veze ima to kako se ja pona am, ti glupa krmao? Misli li da to menja
ne to na stvari? Misli li da proseno ljudsko bie predstavlja bezdani zdenac ljubavi i
blagonaklonosti? Mogao sam da biram da li da me mrze ili preziru. Po to nisam ni e
na ni kukavica, elim da me mrze."
"Koje ta. Samosa aljenje. Svaki ovek ima..."
"Ali ja nisam ovek", ree Osden. "S jedne strane ste svi vi, a sa druge sam
ja. Ja sam."
Zgranuta ovim bezdanim solipsizmom, ona nekoliko trenutaka ostade bez rei
; konano, kada mu se ponovo obratila, bilo je to bez srd be ili sa aljenja, naprosto
kliniki: "Tako se mo ete uni titi, Osdene."
"To za tebe, va i, Haito", odbrusi on. "Ja nisam podlo an poti tenosti; kod me
ne nema sepukua. ta eli da radim ovde?"
"Idite. Po tedite i sebe i nas. Uzmite vazduhoplov i sabirnik podataka i p
oite da brojite biljne vrste. U umu; Harfeks jo nije ni naeo umu. Odaberite jedno umsk
o podruje od sto kvadratnih metara, ma gde u granicama radio-dometa. Ali izvan do
meta empatije. Javljajte se svakoga dana u 8 i 24 asa."
Osden je oti ao i ni ta se nije ulo od njega pet dana izuzev lakonskih signal
a koje je slao dva puta dnevno, u znak da je sa njim sve u redu. Raspolo enje u bi
vaku glavne baze promenilo se kao da je na bini novi prizor. Eskvana je ostajao
budan i po osamnaest asova. Posvet To prona la je negde svoj zvezdani leut i na nje
mu izvodila sama nebeska saglasja ( to je Osdena ranije dovodilo u stanje mahnitos
ti). Manon, Harfeks, D eni ong i Tomiko - svi su prestali da uzimaju lekove za smir
enje. Porlok je ne to izdestilisao u laboratoriji i to sam ispio. Posle je bio mam
uran. Asnanifoil i Posvet To odr ali su jednu celononu brojanu epifaniju, tu mistinu
orgiju vi ih matematiara koja predstavlja glavno zadovoljstvo religijske cetijanske
du e. Olero je spavala sa svima, posao je dobro napredovao.
'Tvrdi' naunik dojuri kao bez du e u glavnu bazu, probijajui se kroz visoke,
mesnate stabljike neobinih trava. "Ne to... u umi...." Oi su mu bile iskolaene, borio
se za dah, brii i prsti su mu drhtali. "Ne to veliko. Kretalo se, iza mene. Postavl
jao sam oznaku visine, pognut. Banulo je na mene. Kao da se spustilo sa drvea. Iz
a mene." Zurio je u ostale neprozirnim oima, punim u asa ili iscrpljenosti.
"Sedi, Porloe. Smiri se. Polako sad, ujmo sve iz poetka. Ne to si video...."
"Nejasno. Samo kretnju. Svrhovitu. Jedan... ne znam ta je to moglo biti.
Ne to to se samo kretalo. U drveu, arborima, kako ih ve zovete. Na rubu ume."
Na Harfeksovom licu pojavi se namrgoen izraz. "Nema ovde niega to bi moglo
da te napadne, Porloe. Ne postoje ak ni mikrozoe. Ne mo e da bude ni govora o nekoj
velikoj ivotinji."
"Da nisi mo da video kako je neki epifit iznenada pao, kako se oslobodila
neka lijana iza tebe?"
"Ne", ree Porlok. "Spustilo se odozgo na mene, kroz grane, brzo. Kada sam
se okrenuo, hitro se povuklo nagore. Proizvelo je izvestan zvuk slian lomljavi.
Kao da je bila neka ivotinja, sam e ga Bog znati ta! Bilo je veliko... u najmanju r
uku kao ovek. Mo da crvenkaste boje. Nisam siguran, nisam mogao da vidim."
"Bio je to Osden", ree D eni ong. "Izigravao je Tarzana." Ona se nervozno za
kikota, a Tomiko prigu i divlji, nehajni smeh. Ali Harfeks se nije smejao.
"ovek se osea nelagodno pod ovim arborima", ree on utivim, prigu enim glasom.
"Zapazio sam to. Mo da sam ba zbog toga odustao od daljeg rada u umama. Postoji izve
sno hipnotiko dejstvo u bojama i rasporedu stabljika i grana, naroito u onim zavoj
itog ustrojstva; a bacai spora rastu tako pravilno razme teni da se to ini neprirodn
o. Subjektivno govorei, meni to ne izgleda odve prijatno. Pitam se, da li bi mo da j
edno jae dejstvo ovoga tipa moglo da izazove halucinacije...?"
Porlok odmahnu glavom, a onda ovla i usne. "Bilo je tamo", ree on. "Ne to. Kr
etalo se svrhovito. Poku alo je da me napadne otpozadi."
Kada se Osden javio, taan kao i uvek, u dvadeset etiri asa te noi, Harfeks g
a izvesti o Porlokovom do ivaljaju. "Jeste li nai li na bilo ta, gospodine Osden, to b
i moglo da ide u prilog utisku gospodina Porloka o nekom pokretnom obliku ivota,
kadrom da osea, u umi?"
Ssss, uzvrati radio sadronino. "Nisam. Sranje", ree Osdenov neprijatni gla
s.
"Proveli ste u umi vi e vremena nego bilo ko od nas", ree Harfeks podjednako

ljubazno kao i pre. "Sla ete li se sa mojim utiskom da umska sredina vr i prilino uzn
emirujua, a mo da i halucinogena dejstva na opa anje?"
Sss. "Slo iu se da je Porlokove moi opa anja lako izbaciti iz koloseka. Ako ga
dr ite u njegovoj laboratoriji, pravie vam manje tete. Ima li jo ne to?"
"Nema za sada", ree Harfeks, a Osden prekide vezu.
Niko nije mogao da poveruje u Porlokovu priu, ali niko nije mogao ni da j
e prenebregne. On je bio uveren da je ne to, ne to veliko, poku alo da ga iznebuha nap
adne. Te ko je bilo to porei, budui da su se nalazili na tuinskom svetu, tako da su s
vi prilikom ulaska u umu oseali izvesnu zebnju i postajali ispunjeni zlim slutnjam
a kada bi se obreli pod 'drveem'. ("Sasvim se mogu nazvati 'drvee'", kazao je Harf
eks. "Jer ovo rastinje je upravo to, premda je u isti mah i sasvim razliito.") Sl
o ili su se da su se oseali nelagodno, ili da su imali utisak da ih ne to otpozadi po
smatra.
"Moraemo da isteramo stvar na istinu", ree Porlok i zatra i da bude upuen u umu
kao privremeni pomonik biologa, slino Osdenu, da istra uje i osmatra. Olero i D eni on
g su se dobrovoljno javile, pod uslovom da pou kao par. Harfeks ih je sve poslao
u umu blizu mesta gde su podigli bivak, prostran predeo koji je prekrivao etiri pe
tine kontinenata D. Uskratio im je lako oru je. Zadr ali su se u granicama polukruga
prenika pedeset milja, gde se trenutno nalazio i Osden. Javljali su se dva puta
dnevno tokom tri dana. Porlok je izvestio da mu se uinilo da je u magnovenju spaz
io kako se neko veliko, poluuspravljeno oblije kree kroz drvee sa druge strane reke
; Olero je bila sigurna da je ula kako se ne to kree blizu atora tokom druge noi.
"Nema ivotinja na ovoj planeti", bio je uporan Harfeks.
A onda se Osden nije javio narednog jutra.
Tomiko je ekala ne to manje od jednog asa, a zatim je odletela sa Harfeksom
do mesta odakle se Osden javio prethodne noi. Ali dok je helimlaznjak lebdeo izna
d mora rumenog li a, bezgraninog, neprozirnog, najednom ju je obuzeo panini oaj. "Kako
da ga ovde pronaemo?"
"Izvestio je da se spustio na obalu reke. Potra imo vazduhoplov; sigurno j
e podigao bivak u blizini letelice, tako da nije mogao daleko da odmakne. Prebro
javanje vrsta prilino je spor posao. Evo reke."
"A eno i letelice", ree Tomiko, spaziv i jarki, neprimereni odblesak usred
boja i preliva biljaka. "Hajdemo tamo."
Podesila je helimlaznjak da lebdi u mestu i izbacila lestve. Spustili su
se oboje. More ivota zaklopilo im se nad glavama.
Kada je nogama dodirnula tle ume, ona otkai poklopac futrole revolvera; a
onda, baciv i pogled prema Harfeksu koji je bio nenaoru an, odlui da za sada ne dira
oru je. Ali ruka joj je stalno i la prema njemu. Vi e nije bilo nikakvog zvuka im su se
odmakli nekoliko metara od spore, smee reke, a svetlost je izgledala prigu ena. Ve
lika stabla stajala su prilino razmaknuta, na gotovo pravilnim rastojanjima, bezm
alo istovetna; kora im je bila meka, ponekad glatka, a ponekad sunerasta, siva, z
elenkasto-smea ili smea, obavijena puzavicama nalik na u ad i ovenana epifitama; na s
ve strane su se pru ale krute, zapletene pregr ti velikog, tamnog li a, tacnastog oblik
a, koje je obrazovalo svojevrstan krovni sloj debeo izmeu dvadeset i trideset met
ara. Tle pod nogama bilo je gipko poput madraca, svaki pedalj prepleten korenjem
i posut sitnim rastinjem mesnatog li a.
"Evo atora", ree Tomiko, zapla ena zvukom svog glasa u tom ogromnom zajedni tv
u bezglasja. U atoru su se nalazili Osdenova vrea za spavanje, nekoliko knjiga, ku
tija sa sledovanjima. Trebalo bi da viemo, da ga dozivamo, pomisli ona, ali to ni
je ak ni pomenula; ni Harfeks to nije uinio. Stali su da kru e oko atora, pa ljivo dr ei
edno drugo na vidiku kroz gusta prisustva, gustu polutamu. Saplela se o Osdenovo
telo, na nepunih trideset metara od atora; u tom pravcu ju je privukao beliasti o
dblesak ispu tene bele nice. Le ao je licem okrenut prema tlu izmeu dva stabla s ogromn
im korenjem. Glava i ake bile su mu prekrivene krvlju, koja je delimino bila zgru an
a, a delom jo sve e crvena.
Harfeks se u asu stvori kraj nje: njegov bledi, hainski ten izgledao je s
asvim zelen u polutami. "Mrtav?"
"Nije. Udaren je. Tresnut. Otpozadi." Tomiko opipa prstima po krvavoj lo
banji, slepoonicama, potiljku. "Neko oru je ili alatka... mislim da nema preloma."
Kada je okrenula Osdenovo telo, kako bi mogli da ga podignu, on otvori oi

. Ona ga je dr ala, nagnuv i se tik nad njegovo lice. Blede usne mu se zgri e. Nju naje
dnom pro e samrtni strah i ona sna no kriknu dva ili tri puta i poku a da se da u trk,
sapliui se i spotiui u stra noj polutami. Harfeks je uhvati, a na njegov dodir i na z
vuk njegovog glasa panika u njoj popusti. " ta je bilo? ta je bilo?" ponavljao je o
n pitanje.
"Ne znam", projeca ona. estoki otkucaji srca i dalje su je potresali i on
a nije mogla jasno da vidi. "Strah... ovaj... obuzela me je panika. Kada sam mu
videla oi."
"Oboje smo nervozni. Ne shvatam ovo..."
"Dobro mi je sada. Poimo. Moramo se pobrinuti za njega."
Delajui nerazumno urno, odvukli su Osdena do obale reke i podigli ga u let
elicu pomou u eta koje su mu vezali ispod mi ica; njihao se poput vree, malo se izvija
jui povrh glutinoznog, tamnog mora li a. Uvukli su ga u helimlaznjak i odmah odletel
i. Samo minut kasnije stigli su do otvorene prerije. Tomiko se sva unela u navod
ni signal. Duboko je udahnula, a zatim joj se oi susreto e sa Harfeksovim.
"Toliko sam se u asnula da sam se gotovo onesvestila. Nikada mi se to nije
dogodilo."
"I ja sam se... nerazumno prestra io", ree Hainac; odista je izgledao ostar
eo i potresen. "Ne toliko kao vi. Ali podjednako nerazumno."
"To se dogodilo kad sam bila u dodiru sa njim, dr ei ga. Izgledalo je za tr
enutak kao da je svestan."
"Empatija?... Nadam se da e nam moi rei ta ga je napalo."
Slian kakvoj skrhanoj manekenskoj lutki prekrivenoj krvlju i blatom, Osde
n se nalazio u polule eem stavu, onako kako su ga sruili na stra nja sedi ta, obuzeti ma
hnitom eljom da to pre napuste umu.
U bazu su doneli paniku. Uzaludna grubost ovog napada bila je zloslutna
i zbunjujua. S obzirom na to da je Harfeks trvrdoglavo odricao svaku mogunost post
ojanja ivotinjskog ivota, poele su da se javljaju pomisli o biljkama kadrim da oseaj
u, o udovi noj vegetaciji, psihikim projekcijama. Prikrivena fobija D eni ong ponovo je
uzela maha i ona nije bila u stanju da pria ni o emu drugom izuzev o Mranim egoima
koji su pratili ljude, stalno im se motajui iza lea. Ona, Olero i Porlok bili su
pozvani natrag u bazu, a niko vi e nije bio sklon da krene u divljinu.
Osden je izgubio prilino krvi tokom tri ili etiri sata koliko je le ao sam,
a udarac i te ke kontuzije doveli su ga u stanje oka i polukome. Kada je izi ao iz to
g stanja i kada ga je jo jedino morila slaba groznica, nekoliko puta je pozvao 'd
oktora' jadikovnim glasom: "Doktore Hamergeld..." Po to se sasvim povratio, dva du
ga dana kasnije, Tomiko je pozvala Harfeksa u svoje odeljenje.
"Osdene, mo ete li nam rei ta vas je napalo?"
Blede oi zacakli e se mimo Harfeksovog lica.
"Bili ste napadnuti", ree Tomiko blago. Nemirni pogled bio je omra eno pozn
at, ali ona je bila lekar, du nost joj je bila da ubla uje boli. "Mo da se toga jo ne s
eate. Ne to vas je napalo. Bili ste u umi..."
"Ah!" uzviknu on; oi mu se zacakli e, a crte lica iskrivi e. " uma... u umi..."
" ta je u umi?"
On poe da se bori za dah. Na licu mu se pojavi izraz ne to bistrije svesti.
Nekoliko trenutaka kasnije on ree: "Ne znam."
"Da li ste videli ta vas je napalo?" upita Harfeks.
"Ne znam."
"Sada se seate"
"Ne znam"
" ivoti svih nas mo da zavise od toga. Morate nam rei ta ste videli!"
"Ne znam", ree Osden, zajecav i od malaksalosti. Bio je preslab da bi sakri
o injenicu da krije odgovor, ali ga ipak nije otkrio. Nedaleko odatle, Porlok je
grickao brie boje bibera, nastojei da razabere ta se zbiva u odeljenju. Harfeks se n
a e nad Osdena i ree: "Ma, ka i nam..." Tomiko je morala fiziki da se ume a.
Harfeks je uspeo da se obuzda uz napor koji je bilo bolno videti. Bez rei
je oti ao u svoje odeljenje, gde je nesumnjivo uzeo dvostruku ili trostruku dozu
sredstava za umirenje. Ostali mu karci i ene, ra trkani po velikom, krhkom zdanju, ko
je se sastojalo iz dugake, glavne prostorije i deset odeljenja za spavanje, ni ta n
isu kazali, ali su im izrazi lica bili poti teni i nervozni. Kao i uvek ranije, Os

den ih je i sada dr ao u aci. Tomiko spusti pogled na njega, a plima mr nje zapee je u
grlu poput ui. Ovaj udovi ni egotizam koji se hranio oseanjima drugih, ta apsolutna s
ebinost, bili su gori ak i od najodvratnije izoblienosti tela. Kao roeno udovi te nije
trebalo da ivi. Nije trebalo da bude iv. Trebalo je da umre. Za to mu se glava nije
sasvim rascopala?
Dok je tako le ao, opru en i beo, sa bespomonim rukama uz bokove, bezbojne oi
bile su mu irom otvorene, a iz njihovih uglova tekle su suze. Najednom se tr e. "Ne
moj", ree slaba nim, hrapavim glasom, poku av i da podigne ruke kako bi za titio glavu. "
Nemoj!"
Ona sede na stolicu na sklapanje pokraj poljskog kreveta i posle nekolik
o trenutaka spusti ake na njegove. On poku a da ih izvue, ali mu je za to nedostajal
o snage.
Meu njima zavlada dugotrajna ti ina.
"Osdene", promrmlja ona najzad, " ao mi je. Veoma mi je ao. elim ti dobro. D
opusti mi da ti elim dobro, Osdene. Neu da ti naudim. Slu aj, sad shvatam. Bio je to
neko od nas. Tako je, zar ne? Ne, ni ta ne odgovaraj, reci mi samo ako gre im; ali
ne gre im... Razume se da ima ivotinja na ovoj planeti. Deset ivotinja. Svejedno mi
je ko je bio. To nije va no, zar ne. Maloas sam to mogla i ja da budem. Jasno mi je
. Nisam razumela kako je to, Osdene. Nema pojma koliko nam je te ko da shvatimo...
Ali slu aj. Ako bi bila ljubav, umesto mr nje i straha... Zar nikada nije ljubav?"
"Nije"
"Za to? Za to ne bi bila? Jesu li sva ljudska bia toliko slaba? To je u asno. A
li svejedno, svejedno, ne brini. Budi miran. Bar ovog asa nije mr nja, zar ne? Nakl
onost bar, bri nost, elja da ti bude dobro. Osea to, Osdene? Da li osea to?"
"Meu... ostalim stvarima", prozbori on, gotovo neujno.
"Buka iz moje podsvesti, pretpostavljam. I svih ostalih u prostoriji...
Slu aj, kada smo te na li tamo u umi, kada sam poku ala da te okrenem, zaas kao da si ma
lo do ao k svesti i ja sam osetila tvoj u as. U tom trenutku izbezumila sam se od st
raha. Jeli to to sam iskusila bio tvoj strah od mene?"
"Nije"
ake su joj i dalje poivale na njegovim, a on je sada bio prilino opu ten, ton
ui prema snu, kao bolesnik koji je osloboen bolova. " uma", promrmlja on; jedva je m
ogla da ga razume. "Boji se."
Nije ga vi e zapitkivala, ali je ostavila aku na njegovoj i posmatrala ga k
ako tone u san. Znala je ta sama osea, pa, dakle, i ta on mora da osea. Bila je sasv
im uverena u to: postoji samo jedno oseanje, jedno stanje bia, koje je kadro da se
tako potpuno preokrene, da se polarizuje, u jednom trenu. Na Velikom Hainskom d
oista postoji samo jedna re, onta, za ljubav i mr nju. Ona, razume se, nije bila za
ljubljena u Osdena, stvar uop te nije bila u tome. Ono to je oseala prema njemu bila
je onta, polarizovana mr nja. Dr ala ga je za ruku i struja je tekla izmeu njih, sil
an elektricitet dodira, koga se oduvek u asavao. Dok je spavao, prsten mi ia oko usti
ju, slian kakvoj anatomskoj karti, popustio je i Tomiko ugleda na njegovom licu o
no to niko od njih jo nije video, sasvim slaba an, dodu e, ali ipak osmeh. Osmeh zgasn
u. On nastavi da spava.
Bio je vrstog kova; narednog dana se pridigao i bio gladan. Harfeks je ele
o da ga ispita, ali Tomiko ga je odvratila. Obesila je list politena preko vrata
Osdenovog odelenja, kako je on sam esto inio. "Da li ti to odista blokira empatiki
prijem?" upitala ga je ona, a on je uzvratio suvim, opreznim tonom, koji su sad
a koristili u meusobnom ophoenju: "Ne."
" ta je onda? Upozorenje?"
"Delimino. Pre talisman. Doktor Hamergeld je smatro da dejstvuje... Mo da j
e odista tako, malice."
Bila je ljubav, jednom. Prestra eno dete, koje se gu ilo u plimskim naletima
i udarima ogromnih oseanja odraslih, dete koje se davilo i koje je spasao jedan o
vek. ovek ga je nauio da di e, da ivi. ovek koji mu je dao sve, svu za titu i ljubav. Ot
ac /majka/ bog: sve. "Jeli jo iv?" pitala ga je Tomiko, mislei o Osdenovoj neverova
tnoj usamljenosti i neobinoj okrutnosti velikih doktora. Bila je zapanjena kada j
e zaula njegov usiljen, pritvoran smeh. "Umro je pre najmanje dva i po stolea", ka
zao je Osten. "Zar zaboravlja gde smo, Koordinatore? Svi smo ostavili iza sebe sv
oje male porodice..."

Sa druge strane politenske zavese osmoro drugih ljudskih bia na Svetu 447
0 besciljno se kretalo. Glasovi su im bili prigu eni i napeti. Eskvana je spavao;
Posvet To nalazila se na terapiji; D eni ong je poku avala da tako montira svetiljke
u svom odeljenju da ne bacaju nikakvu senku.
"Svi su zapla eni", ree Tomiko, zapla ena. "Svi imaju neku zamisao o tome ta t
e je napalo. Nekakav majmun-krompir, d inovski zubati spana, ta ti ga ja znam... ak i
Harfeks. Mo da si u pravu da ih ne treba nagoniti da uvide. To bi samo pogor alo st
vari, izgubili bi poverenje jedni u druge. Ali za to smo svi tako labilni, nesposo
bni da se suoimo sa injenicama, za to se tako lako raspadamo kao celina? Jesmo li od
ista svi si li s uma?"
"Uskoro emo jo vi e biti."
"Za to?"
"Postoji ne to." On zatvori usta, a mi ii usana mu se ukruti e.
"Ne to se osea?"
"Nekakvo oseanje."
"U umi?"
On klimnu.
"Pa ta je to, onda...?"
"Strah." Ponovo je poeo da izgleda napeto i nemirno se kretao. "Kada sam
pao, tamo, zna , nisam odmah izgubio svest. Ili mi se vraala. Ne znam. Pre e biti da
sam bio paralisan."
"Bio si."
"Nalazio sam se na tlu. Nisam mogao da ustanem. Lice mi je bilo u prljav t
ini, u onoj mekanoj plesni od li a. Bila mi je u nozdrvama i oima. Nisam mogao da se
pokreem. Nisam mogao da vidim. Kao da sam bio u zemlji. Zaronjen u nju, deo nje.
Znao sam da sam izmeu dva drveta, iako ih uop te nisam video. ini mi se da sam moga
o da osetim korenje. Ispod mene, u zemlji, dole pod zemljom. Ruke su mi bile krv
ave, mogao sam to da osetim, a krv je prljav tinu oko mog lica uinila lepljivom. Os
etio sam strah. Rastao je. Kao da su konano saznali da sam tamo, da le im na njima,
pod njima, meu njima, stvar koje su se bojali, ali i sama deo njihovog straha. N
ikako nisam mogao prestati da im vraam natrag strah, a on je rastao, dok ja, meuti
m, nisam mogao da se pomerim, nisam bio u stanju da se udaljim. Onesvestio bih s
e, mislim, ali onda me je strah ponovo osve ivao, a i dalje nisam mogao da se pokre
nem. Ba kao ni oni."
Tomiko oseti hladno kostre enje kose, pripravljanje aparata u asa. "Oni: ko
su oni, Osdene?"
"Oni, to... ne znam. Strah."
"O emu on to pria?" upita Harfeks, po to ga je Tomiko izvestila o ovom razgo
voru. Jo nije htela da pusti Harfeksa da ispita Osdena, oseajui da ga mora za tititi
od bure Hainevih monih, prekomerno prigu enih oseanja. Na alost, ovo je raspirilo prit
uljen plamen paranoidne zebnje koji je goreo u sirotom Harfeksu i on je pomislio
da su se ona i Osden urotili i da skrivaju neku veoma va nu i opasnu injenicu od o
stalih lanova ekipe.
"To je kao kada bi slep ovek poku ao da opi e slona. Osden ni ta vi e od nas nije
video ili uo to... oseanje."
"Ali iskusio ga je, draga moja Haito", uzvrati Harfeks, jedva obuzdavajui
plimu besa. "Ne empatiki, ve na vlastitoj lobanji. Do lo je, tresnulo ga, mlatnulo
nekim tupim predmetom. Zar nije mogao da ga vidi ni krajikom oka?"
"A ta bi on to video, Harfekse?" upita Tomiko, ali Harfeks preu njen nagla
sak; ak je i on odbijao da se suoi sa tom moguno u. Strah ulivaju tuinci. Ubica je neko
spolja, stranac, a ne jedan od nas. Zlo nije u meni!
"Prvi udarac dobro ga je izbacio iz stroja", ree Tomiko pomalo umorno, "t
ako da ni ta nije video. Ali kada je do ao k sebi, sam u umi, osetio je silan strah.
Ne svoj vlastiti; bilo je to empatiko dejstvo. Siguran je u to. A taj strah sasvi
m izvesno nije poticao ni od koga od nas. Prema tome, proishodi da lokalni oblic
i ivota nisu sasvim li eni sposobnosti da oseaju."
Harfeks je smrknuto pogleda za trenutak. "Poku ava da me zapla i , Haito. Ne ra
zumem tvoje pobude." On ustade i uputi se ka svom laboratorijskom stolu, koraajui
polako i kruto, kao kakav osadesetogodi njak, a ne dvostruko mlai ovek.
Ona se osvrnu po ostalima. Poeo je da je obuzima oaj. Njena nova, krhka i

duboka meuzavisna veza sa Osdenom pru ala joj je, bila je toga potpuno svesna, izve
snu dodatnu snagu. Ali ako stvar nije mogao da izdr i ak ni Harfeks, ko bi od ostal
ih to bio u stanju? Porlok i Eskvana bili su neim zaokupljeni. Postojalo je ne to ud
no u vezi sa njihovim polo ajima. Neko vreme Koordinator nije uspela da razabere ta
je to, a onda je shvatila da svi sede licem okrenuti prema obli njoj umi. Igrajui ah
sa Asnanifoilom, Olero se pomerala na stolici oko stola, sve dok se nije na la go
tovo pokraj njega.
Oti la je do Manona, koji je secirao jedan splet pauastog, smeeg korenja, i
kazala mu da poku a da ustanovi ta stoji u zaleu ovakvog pona anja. On je smesta razab
rao u emu je stvar i uzvratio neubiajeno kratko: "Dr e neprijatelja na oku."
"Kakvog neprijatelja? ta ti osea , Manone?" Najednom joj se javila nada u nj
ega kao u psihologa, na ovom mranom terenu slutnji i empatija, gde biolozi ne mog
u da se snau.
"Oseam silnu zebnju zbog ove naroite prostorne usmerenosti. Ali ja nisam e
mpata. Prema tome, zebnja se mo e objasniti iz ugla jedne posebne stresne situacij
e, napada, naime, na jednog lana ekipe u umi, kao i jedne sveukupne stresne situac
ije, mog prisustva, naime, u potpuno stranoj sredini, za koju arhetipske konotac
ije rei ' uma' pru aju neumitnu metaforu."
Vi e sati kasnije Tomiko su probudili Osdenovi krici izazvani nonom morom;
Manon ga je primirivao, tako da je ona ponovo uronila u svoje vlastite besputne
snove koji su se ravali u tmini. Ujutro se Eskvana nije probudio. Ni ta nisu pomogl
e ni stimulativne droge. vrsto je prionuo uz san, klizei sve dalje i dalje unazad,
mrmljajui ne to blago s vremena na vreme, sve dok, potpuno regrediran, nije ostao
da le i skupan na boku, sa palcem pri usnama, nestao.
"Dva dana, dvoje manje. Deset malih Indijanaca, devet malih Indijanaca..
." Bio je to Porlok.
"A ti si sledei mali Indijanac", odbrusi mu D eni ong. "Idi i ispitaj vlasti
tu mokrau, Porloe!"
"Sve e nas oterati u ludilo", ree Porlok, ustav i i ma ui levom rukom. "Zar ne
oseate to? Blagi Bo e, zar ste svi vi gluvi i slepi? Zar ne oseate ta radi, sve te em
anacije? Potiu od njega, iz njegove sobe tamo, iz njegovog uma. Sve nas tera u lu
dilo tim strahom!"
"Na koga misli ?" upita Asnanifoil, nadnosei se strmoglavo i kosmato nad si
tnog Zemljanina.
"Moram li da ga imenujem. Osden, onda, Osden! Osden! ta mislite za to sam p
oku ao da ga ubijem? U samoodbrani! Da nas sve spasem! Zato to neete da uvidite ta na
m ini. Sabotirao je misiju tako to nas je navodio da se svaamo, a sada nas tera u l
udilo, projektujui strah na nas, tako da ne mo emo ni da spavamo ni da mislimo, slia
n nekom ogromnom radiju koji ne ispu ta nikakav zvuk, ali ipak emituje sve vreme,
onemoguujui vam da spavate i mislite. Haito i Harfeks su ve pod njegovom kontrolom,
ali ostali jo mogu da budu spaseni. Morao sam to da uinim!"
"Nisi se pokazao naroito ve t", ree Osden, stojei polunag, sav u zavojima, na
vratima svog odeljenja. "Sam sam sebe mogao jae da udarim. Do vraga, nisam ja ta
j zbog koga si obnevideo od straha, Porlae, ve ne to tamo, napolju, u umi!" Porlok pr
eduze bezuspe an poku aj da nasrne na Osdena, ali ga Asnanifoil zadr a i nastavi da ga
dr i dok mu je Manon davao injekciju sedativa. Kada ga je pustio, ovaj se na sav
glas drao o d inovskim radijima. Ali minut kasnije sedativ je poeo da deluje i on s
e pridru io bla enoj ti ini Eskvane.
"U redu", ree Harfeks. "A sad e nam rei, Osdene, ta zna i sve to zna ."
Osden ree: "Ne znam ni ta."
Izgledao je slomljen i slab. Tomiko ga smesti da sedne pre no to je poeo d
a govori.
"Posle tri dana provedena u umi poeo sam da stiem utisak da povremeno prima
m izvesna oseanja."
"Za to nas nisi izvestio o tome?"
"Zato to sam poinjano da izim, kao i svi vi."
"O tome je takoe trebalo da nas izvesti ."
"Pozvali biste me natrag u bazu. A to ne bih mogao podneti. Jasno vam je
da je moje ukljuenje u misiju predstavljalo veliku gre ku. Nisam sposoban da ivim z
ajedno sa devet neurotinih osoba u skuenom prostoru. Pogre io sam to sam se dobrovolj

no javio u Istra ivaku ekipu, a vlasti su pogre ile to su me prihvatile."

Niko ni ta nije rekao; ali Tomiko je primetila, ovoga puta izvesno, trzaj
Osdenovih ramena i grenje mi ia njegovog lica kada je dokuio njihovo gorko slaganje.
"U svakom sluaju, nisam hteo da se vratim u bazu zato to sam bio znati eljan
. ak i postajui sve rastrojeniji, kako sam mogao da hvatam empatika dejstva kada ni
je bilo bia koja bi ih emitovala? Tada nisu bila rava. Veoma nejasna. udna. Poput s
trujanja vazduha u zatvorenoj prostoriji, ne to to spazite krajikom oka. Praktino ni ta
."
Za trenutak, nosilo ga je njihovo slu anje; oni su slu ali, a on im je govor
io. Nalazio se potpuno u njhovoj vlasti. Ukoliko im se ne bude dopao, postae omra e
n; ukoliko ga budu ismejali, postae groteskan; ako ga slu aju, priae im. Bio je bespo
mono poslu an zahtevima njihovih oseanja, reakcija, raspolo enja. A bilo ih je sedmoro
, premnogo da bi izi ao nakraj sa svima istovremeno, tako da je stalno morao da os
cilira izmeu razliitih nahoenja. Nikako nije uspevao da uspostavi saglasje. ak i dok
im je govorio i tako ih dr ao na okupu, uvek bi neija pa nja odlutala: Olero je mo da
mislila da on nije neprivlaan, Harfeks je tragao za krajnjim pobudama njegovih rei
, Asnanifoilov um, koji se nije mogao dugo zadr ati na konkretnostima, bludio je k
a venom spokoju brojeva, dok je Tomiko rastrojavalo sa aljenje, strah. Osdenov glas
zatreperi i on izgubi nit. "Ja... ovaj... mislim da to mora biti drvee", ree on,
a onda zauta.
"Nije drvee", uzvrati Harfeks. "Ovo ovde podjednako je li eno nervnog siste
ma kao i ono hainskog porekla na Zemlji."
"Ne vidi umu od drvea, kako to ka u na Zemlji", ume a se Manon, nasme iv i se vrag
lasto; Harfeks se zagleda u njega. " ta je sa onim vorastim krenjem koje nas zbunju
je ve dvadesetak dana, a?"
"Pa, ta je sa njim?"
"Nesumnjivo predstavlja veze. Veze izmeu drvea. Je l' tako? Pretpostavimo
sada, iako je sasvim neverovatno, da ne zna ni ta o ustrojstvu ivotinjskog mozga, a
dobije na ispitivanje jedan akson ili izdvojenu gliomnu eliju. Kakvi bi izgledi bi
li da otkrije ta je, zapravo, posredi? Da li bi dokuio da je ta elija sposobna da os
ea?"
"Ne bih. Zato to ona za to i nije kadra. Pojedinana elija mo e samo mehaniki d
a reaguje na nadra aj. Ni ta vi e. Da li ti to mo da zastupa hipotezu da su pojedinana drv
eta 'elije' u svojevrsnom mozgu, Manone?"
"Ne sasvim. Samo ukazujem na to da su sva ona meusobno povezana, kako spo
jevima vorastog korenja, tako i tvojim zelenim epifitima u granama. A ti spojevi
su neverovatno slo eni i prostrani. ak i prerijske trave poseduju te spojeve preko
korenja, zar ne? Znam dobro da sposobnost oseanja i inteligencija ne predstavljaj
u predmet, ne mo e ih nai u elijama mozga, niti ih izvaditi iz njega radi analize. Po
sredi je funkcija povezanih elija. Na izvestan nain to je veza: povezanost. Ne pos
toji stvarno. Ne poku avam da ka em da postoji konkretno, opipljivo. Samo pomi ljam da
bi, mo da, Osden bio kadar da opi e to."
I Osden preuze re, poev i da govori kao u transu. "Sposobnost oseanja bez ula.
Slepo, gluvo, bez nerava, nepokretno. Izvesna nadra ljivost, reakcija na dodir. R
eakcija na sunce, svetlost, vodu i hemikalije u zemlji, oko korenja. Ni ta pojmlji
vo jednom ivotinjskom umu. Prisustvo bez uma. Svesnost bia, bez objekta ili subjek
ta. Nirvana."
"Ali za to onda prima signale straha?" upita Tomiko prigu enim glasom.
"Ne znam. Ne shvatam kako nastaje svest o objektima, o drugima: neopa ajna
reakcija... Ali postojala je nelagodnost, danima. A onda, dok sam le ao izmeu dva
drveta, a moja krv bila na njihovom korenju..." Osdenovo lice zacakli se od znoj
a. "Postalo je strah", ree on piskavo, "samo strah."
"Kada bi takva funkcij postojala", ree Harfeks, "ne bi bila kadra da pojm
i neki samopokretni, materijalni entitet, niti da reaguje na njega. Ne bi posedo
vala ni ta veu svest o nama nego to mi 'posedujemo svest' o beskonanosti."
"'Ti ina tih beskonanih prostranstava u asava me'", promrmlja Tomiko. "Paskal
je bio svestan beskonanosti. Posredstvom straha."
"Mi mo da", ree Manon, "izgledamo umi kao umski po ari. Orkani. Opasnosti. Ono t
o se brzo kree opasno je za biljku. Sve to je li eno korena strano je, u asno. A ako j
e to um, vi e je nego verovatno da mo e postati svestan Osdena, iji je um otvoren za

veze sa svim drugim, sve dok je u svesnom stanju, i koji je le ao u bolu... bolu p
unom straha. Nikakvo udo to je i ono iskusilo strah..."
"Ne 'ono'", ree Harfeks, "Ne postoji nikakvo bie, nikakvo ogromno stvorenj
e, nikakva osoba! U najboljem sluaju mo e biti rei o funkciji..."
"Postoji samo strah", ree Osden.
Svi su zautali i to je potrajalo neko vreme; ti ina je vladala i spolja.
"Je li to ono to oseam kako me sve vreme vreba otpozadi?" upita D eni ong, sk
ru eno.
Osden klimnu. "Svi to oseate, iako ste gluvi. Sa Eskvanom je najte e, zato t
o on poseduje izvesnu empatiku sposobnost.
Mogao bi da alje ako bi bio obuen, ali preslab je, nikada ne bi postao ni ta
vi e od medijuma."
"Slu aj, Osdene", ree Tomiko, "ti mo e da alje . Po alji, onda, poruku... umi, st
u tamo napolju... reci mu da mu neemo nauditi. S obzirom na to da on ima, ili pre
dstavlja, neku vrstu uvstva koje se prevodi u ono to mi isku ujemo kao oseanje, zar t
i ne bi mogao da izvr i prevoenje u suprotnom smeru? Uputi poruku: 'Bezopasni smo i
prijateljski nastrojeni'."
"Mora znati da niko ne mo e da emituje la nu empatiku poruku, Haito. Ne mo e posl
ati ne to to ne postoji."
"Ali mi odista ne elimo da mu naudimo, stvarno smo prijateljski nastrojen
i."
"Jesmo li? U umi, kada ste do li po mene, da li ste bili prijateljski nastr
ojeni?"
"Nismo. Bili smo u asnuti. Ali... to je bilo ono, uma, biljke, ne moj vlast
iti strah, zar ne?"
"U emu je razlika? Sve si to ti oseala. Zar ne shvata ", Osdenov glas postad
e razdra eniji, "za to se vi meni ne dopadate i za to se ja ne dopadam vama, svima red
om? Zar ne uviate da vam vraam svako negativno ili agresivno oseanje koje ste mi up
utili od asa kada smo se prvi put sreli? Vraam vam neprijateljstvo sa zahvalno u. inim
to u samoodbrani. Kao i Porlok. Ovo je, meutim, prava samoodbrana; to je jedina
tehnika koju sam razvio kao zamenu za prvobitnu odbranu, potpuno povlaenje od dru
gih. Na alost, dolazi do nastajanja zatvorenog kola, koje se samo odr ava i samo po
jaava. Va a prvobitna reakcija prema meni predstavljala je nagonsku antipatiju prem
a bogalju. Sada je to, razume se, ve mr nja. Zar ne shvatate u emu je stvar? uma-um t
amo napolju oda ilje samo u as, sada, a to je i jedina poruka koju ja mogu da uputim
, jer kad sam izlo en u asu, ne mogu da oseam ni ta drugo do u as!"
" ta nam, onda, valja initi?" upita Tomiko, a Manon smesta uzvrati: "Premes
timo bivak. Na drugi kontinet. Ako i tamo ima biljaka-umova, nee nas tako brzo pr
imetiti, ba kao to nisu ni ove; mo da nas ak uop te nee zapaziti."
"Bilo bi to silno olak anje", primeti Osden kruto. Ostali su ga posmatrali
sa novom radoznalo u. Otkrio se pred njima, videli su ga onakvog kakav jeste - bes
pomoni ovek u stupici. Mo da su, kao i Tomiko, uvideli da je sama zamka, njegova gru
bost i okrutni egoizam, njihova vlastita tvorevina, a ne njegova. Oni su napravi
li kavez i zatvorili ga u njega... i poput zatvorenog majmuna on je bacio prljav t
inu kroz re etke. Da su mu, prilikom prvog susreta, ponudili poverenje, da su bili
dovoljno jaki da mu ponude ljubav, kako bi im onda izgledao?
Niko, od njih, meutim, nije bio kadar za to, a sada je ve suvi e kasno. Da j
e bilo vremena i kada bi bili sami, Tomiko bi verovatno uspela da uspostavi sa n
jim tanano saglasje oseanja, skladnost poverenja, harmoniju; ali nije bilo vremen
a, po to ih je ekao posao koji je valjalo obaviti. Nije bilo dovoljno prostora za u
zgajanje jedne tako velike stvari i oni su se morali zadovoljiti naklono u, sa aljenj
em, malom izmenom ljubavi. No, ak joj je i to malo dalo snage, premda za njega ni
je bilo ni izdaleka dovoljno. Mogla je sada da vidi na njegovom oguljenom licu s
ilnu ozlojeenost njihovom radoznalo u, pa ak i njenim sa aljenjem.
"Idi i lezi, rana ti ponovo krvari", ree ona, a on je poslu a.
Narednog jutra su se spakovali, rastopili raspr ni hangar i stambena odelj
enja, uzleteli Gumom na mehaniki pogon i oti li sa druge strane Sveta 4470, preko c
rvenih i zelenih zemalja i mnogo toplih, zelenih mora. Izabrali su jedno zgodno
mesto na kontinentu G: preriju, dvadeset hiljada kvadratnih kilometara prekriven
ih travama koje leluja vetar. Nije bilo ni traga od ume u krugu prenika dve stotin

e kilometara: ravnica je bila li ena ak i samotnih stabala, odnosno omanjih gajeva.

Biljni oblici javljali su se samo u velikim, istovrsnim kolonijama; nikada se n
isu me ali, izuzev u sluaju nekih sitnih, sveprisutnih saprofita i nosioca spora. la
novi eklipe naneli su sloj holomelda preko kostura graevina i u smiraj trideset d
voasovnog dana smestili su se u novi bivak. Eskvana je jo spavao, a Porlok je i da
lje bio pod dejstvom sedativa, ali zato su svi ostali bili veseli. "Ovde se mo e d
isati!" stalno su ponavljali.
Osden se podi e i drhtavo krenu prema vratima; nagnuv i se tu, on pogleda kr
oz sumrak preko tamnih prostranstava ustalasane trave koja nije bila trava. Oseao
se slaba an, slatkast miris polena no enog vetrom; nije bilo nikakvog drugog zvuka
osim blagog, sveprisustnog uma vetra. Empata je ostao da stoji nepomino i dugo, do
k ga je zavoj oko glave malo stezao. Spustila se tama, a sa njom su do le zvezde,
svetiljke na prozorima dalekog doma ovekovog. Vetar je prestao, nije vi e bilo nika
vog zvuka. On stade da oslu kuje.
U dugoj nou Haito Tomiko je oslu kivala. Le ala je mirno i slu ala krv u svojim
arterijama, disanje onih koji su spavali, vetar koji je duvao, protok u tamnim
venama, pribli avanje snova, pojaanje statikog dejstva zvezda kako je Vaseljena pola
ko umirala, zvuk smrti koja koraa. Ona ustade iz postelje i izie iz siu ne samoe svog
odeljenja. Spavao je jedino Eskvana. Porlok je le ao u ludakoj ko ulji, buncajui prigu e
no na svom mranom maternjem jeziku. Olero i D eni ong igrale su karte, smrknutih izr
aza lica. Posvet To nalazila se u ni i za terapije, ukljuena. Asnanifoil je crtao m
andalu, Trei obrazac prostih brojeva. Manon i Harfeks sedeli su sa Osdenom.
Ona zameni zavoje na Osdenovoj glavi. Njegova prava, ria kosa, na mestima
gde nije morala da je obrije, izgledala je neobino. Sada je bila poprskana belim
. Ruke su joj drhtale dok je radila. Niko jo ni ta nije rekao.
"Kako strah mo e da bude i ovde?" upita ona, a glas joj odjeknu ravno i la n
o u u asnoj ti ini.
"Nije u pitanju samo drvee, nego i trava..."
"Ali udaljeni smo dvanaeset hiljada kilometar od mesta gde smo se jutros
nalazili; ostavili smo ga na suprotnoj strani planete."
"Sve je to jedno", ree Osden. "Jedna velika, zelena misao. Koliko je potr
ebno jednoj misli da prevali put sa kraja na kraj tvog mozga?"
"To ne misli. Nije posredi mi ljenje", ree Harfeks, be ivotno. "U pitanju je
naprosto mre a procesa. Grane, epifitsko rastinje, korenje sa onim vorastim spojevi
ma meu pojedinim stablima: mora da su svi kadri da prenose elektrohemijske impuls
e. U tom sluaju ne postoje pojedinane biljke, tanije govorei. ak je i polen deo veze,
nesumnjivo, svojevrsna oseajnost preko vetra, koja spaja kontinete. Ali sve je t
o nepojmljivo. Da cela biosfera planete predstavlja komunikacionu mre u, osetljivu
, iracionalnu, besmrtnu, izdvojenu..."
"Izdvojenu", ponovi Osden. "U tome je stvar! To je strah! Nije problem u
tome to smo pokretni ili skloni razaranju. Posredi je to to smo, naprosto, tu. Mi
smo drugi. Nikada ovde nije bilo nikakvih drugih."
"U pravu si", ree Manon, gotovo apuui. "Ono nema sebi ravnih. Nema neprijate
lja. Nema veza ni sa im drugim osim sa samim sobom. Zauvek samo."
"Pa kakva je, onda, funkcija njegove inteligencije u procesu opstanka vr
ste?"
"Mo da nikakva", ree Osden. "Za to toliko dr i do teleologije, Harfekse? Zar nis
i Hainac? Nije li mera slo enosti ujedno i mera vene radosti?"
Harfeks se nije uhvatio na ovaj mamac. Izgledao je kao da mu nije dobro.
"Treba da napustimo ovaj svet", ree on.
"Sada zna za to sam oduvek eleo da se udaljim, da odem od vas", ree Osden uz
svojevrsnu morbidnu ljubaznost. "Nije prijatan, zar ne, taj strah drugih...? Da
je samo posredi ivotinjska inteligencija. Mogu da izaem nakraj sa ivotinjama. Uspev
ao sam sa kobrama i tigrovima; vi a inteligencija ti olak ava stvari. Trebalo je da
budem iskori en u zoolo kom vrtu, a ne u ekipi ljudi... Kada bih samo mogao da iziem n
akraj sa ovim vra jim, glupim krompirom! Kada samo ne bi bio tako sveprisustan...T
o to hvatam i dalje je vi e nego strah, znate. A pre no to ga je obuzela panika odli
kovalo se... vedrinom. Nisam tada mogao da ga primam, nisam imao pojma koliko je
veliko. Znati za ceo dan, uostalom, i celu no. Sve vetrove i vetromire zajedno.
Zimske zvezde i letnje zvezde istovremeno. Imati korene, a nemati neprijatelje.

Biti celovit. Shvatate li? Bez ometanja. Bez drugih. Biti jedno..."
Nikada nije ovako govorio, pomisli Tomiko.
"Nema odbrane protiv njega, Osdene", ree ona. "Linost ti se promenila. Podl
o an si njegovom dejstvu. Mo da svi neemo poludeti, ali ti hoe , ako ne odemo."
Oklevao je za trenutak, a onda podi e pogled prema Tomiko, prvi put se sus
rev i sa neijim oima - dug, miran pogled, bistar puput vode.
"Od kakve mi je koristi ikada bila zdrava pamet?" upita on, podrugljivo.
"Ali u pravu si, Haito. Ima u tome neega."
"Treba da odemo", promrmlja Harfeks.
"Ako mu popustim", ree naglas trenutnu misao Osden, "da li bih mogao da u
spostavim komunikaciju?"
"Pretpostavljam", ree Manon hitrim, nervoznim glasom, "da si pod 'popusti
ti' podrazumevao prestanak vraanja empatikih informacija koje prima od biljke-entit
eta: prestanak odbacivanja straha, njegovo asimilovanje. To e te ili smesta ubiti
, ili e te vratiti u potpunu psiholo ku povuenost, autizam."
"Za to?" upita Osden. "Njegova poruka je odbacivanje. Ali moje spasenje je
odbacivanje. Ono nije inteligentno. Ali ja jesam."
"Razmere nisu u redu. ta mo e samo jedan ljudski mozak da postigne spram nee
g tako ogromnog?"
"Pojedinani ljudski mozak kadar je da pojmi ustrojstva ije razmere obuhvat
aju zvezde i galaksije", ree Tomiko, "a onda da ih protumai kao Ljubav."
Manon pree pogledom sa jednog na drugog; Harfeks je utao.
"Bilo bi lak e u umi", ree Osden. "Ko e od vas da me prebaci?"
"Kada?"
"Sada. Pre no to vi do ivite nervni slom ili pribegnete nasilju."
"Ja u", ree Tomiko.
"Nee niko od nas", ree Harfeks.
"Ja ne mogu", ree Manon. "Ja... ovaj... odve se bojim. Sru io bih letelicu."
"Povedite i Eskvanu. Ako uspem, on bi mogao da poslu i kao medijum."
"Prihvatete li Senzorov plan, Koordinatore?" upita Harfeks formalno.
"Da."
"Ne sla em se, ali u poi sa vama."
"Mislim da smo prinueni, Harfekse", ree Tomiko, ne skidajui pogled sa Osden
ovog lica; ru na, bela maska bila je sada preobra ena, po udna poput lica ljubavnika.
Igrajui karte da bi odvratile misli od ukletih kreveta, od sve veeg straha
, Olero i D eni ong cvokotale su poput prepla ene dece. "Ta stvar, u umi je, doepaete se
..."
"Bojite se mraka?" podsmehnu im se Osden.
"Ali vidi Eskvanu, Porloka, pa ak i Asnanifoila..."
"Ne mo e vam naneti nikakvo zlo. To je samo impuls koji prolazi kroz sinap
su, vetar koji struji kroz granje. Samo nona mora."
Uzleteli su u helimlaznjaku; Eskvana, koji je jo bio u dubokom snu, nalaz
io se sklupan u stra njem odeljku, Tomiko je pilotirala, a Harfeks i Osden su utali,
gledajui preda se u oekivanju tamne linije ume preko nejasnog, sivog prostranstva
ravnice obasjane sjajem zvezda.
Pribli ili su se crnoj liniji, pre li je; sada je pod njima bila tama.
Ona potra i mesto da se spusti, letei nisko, iako je morala da se bori prot
iv mahnite elje da se vine to vi e, da se izbavi odavde, da utekne. Ogromna ivost bil
jke-sveta bila je daleko izrazitija ovde u umi, a njena panika tukla je u d inovski
m, tamnim talasima. Pred njima se najednom ukaza bleda mrlja, ogoljen vrh bre uljk
a, tek ne to vi i od najkrupnijih crnih oblija unaokolo; ne-drvee; ukorenjeno; delovi
celine. Ona upravi helimlaznjak prema proplanku i prilino ga nespretno spusti. Ru
ke na komandnoj palici bile su joj klizave, kao da ih je protrljala hladnim sapu
nom.
Oko njih je sada stajala uma, crnilo u tami.
Tomiko se uuri i zaklopi oe. Eskvana je jeao u snu. Harfeks je disao kratko i
ujno; ostao je kruto da sedi ak i kada se Osden nagnuo preko njega da otvori vrat
a.

Osden ustade; lea i glava obavijena zavojima jedva su mu se mogli videti

pri slaba nom sjaju kontrolne table, kada je zastao na vratima letelice.
Tomiko je drhtala. Nije mogla da podigne glavu. "Ne, ne, ne, ne, ne, ne,
ne", aputala je. "Ne. Ne. Ne."
Osden je krenuo naglo i tiho, skliznuv i sa vrata u tamu. Trenutak potom n
ije ga vi e bilo.
Dolazim! - ree jedan veliki glas, ne stvoriv i nikakav zvuk.
Tomiko vrisnu. Harfeks se naka lja; izgledalo je kao da poku ava da ustane,
ali nije to uinio.
Tomiko se poguri i zgri, sva usredsreena na slepo oko u svojoj utrobi, u s
redi tu svog bia; napolju nije bilo nieg drugog osim straha.
A onda prestade.
Ona podi e glavu; lagano rastavi ruke. Sede uspravno. No je bila mrkla, a p
ovrh ume sijale su zvezde. Nije bilo nieg drugog.
"Osdene", ree ona, ali nije ispustila nikakv zvuk. Ponovo je progovorila,
glasnije, kreket samotne abe. Nije bilo odgovora.
A onda poe da uvia da ne to nije u redu sa Harfeksom. Poku ala je da razabere
njegovu glavu u tami, po to je skliznuo sa sedi ta, kada najednom, u mukloj ti ini, u
mranom stra njem odeljku letelice, prozbori jedan glas. "Dobro", ree on. Bio je to E
skvanin glas. Ona hitro ukljui unutra nju rasvetu i ugleda in enjera kako le i zgren i u
snuo, dr ei ruke napola preko usta.
Usta se ponovo otvori e. "Sve u redu", ree glas.
"Osdene..."
"Sve u redu", ree blagi glas iz Eskvaninih usta.
"Gde si?"
Ti ina.
"Vrati se."
Vetar se dizao. "Ostau ovde", ree blagi glas.
"Ne mo e ostati..."
Ti ina.
"Bie sam, Osdene!"
"Slu aj." Glas je postao slabiji, nerazgovetniji, kao da se gubio u zvuku
vetra. "Slu aj. elim ti dobro."
Ona ga pozva po imenu, ali nije bilo odgovora. Eskvana je le ao nepomino. H
arfeks jo nepominije.
"Osdene!" viknu ona, nagnuv i se preko vrata u tamu, dok je ti inu u umi bia p
otresao vetar. "Vratiu se. Moram da odvezem Harfeksa u bazu. Vratiu se, Osdene!"
Ti ina i vetar u li u.
Zavr ili su propisano istra ivanje Sveta 4470, njih osmoro; bio im je potreb
an jo etrdeset jedan dan. Asnanifoil i neka od ena u poetku su danju odlazili u umu,
tragajui za Osdenom u podruju oko ogoljenog bre uljka, premda se Tomiko nije mogla z
akleti na koji su se ogoljeni bre uljak spustili one noi u samom srcu i vrtlogu u asa
. Ostavili su gomile zaliha za Osdena, hrane dovoljno za pedeset godina, odee, ato
ra, alatki. Traganje nije dugo potrajalo; nije bilo naina da se pronae jedan ovek,
ako eli da se krije, u tim beskrajnim lavirintima i mranim hodnicima, lozasto prep
letenim odozgo, sa korenjem odozdo. Mo da su pro li nadohvat ruke od njega, uop te ga
ne primetiv i.
Ali on je bio tamo; jer vi e nije bilo straha.
Razumna, i cenei razum jo vi e posle nesnosnog iskustva sa besmrtnim bezumom
, Tomiko je poku ala da razumno shvati ono to je Osden uinio, ali rei su joj izmicale
kontroli. On je uzeo strah u sebe i, prihvativ i ga, prevazi ao ga je. Predao je sv
oje bie tuincu, in neopozive predaje koji nije ostavljao mesta ni za kakvo zlo. On
je dokuio ljubav Drugog i tako je dobio sebe celoga. Ali ovo nije renik razuma.
Ljudi iz Istra ivake ekipe hodili su pod drvee, kroz ogromne kolonije ivota,
okru eni snenom ti inom, setnim spokojem koji ih je tek upola bi svestan, a sasvim r
avnodu an prema njima. Nije bilo asova. Razdaljina je bila nebitna. Kad bismo samo
imali dovoljno sveta i vremena... Planeta se okretala izmeu suneve svetlosti i vel
ike tame; vetrovi zime i leta raznosili su tanan, bledi polen preko tihih mora.
Gum se vratio, posle mnogo istra ivanja, godina i svetlosnih godina, do on
oga to je pre vi e vekova predstavljalo kosmodrom Smeming. Tamo je jo bilo ljudi da

prime (sa nevericom) izve taje ekipe i da zabele e njene gubitke: biolog Harfeks, um
ro od straha, i Senzor Osden, ostavljen kao kolonista.
KRALJ ZIME
Kada se virovi pojave u ravnom toku vremena, a istorija kao da stane da
se vrtlo i oko neke izboine iz vode, kako se to ve zbiva sa onim neobinim Sledom u Ka
rhidi, onda se slike pokazuju od velike koristi: snimci koji se mogu nainiti da b
i se uporedili roditelj sa detetom, mladi kralj sa starim, snimci koji se isto t
ako mogu razme tati i me ati dok godine ravno teku. Jer uprkos zapletima to proishode
iz trenutnog meuzvezdanog putovanja brzinama koje su tek ne to manje od svetlosne,
vreme se (kako je primetio opunomoeni Akst) ne vraa, niti se smrti mo e rugati.
Stoga, mada je najpoznatija fotografija ona tamna slika to prikazuje jedn
og mladog kralja kako stoji iznad jednog starog kralja koji le i mrtav u hodniku o
svetljenom jedino odsjajima plamteeg grada u ogledalu, ostavite je naas po strani.
Pogledajte prvo snimak samog mladog kralja, ponos nacije, vedru i srenu du u u pun
om naponu dvadeset dve godine; ali, kada je ova slika nainjena, mladi kralj staja
la je leima prislonjena uza zid. Bila je prljava, drhtala je, lice joj je bilo pr
azno i ludo, jer je izgubila i onu poslednju trunku poverenja u ovaj svet koja s
e naziva zdrav razum. U svojoj glavi ponavljala je, kao to je to inila satima ili
godinama, stalno iznova: "Abdicirau. Abdicirau. Abdicirau." U svojim oima videla je
prostorije crvenih zidova u Dvorcu, kule i ulice Erenranga na koje pada sneg, pi
tome ravnice Zapadnog Podruja, bele vrhove Kargava, i odrekla se svega, svog kral
jevstva. "Abdicirau", ree ne ba glasno, a zatim glasno zavika kada joj se jo jednom
pribli i osoba odevena u crveno i belo, govorei: "Velianstvo! Otkrivena je zavera pr
otiv vas u zanatlijskoj koli", i otpoe prigu eno zujanje. Ona sakri glavu u ruke i p
ro aputa: "Prestanite, molim vas, prestanite", ali pisak je postajao vi i, glasniji,
bli i, neumitniji, sve dok nije doma io takvu visinu i silinu da joj je u ao u meso,
otkidao ivce iz njihovih kanala i naterao joj kosti da poigravaju i klepeu, poskak
ujui na njegovu melodiju. Ona je poskakivala i uvijala se, gole kosti zategnute n
a tankim, belim nitima, plakala je suvim suzama i vikala: "Dr ite ih... Dr ite ih...
Moraju... pogubljeni... Spreeni... prestanite!"
Prestalo je.
Ona se sru i na pod u obliku zveketave, klepetave gomile. Na kakav pod? Ne
na crvene keramike ploice, ne na parket, ne na mokraom stegnuti cement, ve na drven
i pod odaje u kuli, maloj spavaoj sobi kule gde je bila za tiena, za tiena od svog rodi
telja-ljudo dera, hladnog, ludog, nebri ljivog kralja, gde joj je bilo dopu teno da se
igra preme tanja uzice sa Piri i da sedi pored ognji ta u Borhubinom toplom krilu,
toplom i dubokom poput sna. Osoba odevena u crno do la je ak ovamo, zgrabila joj gl
avu, podigla je, podigla joj kapke koje je poku ala da spusti na belim, tankim str
unama.
"Ko sam ja?"
Prazna, crna maska zurila je nadole. Mladi kralj borila se za dah, ridaj
ui, jer posle toga e uslediti gu enje: nee biti u stanju da di e dok ne izgovori ime, o
no pravo ime... "Gerer!..." Mogla je da di e. Bilo joj je dozvoljeno da di e. Prepoz
nala je onog u crnom na vreme.
"Ko sam ja?" ree jedan drugaiji glas blago i mladi kralj posegnu za tom pr
isutno u koja joj je uvek donosila san, poinak, utehu. "Rebade", pro aputa ona, "reci
mi ta da radim."
"Spavajte."
Poslu ala je. San dubok, bez snova, jer bio je stvaran. Snovi naio e pred buen
je, sada. Nestvarna, u asna, suva, crvena svetlost smiraja sunca natera je da otvo
ri oi i ona ponovo stade na balkon Dvorca, posmatrajui dole pedeset hiljada crnih
jama koje su se otvarale i zatvarale. Iz tih jama izlazila je grevita provala zvu
kova, vrisak, ritmiko riganje: njeno ime. Vlastito ime joj je tutnjalo u u ima popu
t ruganja, poruga. Ona lupi akama po uskoj, mesinganoj ogradi i povika na njih: "
Uutkau ja vas." Nije mogla da uje svoj glas, ve samo njihove glasove, nesnosna usta
gomile koja ju je mrzela, koja je izvikivala: njeno ime. "Sklonite se, moj kralj
u", ree jedan blagi glas i Rebade je odvue sa balkona u ogroman spokoj crvenih zid

ova dvorane za audijenciju. Vika prestade istog asa. Rebadeov izraz bio je kao i
uvek pribran, milosrdan. " ta ete sada uiniti?" ree ona svojim ne nim glasom.
"Ja u... ja u abdicirati..."
"Ne", ree mirno Rebade. "To je pogre no. ta ete sada uiniti?"
Mladi kralj stajala je bez rei, drhui. Rebade joj pomo e da sedne na elezni po
ljski krevet, jer zidovi behu potamneli, kao to je to esto bivalo, i opkolili je k
ao da se nalazi u maloj eliji. "Pozvaete..."
"Pozvau erenran ku stra u. Nalo iu im da pucaju u gomilu. Pucaju i ubijaju. Mora
ju nauiti lekciju." Mladi kralj govorila je u urbano i razgovetno jakim, visokim gl
asom. Rebade ree: "Vrlo dobro, moj gospodaru, to je mudra odluka! Ispravno. Svaka
ko emo uspeti. Postupate ispravno. Imajte poverenja u mene."
"Imam.Verujem ti. Vodi me odavde", aputala je mladi kralj, stiskajui Rebad
eovu mi icu: ali njen prijatelj se namr ti. To nije bilo u redu. Ponovo je odagnala
Rebadea i nadu. Rebade je sada odlazila, mirno i alsno, mada ju je mladi kralj mo
lila da stane, da se vrati, jer buka je lagno ponovo poinjala, jecavo zujanje koj
e komada um u paramparad, a osobe u belom i crvenom ve su se pribli avale preko crve
nog beskrajnog poda. "Velianstvo! Otkrivena je zavera protiv vas u zanatlijskoj ko
li..."
Niz Staru ulicu luke do ivice vode uline svetiljke plamtale su upljikavim
sjajem. Stra ar Pepenener na svom obilasku bacila je pogled niz taj isko eni svod sv
etlosti, ne oekujui ni ta, ali je ipak ugledala kako joj se ne to teturavo pribli ava. P
epenerer nije verovala u porngrope, ali videla je jednog porngropa, izmo denog mor
em, kako posre na tankim, pauinastim stopalima, dahtavo uvlaei suvi vazduh, cvilei...
Prie starih mornara namah i ile e iz Pepenererovog uma i ona vide nekog pijanca, mani
jaka ili rtvu kako se tetura izmeu vla nih, sivih zidova skladi ta "Hej, tamo! Stoj!"
razdra se ona u trku. Pijanac, napola gola i divljeg pogleda, ispusti krik u asa i
poku a da uzmakne, okliznu se na ploniku ulice glatkom od mraza i prostre se kolik
o je dugaka. Pepenerer izvue pi tolj i pusti snop od pola sekunde za o amuivanje kako b
i samo umirila pijanca; zatim unu pored nje, odmota radio i zatra i kola iz zapadne
postaje.
Obe ispru ene mi ice, mlitave i opu tene na hladnoj kaldrmi, bile su i arane ubo
dima od injekcija. Nije pijanac; narkoman. Pepenerer omirisa, ali ne oseti smola
sti miris orgrevija. Znai, bila je drogirana; lopovi ili neka obredna klanovska o
sveta. Lopovi ne bi ostavili zlatan prsten na ka iprstu, veoma masivan, izgraviran
, irok govoto kao zglavak. Pepenerer se nagnu napred da ga pogleda. Zatim okrenu
glavu i osmotri izmo deno, bezizra ajno lice iz profila, naspram kamenja plonika, jar
ko osvetljeno sjajem ulinih svetiljki. Ona izvadi jedan novi novi od etvrt krune iz
svoje vreice i zagleda se u levi profil utisnut u svetao kalaj, a potom ponovo u
desni profil utisnut na svetlom, senovitom, hladnom kamenu. A onda, zauv i brujanje
elektrinog automobila koje je skretao iz Dugoputa u Staru ulicu luke, ona u nu novi n
azad u vreicu, promrmljav i sebi u bradu: "Prokleta budalo."
Kralj Argaven se nalazi u lovu u planimama, u svakom sluaju, ve dve nedelj
e; to je stajalo u svim biltenima.
"Vidite", ree Hoge, lekar, "mo emo pretpostaviti da je podvrgnuta umoobliko
vanju; ali to nam ne pru a gotovo nikakvo polazi te. U Karhidi postoji premnogo strun
jaka za umooblikovanje, ba kao i u Orgoreinu, uostalom. Ne kriminalaca koji imaju
dosjee u policiji, ve uva enih mentalista ili lekara kojima su droge legalno dostu
pne. Ako su uop te bili vini svom poslu, trebalo bi da su blokirali sve racionalne
pristupe do onoga to su joj uinili, tako da sada ni ta ne bismo mogli izvui iz nje. S
vi tragovi bili bi zapretani, podsticaji sakriveni, tako da jednostavno ne bismo
mogli znati kakva pitanja da postavljamo. Nema naina, bez opasnosti da se uni ti m
ozak, pronicanja u sve to je skriveno u njenom umu; ak i pod dejstvom hipnoze i ja
ke droge ne bi sada postojao nain da se odele usaene ideje ili oseanja od njenih vl
astitih. Mo da bi Tuinci mogli ne to da uine, mada podozrevam da je njihova umonauka t
ek puko hvalisanje; u svakom sluaju, to nam je sada van doma aja. Postoji samo jedn
a pouzdana nada."
"A to je?" upita ravnodu no lord Gerer.
"Kralj je brza i odluna. U poetku, pre no to su je slomili, mo da je znala ta i

ne s njom, pa je tako uspostavila izvesnu blokadu ili otpor, ostavila sebi izves
nu mogunost uzmaka..."
Dok je Hoge govorila, njen prigu en glas polako je gubio prizvuk samouvere
nosti, da bi konano zamro u ti ini visoke, crvene, tmaste prostorije. Nije izvukla
nikakav odgovor iz starog Gerera koja je stajala, odevena u crno, ispred vatre.
Temperatura te odaje u kraljevskom Dvorcu bila je dvanaest stepeni na me
stu gde je stajao lord Gerer, a pet stepeni na pola puta izmeu dva velika ognji ta;
napolju je padao sneg, bio je to blagi dan sa temperaturom svega nekoliko stepe
ni ispod take mr njenja. Prolee je stiglo na Zimu. Vatre na oba kraja odaje pucketal
e su crvene i zlatne, pro dirui trupce debele poput bedara. Velianstvenost, opora ra
sko , brzi sjaj ognji ta, vatrometi, munje, meteori, vulkani; takve stvari zadovolja
vale su itelje Karhide na svetu zvanom Zima. Ali, sem u arktikim kolonijama iznad
trideset petog uporednika, nikada nisu uveli centralno grejanje ni u jednu zgrad
u, za mnogih vekova svog tehnolo kog doba. Udobnost je kod njih bila retka, dobrod
o la, netra ena; dar poput radosti.
Kraljev lini sluga, koja je sedela pored postelje, okrenula se prema leka
ru i Lordu Kancelaru, mada ni ta nije prozborila. Njih dve u isti mah preo e odaju. N
a irokoj, tvrdoj postelji, visoko na pozlaenim stubovima, te koj od ukra enih, crvenih
pokrivaa i krevetskih prekrivki, le alo je kraljevo telo, gotovo na nivou njihovih
oiju. Gereru se uini da je to brod koji se nepomino suprotstavlja brzoj navali tam
e, nosei mladog kralja u seni, u ase, godine. Zatim, na vlastiti u as, stari kancelar
vide da su Argavenove oi otvorene, zagledane kroz prozore napola prekrivene zast
orima, u zvezde.
Gerer se pla ila ludila; maloumnosti; ni sama nije znala ega se bojala. Hog
e ju je upozorila: "Kralj se nee pona ati 'normalno', lorde Gerer. Pretrpela je tri
naest dana muenja, zastr ivanja, iscrpljivanja i manipulisanja umom. Do lo je mo da do
o teenja mozga, a sigurno e biti i uzgrednih, naknadnih posledica drogiranja." Ni st
rah ni upozorenje nisu mogli da spree ok. Argavenove sjajne, umorne oi okrenu e se ka
Gereru i za trenutak zaustavi e na njoj svoj prazni pogled; a onda je razabra e. I
Gerer, mada nije mogla da vidi odsjaj crne maske, ugledala je mr nju, u as, videla j
e svog mladog kralja, beskrajno voljenog, kako se bori za vazduh u slaboumnom u as
u; otima slugi, Hogeu, svom svojom slabo u u naporu da pobegne, da umakne od Gerera
.
Stojei u hladnom sredi tu odaje, gde ju je uzglavlje okvira postelje, nalik
na brodski pramac, skrivalo do kralja, Gerer ih je ula kako umiruju Argavena i p
onovo je pole u. Argavenov glas zvuao je piskavo, detinje, plaljivo. Tako je stari k
ralj Emran govorila na vrhuncu svog ludila, detinjim glasom. Zatim ti ina i buktan
je dve velike vatre.
Korgri, kraljev telohanitelj, zevnu i protrlja oi. Hoge odmeri neku tenost
iz boice u pric. Gerer je stajala oajna. Moje dete, moj kralju, ta su ti uinili! Tol
iko poverenje, toliko obeanje, izgubljeno, izgubljeno. I tako je ona koja je liila
na kakvu gromadu od napola isklesanog crnog kamena, te ak, obazriv, neuglaen dvora
nin, jadikovala i bila obrvana uzbuenjem, budui da su joj ljubav i slu enje mladom k
ralju predstavljali najva nije stvari na svetu.
Argaven prozbori glasno: "Moje dete..."
Gerer se trgnu, osetiv i da su te rei istrgnute iz njenog vlastitog uma; al
i Hoge, koju nije muila ljubav, shvati i ree ne no Argavenu: "Princ Emran je dobro,
moj gospodaru. Ona je sa svojim autantima u zamku Varever. U stalnoj smo vezi. Ta
mo je sve u redu."
Gerer u kraljevo oporo disanje i malo se primae postelji, mada je i dalje
ostala van doma aja njenog pogleda, iza visokog uzglavlja.
"Bila sam bolesna?"
"Jo se niste oporavili", ree lekar blago.
"Gde..."
"U va oj odaji, u Dvorcu, u Erenrangu."
Ali Gereer, pri av i jo jedan korak, mada ne kralju na oi, ree: "Ne znamo gde s
te bili."
Hogeovo glatko lice se namrgodi, ali iako je bila lekar, te tako na svoj
nain vladar nad svima njima, ipak se nije usudila da svoju namrgoenost upravi na
Lorda Kancelara. Gererov glas kao da nije uznemirio kralja koji postavi jo jedno

pitanje ili dva, razumno i sa eto, a zatim ostade mirno da le i. A onda sluga Korgri
, koja je sedela sa njom od kada je donesena u Dvorac (sino, u potaji, na sporedn
a vrata, poput sramnog samoubice iz poslednje vladavine, ali sve obrnuto), Korgr
i poini ne to to je bilo ravno veleizdaji: nagnuta napred na svom visokom trono cu, do
zvolila je da joj glava klone na ivicu postelje i da utone u san. Stra ar na vrati
ma ustupi mesto novom stra aru, razmeniv i s ovim nekoliko rei apatom. Slu benici doo e i
rimi e najnoviji bilten za javnost o stanju kraljevog zdravlja, takoe apatom. Kod kr
alja su se, dok se nalazio na odmoru na Visokom Kargavu, javili simptomi groznic
e i stoga je bila primorana da se hitno vrati u Erenrang i sada se zadovoljavajue
oporavlja, i tako dalje. Lekar Hoge rem ir Hogereme u dvorcu dao je sledeu izjav
u, i tako dalje, i tako dalje. "Neka bi se Toak okrenuo za na eg kralja", govorili
su sveano ljudi u seoskim kuama, palei vatre u oltarima-ognji tima, na ta su stariji k
oji su sedeli uz vatru uzvraali: "To je od njenog nonog lunjanja po gradu i veranj
a po planinama, sve same ludorije." Ali ostavljali bi ukljuen radio kako ne bi pr
opustili naredni bilten. Veliki broj ljudi do ao je i oti ao, dangubio i avrljao ovog
dana na trgu ispred Dvorca, posmatrajui one koji su ulazili i izlazili, posmatra
jui prazan balkon; jo ih je bilo nekoliko stotina tamo dole, koji su strpljivo sta
jali unaokolo, na snegu. Argaven XVII bila je omiljena u svojoj oblasti. Posle m
rane okrutnosti iz vladavine kralja Emrana, koja se zavr ila u senci ludila i bankr
otstvom zemlje, do la je ona: nepredvidljiva, otmena, mlada, sklona svakojakim pro
menama, bistrog uma, prepredena, a ipak velikodu na. Posedovala je vatru, sjaj koj
i su pristajali njenom narodu. Predstavljala je silu i sredi te jednog novog doba:
konano, jedan pravi kralj za pravo kraljevstvo.
"Gerere."
Bio je to kraljev glas i Gerer ukoeno pohita kroz toplotu i hladnou velike
odaje, kroz svetlost vatre i tame.
Argaven se pridizala. Ruke su joj se tresle, a dah zastajao u grlu, oi su
joj plamtele preko tamnog vazduha na Gerera. Pored njene leve ruke, na kojoj se
nalazi kraljevski prsten dinastije Harge, le alo je lice usnulog sluge, nemarno,
ozareno. "Gerere", ree kralj s mukom i jasno, "sazovi vee. Reci im da u abdicirati.
" Tako grubo, tako jednostavno? Sve droge, zastra ivanje, hipnoza, parahipnoza, st
imulacija neurona, nadra ivanje sinapse, lokalni udari koje je Hoge bio opisao, da
bi se postiglo ovo? Ali ubeivanje mora priekati. Moraju dobiti na vremenu. "Moj g
ospodaru, kada vam se snaga vrati..."
"Sada. Gerere, sazovi vee!"
A tada pue, poput tetive luka, i poe da muca u besu od straha koji nije pr
ona ao smisao ni snagu da se zadr i unutra, a njen verni sluga jo je spavala pored nj
e, gluva.

Na sledeoj slici stvari kreu nabolje, izgleda. Evo kralja Argavena XVII, d
obrog zdravlja i u dobroj odei, kako zavr ava obilan doruak. Razgovara sa najbli ih de
setak od etrdeset ili pedeset ljudi koji jedu s njom ili je slu e (izuzetnost je kr
aljevska povlastica, ali retko i zasebnost), dok su ostali pod velikodu nim pla tem
njene milosti. Kao to su svi rekli, ponovo lii na sebe. Meutim, mo da ipak ne lii potp
uno na sebe; ne to nedostaje: mladalaku ozarenost, samopouzdanje, zamenilo je jedno
slino, ali manje ospokojavajue svojstvo, neka vrsta lakomislenosti. Iz nje se ona
uzdi e dosetkama i toplinom, ali joj se uvek iznova potinjava, toj tami koja je up
ija i ini je lakomislenom; strah, bol, re enost?
Gospodin mobil Akst, opunomoeni ambasador Ekumena poznatih svetova na Zim
i, koji je proveo poslednjih est dana na putu, poku avajui da vozi elektrini auto br e
od pedeset kilometara na as, iz Mi norija, u Orgoreinu, do Erenranga, u Karhidi, pr
espavao je doruak pa tako stigao u dvoranu za audijenciju na vreme, ali gladan. S
tari poglavar vea, kraljev roak Gerer rem ir Verhen, sreo je Tuinca na vratima veli
ke dvorane i pozdravio ga vi eslo nom utivo u Karhianja. Opunomoeni je uzvratio to je bo
umeo, razabrav i ispod reitosti Gererovu elju da mu ne to saop ti.
"Reeno mi je da se kralj odlino oporavila", primeti on, "i svim srcem se n
adam da je to tano."
"Nije", ree stari kancelar iji glas odjednom postade tup i jednolian. "Gosp
odine Akst, govorim vam ovo imajui poverenja u vas; nema u Karhidi ni desetoro lj
udi koji znaju istinu. Nije se oporavila. Uop te nije bila bolesna."

Akst klimnu. Razuma se, kolale su glasine.

"Ona bi ponekad nou i la sama gradom u pukoj odei, etala, razgovarala sa nezna
ncima. Pritisci kraljevanja... vrlo je mlada." Gerer zastade na trenutak, borei s
e s nekim potisnutim oseanjem. "Jedne noi, pre est nedelja, nije se vratila. U zoru
je meni i drugom lordu predata poruka. Ako obelodanimo njen nestanak, bie ubijen
a; ukoliko saekamo pola meseca u miru, bie vraena nepovreena. utali smo, lagali vee, r
azastirali la ne vesti. Trinaeste noi pronaena je kako luta gradom. Bila je drogiran
a i umooblikovana. Ne znamo koji neprijatelj ili koja klika stoje iza toga. Mora
mo delati u potpunoj tajnosti; ne smemo naru iti poverenje naroda u nju, njeno vla
stito poverenje u sebe. Te ko je: nieg se ne sea. Ali jasno je ta su uinili. Slomili s
u joj volju i potinili joj um samo jednoj stvari. Veruje da mora da abdicira."
Glas ostade nizak i ravan; samo su oi odavale strepnju. Okrenuv i se iznena
da, opunomoeni razabra odraz te strepnje i u oima mladog kralja.
"Dr ite audijenciju umesto mene, roae?"
Argaven se nasme ila, ali otrovno. Stari kancelar se ravnodu no izvinio, pok
lonio, oti ao, jedna strpljiva, nezgrapna prilika koja se smanjivala udaljujui se d
ugakim hodnikom.
Argaven ispru i obe ake prema oponomoenom u znak pozdrava meu jednakima, jer
je u Karhidi Ekumen bio priznat za sestrinsko kraljevstvo, mada ga nijedna iva du a
nije videla. Ali njene rei nisu predstavljale uglaeno ophoenje kakvo je Akst oekiva
o. Sve to je izgovorila, i to ustro, bilo je: "Konano!"
"Krenuo sam im sam primio va u poruku. Putevi su jo zaleeni u istonom Orgorein
u i Zapadnom Podruju, pa nisam mogao br e. Ali bilo mi je drago to dolazim. Takoe to o
dlazim odande." Akst se nasmeja rekav i ovo, jer su on i mladi kralj u ivali u meusob
noj iskrenosti. ekao je da otkrije ta je u sebi krila Argavenova dobrodo lica, posma
trajui sa izvesnom razdragano u ivahno, divno, androgeno lice.
"U Orgoreinu se kote licemeri kao to se u le u kote crvi, kako je to primet
io jedan od mojih predaka. Drago mi je to smatrate da je vazduh sve iji ovde, u Kar
hidi. Doite ovamo. Gerer vam je kazala da sam bila oteta i sve ostalo? Da. Sve se
desilo prema starim pravilima. Otmica je u svemu formalan in. Da je to izvela je
dna od grupa protiv Tuinaca, koje smatraju da Ekumen namerava da porobi ovaj svet
, mogli su da prenebregnu pravila; mislim da je to bila jedna od starih klanovsk
ih klika koja se nada da e zadobiti mo preko mene, mo koju su posedovale za vreme p
oslednje vladavine. Ali ne znamo, jo . udno je znati da si bio s njima licem u lice
, pa ipak ih ne mo e prepoznati; ko zna da li viam ta lica svakodnevno? No, nema kor
isti od takvih razmi ljanja. Izbrisali su sve tragove. Sigurna sam u jedno. Oni mi
nisu rekli da moram da abdiciram."
Ona i opunomoeni i li su jedno uz drugo dugakom, veoma visokom odajom prema
uzvi enju sa stolicama na suprotnom kraju. Prozori su bili tek ne to vei od proreza, t
o je bilo uobiajeno na ovom hladnom svetu; crvenkasto- ute pruge suneve svetlosti do
pirale su iz njih dijagonalno na crveno poploan pod, tmaste i ble tave u Akstovim oi
ma. On podi e pogled prema licu mladog kralja u tom prigu enom, pokretnom sjaju. "Ko
je, onda?"
"Ja."
"Kada, moj gospodaru, i za to?"
"Kada su me se doepali, kada su poeli da me oblikuju kako bih odgovarala n
jihovom kalupu i kako bih igrala njihovu igru. Za to? Da se ne bih uklopila u njih
ov kalup i da ne bih igrala njihovu igru! ujte, lorde Akste, da su me eleli mrtvu,
ubili bi me. ele me ivu, da vladam, da budem kralj. Kao takva treba da sledim nar
eenja utisnuta u moj mozak, da dosegnem za njih njihove ciljeve. Ja sam njihovo o
rue, ma ina koja eka da se okrene prekida. Jedini nain da se to sprei jeste... da se od
baci ma ina."
Akst je brzo shvatao, budui da je to bila osnovna odlika jednog mobila Ek
umena; pored toga, ophoenje i obiaji Karhide, potresi i bune tog ivopisnog kraljevs
tva, bili su mu dobro poznati. Mada je Zima bila udaljena, kako u prostoru tako
i u psihologiji svojih stanovnika, od ostalog dela ljudskog roda, ipak se njena
vodea nacija, Karhida, pokazala kao odani lan Ekumena. O Akstovim izve tajima raspra
vljalo se u sredi nim veima Ekumena, osamdeset svetlosnih godina odavde; ravnote a Ce
line poiva u svim njenim delovima. Akst ree, kada su seli na velike, tvrde stolice
na uzvi enju ispred vatre, "Ali ako abdicirate, onda ne moraju da okrenu i prekid

a."
" Mislite, zato to u ostaviti svoje dete kao naslednika i jednog namesnika
po sopstevnom izboru?"
"Mo da su", ree obazrivo Akst, "oni ti koji su izabrali namesnika umesto va
s."
Kralj se namr ti. "Mislim da nisu", ree ona.
"Koga ste nameravali da imenujete?"
Nastupi duga pauza. Akst vide kako se mi ii na Argavenovom vratu pomeraju,
kao da se borila da oblikuje re, ime, pored blokade, oporo grenje; konano izusti, i
znuenim, davljenikim apatom: "Gerera."
Akst klimnu zbunjen. Gerer je slu io kao namesnik godinu dana posle Emrano
ve smrti, a pre Argavenovog stupanja na presto; bilo mu je poznato njeno po tenje
i krajnja odanost mladom kralju. "Gerer ne slu i nijednoj kliki!" ree on.
Argaven zatrese glavom. Izgledala je iscrpljena. Posle izvesnog vremena
uzvrati: "Mo e li nauka va ih ljudi da rasini ono to mi je uinjeno, lorde Akste?"
"Mo da. U institutu na Olulu. Ali ako noas po aljem po specijalistu, on e ovam
o stii kroz dvadeset etiri godine. Sigurni ste, znai, da je va a odluka da abdicirate
bila..." Ali jedan sluga, u av i na bona vrata iza njih, postavi mali sto pored opun
omoenog i ispuni ga voem, kri kama hlebne jabuke i srebrnim vrem piva. Argaven je pri
metila da joj je gost propustio doruak. Mada se jelo na Zimi uglavnom sastojalo o
d povra, i to presnog, te je za Aksta bilo bezukusno, on se zahvalno prihvatio ob
eda; a kako nije bilo dolino voditi ozbiljne razgovore za vreme jela, Argaven skr
enu na op te teme.
"Jednom ste kazali, lorde Akste, iako sam toliko razliita od vas, iako je
moj narod toliko razliit od va eg, da smo mi ipak krvni srodnici. Da li je to bila
moralna ili materijalna injenica?"
Akst se nasme i na to tipino karhidsko pravljenje razlike. "I jedno i drugo
, moj gospodaru. Koliko znamo, a to je tek siu an ugao pra njavog prostora pod kapom
vaseljenskom, sva stvorenja na koja smo nai li ljudska su bia. Ali srodstvo se e u pr
o lost milion godina pa i vi e, do pradoba Haina. Drevni Hainci nastanili su stotinu
svetova."
"Mi nazivamo vreme pre no to je moja dinastija zavladala Karhidom 'drevno
'. Pre sedam stotina godina!"
"I mi nazivamo 'drevno' Doba Neprijatelja, a to je bilo pre manje od est
stotina godina. Vreme se razvlai i skuplja; menja se sa okom, sa staro u, sa zvezdom
; ini sve sem to se ne vraa - niti ponavlja."
"Znai, san Ekumena je da ponovo vaspostavi to drevno zajedni tvo; da ponovo
okupi sve narode sa svih svetova u jedno ognji te?"
Akst klimnu, vaui hlebnu jabuku. "Da se bar meu njih utka izvestan sklad. ivo
t voli da upoznaje sebe, do najudaljenijih granica; njegovo zadovoljstvo je da o
bujmi slo enost. Na a razliitost je na a lepota. Svi ti svetovi i razliiti oblici i naini
umova, ivota i tela na njima - zajedno bi tvorili velianstveni sklad."
"Nijedan sklad ne traje dugo", ree mladi kralj.
"Nikada nijedan nije postignut", uzvrati opunomoeni. "Zadovoljstvo je u n
astojanju." On iskapi vr i obrisa prste u salvetu od upredene trave.
"To je bilo zadovljstvo koje mi je pripadalo kao kralju", ree Argaven. "G
otovo je s tim."
"Da li bi..."
"Gotovo je. Verujte mi. Zadr au vas ovde, lorde Akste, dok mi budete verova
li. Potrebna mi je va a pomo. Vi ste figura na koju su uesnici u igri zaboravili! Mo
rate mi pomoi. Ne mogu da abdiciram protiv volje vea. Oni e odbiti moju abdikaciju,
primorae me da vladam, a ako vladam, slu im neprijateljima! Ukoliko mi ne pomognet
e, morau da se ubijem. " Govorila je potpuno stalo eno i razlo no; ali Akst je znao k
oliko i samo pominjanje samoubistva, tog ina dostojnog krajnjeg prezira, staje je
dnog Karhianina.
"Na ovaj ili onaj nain", ree mladi kralj.
Opunomoeni se jo vi e uvi u svoj te ki ogrta; bilo mu je hladno. Bilo mu je ovd
e hladno ve sedam godina. "Moj gospodaru", ree on, "ja sam tuinac na va em svetu, sa ai
com pomonika i jednom malom napravom pomou koje mogu da razgovaram sa drugim tuinci

ma na udaljenim svetovima. Predstavljam mo, svakako, ali je ne posedujem. Kako bi

h ja vama mogao pomoi?"
"Imate brod na ostrvu Horden."
"Ah. Toga sam se pla io", ree opunomoeni, uzdahnuv i. "Gospodaru Argavene, taj
brod je pode en da ide na Olul, udaljen dvadeset etiri svetlosne godine. Znate li t
a to znai?"
"Da pobegnem iz svog vremena, u kome sam postala orue zla."
"Nema bekstva", uzvrati Akst sa iznenadnom estinom u glasu. "Ne, moj gosp
odaru. Oprostite mi. To je nemogue. Ne mogu da pristanem..."
Ledena ki a prolea dobovala je po kamenju kule, a vetar je zavijao po uglov
ima i malim tornjevima krova. Odaja je bila utihla, senovita. Pored vrata je gor
elo jedno malo, zaklonjeno svetlo. Negovateljica je le ala hrui lagano u krevetu, be
ba je le ala potrbu ke u kolevci. Argaven je stajala pored kolevke. Osvrnula se po s
obi, premda ju je i bez gledanja videla, poznavala celu. I ona je ovde spavala k
ao mala. To je bilo njeno prvo kraljevstvo. Ovde je dolazila da podoji dete, svo
g prvenca, sedela pored vatre dok su mala usta vukla njena prsa i pevu ila bebi pe
sme koje je Borhub njoj pevu ila. Ovo je bilo sredi te, sredi te svega.
Vrlo pa ljivo i ne no ona podvue aku ispod bebine tople, vla ne, paperjaste glav
e i navue preko nje jedan lanac na kome je visio masivan prsten sa ugraviranim zn
akom lordova Hargea. Lanac je bio predugaak i Argaven ga skrati, vezav i vor, zato to
je pomislila da bi se mogao uplesti i udaviti dete. Ubla iv i na taj nain ovaj mali
nemir, ona poku a da ubla i veliki strah i jad koji su je ispunjavali. Sagnu se dok
obrazom ne dodirnu detinji obraz, neujno pro aptav i: "Emrane, Emrane, moram te napus
titi, ne mogu te povesti, mora vladati umesto mene. Budi dobra, Emrane, po ivi dugo
, vladaj valjano, budi dobra, Emrane..."
Ona se uspravi, okrenu i pohita iz odaje u kuli, iz izgubljenog kraljevs
tva.
Poznavala je nekoliko naina da se neopazice izvue iz Dvorca. Izabrala je n
ajbezbedniji, a zatim se uputila ka Novoj Luci kroz jarko osvetljene ulice Erenr
anga, kojima je brisala susne ica, sama.
Sada nema slike, ona se ne vidi. Kakvim okom biste posmatrali jedan proc
es koji je za sto milioniti deo jednog postotka sporiji od brzine svetlosti? Ona
sada nije kralj, niti ljudsko bie; podvrgnuta je translatovanju. Te ko mo ete nazvat
i smrtnim nekog ije vreme prolazi sedamdeset hiljada puta sporije od va eg. Ona je
vi e nego usamljena. Izgleda da ne postoji ni ta vi e do jedna nesaop tena misao; da nik
uda ne ide, ni ta vi e no to jedna misao ide. Pa ipak, ona putuje brzinom gotovo ravn
oj svetlosnoj, ali je nikada ne dose e. Ona je samo putovanje. Brza poput misli. U
dvostruila je svoju starost kada je stigla, a bila je manje od jednog dana starij
a, u delu prostora zakrivljenog oko jedne estice pra ne nazvane Olul, etvrte planete
jednog ukastog sunca. I sve ovo proteklo je u mukloj ti ini.
A sada, uz buku, plamen i meteorsko ble tavilo, to je bilo sasvim dovoljno
da se uta i pohotna udnja jednog Karhianina za sjajem i rasko i, slo eni brod stao je da
se spu ta, dodirnuv i u plamenu isto ono mesto sa koga se otisnuo pre pribli no pedes
et pet godina. Uskoro potom, vidljiva, nemasivna, nesigurna, mladi kralj se poja
vi iz njega i zastade za trenutak na izlazu, zakloniv i oi od svetlosti tuinskog top
log sunca.
Akst je, razume se, poslao obave tenje o njenom dolasku, preko trenutnog p
rimopredajnika, pre dvadeset etiri godine, ili pre sedamnaest asova, u zavisnosti
od toga kako gledate na stvar; autanti i agenti Ekumena nao e se tu da je pozdrave. a
k ni pa evi nisu prolazili bez du ne pa nje kod tih igraa velike igre, a ovaj Getenjani
n bio je, uostalom, kralj. Jedan agent proveo je jednu godinu od dvadeset etiri uei
karhidski, kako bi Argaven mogla s nekim da razgovara. Ona smesta ree: "Kakve su
vesti iz moje zemlje?"
"Gospodin mobil Akst i njegov naslednik slali su redovne sa ete izve taje o
dogaajima, kao i razne privatne poruke za vas; sav materijal nai ete u svojim odaja
ma, gospodine Harge. Ukratko, namesni tvo lorda Gerera bilo je mirno i blagodetno;
u prve dve godine vladala je depresija, za vreme koje su va e arktike naseobine na
pu tene, ali sada je ekonomija sasvim postojana. Va naslednik je postavljen na pres

to u osamnaestoj i vlada ve sedam godina."

"Da, razumem", ree osoba koja je koliko sino poljubila tog jednogodi njeg na
slednika.
"im vam to bude odgovaralo, gospodine Harge, specijalisti u na em institutu
u Belksitu..."
"Kad kog vi to budete hteli", ree gospodin Harge.
U li su u njen um veoma ne no, vrlo tanano, otvarajui vrata. Za zakljuana vrat
a imali su delikatne instrumente koji su uvek pronalazili kombinaciju; a onda bi
se povukli u stranu i pustili nju da ue. Prona li su osobu odevenu u crno, koja ni
je bila Gerer, i samilosnog Rebadea, koji nije bio samilostan; stajali su s njom
na balkonu Dvorca i s njom se uspinjali pukotinama none more do sobe u kuli; i k
onano, onaj koji je trebalo da bude prvi, prilika u crvenom i belom, pribli i se re
kav i:
"Velianstvo, otkrivena je zavera protiv vas..." Gospodin Harge vrisnu u g
roznom u asu i probudi se.
"Odlino! Toje bio klju. Znak da ponete sa izvr avanjem ostalih upustava i odr
edite smer svoje fobije. Indukovana paranoja. Zaista izvanredno indukovana, mora
m rei. Evo, popijte ovo, gospodine Harge. Ne, to je samo voda! Mogli ste stvarno
postati izuzetno zao vladar, vremenom sve opsednutiji strahom od zavera i prevra
ta i sve omra eniji u narodu. Svakako, ne preko noi. U tome je lepota. Bilo bi vam
potrebno nekoliko godina da postanete pravi tiranin; mada su, bez sumnje, namera
vali da du tog puta uvedu izvesna pojaanja, po to Rebade jednom stekne va e poverenje.
.. Da, da, shvatam za to se o Karhidi lepo zbori u Razdeobniku. Ako izvinite moju
objektivnost, ovakva vrsta ve tine i strepljenja tako je retka..." Tako je doktor,
umocelitelj, kosmata, proseda, jednopolna osoba koja je pripadala nekakvim Ceti
jancima, neumorno avrljao dok se pacijent oporavljao.
"Znai, postupio sam ispravno", ree konano gospodin Harge.
"Jeste. Abdikacija, samoubistvo ili bekstvo bili su jedini sledstveni ino
vi kojima ste mogli pribei po sopstvenoj volji, slobodno. Raunali su na va moralni
veto protiv samoubistva i na glasanje vea protiv abdikacije. Ali opsednuti vlasti
tom astohlepno u, zaboravili su na mogunost odricanja i ostavili su vam jedna vrata o
tvorena. Vrata koja je samo jedna osoba jakog uma, oprostiete mi na mojoj doslovn
osti, mogla da izabere i da proe kroz njih. Zaista, moram da saznam ne to vi e o toj
va oj drugoj umonauci, kako je ono nazvaste, Proricanje? Mislio sam da je re o neko
j okultnoj koje tariji, ali sasvim oigledno... da, da, oekujem da e od vas uskoro tra i
ti da se pojavite u Razdeobniku, da porazgovarate o va oj budunosti, sada kada smo
smestili va u pro lost tamo gde joj je mesto, je li?"
"Kako elite", ree gospodin Harge.
Razgovarala je sa raznim ljudima u Razdeobniku Ekumena za Zapadne Svetov
e, a kada su joj predlo ili da poe u kolu, ona je spremno pristala. Jer meu ovim blag
im osobama, ija je glavna osobina izgleda bila hladna, duboka tuga nerazdvojiva o
d tople, duboke razdraganosti - meu njima biv i kralj Karhide uvidela je da je varv
arska, neuka i nemudra.
Po la je u ekumensku kolu. Stanovala je u velikim zgradama blizu Razdeobnik
a u gradu Vakstsitu, sa nekoliko stotina drugih tuinaca, od kojih nijedan nije bi
o dvopolni, niti biv i kralj. Kako nikada nije posedovala mnogo toga to je pripadal
ao samo njoj i nikada nije imala mnogo mogunosti za zasebnost, nije joj smetao ov
akav zajedniki ivot; nije se pokazalo ni toliko lo e kao to je oekivala iveti meu jedno
olnim ljudima, mada je do la do zakljuka da je njihovo stanje neprestanog kemera za
morno. Uop te joj ni ta nije smetalo, ve je poslove i dane savladavala sa krepko u i spo
sobno u, ali uvek i sa izvesnom nehajno u, kao neko ije je sredi te negde drugde. Jedinu
nelagodnost predstavljala je toplota, u asna toplota Olula koja se ponekad pela do
trideset pet stepeni Celzijusove lestvice za vreme plamteeg neprekidnog razdoblj
a u kome sneg ne pada dve stotine dana uzastopce. ak i kada je konano do la zima, on
a se znojila, jer retko je kada napolju bilo manje od deset stepeni ispod take sm
rzavanja, dok je u zgradama bilo sparno - mislila je ona - mada su ostali tuinci
sve vreme nosili debele d empere. Spavala je preko posteljine naga, prevrui se i sne
vajui o snegovima Kargava, o ledu u Staroj Luci, ledu koji se hvata na pivu u hla
dnim jutrima u Dvorcu, sudeni, dragoj i cioj studeni Zime.
Mnogo toga je nauila. Ve je nauila da se zemlja ovde naziva Zima, a da se O

lul ovde naziva zemlja: jedna od onih injenica koje su Vaseljenu preokretale popu
t kakve arape. Nauila je da mesna ishrana izaziva proliv u nenaviknutoj utrobi. Na
uila je da se jednopolni ljudi, o kojima se silno trudila da ne misli kao o nastr
anima, silno trude da o njoj ne misle kao o nastranoj. Nauila je da se neki ljudi
smeju kada bi Olul izgovorila Orur. Takoe je poku ala da zaboravi da je kralj. Kad
a ju je kola jednom uzela pod svoje, nauila je i zaboravila mnogo toga. Koristei sv
u silu ma ina, naprava, iskustava i (najjednostavnije i najte e) rei koje su Ekumenu
stajale na raspolaganju, otvorili su joj to su vi e mogli pristup razumevanju priro
de i istorije jednog kraljevstva starog preko milion godina, koje je u promeru i
malo mnogo biliona milja. Kada je poela da nasluuje ogromnost ovog kraljevstva lju
dskog roda, kao i trajni bol i jednolinu pusto njegove istorije, takoe je poela da u
via ta se nalazi s one strane njegovih granica u prostoru i vremenu, a meu ogolelim
stenama, usijanim suncima i blistavim pusto ima to se pru aju u nedogled razabrala j
e izvore razdraganosti i vedrine, nepresu na vrela. Nauila je mnogo injenica, brojev
a, mitova, i videla je, s druge strane granica onog to je nauila, ponovo Nepoznato
, velianstvenu ogromnost. U ovom obogaenju uma i okolnosti to se nalazi ovde na la je
veliko zadovoljstvo; ipak bila je nezadovoljna. Nisu joj uvek dozvoljavali da n
apreduje onoliko koliko je elela na odreenim poljima, matematici, cetijanskoj fizi
ci. "Kasno ste poeli, gospodine Herge", reko e oni, "moramo graditi na postojeim tem
eljima. Pored toga, elimo da napredujete u stvarima koje mo ete iskoristiti."
"Kako iskoristiti?"
Oni - u ovom trenutku predstavljao ih je etnograf mobil Gist s druge str
ane bibliotekog stola - pogleda e je usiljeno. "Smatrate li da vi e ne mo ete biti ni o
d kakve koristi, gospodine Harge?"
Gospodin Harge, koji je uglavnom bio suzdr an, progovori s iznenadnom estin
om: "Da."
"Kralj bez zemlje", ree Gist svojim ravnim teranskim naglaskom, "koji je
sam sebe izgnao, za koga se veruje da je mrtav, mo e se oseati pomalo suvi an. Ali on
da, ta mislite za to se mi trudimo oko vas?"
"Iz dobrote..."
"Oh, dobrota... Koliko god da smo dobri, ne mo emo vam, znate, pru iti i ta to
bi vas usreilo. Sem... Da. teta gubitka. Vi ste nesumnjivo bili pravi kralj za Zim
u, za Karhidu, za ciljeve Ekumena. Posedujete oseanje ravnote e. Mo da ste mogli da u
jedinite planetu. Zasigurno ne biste muili i cepkali zemlju, kao to to, izgleda, in
i sada nji kralj. Kakv gubitak! Uzmite u obzir samo na e nade i potrebe, gospodine H
arge, kao i vlastite odlike, pre no to stanete da oajavate o tome koliko ste bili
korisni u svom ivotu. Uostalom, imate da po ivite jo etrdeset ili pedeset godina..."
Poslednji snimak pod tuinskom sunevom svetlo u: uspravna, u sivom ogrtau hains
kog stila, stoji jedna osoba lepog lika, neodreenog pola, obilno se znojei, na zel
enom travnjaku pored glavnog Agenta Ekumena na Zapadnim Svetovima, stabila, gosp
odina Hoalansa od Alba, koji mo e (ako to eli) da utie na sudbinu etrdeset svetova.
"Ne mogu vam narediti da odete tamo, Argavene", ka e stabil. "Va a vlastita
savest..."
"Predala sam svoje kraljevstvo vlastitoj savesti pre dvanaest godina. Bi
lo je to sasvim dovoljno. to je dosta, dosta je", ka e Argaven Harge. Zatim se izne
nada nasmeje, tako da se stabil takoe nasmeje; i oni se rastaju u takvoj slozi ka
o to to Sile Ekumena pri eljkuju da bude meu ljudskim du ama.
Kraljevina Karhida ustupila je Ekumenu, za vreme vladavine Argavena XV,
ostrvo Horden, kraj ju ne obale ove zemlje, na neogranieno kori enje. Tamo niko nije iv
eo. Svake godine pokolenja morehoda ispuzala bi na golo stenje i polagala jaja;
potom bi ih izlegla, pa podizala mladunce i konano ih vodila natrag u dugakoj povo
rci do mora. Ali jednom u svakih deset ili dvadeset godina vatra bi zaigrala po
stenama, more bi prokljualo uz obale i tada bi uginuo svaki morehod koji bi se na a
o na ostrvu.
Kada je more prestalo da kljua, opunomoenikov mali, elektrini brod se pribl
i io. Zvezdani brod spustio je pauinaste eline skele do brodske palube i jedna osoba
stade da se uspinje njima, dok je druga poela da se spu ta, tako da su se srele na
sredini, ni na nebu ni na zemlji, izmeu mora i kopna, dvosmislen susret.

"Ambasador Horsed? Ja sam Harge", ree ona iz zvezdane letelice, ali onaj
iz broda ve je kleao, govorei glasno, na karhidskom. "Dobro do li, Argavene od Karhid
e!"
Kada se ispravio, ambasador dodade brzim apatom: "Do li ste otvoreno, kao v
i lino... Objasniu kada budem mogao..." Iza i ispod njega na brodskoj palubi staja
la je povea grupa ljudi, zurei pomno u prido licu. Svi su po izgledu bili Karhiani, a
nekolicina je bila veoma stara.
Argaven Harge stajala je minut, dva minuta, tri, uspravna i potpuno nepo
kretna, mada je njen sivi ogrta lepr ao i mre kao se na hladnom morskom vetru. Ona za
tim uputi pogled prema prigu enom suncu na zapadu, pa ka sivoj zemlji preko vode n
a severu, a onda ga vrati na utihle ljude zbijene ispod nje na palubi. Ona korak
nu napred tako iznenada da je ambasador Horsed morao da joj se urno skloni s puta
. Uputila se pravo do jednog starca na palubi broda.
"Jesi li ti Ker rem ir Kerheder?"
"Jesam."
"Prepoznala sam te po sakatoj ruci, Kere." Govorila je jasno; nije treba
lo nagaati ta osea. "Ne bih prepoznala tvoje lice. Posle ezdeset godina. Ima li meu v
ama i drugih koje sam poznavala? Ja sam Argaven."
Svi su utali, netremice je posmatrajui.
Odjednom, jedan od njih, lica izboranog i sme uranog od starosti poput drv
eta koje je pro lo kroz vatru, istupi jedan korak. "Moj gospodaru, ja sam Banit iz
stra e u Dvorcu. Bili ste sa mnomu slu bi kada sam vodila strojevu obuku. Tada ste
jo bili dete, malo dete." I seda glava se iznenada pokloni, odajui poast ili skriva
jui suze. Zatim istupi jo jedna, pa jo jedna. Glave koje su se klanjale bile su sed
e, bele, elave; glasovi koji su pozdravljali kralja podrhtavali su. Jedna, Ker sa
sakatom rukom, koju je Argaven poznavao kao srame ljivog pa a od trinaest godina, o
brati se besno onima koji su jo nepomino stajali. "Ovo je kralj! Imam oi koje su ga
videle i koje ga sada vide. Ovo je kralj!"
Argaven ih pogleda, lice po lice, pognute glave i one uzdignute.
"Ja sam Argaven", ree ona. "Bila sam kralj. Ko sada vlada u Karhidi?"
"Emran", odgovori jedna.
"Moje dete Emran?"
"Da, moj gospodaru", ree stari Banit; veina lica bila je bezizra ajna, ali K
er ree svojim silovitim, uzdrhtalim glasom: "Argaven, Argaven vlada u Karhidi! ive
o sam da bih video kako se vraaju svetli dani. Neka dugo ivi kralj!"Jedan od mladi
h pogleda prema ostalima i odluno ree: "Neka bude. iveo kralj!" I sve se glave nisk
o pognu e.
Argaven mirno prihvati njihovo odavanje poasti, ali im je uluila priliku da
oslovi Horseda, opunomoenika, nasamo, ona upita: " ta je ovo? ta se dogodilo? Za to s
am zavaravana? Reeno mi je da ovamo dolazim da se vama naem pri ruci, kao pomonik,
iz Ekumena..."
"To je bilo pre dvadeset etiri godine", uzvrati ambasador, izvinjavajui se
. "Ja ovde ivim samo pet godina, moj gospodaru. Stvari stoje veoma lo e u Karhidi.
Kralj Emran je pro le godine raskinuo veze sa Ekumenom. Ja stvarno ne znam sa kakv
im vas je namerama stabil poslao ovamo u vreme kada vas je poslao; ali sada gubi
mo Zimu. Stoga su mi agenti Haina nalo ili da uvedem u igru na eg kralja."
"Ali ja sam mrtva", Argaven ree besno. "Mrtva sam ve ezdest godina."
"Kralj je mrtav", ree Horsed. " iveo kralj."
Kako su se neki od Karhiana pribli ili, Argaven se okrete od ambasadora i o
de do ograde. Siva voda stvarala je mehurove i slivala se niz strane broda. Obal
a kontinenta le ala im je sada sa leve strane, sivo pro arano belim. Bilo je hladno.
Rani zimski dan ledenog doba. Brodski motor blago je preo. Argaven nije ula zuja
nje elektrinog motora ve punuh dvanaest godina, tu jedinu vrstu motora koju je kar
hidsko sporo i postojano tehnolo ko doba uvelo u upotrebu. Njegov zvuk bio joj je
veoma prijatan.
Ona progovori odjednom, ne okrenuv i se, kao neko ko je od detinjstva znao
da nekog uvek ima ko e odgovoriti: "Za to idemo na istok?"
"Idemo prema Kermlandiji?"
"Za to Kermlandiji?"
Odgovori joj jedan od mlaih koji je pristupio: "Jer se taj deo zemlje pob

unio protiv... protiv kralja Emrana. Ja sam Kermlananin: Peret ner Sode."
"Da li je Emran u Erenrangu?"
"Erenrang je pao u ruke Orgoreinu pre est godina. Kralj je u novoj presto
nici, istono od planina - staroj prestonici, u stvari, u Reru."
"Emran je izgubio Zapadno Podruje?" upita Argaven i tada se potpuno okren
u prema odva noj, mladoj plemkinji. "Izgubio Zapadno Podruje? Izgubio Erenrang?"
Peret se povue jedan korak, ali spremno odgovori: "Krijemo se iza planina
est godina."
"Orgote su u Erenrangu?"
"Kralj Emran je potpisao ugovor sa Orgoreinom pre pet godina, predav i im
Zapadno Podruje."
"Sraman ugovor, va e velianstvo", upade stara Ker, be nja i drhtavija no ikad
. "Ugovor ludaka! Emran igra kako Orgorein svira. Svi smo mi ovde pobunjenici, i
zgnanici. I ambasador je u izgnanstvu, krije se."
"Zapadno Podruje", ree Argaven. "Argaven I osvojio je Zapadno Podruje za Ka
rhidu pre sedam stotina godina..." zapoe ona, ali zastade. "Koliko ste jaki u Ker
mlandiji? Da li je Obala sa vama?"
"Veina Ognji ta sa juga i istoka je sa nama."
Argaven je utala neko vreme. "Da li Emran ima naslednika?"
"Nema naslednika u telu, moj gospodaru", ree Banit. "Otac je estorice."
"Imenovala je Girvrija Hargea rem ir Oreka za svog naslednika", ree Peret
.
"Girvri? Kakvo je to ime? Kraljevi Karhide zovu se Emran", ree Argaven, "
i Argaven."
Sada konano dolazi tamna slika, snimljena pri svetlosti vatre - svetlosti
vatre jer su elektrane Rera uni tene, vodovi prekinuti i pola grada je u plamenu.
Sneg se gusto kovitla iznad plamenova i zasija crvenilom na trenutak pre no to s
e istopi usred vazduha, slabo za i tav i.
Sneg, led i gerilski odredi dr e Orgorein sa zapadne strane Kargavskih pla
nina. Nikakva pomo nije stigla starom kralju Emranu kada se njena zemlja podigla
protiv nje. Stra ari su joj se razbe ali, grad je u plamenu i sada se konano na la lice
m u lice sa uzurpatorom. Ali zadr ala je, na kraju, ne to od porodinog nehajnog ponos
a. Nije obraala pa nju na pobunjenike. Zurila je u njih i nije ih videla, le ei u tamn
om hodniku, osvetljenom jedino ogledalima u kojima su se odra avale udaljene vatre
; pi tolj kojim se ubila le ao joj je u blizini ake.
Nagnuv i se nad telom, Argaven podi e tu hladnu aku i stade da skida sa vornov
atog, starakog ka iprsta masivan, izgraviran, zlatan prsten. Ali nije to uinila dokr
aja. "Zadr i ga", pro aputa ona, "zadr i ga." Na trenutak se pognula jo ni e, kao da apue
mrtvo uho, ili kao da je polo ila svoj obraz uz to hladno i izborano lice. Zatim
se uspravila, postajala malo, a onda izi la kroz tamne hodnike, pored prozora osve
tljenih sjajem udaljenih ru evina, krenuv i da dovede svoj dom u red: Argaven, kralj
Zime.
SEMLEJINA OGRLICA
Kako razluiti predanje od injenica na ovim svetovima koji su toliko godina
udaljeni - planetama bez imena, koje njihovi itelji zovu, naprosto, Svet, planet
ama bez istorije, gde je pro lost stvar mita i gde istra iva koji se vratio otkriva d
a je ono to je inio pre nekoliko godina preraslo u dela jednog boga? Nerazum zatam
njuje taj vremenski jaz koji premo uju na i svetlosni brodovi i u toj tmini neodreenos
ti i nesrazmere bujaju poput korova.
U poku aju da ispriate priu o jednom oveku, obinom nauniku Lige, koji je oti ao
a jedan takav bezimen, polupoznat svet ne tako davno, oseate se kao arheolog meu h
iljadugodi njim razvalinama koji se probija kroz zagu ene spletove li a, cvea, grana i v
inove loze ka iznenadnoj, svetloj geometriji toka ili uglaanog kamena-temeljca, da
bi potom stupio kroz neki obian, suncem obasjan ulaz i unutra, u tami, prona ao ne
mogu treptaj plamena, odblesak dragulja, napola uoenu kretnju enske ruke.
Kako da razluite injenice od predanja, istinu od istine?

Kroz Rokanonovu priu vraa se taj dragulj, plavi odblesak vien samo za tren.
Ponimo stoga njime:
Galaktika oblast 8, br. 62: FOMALHAUT II.
Visokointeligentni oblici ivota: Vrste sa kojima je uspostavljan kontakt:
Vrsta I.
A) Gdemijari (jednina Gdem): Visokointelegentni, potpuno hominoidni noni
trogloditi visoki od 120 do 135 cm, svetle puti, tamne kose. Prilikom uspostavlj
anja kontakta ovi itelji peina posedovli su oligarhijsko urbano dru tvo sa strogo od
eljenim slojevima, preobrazovano deliminom kolonijskom telepatijom, sa tehnolo ki u
smerenom kulturom mlaeg elinog doba. Tehnologija je dostigla in- dustrijski nivo, s
tepen C, za vreme misije Lige od 252. do 254. godine. Godine 254. jedan brod na
automatski pogon (na liniji za Novu Ju nu D ord iju) predstavljen je oligarhima zajedn
ice iz oblasti kirijenskog mora. Status C-jedan.
B) Fije (jednina Fijan): Visokointeligentna, potpuno hominoidna dnevna b
ia; prosena visina 130 cm, zapa eni pojedinci uglavnom svetle puti i kose. Kratki ko
ntakti ukazuju na postojanje seoskog i nomadskog komunalnog dru tva, deliminu kolon
ijsku telepatiju, kao i izvesne znake kratkodometne TK. Rasa izgleda netehnolo ka
i te ko odredljiva, sa minimalnim i nepostojanim obrascima kulture. Trenutno bez k
lasifikacije. Status E-upitnik.
Vrsta II
Liuari (jednina Liu): Visokointeligenta, potpuno hominoidna dnevna bia, p
rosene visine 170 cm. Ova vrsta poseduje tvravno/ seosko, klanovsko-rodovsko dru tvo
, tehnologiju zamrznutu na nivou bronzanog doba i feudalno-herojsku kulturu. Obr
atiti pa nju na vodoravan dru tveni rasloj na dve pseudorase: a) Olgijori, 'srednjac
i', svetle puti i tamne kose; b) Angijari, 'gospodari', veoma visoki, tamnoputi,
ute kose...
"To je ona", ree Rokanon, podigav i pogled sa Skraenog d epnog prirunog vodia za
inteligentne oblike ivota ka veoma visokoj, tamnoputoj, utokosoj eni koja je staja
la na sredini dugake muzejske dvorane. Stajala je mirno i uspravno, okrunjena sja
jnom kosom i netremice posmatrala ne to u jednoj vitrini. Oko nje su se vrzmala eti
ri uznemirena i neprivlana kepeca.
"Nisam znao da na Fomalhautu II pored troga ive i svi ovi ostali ljudi",
ree Keto, kustos muzeja.
"Nisam ni ja. Ovde su naznaene ak i neke 'nepotvrene' vrste sa kojima nikad
nije uspostavljan kontakt. Izgleda da je kucnuo as za temeljitiju istra ivaku misij
u na tom mestu. Pa, sad bar znamo ta je ona."
"Voleo bih da postoji neki nain da se sazna ko je ona..."
Ona je bila iz jedne drevne porodice, potomak prvih kraljeva Angijara i
uprkos svem svom siroma tvu, kosa joj je blistala istom, postojanom, zlatnom bojom
njenog porekla. Mali ljudi, Fije, klanjali su se kada je prolazila, jo dok je bil
a bosonoga devojica koja je jurila poljima, razvedravajui nemirne vetrove Kirijena
svetlom i vatrenom kometom svoje kose.
Bila je jo sasvim mlada kada ju je Durhal od Halana video, udvarao joj se
i odveo je iz razru enih kula i vetrovitih dvorana njenog detinjstva u svoj visok
i dom. U Halanu, na planinskom obronku, takoe nije bilo udobnosti, iako se nekada n
ji sjaj jo zadr ao. Prozori su bili nezastakljeni, a kameni podovi goli; za vreme h
ladnogodine dogaalo se da ovek osvane i ugleda noni sneg u dugakim, niskim nanosima
ispod svakog prozora. Durhalova nevesta stajala je uzanim, bosim stopalima na sn
e nom podu, upliui vatru svoje kose i smejui se svom mladom mu u u srebrnom ogledalu ko
je je visilo u njihovoj sobi. To ogledalo i venanica njegove majke, u koju je bil
o u iveno hiljadu siu nih kristala, predstavljali su jedino njegovo bogatstvo. Neki o
d njegovi ni ih srodnika iz Halana jo su posedovali krinje sa brokatnom ode dom, name ta
j od pozlaenog drveta, zlatne hamove za svoje hate, oklope i maeve optoene srebrom,
nakit i dragulje - a na ove poslednje Durhalova nevesta gledala je sa zavi u, osvrui

se za dijademom od dragog kamenja ili kakvim bro em ak i kada bi se vlasnica takvo

g ukrasa uklanjala da je propusti u znak po tovanja zbog njenog roenja i visokog po
lo aja steenog udajom.
Na etvrtom mestu od poasnog sedi ta sveane dvorane Halana sedeli su Durhal i
njegova nevesta Semleja, tako blizu gospodara Halana da je starina poesto svojom
rukom sipao vino Semleji i razgovarao o lovu sa svojim neakom i naslednikom Durha
lom, gledajui mladi par sa smrknutom, beznade nom ljubavlju. Nada je retko pohodila
Angijare od Halana i sve zapadne oblasti od kada su se gospodari zvezda pojavil
i sa svojim zastra ujuim oru jem koje je moglo da sravni brda. Oni su im poremetili s
ve stare obiaje i ratove, i premda je iznos bio mali, Angijari su oseali silnu sra
motu to moraju da im plaaju porez, danak za rat koji su gospodari zvezda vodili sa
nekim udnim neprijateljem, negde u upljim prostorima izmeu zvezda, na kraju godina
. "To e biti va rat", rekli su, ali su Angijari ve jedno pokolenje sedeli u sramotn
oj dokolici, u svojim sveanim dvoranama, posmatrajui kako njihovi dvostruki maevi ra
ju, kako im sinovi stasavaju, ne zadav i nijedan udarac u boju, kako im se keri uda
ju za siromahe, pa ak i za srednjake zato to su bile li ene miraza od junakog plena k
oji bi donele plemenitom mlado enji. Lice gospodara Halana bilo je turobno kada bi
posmatrao plavokosi par i slu ao njihov smeh dok su pili oporo vino i zajedno se a
lili u studenoj, dotrajaloj, ali ipak sjajnoj tvravi njihove rase.
Semlejino lice bi otvrdlo kada bi pogledala niz dvoranu i videla na sedi t
ima daleko ispod njenog, pa ak i meu meleskinjama i srednjakinjama, sjaj i blesak
dragog kamenja spram svetle puti i crne kose. Ona nije ni ta donela u miraz svome
mu u, ak ni srebnu ukosnicu. Ode du sa hiljadu kristala odlo ila je u krinju za dan venan
ja svoje keri, ukoliko bude sueno da se ker rodi.
Bilo je tako sueno i dado e joj ime Haldre. A kada su malje na njenoj maloj
, mrkoj lobanji izrasle, zasjale su postojanom, zlatnom bojom - naslee gospodarsk
ih predaka - jedino zlato koje e ikad posedovati...
Semleja nije pominjala mu u svoje nezadovoljstvo. Iako je uvek bio ne an pre
ma njoj, Durhal je u svom silnom gospodarskom ponosu oseao jedino prezir prema za
visti, prema ta tim eljama, a ona se bojala njegovog prezira. Poverila se, ipak, Du
rhalovoj sestri, Durosi.
"Moja porodica imala je nekad jedno veliko blago", ree ona. "Bila je to o
grlica, sva od zlata, sa plavim draguljom u sredini... safirom?"
Durosa odmahnu glavom, sme ei se, i sama nesigurna u pogledu naziva. Bilo j
e to pred kraj toplogodine, kako su ovi severni Angijari nazivali leto godine od
osam stotina dana, zapoinjui ciklus meseci iznova svake ravnodnevice. Semleji je
ovaj kalendar delovao tue, podseao ju je na srednjaki nain raunanja. Njena porodica iv
ela je u zabiti, ali je bila starija i istija od bilo koje rase ovih severozapadn
ih kraji nika koji su se previ e slobodno me ali sa Olgijorima. Obasjana sunevom svetlo u,
sedela je sa Durosom na kamenom prozorskom sedi tu, visoko u velikoj kuli gde su
se nalazile odaje starije ene. Obudovela mlada i bez dece, Durosa se drugi put ud
ala za gospodara Halana, brata njenog oca. Budui da je to bila roaka veza i uz to o
boma drugi brak, ona nije stekla zvanje gospodarice Halana koje e Semleja jednog
dana poneti; no, sedela je pored starog gospodara na poasnom sedi tu i vladala zaje
dno s njim njegovim posedima. Starija od svog brata, Durhala, volela je njegovu
mladu enu i u ivala u svetlokosoj bebi Haldre.
"Bio je kupljen", nastavi Semleja "celokupnim novcem koji je moj predak
Leinen dobio kada je osvojio ju ne feude - sav novac itavog jednog kraljevstva, pom
isli samo, za jedan dragulj. Oh, to bi sjajem zasigurno nadma ilo bilo ta ovde u Ha
lanu, ak i one kristale velike kao jaja kooba koje nosi tvoja roaka Isar. Bio je t
ako lep da su mu nadenuli posebno ime; nazvali su ga Morsko oko. Nosila ga je mo
ja prababa."
"Nikad ga nisi videla", upita zaludno starija ena, gledajui put zelenih pl
aninskih obronaka gde je dugo, dugo leto slalo svoje vrele, neumorne vetrove da
lutaju umama i kovitlaju se du belih drumova koji su se spu tali ka udaljenoj morsko
j obali.
"Izgubljen je pre nego to sam roena."
"Ne, otac mi je rekao da je bio ukraden pre no to su gospodari zvezda do li
u na e carstvo. Nije voleo da razgovara o tome, ali postojala je jedna stara sred

njakinja puna pria koja mi je uvek ponavljala da Fije znaju gde se nalazi."
"Ah, kako bih elela da vidim Fije!" ree Durosa. "Pominju se u mno tvu pesama
i pria; zbog ega nikad ne dolaze u zapadne zemlje?"
"Mislim da je ovde zimi za njih suvi e visoko i hladno. Oni vole sunevu sve
tlost dolina na jugu."
"Jesu li oni kao Glinari?"
"Glinare nikad nisam videla; dr e se podalje od nas, na jugu. Zar nisu bel
i kao srednjaci i uz to jo i izoblieni? Fije su lepi; izgledaju kao deca, samo su
sitniji i mudriji. Oh, pitam se da li znaju gde je ogrlica, ko ju je ukrao i gde
se krije. Zamisli, Durosa: kad bih mogla da se pojavim u halanskoj sveanoj dvora
ni i sednem pored mu a sa bogatstvom jednog kraljevstva oko vrata, ime bih zasenila
sve druge ene kao to on zasenjuje sve mu karce!" Durosa nadvi glavu povrh bebe koja
je sedela posmatrajui svoje mrke no ne prste na krznenoj prekrivci izmeu majke i te
tke. "Semleja je budalasta", promrmlja ona bebi. "Semleja koja sija kao zvezda p
adalica, Semleja iji mu ne voli drugo zlato do zlata njene kose..."
Bludei pogledom preko zelenih padina leta u pravcu udaljenog mora, Semlej
a je utala.
Ali po to je jo jedna hladnogodina munula i po to su gospodari zvezda ponovo
do li da prikupe danak za rat protiv kraja sveta - koristei ovog puta dvojicu patul
jastih Glinara kao tumae, ime su toliko ponizili Angijare da se ovi umalo nisu pob
unili - pa jo jedna toplogodina, a Haldre izrasla u divnu, brbljivu devojicu, Seml
eja je dovede jednog jutra u Durosinu sunanu sobu u kuli. Na sebi je imala stari,
plavi ogrta sa kapuljaom navuenom na kosu.
"Priuvaj mi Haldre nekoliko dana, Durosa", ree ona brzo i mirno. "Idem na
jug do Kirijena."
"Da vidi oca?"
"Da pronaem svoje nasledstvo. Tvoji roaci sa feuda Harget rugaju se Durhal
u. ak je i onaj melez Parna u stanju da ga uznemiri zato to Parnina ena ima satensk
i pokriva za svoju postelju, dijamantske nau nice, kao i tri odore, ta dvolina, crno
kosa drolja. Dok Durhalova ena mora da krpi svoju odoru..."
"Da li se Durhal ponosi svojom enom ili onim to ona nosi?"
Ali Semleju to nije odvratilo. "Gospodari Halana postaju sirotinja u vla
stitoj kui. Doneu miraz mom gospodaru, kakav prilii pripadnici moje loze."
"Semleja! Zna li Durhal da odlazi ?"
"Moj povratak bie srean: toliko mu samo reci", odgovori mlada Semleja, pra
snuv i za trenutak u razdragan smeh; zatim se na e da poljubi ker, okrete se i pre ne
go to je Durosa mogla bilo ta da prozbori, odjuri brza kao vetar preko kamenih pod
ova obasjanih suncem.
Angijarske udate ene nikada nisu jahale iz razonode, pa tako ni Semleja n
ikad nije izbivala iz Halana jo od svog venanja. Stoga se sada, dok se pela u viso
ko sedlo vetrohata, ponovo osetila kao devojka, neobuzdana kakva je bila nekad,
kada je jahala poluukroene hate na severnom vetru preko kirijenskih polja. ivotinj
a na kojoj se sada spu tala sa halanskih brda bila je plemenite pasmine, sa prugas
tim, glatkim krznom koje je prianjalo uz uplje, letake kosti, zelenih oiju, stisnut
ih zbog vetra, i lakih, monih krila koja su se njihala gore-dole s obe Semlejine
strane, otkrivajui i zaklanjajui oblake iznad i brdo ispod nje.
Treeg jutra stigla je u Kirijen i ponovo se obrela u ru evnim dvoranama. Nj
en otac pio je itavu no i, ba kao i u stara vremena, jutarnja svetlost koja se prob
ijala kroz razvaljenu tavanicu razdra ivala ga je, a pojava njegove keri samo mu je
uveala tu razdra enost. "Zbog ega si se vratila?" promrmlja on, osmotriv i je naas pod
nadulim oima, a zatim skrenu pogled. Ognjena kosa njegove mladosti bila je kao ug
a ena, a sede vitice stajale su mu zamr ene na temenu. "Zar se mladi Halan nije o enio
tobom, pa si se sada dovukla kui?"
"Ja sam Durhalova ena. Do la sam po miraz, oe."
Pijanac zabrekta sa gaenjem, no ona mu se tako milo nasmeja da je morao j
o jednom da je pogleda, trepui.
"Je li istina, oe, da su Fije ukrale ogrlicu Morsko oko?"
"Otkud znam? Stare prie. Mislim da je ta stvar nestala pre mog roenja. Kam
o sree da se nikad nisam ni rodio. Idi k njima i vrati se mu u. Ostavi me samog ovd
e. U Kirijenu nema mesta za devojke, zlato i sve ostalo iz te prie. Ovde je ta pr

ia zavr ena; ovo je sru eno mesto, ovo je prazna dvorana. Sinovi Leinena su svi odred
a mrtvi, a njihovo blago je izgubljeno. Idi svojim putem, devojko."
Sed i podbuo, poput kakvog pauka koji prede mre u po razvalinama, on se ok
renu i uputi se teturavo prema podrumima u kojima se krio od dnevne svetlosti.
Vodei prugastog vetrohata iz Halana, Semleja ostavi svoj stari dom i pe ice
sie niz strmo brdo, proe kroz srednjako selo u kome je pozdravi e sa mrzovoljnim uva a
vanjem, pa preko polja i pa njaka, gde su pasli krupni, poludivlji herilori potkre
sanih krila, sti e u dolinu zelenu poput obojene zdele do vrha pune suneve svetlost
i. U dubini te doline le alo je selo Fija, i dok se spu tala vodei svog hata, mali, v
i ljasti ljudi pojuri e prema njoj iz svojih koliba i vrtova, smejui se i izvikujui sl
aba nim tankim, glasovima.
"Zdravo da si, halanska nevesto, gospodarice Kirijena, vetrovko, Semlejo
predivna!"
Nadevali su joj ljupka imena, a njoj se dopadalo da ih slu a; uop te nije ma
rila za njihov smeh, jer oni su se smejali svemu to bi izgovorili, a tako je i on
a postupala. Govorila je i smejala se. Stajala je onako visoka u dugakom, plavom
ogrtau usred njihove razigrane dobrodo lice.
"Zdravo da ste, svetli narode, itelji sunca. Fije, prijatelji ljudi."
Poveli su je u selo i uveli u jednu od svojih prozranih kua, deica koja su
je pratila trei. Odraslom Fijanu nije se mogla odrediti starost; bilo ih je ak te ko
razlikovati jedne od drugih i biti siguran, dok su se brzo kretali unaokolo kao
leptirice oko svee, da ona uvek govori sa istim. Ali inilo se da je jedan od njih
sada neko vreme razgovarao sa njom, jer su ostali hranili i timarili njenog hata
, doneli joj vode da uta i e i zdele voa iz svojih vrtova maju nog drvea. "Nikada jedan
Fijan ne bi ukrao ogrlicu gospodara iz Kirijena!" zavapi mali ovek. " ta bi Fije sa
zlatom, gospo? Za nas postoji suneva svetlost za vreme toplogodine i seanje na su
nevu svetlost za vreme hladnogodine; uto voe i uto li e na kraju doba i uta kosa na e g
e od Kirijena; nikakvo drugo zlato."
"Znai da je neki srednjak ukrao tu stvar?"
Smeh je dugo i prigu eno odzvanjao oko nje. "Kako bi se jedan srednjak usu
dio na to? O, gospo od Kirijena, kako je veliki dragulj ukraden, to nijedan smrt
nik ne zna, nijedan ovek, srednjak, Fijan ili bilo ko meu sedam naroda. Samo mrtve
du e znaju kako je nestao pre mnogo vremena kada je Kirelej Ponosni, ija je praunu
ka Semleja, sam hodio pokraj morskih peina. No, mo da bi se mogao nai meu Suncemrscim
a."
"Glinarima?"
Razlegao se buniji, nervozan smeh.
"Sedi sa nama Semlejo, suncokosa, koja si nam se vratila sa severa." Sel
a je sa njima da jede i oni behu zadovoljni njenom ljupko u, ka kao i ona njihovom.
Ali kada su uli kako ponavlja da e otii do Glinara da pronae svoje nasledstvo ukolik
o je tamo, prestajali su da se smeju i malo-pomalo sve ih je manje bilo oko nje.
Na kraju ona ostade samo sa onim sa kojim je, mo da, razgovarala pre obeda. "Ne i
di meu Glinare, Semlejo", ree joj i ona za trenutak oseti kako je odlunost izdaje.
Spustiv i polako aku preko oiju, Fijan zamrai sav vazduh oko njih. Voe na poslu avniku p
oprimi pepeljastobelu boju, a sve zdele sa istom vodom posta e prazne.
"U planinama daleke zemlje Fije i Gdemijari su se razdvojili. Davno je t
o bilo ", ree vi ljasti, mirni Fijan. "Pre toga bili smo jedno. Ono to mi nismo, oni
jesu. Ono to mi jesmo, oni nisu. Pomisli na sunevu svetlost, travu i drvee koje raa
voe, Semlejo, pomisli na to da svi putevi koji vode dole ne vode gore."
Fijan se nakloni, kratko se nasmejav i.
Izvan sela ona uzjaha svog prugastog vetrohata i, otpozdraviv i im, vinu s
e u vetar poslepodneva i polete na jugozapad ka peinama koje su se nalazile uz st
enovite obale Kirijenskog mora.
Strahovala je da e morati da ue duboko u te tunelaste peine da bi prona la lj
ude koje je tra ila, jer se prialo da Glinari nikad ne izlaze iz svojih peina na sve
tlost dana, pa ak i da se klone Velike zvezde i meseca. Bilo je to dugo putovanje
; prizemila se samo jedanput, pustiv i svog hata da lovi umske pacove dok se sama z
alo ila komadiem hleba iz torbe na sedlu. Hleb se do tada stvrdnuo i osu io, poprimiv i
ukus ko e, no ipak je zadr ao izvesnu slast sve ine, tako da je na tren, dok ga je je
la sama na jednom proplanku ju nih uma, zaula tih glas i videla Durhalovo lice okren

uto prema njoj u svetlosti svea u Halanu. Sedela je zakratko sanjarei o tom ozbilj
nom, ivahnom, mladom licu i o tome ta e mu rei kada se vrati kui sa otkupom vrednim k
raljevstva oko vrata. " elela sam dar dostojan mog mu a, gospodaru..." Potom je nast
avila put, ali kada je stigla do obale, sunce je ve bilo za lo, a Velika zvezda je
tonula za njim. Sa zapada je zaduvao opak vetar, poduhvatajui, naleui i zanosei, tak
o da se vetrohat iznurio borei se protiv njega. Dopustila mu je da se meko spusti
na pesak. Odmah je skupio krila i svio svoje debele, lagane udove ispod sebe, i
spustiv i zvuk predenja. Semleja je stajala, dr ei ogrta vrsto oko vrata, i gladila mu
vrat, tako da je zastrigao u ima i ponovo poeo da prede. Toplo krzno prijalo je nje
noj ruci, no sve to su njene oi videle be e sivo nebo puno mrlja od oblaka, sivo mor
e i taman pesak. A onda preko peska pretra jedna niska, tamna spodoba - i jo jedna
- itava grupa njih koje su uale, trale i zastajkivale.
Glasno ih je pozvala. Iako se inilo da je ne vide, sada su se zaas sve sja
tile oko nje. Dr ale su se podalje od vetrohata; ovaj je prestao da prede, a dlaka
mu se malo nakostre ila pod Semlejinom rukom. Prihvatila je uzde, zahvalna zbog z
a tite koju joj je pru io, ali pribojavajui se nervozne estine koju je mogao da ispolj
i. Neobine prilike stajale su utke zurei, debelim, bosim stopalima utonule u pesak.
U pogledu njih nije se moglo pogre iti: visinom su bili jenaki Fijama, a u svemu
ostalom senka, nalije onog nasmejanog naroda. Nagi, zdepasti, kruti, ravne, crne
kose i sivobele ko e koja je izgledala vla na poput omotaa larve; oi su im bile nalik
kamenju.
"Vi ste Glinari?"
"Gdemijari smo, narod gospodara carstva noi." Glas je bio neoekivano jak i
dubok i pompezno je odzvanjao kroz slanu, vetrovitu tamu; no, ba kao i kod Fija,
Semleja nije bila sigurna koji je od njih govorio.
"Pozdravljam vas, gospodari noi. Ja sam Semleja od Kirijena, ena Durhala o
d Halana. Do la sam kod vas da tra im svoje nasledstvo, ogrlicu zvanu Morsko oko, da
vno izgubljenu."
"Za to je ovde tra i , Angija? Ovde postoje samo pesak, so i no."
"Zato to je poznato da se izgubljene stvari nalaze na skrovitim mestima",
ree Semleja, sasvim pripravna za igru doskoica "a zlato koje dolazi iz zemlje nae
put da se vrati pod zemlju. Pored toga, ka u da se stvoreno ponekad vraa svom tvorc
u." Ovo pitanje bilo je samo nagaanje, no pogodilo je metu.
"Istina je da nam je ogrlica Morsko oko znana po imenu. Nainjena je u na im
peinama pre mnogo godina kada smo je prodali Angijarima. Plavi kamen je poreklom
sa glinenih polja na eg roda na istoku. No, to su veoma stare prie, Angija."
"Mogu li da ih ujem tamo gde se priaju."
Zdepasti ljudi za trenutak utonu e u muk, kao u nedoumici. Siv vetar duvao
je preko peska, a spu tao se mrak dok je zalazila Velika zvezda; huk mora pojaavao
se i sti avao. Duboki glas javi se jo jednom: "Da, gospo od Angijara. Mo e ui u duboke
dvorane. Poi sada sa nama." Glas mu je postao drugaiji, laskav. Semleja se nije o
bazirala na to. Stala je da sledi Glinare preko peska, vodei na skraenoj uzdi hata
o trih kand i.
Na ulazu u peinu, nalik na bezuba, razjapljena usta iz kojih se irila smrd
ljiva toplota, jedan od Glinara ree: "Vazdu na zver ne mo e da ue."
"Mo e", ree Semleja.
"Ne", reko e zdepasti ljudi.
"Mo e, neu da ga ostavim ovde. Nije moj, te ne mogu da ga ostavim. Nee vas o
zlediti sve dok mu dr im uzde."
"Ne", ponovi e duboki glasovi, ali drugi se ume a e: "Kako eli ", i posle kratkog
oklevanja krenu e dalje. inilo se kao da se ulaz u peinu sklopio iza njih: takav je
mrak zavladao ispod stene. Kretali su se jedan za drugim sa Semlejom na zaelju.
Tama tunela poe da jenjava i oni se nao e pod loptom slaba ne, bele vatre, koja je vis
ila sa tavanice. Malo dalje bila je jo jedna, pa jo jedna. Izmeu njih, sa stena su
u vencima visili dugaki, crni crvi. Kako su napredovali, ove vatrene kugle bile s
u postavljene sve gu e, tako da je itav tunel bio obasjan blistavom, hladnom svetlo u.
Semlejini vodii zaustavi e se na raskrsnici triju tunela zapreenih vratima k
oja su izgledala kao da su od eleza. "Saekaemo, Angija", reko e oni i osmorica njih o
stade sa njom dok su trojica otkljuala jedna vrata i u la unutra. Vrata se za njima

zalupi e sa treskom.
Uspravna i mirna stajala je ker Angijara u belom, netreperavom sjaju svet
iljke, dok je njen vetrohat poivao zguren pored nje, ma ui vrhom svog prugastog repa
. Velika, skupljena krila na mahove su mu se podizala, odgovarajui na kratkotrajn
e podsticaje za letenje. U tunelu iza Semleje ualo je osam Glinara, mrmljajui meu so
bom dubokim glasovima na svom jeziku.
Sredi na vrata otvori e se sa zveketom. "Neka Angija stupi u carstvo noi!" uz
viknu jedan nov glas, razmetljiv i buan. Jedan glinar koji je nosio ne to odee na sv
om debelom, sivom telu stajao je u dovratku i domahivao joj rukom. "Ui i osmotri u
da na ih zemalja, udesa rukom nainjena, tvorevine gospodara noi!"
utke, uz trzaj uzde svog vetrohata, Semleja sagnu glavu i krenu za ovim s
tvorom ispod niskog dovratka nainjenog prema meri oveka patuljastog rasta. Ispred
njih se pru ao jo jedan ble tav tunel u kome su memljivi zidovi zaslepljujui sijali od
bele svetlosti, ali umesto staze po kojoj bi moglo da se koraa, pod je nosio dve
ipke od uglaanog eleza koje su se naporedo protezale unedogled. Na ipkama je poivala
svojevrsna koija sa metalnim tokovima. Pokoravajui se znakovima ruku svog novog vo
dia, bez oklevanja i bez najmanjeg znaka uenja na licu, Semleja zakorai u koiju, pove
v i vetrohata koji se uuri kraj nje. Glinar se takoe pope i sede naspram nje, pomerajui
ipke i tokove. Di e se silna, kripava buka, rezak zvuk trenja metala o metal, a zati
m zidovi tunela stado e da uz trzanje promiu. Zidovi su sve br e klizili mimo njih, s
ve dok se vatrene kugle iznad glava ne pretopi e u jednu mrlju, a ustajao, topli v
azduh ne postade smrdljiv vetar koji smae kapuljau sa njene kose.
Koija se zaustavi. Semleja poe za vodiem uz bazaltne stepenice do prostrano
g predvorja, a potom do jo prostranije dvorane; izdubilo ju je vekovno delovanje
voda, ili su je Glinari iskopali u steni. Njena tama, koja nikada nije upoznala
suneve zrake, bila je odagnana tajnovitim, hladnim sjajem kugli. U re etkastim otvo
rima u zidu okretala su se i okretala golema seiva, menjajui ustajao vazduh. Velik
i, zatvoreni prostor zujao je i tutnjao od buke, prodornih glasova Glinara, kripa
vog i piskavog brujanja i treperenja seiva i tokova koji su se okretali, kao i umn
o enog odbijanja svega ovoga o stene. Ovde su sve zdepaste prilike Glinara bile od
evene slino gospodarima zvezda - posebno ak ire, meke izme i tunike sa kapuljaama, pre
mda je nekoliko ena koje su se mogle videti kako po uruju uslu ne patuljke bilo nago.
Meu mu karcima mnogi su bili vojnici koji su na bokovima nosili oru je nalik na stra
hotne bacae svetlosti gospodara zvezda, iako je ak i Semleja mogla razabrati da su
to samo uobliene gvozdene toljage. Ono to je videla, videla je bez gledanja. I la j
e putem kojim su je vodili, ne okreui glavu ni levo ni desno. Kada je stigla do gr
upe Glinara koji su nosili gvozdene kolute na svojim crnim kosama, njen vodi se z
austavi, pokloni se i zabrunda: "Visoki gospodari Gdemijara!"
Bilo ih je sedmorica i svi pogleda e navi e u nju sa takvom oholo u na tupavim,
sivim licima, da ona po ele da se nasmeje.
"Do la sam meu vas da tra im izgubljeno blago moje porodice, o gospodari tamn
og carstva", ree im ona sveanim glasom. "Tra im Leinenov plen, Morsko oko." Glas be e
jedva ujan u buci ogromne, zasvoene odaje.
"Tako vele na i glasnici, gospo Semlejo." Ovog puta mogla je da odredi ono
g koji je govorio. Taj je bio ak i ne to ni i od ostalih, dose ui jedva do Semlejinih pr
sa; imao je belo, mono i surovo lice. "Nemamo stvar koju tra i ."
"Pria se da ste je nekad imali."
"Mnogo se pria gore gde sunce mirka."
"A rei raznose vetrovi, tamo gde vetrovi duvaju. Ne pitam vas kako je ogr
lica nestala nama i vraena vama, njenim tvorcima iz starina. To su stare prie, sta
re klevete. Jedino elim da je sada pronaem. Vi je sada nemate, ali mo da znate gde s
e nalazi."
"Ovde nije."
"Onda je negde drugde."
"Tamo je gde ne mo e dospeti. Nikada, osim ako ti mi ne pomognemo."
"Onda mi pomozite. Tra im to kao va gost."
"Reeno je : Angijari uzimaju, Fije daju, Gdemijari uzimaju i daju. Ako ti
to uinimo, ta e da nam da ?"
"Svoju zahvalnost, gospodaru noi."
Stajala je visoka i blistava meu njima, osmehujui se. Zurili su u nju sa t

e kim uenjem i zlovoljnom udnjom.

"Slu aj, Angija, veliku uslugu tra i od nas. Ni ne sluti koliko je to velika u
sluga. Ne mo e to da razume . Ti si od rase koja nee da razume, koja ne mari ni za ta o
sim za jahanje na vetru, uzgajanje itarica, borbu maevima i zajedniku dreku. Ali ko
je nainio va e maeve od blistavog elika? Mi, Gdemijari. Tvoji gospodari dou ovamo k n
ama ili u Glinopolja, kupe svoje maeve i odu, ne gledajui, ne shvatajui. Ali ti si
sada ovde, gledae i moi e da vidi ne to malo od na ih nebrojenih uda: svetiljke koje v
re, kola koja se kreu sama od sebe, ma ine koje prave na u odeu, kuvaju na u hranu, osve a
vaju na vazduh i slu e nam u svim stvarima. Znaj da su sve ove stvari izvan tvoje m
oi razumevanja. I znaj jo ovo: mi, Gdemijari, prijatelji smo onih koje zovete gosp
odarima zvezda! Mi smo do li sa njima u Halan, Reohan, Hul-Oren, u sve va e zamkove
da im pomognemo da razgovaraju sa vama. Gospodari kojima vi, gordi Angijari, plaa
te danak, na i su prijatelji. ine nam usluge kao to i mi njima inimo! ta, onda, tvoja
zahvalnost mo e nama da znai?"
"To je pitanje na koje vi sami treba da odgovorite", ree Semleja "a ne ja
. Ja sam postavila svoje pitanje. Odgovorite na njega, gospodaru."
Narednih nekoliko trenutaka, sedmorica su se savetovala reima i utanjem. P
ogledali su na nju i odvraali pogled, mrmljali i utali. Gomila je rasla unaokolo.
Privlaili su se polagano i utke, jedan za drugim, sve dok se Semleja ne nae okru ena
stotinama upavih, crnih glava i dok itav, ogroman, huei pod peine ne postade prekrive
n ljudima, sa izuzetkom ono malo prostora neposredno oko nje. Vetrohat je drhtao
od predugog suzbijanog straha i razdra enosti, a oi su mu bile veoma ra irene i bled
e kao oi u hata primoranog da leti nou. Gladila je toplo krzno njegove glave, apuui:
"Budi miran, hrabri, blistavi, gospodaru vetra..."
"Angija, odve emo te do mesta gde le i blago." Glineni ovek svetlog lica i sa e
leznom krunom na glavi okrenu se jo jednom prema njoj. "Vi e od toga ne mo emo da ti
uinimo. Mora da poe sa nama da tra i ogrlicu tamo gde se ona nalazi, od onih koji je uv
ju. Vazdu na zver ne mo e da ide sa tobom. Mora da poe sama."
"Koliko je dugo to putovanje, gospodaru?"
Njegove usne su se sve vi e tanjile. "Veoma dugo putovanje, gospo. Pa ipak
, trajae samo jednu dugu no."
"Zahvljujem vam na predusretljivosti. Hoe li moj vetrohat biti bri ljivo uva
n tokom te noi. Ni ta mu se ne sme dogoditi."
"Spavae do tvog povratka. Do ponovnog susreta sa ovom ivotinjom jahae jednog
monijeg vetrohata. Zar nee da upita kuda te vodimo?"
"Mo emo li uskoro da krenemo na to putovanje? Ne bih elela da dugo izbivam
iz kue."
"Da. Uskoro." Sive usne ponovo se ra iri e dok je piljio navi e u njeno lice.
Ono to se dogodilo u narednih nekoliko asova Semleja ne bi bila kadra da p
repria. Sve je bilo urba, zbrka, buka, nepoznanica. Dok je dr ala glavu svog hata, j
edan Glinar zario je dugaku iglu u zlatno, prugasto bedro. Videv i to, umalo nije k
riknula, no njen hat se samo tr e a onda predei, utonu u san. Odnela ga je grupa Gl
inara koji su oito morali da skupe hrabrosti da bi dodirnuli njegovo toplo krzno.
Ne to kasnije bila je prinuena da gleda kako se igla zabada i u njenu ruku - mo da d
a bi se stavila na probu njena hrabrost, pomislila je, jer nije imala utisak da
joj se od toga spava, iako nije bila sasvim sigurna. A potom je morala da putuje
u inskim koijama, prolazei pokraj stotina i stotina zelenih vrata i zasvoenih peina;
jednom je inska koija projurila kroz peinu koja se sa obe strane beskrajno pru ala u
tamu, a sva ta tama bila je puna velikih stada herilora. Mogla je da uje njihove
guktave, promukle zovove, kao i da razazna delove stada u snopovima prednjih sv
etiljki koija; potom je neke videla jasnije u beloj svetlosti i zapazila da su sv
i bez krila i slepi. Na to je zaklopila oi. No, trebalo je proi jo mnogo tunela i j
o vi e peina, videti jo mnogo sivih tela, surovih lica i uti jo puno bubnjavih, razmetl
jivih glasova, sve dok na kraju iznenada nisu izbili na otvoren vazduh. Bila je
duboka no. Radosno je podigla oi ka zvezdama i jedinom mesecu koji je blistao na z
apadu - malenom Helikiju. Ali svuda oko nje jo su bili Glinari i sada je nagna e da
se popne u neku novu vrstu koije ili peine - nije tano znala u ta. To je bilo malo,
puno sitnih, trpuih svetala poput eravica; izgledalo je veoma uzano i blistavo pos
le velikih, memljivih peina i zvezdane noi. Sada su joj zaboli jo jednu iglu i saop t

ili joj da e morati da je ve u na svojevrsnu ravnu stolicu, da joj sapnu glavu, ruk
e i noge.
"Neu", ree Semleja.
No, kada je videla da su etiri Glinara, koji su bili odreeni kao vodii, dop
ustili da ih prve ve u i sama je pristala. Ostali izio e. Zauo se tutnjajui zvuk za koj
im je usledila duga ti ina; pritisnula ju je nekakva velika te ina koju nije mogla d
a vidi. A onda vi e nije bilo nikakve te ine, nikakvog zvuka, niega uop te.
"Jesam li mrtva?" upita Semleja.
"Oh, ne, gospo", ree jedan glas koji joj se nije dopao.
Otvoriv i oi, ugledala je belo lice nagnuto nad nju, uvuene iroke usne, oi slin
e kameniima. Veze popusti e i ona skoi na noge. Bila je bez te ine, bestelesna; oseala j
e sebe samo kao izliv straha na vetru.
"Neemo te ozlediti", ree jedan sumoran glas ili vi e njih. "Dopusti nam samo
da te dodirnemo. eleli bismo da ti dodirnemo kosu. Dopusti nam da ti dodirnemo k
osu."
Okrugla koija u kojoj su se nalazili malo zadrhta. S one strane jedinog p
rozora prostirala se prazna no ili je to bila izmaglica, ili mo da uop te ni ta? Jedna
duga no, rekli su. Veoma duga. Sedela je nepokretna i podnosila dodire njihovih t
e kih, sivih ruku na svojoj kosi. Potom su stali da joj pipaju ake, stopala i mi ice,
a jedan se usudio da joj dodirne vrat; ovo je bilo previ e i ona ustade, to ih je
nateralo da se povuku.
"Nismo te ozledili, gospo", reko e. Ona odmahnu glavom.
Po to su je ostavili na miru, ponovo je legla na stolicu koja je povue nani e
; a kada je u prozoru svetlost blesnula zlatnom bojom, do lo joj je da zaplae od on
og to je videla, ali se pre toga onesvestila.
"Pa", ree Rokanon "sad bar znamo ta je ona."
"Voleo bih da postoji neki nain da se sazna ko je ona", promrmlja kustos
muzeja. "Ona eli ne to to imamo ovde u muzeju - da li to ka u trogi?"
"Nemoj da ih zove 'trogi'", ree Rokanon ozbiljnim glasom.
Kao hifler, etnolog za visoko inteligentne oblike ivota, oseao je odbojnos
t prema takvim reima. "Oni nisu mnogo lepi, ali su tuinci sa statusom C... Pitam s
e zbog ega se Komisija odluila da ba njih razvija? ak i pre nego to je stupila u kont
akt sa svima ostalim hilf-vrstama? Kladim se da su lanovi bili sa Kentaura. Kenta
urani su uvek skloni nonim biima i iteljima peina. U ovom sluaju mislim da bih ja pod
r ao vrstu II."
"Izgleda da trogloditi oseaju prilino strahopo tovanje prem njoj."
"Ne osea li i ti?"
Keto jo jednom osmotri visoku enu, zatim pocrvene i nasmeja se. "Da, na ne
ki nain. Nikad nisam video tako prelep tuinski tip za osamnaest godina koliko sam
ovde na Novoj D ord iji. U stvari, nikad nigde nisam video tako lepu enu. Izgleda kao
boginja." Crvenilo je sada ve osvojilo i teme njegove elave glave, jer, bez ikakv
og preterivanja, Keto je bio stidljiv kustos. No Rokanon samo uzdr ano klimnu, slo i
v i se.
"Voleo bih kad bismo mogli da razgovaramo sa njom bez ovih tro... Gdemij
ara kao prevodilaca. Ali tu nema druge." Rokanon se uputi ka posetiocima, a kada
ona okrenu svoje blistavo lice prema njemu, on se pokloni veoma duboko, spustiv i
se na jedno koleno, pognute glave i zatvorenih oiju. Bilo je to ono to je nazivao
svenamenskom meukulturnom ljubazno u, a on ju je izvodio ne bez izvesne ljupkosti.
Kada se ponovo uspravio, lepa ena se osmehnu i prozbori.
"Ka e, zdravo da si, gospodaru zvezda", promumla jedan od njenih guravih p
ratilaca na pid in-galaktikom.
"Zdravo da si, gospo od Angijara", uzvrati Rokanon. "Na koji nain mi iz m
uzeja mo emo da budemo na usluzi gospi?"
Spram trogloditskog brundanja glas joj je jezdio poput brzog, srebrnog v
etra.
"Ka e, molim dajte joj ogrlicu koja je krasila rod - pretke davno, davno."
"Koju ogrlicu", upita on, a ona, shvativ i ga, pokaza na sredi nji eksponat
u vitrini ispred njih: jedan velianstveni predmet - lanac od utog zlata, masivan,
ali prefinjeno izraen, u koji je bio usaen veliki safir toploplave boje. Rokanon p

odi e vee, a Keto promrmlja preko njegovog ramena: "Ima dobar ukus. To je ogrlica F
omalhaut: uvena rukotvorina."
Osmehnula se dvojici ljudi i jo jednom im se obratila preko glava troglod
ita.
"Ka e, o gospodari zvezda, stariji i mlai itelji Kue blaga, ovo blago jednom
njeno. Dugo dugo vreme. Hvala vam."
"Kako smo do li do ove stvari, Keto?"
"Saekaj; samo da pogledam u katalog. Imam ga ovde. Evo. Dobili smo je od
ovih troga... patuljaka... ta li su ve: Gdemijari. Pria se da im je strast trgovina
: morali smo da im dozvolimo da kupe brod kojim su do li ovamo - jedan AD-4. Ovo j
e deo isplate za to. Posredi je njihov runi rad."
"A kladim se da vi e nisu u stanju da izrade ovako ne to, budui da su usmeren
i na industrijsku tehnologiju."
"No, izgleda da oni smatraju da je ova stvar njena, a ne njihova ili na a.
To mora da je va no, Rokanone, jer inae ne bi straili ovoliko vremena na putu samo
njoj za ljubav. Stvarna udaljenost do Fomalhauta mora da je poprilina."
"Vi e godina, bez sumnje", ree hilfer koji je bio naviknut na meuzvezdane sk
okove. "Ali ne previ e. Ni Prirunik ni Vodi ne pru aju mi dovoljno podataka da stvar p
ouzdano procenim. Ove vrste oigledno uop te nisu valjano prouene. Mo da su mali dru kani
naprosto utivi prema njoj. Ili mo da itav jedan rat izmeu vrsta zavisi od tog prokle
tog safira. Mo da njene elje vladaju njima zato to se oni smatraju potpuno podreenim
njoj. Ili, pak, ma kako stvari izgledale, mo da je ona njihov zarobljenik, njihov
mamac. Kako da znamo?... Mo e li da joj da tu stvar Keto?"
"Oh, da. Celokupna Egzotika tehniki je pozajmljena, nije na e vlasni tvo; s v
remena na vreme pojavljuju se ovakvi zahtevi. Retko im ne izaemo u susret. Mir iz
nad svega, sve dok ne doe do rata..."
"Onda predla em da joj da ovo."
Keto se osmehnu. "inie mi ast." Otvoriv i vitrinu, izvadio je veliki, zlatni
lanac, a onda ga stidljivo predao Rokanonu, rekav i: "Ti joj ga daj."
Tako je plavi dragulj prvi put, za trenutak, poinuo u Rokanonovoj ruci.
Njegove misli nisu bile usredsreene na to; on se, sa akom punom plave vatr
e i zlata, okrenu pravo prema ovoj lepoj, tuinskoj eni. Ona nije pru ila ruke da je
uzme, ve je pognula glavu, te joj on namae ogrlicu preko kose. Stajala je poput pl
amtee rastopline oko njenog zlatnomrkog vrata. Podigla je pogled sa nje sa izrazo
m takvog ponosa, ushienja i zahvalnosti na licu da je Rokanon ostao bez rei, dok j
e mali kustos u urbano mrmljao na vlastitom jeziku: "Nema na emu, nema na emu."
Naklonila je svoju zlatnu glavu prema njemu i Rokanonu. Zatim je, okrenu
v i se, klimnula zdepastim stra arima - ili tamniarima? - i, prigrnuv i svoj pohabani,
plavi ogrta, krenula niz dugaku dvoranu i uskoro nestala sa vidika. Keto i Rokanon
stajali su kao ukupani i gledali za njom.
"Ono to oseam..." zapoe Rokanon.
"Dakle?" upita Keto promuklim glasom, posle dugog utanja.
"Ono to ponekad oseam jeste da sam... susreui ove ljude sa svetova koje tako
malo poznajemo, zna , ponekad... da sam se zapleo u jednu legendu, u jedan tragian
mit koji, mo da, ne razumem..."
"Da", ree kustos muzeja, proistiv i grlo. "Pitam se... pitam se kako se zove
..."
"Semleja predivna, Semleja zlatna, Semleja od Ogrlice."
Glinari su se povinovali njenoj volji, a isto su uinili ak i gospodari zve
zda na onom jezivom mestu gde su je Glinari odveli, u gradu na kraju noi. Pokloni
li su joj se i rado joj dali blago iz svojih bogatih riznica.
Ali ona jo nije mogla da se otrese spomena na one peine oko nje gde se ste
nje nisko nadnosilo, gde se nije moglo odrediti ko govori ili ko ta ini, gde su gl
asovi grmeli, a sive ruke posezale - dosta joj je bilo toga. Platila je za ogrli
cu; vrlo dobro. Sada je njena. Cena je plaena, pro lost je pro lost.
Njen vetrohat izvukao se iz svojevrsne kutije. Preko oiju mu je stajala k
oprena, a krzno mu je bilo operva eno ledom. Kada su napustili peine Gdemijara, nij
e otprve hteo da poleti. Sada je ponovo izgledao kako treba i glatko je jezdio n
iz ju ni vetar, spram svetlog neba u pravcu Halana. "Pohitaj, pohitaj", govorila m

u je, poinjui da se smeje, dok je vetar odagnavao tamu iz njenih misli. " elim da vi
dim Durhala, to pre, to pre..."
I leteli su brzo, stigav i u Halan u sumrak drugog dana. Peine Glinara izgl
edale su joj sada kao neka pro logodi nja nona mora, dok je hat sa njom preletao povr
h hiljadu stepenica Halana i preko ponormosta, gde su ume ponirale hiljadu stopa
u dubinu. Sjahala je, obasjana zlatnom svetlo u veeri, na sleteli te i popela se uz po
slednje stepenice izmeu krutih kipova heroja i dva stra ara na kapiji koji joj se n
akloni e, zurei u lepu, ognjenu stvar oko njenog vrata.
U predvorju je zaustavila jednu devojku koja je tuda prolazila, veoma le
pu devojku, po izgledu zasigurno Durhalovu blisku roaku, iako Semleja nije mogla
da se seti njenog imena.
"Poznaje li me, devojko? Ja sam Semleja, Durhalova ena. Da li bi htela da
javi gospi Durosi da sam se vratila?"
Jer bojala se da sama produ i put i mo da iznenada susretne Durhala; bila jo
j je potrebna Durosina podr ka.
Devojka ju je gledala netremice, sa veoma udnim izrazom lica. Ipak, promr
mljala je; "Da, gospo", i po urila prema kuli
Semleja je ekala, stojei u pozlaenoj, ru evnoj dvorani. Niko se nije pojavlji
vao. Da li su svi bili za trpezom u sveanoj dvorani? Ti ina je pritiskala. Minut ka
snije Semleja krenu prema stepenicama koje su vodile u kulu. No, preko kamenog p
lonika u susret joj je i la jedna starija ena, ra irenih ruku, sva uplakana.
"Oh, Semlejo, Semlejo!"
Nikad ranije nije videla ovu sedokosu enu, te ustuknu.
"Ali, gospo, ko ste vi?"
"Ja sam Durosa, Semlejo."
Sleeno je utala za sve vreme dok ju je Durosa grlila, dok je ridala i ispi
tivala je da li je istina da su je Glinari zarobili i dr ali je zaaranu sve ove dug
e godine, ili su to mo da bile Fije sa svojim neobinim ve tinama? A onda, izmakav i se
malo, Durosa prestade da plae.
"Jo si mlada, Semlejo. Mlada kao i onog dana kada si oti la odavde. A ima i
ogrlicu oko vrata..."
"Donela sam dar svom mu u, Durhalu. Gde je on?"
"Durhal je mrtav."
Semleja ostade nepomina.
"Tvoj mu , moj brat, Durhal, gospodar Halana, pao je u boju pre sedam godi
na. Bila si odsutna devet godina. Gospodari zvezda se vi e nisu pojavljivali. Zaka
v ili smo se sa istonim zamkovima, sa Angijarima Loga i Hul-Orena. Durhal je, vojuj
ui, pao od srednjakog koplja, jer nije imao dovoljno jak oklop za svoje telo, a ni
kakav za svoj duh. Poiva sahranjen u poljima povrh orenske movare.
Semleja se okrenu. "Onda idem k njemu", ree ona, polo iv i ruku na te ki, zlatn
i lanac na svome vratu. "Predau mu svoj dar."
"Saekaj, Semlejo! Pogledaj sada Haldre, prelepu, Durhalovu ker, tvoju ker!"
Bila je to ona devojka sa kojom je najpre razgovrala i koju je poslala p
o Durosu, devojka od oko devetnaest godina, tamnoplavih oiju nalik Durhalovim. St
ajala je pored Durose, posmatrajui svojim postojanim pogledom ovu enu, Semleju, ko
ja je u isti mah bila njena majka i njena vr njakinja. Bile su istih godina, imale
su istu zlatnu kosu i lepotu. Jedino to je Semleja bila ne to vi a i to je na prsima
nosila plavi kamen.
"Uzmi ga, uzmi ga. Donela sam ga sa kraja duge noi za Durhala i Haldre",
uzviknu Semleja, sagnuv i glavu da bi smakla te ki lanac. Ispustila je ogrlicu tako
da je ova pala na kamen uz hladan, tean zvek. "O, uzmi je, Haldre", uzviknu jo jed
nom, a onda se, glasno zaplakav i, okrenu i otra iz Halana, preko mosta, pa niz bez
brojne iroke stepenice, i, odjezdiv i prema istoku, u ume na planinskom obronku, pop
ut kakve divlje zveri u begu, nestade.
DAN UOI REVOLUCIJE
Govornikov glas bio je buan poput praznih kamiona za prevoz piva u nekoj
kamenoj ulici, a ljudi na mitingu bili su tesno zbijeni, kamenje u kaldrmi, i ta

j silni glas tutnjao je nad njima. Taviri je bio negde na drugoj strani dvorane.
Morala je da dospe do njega. Gurala se i krila sebi put kroz tamno odevene, tesn
o zgurane ljude. Nije ula rei, niti je videla lica: samo tutnjava i tela zbijena j
edno iza drugog. Nije mogla da vidi Tavirija, bila je preniska. iroka trbu ina i pr
sa u crnoj tunici uzdizala su se pred njom, zatvarala joj put. Mora se probiti d
o Tavirija. Znojei se, silovito je zabila pesnicu. Kao da je udarila u stenu, ovek
se nije ni pomerio, ali ogromna plua ispusti e tik nad njenom glavom silni zvuk, u
rlik. Pogurila se. Onda shvati da urlik nije bio usmeren na nju. I ostali su vik
ali. Govornik je ne to rekao, ne to lepo o porezima ili senkama. Odu evljena, i ona se
pridru i vici: "Da! Da!" i nastaviv i da se gura, lako izbiv i na otvoreni prostor Re
gimentalnog ve bali ta u Parheou. Gore je veernje nebo poivalo duboko i bezbojno, a sv
uda oko nje klimao je glavama visoki korov suvih, belih, zbijenih cvasti. Nikada
nije doznala kako se zove. Cvee joj je klimalo nad glavom, njihalo se na vetru k
oji je veno duvao preko polja u sutonu. Trala je kroz njega, a ono se meko ulegalo
u stranu i ponovo se dizalo, zanjihano, nemo. Taviri je stajao u visokom korovu
u svom dobrom odelu, onom tamnosivom, u kome je liio na profesora ili glumca, op
oro otmen. Nije delovao sreno, ali smejao se i ne to joj govorio. Od zvuka njegovog
glasa osetila je elju da zaplae, posegla je da ga uhvati za ruku, ali nije stala,
ne sasvim. Nije mogla da stane. "Oh, Taviri", ree ona, "eno ga tamo!" Neobini, sl
atki miris belog korova bio je te ak kada je nastavila. Bilo je trnja, prepletenog
granja pod njenim nogama, bilo je strmina, jama. Pla ila se da e pasti, da e pasti,
zastala je.
Sunce, blistavi jutarnji sjaj, pravo u oi, nemilosrdno. Sino je zaboravila
da navue aluzine. Okrenula je lea suncu, ali na desnom boku nije joj bilo udobno.
Ne vredi. Dan. Dvaput je uzdahnula, ustala, prebacila noge preko ivice postelje
i sela, pogrbljena, u spavaici, zagledana u sopstvene noge.
No ni prsti, sabijeni itavim ivotom jeftinih cipela, bili su gotovo etvrtasti
na mestima gde su se dodirivali, trei u izboinama; nokti su bili bezbojni i bezoblin
i. Izmeu kostiju no nog zgloba, nalik vorovima, pru ale su se fine, suve bore. Kratko,
malo zaravnjenje u osnovi prstiju zadr ao je glatkou, ali ko a je bila boje blata, a
prepletene vene isprugale su zglavak. Odvratno. Tu no, bedno. Zlo. Jadno. Oprobav
ala je sve te rei i svaka je pristajala, poput ogavnih e iria. Ogavno: da, i to. Gled
ati sebe i zakljuiti kako je prizor ogavan, to ti je posao i po! Ali opet, kada n
ije bila ogavna, da li je tako sedela i gledala se? Ne mnogo! Valjano telo nije
predmet, nije dodatak, nije vlasni tvo kome se mo e diviti, to si, naprosto, ti, ti l
ino. Tek kada to vi e nisi ti, ve ne to tvoje, stvar posedovana, da li brine o njemu...
Da li je u dobrom stanju? Hoe li moi da poslu i? Hoe li potrajati?
"Koga je briga?" ree Laia o tro i ustade.
Zavrtelo joj se od naglog ustajanja. Morala je da stavi jednu ruku na non
i stoi, jer se u asavala pada. Uto pomisli na posezanje za Tavirijem u snu.
ta je ono rekao? Nije mogla da se seti. Nije bila sigurna ni da li mu je
dodirnula ruku. Namr tila se, poku ala da silom podstakne seanje. Toliko je pro lo otka
ko je poslednji put sanjala Tavirija; a sada, ak ni da upamti ta je rekao!
Nestalo je, nestalo. Stajala je tamo, pogurena u spavaici, sa jednom ruko
m na stoiu pored kreveta. Koliko je pro lo otkako je mislila na njega - da ne pominj
emo snove - makar samo pomislila, kao na 'Tavirija'? Koliko je pro lo otkako mu je
izgovorila ime?
Asieo je rekao ovo ili ono. Kada smo Asieo i ja bili u zatvoru na severu
. Pre nego to sam upoznala Asiea. Asieova teorija uzajamnosti. O, da, govorila je
o njemu, govorila o njemu previ e, bez sumnje, naklapala, potezala ga. Ali kao 'A
siea', prezime, javnog oveka. Privatni ovek je nestao, u potpunosti nestao. Tako j
e malo ostalo onih koji su ga lino znali. Svi su nekada bili u zatvoru. U to vrem
e ovek se tome smejao, toliko prijatelja po toliko zatvora. Ali danas ih ak nije b
ilo ni tamo. Bili su po zatvorskim grobljima. Ili u zajednikim grobnicama.
"Oh, oh, Bo e", ree Leia naglas i ponovo spuznu na krevet, jer nije mogla d
a stoji pod seanjima na te prve nedelje u Tvravi, u eliji, te prve nedelja od devet
godina u Tvravi u Driu, u eliji, te prve nedelje po to su joj rekli da je Asieo pog
inuo tokom borbi na trgu Kapitol i sahranjen sa hiljadu etiri stotine ostalih u k
reom posutim jarcima iza kapije Oring. U eliji. Njene ruke pado e u stari polo aj u kr
ilu, leva stegnuta i zabravljena unutar stiska desne; desni palac i ao je mapred-n

azad i blago pritiskao i trljao zglob levog ka iprsta. Sati, dani, noi. Mislila je
na sve njih, na svakoga, svakog pojedinanog od hiljadu etiri stotine, kako su le ali
, kako je ivi kre delovao na njihovo meso, kako su se kosti dodirivale u usplamtel
oj tmini. Ko je dodirivao njega? Kako li su vitke kosti njegove ruke poivale sada
? Sati, godine.
"Taviri, nikada te nisam zaboravila!" pro apta, a glupost toga vrati je ju
tarnjoj svetlosti i izgu vanoj postelji. Razume se da ga nije zaboravila. Takve st
vari idu preutno izmeu mu a i ene. Njene glupe, matore noge ponovo su bile na podu, b
a kao ranije. Nigde nije dospela, samo je i la ukrug. Ona ustade uz frktaj napora i
nezadovoljstva i prie plakaru da uzme haljinu.
Mlade je i la po hodnicima Kue u sve veoj raskala nosti, ali ona je bila presta
ra za to. Nije elela da pokvari doruak nekom mladiu kome bi pogled pao na nju. Osim
toga, oni su odrasli uz naelo slobode odevanja, seksa i svega ostalog, a ona nij
e. Ona je to samo izumela. Nije to ista stvar.
Kao kad je govorila za Asiea: "Moj mu ". Lecnuli bi se na to. Re koju je tr
ebalo da koristi kao dobar odonjanin bila je, razume se, 'ortak'. Ali zbog ega je
, do avola, morala da bude dobar odonjanin?
Odgegala se niz hodnik do kupatila. Mairo je bila tamo, prala je kosu u
lavabou. Laia je sa divljenjem gledala dugake, ravne, mokre uvojke. Sada je tako
retko izlazila iz Kue da nije znala kada je poslednji put videla pokorno obrijanu
glavu, pa ipak joj je pogled na glavu pokrivenu kosom izazivao zadovoljstvo, op
oro zadovoljstvo. Koliko puta su je ismevali jer je dugokosa, dugokosa, policajc
i ili mlade siled ije upali je, iscereni vojnici u svakom novom zatvoru brijali joj
kosu do samo skalpa? A onda joj je kosa ponovo rasla, u o tre dlaice, u i ke, u uvojk
e, u grivu... u starim danima. Za ljubav Bo ju, da li je danas bila u stanju da mi
sli o bilo emu drugom izuzev o starim danima?
Odevena, namestiv i postelju, si la je do zajednikih prostorija. Doruak je bio
dobar, ali apetit joj se nikada nije povratio posle proklete kapi. Popila je dv
e olje aja od lekovitog bilja, ali nije mogla da dovr i pare voa koje je uzela. Kako j
e samo kao dete udela za voem da ga je ak krala; a u Tvravi - oh, za ljubav Bo ju, pre
kini s tim! Sme ila se i uzvraala na pozdrave i prijateljsko obraanje drugih ljudi k
oji su dorukovali i Aevija koji je jutros poslu ivao. On je bio taj koji joj je pon
udio breskvu: "Vidi ovo, uvao sam je za tebe", pa kako je mogla da odbije? I inae
je uvek volela voe, a nikada ga nije dobijala dovoljno; jednom, kada je imala est
ili sedam godina, ukrala je plod sa prodavevih kolica u Renoj ulici. Ali bilo je t
e ko jesti kada su svi toliko uzbueno priali. Bilo je novosti iz Tua, pravih novosti
. Najpre je bila sklona tome da ih odbaci, budui podozriva prema lakom odu evljavan
ju, ali kada je proitala lanak u novinama i pronikla izmeu redova, pomislila je sa
nekom neobinom sigurno u, dubokom, ali hladnom: da, to je to; dogodilo se. I to u Tu
u, ne ovde. Tu e se slomiti pre ove zemlje; revolucija e najpre pobediti tamo. Kao
da je to bilo bitno! Nee biti vi e nacija. A opet, na neki nain, bilo je bitno, inil
o ju je pomalo hladnom i tu nom - zavidljivom, zapravo. Od svih bezgraninih glupost
i. Nije se mnogo ukljuivala u razgovor i uskoro je ustala da ode do svoje sobe, o
seajui sa aljenje prema samoj sebi. Nije bila u stanju da deli njihovo odu evljenje. B
ila je izvan toga, zaista izvan. Nije to lako, ree ona sebi kao da se pravda, uz
napor se uspinjui stepeni tem, prihvatiti da si izvan svega kada si bila u tome, u
samom sredi tu, tokom pedeset godina. Oh, za ljubav Bo ju. Cvili !
Ostavila je stepeni te i samosa aljenje iza sebe i u la u svoju sobu. Bila je
to dobra soba i bilo je dobro da bude sama sa sobom. Bilo je to veliko olak anje.
Iako nije bilo ba sasvim ispravno. Postojala su deca u podrumima u kojima su ivela
po petoro u sobama ne veim od ove. Uvek je bilo vi e ljudi koji su voleli da ive u
odonjanskoj kui nego da budu valjano sme teni. Imala je tu veliku sobu samo za sebe
jedino zbog toga to je bila starica koja je do ivela mo dani udar. I mo da zbog toga to
je bila Odo. Da nije bila Odo, ve samo starica koju je udarila kap, da li bi je
imala? Vrlo verovatno. Na kraju krajeva, ko bi, do avola, eleo da deli sobu sa ben
avom staricom? Ali bilo je te ko biti siguran. Favoritizam, elitizam, obo avanje voa
gmizavo su se vraali i nicali odasvud. Ali ona se i nije nadala da e ih videti izb
risane tokom svog ivota, u jednom pokolenju; samo Vreme donosi velike promene. U
meuvremenu bila je to lepa, prostrana, sunana soba, odgovarajua za benavu staricu k
oja je zapoela svetsku revoluciju.

Njen sekretar stii e za jedan sat da joj pomogne da obavi dnevni posao. Od
vukla se do radnog stola, divnog, velikog komada name taja, poklona od stolarskog
sindikata u Niu, zbog toga to je neko uo njenu primedbu kako je jedini komad name ta
ja za kojim je ikada stvarno eznula bio radni sto sa ladicama i dovoljno prostora
odozgo... Proklet bio, vrh je bio praktino prekriven papirima sa prikaenim bele kam
a, uglavnom pisanim Noijevim sitnim, razgovetnim rukopisom: Hitno - Severne obla
sti - Posavet. sa R.T?
Njen sopstveni rukopis vi e nije bio isti posle Asieove smrti. Bilo je to u
dno, kad bolje razmisli o svemu. Na kraju krajeva, tokom pet godina posle njegove
smrti napisala je itavu Analogiju. A bila su tu i pisma koja je onaj visoki stra a
r sa vodenastosivim oima, kako mu be e ime, nije va no, krijumario za nju iz Tvrave tok
om dve godine. Sada su ih zvali Zatvorska pisma, a izi la su u desetak razliitih iz
danja. Sve te stvari, pisma za koja su joj ljudi govorili da su toliko puna 'duh
ovne snage' - to je verovatno znailo da je lagala samu sebe u oi sve do iznemoglost
i dok ih je pisala, poku avajui da podigne sebi moral - i Analogija koja je sigurno
bila najpostojaniji intelektualni rad koji je ikada nainila, sve to bilo je napi
sano u Tvravi u Driu, u eliji, posle Asieove smrti. ovek mora ne to da radi, a u Tvrav
i dozvoljavaju posedovanje hartije i pera... Ali sve to je napisano urnom, krabajuo
m rukom koju nikada nije oseala kao svoju, ne sopstvenu poput okruglih, crnih svi
taka rukopisa Dru tva bez vlade, etrdeset i pet godina starih. Taviri je odneo sa s
obom u ivi kre ne samo elju njenog tela i srca, nego ak i njen dobar, jasan rukopis.
Ali joj je ostavio revoluciju.
Kako je bilo hrabro to si nastavila, radila, pisala u zatvoru, posle takv
og poraza pokreta, posle smrti svog ortaka, govorili su ljudi. Proklete budale. t
a je drugo mogla da ini? Hrabrost, juna tvo - ta to be e juna tvo? Nikada nije shvatila.
Nepla enje, govorili su neki. Pla enje, a ipak nastavljanje, govorili su drugi. Ali
ta je ovek mogao da radi nego da nastavi? Da li je ikada neko imao pravi izbor?
Smrt je samo znaila nastavak u drugom pravcu.
Ukoliko ste eleli da se vratite kui, morali ste da nastavite da se kreete,
to je imala na umu kada je napisala: "Pravo putovanje je povratak", ali to nikad
a nije bilo ni ta vi e od nagaanja, a sada je bila dalje nego ikada od sposobnosti da
to racionalizuje. Sagla se, previ e naglo, tako da je malo zabrundala na kriput u
svojim kostima, i poela da kopa po najni oj ladici radnog stola. Ruka joj naie na fa
sciklu omek alu od starosti i izvue je, jer ju je prepoznala dodirom pre nego to je
to vid potvrdio: rukopis Sindikalna organizacija u revolucionarnom prelazu. On j
e od tampao naslov na fascikli i ispisao svoje ime ispod njega, Taviri Odo Asieo,
IX 741. Bio je to elegantan rukopis, svako slovo valjano uoblieno, polumasno i ten
o. Ali on je vi e voleo glaso tampa. Rukopis je itav bio uraen glaso tampaem, i to kvalit
tno, zastajkivanja su izbaena, a osobenosti govora normalizovane. Tu niste mogli
videti kako je izgovarao duboko, grleno 'o', kako se to ve inilo na Severnoj obali
. Tu nije bilo niega od njega osim uma. Nije imala ni ta od njega osim imena ispisa
nog na fascikli. Nije zadr ala njegova pisma, bilo je sentimentalno uvati pisma. Os
im toga, nikada nije ni ta uvala. Nije bila u stanju da se seti iega to je posedovala
vi e od par godina, izuzev tog ra timovanog, starog tela, razume se, a i s time se
zaglibila...
Ponovo dualizuje. "Ona" i "to". Starost i bolest stvaraju dualistu, stva
raju eskapistu; um je tvrdio: Nisam to ja, nisam to ja. Ali bio je. Mo da su misti
ci bili u stanju da odvoje um od tela, uvek im je prilino e njivo zavidela na toj sp
osobnosti, bez nade da e moi da ih opona a. Bekstvo nikada nije bilo njena igra. Tra
gala je za slobodom, ovde, sada, telom i du om.
Najpre samosa aljenje, onda samouzdizanje, i, eto, i dalje je tu sedela, z
a ljubav Bo ju, i dr ala Asieovo ime u aci, za to? Zar mu nije znala ime bez gledanja u
njega? ta joj se to de avalo? Ona di e fasciklu do usana i poljubi rukom ispisano im
e vrsto i stameno, vrati fasciklu u zadnji deo donje ladice, zatvori ladicu i isp
ravi se na stolici. U desnoj aci ju je golicalo. Poe a je, a onda je zatrese u vazdu
hu, prkosno. Ta aka nikada nije sasvim prebrodila kap. Niti desna noga, ni desno
oko, ili desni ugao usta. Bili su lenjivi, nespretni, oseala je golicanje u njima
. Terali su je da se osea kao robot sa kratkim spojem.
A vreme je odmicalo, Noi e stii, ta je uop te radila jo od doruka?
Ustala je toliko urno da se zanela i dograbila naslon stolice da bi bila

sigurna da nee pasti. Oti la je niz hodnik do kupatila i zagledala se tamo u veliko
ogledalo. Njena siva kosa bila je opu tena i visila je, nije je valjano zae ljala pr
e doruka. Neko vreme borila se s njom. Bilo joj je te ko da dr i ruke u vazduhu. Amai
, koja utra da se ispi ki, zastade i ree: "Daj da ja to uradim!" i sredi je vrsto i v
e to u tili as svojim oblim, sna nim, slatkim prstima, nasme ena i utljiva. Amai je napu
nila dvadesetu, manje od treine starosti Laie. Oba roditelja bili su joj lanovi po
kreta, jedan je poginuo u nemirima ezdesetih, drugi je i dalje regrutovao po Ju nim
oblastima. Amai je odrasla u odonjanskim kuama, roena za revoluciju, prava ker ana
rhije. I tako tiho, slobodno i divno dete, dovoljno da te rasplae kada pomisli : ev
o za ta smo radili, evo ta smo mislili, to je to, evo je, iva je, drago, slatko stv
orenje.
Desno oko Laie Asieo Odo otplaka nekoliko malih suza dok je stajala izmeu
umivaonika i latrine i pu tala da joj kosu name ta kerka koju nikada nije rodila; al
i levo oko, ono sna no, nije zaplakalo, pa ak nije ni primetilo ta radi desno.
Zahvalila se Amai i po urila do svoje sobe. U ogledalu je primetila mrlju
na okovratniku. Verovatno sok od breskve. Prokleta, matora slinavica. Nije elela
da Noi doe i zatekne je sa balama na okovratniku.
A kada joj se ista bluza nae preko glave, ona pomisli: ta je to tako posebn
o u vezi s Noiem?
Pritegla je ukrasne kope na okovratniku levom rukom, lagano.
Noi je imao tridesetak godina i bio je vitak, mi iavi tip, mekog glasa i iva
hnih, tamnih oiju. Eto ta je bilo posebno u vezi s Noiem. Tako jednostavno. Dobri,
stari seks. Nikada je nije privukao neki plavokos mu karac, niti debeo, niti, pak
, visok tip krupnih bicepsa, nikada, ak ni kada joj je bilo etrnaest i kada se zal
jubljivala u svakog prdonju u prolazu. Crnomanjasti, vitki i estoki, to je bio re
cept. Taviri, razume se. Taj deko nije vredeo ni zakrpe na Taviriju to se mozga tie
, ak ni to se tie izgleda, ali eto kako je ispalo: nije elela da je vidi sa balama n
a okovratniku i rasutom kosom.
Proreenom, sedom kosom.
Noi ue, tek zastav i na otvorenim vratima - moj Bo e, nije ak ni zatvorila vra
ta dok je presvlaila bluzu! Ona ga pogleda i vide sebe. Staricu.
Mo e da e lja kosu i menja bluzu, mo e da nosi bluzu od pro le nedelje i sinon
ili da obue odeu od zlata i da pospe obrijanu glavu dijamantskim prahom. Ni ta od toga
nee stvoriti ni najmanju razliku. Starica e izgledati tek ne to manje, ili ne to vi e,
groteskno.
ovek se dr i uredno iz istog po tenja, iste normalnosti, svesti o drugim ljudim
a.
A najzad ak i to ode i ovek pone da balavi bez ikakvog stida.
"Dobro jutro", ree mladi blagim glasom.
"Zdravo, Noi."
Ne, Boga mu, nije to bilo iz iste pistojnosti. Neka je prokleta pristojno
st. Zbog toga to je ovek koga je volela i kome njena starost ne bi bila bitna - zb
og toga to je on bio mrtav, da li je morala da se pretvara da je bespolna? Da li
je morala da potiskuje istinu, poput prokletog, puritanskog autoritativca? Jo pre
samo est meseci, pre kapi, navodila je mu karce da je gledaju i da vole da je gled
aju; a sada, iako vi e nije mogla da stvara zadovoljstvo, tako joj Boga, mogla je
bar da zadovolji sebe.
Kada je imala est godina i kada je tatim prijatelj Gadeo dolazio da razgo
vara o politici sa tatom posle veere, stavila bi ogrlicu boje zlata koju je mama
na la u ubretu i donela joj je. Bila je tako kratka da je uvek ostajala skrivena is
pod okovratnika, tamo gde niko nije mogao da je vidi. Volela je da bude tako. Se
dela je na pragu i slu ala ih kako govore i znala da je lepa za Gadea. Bio je crno
manjast, belih, blistavih zuba. Ponekad ju je zvao 'lepa Laia'. "Eno moje lepe L
aie!" Pre ezdeset est godina.
" ta? Glava mi je sva smu ena. Imala sam u asnu no." Bilo je to istina. Spavala
je jo manje nego obino.
"Pitao sam da li ste videli jutro nje novine."
Klimnula je.
"Zadovoljni ste zbog Soinehea?"
Soinehe je bila provincija Tua koja je sino proglasila secesiju od tuvija

nske dr ave.
Bilo mu je drago zbog toga. Beli zubi su mu sevali u tami, lice je bilo
napeto. Lepa Laia.
"Da. I zabrinuta."
"Znam. Ali ovoga puta je prava stvar. To je poetak kraja vlade u Tuu. Nis
u ak ni poku ali da narede trupama da odu u Soinehe, znate. To bi samo izazvalo voj
nike da se ranije pobune, i oni to znaju."
Slo ila se s njim. I sama je osetila tu sigurnost. Ali nije mogla da deli
njegovo odu evljenje. Posle itavog ivota pro ivljenog u nadi zbog toga to ne postoji ni t
a drugo izuzev nade, ovek gubi oseanje radosti u pobedi. Pravom oseaju likovanja mo
ra da prethodi pravo oajanje. Oduila se od oajanja jo davno. Nije bilo vi e likovanja.
ovek je naprosto nastavljao.
"Hoemo li danas da dovr imo ona pisma?"
"Dobro. Koja pisma?"
"Ljudima sa severa", ree on bez nestrpljenja.
"Sa severa?"
"Parheo, Oaidun."
Roena je u Parheu, prljavom gradu na prljavoj reci. Nije do la ovde, u glav
ni grad, sve dok nije napunila dvadeset drugu i bila spremna da donese revolucij
u. Iako je u tim danima, pre nego to su je ona i ostali valjano osmislili, to bil
a vrlo utokljuna i nedotupavna revolucija. trajkovi za bolje nadnice, pravo glasa
za ene. Glasanje i nadnice - Mo i Novac, za ljubav Bo ju! Pa, ovek ipak to ta naui za pe
eset godina.
Ali onda sve mora da zaboravi.
"Ponimo sa Oaidunom", ree ona i sede u stolicu sa naslonom. Noi je bio za
radnim stolom, spreman da se lati posla. itao joj je odlomke iz pisama na koja je
trebalo da odgovori. Ona poku a da obraa pa nju i uspela je toliko da je izdiktirala
jedno celo pismo i zapoela drugo. "Upamtite da je u ovoj fazi va e bratstvo izlo eno
pretnji... ne, opasnosti... od..." Petljala je dok Noi ne predlo i: "Opasnosti od
obo avanja voa?"
"U redu. I da se ni ta ne kvari toliko brzo potragom za moi kao altruizam.
Ne. I da ni ta ne kvari altruizam - ne. O, za ljubav Bo ju, zna
ta poku avam da ka em, Noi
; ti to napi i. I oni znaju, sve je to ista stara stvar, za to ne itaju moje knjige!"
"Dodir", ree Noi blago, sa sme kom, navodei jednu od sredi njih tema odonjana.
"U redu, ali umorilo me je stalno dodirivanje. Ukoliko napi e pismo, ja u ga
potpisati, ali ne mogu se baktati sa time ovog jutra." Gledao ju je malo upitno
ili zabrinuto. Ona ree, iznervirano: "Moram ne to drugo da uradim!"
Kada je Noi oti ao, ona sede za radni sto i poe da pretura po hartijama, pr
avei se da ne to radi, zbog toga to je bila pometena, zapla ena reima koje je izgovoril
a. Nije imala da radi ni ta drugo. Nikada nije imala da radi bilo ta drugo. Ovo je
bio njen posao: njeno ivotno delo. Govornike ture i mitinzi po ulicama bili su za
nju sada van doma aja, ali je i dalje mogla da pi e i to joj je bio posao. A osim to
ga, da je i imala ne to drugo, Noi bi znao; on joj je vodio raspored poslova i sa
puno takta podseao je na razne stvari, kao, na primer, na posetu stranih studenat
a danas po podne.
Oh, prokletstvo. Volela je mlade, a od stranca se uvek moglo ne to nauiti,
ali zamorila se od novih lica i zamorila se od toga da stalno bide na videlu. Uil
a je od njih, ali oni nisu uili od nje; nauili su sve to je imala da ih podui jo davn
o, iz njenih knjiga, iz Pokreta. Dolazili su samo da je vide, kao da je kakva zn
amenitost poput velikog tornja u Rodaredu, ili kanjona Tulaevea. Prirodna lepota
, spomenik. Bili su puni strahopo tovanja, obo avanja. Re ala je na njih: - Mislite so
pstvene misli! - Nije to anarhizam, to je obian obskurantizam. - Ne mislite da se
sloboda i disciplina meusobno iskljuuju, zar ne? - Prihvatali su ibanje jezikom po
korno poput dece, zahvalno, kao da je bila neka vrsta sveop te majke, idol velike
za titnike materice. Ona! Ona koja je minirala brodogradili ta u Seiserou i psovala p
remijera Inoilta u lice pred masom od sedam hiljada, rekav i mu da bi odsekao sops
tvena jaja, obojio ih bronzom i prodao kao suvenire ako bi pomislio da u tome im
a imalo profita - ona koja je klela, psovala, utirala policajce, pljuvala popove,
javno se popi kila na veliku, bronzanu, ornamentiranu plou na trgu Kapitol na kojo

j je pisalo: OVDE JE OSNOVANA SUVERENA NACIONALNA DR AVA A-I0, itd, itd, pi

na sve to!
sada je bila svaija baka, draga, stara gospa, slatki, matori spomenik, doite da je
obo avate tamo kod utrobe. Vatra je uga ena, deco, bezbedno je prii bli e.
"Ne, neu", ree Laia naglas. "Neu." Nije bila svesna da razgovara sama sa so
bom, jer je uvek razgovarala sama sa sobom. "Laiina nevidljiva publika", govorio
je Taviri dok bi koraala sobom i mrmljala. "Ne treba da doete, nee me biti", ree on
a sada nevidljivoj publici. Upravo je odluila ta da uini. Morala je da izie. Da poe n
a ulice.
Bilo je netaktino razoarati strane studente. Bilo je pogre no, tipino senilno
. Bilo je neodonjanski. Pi
na sve to. ta je vredelo raditi za slobodu itavog ivota
i bez ikakve slobode? Izii e da se pro eta.
ta je to anarhista? Onaj ko, svesnim izborom, prihvata odgovornost izbora
.
Po av i niz stepeni te odluila je, mrgodno, da ostane i vidi strane studente. A
li onda e izii.
Bili su to vrlo mladi studenti, vrlo ozbiljni: golubijih oiju, upava, drag
a stvorenja sa zapadne polulopte, Benbili i kraljevstvo Manda, devojke u belim p
antalonama, mladii u dugakim kiltovima, sve ratniki i arhaino. Govorili su o svojim
nadama. "Mi u Mandu toliko smo daleko od revolucije da smo joj mo da blizu", ree je
dna devojka, e njivo i nasme eno: "Krug ivota!" - i ona pokaza kako se krajnosti dodir
uju u krugu njenih vitkih, tamnoputih prstiju. Amai i Aevi slu ili su ih belim vin
om i crnim hlebom, gostoprimstvo Kue. Ali posetioci, nenametljivi, svi ustado e da
krenu posle jedva pola sata. "Ne, ne, ne", ree Laia, "ostanite ovde, razgovarajte
sa Aevijem i Ama. Samo je posredi to da se ukoim od sedenja, vidite, moram da pr
omenim polo aj. Bilo je tako lepo upoznati vas, hoete li ponovo doi da me vidite, ma
la moja brao i sestre, uskoro?" Jer srce joj je pri lo uz njih, a njihova uz nju, p
a je izmenjala poljupce u krug, nasmejana, odu evljena tamnim, mladim obrazima, oim
a punim ljubavi, mirisnom kosom, pre nego to se odgegala na sprat. Zaista je bila
malo umorna, ali otii gore i odremati znailo bi poraz. elela je da izie. Izii e. Nije
bila sama napolju jo od - kada? Od zime! Pre udara. Nikakvo udo da je postajala m
orbidna. Bila je to redovna zatvorska kazna. Napolju, na ulicama, eto gde je ivel
a.
Tiho je izi la na bona vrata kue, pored povrtnjaka, na ulicu. Uska traka kis
elog gradskog zemlji ta divno je obdelavana i proizvodila je lepu letinu pasulja i
ceee, ali Laino oko za povrtarstvo nije bilo prosvetljeno. Razume se, bilo je j
asno da anarhistike zajednice, ak i u prelaznim vremenima, moraju delati u smeru o
ptimalnog samoodr avanja, ali kako se to ostvarivalo preko stvarnog zemlji ta i bilj
a nije je se ticalo. Time su se bavili ratari i agronomi. Njen posao bio je na u
licama, bunim, smrdljivim ulicama od kamena, tamo gde je odrasla i ivela itav ivot,
izuzev petnaest godina u zatvoru.
Ponosno je pogledala proelje Kue. To to je sagraena kao banka pru alo je naroit
o zadovoljstvo njenih sada njim stanovnicima. Dr ali su vree bra na po trezorima za nov
ac otpornim na bombe i starili jabukovau u pretincima sefova. Nad ornamentiranim
stubovima okrenutim ulici i dalje je stajao uklesan natpis: "Bankarsko udru enje n
acionalnih investitora i kreditora u poljoprivredi". Pokret nije bio jak u imeni
ma. Nisu imali zastavu. Slogani su dolazili i odlazili kako je bilo potrebno. Uv
ek se mogao urezati krug ivota po zidovima i plonicima na kojima bi ih vlasti vide
le. Ali kada su imena bila u pitanju, uvek su bili ravnodu ni, prihvatajui i zanema
rujui sva imena koja su im davana, u strahu da e ih utamniiti i registrovati ih, be
z straha da e ispasti apsurdni. Zbog toga, ova najpoznatija i druga po starosti o
d svih kooperativnih Kua nije imala drugog imena osim Banka.
Gledala je na iroku i tihu ulicu, ali samo jedan blok dalje poinjala je Ta
meba, otvorena tr nica, nekada slavna kao sredi te crne berze psihogenika i teratoge
nika, sada svedena na povre, polovnu odeu i bedne va arske predstave. Njena raskala na
ivotnost je nestala, ostaviv i samo poluparalizovane alkoholiare, narkomane, bogalj
e, preprodavce i petorazredne kurve, zalagaonice, kockarske atre, gatare, telesne
skulptore i jeftine hotele. Laia se okrenula Temebi kao to voda te i vodoravnom po
lo aju.
Nikada se nije pla ila grada niti ga je prezirala. Bila je to njena terito

rija. Nee biti takvih ubogih mesta ukoliko pobedi revolucija. Ali bie bede. Uvek e
biti bede, traenja, surovosti. Nikada se nije pretvarala da menja ljudsko stanje,
da je mama koja uzima tragediju od dece kako ona ne bi sebi na kodila. Sve drugo.
Sve dok su ljudi slobodni da biraju, ukoliko odaberu da piju muharu i ive po sli
vnicima, bila je to njihova stvar. Sve drugo, samo da nije stvar Velikog Biznisa
, izvor profita i put do moi drugih. Sve je to oseala jo pre no to je i ta znala; pre
nego to je napisala prvi pamflet, pre no to je napustila Parheo, pre no to je nauila
ta znai 'kapital', pre nego to je dospela dalje od Rene ulice u kojoj se igrala 'id
e maca oko tebe', kleei na krastavim kolenima na ploniku sa drugim estogodi njacima, z
nala je to: da su ona, ostala deca, roditelji, njihovi roditelji, pijanci i kurv
e i itava Rena ulica na dnu neega - da su temelj, stvarnost, izvori te. Ali eli li da o
dvue civilizaciju u blati te? - vri tali su okirani estiti graani, kasnije, a ona je god
nama poku avala da im objasni da, ukoliko je blato jedino ime raspola e , onda, ako si
bog, od njega pravi ljudska buia, a ako si ljudsko bie, onda poku ava da ga pretvori u
kue po kojima e ljudska bia moi da ive. Ali to nije razumeo niko ko je mislio da je b
olji od blata. Sada, voda u potrazi za vodoravno u, blato blatu, Laia se gegala kro
z smrdljivu, bunu ulicu, a sva ru na slabost njene starosti ostala je kod kue. Pospa
ne kurve, njihove lakirane frizure oronule i nakrive, jednooka ena koja je umorno
izvikivala da bi prodala povre, maloumna prosjakinja koja je pljeskala muve, to
su joj bile zemljakinje. Izgledale su poput nje, sve su bile tu ne, bedne, zle, ja
dne, ogavne. Bile su joj sestre, njen narod.
Nije se oseala ba dobro. Dugo ve nije hodala toliko daleko, etiri ili pet bl
okova, sasvim sama, po galami, gu vi i razornoj, letnjoj jari ulica. elela je da od
e do parka Koli, trougla kr ljave trave na kraju Temebae i da sedi tamo neko vreme
sa drugim starcima i staricama koji su uvek sedeli tamo, da vidi kako je to sed
eti i biti star; ali bilo je predaleko. Ukoliko se ne vrati sada, mo da dobije nap
ad vrtoglavice, a u asavala se od padanja, padanja i le anja, prisiljena da gleda ka
ko ljudi dolaze da pilje u staricu koja je dobila napad. Okrenula se i po la kui, n
amr tena od napora i gaenja prema samoj sebi. Oseala je da joj je lice vrlo zajapure
no, a u u i joj je dolazio i odlazio oseaj plivanja. Bilo je to malice previ e, zaista
se pla ila da bi se mogla preturiti. Ugledala je prag neke kue u senci i uspela da
doe do njega, spustila se oprezno, sela, uzdahnula.
U blizini je bio prodavac voa, sedeo je utke iza svoje pra njave, sme urane ro
be. Ljudi su prolazili. Niko nije kupovao od njega. Niko nije gledao u nju. Odo,
ko be e Odo? Slavni revolucionar, autor Zajednice, Analogije itd, itd. Ona, ko be e
ona? Starica sede kose i zajapurenog lica to sedi na prljavom pragu u sirotinjsk
oj etvrti i mrmlja ne to sebi u bradu.
Istina? Da li je to bila ona? To je svakako bilo ono to su videli svi pro
laznici. Ali da li je to bila ona, lino, i ta vi e nego to je to bila slavna revolucio
narka itd? Ne. Nije. Ali ko je onda bila ona?
Ona koja je volela Tavirija.
Da. Dovoljno istinito. Ali nedovoljno. To je pro lo; toliko je ve dugo bio
mrtav.
"Ko sam ja?" promrmlja Laia svojoj nevidljivoj publici, a oni su znali o
dgovor i rekli su joj ga jednim glasom. Bila je devojica krastavih kolena koja je
sedela na pragu i gledala nani e kroz zlatnu izmaglicu Rene ulice u vrelini poznog
leta, estogodi njakinja, esnaestogodi njakinja, estoka, luckasta devojka, opsednuta sn
ovima, nedirnuta, nedodirljiva. Ona je bila ona. Zaista je bila neumorni radnik
i mislilac, ali krvni ugru ak u veni oduzeo joj je tu enu. Zaista je bila ljubavnic
a, pliva u bujici ivota, ali Taviri, svojom smru, odneo je tu enu sa sobom. Nije ost
alo ni ta, zaista, osim temelja. Stigla je kui; nikada nije ni po la od kue. "Pravo pu
tovanje je povratak." Pra ina, blato, prag u sirotinjskom kraju. A iza toga, na da
ljem kraju ulice, polje puno visokog, suvog korova, talasavog na vetru dok se sp
u ta no.
"Laia! ta to radi ovde? Je li ti dobro?"
Jedna od onih iz kue, razume se, fina ena, malo fanatina i uvek raspriana. L
aia nije mogla da joj se seti imena, iako ju je znala godinama. Pustila je da bu
de odvedena kui, ena je sve vreme priala. U velikoj, sve oj, zajednikoj odaji (nekada
punoj inovnika koji su brojali pare iza poliranih altera, pod nadzorom naoru anih st
ra ara) Laia sede na stolicu. Nije bila u stanju da se upravo sada suoi sa usponom

uz stepeni te, iako bi volela da bude sama. ena je i dalje priala, a stigo e i drugi u
zbueni ljudi. Izgledalo je da su planirane demonstracije. Dogaaji u Tuu zbivali su
se tako brzo da je raspolo enje planulo i ovde i ne to se moralo uiniti. Preksutra,
ne, sutra, bie odr an mar , veliki, od Starog grada do trga Kapitol - stara mar ruta. "
Novi ustanak devetog meseca", ree mladi, estok i nasmejan, baciv i pogled na Laiu. Ni
je bio jo ni roen u vreme ustanka devetog meseca, za njega je sve to bila istorija
. Sada je eleo da napravi malo sopstvene istorije. Odaja se napunila. Op ti skup bie
odr an sutra ovde, u osam ujutro. "Ti mora govoriti, Laia."
"Sutra? Oh, sutra neu biti ovde", ree ona o tro. Onaj koji joj se obratio os
mehnuo se, neko drugi se nasmejao, iako se Amai obazirala oko sebe, zbunjenog po
gleda. Nastavili su da priaju i viu. Revolucija. ta ju je, za ime sveta, nateralo d
a to ka e? Kakva izjava za dan uoi revolucije, makar bila i istinita.
ekala je da doe njen trenutak, uspela je da ustane, a onda, i pored sve sv
oje nespretnosti, izvukla se neprimeena meu ljudima previ e zauzetim svojim planovim
a i uzbuenjem. Dospela je do hodnika, do stubi ta i poela da se uspinje jednim po je
dnim stepenikom. "Generalni trajk", govorio je jedan glas, dva glasa, deset glaso
va u odaji pod njom, iza nje. "Generalni trajk", promrmlja Laia, odmarajui se naas
na podestu. A gore, napred, u njenoj sobi, ta ju je ekalo? Privatna mo dana kap. To
je bilo pomalo sme no. Po la je uz drugo krilo stepeni ta, jedan po jedan stepenik, po
jednu nogu, poput malog deteta. Vrtelo joj se, ali vi e se nije pla ila pada. Napre
d, tamo dalje, suvi, beli cvetovi klimali su i aptali na otvorenim poljima veeri.
Sedamdeset dve godine i jo nije stigla da dozna kako se zovu.
DEVET IVOTA
Bila je iva iznutra, ali mrtva spolja, njeno lice crna i smea mre a nabora,
tumora i brazgotina. Bila je elava i slepa. Drhtaji koji su prolazili Librinim li
cem bili su naprosto titraji raspadanja. A ispod, u crnim hodnicima, dvoranama i
spod ko e, u tami, kljualo je i previralo, hemijska nona mora koja je trajala vekovi
ma. "O, prokleta, prevrtljiva planeto", promrmlja Pju kada je kupola zadrhta, a
stub pare iknuo kilometar prema jugozapadu i prosuo srebrni gnoj preko lica zalaz
eeg sunca. Sunce je zalazilo poslednja dva dana. "Ba e mi prijati da opet vidim jed
no ljudsko lice."
"Hvala", ree Martin.
"Svakako, i tvoje je ljudsko", ree Pju, "ali toliko sam ga gledao da ga v
i e i ne vidim."
Signal radvida zaangrlja po komunikatoru kojim je upravljao Martin, nesta
de ga, pa se vrati u vidu lica i glasa. Lice je ispunilo ekran, nos asirskog kra
lja, oi samuraja, bronzana ko a i mlade, velianstvene oi. "Da li ljudska bia tako izgl
edaju?" upita Pju s po tovanjem. "Zaboravio sam."
"Umukni, Ovene, ukljueni smo."
"Istra ivakoj stanici na Libri, javite se, molim, ovde modul Paserina."
"Ovde Libra. Snop fiksiran. Poite dole, module."
"Izbacivanje kroz sedam E-sekundi. Preuzmite." Ekran se isprazni i zaisk
ri.
"Da li svi izgledaju tako? Martine, ti i ja smo gadniji nego to sam misli
o."
"Umukni, Ovene..."
Martin je dvadeset dva minuta vodio brod u spu tanju, a zatim ga obojica u
gleda e kroz kupolu koju su uini prozirnom, malu zvezdu sve ni u na istoku boje krvi.
Brod se spu tao odmereno i tiho, Librina retka atmosfera slabo je prenosila zvuk.
Pju i Martin zatvorili su lemove svojih im-odela, iskoili iz vazdu ne komore kupole
i potrali dugakim, lebdeim skokovima, Ni inski i Nurejev, u smeru letelice. Tri modu
la s opremom dolebde e u razmacima od po etiri minuta i na rastojanjima od po sto m
etara istono od letelice. "Iziite", ree Martin u radio u svom odelu. "ekamo vas pred
vratima."
"Samo napred, proverili smo metan", ree Pju.
Izlaz se otvori. Mladi koga su videli na ekranu izie uz atletski okret i d
oskoi na tro nu pra inu i ljaku Libre. Martin se rukova s njim, ali Pju nastavi da zur

i prema izlazu, kroz koji izie jo jedan mladi uz isti precizni okret i skok, praen m
ladom enom koja izie uz isti precizni okret, ukra en uvijanjem, i skok. Svi su bili
visoki, bronzane ko e, crne kose, visoko postavljene nosne kosti, epsko-antikog dr an
ja, istog lica. Svi su imali isto lice. "Martine moj", ree Pju "dobili smo klona.
"
"Tako je", ree jedan od njih, "mi smo desetoklon. Ime nam je D on ou. Vi ste
porunik Martin?"
"Ja sam Oven Pju."
"Alvaro Gilen Martin", ree Martin formalno, uz mali naklon. Izie jo jedna d
evojka, istog prekrasnog lica. Martin se upiljio u nju, a oi su mu kolutale kao u
nervoznog ponija. Oigledno, nikada ranije nije razmi ljao o klonima, pa je pretrpe
o tehnolo ki ok. "Polako", ree Pju argentinskim narejem, "to su samo prekomerni bliza
nci." Stajao je pokraj Martinovog lakta. Njemu lino bilo je drago zbog kontakta.
Nije lako sresti se sa strancem. I najvei ekstrovert oseti izvesnu zebnju
u susretu sa makar i najponiznijim strancem, iako mo da i nije svestan tog. Hoe li
napraviti budalu od mene, uni titi moju predstavu o sebi samome, napasti me, uni ti
ti me, izmeniti me? Hoe li biti drugaiji od mene? Ovo poslednje sigurno hoe. To je
ono najstra nije: razliitost jednog stranca.
Po to ste proveli dve godine na mrtvoj planeti, od toga poslednjih est mese
ci izdvojeni unutar dvolane grupe, samo vi i onaj drugi, susret sa strancem pada
vam jo te e, koliko god dobrodo ao. Odviknete se od razliitosti, izgubile dodir; i tak
o se strah vraa, primitivni nemir, iskonski u as.
Klon, pet mu karaca i pet ena, za minut-dva uradio je ono za ta bi pojedincu
bilo potrebno dvadeset: pozdravio se sa Pjuom i Martinom, razgledao Libru, isto
vario teret, pripremio sve za polazak. U li su i ispunili kupolu, roj zlatnih pela.
Tiho su zujali i brujali, popunjavali svaki kutak ti ine, svaki deli prostora mede
nozlatnim rojem ljudskog prisustva. Martin je zbunjeno posmatrao dugonoge devojk
e, a one su mu se sme ile, po tri odjednom. Sme ak im je bio ne niji nego kod momaka,
ali nije ni ta manje zraio ispunjeno u samim sobom.
"Puni sebe", apnu Oven Pju svom prijatelju, "to je to. Zamisli da si dese
tostruko svoj. Jo po devet sekundi za svaki pokret, jo devet glasova na svakom gla
sanju. Bilo bi velianstveno." Ali Martin je spavao. I svi D on oui zaspali su odjedn
om. Kupolu je ispunilo njihovo tiho disanje. Bili su mladi, nisu hrkali. Martin
je uzdisao i hrkao, lice boje okolade bilo mu je opu teno u bledom sjaju zaostalom
iza Librine matine zvezde koja je najzad za la. Pju je uinio kupolu prozirnom i unut
ra su sada gledale zvezde, izmeu njih i Sol, ogromna fabrika svetla, klon sjaja.
Pju je usnio i sanjao da ga neki jednooki div goni kroz uzdrhtale hodnike pakla.
Iz svoje vree za spavanje Pju je posmatrao buenje klona. Svi su ustali u r
oku od jednog minuta, osim jednog para, mladia i devojke, koji su, ne no isprepleta
ni, spavali u istoj vrei. Kada Pju to vide, u njemu doe do udarca, dubokog potresa
nalik jednom od Librinih zemljotresa. On toga nije bio svestan, pa je ak pomisli
o da je zadovoljan zbog onoga to je video; takvih prijatnosti inae nije bilo na to
m mrtvom i praznom svetu. Bla eni bili svi ljubavnici sveta. Jedan od ostalih prie
paru. Probudili su se i devojka se di e u sedei polo aj, rumena i sanjiva, nagih, zla
tnih dojki. Jedna sestra ne to joj ne to apnu; ona pogleda Pjua i nestade u vrei za sp
avanje; iz drugog pravca doe napeti pogled, iz treeg glas: "Bo e, navikli smo da ima
mo svoju sobu. Nadam se da vam ne smeta, kapetane Pju."
"Bilo mi je drago", ree Pju, samo upola iskreno. Morao je da ustane samo
u gaicama u kojima je spavao i sada se oseao poput oerupanog petla, sav u belim, kr l
javim pregibima i bubuljicama. Gotovo nikada ranije noje toliko zavideo Martinu
na ujednaenoj preplanulosti. Ujedinjeno Kraljevstvo pro lo je kroz Veliku Glad dobr
o, izgubiv i manje od polovine stanovni tva: rekord postignut strogom kontrolom hran
e. Crnoberzijanci i gomilaoci zaliha su pogubljivani. Mrvice su ravnopravno delj
ene. Dok je u bogatijim zemljama veina poumirala, a retki uspevali da ive dobro, u
Britaniji su samo neki poumirali, a niko nije iveo dobro. Svi su postali mr avi. S
inovi su im bili su mr avi, njihovi unuci mr avi, mali, tankih kostiju, podlo ni infek
cijama. U vreme kada se civilizacija pretvorila u liniju fronta, Britanci su ost
ali u redovima i na taj nain pre ivljavanje najjaih zamenili pre ivljavanjem najpo tenij
ih. Oven Pju bio je skvren, sitan ovek. Svejedno, bio je tu gde jeste.
U tom trenutku vi e je eleo da nije.

Tokom doruka D on ree: "Voleli bismo da nas upoznate sa stanjem, kapetane Pj

u."
"Samo Ovene."
"Ovene, treba da napravimo radni plan. Ima li novosti u vezi sa rudnikom
od kako ste poslali Misiji poslednji izve taj? Va e izve taje videli smo kada je Pase
rina stigla na orbitu planete V, gde je i sada."
Martin nije odgovarao, iako je rudnik bio njegovo otkrie i njegov projeka
t, tako da je Pju morao svojski da se potrudi. Bilo je te ko razgovarati sa njima.
Ista lica, svako s istim izrazom inteligentnog zanimanja, sva nagnuta prema nje
mu naspram stola pod gotovo istim uglom. Svi su istovremeno klimali glavama.
Preko znaka Eksploatacionih trupa na odelima imali su trake s imenom, pr
ezime naravno ou, a ime D on, ali srednje ime razliito. Mu karci su bili Alef, Kaf, Jo
d, Gimel i Samed; ene Sadhe, Dalet, Zajin, Bet i Re . Pju je poku ao da koristi imena
, ali se odmah predao; ponekad nije uspevao ni da pogodi ko je govorio, jer glas
ovi su im bili vrlo slini.
Martin je namazao dvopek maslacem i sa vakao ga, a onda se konano ume ao: "Vi
ste tim. Je li tako?"
"Tano!" reko e dva D ona.
"Bo e, kakav tim! Nisam odmah shvatio. Koliko svako od vas zna ta ostali mi
sle?"
"Nimalo, zapravo", odgovori Zajin, jedna od devojaka. "Nikakav ESP, nika
kve neobine stvari. Ali razmi ljamo slino. Imamo potpuno istu spremu. Uz iste podsti
caje, pred istim problemima, verovatno emo istovremeno nai ista re enja. Obja njavanje
je jednostavno - esto nije ni potrebno. Vrlo retko doe do nesporazuma. To nam zai
sta olak ava zajedniki rad."
"Hriste, svakako", ree Martin. "Tokom est meseci Pju i ja sedam sati od sv
akih deset traimo na meusobno nerazumevanje. Kao i veina ljudi. A ta je sa vanrednim
stanjima, da li ste isto toliko dobri kada naiete na neoekivani problem kao i nor
... nepovezan tim?"
"Statistike do sada ka u da jesmo", spremno odgovori Zajin. Mora biti da k
lone uve bavaju, pomisli Pju, da oekuju pitanja, da uveravaju i obja njavaju. Sve to s
u govorili imalo je blagi i u togljeni oblik odgovora na minkanih za javnost. "Ne mo e
mo davati ideje jedni drugima kao to to ine lanovi timova sastavljenih od pojedinac
a, ali imamo prednost koja to nadoknauje. Kloni se dobijaju od najboljeg ljudskog
materijala, jedinki s devedeset devet postotnim IIQ, genetskim sklopom alfa dvo
struko A i tako dalje. Imamo vi e adutaa od veine pojedinaca."
"I sve to pomno eno iniocem deset. Ko je... ko je bio D on ou?"
"Genije u svakom sluaju", ree Pju utivo. Njegovo zanimanje za kloniranje ni
je bilo tako sve e i ivo kao Martinovo.
"Tip leonardovske svestranosti", ree Jod. "Biomatematiar, takoe violinista
i podvodni ribolovac, sa zanimanjem za probleme strukturalnog in enjeringa i tako
dalje. Poginuo je pre nego to je stigao da postavi glavne teorije."
"Onda svako od vas predstavlja razliiti deo njegovog uma, njegove nadaren
osti?"
"Ne", ree Zajin, odmahujui glavom s jo nekoliko ostalih. "Naravno, op te obra
zovanje i te nje su nam isti, ali svi smo in enjeri za planetna istra ivanja. Neki bud
ui klon moi e da se koluje tako da razvije i druge vidove osnovnog obrazovanja. Sve
je to stvar ve be: genetska tvar je istovetna. Mi jesmo D on ou. Ali drugaije smo obra
zovani."
Martin je delovao kao posle udarca. "Koliko vam je godina?"
"Dvadeset tri."
"Rekli ste da je umro mlad - jesu li mu pre toga uzeli polne elije ili ta
ko ne to?"
Preuzeo je Gimel. "Poginuo je u dvadeset etvrtoj u aviomobilskom sudaru.
Nisu mogli da spasu mozak, pa su uzeli ne to telesnih elija i odgajili ih za klonir
anje. Reproduktivne elije ne koriste se za kloniranje, jer sadr e samo polovinu hro
mozoma. Ispostavilo se da je utrobne elije jednostavnije despecijalizovati i prep
rogramirati za op ti rast."

"Svi iverje iste klade", ree Martin hrabro. "Ali kako je mogue... da su ne
ki od vas ene?"
Preuzela je Bet: "Lako je prepodesiti polovinu elija namenjenih kloniranj
u da budu enske. Samo treba ukloniti mu ki gen i one e same prei u osnovni oblik, a t
o je enski. Te e je ii obrnutim putem, treba ubacivati ve take Y hromozome. Zbog toga u
glavnom kloniraju mu karce, po to kloni najbolje funkcioni u u me ovitim grupama."
Opet Gimel: "Sve tehnike i funkcionalne pojedinosti pa ljivo su razraene. Po
reski obveznici ele da dobiju samo ono najbolje za svoj novac, a kloni su, naravn
o, skupi. Uz elijske manipulacije, inkubaciju u posteljicama tipa Ngama, uzgoj i
vaspitanje u grupama la nih roditelja - na kraju cena svakog od nas dosti e tri mili
ona."
"A sledee pokolenje", upita Martin, i dalje se napre ui, "pretpostavljam da
se... rasploujete?"
"Mi ene smo jalove", ree Bet savr eno ravnodu no. "Seate se da je Y hromozom uk
lonjen iz na ih prvobitnih elija. Mu karci mogu da oplode pogodne pojedinke, ukoliko
to ele. Ali da bi se opet dobio D on ou, kad god je to potrebno, naprosto treba pono
vo klonirati jednu eliju nekog od nas."
Martin se konano predao. Klimnuo je i poeo da vae hladan dvopek. "Dobro", ree
jedan D on i svi odjednom promeni e raspolo enje, poput jata voraka koje skrene u jedn
om treptaju krila, toliko brzo sledei predvodnika da nijedno oko ne mo e videti koj
i od njih, zapravo, vodi. Bili su spremni za polazak. "Kako bi bilo da malo pogl
edamo rudnik? Posle emo raspakovati opremu. U robobrodovima ima zanimljivih novih
modela; sigurbno bisate voleli da ih vidite. Je li tako?" Da se Pju ili Martin
i nisu slo ili, bilo bi im te ko da to naglas ka u. D onovi su bili ljubazni, ali uvek j
ednoglasni; njihove odluke bile su konane. Pju, zapovednik stanice Libra 2, oseti
se teskobno. Zar je mogao da efuje nad tim nadljudskim mu ko- enskim desetostrukim b
iem? Koje je pored svega jo i genije? On prie Martinu dok su se odevali za izlazak
napolje. Nijedan od njih nije rekao ni re.
Sme teni po etvoro u tri velika mlaznjaka, pohitali su severno od kupole pr
eko Librine zagasite, izbrazdane ko e, po svetlosti zvezda.
"Pusto ", ree neko.
S Pjuom i Martinom bili su mladi i devojka. Pju se pitao da li je to ono
dvoje koje su pro le noi videli u vrei za spavanje. Sigurno se ne bi ljutili kada bi
ih pitao. Seks mora da je za njih isto to i disanje. Jeste li vas dvoje disali p
ro le noi?
"Da", ree on. "Prava pusto ."
"Ovo nam je prvi put da izlazimo, osim tokom ve bi na Luni." Devojin glas b
io je nepobitno ne to vi i i ne niji.
"Kako ste podneli veliki skok?"
"Drogirali su nas. A ba sam eleo da ga iskusim." To je bio mladi; zvuao je e nj
ivo. Ovako, samo po dvoje, kao da su imali vi e linosti. Da li ponavljanje jedinke
porie pojedinanost?"
"Bez brige", ree Martin. "Ne mo ete iskusiti ne-trajanje, jer njega tamo ne
ma."
"Naprosto bismo eleli da jednom probamo", ree jedno od njih. "Da bismo zna
li."
Planine Merionet na istoku zasvetluca e leprozno pod svetlo u zvezda, srebrna
sta perjanica ledenog gasa dizala se nad grotlom na zapadu, a letelica jurnu pre
ma tlu. Blizanci se na trenutak lecnu e, a onda oboje napravi e kratak pokret, kao d
a ele da za tite jedno drugo. Tvoja ko a je moja, pomisli Pju, ali doslovce, a ne u p
renesenom smislu. Kako li bi, onda, bilo imati nekoga tako bliskog kao oni? Uvek
dobiti odgovor kada progovori ; nikada ne biti sam u bolu. Ljubi bli njega svoga ka
o samoga sebe... Veliki, stari problem bio je re en. Bli nji si bio ti lino: ljubav j
e bila savr ena.
A pred njima nalazio se rudnik eljust pakla.
Pju je bio vanzmaljski geolog istra ivake misije, Martin njegov tehniar i ka
rtograf. Ali kada je Martin, pravei snimke lokalnog terena, otkrio rudnik urana,
Pju mu je dao sva ovla enja, ba kao i obavezu da ispita rudne naslage i isplanira po
slove tima za eksploataciju. Ova deca poslata su sa Zemlje godinama pre nego to j
e tamo primljen Martinov izve taj i nisu znala kakav e im biti posao sve dok nisu s

tigla dovde. Eksploatacione trupe jednostavno su slale ljude ravnomerno i naslep

o, kao to maslaak pu ta seme, znajui da e za njih biti posla na Libri, na sledeoj plane
ti ili na nekoj za koju do tada nisu ni uli. Vladi je uran bio odve potreban da bi
ekala da izve taji preu svetlosne godine na putu kui. Ruda je bila poput zlata, star
omodna, ali neophodna, vredna otvaranja vanzemaljskih rudnika i meuzvezdanog prev
oza, vredna svoje te ine u ljudima, pomisli Pju gorko, posmatrajui kako visoki, mla
di mu karci i ene ulaze u crnu rupu kojoj je Martin dao naziv eljust pakla.
Kada su u li, njihove istovetne eone svetiljke sinu e jae. Dvanaest treperavih
zrakova skliznu niz vla ne, neravne zidove. Pju zau kako Martinov radijacioni broj
a upozoravajue pi ti pred njima. "Evo cilja", ree Martinov glas u interkomu odela, na
djaav i pi tanje i mrtvu ti inu koja ih je okru ivala. "Nalazimo se u bonom hodniku, ispre
d nas je glavno okomito grotlo." Pred njima je zjapila crna praznina, njen udalj
eni kraj nije se mogao videti pod svetlo u lampi na kacigama. "Izgleda da je posled
nji put bilo vulkanski aktivno pre nekoliko hiljada godina. Najbli a raselina nala
zi se na dvadeset osam kilometara istono, u ancu. Veliki, bazaltni svod nad nama s
tabili e sve podstrukture, u onoj meri u kojoj je i sam stabilan. Va a sredi nja ica na
lazi se na dubini od trideset est metara i vodi prema grupi od pet vulkanskih pein
a. Posredi je prava naslaga, ica izuzetno bogata rudom. Videli ste podatke o proc
entima, zar ne? S vaenjem nee biti problema. Samo treba da priete naslagama odozgo.
"
"Skine poklopac i pusti ih da polete." Kikot. Glasovi za amori e, ali svi glas
ovi bili su jedan isti, a radio u odelu nije davao polo aj u prostoru. "Da ih sasv
im otvorimo. - Tako je najsigurnije. - Ali to je vrst, bazaltni krov, koliko je o
vde debeo, deset metara? - Izve taji ka u izmeu tri i dvadeset. - A svuda razbacana d
obra ruda. - Da iskoristimo ovaj prilaz gde smo sada, malo da poravnamo i spusti
mo robo- ine. - Uvoz tegljaa. - Imamo li dovoljno materijala za potpore? - Koje su
tvoje procene u pogledu ukupne isplative koliine, Martine?"
"Recimo, vi e od pet miliona kila, a manje od osam."
"Prevoz e stii ovamo za pet E-meseci. - Morae da ponesu prei eno. - Nee, do dan
s je problem mase u NAFAL-prevozu sigurno re en, seti se da ima esnaest godina otka
ko smo pro log utorka po li sa Zemlje. - Jeste, poslae celu gomilu i preistiti je na Z
emljinoj orbiti. - Hoemo li da siemo, Martine?"
"Samo izvolite. Ja sam ve bio dole."
Prvi od njih - Alef (hebrejski, vo, predvodnik) - poe niz lestve. Ostali
su ga sledili. Pju i Martin stajali su na rubu ponora. Pju je podesio interkom n
a vezu samo s Martinom, primetiv i da je i Martin uinio isto. Bilo je pomalo zamorn
o slu ati jednu istu osobu kako naglas razmi lja u deset glasova - ili je to jedan g
las govorio misli deset umova?
"Sjajni ivci, ree Martin, zagledan u crni ponor po ijim su izbrazdanim, ner
avnim zidoima, daleko u dubini, lutali zraci svetlosti sa kaciga. "Kao konopci.
Prokleto izdr ljivi."
Martinov broja pijukao je poput izgubljenog pileta. Stajali su u utrobi m
rtve, ali epileptine planete i udisali vazduh iz rezervoara, obueni u odela neprob
ojna za otrovne materije i kodljivo zraenje, otporna u temperaturnom opsegu od dve
sta stepeni, nepoderiva i izdr ljiva na udare koliko god je to bilo mogue s obzirom
na ne nu, povredljivu sadr inu.
"U sledeem skoku", ree Martin, "voleo bih da pronaem planetu na kojoj nema
ba niega za eksploataciju."
"Ovo si sam prona ao."
"Vi e me ne pu taj od kue."
Pju je bio zadovoljan. Nadao se da e Martin hteti da nastavi rad s njime,
ali nijedan od njih nije voleo da mnogo pria o svojim oseanjima, a on se ustezao
da upita. "Poku au", ree on.
"Mrzim ovo mesto. Sviaju mi se peine, zna . Zato sam i do ao ovamo. ista opsedn
utost. Ali ova planeta je kuka. Zla. Ovde nikada ne mo e da se opusti . Pretpostavljam
da e ovi ipak umeti da se snau. Razumeju se u posao."
"Mlade nade, ta li?" ree Pju.
Mlade nade pojavi e se, gurajui se, uz lestve, poneso e Martina kraj ulaza i
za agori e oko njega: "Imamo li dovoljno potpornog materijala? - Da, ukoliko jedan o
d servo motora za vaenje pretvorimo u ovr iva. - Je li to dovoljno da izdr i miniudar? -

Kaf mo e da prorauna naprezanje." Pju je ponovo ukljuio interkom da bi ih uo; pogled

ao ih je, mno tvo misli brbljanih u nestrpljivom umu, zatim Martina koji je utke st
ajao meu njima, pa eljust pakla i njene neravne zidove. "Dogovoreno. Kako vam se in
i kao preliminarni plan, Martine?"
"Vi odluujete", ree Martin.
U roku od pet dana D onovi su istovarili i pripremili sav materijal i opre
mu i poeli sa otvaranjem rudnika. Radili su savr eno delotvorno. Pju je istovremeno
bio oaran i prestravljen njihovom delotvorno u, pouzdano u, nezavisno u. Nije im bio ni
d kakve koristi. Klon bi, razmi ljao je on, zaista mogao biti potpuno uravnote eno,
samodovoljno ljudsko bie. Kad jednom odraste, ne bi mu vi e bila potrebna niija pomo.
Bio bi dovoljan samom sebi fiziki, seksualno, emotivno, intelektualno. Ma ta da u
radi neki njegov lan, uvek je imao podr ku i odobravanje svojih drugova, svojih dru
gih ja. Niko im vi e nije bio potreban.
Po dva klona ostajala su u kupoli i vr ila proraune i vodila administraciju
, esto putujui sankama do rudnika radi merenja i testiranja. To su bili matematiari
, Zajin i Kaf. U stvari, kao to je objasnila Zajin, svih desetoro steklo je potpu
no matematiko obrazovanje od tree do dvadeset prve godine, ali izmeu dvadeset prve
i dvadeset tree ona i Kaf nastavili su s matematikom, dok su ostali pojaali studij
e drugih struka, geologije, rudarstva, ma instva, elektronike, robotike, primenjen
e atomistike i tako dalje. "Kaf i ja oseamo", ree ona, "da smo deo klona koji je n
ajbli i onome to je D on ou bio u ranijem ivotu. Ali, naravno, on se uglavnom bavio bio
matematikom, a nas u toj oblasti nisu mnogo obrazovali."
"Bili smo im najpotrebniji na ovom polju", ree Kaf s patriotskim ponosom
koji su ponekad ispoljavali.
Uskoro su Pju i Martin nauili da razlikuju ovaj par od ostalih, Zajin po
pona anju, a Kafa jedino po o teenom noktu domalog prsta leve ruke, to je bilo posledi
ca pogre no naciljanog ekia u estoj godini. Bez sumnje je meu njima bilo jo mnogo takvi
h razlika, fizikih i psihikih; priroda je mo da i bila istovetna, ali odgajanje nije
. Samo, te razlike bilo je te ko uoiti.
Deo pote koa nastajao je i usled toga to oni nikada nisu stvarno razgovarali
sa Pjuom i Martinom. alili su se s njima, bili ljubazni, uvek se lepo slagali. N
i ta nisu pru ali. Nije bilo niega na ta se ovek mogao po aliti; bili su vrlo prijatni, i
spoljavali su standardnu ameriku dru eljubivost. "Dolazi li iz Irske, Ovene?"
"Niko ne dolazi iz Irske, Zajin."
"Ima puno Amerikanaca irskog porekla."
"Svakako, ali nema Iraca. Dve hiljade na itavom ostrvu, koliko je meni po
znato. Zna , oni nisu uveli kontrolu raanja, pa im je ponestalo hrane. Kada je do la
trea glad, vi e uop te nije bilo Iraca, izuzev sve tenika, a oni se svi pridr avaju celib
ata, ili bar gotovo svi."
Zajin i Kaf se usiljeno nasme i e. Oni nisu znali za verski fanatizam, niti
za ironiju. " ta si ti onda po narodnosti?" upita Kaf, a Pju odgovori: "Vel anin."
"Da li to Martin i ti razgovarate na vel kom?"
ta te se tie, pomisli Pju, ali odgovori: "Ne, to je njegov jezik, a ne moj
: argentinski. Ogranak panskog."
"Nauio si ga radi va ih poverljivih razgovora?"
"Od koga to da krijemo razgovore? Re je naprosto o tome da ovek ponekad po e
li da progovori maternji jezik."
"Da li je Vel neobian?" upita Zajin.
"Vel ? Ah, Vels, tako se zove. Jeste, Vels je neobian." Pju ukljui seka kamen
ja, koji je izluujuom piskom spreio svaki dalji razgovor, a dok je pi talo, on okrenu
lea i ree jednu nepristojnu re na vel kom.
Te noi koristili su argentinski radi poverljivih razgovora. "Da li se uve
k pari isto dvoje, ili se menjaju svake noi?"
Martin je delovao iznenaeno. Na tren je imao izraz la ne stidljivosti, koji
uop te nije odgovarao njegovim crtama lica. Toga nestade. I on je bio radoznao. "
Ja mislim da oni to rade nasumce."
"Ne api, ovee, zvui pokvareno. Ja mislim da se smenjuju."
"Po planu?"
"Tako da nikoga ne izostave."

Martin se vulgarno nasmeja i uti a se. "A mi? Nas nisu preskoili?"
"Nisu ni razmi ljali o tome."
" ta ako zamolim neku od cura?"
"Ispriae ostalima, pa e kolektivno odluiti."
"Nisam im ja bik", ree Martin, a tamno, te ko lice mu pocrvene. "Nee one men
e da procenjuju..."
"Polako, maisto", ree Pju. "Misli li da zamoli neku."
Martin mrgodno sle e ramenima. "Nek' se dr e i dalje svog incesta."
"Da li je to incest ili masturbacija?"
"Briga me, sve dok to rade da ih ja ne ujem!"
Prvi poku aji klona da glume ednost ubrzo su se iscrpli, nemotivisani bilo
kakvom dubljom samoodbranom, bilo sve u o okru enju. Pju i Martin su svakodnevno bili
sve vi e okru eni prisno u njihove stalne emocionalno-seksualno-mentalne razmene: okru e
ni, a ipak iskljueni.
"Jo dva meseca do polaska", ree Martin jedne veeri.
"Do ega?" ree Pju. U poslednje vreme bio je prilino mrzovoljan i Martinova
namrgoenost i la mu je na nerve.
"Do olak anja."
Kroz ezdeset dana posada istra ivake misije trebalo je da se vrati iz obilas
ka ostalih planeta sistema. Pju je bio svestan toga.
"Precrtava dane u kalendaru?" podsmehnu se on.
"Sredi se, Ovene."
"Ma, ta hoe ?"
"To to sam rekao."
Razi li su se oseajui prezir i uvreenost.
Pju ue u kupolu po to je dva dana proveo sam na Pampi, irokoj, vulkanskoj vi
soravni ija se najbli a ivica nalazila na dva sata leta prema jugu. Bio je umoran,
ali samoa ga je osve ila. Nije bilo preporuljivo da idu sami na du a putovanja, ali u
poslednje vreme esto su to inili. Martin je bio nagnut pod blistavim osvetljenjem
i crtao je jednu od svojih divnih, elegantnih karata. Ova je predstavljala itavo
lice Libre, lice unaka eno rakom. Inae je kupola bila prazna, delovala je mrano i pr
ostrano, kao u vreme pre dolaska klona. "Gde je zlatna banda?"
Martin zagrokta da ne zna, a zatim di e glavu da bi bacio pogled prema sun
cu koje je mlitavo ualo na istonoj zaravni, poput ogromne, crvene abe, a zatim prema
satu, na kome je stajalo 18:45. "Danas je bilo jakih zemljotresa", ree on, vrati
v i se mapi. "Jesi li ih osetio tamo dole? Okolo je popadala gomila kutija. Pogled
aj seizmo."
Igla je skakutala i podrhtavala na valjku. Ovde se nikada nije zaustavlj
ala. U toku popodneva valjak je registrovao pet zemljotresa velikog intenziteta;
igla je dvaput iskoila sa valjka. "Epicentar 61' severno sa 42' 4'' istono."
"Ovog puta nije u ancu."
"inio mi se drugaiji od uobiajenih. O triji."
"U Bazi Jedan de avalo mi se da po itavu no le im budan, oseajui kako zemlja pos
kakuje. udno kako se ovek navikne na takve stvari."
"Inae pobrljavi . ta ima za jelo?"
"Mislio sam da si ti kuvao."
"ekao sam klona."
Oseajui se prevareno, Pju izvadi dvanaest paketia sa hranom, gurnu dva u in
stape, izvue ih napolje. "Dobro, evo veere."
"Ba sam razmi ljao", ree Martin dok je prilazio stolu, " ta kad bi neki klon k
lonirao samog sebe? Ilegalno. I napravio hiljadu kopija - deset hiljada. itavu vo
jsku. Predstavljali bi poprilinu silu, zar ne?"
"Ali koliko bi miliona ko tala tolika rulja? Ve take materice i sve te stvari
. Bilo bi te ko dr ati to u tajnosti, osim kada bi imali itavu planetu za sebe... Pre
Gladi, kada je Zemlja imala nacionalne vlade, prialo se o tome: klonirajte najbo
lje vojnike, napravite itave legije. Ali nestalo je hrane pre nego to su stigli da
se poigraju time."
Razgovarali su prijateljski, kao i obino.
"udno", ree Martin, vaui. "Jutros su nas rano napustili, zar ne?"

"Svi sem Kafa i Zajin. Mislili su da danas izvade prvu turu. O emu je re?"
"Nisu se vratili na ruak."
"Sigurno nee umreti od gladi."
"Oti li su u sedam."
"Jesu." Onda Pju shvati. Imali su zalihe vazduha za osam sati.
"Kaf i Zajin poneli su rezervne boce kada su po li. Imali su ih itavu gomil
u."
"Jesu, ali sve su vratili radi ponovnog punjenja." Martin ustade i pokaz
a prema jednoj od gomila stvari koje su izdelile kupolu na hodnike i odaje.
"Na svakom im-odelu postoji alarmni ureaj."
"Nije automatski."
Pju je bio umoran i gladan. "Sedi i jedi, ovee. Umeju oni i sami da brinu
o sebi."
Martin sede, ali nije jeo. "Bio je jak zemljotres, Ovene. Onaj prvi. Dov
oljno jak da se upla im."
Posle pauze Pju uzdahnu i ree: "Dobro."
Bez imalo odu evljenja izvadili su dvosede sanke koje su im uvek bile na r
aspolaganju i odvezli se prema severu. Dugi zalazak sunca sve je prekrio otrovno
crvenom sluzi. Vodoravna svetlost i senke ote avale su im vidljivost, podigle su
pred njima zidove od la nog gvo a kroz koje su proletali, pretvorile dolinu iza eljust
i pakla u ogromnu jamu ispunjenu krvavom vodom. Oko ulaza u tunel itav haos ma iner
ije, kranova, kablova, servomotora, tokova, ma ina-kopaica, robo-kola, klizaa i kontr
olnih kuica nahereno je trao u crvenoj svetlosti. Martin skoi sa sanki i utra u rudni
k. Zatim istra do Pjua. "O Bo e, Ovene, sru ilo se", ree on. Pju ue, a na pet metara od
ulaza ugleda svetlucavi, vla ni, crni zid kojim se tunel zavr avao. Odskora izlo en v
azduhu, delovao je organski, poput tkiva utrobe. Ulaz u tunel, pro iren eksplozija
ma i sa dvosmernom inskom vezom postavljenom za robokola, uinio mu se neizmenjen,
sve dok nije primetio na hiljade pauinastih pukotina u zidovima. Pod je bio pokva e
n nekom lepljivom teno u.
"Bili su unutra", ree Martin.
"Mo da su i dalje. Sigurno su imali rezervne boce sa vazduhom..."
"Pogledaj, Ovene, pogledaj bazaltni krov, zar ne vidi
ta je napravio zemjo
tres, pogledaj."
Niska grba tla koja je natkriljavala peine i dalje je odavala nestvarni u
tisak optike varke. Izokrenula se, utonula u sebe, ostaviv i prostrano ulegnue ili u
dubljenje. Dok je Pju koraao po njemu, video je da je i ono prekriveno mnogobrojn
im siu nim pukotinama. Iz nekih je curio beliasti gas, tako da se suneva svetlost pre
lamala na povr ini gasnog bazena kao u vodi mutnog crvenog jezera.
"Nije rudnik kriv. Nije bilo gre ke u njemu!"
Pju se brzo vrati do njega. "Ne, nema gre ke, Martine - vidi, sigurno nisu
svi bili zajedno unutra."
Martin ga je sledio, tragajui izmeu izlomljenih ma ina najpre utueno, a zatim
sve ivlje. On primeti vazdu ne sanke. Sletele su iz pravca severa i zabile se ukos
o u jamu ispunjenu koloidnom pra inom. Nosile su dva putnika. Jedan je bio dopola
prekriven pra inom, ali merni ureaji njegovog odela normalno su funkcionisali; drug
i je, privezan, visio sa nagnutih sanki, im-odelo mu je bilo razderano na poloml
jenim nogama, a telo smrznuto poput kamena. To je bilo sve to su na li. Po to to prep
oruuju i obiaji i pravila, smesta su kremirali poginulog laserskim pi toljima koje s
u nosili po propisu i koje nikada ranije nisu upotrebili. Znajui da e mu pripasti
muka, Pju podi e pre ivelog na dvosede sanke i posla Martina u kupolu sa njime. Zati
m povrati, izbaci ostatke iz odela i, na av i neo teene etvorosede sanke, poe za Martinom
, tresui se kao da se Librina hladnoa probila do njega.
Pre iveli je bio Kaf. Bio je u stanju dubokog oka. Na zatiljku su mu prona li
oteklinu koja je mogla da znai potres mozga, ali nije bilo nikakvih vidljivih pr
eloma.
Pju donese dve a e s koncentratom hrane i dve posude s akvavitom. "Hajde",
ree on. Martin poslu a i ispi napitak. Posedali su na kutije u blizini viseih postel
ja i nalili akvavit.
Kaf je le ao nepokretan, vo tanog lica, glatke, crne kose rasute po ramenima
, ukoene usne bile su mu malo razdvojene da bi propustile dahtavo disanje.

"Bie da je to bio prvi udar, onaj veliki", ree Martin. "Sigurno je itavu st
rukturu oborio postrance. Sve dok se nije uru ila. Mora da u pobonim stenama ima ga
sa, kao u onim formacijama u trideset prvom kvadrantu. Ali nije bilo nikakvog na
gove taja..." i dok je to govorio, svet polete ispod njih. Stvari poskoi e i zaklopar
a e, viui: Ha! Ha! Ha! "Ovo je bilo kao u etrnaest asova", ree Razum drhtavo Martinovim
glasom, meu pariima i ru evinama sveta. Ali Nerazum ustade, dok se buka sti avala, a s
tvari prestajale da ple u, i poe glasno da vri ti.
Pju skoi preko svog prolivenog akvavita i poku a da zadr i Kafa u le aju. Mi iavo
telo samo ga strese sa sebe. Martin mu pritisnu ramena. Kaf je vri tao, borio se,
gu io; lice mu je pobledelo. "Oksi", ree Pju, a ruka mu instinktivno pronae pravu ig
lu; dok je Martin pridr avao masku, un zabode iglu u blizini nerva vagusa, vraajui K
afa u ivot.
"Pojma nisam imao da se razume u te stvari", ree Martin, zadihan.
"Lazarov ubod, otac mi je bio lekar. esto poma e", ree Pju. "Hteo bih tog pia
koje sam prosuo. Da li je zemljotres gotov? Ja ne umem da ka em."
"Naknadni udari. Nije to samo tvoja drhtavica."
"Za to se gu io?"
"Ne znam, Ovene. Pogledaj u prirunik."
Kaf je disao normalno, a boja mu se vratila; jo su mu jedino usne bile ta
mne. Nalili su jo po jednu a u i seli pored njega uz medicinski prirunik. "Niega nema
o cijanozi ili prestanku disanja u poglavljima ' ok' ili 'Potres mozga'. Sigurno n
ije ni ta udahnuo dok je imao odelo na sebi. Ne znam. Isto toliko koristi imali bi
smo i od 'Maminog kunog travara'... 'Analni hemoroidi', fuj!" Pju zavitla knjigu
na gornju povr inu jedne kutije. Nije uspeo da dobaci, jer su ili on ili povr ina ku
tije i dalje bili nemirni.
"Za to nije dao signal?"
"Molim?"
"Ono osmoro u rudniku nije imalo vremena. Ali on i devojka sigurno su bi
li napolju. Mo da se ona nalazila kraj ulaza, pa je bila zahvaena prvim klizanjem.
On je svakako bio napolju, mo da u kontrolnoj kuici. Utrao je, izvukao je napolje, s
tavio na sanke, po ao prema kupoli. Za sve to vreme uop te nije pritisnuo alarmno du
gme u im-odelu. Za to?"
"Pa, dobio je udarac po glavi. Ne verujem da je uop te bio svestan da je d
evojka mrtva. Nije vladao sobom. Ali i da jeste, ne znam da li bi se setio da na
m uputi signal. Oni su, pomoi radi, tra ili jedno drugo."
Martinovo lice bilo je poput indijanske maske, sa brazdama u uglovima us
ana i oima od tamnih komada uglja. "Je li? ta li je onda osetio tada, kada je poeo
zemljotres, a on bio napolju, sam..."
Umesto odgovora, Kaf poe da vri ti.
Zatim pade sa viseeg le aja uz te ke greve oveka koji se gu i, smesta obori Pjua
razmahanim rukama, saplete se preko gomile kutija i pade na pod, plavih usana, b
elih oiju. Martin ga odgurtnu nazad na le aj i dade mu kiseonika, zatim kleknu pore
d Pjua koji je sedeo i brisao poseenu jagodicu. "Ovene, jesi li dobro, hoe li ti b
iti dobro, Ovene?"
"Mislim da jesam", ree Pju. "Za to mi time trlja lice?"
Bilo je to kratko pare kompjuterske trake, sada umrljano Pjuovom krvlju.
Martin ga baci. "Mislio sam da je ubrus. Isekao si obraz na toj kutiji tamo."
"Je li ga pro lo?"
"Izgleda."
Gledali su Kafa koji je le ao ukoen, sa zubima pretvorenim u belu crtu izmeu
tamnih, stisnutih usana.
"Kao epilepsija. Mo da je povreda mozga?"
" ta misli o tome da mu damo punu dozu meprobamata?"
Pju zavrte glavom. "Ne znam ta je sve bilo u onome to sam mu ubrizgao zbog
oka. Ne elim da ga predoziram."
"Mo da e sada prespavati celu stvar."
"I sam bih to voleo. Imam oseaj da izmeu zemljotresa i njega ne mogu da se
odr im na sopstvenim nogama."
"Ima tu gadan rez. Sredi ga, ja u jo malo ostati s njim."
Pju oisti poseeni obraz i svue ko ulju, a zatim zastade.

"Ima li ne to to je trebalo da uradimo - da probamo."

"Svi su mrtvi", ree Martin polako, tiho.
Pju le e preko vree za spavanje, a ve trenutak kasnije probudi ga neprijatni
, uznemirujui zvuk borbe. On teturavo ustade, pronae iglu, tri puta poku a da je zab
ode bez uspeha, zatim zapoe masa u Kafovog srca. "Usta na usta", ree on i Martin pos
lu a. Ubrzo Kaf o tro udahnu, kucanje srca mu se ustali, zgreni mi ii poe e da se opu taju
"Koliko sam spavao?"
"Pola sata."
Stajali su oznojeni. Tle zadrhta, materijal kupole se zatalasa i ule e. Li
bra je opet plesala strahotnu polku, svoj Totentanz. Sunce je, iako se uzdizalo,
izgledalo sve vee i crvenije; gasovi i pra ina sigurno su se podigli visoko u retk
u atmosferu.
" ta mu je, Ovene?"
"Mislim da umire s njima."
"Njima... Ali ka em ti da su svi mrtvi."
"Njih devetoro. Svi su mrtvi, smrvljeni ili ugu eni. Svi su bili on, sav j
e bio sainjen od njih. Izginuli su, a on sada pro ivljava njihove smrti, jednu po j
ednu."
"Uh, jad Bo ji", ree Martin.
Sledei put bilo je isto. Peti put bilo je gore, jer se Kaf borio i buncao
, poku avao da govori, ali nije uspevao da istisne rei, kao da su mu usta bila zatv
orena kamenjem ili blatom. Posle toga, napadi su oslabili, ali i on sam. Osmi na
pad doe oko etiri i trideset; do pet i trideset Pju i Martin inili su sve to mogu da
zadr e ivot u telu koje je, bez ikakvog otpora, klizilo u smrt. Zadr ali su ga, ali
Martin ree: "Sledei e ga dokusuriti." Tako je i bilo; ali Pju je ubacivao sopstveni
dah u nepokretna plua, sve dok se i sam nije obeznanio.
Probudio se. Kupola je bila neprozirna, a svetla poga ena. Oslu nuo je i zauo
disanje dva usnula oveka. Zaspao je i vi e ga ni ta nije budilo dok to nije uinila gl
ad.
Sunce se nalazilo prilino visoko iznad tamnih visoravni, a planeta je pre
stala da igra. Kaf je spavao. Pju i Martin pili su aj i gledali ga s ponosom vlas
nika.
Kada se Kaf probudi, Martin mu prie: "Kako si, stari?" Nije bilo odgovora
. Martinovo mesto zauze Pju i zagleda se u smee, mutne oi koje su zurile u njegove
, ne videi ih. Kao i Martin, brzo se okrenuo na drugu stranu. Podgrejao je koncen
trat hrane i odneo ga Kafu. "Hajde, ispij."
Video je kako su se mi ii na Kafovom vratu zategli. "Pustite me da umrem",
ree mladi.
"Ti ne umire ."
Kaf je govorio jasno i precizno: "Devet desetina mene je mrtvo. Nije me
dovoljno ostalo u ivotu."
Ta preciznost uveri Pjua i on poe da se bori protiv uverenosti. "Ne", ree
on o tro. "Oni su mrtvi. Ostali. Ti nisi meu njima, ti si iv. Ti si D on ou. Tvoj ivot j
e u tvojim rukama."
Mladi je i dalje le ao, zagledan u tamu koje nije bilo.
Martin i Pju su na smenu odvozili teglja Eksploatacionih trupa do eljusti
pakla i rezervni par roboa da bi spasli opremu i za titili je od Librine opake atm
osfere, jer je vrednost stvari bukvalno bila astronomska. Bio je to spor posao z
a samo po jednog oveka, ali nisu eleli da ostave Kafa samog. Onaj koji je ostajao
u kupoli bavio se sreivanjem dokumentacije, dok je Kaf sedeo ili le ao zagledan u s
voju tamu, ni ta ne govorei. Dani su nemo prolazili.
Radio zapucketa i progovori: poziv misije sa broda. "Biemo na Libri za pe
t nedelja, Ovene. Tanije govorei, za trideset etiri E-dana i devet asova. Kako stoje
stvari u dobroj staroj kupoli?"
"Ne valja, efe. Eksploataciona grupa je izginula u rudniku, svi sem jedno
ga. Zemljotres. Pre est dana."
Radio zapucketa i zapeva pesnu zvezda. Pauza od esnaest sekundi u oba sme
ra; brod se sada nalazio na orbiti planete II. "Svi mrtvi osim jednog? Ti i Mart
in ste nepovreeni?"
"U redu smo, efe."

Trideset dve sekunde.

"Paserina je ovde s nama ostavila eksploatacioni tim. Mogao bih da ih po a
ljem na projekat eljust pakla, umesto na projekat iz kvadranta sedam. Srediemo to
kada se spustimo. U svakom sluaju, ti i Martin biete osloboeni kupole dva. Dr 'te se.
Jo ne to?"
"Ni ta vi e."
Trideset dve sekunde.
"Dobro, onda. Zdravo, Ovene.
Sve ovo uo je i Kaf, a kasnije mu Pju ree: " ef e te mo da pitati eli li da osta
e ovde s novom eksploatacionom grupom. Ti zna kako je ovde." Upuen u tegobe ivota na
dalekim svetovima, eleo je da upozori mladia. Kaf nije odgovorio. Otkako je rekao
: "Nije me dovoljno ostalo u ivotu", nije progovorio ni re.
"Ovene", ree Martin u interkom odela, "on ga je odsvirao. Opaljen. Psiho.
"
"Dobro se dr i za nekoga ko je umirao devet puta."
"Dobro? Kao to je iskljueni android dobro. Jedino oseanje koje mu je preost
alo jeste mr nja. Pogledaj mu oi."
"Nije to mr nja, Martine. Slu aj, istina je da je na neki nain on stvarno bio
mrtav. Ne mogu ni da zamislim ta osea. Ali to nije mr nja. On ne mo e ak ni da nas vid
i. Previ e je mrano."
"Vratove seku po mraku. Mrzi nas jer nismo Alef, Jod i Zajin."
"Mo da. Ali ja mislim da je on sam. Ne vidi nas, niti uje, u tome je stvar.
Nikada ranije nije morao da vidi nikoga. Nikada ranije nije bio sam. Mogao je d
a vidi samoga sebe, da razgovara sa sobom, da ivi, devet sopstvenih ja tokom itavo
g ivota. On ne zna kako se gura kad si sam. Mora da ui. Daj mu vremena."
Martin zatrese masivnom glavom. "Odsvirao", ree on. "Kada bude nasamo s nj
im, priseti se da bi mogao da ti slomi vrat jednom rukom."
"Mogao bi", ree Pju, ovek mekog glasa, povreene jagodice; sme io se. Tek to su
izi li iz vazdu ne komore kupole da programiraju jedan servo za popravku o teenog tegl
jaa. Videli su kako Kaf sedi unutar ogromne, polujajaste kupole, poput muve u ilib
aru.
"Daj mi onaj blok. Zbog ega misli da e mu biti bolje?"
"Oigledno ima jaku linost."
"Jaku? Obogaljenu. Devet desetina mrtvu, kako to sam ree."
"Ali on nije mrtav. iv je ovek: D on Kaf ou. Do ao je na svet na mnogo otkaen na
n, ali, najzad, svaki deko mora da naui da se odvoji od porodice. Uspee on."
"Ne vidim kako."
"Razmisli malo, moj Martine. emu slu i kloniranje? Da popravi ljudsku rasu.
Saterani smo u kripac. Pogledaj mene. IIQ i GC ne dosti u ni pola D onovih. Ipak, to
liko su me eleli za slu bu na dalekim svetovima da su me primili im sam se pojavio,
snabdeli me ve takim plunim krilom i popravili mi kratkovidost. Da okolo ima dovoljn
o valjanih, zdravih momaka, misli da bi primili kratkovidog Vel anina sa polovinom
plua?"
"Nisam znao da ima ve tako pluno krilo."
"Eto, imam. Nije limeno, razume . Ljudsko, izraslo u rezervoaru iz pareta n
ekoga; klonirano, ako ti se tako vi e svia. Tako se prave organi za presaivanje, op ta
zamisao ista kao kod kloniranja, ali parad i komadii umesto gotovih ljudi. To je
sad moje pluno krilo, kako god okrene . Ali hou da ka em da ovih dana na svetu ima pre
vi e ljudi nalik meni, a nedovoljno poput D ona oua. Oni poku avaju da ponovo podignu l
judsko genetsko stablo koje se, otkako se populacija srozala, svelo na kr ljavu tr
avku. Znai, ukoliko su ga klonirali, sna an je i bistar ovek. To je jedina logika, u
svakom sluaju."
Martin zagrokta; servo poe da bruji.
Kaf je malo jeo; imao je problema sa gutanjem hrane, gu io se, tako da je
odustajao posle nekoliko zalogaja. Izgubio je osam ili deset kila. Ipak, posle n
eke tri nedelje, apetit poe da mu se vraa, a jednog dana on poe da razgleda line stv
ari klonova, vree za spavanje, alat, hartije koje je Pju uredno slo io na daljem kr
aju avenije kutija i predmeta. Slagao ih je, uni tio hrpu hartije i drangulija, od
preostalog napravio paketi, zatim ponovo zapao u komu na nogama.
Posle dva dana je progovorio. Pju je poku avao da otkloni zavijanje zvuka

magnetofona; Martin je odleteo mlaznjakom, proveravajui mape Pampe. "U pakao i pr

okletstvo", ree Pju, a Kaf odvrati bezbojnim glasom: "Hoe li da ja to uradim?"
Pju poskoi, sabra se i dade ma inu Kafu. Mladi je rastavi, ponovo sklopi i o
stavi na stolu.
"Pusti neku traku", ree Pju, sraunato nehajno, zauzet kod drugog stola.
Kaf stavi prvu traku na redu, koral, a zatim le e na svoj le aj. Zvuk stotin
a ljudskih glasova koji su zajedno pevali ispuni kupolu. Nepomino je le ao, praznog
lica.
Sledeih dana uradio je nekoliko rutinskih poslova, bez tra enja. Nije predu
zimao ni ta to je zahtevalo inicijativu, a kada bi ga zamolili da uradi ne to uop te ni
je odgovarao.
"Dobro se snalazi", ree Pju argentinskim narejem.
"Ne. Pretvara se u ma inu. Radi ono za ta je programiran, ne reaguje na bil
o ta drugo. Gore mu je nego dok ni ta nije radio. Vi e nije ljudsko bie."
Pju uzdahnu. "Pa, laku no", ree on na engleskom. "Laku no, Kafe."
"Laku no." To je rekao Martin. Kaf nije.
Sledeeg jutra, tokom doruka, Kaf pru i ruku preko Martinovog tanjira da dohv
ati dvopek. "Za to nisi tra io?" ree Martin sa dobroudno u prigu enog oajanja. "Mogao sam
da ti ga dodam."
"Mogao sam da ga dohvatim", ree Kaf svojim ravnim glasom.
"Da, ali pazi. Kada zatra i da ti neko doda ne to, ka e laku no ili zdravo, takve
stvari nisu va ne, ali svejedno, kada neko ne to ka e ovek treba da odgovori..."
Mladi je nezainteresovano gledao Martina; oi kao da mu nisu dopirale do os
obe koju je gledao. "Za to bih odgovarao?"
"Zato to ti je neko ne to rekao."
"Za to?"
Martin sle e ramenima i nasmeje se. Pju skoi i ukljui seka kamena."
Kasnije je rekao: "Mani se toga, molim te, Martine."
"Maniri su od su tinske va nosti u malim, izdvojenim posadama, bar neka vrst
a manira, ta god bio zajedniki posao. Uili su ga tome, te stvari znaju svi na dalek
im svetovima. Za to sve to namerno odbacuje?"
"Govori li ti sebi laku no?"
"Pa ta s tim?"
"Zar ne vidi da Kaf nikada nije poznavao nikoga izuzev sebe?"
Martin malo razmisli, a onda prasnu: "Onda, bogami, itavo to zame ateljstvo
sa kloniranjem ni ta ne valja. ta e nam gomile iskopiranih genija, kada oni ak i ne
znaju da postojimo?"
Pju klimnu. "Mo da bi bilo mudrije razdvajati klonove i uzgajati ih sa dru
gima. Ali ovako ine stvarno sjajan tim."
"Da li? Ne znam ba . Da je tamo bila grupa od deset prosenih, nedelotvonih
vanzemaljskih in enjera, da li bi svi izginuli? ta ako su, kada je stigao zemljotre
s i kada su stvari poele da se uru avaju, ta ako su sva ta deca potrala istim putem,
mo da dublje u rudnik, da bi spasla onoga koji je bio najdublje? ak je i Kaf bio na
polju i krenuo unutra... To je hipoteza. Ali stalno ne to mislim, od deset obinih,
zbunjenih momaka, vi e bi ih se izvuklo."
"Ne znam. Istina je da istovetni blizanci esto umiru u pribli no isto vreme
, ak i ako nisu videli jedan drugog. Istovetnost i smrt, sve je to vrlo udno..."
Dani su prolazili, crveno sunce gmizalo je preko tamnog neba, Kaf nije o
dgovarao kada bi mu se obratili, Pju i Martin svakog dana sve e e su re ali jedan na d
rugoga. Pju se po alio na Martinovo hrkanje. Uvreen, Martin je pomerio le aj na drugi
kraj kupole i jedno vreme nije govorio sa Pjuom. Pju je zvi dukao vel ke tu balice do
k se Martin nije pobunio, a onda je Pju izvesno vreme prestao da govori.
Dan pre nego to je trebalo da stigne brod misije, Martin objavi da ide do
Merioneta.
"Mislio sam da e mi pomoi na kompjuteru da zavr im analizu stena", ree Pju, o al
o en.
"To mo e i Kaf. Hteo bih da jo jednom vidim anac. Prijatno", dodade na nareju
, nasmeja se i ode.
"Kakav je to jezik?"
"Argentinski. Zar ti nisam to ranije rekao?"

"Ne znam." Posle izvesnog vremena mladi dodade: "Mislim da sam zaboravio
mnoge stvari."
"Zapravo, i nije bilo va no", ree Pju, najednom shvativ i koliko je bitan taj
razgovor. "Hoe li da mi pomogne sa kompjuterom, Kafe?"
On klimnu.
Pju je ostavio mnogo nedovr enih stvari, pa im je posao oduzeo itav dan. Ka
f je bio dobar saradnik, mnogo br i i sistematiniji i od samog Pjua. Njegov ravni g
las, sada kada je ponovo progovorio, prilino je nervirao Pjua; ali ni to nije bil
o va no, jer trebalo je izdr ati samo jedan dan sa njime, a onda e doi brod, stara pos
ada, drugovi i prijatelji.
Tokom pauze za aj, Kaf ree: " ta e se desiti ako se istra ivaki brod sru i?"
"Svi na njemu e izginuti."
"Mislio sam s nama."
"S nama? Poslali bismo radijom SOS signale i iveli na pola obroka sve dok
ne stigne spasilaka ekipa iz oblasti tri. To je na etiri i po E-godine odavde. Ov
de mo emo da prehranimo tri oveka, da vidim, mo da etiri do pet godina. Bilo bi malo t
esno."
"Da li bi poslali krstaricu zbog tri oveka?"
"Bi."
Kaf vi e nije govorio.
"Dosta veselih spekulacija", ree veselo Pju i ustade da se vrati na posao
. No, istog trena polete u stranu, a stolica mu se izmae ispod ruke; napravio je
neku vrstu polupiruete i o tro tresnuo o pod kupole. "Bogo moj", ree on, vrativ i se
izra avanju iz svog rodnog kraja, " ta je to?"
"Potres", ree Kaf.
oljice uz plastini kikot poskoi e po stolu, rolna papira izlete iz kutije, ko a
kupole zatalasa se i nabra. Pod nogama im se zaori titanska buka, napola zvuk,
napola podrhtavanje, podzvuni tutanj.
Kaf je nepomino sedeo. Zemljotres ne pla i oveka koji je devet puta poginuo
u zemljotresu.
Pju, bledog lica, krute, crne kose koja mu je trala oko glave, ree: "Martin
je u ancu."
"Kakvom ancu?"
"Velika raselina. Epicentar lokalnih zemljotresa. Pogledaj seizmograf."
Pju se borio sa zaglavljenim vratima komore koja se jo tresla.
"Kuda e ?"
"Za njim."
"Martin je po ao mlaznjakom. Nije bezbedno koristiti sanke za vreme zemljo
tresa. Gubi se kontrola nad njima."
"Zaboga, ovee, uuti!"
Kaf ustade, govorei ravnim glasom kao i obino: "Nepotrebno je sada poi za n
jim. To je preduzimanje suvi nog rizika."
"Ukoliko mu se alarm izgubi, javi mi to radiom", ree Pju, zatvori lem svog
odela i otra u komoru. Kada je izi ao, Libra zadi e poderanu suknju i zaigra trbu ni p
les, poev od njegovih nogu pa sve do crvenog obzorja.
Unutar kupole, Kaf je gledao kako se sanke uzdi u, trepu poput meteora u mu
tnocvenom svetlu dana i nestaju na jugoistoku. Pod kupole zadrhta, zemlja se zak
a lja. Grotlo ju no od kupole izbljuva oblak crnog gasa koji se sporo uzdizao.
Zvono zaurla i crveno svetlo blesnu na glavnoj kontrolnoj tabli. Na natp
isu ispod svetiljke pisalo je "Odelo 2", a ispod toga bilo je na krabano A. G. M;
Kaf nije iskljuio signal. On poku a da pozove Martina radiom, zatim Pjua, ali nijed
an nije odgovarao.
Kada su naknadni potresi oslabili, on se vrati poslu i dovr i Pjuov proraun
. To mu je oduzelo oko dva sata. Svakih pola sata poku avao je da uspostavi vezu s
odelom 1 i nije uspevao, zatim s odelom 2, ali ni tu nije uspevao. Posle jednog
sata crveno svetlo prestade da trepe.
Bilo je vreme za veeru. Kaf zgotovi obrok za jednu osobu i pojede ga. Zat
im le e na svoj le aj.
Naknadni udari su prestali, osim slaba nih, razmazanih drhtaja sa dugim ra
zmacima. Sunce je visilo na zapadu, pljosnato, bledocrveno, ogromno. Nije se vid

ljivo spu talo. Nije bilo ba nikakvog zvuka.

Kaf ustade i poe da koraa po neurednoj, poluspakovanoj, kutijama ispunjeno
j, pustoj kupoli. Ti ina se nastavljala. Pri ao je magnetofonu i pustio prvu traku k
oja mu se na la pri ruci. Bila je to instrumentalna muzika, isto elektronska, bez h
armonija, bez glasova. Zavr ila se. Ti ina se nastavila.
Gornji deo Pjuove uniforme, bez jednog dugmeta, visio je sa gomile uzora
ka stenja. Kaf ga je gledao neko vreme.
Ti ina se nastavljala.
Detinji san: na itavom svetu nema nikog ivog osim mene. Na itavom svetu.
Nisko na nebu, ju no od kupole, blesnu meteor.
Kafova usta se otvori e, kao da poku ava ne to da ka e, ali nije se uo nikakav zv
uk. On urno prie severnom zidu i zapilji se u elatinozno, crveno svetlo.
Mala zvezda pojavi se i poe da se spu ta. Dve prilike zakloni e vazdu nu komoru
. Kaf je stajao pokraj komore kada su u li. Martinovo im-odelo bilo je prekriveno
nekom vrstom pra ine, tako da je izgledalo crvenkasto i bradaviavo, poput Librine p
ovr ine. Pju ga je dr ao za ruku.
"Da li je povreen?"
Pju strese odelo, pomo e Martinu da slju ti svoje. "Prodrman", ree kratko.
"Komad grebena survao se na mlaznjak", ree Martin, sedajui za sto i ma ui ruk
ama. "Ali ne dok sam ja bio unutra. Parkirao sam ga, razume , i poeo da nju kam po on
oj oblasti sa ugljenom pra inom, kada sam osetio da stvari skakuu okolo. Zato sam o
ti ao na jedno lepo pare ranog vulkanskog tla koje sam primetio odozgo, dobra podlo
ga i prilino udaljena od grebena. Zatim sam video kako se komad planine obru ava na
letelicu, prilino uzbudljiv prizor, i tek posle izvesnog vremena sinulo mi je da
su rezervne boce s kiseonikom bile u njoj, pa sam pritisnuo alarmno dugme. Ali
nisam uhvatio nikakvu radio-poruku. To se ovde uvek de ava kada su zemljotresi, ta
ko da nisam znao da li se signal probio. Stvari su i dalje skakale, a komadi gre
bena obru avali su se, okolo je letelo manje kamenje, a pra ine je bilo toliko da ni
sam mogao da vidim ni na metar ispred sebe. Stvarno sam poeo da se pitam ta li u ud
isati u sitne sate, zna , kada ugledah dobrog starog Ovena kako zuji po ancu, po sv
oj toj pra ini i ubretu, poput velikog, ru nog i mi a..."
"Hoe da jede ?"
"Naravno da hou. Kako si ti pro ao za vreme zemljotresa, Kafe? Nema o teenja?
U stvari, i nije bio naroito veliki, zar ne, ta ka e seizmo? Nevolja je sa mnom bila
u tome to sam se na ao usred svega. Stari epicentar - Alvaro. Uinilo mi se da ima p
etnaest Rihtera - potpuno uni tenje planete."
"Sedi", ree Pju. "Jedi."
Po to je Martin malo jeo, bujica njegovih rei presahnu. Ubrzo je oti ao do sv
og le aja koji se jo nalazio u udaljenom uglu, tamo gde ga je odneo kada se Pju po al
io na njegovo hrkanje. "Laku no, Vel anine s pola plua", ree on preko kupole.
"Laku no."
Martin vi e ni ta nije rekao. Pju je uinio kupolu neprozirnom, smanjio osvetl
jenje do ukastog sjaja slabijeg od svetlosti svee i seo, ne radei ni ta, ne govorei ni t
, povuen u sebe.
Ti ina se nastavljala.
"Dovr io sam proraun."
Pju klimnu glavom: hvala.
"Martinov signal se probio, ali nisam mogao da uspostavim vezu ni sa nji
m, ni sa tobom."
Uz napor, Pju ree: "Nije trebalo da poem. ak i sa jednim rezervoarom imao j
e vazduha za jo dva sata. Kada sam krenuo, moglo se desiti da on ve uri kui. Ovako s
mo svi bili odseeni jedan od drugoga. Upla io sam se."
Ti ina se vrati, isprekidana Martinovim otegnutim, tihim hrkanjem.
"Voli li ti Martina?"
Pju di e pogled, gnevnih oiju: "Martin mi je prijatelj. Radimo zajedno, dob
ar je ovek." On stade. Posle izvesnog vremena dodade: "Da, volim ga. Za to si to pi
tao?"
Kaf ni ta nije rekao, ali je gledao prema sabesedniku. Lice mu se izmenilo
, kao da je ugledao ne to to ranije nije primeivao; i glas mu se promenio. "Kako mo e ..

. Kako si..."
Ali Pju nije umeo da odgovori. "Ne znam", ree on. "To je, delom, stvar na
vike. Ne znam. Naravno, svi smo mi sami. ta drugo mo e nego da dr i ruku pru enu u tami."
Kafov udni pogled se spusti, sa e en sopstvenom jainom.
"Umoran sam", ree Pju. "Bilo je gadno, tragati za njim po svoj toj crnoj
pra ini i prljav tini, a po zemlji su se otvarala i zatvarala usta... Odoh u krevet.
Brod e nam se javiti oko est ili tako ne to." On ustade i protegnu se.
"To su klonovi", ree Kaf. "Druga eksploataciona grupa koju dovode sa sobo
m."
"Je li?"
"Dvanaestoklon. Stigli su sa nama na Paserini."
Kaf je sedeo u malom, utom oreolu svetiljke, kao da iza nje vidi ono ega s
e pla io: novog klona, mnogostruko ja iji on nije bio deo. Izgubljeni komad razbije
nog kompleta, odlomak, nestrunjak za samou, ak bez znanja kako se uzvraa ljubav drug
om pojedincu, sada se morao suoiti sa apsolutnom, zatvorenom samodovoljno u klona od
dvanaest lanova; to je zaista bio preveliki zahtev za tog jadnog momka. Pju mu u
prolazu polo i ruku na rame. " ef nee tra iti da ostane ovde sa novim klonom. Mo e da po
. Ili e , po to si jedan od obuenih za daleke svetove, mo da poi dalje sa nama. Mogao bi
nam biti od pomoi. Ne uri. Sigurno e pravilno odluiti."
Pjuov tihi glas se izgubi. Stajao je i raskopavao se, malo poguren od umo
ra. Kaf ga je gledao i video ono to nije primetio nikada ranije, video je njega:
Ovena Pjua, drugog oveka, stranca ruke ispru ene u tami.
"Laku no", promrmlja Pju, uvlaei se u vreu za spavanje, ve napola usnuo, tako
da nije uo kako Kaf uzvraa posle stanke i ponavlja blagoslov preko tame.