UNIVERZITET U BEOGRADU

FIZIKI FAKULTET
INSTITUT ZA METEOROLOGIJU

DIPLOMSKI RAD
VRSTE ELEKTRINIH PRANJENJA U
ATMOSFERI

Mentor:
dr Mlaen uri

Kandidat:
Nikola Todorovi
BEOGRAD, 2011.

Sadraj

1. UVOD

Leto nas ponekad uasava spektrom svojih opasnih pojava. Munje su jedna od
njih. Uz munje se vezuju mnoge predrasude i teorije, mnoge su tane, dok mnoge nemaju
nikakvo fiziko objanjenje. Zavirimo li u neku od svetskih mitologija, u gotovo svakoj
emo nai boga munja i grmljavine. Kod starih Grka munja je bila viena kao kazna
poslata od Zevsa, dok je u Rimu Jupiter koristio munje ne samo kao kaznu nego i kao
upozorenje za nedolino ponaanje. Svirepi bog Norveana, Tor, proizvodio je munje
udaranjem ekia u nakovanj, dok je gromovito jahao kroz oblake. Neka plemena u
Severnoj Americi i Africi su zadrala miljenje da munje nastaju zbog sevanja perja
mistinih thunder ptica, ije je mahanje krilima proizvodilo zvuke grmljavine. Na primer,
Aristotel je smatrao da oblak kada se kondenzuje i ohladi, snano izbacuje vazduh koji
sadri. Vazduh udara u druge oblake i izaziva grom, dok se njegovim sagorevanjem
oslobaa plamen u obliku munje.
Sledeih skoro dve hiljade godina, ova shvatanja nisu se bitno menjala, ak ni
onda kada su u labaratorijama naunika 18. veka dobijene prve elektrine varnice iz
ilibarskih kugli. Odluujui prodor uinio je ameriki tampar (naunik i dravnik)
Benamin Frenklin (Benjamin Franklin, 1706-1790). On je uoio da se varnice iz
elektrostatike maine ponaaju slino munjama. Frenklin je bio prvi koji je osmislio
eksperiment kako bi dokazao da je munja elektrine prirode. Cilj eksperimenta je bio da
dokae da su oblaci naelektrisani, i ako je ovo tano, sledi da je i munja elektrine
prirode. Predloio je stoga da se postavi nekoliko metara visok metalni stub, izolovan pri
dnu. Pri naelektrisanju do koga dolazi za vreme oluje, morale bi sa stuba da iskau
varnice na metalni obru postavljen u blizini. Letnjeg meseca 1752. godine, francuski
fiziar Dalibard (J. F. Dalibard) uspeno je izveo Frenklinov eksperiment. Osmotrene su
varnice koje su iskakale sa gvozdene ipke za vreme oluje i to je bio dokaz da
grmljavinski oblaci sadre elektrino naelektrisanje. Mesec dana kasnije, Frenklin je i
sam izveo jedan po ivot opasan eksperiment. Umesto gvozdene ipke koristio je zmaja,
zato to je mogao da dostigne veu visinu i da leti bilo gde. Na vrhu tog zmaja bila je
elezna ica (koja je trebala privui elektricitet), a na rubovima konci od kanapa. Zmaja
je pustio za vreme jedne oluje. Varnice su skakale sa kljua vezanog na dnu kanapa
zmaja do zgloba na njegovoj ruci. Eksperiment je bio bolan, ali je dokazao pretpostavku:
olujni oblaci su naelektrisani! U toku tog perioda pokazao je i da donji delovi oblaka
sadre negativno naelektrisanje.

Po Frenklinovom uverenju, time je bila naena i efikasna zatita od munje

gromobran. Prvi gromobran je postavljen u Filadelfiji 1754. godine. Nije prolo mnogo
vremena i gromobran je bio sveopte prihvaen. I, vie od jednog veka ljudi su bili
zadovoljni stanjem nauke na ovom podruju.

Slika 1. Bendamin Frenklin, eksperiment sa zmajem

Situacija se izmenila u prolom veku, uvoenjem tehnike jake struje i podizanjem

prvih nadzemnih vodova. Provodnici i vodovi predstavljali su odlinu metu. Pri udarima
munje dolazilo je do velikih oteenja i prekida u snabdevanju strujom. Da bi se uradila
adekvatna zatita moralo se doi do odreenih saznanja o munjama. Prvi je na tome
poeo da radi 1930. godine vajcarski profesor Karl Berger (Karl Berger). Sa dva vagona
koja su bila puna elektronskih mernih ureaja, odlazio je svakog leta na put, da bi na licu
mesta merio udare munje u vodove visokog napona. Nakon nekoliko godina, shvaeno je
da je verovatnoa da se udar munje osmotri iz blizine mnogo vea u planinama nego u
ravnici, tako da su kasnije istraivai svoje merne stanice sve ee postavljali u
planinama. Detaljnije prouavanje munje je postalo mogue tek kada su spektroskopija i
fotografija postale dostupne kao dijagnostiki materijal. Izum kamere sa duplim soivom
je omoguio znaajno istraivanje ove pojave zahvaljujui olandu (Scholand). Moderna
istraivanja potiu od Vilsona, koji je dobio Nobelovu nagradu za otkrie oblane
komore za praenje estica visoke energije. On je bio prvi koji je koristio merenja
elektrinog polja za procenu strukture naelektrisanja u grmljavinskim oblacima i
naelektrisanja sadrana u pranjenjima munja. Uporedo su vrena fotografska osmatranja
i merenja promena elektrinog polja na zemljinoj povrini izazvana munjama uz pomo
raznih detektora. Takoe su znaajna merenja dobijena preletima aviona i raznih letilica
4

oko olujnih oblaka, zatim putanje balona opremljenih sondama i mnogim instrumentima.
U novije vreme su dostupna osmatranja sa satelita, koja su takoe znaajna.

2. FIZIKA PROCESA PRANJENJA

Fizika procesa pranjenja je opisana u Platia (). Pozanavanje zakona jonizacije je
vano za razumevanje atmosferskih pojava, jer samo oni daju objanjenje za formiranje
elektrinih naboja i formiranje struja u gasovima. Gasovi pod normalnim uslovima sadre
veoma mali broj naelektrisanih estica i zbog toga ne provode elektrinu struju.
Naelektrisane estice se mogu pojaviti u gasu zahvaljujui jonizacionim procesima koji
mogu biti izazvani visokim temperaturama, ultraljubiastim zraenjem Sunca, zatim,
kosmikim i radioaktivnim zraenjem, sudarom elektrona i drugih brzih elementarnih
estica sa atomima gasa. U svim tim sluajevima, iz elektronskog omotaa atoma ili
molekula izbija se jedan ili vie elektrona. Takav process naziva se jonizacija, i pri tom
nastaju slobodni elektroni i pozitivni joni. Osloboeni elektroni mogu se sjediniti sa
neutralnim atomima ili molekulima stvarajui od njih negativne jone. Joni i elektroni
ine gas elektrino-provodnim. Pozitivni i negativni joni mogu se vezivati meusobno
obrazujui neutralne atome ili molekule. Taj proces se naziva rekombinacija, i on
dovodi do smanjenja broja jona u gasu, a time i njegove provodljivosti. Elektrina
provodljivost gasa ne opadne odjednom, nego opada postepeno, tako da je za potpunu
rekombinaciju jona potrebno da protekne odreeno vreme.
Pored haotinog termalnog kretanja, naelektrisane estice u jonizovanom gasu
mogu da imaju i usmerenu komponentu brzine. Do pojave usmerenog kretanja moe doi
zbog prisustva elektrinog polja, a takoe i zbog pojave gradijenta koncentracije
elektrona ili jona. U jonizovanom gasu oba ova uzroka javljaju se istovremeno. Naime,
spoljanje elektrino polje uslovljava prostornu raspodelu naelektrisanih estica i
prouzrokuje na taj nain pojavu gradijenta koncentracije. Postojanje gradijenta
koncentracije, sa druge strane, zbog razliite koncentracije naelektrisanih estica
prouzrokuje pojavu elektrinog polja. Bez obzira na uzrok svog nastanka, usmereno
kretanje naelektrisanih estica predstavlja elektrinu struju. Prolaz elektrine struje kroz
gas naziva se gasno pranjenje. Pozitivni joni se kreu u smeru elektrinog polja, tj. od
anode (+) ka katodi (-), a negativni joni i elektroni u suprotnom smeru. Karakter gasnog
pranjenja zavisi od sledeih faktora:
prirode gasa
prirode elektroda, njihovih oblika, dimenzija i uzajamnog poloaja
temperature i pritiska gasa
napona, gustine struje i snage elektrinog izvora
5

Prema nainu jonizacije gasa, pranjenja se dele na samostalna i nesamostalna

gasna pranjenja. U odsustvu elektrinog polja, broj jona koji se nalazi u gasu nee se
beskonano poveavati, zbog rekombinacije koja e neutralisati izvestan broj jona. Ubrzo
se uspostavlja neko ravnoteno stanje u kome gas sadri po jedinici zapremine izvestan
konstantan broj jona. Kod slabijih elektrinih polja, ako se ukloni izvor jonizacije, struja
prestaje da tee. U tom sluaju govori se o nesamostalnom elektrinom pranjenju kroz
gas. Kod jakih elektrinih polja javljaju se i neki dodatni procesi multiplikacije indirektno
izazvani elektrinim poljem, tako da struja tee i posle uklanjanja spoljanjeg izvora
jonizacije. U tom sluaju se govori o samostalnom pranjenju, koje se u zavisnosti od
uslova deli na tinjavo i luno. Druge vrste samostalnog pranjenja koje se javljaju
spadaju u jednu od navedene dve. Tako na primer, varnica je kratkotrajni elektrini luk,
dok korona spada u grupu tinjavih pranjenja.
Pri labaratorijskim prouavanjima provodljivosti jonizovanog gasa, koriste se dve
ploe (elektrode) koje su prikljuene na odreeni napon i meri se struja koja protie sa
jedne ploe na drugu. U zavisnosti od napona na oblogama, izmeu njih se uspostavlja
elektriino polje. Pod dejstvom sila elektrinog polja, joni se kreu, i struja izmeu
obloga tee. Struje koje nastaju u gasovima pod dejstvom spoljanjeg jonizatora obino
su male, i iznose 10-12 do 10-6 ampera. Joni koji stiu na obloge, neutralizuju se. Zbog
toga, broj jona koji nestaje e biti zavistan pored rekombinacije i od neutralizacije na
oblogama. Na grafiku zavisnosti jaine struje pranjenja od napona na oblogama
izdvajaju se 4 oblasti (slika 2).

Slika 2. Zavisnost jaine struje pranjenja od napona

 Oblast 1: Pri malim naponima (manjim od U1) broj naelektrisanih estica koje
nestaju na elektrodama je mnogo manji od broja nestalih u rekombinacijama.
Poveanjem napona sve vei i vei broj jona uestvuje u provoenju, tj. stie na
elektrode. Zavisnost struje i napona je linearna to u sutini predstavlja Omov
zakon.
Oblast 2: Za neke vrednosti napona (od U1 do U2) struja nije vie linearna
funkcija napona, ve raste sporije od napona.
Oblast 3: Od neke vrednosti napona (od U2 do U3) ???? jaina struje je
konstantna iako se napon i dalje poveava. To je struja saturacije (zasienja) Iz.
Ovo se objanjava na taj nain, da joni, za vreme koje im je potrebno da preu od
jedne do druge obloge, ne uspevaju da se rekombinuju. Praktino svi stvoreni joni
stiu na elektrode.
Oblast 4: Za napon vei od neke vrednosti (od U3) jaina struje najpre sporo a
zatim vrlo brzo poraste i raste bre od napona meu oblogama. To znai da se
pojavljuje novi unutranji izvor jona. Ako se u nekoj taki u ovoj oblasti
spoljanji jonizator iskljui, pranjenje se ne prekida. Od nesamostalnog prelazi se
na samostalno pranjenje, zbog obrazovanja novih jona usled unutranjih procesa
u samom gasu.

2.1. Samostalno pranjenje

Atomi i molekuli se inae nalaze u tzv. osnovnom stanju, tj. najniem
energetskom stanju, i tada su u elektrino neutralnom stanju. Sadre jednake koliine
pozitivnog naelektrisanja u jezgru i negativnog u elektronskom omotau. U njemu se
brzo kreu elektroni sa kinetikim energijama koje su strogo definisane orbitama po
kojima se kreu. Ako se atomu dovede energija (poveanjem temperature,
bombardovanjem vrlo brzim esticama ili zraenjem), atom tada prelazi iz osnovnog
stanja u neki nivo vie energije tj. pobueno ili stanje eksitacije. Ovo stanje se pre
svega ispoljava u promeni energije elektrona u spoljnoj ljusci, koji je slabije vezan u
atomu. Atom u pobuenom stanju provede u proseku oko 10-18 sekundi, a onda prelazi u
nie energetsko ili osnovno stanje. Tom prilikom emituje se kvant svetlosti (foton) ija je
energija jednaka energetskoj razlici ta dva stanja, a prilikom rekombinacije elektrona i
jona oslobaa se u obliku kvanta svetlosti energija jonizacije. Ako je spolja uneta energija
dovoljna da otrgne elektron iz omotaa, nastupa jonizacija. Minimalna energija dovoljna
za jonizaciju naziva se energija jonizacije. Sudari elektrona (a takoe i jona) sa atomima
7

mogu imati neelastini i elestini karakter. Ako se pri sudaru atom ne moe prevesti u
pobueno stanje onda je takav sudar elastian. Pri tom, elektron predaje atomu (ili
molekulu) samo vrlo mali deo svoje energije i pri tom se odbija od molekula kao loptica
od zida, ne menjajui intezitet brzine. Elastini sudari dominiraju u nesamostalnom
pranjenju. U sluaju vee energije elektrona, atom (ili molekul) moe biti pobuen ili
jonizovan. U tom sluaju sudar je neelastian. Skoro sva energija bombardujue estice
se moe preneti na molekul i pobuditi ga ili jonizovati. to je masa bombardujue estice
manja u odnosu na masu atoma (ili molekula) utoliko se vea energija prenosi u
neelastinom sudaru.
Pod dejstvom sile elektrinog polja, elektroni izmeu dva sudara sa molekulima
gasa mogu da dobiju energiju. Poveanjem napona izmeu obloga raste i jaina el. polja,
odnosno energija elektrona. Kada je napon vei od neke kritine vrednosti (oblast 4 na
slici 2), struja poinje naglo da raste i dolazi do jonizacije zbog sudara elektrona sa
molekulima gasa, tzv. udarne jonizacije. Energija koju elektroni dobiju u polju, izmeu
dva sudara, sada je vea od energije jonizacije. Napon na kome se to deava zavisi od
oblika i rastojanja izmeu elektroda, vrste i pritiska gasa. Mehanizam udarne jonizacije
radi na principu lanane reakcije. Kada je elektron u polju ija je energija porasla preko
enegije jonizacije, tada elektron jonizuje molekul pri sudaru. Tada nastaje jedan pozitivan
jon i jedan elektron. Umesto jednog elektrona sada postoje dva. Posle ubrzanja u
elektrinom polju oni jonizuju nova dva molekula, pa se broj elektrona poveao na etiri.
Ovaj proces se nastavlja, i broj elektrona raste u obliku lavine. On raste eksponencijalno,
a samim tim i jaina struje koja je srazmerna broju elektrona (slika 3).

Slika 3. Lanana reakcija jonizacije

Pokazuje se da elektronska udarna jonizacija nije dovoljna za odravanje

pranjenja bez spoljanjeg jonizatora. Potrebno je da elektrino polje toliko ojaa da bi
pozitivni joni dobili dovoljnu energiju za stvaranje sekundarnih elektrona. To je
sekundarna elektronska emisija, pojava izbijanja elektrona sa povrine vrstih ili tenih
tela pri bombardovanju elektronima ili jonima. Pozitivni joni, kada dobiju dovoljnu
energiju, vre udarnu jonizaciju i sekundarnu emisiju elektrona sa povrine katode. Sada
se u gasu obrazuje dvosmerna lavina elektrona i pozitivnnih jona. Jonizacija se vri u
svim delovima zapremine gasa izmeu elektroda i broj stvorenih elektrona i jona je vei
od onoga koji stvara spoljanji jonizator. U sluaju gaenja jonizatora pranjenje bi se
nastavilo. Tako vidimo da pri dovoljno visokom naponu pranjenje izmeu elektroda
prelazi iz nesamostalnog u samostalno. Sam prelaz izmeu nesamostalnog i samostalnog
pranjenja je dosta neodreen i odigrava se u trenutku kada struja dostigne vrednost reda
10 A. Oblast samog prelaza odgovara tzv. subnormalnom tinjavom pranjenju, to se
moe zapaziti sa slike 4. Sa daljim poveanjem jaine struje, pranjenje prelazi u oblast
normalnog tinjavog pranjenja (10-5-10-2 A) koja se karakterie konstantnom vrednou
napona izmeu elektroda. Sa daljim poveanjem jaine struje napon ponovo poinje da
raste i pranjenje prelazi u abnormalno tinjavo pranjenje. Poveanje struje do jaine reda
10-1 A izaziva nagli prelaz u oblast lunog pranjenja u kome napon na elektrodama
opada sa poveanjem jaine struje. Ovaj prelaz se naziva elektrini proboj u gasu, a
odgovarajui napon probojni napon. Da bi kod ovoga napona dolo do proboja
neophodno je da u gasu postoji izvestan poetni broj slobodnih naelektrisanja, koja slue
kao okida. Kosmiko zraenje kao i radioaktivne supstance na povrini Zemlje
praktino uvek obezbeuju potrebna poetna naelektrisanja. Potencijal potreban za
elektrini proboj je karakteristian za svaki gas. Za vazduh on je reda 30 000 kVcm-1.

Slika 4. Vrste pranjenja

9

2.2. Strimerno pranjenje

Pri velikim elektrinim poljima (oko 3104 V/cm), u vazduhu koji se nalazi na
normalnom atmosferskom pritisku javlja se pranjenje u obliku varnice. Varnica ima
oblik vrlo svetlog, krivudavog i razgranatog kanala-strimera. Strimer, preko koga ide
formiranje varnice, povezuje oblasti (take) u gasu sa razliitim potencijalima. U toku
formiranja elektrine varnice, gas u svetlom kanalu karakterie velika elektrina
provodnost. Zbog toga temperatura u kanalu moe da naraste na hiljadu do nekoliko
desetina hiljada stepeni. Usled razliite temperature u kanalu i van njega gas se naglo iri
to izaziva pucketanje ili prasak.
Pri kojem naponu e se pojaviti varnica zavisi od rastojanja izmeu elektroda i
pritiska gasa, zatim od vrste gasa kao i oblika i veliine elektroda. Usled naglog
pranjenja kroz gas napon obino opadne u velikoj meri te prestaje efekat udarne
jonizacije i varnica se gasi. Ovo varnino pranjenje je uslovljeno lavinom elektrona i
jona, koju izaziva udarna jonizacija, fotojonizacija i izbijanje elektrona sa katode
(sekundarna emisija).

2.3. Pranjenje u obliku korone

Korona je specijalna vrsta pranjenja u nehomogenom elektrinom polju. Javlja
se u vazduhu i u drugim gasovima u blizini vrhova ispupenih povrina elektroda i du
ica kada se nalaze na visokim potencijalu u odnosu na svoju okolinu. Kod elektrodnih
sistema javlja se uvek oko one elektrode u ijoj se blizini nalazi jae polje. Takve
elektrode se nazivaju aktivne. Elektrode sa slabijim poljem u okolini su pasivne i slue
kao kolektor. Korona moe biti pozitivna i negativna, to zavisi od toga uz koju se
elektrodu vri pranjenje. Ako je aktivna elektroda na pozitivnom potencijalu formirae
se pozitivna korona, u protivnom nastaje negativna korona.
Pranjenje u oblasti korone je odreeno oblikom polja, vrstom gasa, pritiskom,
temperaturom i drugim uslovima. Ono se manifestuje kao svetlucanje raznih boja u
okolini aktivne elektrode i zavisi od sredine. Ponekad se javlja zvuni signal u obliku
utanja i krckanja u blizini elektroda sa malim radijusom.

10

2.4. Plazma
U mnogim oblicima samostalnog pranjenja stepen jonizacije gasa moe biti vrlo
velik. Visoko jonizovani gas, sa jednakim brojem pozitivnih jona i elektrona u jedinici
zapremine, naziva se plazma. Ona nastaje u toku i tihog i lunog pranjenja. Plazma
predstavlja posebno stanje materije, koje se esto naziva i etvrto agregatno stanje. Takvo
stanje materije postoji u centru Sunca i drugiih zvezda. Prema stepenu jonizacije
razlikuju se tri tipa plazme: slabo jonizovana (stepen jonizacije dela procenta), srednje
jonizovana (stepen jonizacije nekoliko procenata) i potpuno jonizovana plazma. Uopte,
negativni nosioci naelektrisanja u plazmi su elektroni, jer se negativni joni brzo
rekombinuju sa pozitivnim jonima. Plazma gasnog pranjenja nastaje zbog elektronske
udarne jonizacije gasa, usled ega ne postoji termodinamika ravnotea izmeu elektrona
i jona. Zbog toga su temperature u plazmi znatno vie od temperatura neutralnog gasa.

3. ATMOSFERSKI ELEKTRICITET
3.1. Kruenje naelektrisanja u atmosferi
Prvi koji je primetio da je vazduh provodljiv bio je Kulon (Coulomb) jo 1795.
godine. Krajem 19. veka utvreno je da je atmosfera naelektrisana i da sadri odreeni
broj pozitivnih i negativnih jona vazduha. Glavni jonizatori su radioaktivno, kosmiko,
Sunevo, ultraljubiasto i rendgensko (X) zraenje. Radioaktivne supstance u Zemljinoj
kori i delovima atmosfere neposredno iznad nje odgovorni su za stvaranje jona u niim
slojevima atmosfere. Kosmiki zraci prolaze kroz celu atmosferu i zato predstavljaju
izvor jona u svim njenim slojevima. Delovi Sunevog zraenja koji su odgovorni za
stvaranje naelektrisanih estica velikim delom bivaju absorbovani na putu do Zemljine
povrine tako da su oni glavni jonizatori u visokim slojevima atmosfere. Istraivanjima je
utvreno da je broj jona u niim guim slojevima atmosfere veoma mali. To je zbog
rekombinacije. Zbog smanjenja uslova za rekombinaciju, i sve veeg uticaja
ultraljubiastog zraenja, koje je glavni jonizator, broj jona se poveava u viim, reim
slojevima atmosfere. Time se poveava njihova provodljivost.
Sloj atmosfere sa poveanim brojem jona, tj. sa poveanom eleltrinom
provodljivou, naziva se jonosfera. Donja granica je priblino na visini od 60 km, a
gornja se praktino poklapa sa gornjom granicom atmosfere. Jonosfera se sastoji od vie
slojeva, ali za razmatranje atmosferskog elektiriciteta, cela se moe posmatrati kao jedan
provodni sloj. Vana injenica je da su struje u njoj male, tako da cela mora biti na istom
11

potencijalu. Procenjeno je da je njen potencijal pozitivan i iznosi 3105 - 4105 V, kao i da

varira u zavisnosti od doba dana i godine. Za procenu elektrinog polja atmosfere, iji se
intenzitet odreuje vertikalnim gradijentom potencijala u V/m koriene su dve vrste
merenja. Merenja razlike potencijala izmeu dve take na razliitim visinama, od kojih je
jedna obino na zemljinoj povrini, i merenjem vezanog naelektrisanja na nekim
delovima zemljine povrine ili telima vezanim za nju. Za gradijent potencijala elektrinog
polja atmosfere pri vedrom vremenu dobijene su razliite vrednosti u opsegu od 100 do
190 V/m . U stratokumulusima i altokumulusima on je od 100 - 200 V/m , a u
Nimbostratusu 300 700 V/m. U oblasti kumulonibusnih oblaka gradijent potencijala u
proseku iznosi 40000 V/m, a u njegovim ogranienim delovima (izmeu njegovog
pozitivno naelektrisanog donjeg dela i negativno naelektrisanog dela ispod 0 C ) moe
dostii vrednosti 10 100 MV/m, pa i vie.
Poznato je da Zemljina povrina i atmosfera pri vedrom vremenu imaju postojano
elektrino polje. Zemljina povrina je naelektrisana negativno, a gornji slojevi
atmosphere, jonosfera, pozitivno. Iz ovoga sledi da Zemlja predstavlja ogromni prirodni
kondenzator u kome je koliina elektrine energije postojana. Iako je vazduh slab
provodnik elektriciteta, on ga ipak prenosi. Naelektrisanja suprotnih znakova iz Zemljine
povrine i gornjih slojeva atmosfere bi se zbog toga neutralisala za nekoliko minuta.
Kako do toga ne dolazi, mnogi naunici su pretpostavili da elektricitet obnavljaju, tj.
odravaju postojano elektrino polje, Zemljina povrina atmosfera, kumulonimbusni
oblaci. Takvo elektrino polje se odraava globalnim kruenjem elektriciteta (slika 5.).
Po teoriji koju je formulisao Vilson (Wilson), grmljavinski oblak prenosi pozitivno
naelektrisanje prema gornjem provodnom delu atmosfere. Tu se ono preraspodeljuje
bono, u oblast bez oblane aktivnosti, odravajui tako potencijal atmosfere lepog
vremena od 3105 V. Apleton (Appleton) je 1925. godine prvi sugerisao da bi promena
gradijenta potencijala u neporemeenim uslovima mogla biti jednaka promeni koja dolazi
od aktivnosti ukupnog broja kumulonimbusnih oblaka iznad cele zemlje. Njih u svakom
trenutku ima oko 10000, a grmljavinski aktivnih oko 2000. Da ta povezanost postoji,
utveno je novijim merenjima.

12

Slika 5. Globalno kruenje atmosferskog elektriciteta

ta se zapravo deava?
Usled prenosa elektriciteta nastaju elektrine struje u atmosferi kao i u Cb
oblacima. Prenos moe biti uslovljen mehanikim i elektrinim silama. Kao komponente
elektrine struje unutar konvektivnih oblaka javljaju se:

elektrina struja provodljivosti,

elektrina struja konvektivnog prenosa,
elektrina struja padavina, i
elektrina struja elektrinih pranjenja.

U atmosferi uvek postoje elektrina struja provodljivosti, koju ine kretanja jona
du linija sila elektrinog polja. Veina autora se slae da su elektrine struje u Cb-u bar
za red veliine vee nego u mirnoj atmosferi. Elektrina struja provodljivosti je usmerena
ka Zemlji i na Zemlju donosi pozitivan elektricitet.
Konvektivne elektrine struje nastaju usled prenosa naelektrisanja konvektivnim,
uzlaznim strujanjima. Gustina ove komponente je za oko 100 puta manja od gustine
elektrine struje provodljivosti.

13

Padavine mogu da budu nosioci kako pozitivnog tako i negativnog elektriciteta.

Prenos tog elektriciteta padavinama obrazuje elektrinu struju padavina. Padavine koje
nose pozitivan elektricitet se ee opaaju, tako da ova komponenta, sumarno gledano,
donosi Zemlji pozitivan elektricitet. Pri jaim pljuskovima gustina ove struje dostie
vrednost od 10-8 A/m2 .
Od svih elektrinih pranjenja na Zemlju, oko tri etvrtine je negativno, a jedna
etvrtina donosi pozitivan elektricitet. Po nekim proraunima gustina struje koja potie
od elektrinih pranjenja, za celu Zemljinu sferu je reda 10-12 A/m2.
Gradijent potencijala elektrinog polja u blizini povrine Zemlje ispod Cb-a moe
dostii velike vrednosti (103 V/m). Usled toga, nastaje koronalno elektrostatiko
pranjenje, uglavnom sa visokih i otrih predmeta, a tako i nastajanje jonizovanih struja.
U konvektivnim oblacima dolazi do vertikalnog razdvajanja raznoimenog
naelektrisanja, pozitivno pri vrhu, a negativno na nivou baze oblaka. To omoguuje
isticanje pozitivnog elektriciteta sa ,,iljkova u oblastima ispod konvektivnog oblaka.
Pozitivan elektricitet, preavi u atmosferu neutralizuje deo negativnog elektriciteta u
oblaku. Pozitivan elektricitet sa vrhova oblaka se rasejava oko Zemljine sfere kroz gornje
slojeve atmosfere gde je vea provodljivost. Na kraju se to pozitivno naelektrisanje vraa
Zemlji u vidu struja provodljivosti. Tako je nainjen zatvoreni sistem elektrostatikih
polja i elektrinih struja sa promenljivim intenzitetima, koji zavise od intenziteta i
nepogoda na Zemljinoj kugli. Tako grmljavniski oblaci deluju kao elektrini generator,
dovodei gornje slojeve atmosfere pod visoki elektrini potencijal u odnosu na Zemlju.
Zahvaljujui tom potencijalu mogue je proticanje elektrine struje izmeu Zemljine
povrine i visokih slojeva atmosfere. Na taj nain postoji ravnotea izmeu elektrine
struje nastale u nepogodama i elektrine struje koja nastaje u oblastima lepog vremena.
(slika 5). Ova uproena ema se moe nazvati ema sfernog kondenzatora, pri emu je
unutranja ploa povrina Zemlje (negativno naelektrisana), a spoljanja ploa je
jonosfera (pozitivno naelektrisana). U stvarnosti ova ema je mnogo sloenija.

3.2. Elektrino polje i procesi elektrifikacije u konvektivnim oblacima

Model strukture naelektrisanja grmljavinskih oblaka razvijen je poetkom 1930ih. Model je dobijen na osnovu prizemnih merenja elektrinih polja povezanih sa
statikim oblanim nalelektrisanjem i merenjem promene elektrinih polja povezanih sa
efektivnim neutralizacijama delova ovih oblanih naelektrisanja delovanjem munje. U
ovom modelu primarna naelekrisanja grmljavinskog oblaka su u obliku pozitivnog
14

elektrinog dipola, tj. pozitivno naelektrisanje je rasporeeno u viim delovima, a

negativno u niim delovima oblaka, iznad nivoa topljenja. Kasnih 1930-ih verifikovano
je postojanje ove osnovne dipolne strukture merenjima u oblaku pomou balona
opremljenih instrumentima. I pored toga, identifikovana je lokalizovana oblast pozitivnog
naelektrisanja na bazi oblaka kao to je ilustrovano na slici 6.

Slika 6. Tipina raspodela naelektrisanja u grmljavinskom oblaku

Veliki problem u razvijanju osnovnog modela statikog oblanog naelektrisanja je

taj da ni polja niti naelektrisanja koja ih proizvode nisu zaista vremenski ustaljena.
Izmeu ostalih efekata, postoji znatno bra promena polja naelektrisanja usled munje i
kasnijeg sporijeg obnavljanja polja. Ukupno naelektrisanje povezano sa oblau
negativnog naelektrisanja nije uniformno rasporeeno, ali je donekle lokalizovano u
depovima relativno visoke prostorne koncentracije. Evidencija o ovim lokalnim
koncentracijama naelektrisanja naena je u injenici da individualni povratni udari u
viestrukoj zemljinoj munji pogaaju razliite oblasti negativnog naelektrisanja.
Postoje mnoge pretpostavke o razdvajanju naelektrisanja u kumulonimbusu.
Stvorene su razne teorije da bi se objasnilo kako u jednom oblaku tipa kumulonimbusa
mogu da budu proizvedeni elektrini naboji da izazovu pranjenje tako spektakularno kao
to je munja i da se ova pranjenja ponavljaju sa takvom estinom kao to je u nekim
olujama. U osnovi postoje dva tipa teorije o generisanju osnovnog dipolnog oblanog
naelektrisanja:
1. Teorija padavina
2. Konvektivna teorija

15

U teoriji padavina, tei padajui delii interaguju sa lakim deliima noenim

uzlaznom strujom. Interakcioni procesi elektriu tee delie negativno a lake delie
pozitivno, nakon ega gravitacija i uzlazna struja razdvajaju suprotno naelektrisane delie
i formiraju oblani dipol. Transfer naelektrisanja moe biti izvren kolizijom u kojoj dva
poetna nenaelektrisana delia postaju, nakon kolizije, suprotno naelektrisana. Takoe,
transfer se moe obaviti indukcijom u kojoj se dva nenaelektrisana ali polarizovana
padavinska delia sudaraju na takav nain da mali laki hidrometeori absorbuju
naelektrisanje od donjeg dela veeg i teeg padavinskog elementa, kako se laki deli
premeta navie. U konvektivnoj elektrifikaciji, naelektrisanje koje je bilo akumulirano
blizu zemljine povrine ili preko oblasti promenljive provodljivosti vazduha i oblaka,
premeteno je u velikoj meri na osmotrenu lokaciju vazdunom strujom koja je povezana
sa grmljavinskom olujom.
Smatra se da se mehanizam elektrifikacije sastoji od prikupljanja, zamrzavanja i
rasprskavanja prehlaenih kapljica u kontaktu sa zrnima grada ili krupe. Gravitacionim
razdvajanjem pozitivno naelektrisanih ledenih kristalia i mnogo teih zrna grada stvara
se elektrino polje kakvo je osmotreno u oblaku.
Poznato je da su neki od molekula vode disocirani na pozitivne (H+) i negativne
(OH-) jone i da se njihov broj poveava sa poveanjem temperature. U komadiu leda
moe postojati gradijent temperature, tj. njegovi delovi mogu imati razliite vrednosti
temperature. Poto joni tee da se kreu iz oblasti sa veom ka oblasti sa manjom
koncetracijom, u oblasti sa ledom e se oni kretati od toplijih ka hladnijim delovima.
Meutim, kako je pokretljivost pozitivnih jona za red veliine vea od pokretljivosti
negativnih to e se prema hladnijem delu premetati samo pozitivni joni. Tu e se
nagomilati pozitivno naelektrisanje koje e na kraju spreavati dalji dolazak pozitivnih
jona u tu oblast. Na ovaj nain se u ledu formira razlika potencijala sa pozitivno
naelektrisanim hladnim i negativno naelektrisanim toplim delom. Ovo je takozvani
termoelektrini efekat.
Rejnolds (Reynolds) je pretpostavio jedan mehanizam razdvajanja zasnovan na
termoelektrinom efektu: povrina zrna grada ili krupe koji padaju je toplija od povrine
ledenih kristala koji lete u oblaku zbog latentne toplote zamrzavanja koja se oslobaa pri
sudaru zrna grada sa prehlaenim kapljicama. Za vreme kontakta ledenog kristala sa
zrnom grada zbog ovog efekta zrno grada e se naelektrisati negativno, a kristal
pozitivno. Kristalii leda bi uzlaznom strujom bili noeni u gornje delove oblaka, koji bi
na taj nain postali pozitivno naelektrisani, a zrna grada bi nosila negativno naelektrisanje
u donje delove oblaka (slika 7a). Laboratorijski eksperimenti, izvedeni sa ciljem da
simuliraju opisani proces davali su dosta razliite rezultate.

16

Drugi mehanizam naelektrisanja koji je povezan sa padanjem zrna grada kroz

meoviti oblak i termoelektrinim efektom potie od Vorkmana (Workman) i Rejnoldsa.
Eksperimentalno je pokazano da se pri mrnjenju prehlaene vodene kapljice u okolni
vazduh mogu razleteti ledene krhotine. Kada se prehlaena kapljica sudari sa zrnom
grada poinje da se zamrzava formirajui prvo tanak ledeni sloj koji, zatim, zadebljava ka
unutranjosti kapljice. Spoljanja povrina ledenog sloja se hladi zbog temperature
okolnog vazduha, dok je unutranja strana u dodiru sa tenom vodom i ima temperaturu
od 0C. Zbog ovoga se javlja temperaturna razlika izmeu spoljanje i unutranje
povrine ledene kore, pa e termoelektrini efekat dovesti do akumuliranja pozitivnog
naelektrisanja na spoljnjoj strani. Kako se krhotine odlamaju od spoljanjih delova, one
e poneti ovo pozitivno naelektrisanje, ostavljajui zrno grada sa odogovarajuim
negativnim naelektrisanjem. Ledene krhotine se prenose u vie, dok zrna grada padaju u
nie delove oblaka (slika 7b). Rezultati laboratorijskih eksperimenata su i u ovom sluaju
kontradiktorni i ne omoguavaju da se utvrdi ispravnost ove pretpostavke.
Sledei mehanizam koji je predloen od strane Sartora (Sartor) je mehanizam
indukcionog naelektrisavanja. U prisustvu elektrinog polja vrsti i teni padavinski i
nepadavinski oblani elementi bie polarizovani tako da su njihove donje povrine
nalektrisane pozitivno, a gornje negativno. Prilikom padanja, padavinski element se
sudara sa oblanim deliima. Pod uslovom da se odbijaju, negativno naelektrisanje e biti
preneto na padavinski element i naelektrisanja suprotnih znakova e se na mestu sudara
neutralizovati. Delii oblaka koji ostaju pozitivno naelektrisani bie noeni navie
vazdunom strujom oko kapi (slika 7 c). Na ovaj nain e biti pojaano postojee
elektrino polje. Ovakvo razdvajanje naelektrisanja je osmotreno u laboratoriji, ali se ne
moe odgovoriti u kojoj meri se ono deava u prirodi. Pretpostavlja se da u poetku
dominiraju neindukcioni mehanizmi razdvajanja naelektrisanja u oblaku, ali sa jaanjem
elektrinog polja znaaj indukcionog naelektrisavanja raste, da bi na kraju postao
dominantan.

17

Slika 7. Tri mehanizma naelektrisavanja kumulonimbusa: slike (a) i (b) prikazuju

mehanizme zasnovane na termoelektrinom efektu; slika (c) prikazuje mehanizam
indukcionog naelektrisanja

Ovi opisani mehanizmi objanjavaju nastanak dva glavna centra nalektrisanja u

kumulonimbusnim oblacima. Postojanje manje oblasti sa pozitivnim naelektrisanjem
ispod nulte izoterme objanjava se naelektrisavanjem vrstih delia padavina zbog
topljenja. Eksperimentalno je pokaznao da ledeni delii mogu dobiti pozitivno
naelektrisanje zbog pucanja vazdunih mehurova, koji su u vezi sa ugljendioksidom.

18

4. LINIJSKA MUNJA
4.1. Kategorizacija elektrinih pranjenja kumulonimbusnog oblaka
Munja je kratkotrajno visokostrujno elektrino pranjenje ija putanja moe biti
dugaka kilometrima. Vie od polovine svih elektrinih pranjenja javlja se unutar
olujnih oblaka i ova pranjenja se nazivaju unutaroblanim pranjenjima. Uobiajena
pranjenja oblak-zemlja (nazvana linijske ili ravaste munje) izuavane su vie od ostalih
munja, kako zbog praktinog interesa, tako i zbog toga to su kanali munje ispod oblaka
laki za fotografisanje i prouavanje optikim instrumentima. One su najee uzrok
povreda, smrti, smetnji u energetskim i komunikacionim sistemima, kao i izazivai
umskih poara. Oblak-oblak i oblak-vazduh (takozvana vazduna pranjenja) pranjenja
su rea od pranjenja unutar oblaka ili pranjenja oblak-zemlja. Sva ova, izuzev oblakzemlja, esto se svrstavaju zajedno i nazivaju oblanim pranjenjima. Na slici 8 su
ematski prikazane razne vrste linijske munje.

Slika 8. Linijske (ravaste) munje

Berger (Berger, 1978) kategorizuje munje izmeu oblaka i Zemlje u smislu

pravca kretanja, navie i nanie, i u smislu znaka naelektrisanja lidera, na pozitivne i
negativne. Ova kategorizacija je ilustrovana na slici 9.

19

Slika 9. etiri tipa munje prema Bergeru (1978)

Kategorija (1) je najea vrsta prnjenja oblak-zemlja. Ovaj vid pranjenja ini
oko 90% ukupnih pranjenja oblak-zemlja irom sveta. Ono je inicirano nanie
usmerenim kretanjem (od oblaka ka tlu) negativno naelektrisanog lidera kao to je
prikazano, i na taj nain se sputa negativno naelektrisanje do zemlje. Kategorija (3) je
isto tako inicirana nanie usmerenim kretanjem lidera, ali koji je pozitivno naelektrisan, i
samim tim na zemlju sputa pozitivno naelektrisanje. Manje od 10% pranjenja oblakzemlja irom sveta su ovog tipa. Kategorije (2) i (4) inicirane su liderima koji se kreu
navie (od zemlje ka oblaku) i oni se ponekad nazivaju pranjenjima zemlja-oblak. Ova
pranjenja relativno su retka i uglavnom se javljaju oko planinskih vrhova i visokih
graevina. Druga kategorija munja ima pozitivno naelektisan lider koji vodi do smanjenja
negativnog naelektrisanja oblaka, dok etvrta kategorija ima negativno naelektrisan lider
(predvodnik) koji vodi do smanjenja pozitivnog naelektrisanja oblaka.

20

Da pojasnimo gore spomenutu frazu ,,sputanje naelektrisanja. esto se u

literaturi o munjama govori o smanjenju oblanog naelektrisanja ili o neutralizaciji
oblanog naelektrisanja munjama, mada to moda i nije ba ono to se i zaista u fizici
deava. Na primer, u sluaju pozitivnog, navie usmerenog lidera, verovatno je da e
pozitivno naelektrisanje u poetku biti deponovano u oblaku u donjem delu negativno
naelektrisane oblasti i da e kasnije neto negativnog oblanog naelektrisanja biti preneto
nanie postojeim kanalom pa e doi do ukupnog efektivnog smanjenja negativnog
oblanog naelektrisanja.

4.2. Mehanizam pranjenja munjama

Detaljnije nauno istraivanje ove pojave zapoinje njenim fotografisanjem. Bojs
(Boys) je 1926. godine konstruisao specijalnu kameru koja je koriena u prouavanju
strukture munje. Ona se sastojala u poetku od fiksirane filmske ploe i para soiva koji
rotiraju oko horizontalne ose. Prvi ju je koristio onland (Schonland) sa saradnicima u
Junoj Africi (gde su pranjenja izuzetno esta). Oni su istovremeno fotografisali udare
munje i merili promene u elektrinom polju izmeu oblaka i zemljine povrine izazvane
munjama. Ispostavilo se da je ono to se vidi kao jedan bljesak, u stvari serija udara.
U poetnom stadijumu razvoja munje, tzv. strimer ili svetlosni zrak sputa se za
kratko rastojanje i zaustavlja se; posle kratkog vremenskog perioda novi strimer se sputa
du prethodnog i produuje ga jo malo. Ovaj proces se nastavlja dok poslednji strimer
ne doe do 5-50 m iznad tla. Ova putanja naziva se stepenasti lider (stepenasti
predvodnik). Ponekad se mogu videti grane koje polaze iz lidera, ali one ne stiu do
Zemljine povrine. Kada se vrh stepenastog lidera priblii tlu, drugi strimer krene iz neke
take sa tla (uglavnom sa istaknutih predmeta), produujui se uvis do vrha lidera i
formirajui tako povratni ili glavni udar koji se puno jasnije vidi od lidera. Intenzitet
svetlosti povratnog udara opada nakon dostizanja svake take iz koje polaze grane i
postaje veoma mali u gornjem delu kanala. Nakon 0,04 sekunde istim kanalom iz oblaka
polazi drugi, bri i nerazgranati takozvani strelasti (dart) lider. Za njim sledi povratni
udar, i tako moe vie puta (slika 10).

21

Slika 10. Struktura jednog bljeska munje. Isprekidanim linijama prikazan je stepenasti
lider, punom debelom linijom prvi povratni udar, a punim tankim linijama naredni
strelasti lider i povratni udar.
Na prethodnoj slici su prikazana tri udara. Oko 25% ukupnih pranjenja su
jednostruke munje, a ostatak su viestruke sa izmerenim maksimumom od 26 udara po
munji. Tabela 1 daje neke osnovne karakteristike sevanja munje. Prema onlandu
(Schonland), na osnovu merenja elektrinog polja i njegovih promena, moemo
razlikovati dve vrste elektrinog pranjenja: diskretno i hibridno. Dikretno se sastoji od
delimino odvojenih pranjenja koja proizvode iznenadnu svetlost i strujne impulse.
Hibridno se sastoji, takoe, od vie pojedinanih udara, ali za razliku od prethodnog
sadri jo jednu komponentu koja pokazuje produenu svetlosnu emisiju. Svako novo
rasvetljavanje prethodno stvorenog kanala, prouzrokuje da elektrino polje iznenada
poraste, dok izmeu tih naglih promena polje ostaje konstantno ili vrlo sporo raste. U
hibridnom pranjenju polje raste sve vreme trajanja produene svetlosne emisije.
Tabela 1. Karakteristike sevanja munje

22

4.3. Stepenasti lider

Silazni lider napreduje od oblaka ka zemljinoj povrini, dok je smer uzlaznog
lidera obratan. Uzlazni povezujui lider je definisan kao pranjenje od zemlje (ili nekog
objekta ) koji presree silaznog lidera iz oblaka i ponovo se vraa ka zemlji. U zavisnosti
od znaka naelektrisanja koje nosi, definisaemo lider kao pozitivan ili negativan.
Postoje dva tipa stepenastog lidera: i . Osnovne karakteristike ovih lidera su
prikazane u tabeli 2. Za razliku od tipa , lideri tipa imaju srednje brzine prostiranja
koje su u poetku velike, a onda opadaju du njihove putanje, tako da ponekad udar ne
stigne do tla. lideri su u poetku dosta razgranati i jasni, sa dugakim koracima, a
kasnije su sve manje vidljivi i koraci su im krai. Struja koja protekne kroz kanal koji je
stvorio lider tipa je oko etri puta jaa od struje koja protekne kroz kanal lidera tipa.

Tabela 2. Karakteristike stepenastog lidera

Prenik kanala stepenastog lidera je odreen i iznosi od 1-10 m. Struja jaine u

proseku 100 1000A prolazi kroz tanko, provodno jezgro u centru ovoga kanala
(poluprenika nekoliko milimetara), a okolo nje je omota sainjen od korona pranjenja.
Provodljivost jezgra je puno vea nego u ostalom delu kanala. Prosena osmotrena brzina
prostiranja stepenastog lidera je 2105 m/s, koja se priblino poklapa sa brzinom
napredovanja struje elektrona izazvane elektrinim poljem od oko 106 V/m na vrhu ovog
lidera. Odnos duine koraka i vremenskih intervala izmeu njih je priblino konstantan.
onland (Schonland) je postulirao postojanje takozvanog pilot lidera ili strimera, koji
23

putuje kontinualno na dole ispred stepenastog lidera brzinom jednakom brzini lidera. On
deluje, u principu, kao elektroda na ijem kraju je intenzitet elektrostatikog polja veliki,
pa omoguuje stvaranje novih strimera. Generalno objanjenje ovog mehanizma je
sledee: Intenzitet elektrinog polja je mnogo vei u oblaku nego u blizini povrine i ta
polja su uglavnom nehomogena. U niim delovima oblaka mogu postojati manji regioni
sa jako koncentrisanim negativnim naelektrisanjem, ije su linije elektrinih sila vrlo
zgusnute, analogno takastom naelektrisanju. Kada polje na kraju ovih oblasti dostigne
kritinu vrednost (probojni napon ili napon loma) javie se jonizacija. Jonizovani svetlei
deo, tj. korak, e se prostirati na dole dok intenzitet ovog polja ne opadne. Koraci se
prostiru u duinu proseno 5 50 m, u trajanju oko 1 s sa pauzama izmeu koraka oko
50 s. Kad se elektroni ponovo nagomilaju, proces e se ponoviti, i tako lider skokovito
(stepenasto, kaskadno) napreduje. Bitno je istai da ovakav mehanizam omoguava da se
lider prostire kroz oblasti sa mnogo slabijim el. poljima od onih koja su potrebna za
iniciranje pranjenja.

4.4. Povratni udar

Kada vrh negativno naelektrisanog stepenastog lidera dospe do zemlje,
naelektrisanje iz lidera se brzo transportuje u tlo putanjom stvorenom liderom. Ovo je
povratni ili glavni udar. Mada se ini da se kree ka oblaku, kao da je pozitivno
naelektrisan, on je u stvari naelektrisan negativno i kree se ka zemlji. To je zato to je
pokretljivost pozitivnih jona ekstremno mala u poreenju sa pokretljivou elektrona.
Ako se negativno nalektrisani lider priblii zemlji, izmeu njegovog vrha i zemlje e
porasti elektrino polje. Zbog toga je mogue da e pranjenje biti inicirano sa istaknutih
predmeta ili vrhova na zemlji i kretati se na gore, gde e sresti lider u nekoj taki iznad
zemlje i tako e inicirati povratni udar. Brzina povratnog udara je za 2-3 reda veliine
vea od brzine stepenastog lidera i iznosi 2107 1.5108 m/s. Prenik kanala ovog udara
je 10-25 m. Neke karakteristike povratnog udara date su u tabeli 3.

24

Tabela 3. Karakteristike povratnog i strelastog udara

Spektralnim analizama povratnih udara dobijeno je da je temperatura jezgra

priblino 30000 K. Ovo je veoma impresivno ako se uzme u obzir da je temperatura
povrine Sunca 6000 K. Kao posledica pregrejanog vazduha u kanalu dolazi do
emitovanja svetlosti. Prvo se javlja svetlost izazvana liderom, a zatim sledi intenzivnija
svetlost kraeg trajanja glavnog udara. Ponavljanje ovog procesa, s obzirom na veoma
kratke vremenske razmake, neuhvatljivo je za ljudsko oko zbog ega ga ono prima kao
jednu pojavu, tj. kao jednu munju.

4.5. Strelasti (dart) lider

Ako negativno naelektrisanje nije u potpunosti ispranjeno povratnim udarom i
deo tog naelektrisanja je ostao u oblaku iznad kanala pranjenja, pojavie se strelasti lider
i prostirae se prethodno jonizovanim kanalom od oblaka ka zemlji. Kako putanja ve
postoji, nije potreban pilot strimer i nee biti stepenika ni grananja tako da je brzina
kretanja ovog lidera za red veliine vea od brzine stepenastog lidera, ali manja je od
brzine povratnog udara koji joj je prehodio. Neke karakteristike strelastog lidera su date u
tabeli 3.

4.6. Pratei efekti

Zbog naglog poveanja temperature vazduha u kanalu munje, vazduh nema
vremena da se iri. Zato pritisak u kanalu poraste gotovo trenutno na 10000 mb pa ak i
na 100000 mb. Ovaj kanal visokog pritiska se naglo iri izazivajui snani udarni talas
25

koji u poetku putuje brzinom veom od brzine zvuka. Ovaj zvuni efekat munje se zove
grom. Zvuni efekat udaljenih pranjenja, naroito ako se jave izmeu oblaka, obino je
dueg trajanja i naziva se grmljavina. Veoma udaljene munje daju produenu grmljavinugrmljenje.
Jedan od efekata atmosferskih pranjenja se koristi za njihovu registraciju na
odreenom podruju. Amosferska pranjenja su praena emisiijom elektromagnetnih
talasa, nazvanih atmosferici ili sferici. To su u stvari elektromagnetni impulsi koji, u
veoj ili manjoj meri, ometaju radio prenos. U radio prijemnicima izazivaju
karakteristino pucketanje, a mogu u potpunosti da onemogue radio prijem zbog ega se
nazivaju jo i atmosferskim smetnjama. Domet i intenzitet atmosferika zavisi od
intenziteta uzroka njihove pojave. Najmoniji atmosferici mogu se iriti 6000-7000 km u
svim pravcima. Odreivanjem njihovog inenziteta i oblasti javljanja pomou
odgovarajuih prijemnika moe se odrediti taan poloaj grmljavinskih oblaka, kao i
njihov pravac i brzina kretanja. Takoe je mogue pomou specijalnih brojaa odrediti
broj pranjenja u odreenoj oblasti.
Jo jedna pojava se moe posmatrati u vezi sa intenzivnim elektrinim
pranjenjem. Naime, razliita merenja i osmatranja, ukazuju na poetak pljuska kie,
neposredno nakon javljanja pranjenja. Pokazano je da u oko 75% sluajeva padavine iz
grmljavinskih oblaka poinju u intervalu od 5 min nakon prvog oblinjeg elektrinog
pranjenja. Ona slue kao okida za slivajui mehanizam obrazovanja padavina.

4.7. Oblana pranjenja

Oblano pranjenje definiemo kao munju koja ne dolazi do Zemlje. Veina
pranjenja deava se unutar granica oblaka. Oblana pranjenja mogu biti podeljena na
pranjenja unutar oblaka, meuoblana pranjenja i pranjenja oblak-vazduh (vazduno
pranjenje). Nema eksperimentalnih podataka o postojanju razlike u karakteristikama
izmeu ova tri tipa pranjenja. Na osnovu evidencija elektrinih polja, moe se zakljuiti
da postoji znaajna slinost izmeu ovih tipova pranjenja. Izraz oblano pranjenje je
donekle dvosmislen jer bi neki mogli smatrati da se on odnosi na one delove bljesaka ka
Zemlji koji se odvijaju u oblaku.
Pranjenja u okviru jednog oblaka (unutraoblano pranjenje) obino se javljaju
izmeu pozitivno i negativno naelektrisanih delova oblaka i njihovo ukupno vreme
trajanja je oko pola sekunde (slika 11). Pranjenje izmeu dva grmljavinska oblaka
(meuoblano pranjenje) ima oblik vijugave linije ija duina moe da premai 20 km.
Ono se javlja izmeu suprotno naelektrisanih delova izmeu dva oblaka. Vazduno
pranjenje poinje u oblaku, ali ne dosee do tla. Putanja mu je vijugava ,uglavnom sa
26

dugakim horizontalnim delovima, i dosta je razgranata. Pretpostavlja se da je ovakvo

pranjenje u vezi sa koncentracijom prostornog naelektrisanja u vazduhu.

Slika 11. Mehanizam oblane munje. Oblana munja kree iz centra negativnog
naelektrisanja ka pozitivnom, i manje ili vie ima vertikalni pravac. To je poetno stanje
(a i b). Ovo stanje je praeno aktivnim stanjem u kome se munja horizontalno iri i kree
na vie, a u isto vreme se naelektrisanje transportuje od nieih ka viim nivoima du
vertikalnog kanala (c i d). U sledeem delu ove aktivne faze, odvija se suavanje kanala u
donjem delu (e). U zavrnom stadijumu, provodljivost vertikalnog kanala se smanjuje i
vii nivo kanala biva odseen od nieg nivoa kanala (f). Strelice pokazuju pravac
napredovanja elektrinog pranjenja.

4.8. Razliiti mehanizmi okidanja

Na Zemlji, pranjenja slina munji, koja nisu povezana sa grmljavinskim
oblacima osmotrena su u oblacima pepela i dima koje izbacuju aktivni vulkani kao to se
vidi sa slike 12. Ova pranjenja su dugaka stotine metara. Kraa pranjenja duine oko 1
m osmotrena su u peanim olujama u Novom Meksiku. Trenutni svetlosni fenomeni koji
mogu biti posledica elektrinih pranjenja odavno su posmatrani u toku zemljotresa i
pripisivani elektrinim poljima generisanim deformacijama. Konano, na osnovu
27

detonacija termonuklearnih bombi na povrini Zemlje, negativno naelektrisanje je

deponovano u atmosferi i to izaziva pranjenja dugaka kilometrima (slika 13). Uzlazni
lideri povezani sa ovim tzv. nuklearnim munjama su naizgled inicirani malim
strukturama na Zemljinoj povrini i veruje se da su slini ostalim oblicima uzlaznih
inicirajuih lidera.

Slika 12. Munja izazvana erupcijom vulkana Sakurajima u Japanu

Slika 13. Munja izazvana eksplozijom a - bombe

28

5. NEUOBIAJENA (RETKA) PRANJENJA

Takozvane toplotne i pljosnate munje ne postoje kao posebni fiziki entiteti.

Toplotna munja je ime za munju ili osveljenje indukovano munjom u oblaku koje nije
povezano sa grmljavinom zbog toga to je oblak izvan rastojanja na kome se grmljavina
moe uti, najee oko 25 km i vie. Pljosnata munja je takoe pranjenje unutar jednog
oblaka. Ona daje rasplinutu svetlost i njen kanal se ne moe videti jer je zaklonjen
oblakom. Uglavnom se javlja u intervalu izmeu dva pranjenja oblak zemlja (slika
14).
Trakasta munja se javlja kada je putanja oblak-zemlja pomerena vetrom za vreme
izmeu udara tako da je svaki udar u fleu odvojen horizontalno. Jedan primer prikazan
je na slici 15.
Raketna munja je ime za dugaka pranjenja oblak-vazduh koja se najbolje vide
nou, koja daju utisak relativno spore progresije u horizontalnom pravcu, verovatno zbog
toga to su novi delovi putanje osveljeni u vremenskim intervalima reda 10 msec.
Raketna munja je najee normalni deo oblanog pranjenja, (slika 16).

Slika 14. Pljosnata munja

29

Slika 15. Trakasta munja

Slika 16. Raketna munja

Perlasta munja
Mnogo ree od linijskih munja mogu se sresti tzv. perlaste munje. One, takoe,
predstavljaju pranjenje izmeu oblaka i zemljine povrine. Perlasta ili isprekidana munja
izgleda kao sveltea takasta linija, slina nizu perli. Sastavljena je od 50-200 svetleih
lopti prenika oko 20 cm koje su rasporeene na priblino jednakim rastojanjima. Ona je
pratea pojava munje koja se rava iznad Zemljine povrine. U ovom sluaju, kanal se
razbija na fragmente duine od oko 50 m koji postaju priblino loptasti i mogu trajati
izvesno vreme. Ova munja se retko moe osmotriti golim okom, ali je lako uoljiva na
30

fotografiji. Pretpostavlja se da predstavlja prelazni oblik od linijske ka loptastoj munji.

Na slici 17 su prikazane tri etape u ivotu jedne munje. U prvoj fazi munja se cepa u
blizini tla u dva kraka. Pola sekunde kasnije kanal poinje da se raspruje, a na mestu
udara pojavljuje se bljetava lopta. Posle 0,06 s munja izgleda kao niska sveleih traka,
dok lopta jo zadrava svoj sjaj.

Slika 17. Perlasta munja

Loptasta munja
Loptasta munja je ime dato pokretnoj svetleoj sferi koja se ponekad moe
osmotriti u toku grmljavinskih nepogoda. Naziva se jo i kuglasta munja ili vatrena
lopta. Prvi naunik koji je pisao o ovom fenomenu bio je francuski fiziar Arago (Arago)
1837. god. Od tada su objavljeni mnogi pregledi, a jula 1988. god. odrana je prva
konferencija o loptastim munjama u Tokiju. Dugo se postavljalo pitanje da li uopte i
postoje. Postojanje ovog fenomena potvruju uglavnom svedoenja oevidaca. Zbog toga
su mnogi negirali njeno postojanje i opisivali je kao optiku varku koja je posledica
bljeska obine munje, ili su ih poistoveivali sa Elmovom vatrom.
31

Tvrenje da je u pitanju optika iluzija lako se moe opovrgnuti, a pogotovo u

sluajevima kada je vie svedoka prisustvovalo pojavi. Pored ovoga, optikom varkom se
ne mogu objasniti neke pojave koje prate loptastu munju kao to su zvuk, miris i
eventualne materijalne tete. Takoe, lako se moe obezvrediti i tvrenje da je loptasta
munja, u stvari, Elmova vatra. Naime, i vatra sv. Elma moe imati sferni oblik, ali za
razliku od loptaste munje, ona ostaje vezana za provodnik i moe da se kree du njega.
Pored ovoga, Elmova vatra moe trajati mnogo due od loptaste munje.
Danas, istraivai iz oblasti atmosferskog elektriciteta ne sumnjaju u postojanje
ove vrste munje. Neki od njih posvetili su veliku panju njenom prouavanju. Vreni su
mnogobrojni eksperimenti i uraeni neki analitiki modeli u cilju da se objasne uzroci i
naini njenog formiranja. Prouavanje ovog fenomena se u poetku zasnivalo samo na
svedoenjima oevidaca. Postoji dosta svedoenja jo iz davnih vremena, pa se zato moe
rei da je loptasta munja relativno retka pojava. Fotografija za koje se veruje da prikazuju
ovaj fenomen ima veoma malo.
Osnovne karakteristike
Pokuaj da se opie prava priroda loptastih munja korienjem izjava oevidaca
pokazao se nimalo lakim. Naime, velike su razlike u podacima koji su davali svedoci.
Tako, na primer, prema kazivanjima, prenik lopte varira od 1 cm do 1 m, boja od bele
do crvene, trajanje od delia sekunde do jednog asa, itd.
Na osnovu ovih mnogobrojnih svedoenja mogu se dati osnovne karakteristike
loptastih munja. Najvei broj loptastih munja je osmotren za vreme trajanja letnjih
grmljavinskih nepogoda. Veina njih javlja se gotovo istovremeno sa pranjenjima u
obliku munje izmeu oblaka i zemljine povrine. estina javljanja loptaste munje je oko
milion puta manja od estine javljanja obine linijske munje. Najee su sfernog oblika,
u 80-90% sluajeva. Takoe je primeen i prstenast oblik, ili plaviasti oreol, ili svetao
kolut koji se produava iz centralne mase. Nekada lopte emituju i bljetave zrake. U
proseku su veliine 10-20 cm, mada se opseg dijametara kree od 1 cm-1 m, i vie. Mogu
biti razliitih boja, najee su crvene, narandaste ili ute, a viene su i bele. Obino
nisu bljetave i zaslepljujue. Uglavnom daju konstantnu svetlost i ne menjaju veliinu
tokom svog trajanja. Trajanje ovih munja je obino manje od 5 s. Neznatan broj zapisa
ukazuje na to da ono moe biti duine preko jednog minuta. Postoje ak svedoenja o
ogromnim loptastim munjama koje su trajale vie od sat vremena. Takve "super" loptaste
munje susretane su u oblastima vulkanskih erupcija. Postoji pria o tome kako je jedna
ovakva, veliine 6 metara, trajala dva sata i uznemiravala oblinje stanovnitvo.

32

Loptaste munje se obino kreu horizontalno, brzinom od nekoliko metara u

sekundi, u proseku oko 4 m/s. Takoe, mogu lebdeti u vazduhu nepomine, ili se mogu
sputati iz oblaka ka zemlji. Retko se kreu u vis, kao to bi trebalo da bude sluaj ako bi
one bile sfere pregrejanog gasa na atmosferskom pritisku u prisustvu samo gravitacione
sile. U mnogim izvetajima opisane su loptaste munje koje rotiraju, kao i one koje pale
ambare i tope ice. Uglavnom poseduju naroiti miris koji je otar, neprijatan, slian
mirisu goreeg sumpora ili azotnog oksida. Njenu pojavu ponekad moe pratiti itei ili
pratei zvuci. Vrlo esto se deavalo da su ove munje bile privuene objektima kao to
su iane ograde i telefonske linije. Neke, moda ak sve, ovakve pojave se, zaista, mogu
poistovetiti sa Elmovom vatrom. Mogu se pojaviti u metalnom zatvorenom prostoru, kao
to je unutranjost aviona ili podmornice. Zapaeno je, ak, da su se formirale sa
unutranje strane zatvorenog prozora.
Loptaste munje mogu ieznuti na dva naina: tiho ili uz eksploziju i snanu
buku. Tiho iezavanje se moe odvijati ili brzo ili sporo. Moe se dogoditi ak i da se
jedna loptasta munja raspadne na dve ili vie. Postoje neka svedoenja o njihovoj
destruktivnoj prirodi. Njihovo dejstvo na ljude slino je dejstvu obine munje.
Na osnovu mnogobrojnih svedoenja mogu se evidentirati tri klase ovoga
fenomena koje mogu dati osnovu za razliito tumaenje njegovog uzroka i prirode. U
prvu grupu se svrstavaju loptaste munje koje ostaju u kontaktu sa tlom ili nekim
predmetom, a javljaju se za vreme grmljavinskih nepogoda. Prenik im je obino izmeu
10 i 30 cm, a trajanje im je od nekoliko sekundi do nekoliko minuta. U drugu kategoriju
se svrstavaju one pojave koje se mogu videti neposredno pre udara linijske munje. Ova
pojava se, po pravilu, dogaa na otvorenom prostoru. U stvari, u ovakva svedoenja se
sumnja jer se pretpostavlja da je, ipak, postojalo pranjenje u blizini koje nije zapaeno.
U treu grupu spadaju svetlee kugle koje slobodno lete nekoliko sekundi, ne dodirujui
pri tome ni jedan predmet. Za istraivae u ovoj oblasti ovo je prava loptasta munja. Ova
pojava se razlikuje od onih iz prethodne dve grupe koje ostaju u kontaktu sa icom, tlom,
zidom i sl. Pojava je retka. Ustvari, retka su odgovarajua svedoenja. Ovakva loptasta
munja je esto u vezi sa usamljenom kuom starijeg tipa ili avionom. Graevine novijeg
datuma kao da nikada ne privlae ove munje.
Ukupnu energiju loptaste munje je nemogue tano odrediti, ali se moe odrediti
njen red veliine. Za ovo je posluio primer kada je jedna upala u sud sa vodom i
okonala u njemu, dovodei vodu do kljuanja i njenog potpunog isparenja. Znajui
koliinu vode koja je isparila izraunata je je vrednost od 1 MJ. Procene zasnovane na
drugim dogaajima kreu se od 1-2 MJ. Potrebno je naglasiti da loptastu munju ne treba
poistoveivati sa nekim sekundarnim pranjenjima koja se mogu pojaviti. Npr. u toku
jedne nepogode munja je udarila u krov jedne stare zgrade i svedoci su tvrdili da su videli
33

vatrenu loptu koja je iskoila iz slavine. Ovde, u stvari, nije bila u pitanju loptasta munja
ve sekundarno pranjenje u obliku obine munje koja je udarila u rezervoar za vodu
postavljen na krovu, i preko cevi stiglo do slavine.

Mehanizmi nastajanja
Dati su brojni kvalitativni i analitiki modeli kojima je pokuano da se objasni
mehanizam ovog fenomena. Postoje dve osnovne grupe u koje se mogu svrstati svi ovi
modeli:
modeli sa unutranjim izvorom energije
modeli sa spoljanjim izvorom energije
U grupu modela sa unutranjim izvorom energije spadaju razne pretpostavke da je
loptasta munja vazduh, ili neki odreeni gas koji se ponaa "neuobiajeno". Tu se
pretpostavlja da je u pitanju sporo gorui gas, ili da je ova munja prouzrokovana
hemijskim reakcijama zbog prisustva estica praine, ai i dr. u vazduhu, zatim da je
zraenje posledica dugotrajnog meta stabilnog stanja elemenata vazduha itd. Jedan od
njih je tzv. kristalni model po kome je loptasta munja veoma gusta plazma koja pokazuje
kvantno-mehanika svojstva karakteristina za vrsto stanje take. Hil (Hill) je 1960.
godine predloio kvalitativni model sa razdvajanjem naelektrisanja u kome je
rekombinacija usporena. Uinjeni su i pokuaju da se razne osobine ove vrste munje
objasne nekim hemijskim reakcijama, kao to su raspadanje ozona ili sjedinjavanje atoma
azota i kiseonika, koja mogu nastati zbog pranjenja u obliku linijske munje.
U modele sa spoljanjim izvorom energije spada Kapiin (Kapica) model stojeih
talasa. On je pretpostavio da mora postojati jak izvor radio-frekventnog (RF) zraenja
(frekvencije vee od 100 MHz) izvan lopte koji bi mogao da zadovolji njene energetske
potrebe. Po njemu, loptasta munja je sferni plazmoid koji nastaje u polju formiranom
odbijanjem i susretanjem elektro-magnetnih mikro talasa koji se stvaraju u toku
grmljavinskih nepogoda i obrazovanja stojeih talasa. Ovi talasi mogu da prolaze kroz
staklo ne odbijajui se od njega. Prema drugom modelu, lopta je sainjena od
jonizovanog gasa, nastalog energijom koja iz oblaka stie kanalom lidera. Lopta je samo
taka usred sreivanja struje iz pranjenja, uz bljetavost, to je rezultat energije pristigle
preko veze nedovoljno svetle da bi se mogla videti.
Prvi koji je loptastu munju proizveo u laboratoriji bio je Nikola Tesla. Godine
1899. u svojoj labolatoriji vrio je eksperimente sa oscilatorom ogromne snage. Kada je
ureaj bio ukljuen dolazilo je do pranjenja i iz njega je izlazio veliki broj varnica. One
34

su bile razliitih duina, boja, neke su se granale ili ravale. Na nekim vrlo dugim i
snanim mogle su se videti svetlee take, tj. vatrene lopte, kako ih je Tesla nazivao. Ove
lopte su veoma kratko trajale i bile su jako bljetave. Svoje otkrie, kao i pokuaj da
teorijski objasni ovu pojavu, Tesla nikad nije objavio, ali ih je zabeleio u svoj dnevnik
koji je sauvan. Kako sam tu priznaje, nije verovao u postojanje loptastih munja sve dok
ih sluajno nije proizveo. Do tada je smatrao da je u pitanju optika iluzija.
Sovjetski naunik Smirnov (Smirnov) uvideo je nedostatak svih modela koji ne
sadre hemijsku energiju. Sa razvojem koncepta fraktala i fizike difuzno-ograniene
agregacije krajem 70ih i sredinom 80ih godina, bio je u mogunosti da razvije analitiki
model sa unutranjim izvorom energije. Energija osloboena u toku hemijskih reakcija,
pored toga to se troi na pobuivanje atoma, moe povisiti temperaturu cele lopte, ali
samo za oko 60 K. Ovim se moe objasniti injenica da ni jedno svedoenje o loptastoj
munji ne sadri podatak o osetnoj toploti. Smirnov, na kraju pretpostavlja da ako postoji
oblak praine koji pada u polju gravitacije, prolazei kroz vazduh on se trenjem moe
naelektrisati. Ovim bi se moglo objasniti pojavljivanje loptaste munje u odsustvu
grmljavinske nepogode.
Premda postoji veliki broj lanaka, publikacija i seminarskih radova o loptastim
munjama, mali je broj laboratorijskih eksperimenata u kojima su one stvorene. Jo je
manji broj onih u kojima su proizvedene pod uslovima koji se mogu sresti u prirodi.
Ameriki naunici Korum i Korum (K. L. Corum and J. F. Corum) su 1988. godine u
svojoj laboratoriji proizveli loptaste munje koje su se mogle odrati nakon iskljuenja
spoljanjeg izvora energije, i koje su pokazivale osobine onih osmotrenih u prirodi, npr.
prolaenje kroz prozorsko staklo, pojavljivanje u avionima, kretanje du ograda itd. Slika
18 prikazuje strujnice sa loptastim munjama dobijenim u ovom eksperimentu.

35

Slika 18. Fotografija loptastih munja dobijenih u laboratorijskom eksperimentu

Koruma i Koruma

Loptaste munje koje su dobili na ovaj nain bile su prenika 1-3 cm i trajale su 12 sekunde. Uspeli su da pokau da se, kada strimer dobijen pomou dva rezonatora
pogodi staklo uokvireno drvenim ramom, sa druge strane stakla moe formirati vie
svetleih lopti. Loptaste munje iz ovih eksperimenata bile su razliitih boja: bele, crvene,
zelene, ute, plaviaste i purpurne. Njih dvojica smatraju da loptaste munje koje su dobili
u svojoj laboratoriji, kao i one koje je pre njih dobio Tesla, najbolje moe objasniti
analitiki model Smirnova, koji je u stanju da zadovolji svaku zapaenu osobinu ovih
munja. Oni veruju da su dobili loptaste munje jednake onima koje se pojavljuju u prirodi
i zakljuuju da je ovaj fenomen RF porekla.

36

Pranjenja u gornjoj atmosferi

Pored do sada pomenutih pranjenja u donjim slojevima atmosfere, mogu se osmotriti
pranjenja i u stratosferi i mezosferi kao to su sprites (duhovi), elves (vilenjaci), blue jets
(plave struje), slika 19.

Slika 19. Prolazna svetlosna emisija u sratosferi i mezosferi

Sprites su svetlosna pranjenja koja traju od nekoliko do nekoliko stotina milisekundi.
Mogu se prostirati i do 90 km u visini i oko 40 km u horizontalnom pravcu. Obino su
crvene boje sa plavim primesama svetlosti u niim regionima, pa se zbog toga ponekad
mogu videti i golim okom. Veruje se da su nastali pulsiranjem elektrinog polja kada
vea koliina pozitivnog naelektrisanja bude preneta iz olujnog oblaka ka zemlji
linijskom munjom. Suprotno kanalima obinih munja, koji su potpuno jonizovani, sprites
kanali su slabo jonizovani.

37

Elves su svetli prstenovi koji traju nekoliko mikrosekundi i mogu se prostirati i do 90 km

u visini. ire se horizontalno brzinom svetlosti i prouzrokovani su atmosferskim
zagrevanjem proizvedenim elektromagnetnim pulsevima proizvdenih linijskom munjom.
Nisu vidljivi golim okom.
Blue jets su delimino jonizovane svelte kupe koje se prostiru navie od vrhova oluja i
do 40 km kreui se pri tome brzinom od oko 100 km/s. Stvaraju visoko jonizovanu
elektrinu vezu izmeu grmljavinske oluje i jonosfere. Ova retka pranjenja nisu direktno
povezana sa pranjenjima oblak zemlja. Traju od 100 200 ms i teko ih je videti
golim okom pa ak i nou.
Ovi razliiti fenomeni elektrinog pranjenja igraju ulogu u globalnom kruenju
elektriciteta, a moda i u hemijskom sastavu stratosfere i mezosfere na nain koji tek
treba da bude razjanjen.

38

6. ZAKLJUAK

Munja je verovatno bila prisutna u vremenskom periodu evolucije ivota na

Zemlji i injenica je da su munje bile izvor stvaranja neophodnih molekula iz kojih ivot
moe evoluirati.
Munja je izvor izazivanja umskih poara i otuda ona igra znaajnu ulogu u
odreivanju vrsta drvea i biljaka u mnotvu svetskih uma. Napori da se spree i
ouvaju ume od poara moe dovesti do toga da bunje raste jo gue to dovodi do jo
veih poara. Pored toga to je munja proizvoa vatre, ona je ubica po tome to moe
direktnim udarom uniti drvo ili grupu stabala. Munja proizvodi hemikalije u, i oko svog
kanala pranjenja, koji inae ne bi postojali u atmosferi, bar ne u tom izobilju, ukljuujui
i azot koji biljke koriste u procesima proizvodnje hrane.
Grmljavinske oluje i munje igraju ulogu u odranju elektrinog polja lepog
vremena (oko 100 V/m usmerenog nadole), usled negativnog naelektrisanja na zemlji i
pozitivnog naelektrisanja u atmosferi. Napon izmeu zemlje i elektrosfere u oblastima
vedrog vremena je oko 300 kV. Da odri ovaj napon zemlja ima oko 106 C negativog
naelektrisanja na svojoj povrini i isto toliko pozitivnog naelektrisanja distribuiranog kroz
atmosferu. U oblastima vedrog vremena, amosferske sruje od 1000 A kontinualno
smanjuju ovo naelektrisanje. Iz ovoga moemo zakljuiti da grmljavinski sistem deluje
kao neka vrsta baterije koja odrava sisem naelektrisanja lepog vremena.
Pored do sada pomenutih efekata, munje dovode do smrti i povreda ljudi i
ivotinja, oteenja graevina, aviona, telekomunikacionih i dalekovodnih sistema, kao i
kvarova osetljivih elekronskih komponenti i ureaja.
Na kraju, prikladno je prokomentarisati postojanje nepraktinosti korienja
munja kao izvora energije. Svako pranjenje oblak zemlja obuhvata energiju od 109 do
1010 J. Ako irom sveta do zemlje stigne 100 munja u sekundi i ako sva ova energija bude
apsorbovana, maksimalna raspoloiva snaga koja moe da se iskoristi bi bila reda 1012 W.
Meutim, poostoje za sada dva nereiva problema povezana sa iskoriavanjem snage
munje: 1) najvei deo eneergije se pretvara u grmljavinu, vru vazduh i radio talase, koji
ne mogu biti obnovljeni, ostavljajui samo mali deo dostupan i to za trenutnu upotrebu.
2) Nepraktino je uhvatiti neku znaajnu koliinu energije munje, sa visokih tornjeva i
slinih struktura. Na primer, ukupna energija pojedinane munje, koja je prikupljena, bila
bi dovoljna da jedna sijalica radi nekoliko meseci. Toranj u Floridi, visine 300 m, u
proseku je bio pogoen munjom oko 100 puta godinje. Iz toga sledi, da bi bilo potrebno
vie desetina ovakvih tornjeva da napaja elektrinom strujom samo jedno, proseno
domainstvo. Ovakav sistem prikupljanja elektrine energije, pored svih negativnih
efekata, bio bi i estetski neprihvatljiv.

39

Literatura
1. Berger, K., 1978:
2. uri, M. (2001) Modifikacija vremena, Republiki hidrometeoroloki zavod
Srbije, 11000 Beograd, Kneza Vieslava 66.
3. Jayaratne, R., Thunderstorm electrification mechanisms and Cooray, V., The
mechanism of the lightning flash (2008), In: The lightening flash, Edited by:
Cooray, V., Published by The Institution of Engineering and Technology,
London, UK.
4. Magono., C. (1980) Thunderstorms, Elsevier Scientific Publishing Company, 335
Jan van Galenstraat, Amsterdam, The Netherlands.
5. Mesinger, F. i Janji, I. Z. (1985) Meteorologija deo II, Institut za meteorologiju,
Fiziki fakultet, Beograd.
6. Platia, M. (1997) Elektromagnetizam i elementi atomske fizike, Univerzitet u
Beogradu, Beograd, broj strana.
7. Radivojevi, J. D. (1984) Karakteristike elektrinih pranjenja u olujnim
oblacima, Diplomski rad, Fiziki fakultet, Institut za meteorologiju, Beograd.
8. Uman., A. M. (1987) The lightning Discharge, Academic Press, Inc., Orlando,
Florida 32887.
9. Wallace, M. J. and Hobbs, V. P. (2006) Atmospheric Science: an introductory
survey, 2nd ed., Academic Press, Elsevier, 30 Corporate Drive, Suite 400,
Burlington, MA 01803, USA.

40