Strugacki Arkadije/Strugacki Boris,

TEKO JE BITI BOG

PROLOG
Leite Ankinog samostrela bilo je nainjeno od crne plastike, a tetiva
jebila od hromiranog elika i zatezala se jednim, jedinim pokretom
ruice koja se neujno pokretala. Anton, novotarije nije priznavao: on je
imao dobro staro borbeno oruje u stilu marala Toca, kralja Pica
Prvog, okovano potamnelimbakrom sa tokiem, na koji se namotavala
tetiva od volujskih ila. to se tie Pake, on je poneo pneumatski
karabin. On je smatrao da su samostrelidetinjstvo oveanstva, poto je
bio lenj i nesposoban da bilo ta sam naini. Pristali su uz severnu
obalu, gde je iz ute peane strmine tralo izukrtano korenje kao
strela pravih jela. Anka je bacila veslo i osvrnula se. Sunce se ve bilo
diglo nad umom, i sve je bilo plavo, zeleno i uto plaviasta izmaglica
nad jezerom, tamnozelene jele i uta obala na drugoj strani. I nebo je
nad svim tim bilo prozrano, beliasto plavo.
"Niega tamo nema", rekao je Paka. Sedeli su, nagavi se preko ivice
amca i gledali u vodu.
"Ogromna tuka", sigurnim glasom rekao je Anton.
"Sa ovolikim perajima?" upitao je Paka. Anton je outao. Anka je
takoe bacila pogled u vodu, ali je tamo ugledala samo sopstveni odraz.
"Eh, kada bi smo mogli sada da se okupamo", rekao je Paka,
sputajui ruku do lakta u vodu.
"Hladna je", rekao je. Anton je preao na pramac i iskoio na obalu.
amac je poeo da se njie. Anton se uhvatio za ivicu amca i upitno
pogledao Paku. Tada je Paka ustao, stavivi veslo na vrat kao
obramicu, i izvijajui donji deo tela, poeo da peva: Stari mornar
Viclipucli! Dragoviu, da nam nisi zasp'o? uvaj mi se, tebe jure Jata
prepeenih ajkula! Anton je utke povukao amac.
"Ehej!" povikao je Paka, hvatajui se za ivicu.
"Zato to prepeenih?" upitala je Anka.

"Ne znam", odgovorio je Paka. Izali su iz amca.

"A nije loe? Jata prepeenih ajkula!" Odvukli su amac na obalu.
Noge su propadale u vlaan pesak, koji je bio prekriven sasuenim
jelovim iglicama i iarkama. amac je bio teak i klizav, ali su ipak
uspeli da ga izvuku iz vode do same krme i tada su stali, teko daui.
"Nogu sam prignjeio", rekao je Paka i poeo da popravlja crveni
povez na glavi. Paljivo ga je nametao, kako bi mu se vor naao tano
nad desnimuvetom, kao u nosatih irukanskih pirata.
"ivot nam se ne mili, ohaj!" izjavio je. Anka je usredsreeno sisala
prst.
"Trn?" upitao je Anton.
"Ne, odrala sam ga. Neko od vas ima prave kande..."
"No, no, pokai?" Pokazala je.
"Da", rekao je Anton.
"Prava ozleda. No, ta da radimo?"
"Na rame i pored obale", predloio je Paka.
"Pa onda nije trebalo ni da izlazimo iz amaca", rekao je Anton.
"amcem i kokoka moe", objasnio je Paka.
"A obalom: trska to ti je broj jedan, strmine dva, virovi tri. Da. Puni
mladi. Ima i somova."
"Jata peenih somova", rekao je Anton.
"A ti, jesi li ikada gnjurao u vir?"
"No, jesam."
"Nisam video. Nekako nisam imao prilike da to vidim."
"Ima puno toga to jo nisi video." Anka je okrenula lea, digla
samostrel i opalila u bor udaljen od njih jedno dvadesetak koraaji.
Kora je poela da se osipa.
"Nije loe", rekao je Paka i tog istog asa opalio iz karabina. Nianio
je u Ankinu strelu, ali je promaio.
"Nisam zaustavio disanje", objasnio je.
"A da si ga zaustavio?" upitao je Anton. Gledao je Anku. Anka je
jakim pokretom povukla polugu tetive. Miie je imala izuzetno
razvijene. Anton je sa zadovoljstvom posmatrao kako se pod

preplanulom koom pomerila vrsta kugla bicepsa. Paljivo je

nanianila i opalila jo jednom. Druga strela se sa treskom zabila u
deblo neto malo ispod prve.
"Badava to radimo", rekla je Anka, sputajui svoj samostrel.
"ta?" upitao je Anton.
"Drvee unitavamo, eto ta je. Jedan klinja je jue pucao u drvo iz
luka, a, ja sam ga naterala da zubima iupa strelu."
"Paka", rekao je Anton,
"mogao bi da otri, zubi su ti odlini."
"A zubi su mi na razdeljak", odgovorio je Paka.
"Neka bude", rekla je Anka.
"Hajde da neto radimo."
"Ne vere mi se neto po tim urvinama", rekao je Anton.
"Ni meni. Idemo pravo."
"Gde to?" upitao je Paka.
"Gde nas oi vode."
"No?" rekao je Anton.
"Znai, u sajvu", rekao je Paka.
"Toka, hajdemo na Zaboravljeni Bulevar. Sea li se?"
"Kako da ne!"
"Zna, Anjeka..." poeo je Paka.
"Ja ti nisam nikakva tamo Anjeka", resko mu je odgovorila Anka.
Nije podnosila da joj se obraaju drugaije nego sa Anka. Anton je to
dobro zapamtio. Brzo je rekao:
"Zaboravljeni Bulevar. Po njemu se niko vie ne vozi. Nema ga ni na
mapi. I gde vodi, to se uopte ne zna."
"A jeste li bili tamo?"
"Jesmo. Ali nismo uspeli da ga istraimo."
"Put iz niotkuda i u nikuda", izdeklamovao je Paka, doavi sebi.
"Odlino!" rekla je Anka. Oi su joj postale nalik na crne proreze.
"Idemo. Hoemo li stii do veeri?"
"ta ti je! Do podneva emo biti tamo." Krenuli su nagore urvinom. Na
rubu urvine Paka se osvrnuo. Dole se nalazilo plavo jezero sa

ukastim pliacima, amac na pesku i veliki krugovi koji su se

koncentrino irili na vodi mirnoj kao ulje kraj obale to je verovatno
izletela iz vode ona tuka. Paka je osetio uobiajeno
neodreenooduevljenje, kao i uvek, kada su Toka i on beali iz
internata i kada se pred njima nalazio dan potpune neizvesnosti na
neistraenim mestima sa jagodama,vrelim livadama bez ijednog oveka,
sivim guterima, ledenom vodom i iznenadnim izvorima. I, kao i uvek,
zaeleo je da zaurla i visoko poskoi, i to je tog istog asa i uinio, i
Anton ga je, smejui se pogledao, i on je ugledao u Antonovim oima
potpuno razumevanje. Anka je stavila dva prsta u usta i veto
zazvidala, i uli su u umu. uma je bila etinarska i retka, noge su
klizile po opalim iglicama. Kosi sunevi zraci padali su izmeu pravih
stabala, i zemlja je bila sva pokrivena zlatnim mrljama. Mirisalo je na
smolu, jezero i jagode; negde u nebu cvrkutale su nevidljive ptice. Anka
je ila ispred svih, drei svoj samostrel pod mikom, i povremeno se
naginjala da uzbere krvave, kao lakom prekrivene jagode. Anton je iao
za njom sa dobrim starim orujem marala Toca o ramenu. Tobolac sa
dobrim borbenim strelama lupkao ga je po stranjici. Iao je i bacao
pogled na Ankin vrat preplanuo, gotovo crn, sa prljenovima koji su se
jasno isticali. Ponekad se osvrtao traei Paku, ali se Paka nije video,
samo se povremeno, as desno, as levo video na suncu njegov crveni
povez. Anton je zamislio kako Paka neujno klizi meu jelama sa
karabinom 'na gotovs'; ispruivi napred svojegrabljivo, mravo lice sa
nosem koji se Ijutio. Paka se prikradao po sajvi, a sajva se ne ali.
Sajva prijatelju moe iznenada da ti postavi pitanje i treba joj odmah
odgovoriti, pomislio je Anton i povio se, ali se pred njim nalazila Anka
i ona je mogla da se osvrne, ispalo bi glupo. Anka se osvrnula i upitala:
"A vi ste tiho kidnuli?" Anton je slegao ramenima.
"A ko to kida buno?"
"A ja sam, ini mi se, ipak digla buku", zabrinuto je rekla Anka.
"Ispustila sam lavor i najednom u hodniku koraci. To je sigurno bila
Deva Kaa ona je danas deurna. Morala sam da skoim u rundelu sa

cveem. ta misli, Toka, kakvo to cvee raste u toj rundeli?" Anton je

namrtio elo.
"Pod tvojim prozorom? Ne znam. A zato?"
"Uporno neko cvee. Ne savija ga vetar, ne obara bura. U njega svi
skau ve nekoliko godina, a njemu nita."
"Interesantno", rekao je Anton dubokomisaono. Setio se da se pod
njegovim prozorom takoe nalazi rundela sa cveem koje 'vetar ne
savija i ne obara bura'. Ali on na to nikada nije obraao panju. Anka se
zaustavila, saekala ga i pruila mu pregrt jagoda. Anton je paljivo
uzeo tri ploda.
"Uzmi jo", rekla je Anka.
"Hvala", rekao je Anton,
"volim da uzimam po jednu. A Deva Kaa nije loa, zar ne?"
"Zavisi", rekla je Anka.
"Kada oveku svako vee izjavljuju da su mu noge as blatnjave, a as
opet pranjave..." Uutala je. Bilo je zadivljujue divno etati sa njom
udvoje po umi rame uz rame, dotiui je golim laktovima, i posmatrati
je kako je lepa, veta i neobino dobra i kakve su joj divne sive oi sa
crnim trepavicama.
"Da", rekao je Anton, pruajui ruku da smakne pauinu koja je
zablistalana suncu.
"A njoj noge nisu ni pranjave. Ako te kroz bare nose na rukama, onda
se, razume li me, nee; zapraiti..."
"Ko je to nosi?"
"Henrih iz meteoroloke stanice. Zna, onaj ogroman, sa gotovo belom
kosom."
"Odista?"
"A zato da ne? ak i svako dete zna da su zaljubljeni." Ponovo su
uutali. Anton je bacio pogled na Anku. Ankine oi su bile kao crni
prorezi.
"A kada je to bilo?" upitala je.
"Jedne noi kada je bio pun mesec", odgovorio je Anton preko volje.
"Samo pazi, ne priaj mnogo o tome." Anka se osmehnula.

"Niko te nije vukao za jezik, Toka", rekla je.

"Hoe li jagode?" Anton je mahinalno smakao jagode sa prljavog
dlana i strpao ih u usta. Ne volim torokala, pomislio je. Ne podnosim
torokala. AIi, najednom je pronaao argument.
"Tebe e takoe jednom nositi na rukama. I, hoe li ti biti prijatno, ako
o tome ponu da brbljaju?"
"Odakle ti samo ideja da u izbrbljati?" rasejano ga je upitala Anka.
"Ne podnosim torokala."
"Sluaj, a ta si to smislila?"
"Nita naroito", Anka je slegla ramenima. Neto kasnije je rekla u
poverenju:
"Zna, dojadilo mi je da svako boje vee dva puta perem noge." Jadna
Deva Kaa, pomislio je Anton. To ti nije sajva. Izali su na stazu. Staza
se sputala nizbrdo, i uma je postajala sve mranija i mranija. Ovde su
bujno rasli paprat i visoka, vlana trava. Borova stabla bila su
prekrivena mahovinom i belom penom liaja. Ali, sajva se ne ali.
Promukao glas, u kome nije bilo nieg Ijudskog, najednom je zaurlao:
"Stoj! Bacaj oruje ti, blagorodni done, i ti, dona!" Kada sajva neto
zahteva, treba umeti odgovoriti. Preciznim pokretom Anton je oborio
Anku u paprat nalevo, a sam je skoio u paprat udesno, pritajio se
isakrio iza trulog panja. Promukli eho je jo odzvanjao meu borovim
stablima, a staza je ve bila pusta. Zavladala je tiina. Anton, je,
preturivi se na stranu, vrteo toki zateui tetivu. Odjeknuoje pucanj,
na Antona je poelo da pada nekakvo trunje. Promukao, neljudski glas
je izvestio:
"Don je pogoen u petu!" Anton je poeo da stenje i trgao je nogu.
"Ma ne u tu, ve u desnu", ispravio ga je glas. ulo se kako Paka
pukaod smeha. Anton je oprezno promolio glavu iza panja, ali se u
sumranoj zelenoj kai nita nije videlo. U tom momentu se zauo
prodoran fijuk i um, kao da je palo drvo.
"Joj!.." prigueno je kukao Paka.

"Potedite me, molim vas! Potedite! Ne ubijajte me!" Anton je odmah

skoio. U susret mu je iz paprati, povlaei se unazad, izaao Paka.
Ruke su mu bile dignute nad glavom. Ankin glas je upitao:
"Toka, vidi li ga?"
"Kao na dlanu", sa odobravanjem je odgovorio Anton.
"Ne okrei se!" podviknuo je Paki.
"Ruke na glavu!" Paka je pokorno stavio ruke na glavu i izjavio:
"Nita neu rei."
"Toka ta da se uradi sa njim?" upitala je Anka.
"Sada e videti", rekao je Anton i smestio se to je udobnije mogao
napanj, stavivi samostrel na kolena.
"Ime!" Dreknuo je glasom Hekse Irukanskog. Paka je leima pokazao
svoj prezir i nepokornost. Anton je opalio. Teka strela se buno zabila
u granu nad Pakinom glavom.
"Oho!" progovorio je Ankin glas.
"Ja sam Bon Skakavac", preko volje je priznao Paka.
"I ovde e on, prema svemu izdahnuti jedan od onih to bejahu sa
njim."
"uveni siledija i ubica", objasnio je Anton.
"Ali, on nikada nita ne radi tek onako. Ko te je poslao?"
"Poslao me je don Satarina Nepotedni", slagao je Paka. Anton je
prezrivo rekao:
"Ova ruka ovde je prekinula nit smrdljivog ivota dona Satarine pre
dve godine u Kanjonu Tekih Maeva."
"Da opalim strelu u njega?" upitala je Anka.
"Potpuno sam zaboravio", brzo je rekao Paka,
"U stvari, poslao me je Arata Lepi. Obeao mi je sto zlatnika za vae
glave." Anton se lupio po kolenima.
"Kakav laljivac!" povikao je.
"Pa zar e Arata da se povezuje sa takvim nitavilom kao to si ti!"
"Kako bi bilo da ipak opalim strelu u njega?" krvoedno je upitala
Anka. Anton je poeo demonski da se smeje.

"Uzgred budi reeno", rekao je Paka", pogodio sam te u desnu petu.

Vreme bi bilo da ti istee krv."
"ipak", usprotivio se Anton.
"Kao prvo, sve vreme vaem koru belog drveta, a kao drugo, dve
predivne varvarke su ve previle moje rane." Paprat je poela da se
pomie, i Anka je izala na stazu. Na obrazu joj se videla ogrebotina,
kolena su joj bila izmazana zemljom i liem.
"Vreme je da ga bacimo u blato", rekla je.
"Kada se neprijatelj ne predaje, njega treba unititi." Paka je spustio
ruke.
"Sve u svemu, ne pridrava se pravila igre", rekao je Antonu.
"Kod tebe stalno ispada da je Heksa dobar ovek."
"A mnogo mi pa ti zna", rekao je Anton i takoe izaao na stazu.
"Sajva se ne ali, prljavi najamnie." Anka je vratila Paki karabin.
"A ta, jer vi uvek tako pucate jedan u drugoga?" upitala je sa zaviu.
"Nego ta!" zaudio se Paka.
"A ta je, je l' bi moda trebalo da viemo: 'Pu! pu!' ta li? U igri je
neophodan elemenat rizika." Anton je nemarno rekao:
"Mi se na primer esto igramo Viljema Tela."
"Naizmenino", prihvatio je Paka.
"Danas ja stojim sa jabukom na glavi, a sutradan on." Anka ih je
pogledala.
"Tako znai?" rekla je lagano.
"Bilo bi interesantno videti to."
"Sa zadovoljstvom bismo ti pokazali" sarkastino je rekao Anton,
"ali nemamo jabuku." Paka se smejuljio. Tada mu je Anka smakla sa
glave povez i brzo smotavi ga napravila od njega loptu.
"Jabuka to je uslovnost", rekla je.
"Evo odline mete da se igramo Viljema Tela." Anton je uzeo crveni
smotuljak i paljivo ga pregledao. Pogledao je Anku oi su joj bile kao
uski prorezi, a Paka se zabavljao bilo mu je veselo. Anton mu je
pruio smotuljak.
"Na trideset koraaji neu promaiti kartu", rekao je mirnim glasom,

"razume se, iz dobro mi poznatog pitolja."

"Odista?" rekla je Anka i obratila se Paki:
"A ti, dragi moj, da li eti pogoditi kartu na trideset koraaji?" Paka
je nametao smotuljak na glavi.
"Jednom emo pokuati", rekao je, kezei zube.
"Svojevremeno nisam loe pucao." Anton se okrenuo i krenuo stazom,
glasno odbrojavajui korake:
"Petnaest... esnaest... sedamnaest..." Paka je neto rekao Anton ga
nije uo, i Anka se glasno nasmejala. Nekako ak previe glasno.
"Trideset", rekao je i okrenuo se. Sa trideset koraaji razdaljine Paka
je izgledao sasvim mali. Crveni trougao smotuljka na glavi izgledao je
kao kapa dvorske lude. Paka se smejuljio. On se jo igrao. Anton se
sagao i poeo lagano da zatee tetivu.
"Neka si blagosloven, oe moj Viljeme!" povikao je Paka.
"I zahvaljujem ti se za sve, ma ta da se desilo." Anton je stavio strelu i
ispravio se. Paka i Anka su ga posmatrali. Stajali su blizu jedno
drugoga. Staza je liila na taman, vlaan hodnik meu visokim, zelenim
zidovima. Anton je digao svoj samostrel. Borbeno oruje marala Toca
postalo je nekako neobino teko. Ruke mi drhte, pomislio je Anton. To
je ve loe. I nepotrebno. Setio se kako su zimi Paka i on itav jedan
sat bacali grudve u metalnu iarku na stubu ograde. Bacali su ih sa
dvadeset koraaji razdaljine, sa petnaest i sa deset nikako nisu mogli da
jepogode. A posle, kada im je sve to ve dojadilo i kada su se spremali
da krenu,Paka je nemarno, ne gledajui, bacio poslednju grudvu i
pogodio. Anton je svom snagom zabio kundak u zgib ramena. Anka
stoji suvie blizu, pomislio je. Hteo je da joj povie da se udalji, ali je
shvatio da bi to bilo glupo. Vie. Jo malo... Jo... Najednom je postao
uveren da e se strela, teka jednu funtu, ak ako im okrene i lea, zabiti
tano u Pakinu prekonosicu, izmeu veselih, zelenih oiju. Otvorio je
oi i pogledao Paku. Paka se vie nije smejuljio. Anka je
laganolagano dizala ruke sa rairenim prstima i lice joj je postalo napeto
i nekako previe odraslo. Tada je Anton digao samostrel jo vie i
povukao oroz. Nije video gde je strela otila.

"Promaio sam", rekao je glasno. Krenuo je stazom nogama koje se

nisu savijale. Paka je obrisao crvenim smotuljkom lice, zatresao ga,
rairio i poeo da povezuje glavu. Anka se sagla i digla svoj samostrel.
Ako me tom stvaricom lupne po glavi, pomislio je Anton, rei u joj
hvala. Ali, Anka ga nije ak ni pogledala. Okrenula se Paki i upitala
ga:
"Idemo?"
"Odmah", rekao je Paka. Pogledao je Antona i utke lupio samoga
sebe savijenim prstom po elu.
"A ti si se ve preplaio", rekao je Anton. Paka se jo jednom lupio
prstom po elu i krenuo za Ankom. Anton je iao za njima i trudio se da
potisne sumnje u sebi. A ta sam ja to u stvari i uradio, potiteno je
mislio. Zato su se samo naduli! No, Paku razumem, preplaio se.
Samo se jo ne zna ko se vie preplaio Viljemtata ili Telsin. Ah, ta je
onda sa Ankom? Prema svemu, preplaila se za Paku. A ta je pa
trebalo da radim? Eto, vuem se za njima,kao nepotrebni roak.
Najbolje e biti da odem. Sada u skrenuti ulevo, tamo je jedna
movara. Moda u jo i sovu uspeti da ulovim. Ali, on nije usporio ak
ni korak. To je znai zauvek, pomislio je. itao je da se to esto deava.
Na zabaeni put stigli su ak i ranije nego to su mislili. Sunce je
vestajalo visoko, bilo je uasno vrue. Za okovratnikom su bockale
jelove iglice. Put je bio od betona sastavljen od dva niza sivozaralih,
ispucanih betonskih ploa. Kroz pukotine meu spojevima probijala se
gusta, suva trava. Po ivici puta rastao je gust, pranjav korov. Nad
putem su brundali bumbari, i jedan je bezobrazno lupio Antona pravo u
elo. Bilo je tiho i sparno.
"Pogledajte", rekao je Paka. Nad sredinom puta, na zaraloj ici,
zategnutoj popreko, visila je okrugla metalna ploa, prekrivena
ispucalom bojom. Sudei po svemu, na disku je bio prikazan uti
pravougaonik na crvenoj pozadini.
"ta je to?" upitala je bez nekogposebnog interesovanja Anka.
"Automobilski znak", rekao je Paka.
"Ulaz zabranjen."

"Cigla", objasnio je Anton.

"A ta ona znai?" upitala je Anka.
"Znai da tamo ne sme da se ide", rekao je Paka.
"A ta e onda ovde put?" Paka je slegao ramenima.
"To je jako stari put", rekao je.
"Anizotropan put", izjavio je Anton. Anka mu je bila okrenuta Ieima.
"Kretanje samo u jednom pravcu."
"Mudri su bili nai preci", zamiljeno je rekao Paka.
"Vozi se tako jedno dve stotine kilometara, i najednom eto ti na!
'cigla'. Niti moe dalje da ide, niti ima koga da priupita."
"ta li moe da bude iza tog znaka!" rekla je Anka. Osvrnula se.
Unaokolo,na mnogo kilometara nalazila se potpuno pusta bez i jednog
jedinog oveka uma,i nisu imali uopte koga da upitaju ta bi moglo da
bude iza tog znak.
"A moda to uopte i nije 'cigla'?" rekla je.
"Boja je sva otpala..." Tada je Anton paljivo nanianio i opalio. Bilo
bi odista fantastino, da je strela prekinula icu, i da je znak pao pred
same Ankine noge. Ali, strela je pogodila gornji deo znaka, probila
zarali pleh, i na zemlju je poela da otpada samo sasuena boja.
"Budalo", rekla je Anka, ne okrenuvi se. To je bila prva re, sa kojom
se obratila Antonu posle igre Viljema Tela. Anton je poeo da se
nekako natmureno smeka.
"And enterprises of great pitch and moment", izgovorio je,
"With this regard their current turn way and loase the name of action."
Tako poduhvati veliki, to uspeh obeavaju, propadaju od odlaganja
stalnih. ekspir, ('Hamlet'). Verni Paka je najednom povikao.
"Momci, ovuda su prola kola! I to posle nepogode! Evo, ovde je trava
izgaena! I ovde..." Ima sree Paka, pomislio je Anton. Poeo je da
razgleda tragove na putu i ugledao izgaenu travu i crni trag guma na
mestu, gde je automobil prikoio pred rupom u betonu.
"Aha!" rekao je Paka.
"Proleteo je ispod znaka!" To je bilo jasno svakome, ali se Anton
pobunio:

"Ni pomena, iao je sa one strane." Paka ga je zapanjeno pogledao.

"Zar si oslepeo, ta li?"
"Iao je sa one strane", bio je uporan Anton.
"Idemo po tragu."
"Lupeta budalatine! Lupeta!" pobunio se Paka.
"Kao prvo, ni jedan iole vaspitan voza ne bi krenuo ispod 'cigle'. Kao
drugo, pogledaj: evo rupage, evo traga koenja... No, odakle je onda
iao?"
"ta me se tiu ti tvoji 'vaspitani'! Vaspitan sam i idem ispod znaka."
Paka je pozeleneo od besa.
"Idi gde hoe!" rekao je, lako mucajui.
"Nezreli stvore. Sasvim si poludeo od spatine!" Anton se okrenuo i,
gledajui pravo preda se, krenuo ispod znaka. Hteo je samo jedno: da se
ispred njega nae nekakav most dignut u vazduh i da mora da se probija
u tom pravcu. ta me se tiu tvoji vaspitani! mislio je. Neka idu, gde
hoe... sa svojim Pakom. Setio se kako je Anka odrezala Pavlu, kada
joj se ovaj obratio sa 'Anjeka'; i osetio se neto lake. Osvrnuo se.
Paku je odmah ugledao: Bon Skakavac, sagavi se nad samom
zemljom, kretao se tragom tajanstvenih kola. Zarali disk nad putem
lagano se njihao i kroz rupu se naziralo modro nebo. A na ivici puta je
sedela Anka, oslonivi laktove na gola kolena i stavivii bradu na
stegnute pesnice. ...Vraali su se tek predvee. Momci su veslali, a
Anka je sedela na krmi. Nad crnom umom dizao se purpurni mesec,
nepodnoljivo su kreketale abe.
"Kako je sve bilo divno smiljeno", rekla je tuno Anka.
"Eh, vi!..." Deaci su outali. Tada je Paka poluglasno upitao:
"Toka, ta je bilo tamo, pod znakom?"
"Most dignut u vazduh", odgovorio je Anton.
"I skelet faiste, prikovan lancima za mitraljez." Zamislio se jo malo i
dodao:
"Mitraljez je bukvalno zarastao u zemlju..."
"Da..." rekao je Paka.

"Deava se. A ja sam tamo jednome pomogao da popravi kola." 1.

Kada je Rumata proao grob svetog Mike sedmi po redu i poslednji na
tom putu, ve se bilo sasvim smrailo. Mnogo hvaljeni hamaharski
drebac, koga jeod don Tamea dobio na kartama, bio je obino ubre.
Bio se oznojio, podbio nogei kretao se loim, krivudavim kasom.
Rumata mu je stezao bokove kolenima, ibao rukavicom izmeu uiju,
ali je ovaj samo premoreno odmahivao glavom, neubrzavajui korak.
Du puta se nalazilo bunje, koje je u predveerje liilo na oblake
smrznutog dima. Nepodnoljivo su zujali komarci. Na mutnom nebu
treperele su retke, nejasne zvezde. U naletima je duvao slab vetar, topao
i hladan istovremeno, kao i uvek ujesen u ovoj primorskoj zemlji sa
zaguljivim, pranjavim danima i ledenim veerima. Rumata se vre
zamotao u plat i pustio uzengije. Nije imalo smisla dabilo kuda uri.
Do ponoi je imao jo jedan sat, a tucava uma se ve pojavila nad
horizontom kao crn, izgubljen greben. Po strani su se pruala uzorana
polja, pod zvezdama su svetlucale movare, koje su zaudarale na mrtvu
ru, tamneli su se breuljci i istruleli plotovi iz doba osvajanja. Daleko
sa leve strane pojavljivao se i gasio tmuran odsjaj: prema svemu, gorelo
je nekakvo selo, jedno od bezbrojnih jednolikih Mrtvoora. Obeenjaka,
Pljakaa, koja su nedavno, carskim ukazom promenila imena u
eljena, Blagodarna i Aneoska. Na stotine milja od obala Moreuza i
do sajve tucave ume prostirala se ta zemlja, prekrivena oblacima
komaraca, razdirana jarugama, puna movara, poraena groznicama,
pomorima i smrdljivom kijavicom. Kraj same krivine puta od buna
odvojila se tamna figura. drebac se trgao, podigavi glavu uvis.
Rumata je prihvatio uzengije, naviknutim pokretom povukao na desnoj
ruci ipku i stavio dlan na drku maa, zagledavi se ispred sebe. ovek
kraj puta je skinuo kapu.
"Dobro vee, blagorodni done", tiho je rekao.
"Izvinite, vas."
"U emu je stvar?" upitao je Rumata, oslukujui. Neujne zasede ne
postoje. Razbojnike izdaje kripa tetiva, sivi jurinici nezadrivo tucaju
i podriguju od loeg piva, baronske druine nezasito dahu i zvekeu

gvoem, a monasi lovci na robove buno se eu. Ovoga puta u

bunju je vladala tiina. Prema svemu, ovaj ovek nije bio njihov
mamac. A on nije ni liio na mamac maleni, nabijeni graanin u bednoj
kabanici.
"Da li mi dozvoljavate da trim kraj vas?" upitao je klanjajui se.
"Izvoli", rekao je Rumata, povukavi dizgine.
"Moe da se uhvati za stremen." Graanin je krenuo pored njega.
Drao je kapu u ruci, i na njegovom temenu se svetlucala velika ela.
Nadzornik, pomislio je Rumata. Obilazi barone isakupljae soli, skuplja
lan ili kudelju. Hrabar nadzornik, mora se priznati... A moda i nije
nadzornik. Moda je knjigoatac. Begunac. Izrod. Sada ih ima mnogo
na nonim putevima, vie nego nadzornika... A moda je i pijun.
"Ko si, i odakle si?" upitao je Rumata.
"Zovem se Kiun", tuno je rekao graanin.
"Idem iz Arkanara."
"Bei iz Arkanara", rekao je Rumata, sagavi se.
"Beim", tuno se sloio graanin. udak nekakav, pomislio je
Rumata. Ili je moda ipak pijun? Trebalo bi proveriti... A zato bi u
stvari trebalo? Kome je to potrebno? Ko sam ja, da bih ga proveravao?
Pa i ne elim uopte da ga proveravam! Zato mu jednostavno ne bih
poverovao! Eto, ide graanin, oigledno knjigoatac, bei spasavajui
svoj ivot... Sam je, boji se, slab je, trai zatitu... Naiao je na
aristokratu. Aristrokrati se iz gluposti ili iz obesti u politiku ne
razumeju, a maevi su im dugi, i sive oni ne vole. Zato graanin Kiun
ne bi iskoristio nekoristoljubivu zatitu glupog i ponosnog aristokrate? I
to bi bilo sve. Neu ga ja proveravati. Nemam zato. Porazgovaraemo,
prekratiti vreme, rastati se kao prijatelji...
"Kiun..." rekao je.
"Poznavao sam jednoga Kiuna. Bio je prodavac hrane i alhemiar iz
Metalne ulice. Jesi li ti njegov roak?"
"Na alost, jesam", rekao je Kiun,
"istina daleki roak ali za njih je to svejedno... Do dvanaestog kolena
unazad."

"I gde sada bei, Kiune?"

"Bilo gde... to dalje. Mnogi bee u Irukan. Pokuau i ja u Irukan."
"Tako, tako", rekao je Rumata.
"I misli da e te blagorodni don prevesti preko granice?" Kiun je
outao.
"Ili moda misli, da blagorodni don ne zna, ko je alhemiar Kiun iz
Metalne ulice?" Kiun je utao. Ne govorim ono to bi trebalo da
govorim, pomislio jeRumata. Digao se na sedlu i povikao, imitirajui
glasnika na Kraljevskom trgu:
"Optuuje se i kriv je za uasne, neoprostive zloine protiv boga, krune
i mira!" Kiun je utao.
"A ta ako blagorodni don bezumno oboava dona Rebu? Ako je on
svim srcem svojim odan sivima i sivoj ideji? Ili moda smatra da je to
nemogue?" Kiun je utao. Iz pomrine sa desne strane puta pojavila se
izlomljena senka veala. Pod prekom se belelo nago telo, obeeno za
noge. Ehe, svejedno od svega toga, pomislio je Rumata. Zategao je
uzde, dograbio Kiuna za rame i okrenuo ga licem prema sebi.
"Ako te blagorodni don ovoga istoga asa obesi pored ove kitnice?"
rekao je, zagledavi se u belo iice sa tamnim jamama oiju.
"Sam. Brzo i veto. Na vrstom arkanarskom konopcu. U ime ideala.
Zato uti, pismeni Kiune?" Kiun je utao. Zubi su mu cvokotali, i on
se slabo grio pod rukom Rumate, kao stegnuti guter. Najednom je
neto sa pljeskom palo u jarak kraj puta, i tog istog asa, kao zbog toga
da bi zagluio taj pljesak, on je oajniki povikao:
"No, obesi me! Obesi, izdajnie." Rumata je doao do daha i pustio je
Kiuna.
"Naalio sam se", rekao je.
"Ne boj se."
"La, la..." jecajui, mrmljao je Kiun.
"Svuda samo la!..."
"Dobro, de, ne ljuti se", rekao je Rumata.
"Bolje podigni ono to si tamo bacio moe da se navlai..." Kiun je
postojao malo, zanosei se i jecajui, bez ikakvog cilja se lupkajui

dlanovima po kabanici i spustio se u jarak. Rumata je ekao, umorno se

pogurivi u sedlu. Znai, tako i treba da bude, mislio je, znai da
drugaije jednostavno i ne moe... Kiun se izvukao iz jarka, stavljajui
u koulju sveanj.
"Knjige, razume se", rekao je Rumata. Kiun je odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je promuklo.
"Samo jedna knjiga. Moja knjiga."
"O emu to pie?"
"Bojim se da vas to nee interesovati, blagorodni done." Rumata je
uzdahnuo.
"Uhvati se za stremen", rekao je.
"Naalio sam se. Ne boj me se."
"Divan svet", progovorio je Kiun.
"Veseo svet. Svi se ale. I svi se ale na isti nain. Pa ak i blagorodni
Rumata." Rumata se zapanjio.
"Zna kako se zovem!"
"Znam", rekao je Kiun.
"Prepoznao sam vas po obruu na elu. Odista sam se obradovao, kada
sam vas ugledao..." No, razume se, eto na ta je on mislio, kada me je
nazvao izdajnikom, pomislio je Rumata. I rekao je:
"Vidi, a ja sam mislio da si pijun. pijune uvek ubijam."
"pijune..." ponovio je Kiun.
"Da, razume se. U nae doba je tako lako i dobro biti pijun. Obian
cinkaro u taverni 'Siva Radost'. Kako je to divno, kako to samo ljudi
potuju! U est sati uvee ulazim u pivnicu i sedam za svoj stoi.
Vlasnik hita ka meni, s mojom prvom kriglom piva. Mogu da pijem
koliko hou, pivo plaa don Reba ili tanije, niko ga i ne plaa. Sedim,
pijuckam svoje pivo i sluam. Ponekad se pravim da beleim ta ko
razgovara, i preplaeni ljudi hitaju ka meni nudei mi prijateljstvo,
svoje novanike. U njihovim oima vidim samo ono to elim: pseu
odanost, strahopotovanje i stiskam ene naoigled njihovih mueva,
ogromnih ljudeskara, a oni e se samo usluno kikotati. Kakvo predivno

rasuivanje, blagorodni done, zar ne? uo sam to od

petnaestogodinjeg deaia, studenta Patriotske kole..."
"I ta si mu rekao?" radoznalo ga je upitao Rumata.
"A ta sam pa mogao da mu kaem? On to ne bi shvatio. I ispriao sam
mu, da ljudi Vage Toka, kada uhvate cinkaroa, otvaraju ovome
eludac noem isipaju biber u njega... A pijani vojnici trpaju cinkaroa
u vreu i bacaju ga u nunik. I to je suta istina, ali on u nju nije
poverovao. Rekao mi je da to ukoli nisu uili. Tada sam izvukao papir
i zabeleio ceo na razgovor. To mi je bilo potrebno za moju knjigu, a
on je jadnik, zakljuio da je to potrebno zbog prijave, i umokrio se od
straha..." Pred njima, su kroz bunje promakle svetlosti krme 'Skeleta
Bako'. Kiun se spotakao i uutao.
"ta se desilo?" upitao je Rumata.
"Tamo je siva patrola", promrmljao je Kiun.
"No, pa ta?" rekao je Rumata.
"Sluaj bolje jo jedno rasuivanje, dragi moj Kiune. Mi volimo i
cenimo te jednostavne, grube momke, nau sivu, borbenu stoku. Oni su
nam potrebni. Od sada obian ovek mora da dri jezik za zubima, ako
ne eli da ga okae na veala!" zacerekao se, jer je to rekao odista
odlino u najboljim tradicijama sivih kasarni. Kiun se skupio i uvukao
glavu u ramena.
"Jezik obinog oveka mora da zna gde mu je mesto. Bog je dao
obinom oveku jezik ne da bi brbljao, ve da bi lizao izme svog
gospodara, a takav gospodar je odreen obinom oveku od vajkada..."
Kraj stuba za vezivanje konja ispred krme trupkali su osedlani konji
sive patrole. Kroz otvoreni prozor ule su se promukle psovke. ula se
lupa domina. U vratima, prepreavajui prolaz ogromnom stomainom,
stajao je lino SkeletBako u iscepanoj konoj jakni, zasukanih rukava.
U kosmatoj api je drao tesak prema svemu, upravo je sekao pseto za
orbu, oznojio se i izaao da doe malo do daha. Na stepenicama je
sedeo, skupivi se, sivi jurinik, stavivi borbenusekiru meu kolena.
Drka sekire mu je iskrivila lice na stranu. Videlo se samo da mu je

muka od pia. Primetivi konjanika, progutao je pljuvaku i promuklo

zaurlao:
"Stoj! Kako se ono zva... Ti, blagorodni!..." Rumata je, isturivi bradu,
proao pored njega ne udostojivi ga ak ni pogleda.
"...A ako jezik obinog oveka lie pogrenu izmu", glasno je
govorio,
"onda taj jezik treba udaljiti, jer je reeno: 'Jezik tvoj neprijatelj je
moj'..." Kiun se kretao iza konja irokim koracima. Rumata je ivicom
oka video kako mu se od znoja presijava ela.
"Stoj, kada ti se kae!" zaurlao je jurinik. ulo se kako, lupkajui
sekirom, tri niz stepenike, spominjui istovremeno boga, avola i svu
tu blagorodnu stoku istovremeno. Jedno petorica, pomislio je Rumata,
savijajui manete. Pijani mesari. Gluposti. Proli su pored krme i
skrenuli ka umi.
"Mogao sam da idem i bre, ako je potrebno", rekao je Kiun
neprirodno vrstim glasom.
"Gluposti!" rekao je Rumata, zauzdavajui drebca.
"Bilo bi dosadno proitoliko milja i nijednom se ne potui. Zar nikada
ne eli da se potue, Kiune? Stalno prie, prie..."
"Ne", rekao je Kiun.
"Nikada nisam poeleo da se tuem."
"U tome i jeste nesrea", promrmljao je Rumata, okreui drebca i
lagano navlaei rukavice. Iza zaokreta su se pojavila dva konjanika i,
ugledavi ga, najednom su se zaustavili.
"Ehej, ti, blagorodni done!" povikao je jedan.
"Isprave pokai!"
"Fukaro", progovorio je staklastozvonkim glasom Rumata.
"Nepismeni ste, ta e vam isprave?" Gurnuo je drepca kolenom i
kasom krenuo u susret jurinicima. Plae se, pomislio je. Prave se... No,
barem par amara! Ne... Nita od svega nee ispasti. Toliko elim da
iskalim mrnju, koja se u meni nakupila za ovaj jedan dan, ali, ini se,
nita od svega toga nee ispasti. Ostaemo humani, sve emo oprostiti i
biemo mirni, kao bogovi. Neka oni kolju i skrnave, mi emo ostati

mirni, kao bogovi. Bogovi nikuda ne moraju da ure, pred njima je

venost... Sasvim im se pribliio. Jurinici su nesigurno digli sekire i
povukli se unazad.
"No?" rekao je Rumata.
"ta znai to 'no'?" zbunjeno je rekao prvi jurinik.
"Pa to je, znai, blagorodni don Rumata?" Drugi jurinik je odmah
okrenuo konja i u galopu odjurio. Prvi se povukao, spustivi sekiru.
"Molimo za oprotaj, blagorodni done", brzo je poeo da govori.
"Nismo vas prepoznali. U pitanju je mala greka. Stvar je dravna,
greke su uvek mogue. Momci su malo popili, gore od elje..." Poeo
je da ga zaobilazi postrance.
"I sami shvatate, vremena su teka... Lovimo pobegle uene ljude. Ne
elimo da se alite, blagorodni done..." Rumata mu je okrenuo lea.
"Blagorodnom donu elimo srean put!" sa olakanjem u glasu povikao
je za njim jurinik. Kada se on udaljio, Rumata je tiho pozvao:
"Kiune!" Niko mu se nije odazvao.
"Ehej, Kiune!" I ponovo se niko nije odazvao. Oslunuvi malo,
Rumata je kroz zujanje komaraca zauo utanje bunja. Kiun se brzo
probijao preko polja na zapad, tamo gde se, udaljena dvadeset milja
nalazila irukanska granica. To je sve, pomislio je Rumata. Eto ti celog
razgovora. Uvek jedno te isto. Provera, oprezna razmena dvosmislenih
bajki... itave nedelje troi duu na nevane razgovore sa raznim
oloem, a kada konano susretne pravog oveka, onda nemavremena
da sa njim porazgovara kako treba; treba ga prikriti, spasti, poslati, na
sigurno i bezbedno mesto, i on odlazi, tako i ne shvativi da li je imao
posla sa prijateljem ili kapricioznim izrodom. Pa i sam nita nee
saznati o njemu. ta on hoe, ta moe, zato ivi... Setio se jueranjeg
Arkanara. vrste kamene kue na glavnim ulicama, gostoprimljivi
fenjer nad ulazom u tavernu, dobroudni, siti trgovci pijuckaju pivo za
istim stolovima i diskutuju o tome da svet uopte nije lo, da ceneitu
padaju, da cene odei rastu, da se zavere otkrivaju na vreme, da vraeve
isumnjive knjigoatce nabijaju na kolac, da je kralj, po obiaju,

velianstven i svetao, a don Reba bezgranino pametan i uvek na

oprezi.
"Izmislie kako dane!.. Svet je okrugao!..."
"Od pismenosti, od pismenosti sve dolazi brao! Nije u novcu srea,
seljak je navodno takoe ovek, a to dalje to vie, uvredljivi stihovi, a
onda i pobuna..."
"Sve ih treba na kolac, brao!.. A ta bih ja radio? Ja bih jednostavno
pitao: pismen si? Na kolac! Stihove pie? Na kolac! Tablice zna? Na
kolac, suvie mnogo zna!" Bina, srce, jo tri krigle piva i porciju
dimljene zeetine. A po ulici poploanoj kamenjem grum, grum, grum
lupaju potkovanim izmama nabijeni, rumenog lica momci u sivim
kouljama, sa tekim sekirama o desnom ramenu.
"Brao! Evo ih, to su zatitnici! Zar e oni dozvoliti? Ni u kom sluaju!
A moj, moj... Na desnom krilu! Jo koliko jue sam ga makljao! Da,
brao, to vam vie nije ono nemirno doba! Stabilnost prestola, srea,
nepokolebljivi mir i pravinost! Ura, sive ete! Ura, don Reba! Neka je
slava naem kralju! Eh, brao, kako je divan sada ivot!" A po tamnoj
ravnici kraljevine Arkanarske, osvetljenoj vatrama poara i iskrama
baklji, po putevima i stazama, izujedani komarcima, sa podbijenim
dokrvi nogama, pokriveni znojem i prainom, izmueni, preplaeni,
utueni oajem, ali vrsti kao elik u svom ubeenju, bee, idu, lutaju,
zaobilazei mrtve strae stotine nesrenika, stavljenih van zakona samo
zbog toga, to umeju i ele da lee i ue svoj iznuren boletinama i
ogrezao u neznanju narod; zbog toga to, kao bogovi, stvaraju od gline i
kamena drugu prirodu za ukraavanje ivota naroda koji ne zna ta je to
lepota; zbog toga to prodiru u tajne prirode, nadajui se da e uspeti da
stave te tajne u slubu svom nevetom, preplaenom starim
vradbinama narodu... Nezatieni, dobri nepraktini, koji su daleko
prevazili svoje doba... Rumata je smakao rukavicu i zamahnuvi njom,
tresnuo drepca medu ui:
"No, mrcino!" rekao je ruski. Bila je pono, kada je uao u umu. Sada
niko ne moe tano da kae odakle je doao taj udnovati naziv
tucava uma. Postojalo je zvanino predanje o tome, da su pre tri

stotine godina gvozdene ete carskog marala Toca koji je kasnije

postao prviarkanarski kralj, probijajui se kroz sajvu, proganjajui
horde varvara bakarne boje koe koje su se povlaile, ovde, na
odmoritu kuvale od kore belog drvea napitak, koji je izazivao
nezadrivo tucanje. Prema predanju, maral Toc je, obilazei jednog
jutra logor, izgovorio, mrtei svoj aristokratski nos:
"Odista, to je nepodnoljivo! Cela uma tuca i smrdi na pie", Odatle
je navodno i potekao udnovati naziv. Bilo kako bilo, to ni u kom
sluaju nije bila obina uma. U njoj je raslo ogromno drvee sa tvrdim
belim stablima, kakva se nisu ouvala ni na jednom drugom mestu u
Imperiji ni u vojvodstvu Irukanskom; a jo manje u trgovakoj
republici Soan, koja je odavno posekla sve svoje ume i upotrebila ih za
izgradnju brodova. Prialo se da takvih uma ima mnogo iza Crvenog
Severnog grebena u zemlji varvara, ali zar se malo toga pria o zemlji
varvara... Kroz umu je prolazio put, koji je bio proseen pre dva
stolea. Taj put je vodio u rudnike srebra, i po naslednom pravu je
pripadao baronima Pampa; potomcima jednog od saboraca marala
Toca. Nasledno pravo barona Pampa stajalo je arkanarske kraljeve
dvanaest pudova istog srebra godinje, jer je svaki kralj, stupivi na
presto, kretao sa armijom da osvoji zamak Bau, u kome su iveli baroni.
Zidovi zamka su bili vrsti, baroni hrabri, svaki pohod je kraljeve stajao
trideset pudova srebra, a posle povratka potuene armije arkanarski
kraljevi su iznova potvrivali nasledno pravo barona Pampa zajedno sa
drugim privilegijama, kao na primer: da akaju nos za kraljevskom
trpezom, da love zapadno od Arkanara i obraaju se prinevima
direktno po imenu, bez titula i zvanja. tucava uma bila je puna
najmranijih tajni. Danju su se putem na jug kretale koije sa
obogaenom rudaom, a nou je put bio pust, jer bi se retko naao
hrabar ovek koji bi se usudio da krene njime pri svetlosti
zvezda.Govorilo se da nou sa Ocadrveta vie ptica Siu, koju niko
nikada nije video i koju je nemogue i videti, jer to nije obina ptica.
Govorilo se da ogromni, kosmati pauci skau sa grana na vratove konja
i u jednom trenu presecaju konjima ile, davei se u krvi. Govorilo se

da po umi luta ogromna, drevna ivotinja Peh, prekrivena krljutima,

koja raa potomstvo jedared u dvanaest godina i vue za sobom
dvanaest repova, koji se znoje otrovnim znojem. A neko je video kako
je usred belog dana preko puta prelazio, mrmljajui svoje albe, goli
vepar 'Y', koga je prokleo sveti Mika svirepa ivotinja, kojoj gvoe
nije moglo nita, ali koju je zato kao mogla da proburazi kost. Tu je
mogao da se susretne i odbegao rob sa igom od smole meu
lopaticama utljiv i nepotedan, kao dlakavi paukkrvopija. I zgrbljeni
arobnjak, kojije sakupljao tajne peurke za svoje arobne napitke,
pomou kojih ovek moe da postane nevidljiv, moe da se pretvara u
razne ivotinje ili dobije drugusenku. Pokraj puta su se etkale i none
junaine groznog Vage Toka, i begunci iz srebrnih rudnika sa crnim
dlanovima i belim, prozranim licima. Vraevi su se ovde skupljali na
svoja nona bdenja, a razulareni lovouvari barona Pampe pekli su na
retkim poljanama ukradene bikove na ranju. Takorei u najguoj
umi, na jednu milju od puta, pod ogromnim drvetom, sasuenim od
starosti, u zemlju je bila urasla naherena koliba od ogromnih brvana,
opkoljena pocrnelom tarabom. Na tom mestu se ona nalazila od
vajkada, vrata su joj uvek bila zatvorena, a kraj poluistrulelog doksata
videli su se iskoeni idoli, istesani od jednog komada drveta. Ta izba je
bila najopasnije mesto u tucavoj umi. Govorilo se da upravo ovamo
dolazi jedared u dvanaest godina drevni Pah, da bi tu okotio potomka i
da tu, zavukavi se ispod izbe, umire, tako da je ceo pod u izbi
prekriven crnim otrovom, a kada otrov potee napolje tada e svemu
doi kraj. Govorilo se da u noi nepogoda idoli sami poinju da se
izvlae iz zemlje, primiu se putu i daju znakove. I govorilo sejo, da se
ponekad u mrtvim prozorima pali neljudska svetlost, da se uju razni
zvuci i da se dim iz dimnjaka vije u stubu sve do samoga neba. Ne tako
davno je seoska budala to nikada ne pije, Irma ipak iz sela
Blagorastvorenije (a po narodski Smrdljivci), iz gluposti svoje jedne
veeri navratio do izbe i zavirio kroz prozor. Kui se vratio sasvim
poblesaveo, adoavi malo k sebi, ispriao je da je u izbi gorela jarka
svetlost, i da je za obinim stolom sedeo na klupi ovek i pio neto iz

bave, koju je drao jednom rukom. Lice oveka bilo je oputeno

gotovo do pojasa, i bilo je sve u nekakvim mrljama. Bio je to,
oigledno, sam sveti Mika jo pre nego to je priao veri, mnogoenac,
pijanica i razvratnik. ovek je mogao da ga posmatra, savladavi samo
prethodno strah. Iz prozora je mirisalo na neto sladunjavoopojno, i po
drvetima oko izbe kretale su se senke. Iz cele okoline dolazili su ljudi
da sluaju priu budaline. A stvar se zavrila time, to su stigli jurinici
i, zavivi mu laktove na lopatice, oterali ga u grad Arkanar. O kolibi ni
sada ipak ne prestaju da priaju, i ne nazivaju je drugaije, do Pijani
Brlog... Probivi se kroz bunje gigantske paprati, Rumata je siao sa
konja pred doksatom Pijanog Brloga i obmotao povodac oko jednog
idola. U izbi je gorela svetlost, vrata su bila otvorena i visila na jednoj
arki. U sobi je jako zaudaralo na alkohol, a na stolu, meu oglodanim
kostima i komadima kuvane repe, uzdizala se ogromna glinena krigla.
"Dobro vee, oe Kabani", rekao je Rumata, prekoraivi prag.
"Pozdravljam vas", odazvao se otac Kabani promuklim, kao borbena
truba glasom. Rumata je, zveckajui mamuzama, priao stolu, bacio na
klupu rukavice i ponovo pogledao oca Kabanija. Otac Kabani je sedeo
nepokretno, naslonivi oputeno lice na dlanove. upave, polusede
vee su mu visile na obrazima, kaovatrava nad provalijom. Iz nozdrva
njegovog ogromnog nosa, sa svakim izdahom sa zvidukom je izletao
vazduh; zasien alkoholom.
"Sam sam ga izmislio!" progovorio je najednom, sa naporom podigavi
desnuobrvu, i bacivi na Rumatu pogled zamuenog oka.
"Sam! A zato?.." Oslobodio je ispod obraza desnu ruku i poeo da
mae maljavim prstom.
"A ipak, ja sa svim tim nemam nikakve veze!.. Ja sam ga izmislio... a
ja sa svim tim nemam nikakve veze, a? Tano nikakve... I sve u svemu,
mi ne izmiljamo, ve radimo avo e ga znati ta!" Rumata je skinuo
opasa i prebacio preko glave kaieve sa maevima.
"No, no", rekao je.
"Sanduk!" dreknuo je otac Kabani i za due vreme zautao pravei
udnovate pokrete obrazima. Rumata je, ne sputajui pogleda sa njega,

prebacio preko klupe noge u prekrivenim prainom, visokim izmama i

seo, stavivi maeve pokraj sebe.
"Sanduk..." ponovio je otac Kabani potitenim glasom.
"To mi govorimo, kao da izmiljamo. U stvari, sve je ve odavno
izmiljeno. Neko je odavnoodavnosve izmislio, strpao sve u sanduk,
provrteo na poklopcu rupu i otiao... Otiao da spava... A ta se tada
desilo? Doao je otac Kabani, zatvorio oi, zavukao ruku u rupu." Otac
Kabani je pogledao svoju ruku.
"Dograbio, izmislio! Ja sam, kae, upravo ovo i izmislio!.. A ko ne
veruje, taj je budala... Trpam ruku unutra jedan! ta? ica sa bodljama:
Zato? Staja od vukova da se zatiti. Junaina! Trpam ruku dva! ta?
Pametna stvar vodenica za meso. Zato? Neno, mleveno meso...
Junaina! Trpam ruku tri! ta? Voda koja gori... Kako i zato? Da se
vlana drva zapale... A?!" Otac Kabani je uutao i poeo da se naginje
napred, kao da ga je nekosavijao, stegavi ga za vrat. Rumata je uzeo
kriglu, zavirio u nju, posle izlio nekoliko kapi na spoljnu stranu dlana.
Kaplje su bile plavkaste i mirisale na alkohol. Rumata je ipkastom
maramicom paljivo obrisao ruku. Na maramici su ostale masne mrlje.
Neoeljana glava oca Kabanija dodirnula je sto i istog asa se trgla.
"Ko je stavio sve to u sanduk on je znao za ta je sve to izmiljeno...
Bodlje protiv vukova? To sam ja, budala, od vukova... Rudnike,
rudnikeograivati tim icama... Da ne bee iz rudnika dravni zloinci.
A ja ne elim!I ja sam dravni zloinac! A da li su me pitali? Pitali su
me! Bodljikava ica, kau? Bodljikava ica. Protiv vukova, kae?
Protiv vukova... Odlino, kaujunaina! Opleemo rudnike... Lino ih
je don Reba i opojasao. I vodenicu moju za meso je uzeo. Junaina,
kae! Ima glavu, kae!.. I sada, znai, u Veseloj Kuli neno mleveno
meso pravi... Jako, kau, pomae..." Znam, mislio je Rumata. Sve
znam. I kako si ti vikao kod don Rebe u kabinetu, kako si mu puzao
pred nogama, molio:
"Daj, ne treba!" Bilo je prekasno. Poela je da se vrti tvoja vodenica za
meso... Otac Kabani je dograbio kriglu i prineo je maljavim ustima.

Gutajui otrovnu smesu; urlao je kao vepar 'Y', posle je bacio kriglu na
sto i poeo da vae komad rotkve. Po obrazima su mu tekle suze.
"Voda koja gori!" rekao je konano, stegnutim glasom.
"Za paljenje vatri i izvoenja veselih ala. A kakva je to voda koja gori,
ako ona moe da se pije? Ako se u pivo sipa pivo je onda odista dobro!
Ne dam! Sam u to popiti... I pijem. Danju pijem. Nou. Sav sam
otekao. Padam stalno. Danas sam, don Rumata, da mi ne veruje
ogledalu priao preplaio sam se... Gledam pomogao mi gospod! gde
je to otac Kabani?! Morska zver oktopod sav sam u raznobojnim
flekama. as sam crven. as opet modar. Izmislio sam, kako se to kae,
vodu za razne arolije..." Otac Kabani je pljunuo na sto i poeo da trlja
nogom pod ispod klupe, briui ga, a onda je najednom upitao:
"Koji je danas dan?"
"Dan uoi Kate Pravednog", rekao je Rumata.
"A zato nema sunca?"
"Zato to je no."
"Ponovo no..."# tuno je rekao otac Kabani i sruio se licem u
ogriske. Jedno vreme ga je Rumata, zviduui kroz zube, posmatrao.
Posle se izvukao iza stola i otiao u ostavu. U ostavi se meu gomilama
repe i brdom opiljaka presijavao staklenim cevima nezgrapan agregat
oca Kabanija za proizvodnju alkohola zauujue delo uroenog
inenjera, instinktivnog hemiara i majstorastaklara. Rumata je dva puta
obiao paklenu mainu, posle je u pomrini napipao gvozdenu ipku i
nekoliko puta nasumice udario, nikudaspecijalno ne nianei. U ostavi
je poelo da odzvanja, klokoe. Odvratan zadah prokisle komine udario
mu je u nos. Dok mu je staklo krckalo pod potpeticama, Rumata se
zavukao u udaljeni ugao i ukljuio elektrinu lampicu. Tamo se pod
gomilom raznoraznog ubreta, u jakom silikatnom sefu nalazio mali
poljski sintezator 'Midas'. Rumata je razbacao ubre, okrenuo na toku
kombinaciju cifara i podigao poklopac sefa.ak je i obasjan belom
elektrinom svetlou sintezator izgledao udnovato meu razbacanim
ubretom. Rumata je ubacio u otvor nekoliko lopata opiljaka, i
sintezator je tiho poeo da pevui, automatski ukljuivi indikator

svetlosti.Rumata je vrhom svoje visoke izme primakao izlaznom

otvoru zaralu kofu. I tog istog asa zvek, zvek, zvek! na ulubljeno
metalno dno poeli su da padaju zlatni kruii sa aristokratskim
profilom Pica estog, kralja Arkanarskog. Rumata je preneo oca
Kabanija na kriputave palae, smakao mu cipele,okrenuo ga na desni
bok i prekrio koom neke odavno izumrle ivotinje. Pri tomese otac
Kabani za tren probudio. On nije mogao da se pokree, a isto tako ni da
razmilja. Ograniio se na to, to je otpevao nekoliko stihova iz
zabranjene svetovne romanse 'Ja sam kao cveti crveni na dlanu tvom
malenom', posle ega je odmah poeo gromko da hre. Rumata je
rasklonio sve sa stola, pomeo pod iobrisao staklo jednog prozora, koje
je bilo pocrnelo od prljavtine i hemijskih eksperimenata, to je otac
Kabani izvodio na ragastovu. Iza ruinirane pei naao je bure sa
alkoholom i sadrinu izlio u pacovsku rupu. Posle je
napojiohamaharskog drepca, sipao mu ovsa iz mree ispod sedla, umio
se i seo da eka, posmatrajui plamiak ika. Ve punih est godina je
iveo tim udnovatim, dvostrukim ivotom i, inilo se da se ve sasvim
navikao na njega; ali mu je povremeno, kao na primer sada, najednom
padalo na pamet da u stvari nema nikakvog organizovanog zverstva i
sivila koje nadire, ve da se odigrava udnovata pozorina predstava sa
njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da e eto sada, posle posebno uspene
replike, odjeknuti aplauzi i da e potovaoci izInstituta eksperimentalne
istorije ushieno povikati iz loa:
"Odlino, Antone!Odlino! Junaina, si, Toka!" ak se i osvrnuo, ali
nije bilo prepunjene sale, postojali su samo pocrneli, mahovinom
prekriveni zidovi od golih brvana, prekrivenih slojevima ai. U
dvoritu je tiho zarzao i poeo da lupka kopitama hamaharski drebac.
Zaulo se nisko, ujednaeno brundanje, do suza poznato i potpuno
neverovatno ovde. Rumata je oslukivao, otvorivi usta. Brundanje se
smirilo, jeziak plamena nad ikom je poeo da se njie i zasjao je jo
jae. Rumata je poeo da ustaje i tog istog asa iz ponone tmine u sobu
je uao don Kondor, generalni sudija i uvar velikih dravnih peata
trgovake republike Soan, potpredsednik Konferencije dvanaest

negocijanata i kavaljer carskog Ordena Desnice Milosrdne. Rumata je

skoio, umalo ne preturivi klupu. Bio je spreman da se baci, da ga
poljubi u oba obraza, ali noge su mu se, pridravajui se etikecije same
od sebe podvile u kolenima, mamuze su sveano zveknule, desna ruka
mu je opisalairoki polukrug od srca u stranu, a glava se povila tako, da
je brada nestala u penastoipkastim okovratnicima. Don Kondor je
smakao somotsku beretku sa obinim, putnim perom, brzo je njom, kao
da tera komarce mahnuo u stranu Rumate, a posle je, bacivi je na sto,
obema rukama raskopao kraj vrata kope svoje kabanice. Kabanica je
jo lagano padala za njegovim leima, a on je ve sedeo na klupi,
rairivi noge, oslonivi levu ruku na kuk, a desnom se oslanjajui na
drku pozlaenog maa, zabijenog u trule daske poda. Bio je mali,
mrav, sa ogromnim, malo iskolaenim oima na uzanom, bledom licu.
Njegova crna kosa je bila obuhvaena istim kao i u Rumate, masivnim
zlatnim obruem sa ogromnim zelenim kamenom nad prekonosnicom.
"Jeste li sami, don Rumata?" odseno je upitao.
"Jesam, blagorodni done", tuno je odgovorio Rumata. Otac Kabani je
najednom glasno i potpuno trezno rekao:
"Blagorodni don Reba!.. Vi ste obina hulja i nita vie." Don Kondor
se nije ni pokrenuo.
"Doleteo sam", rekao je.
"Nadajmo se", rekao je Rumata,
"da vas nisu videli."
"Legenda vie ili manje", ljutito je rekao don Kondor.
"Nemam vremena za jahanje. ta se desilo sa Budahom? Gde je
nestao? Pa sedite, don Rumata, molim vas! Boli me vrat." Rumata se
posluno spustio na klupu.
"Budah je nestao", rekao je.
"ekao sam ga u Praumi Tekih Maeva. Ali, doao je samo jednooki
odrpanac, izgovorio lozinku i predao mi vreu sa knjigama. ekao sam
ga jo dva dana, a posle sam se povezao sa donom Hugom, i don Hugo
me je obavestio da je ispratio Budaha do same granice i da Budaha prati
neki blagorodni don, kome se moe verovati jer je ovaj prokockao sve

na kartama i prodao se don Hugu i telom i duom. A to znai, da je

Budah nestao negde ovde, u Arkanaru. To je sve to sam uspeo da
saznam."
"Nije ba mnogo", rekao je don Kondor.
"Stvar nije u Budahu", pobunio se Rumata.
"Ako je on iv, pronai u ga i izvui. To umem. Ali, nisam o tome
hteo da govorim sa vama. eleo bih jo jednom da skrenem vau panju
na to, da situacija u Arkanaru prevazilazi granice bazne teorije..." Lice
don Kondora je postalo kiselkasto.
"Ne, sasluajte me paljivo", vrstim glasom je rekao Rumata.
"Oseam da se radiovezom sa vama nikada neu objasniti. A u
Arkanaru se sve izmealo! Pojavio se nekakav novi faktor, koji
sistematski deluje. I ispada, kao da don Reba potpuno svesno napujdava
na naunike svo sivilo u kraljevini. Sve, to se i najmanje uzdie iznad
prosenosti sivila, u opasnosti je. Sluajte, don Kondore, to nisu
emocije, to su injenice! Ako si pametan, obrazovan, akosumnja,
govori neuobiajene stvari ako jednostavno barem ne pije vino! u
opasnosti si. Bilo koji trgovi ima prava da te, ako to samo hoe, ubije.
Stotine i hiljade ljudi stavljene su van zakona. Njih love jurinici i
veaju du puteva. Gole; za noge... Jue su u mojoj ulici izmama ubili
starca, saznavi da je pismen. Gazili su ga, priaju, dva sata, tupoglavci,
sa gotovo ivotinjskim njukama..." Rumata se uzdrao i zavrio je
mirno:
"Jednom reju, u Arkanaru takorei da vie nema ni jednog jedinog
pismenog oveka. Kao i u Oblasti Svetog Ordena posle Barkanskog
pokolja." Don Kondor ga je paljivo posmatrao, stegavi usne.
"Ne dopada mi se, Antone", rekao je ruski.
"Meni se takoe mnogo tota ne dopada, Aleksandre Vasiljeviu",
rekao jeRumata.
"Ne dopada mi se to smo vezali sami sebi i ruke i noge samom
postavkom problema. Ne dopada mi se to se taj problem naziva
Problem Beskrvnog Delovanja. Zato to u mojim uslovima ta nauno
zasnovana neaktivnost... Znam ta ete mi sve rei protiv toga! I ja

znam teoriju. Ali, ovde nema nikakvih teorija, ovde je tipino faistika
praksa, ovde zveri svakog trena ubijaju ljude! Ovde je sve potpuno
beskorisno. Znanja nema dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer kasni."
"Antone", rekao je don Kondor.
"Ne padaj u vatru. Verujem, da je situacija u Arkanaru odista izuzetna,
ali sam isto tako ubeen, da nema ni jedan jedini konstruktivan
predlog."
"Da", sloio se Rumata,
"konstruktivnih predloga odista nemam. Ali mi je jako teko da se
uzdravam."
"Antone", rekao je don Kondor.
"Na ovoj planeti nas ima dve stotine i pedeset. Svi se uzdravaju, i
svima je to jako teko. Najiskusniji ive ovde ve pune dvadeset i dve
godine. Oni su ovamo doleteli kao obini posmatrai. Njima je bilo
zabranjeno da bilo ta uopte preduzimaju. Zamisli to za tren:
zabranjeno u potpunosti. Oni ne bi imali prava ak ni da spasu Budaha.
ak ako bi Budaha gazili nogama pred njihovim oima."
"Ne treba govoriti sa mnom kao sa detetom", rekao je Rumata.
"Nestrpljivi ste kao dete", rekao je don Kondor.
"A potrebno je da budete jako strpljivi." Rumata se tuno osmehnuo.
"A dok budemo ekali", rekao je,
"odmeravali i oklevali, zveri e svakog trenutka unitavati ljude."
"Antone", rekao je don Kondor,
"u vasioni ima hiljade planeta, na koje jo nismo stigli i na kojima
istorija tee svojim tokom."
"Ali mi smo ipak ovamo stigli."
"Da, stigli smo. Ali zato, da bismo pomogli ovom oveanstvu, a ne
zbogtoga da bismo utolili svoj pravini gnjev. Ako si slab idi. Vrati se
kui. Na kraju krajeva, ti odista nisi dete i znao si na ta ovde dolazi."
Rumata je utao. Don Kondor, nekako oputen i najednom ostareo,
vukui ma za drku, kao tap, proetao se pored stola, tuno klimajui
nosem.
"Shvatam sve", rekao je.

"I sam sam sve to preiveo. Bilo je doba tooseanje nemoi i

sopstvene podlosti mi se inilo najstranijim. Neki, slabiji,ludeli su od
toga, njih su poslali na Zemlju i sada ih lee. Petnaest godina mi je bilo
potrebno, dragi moj, da bih shvatio ta je to najstranije. Strano je
izgubiti ljudski lik, Antone. Uprljati duu, pobesneti. Mi smo ovde
bogovi, Antone, i moramo biti pametniji od bogova iz legendi, koje
ovdanji narod stvara nekako po svom liku i podoblju. A kreemo se po
ivici movare. Akopogreimo i padnemo u blato, itavog ivota se
neemo oprati. Goran Irukanski je u 'Istoriji Dolaska' napisao: 'Kada je
bog, spustivi se sa neba, doao narodu iz Pitanskih movara, noge su
mu bile blatnjave'."
"A za to su Gorana i spalili", mrano je rekao Rumata.
"Da, spalili su ga. A to je reeno o nama. Ja sam ovde petnaest godina.
Ja sam, golupiu moj, prestao ak i da sanjam Zemlju. Nekako sam,
preturajui nekakve papire, pronaao fotografiju jedne ene i dugo
nisam mogao da se setim ko je ona. Ponekad sa strahom postajem
svestan toga da ve odavno nisam saradnik Instituta, da sam eksponat
muzeja tog Instituta, generalni sudija trgovake feudalne republike, i da
u muzeju postoji sala, u koju me treba smestiti. Eto to je ono
najstranije udubiti se u ulogu. U svakom od nas se blagorodni nitkov
bori sa komunarom. I sve unaokolo pomae nitkovu, a komunar je sam
samcat Zemlja je udaljena hiljadu godina i hiljadu parseka." Don
Kondor je zautao, gladei kolena.
"Tako je to, Antone", rekao je glasom, koji je postojao sve odluniji.
"Da ostanemo komunari." On to ne shvata. A kako bi i mogao da
shvati? On je imao sree, on ne zna ta je to sivi teror, ta je to don
Reba. Sve, emu je on bio svedok zapetnaest godina rada na ovoj
planeti, na ovaj ili onaj nain uklapa se u okvire bazne teorije. I kada
mu govorim o faizmu, o sivim jurinicima, o naciji malograantine,
on to prihvata kao emocije.
"Ne alite se sa terminologijom, Antone! Terminoloka zbrka moe da
ima opasne posledice." On nikako ne moe da shvati, da je normalni
nivo srednjovekovnog zverstva srean jueranji dan Arkanara. Don

Reba je za njega neto nalik na vojvodu Rieljea, pametan i dalekovidi

politiar, koji brani apsolutizam od feudalizma. Jedino ja na celoj
planeti vidim stranu senku, koja se nadnosi nad zemljom, ali upravo ja
i nemogu da shvatim ija je to senka i zato... I kako da ga ubedim,
kada e me on, po oima mu se to vidi, poslati na Zemlju da se leim.
"Kako ivi potovanja dostojni Sinda?" upitao je. Don Kondor je
prestao da ga burgija pogledom i progunao je:
"Dobro, zahvaljujem vam se." Posle toga je rekao:
"Potrebno je, na kraju, da shvati da ni ti, ni ja, i niko od nas neevideti
opipljive plodove svoga rada. Mi nismo fiziari, mi smo istoriari.
Naajedinica vremena nije sekunda, ve stolee, a dela naa to ak nije
ni setva, mi tek pripremamo teren za setvu. A dolaze eto ponekad sa
Zemlje... entuzijasti, avo ih odneo... Sprinteri kratkoga daha..."
Rumata se sarkastino osmehnuo i bez neke posebne potrebe poeo da
navlai izme. Sprinteri. Da, sprinteri su odista postojali. Pre deset
godina je Stefan Orlovski, on je istovremeno i don Kapada, komandir
ete samostrelaca njegovog imperatorskog velianstva, za vreme javnog
pogubljenja osamnaest estorskih vetica naredio svojim vojnicima da
otvore paljbu po delatima, ubio je carskog sudiju i dva sudska pristava
i dvorskastraa ga je digla na koplja. Grei se u samrtnim mukama,
vikao je:
"Pa vi steljudi! Udrite ih, udrite", ali ga je malo ko uo zbog urlanja
mase:
"Vatre! Jo vatre!..." Otprilike u to isto doba, na drugoj hemisferi je
Karl Rozenblum, jedan od najistaknutijih znalaca seljakih ratova u
Nemakoj i Francuskoj, a on je istovremeno bio i trgovac vunom
PaniPa, digao ustanak murijskih seljaka, na juri je zauzeo dva grada i
bio ubijen strelom u potiljak, pokuavajui da onemogui pljake. On je
bio jo iv, kada su po njega doleteli helikopterom, ali nije mogao da
govori i samo je gledao oko sebe, sa izrazom krivca i nita ne
shvatajui, svojim ogromnim plavim oima, iz kojih su neprekidno
tekle suze... A kratko vreme pre dolaska Rumate je odlino zamaskiran
prijateljkonfident kajsanskog tiranina (Deremi Tariat, strunjak za

istoriju zemljinih reformi), najednom iz ista mira izvrio dvorski

prevrat, uzurpirao vlast, tokom puna dva meseca pokuavao da nametne
Zlatni Vek, uporno ne odgovarajui na besna pitanja suseda i Zemlje,
stekavi na taj nain slavu ludaka, sreno izbegao osam atentata, a na
kraju ga je uhvatila hitna sluba saradnika Instituta i podmornicom
prebacila na ostrvsku bazu kraj samog Junog pola...
"Pomisli samo!" progunao je Rumata.
"Zemlja jo uobraava, da se najsloenijim problemima bavi nulta
fizika..." Don Kondor je digao glavu.
"Oh, konano!" rekao je poluglasno. Poela su da topu kopita, besno i
prodorno je zanjitao humaharski drebac, zaula se energina psovka
sa jakim irukanskim akcentom. U vratima se pojavio don Hugo, stariji
krevetnik njegove svetlosti vojvoe Irukanskog, debeo, rumen, sa
kicoki ufitiljenim uvis brkovima, osmejkom do uiju, malim, veselim
oicama pod kovrdama kestenjaste perike. I ponovo je Rumata nainio
pokret da pojuri, i zagrli ga, jer je to bio Paka; ali se don Hugo
najednom uprepodobio, na njegovoj zadrigloj fizionomiji pojavio se
sladunjav osmejak, lako se povio u pojasu, prineo kapu grudima i
istegao usne napred. Rumata jebacio kratak pogled na Aleksandra
Vasiljevia. Ali, Aleksandra Vasiljevia nije bilo. Na klupi je sedeo
Generalni sudija i uvar velikih peata rairivi noge, oslonivi levu
ruku o bok, a desnom se drei za drku svog pozlaenog maa.
"Jako ste zakasnili, don Hugo", rekao je neprijatnim glasom.
"Izvinjavam se hiljadu puta!" povikao je don Hugo elegantno se
pribliavajui stolu.
"Kunem se rahitisom moga vojvode, odista potpuno nepredviene
okolnosti! etiri puta me je zaustavljala patrola njegovog velianstva
kralja arkanarskog, i dva puta sam morao da se tuem sa nekim
probisvetima." Kicoki je digao levu ruku, obavijenu okrvavljenom
krpom.
"Uzgred budi reeno, blagorodni donovi, iji se to helikopter nalazi iza
kolibe?"
"To je moj helikopter", svadljivo je rekao don Kondor.

"Nemam vremena za tue na putevima." Don Hugo se prijatno

osmehnuo i, uzjahavi klupu kao konja, rekao:
"I tako, blagorodni donovi, prinueni smo da konstatujemo da je
visokoueni doktor Budah na tajanstveni nain nestao negde izmeu
irukanske granice i Praume Tekih Maeva..." Otac Kabani je
najednom poeo da se mekolji na svom leaju.
"Don Reba", rekao je prozuklim basom, ne budei se.
"Ostavite Budaha meni", oajniki je rekao Rumata,
"i ipak pokuajte da me shvatite..." 2. Rumata se trgao i otvorio oi.
Bio je ve dan. Pod prozorima na ulici ula se larma. Neko je, prema
svemu vojnik, urlao:
"Stoko! Olizae to blato jezikom!" ('Dobro jutro!', pomislio je
Rumata.)
"utati!... Kunem se leima svetog Mike, izvee me iz koe!" Drugi
glas, grub i promukao bubnjao je, dana toj ulici treba gledati sebi pod
noge.
"Pred jutro je pala kiica, a znate i sami kada je ulica poploavana" ...
"On e mi jo nareivati gde da gledam!"...
"Bolje me pustite, blagorodni done, ne drite me za koulju." ...
"On e mijo nareivati!" Zauo se zvonki tresak. Prema svemu, to je
bio ve drugi amar prvi je probudio Rumatu.
"Bolje me ne tucite, blagorodni done..." bubnjalo je odozdo. Poznati
glas ali ko bi to ipak mogao da bude? ini se da je to don Tameo.
Morau danas da mu na kartama na svaki nain vratim njegovo
hamaharsko kljuse. Odista interesantno, da li u ikada poeti da se
razumem u konje? Istini za volju treba priznati da se mi, Rumate
Estorske, nikada nismo razumevali u konje. Mi odlino poznajemo
borbene kamile. Dobro je to u Arkanaru gotovo uopte nema kamila.
Rumata se protegao tako da je sve poelo da pucketa, napipao kraj
uzglavlja upleteni svileni nur i cimnuo ga nekoliko puta. U
unutranjosti kue zaulo se zvono. Deak sigurno posmatra svau,
pomislio je Rumata. Mogao bi da ustane i obue se i sam, ali to bi
izazvalo potpunonepotrebne glasine. Poeo je da oslukuje psovke pod

prozorima. Kako je to samo jak jezik! Entropija je neverovatna. Da ga

samo don Tameo ne ubije... U poslednje vreme u gradu su se pojavile
junaine, koje su proglasile da za blagorodnu borbu imaju samo jedan
ma, dok drugi upotrebljavaju specijalno za ulinu pogan a te pogani
se, zahvaljujui brigama dona Rebe, namnoilo neto mnogo u slavnom
Arkanaru. Uostalom, don Tameo nije od takvih. Kukavica je na don
Tameo, a i politiar je uz sve to poznat... Odvratno je kada dan poinje
od don Tamea... Rumata je seo, obuhvativi kolena rukama pod
raskonim, pohabanim ebetom. Pojavljuje se nekakvo oseanje olovne
neprobojnosti, ovek prosto eli da se skupi i razmilja o tome, kako
smo slabi i nitavni pred okolnostima oko nas.... Na Zemlji nam to
takorei i na pamet ne pada. Tamo smo svi mi zdravi, samouvereni
momci, koji su prolikroz psiholoki trening i koji su spremni na sve.
Imamo odline nerve: umemo dane okreemo glave kada tuku i ubijaju.
Fantastino smo izdrljivi: u stanju smo da podnesemo logoreje odista
neuvenih kretena. Zaboravili smo ta je to gadljivost, odgovara nam
ak i posue, koje se obino daje psima da ga liu i posle toga ga tek, da
bi bilo lepe, briu prljavom keceljom. Mi smo veliki impersonatori,
ak i u snu ne govorimo jezicima Zemlje. Imamo oruje kojenikada ne
moe da zataji baznu teoriju feudalizma, koja je razraena u tiini
kabineta i laboratorija, na pranjavim iskopinama, u solidnim
diskusijama... teta samo, to don Reba pojma nema o toj teoriji. teta
je samo to psiholoka priprema spada sa nas kao mastilo, mi se
bacamo u krajnosti, prinueni smo da se bavimo neprekidivim
vebama:
"Stegni zube i imaj na umu da si zamaskirani bog, da oni ne znaju ta
rade i da gotovo niko od njih nije niza ta kriv i zato ti mora da bude
strpljiv i sve podnosi..." Ispostavlja se da se bunari humanizma u naim
duama, za koje nam se na Zemlji inilo kao da su bez dna, prazne
odista zastraujuom brzinom. Sveti Mika, pa mi smo pravi humanisti
tamo, na Zemlji, humanizam je bio skelet nae prirode, u
klanjanjuoveku, u naoj ljubavi prema oveku mi smo stizali do
antropocentrizma, a ovde najednom hvatamo sami sebe kako mislimo,

da smo voleli ne oveka, ve samo komunara, Zemljanina jednakog

nama... Sve ee i ee lovimo sami sebe da mislimo:
"Pa da li su to uopte ljudi? Zar su oni u stanju da vremenom
postanuljudi?" I tada se priseamo takvih kao to su Kira, Budah, Arata
Grbavi, seamo se izuzetnog barona Pampe i najednom se stidimo, a to
je neuobiajeno i neprijatno, i to je najvanije, ne pomae... Ne treba
misliti na to, pomislio je Rumata. Samo ne izjutra. Da bog da nestao, taj
don Tameo! U dui se nakupilo dosta besa, a ovek nema gde da ga
izlije u takvoj usamljenosti. Da, upravo u usamljenosti! Mi, zdravi,
samouvereni, da li smo ikada mislili da emo se ovde nai u potpunoj
usamljenosti? Pa u to jednostavno niko ne bi ni poverovao! Antone,
drugarino, ta ti je sad najednom? Zapadno od tebe, na tri sata leta
odatle ivi Aleksandar Vasiljevi, dobriina, pametan ovek, a istono
Paka, sedamgodina ste proveli u istoj klupi, veran, veseli prijatelj. ta
ti je, ta si se raskiselio, Toka? teta je, razume se, mislili smo da si
vri, ali kome se to ne deava? Posao je vraki, shvatamo to. Vrati se
ti na Zemlju, odmori se, pozabavi se malo teorijom, a posle emo ve
videti... A Aleksandar Vasiljevi je, uzgred budi reeno, najobiniji
dogmatiar.Ako bazna teorija ne predvia postojanje sivih ("Ja,
dragoviu moj, za petnaest godina rada takva odstupanja od teorije
neto nisam zapazio..."), to znai da mi se sivi samo priviaju. A ako mi
se ve priviaju, onda su mi znai ivci popustili i moram da odem na
odmor.
"No dobro, obeavam, pogledau i sam, i izvestiu vas o svom
miljenju. Ali za sada, don Rumata, molim vas; nikakvih ispada..." A
Pavel, prijatelj iz detinjstva, erudita, vidite li, znalac, pravi izvor
informacija, poeo je da prouava paralelno istoriju dve planete i lakoje
dokazao da je sivi pokret u stvari samo obian nastup graana protiv
barona.
"Uostalom, ovih dana u navratiti do tebe, pogledati. Na asnu re,
nekako mi je nezgodno zbog Budaha..." Hvala i na tome! I dosta!
Pozabaviu se Budahom, kada niko drugi za to nije sposoban.
Visokoueni doktor Budah. Pravi Irukanac, veliki lekar, kome

vojvodaIrukanski umalo nije podario plemstvo, ali se predomislio i

odluio da ga strpa u kazamat. Najvei u Carstvu strunjak za leenje
otrovima. Autor uvenog traktata 'o travama i drugim biljkama,
tajanstveno sposobnim da slue kaouzronik tuge, radosti i smirenja, a
isto tako o balama i sokovima zmija, pauka i golo vepra 'Y', koji ista ta i
mnoga druga svojstva poseduju'. ovek, u to nema sumnje predivan i
pravi intelektualac, ubeeni humanista i srebromrzac: celokupna
njegova imovina to je vrea sa knjigama. Pa kome si onda mogao
dabude potreban, doktore Budah, u sumranoj neprosveenoj zemlji
koja je ogrezla u krvavom tresetitu zavera i koristoljublja! Smatrajmo
da si iv i da se nalazi u Arkanaru. Nije iskljueno, razume se, da su te
uhvatili i napadai varvari, koji su se spustili sa padina Crvenog
Severnog grebena. U tom sluaju don Kondor ima nameru da se povee
sa naim prijateljem utuletidovodusom, specijalistom za istoriju
prvobitnih kultura, koji sada radi kao vra epileptiar kod vode sa
imenom koje sesastoji od etrdeset i pet slogova. Ali, ako si ipak u
Arkanaru, onda su najpremogli da te dograbe noni banditi Vage Toka.
I ak ne da te dograbe, ve da te prihvate, jer bi za njih glavni dobitak
bio tvoj pratilac, blagorodni don kojije sve proerdao na kartama. Ali,
bilo kako bilo, oni te nee ubiti. Vaga Toak je suvie velika cicija da bi
uradio tako neto. Mogla je da te zarobi i nekakva budala baron. Bez
ikakve zle namere, jednostavno da gozbuje sa blagorodnim
sabesednikom, postavio je strau na putu i dovukao u svoj zamak tvog
pratioca. I ti e sedeti u smrdljivoj odaji sa poslugom, sve dok se
donovi ne napiju do besvesti i ne rastanu se. U tom sluaju ti takoe
nita ne preti. Ali, postoje jo negde u Trulojaruzi ostaci potuene
nedavno seljake armije dona Ksija i Perti Kimenjaka, koje sada tajno
potpomae sam orao na don Reba za sluaj da doe do moguih
komplikacija sa baronima. E, oni za potedu ne znaju, i bolje je na njih i
ne misliti. Postoji jo i don Satarina, carski nasledni aristokrata, sto dve
godine star, koji je potpuno izlapeo. On je u plemenskom neprijateljstvu
sa vojvodama Irukanskim i povremeno, postavi aktivan, poinje da
hvata sve, koji prelaze irukansku granicu. On je jakoopasan, jer kada

dobije napade holecistitisa moe da izdaje takva nareenja, da njegove

sluge ne uspevaju ni da iznesu sve leeve iz njegovih tamnica. I, na
kraju, ono najvanije. Ne najvanije zbog toga, to je to najopasnije, ve
zbog toga, to je to istovremeno i najverovatnije. Sive patrole dona
Rebe. Jurinici na velikim putevima. Mogao si da dospe u njihoveape
sluajno, i tada treba raunati na proraunatost i hladnokrvnost pratioca.
Ali ta da se radi ako se don Reba zainteresuje za tebe? Don Reba ima
odista neoekivane interese... Njegovi pijuni su mogli da ti poalju
patrolu pod komandom sivog oficira, plemikog izroda sitnog
posednika, i ti sada ami u kamenoj vrei pod Veselom Kulom...
Rumata je ponovo nestrpljivo povukao nur. Vrata spavae sobe su se
otvorila sa odvratnom kripom, uao je deaksluga, mrav i natmuren.
Zvao seUno, i njegova sudbina bi mogla da poslui kao tema za baladu.
Poklonio se krajpraga, vukui po podu poluraspadnute cipele, priao
postelji i stavio na stoiposluavnik sa pismima, kafom i komadom
aromatine kore za vakanje, koja slui za jaanje zuba i njihovo
ienje. Rumata ga je ljutito pogledao.
"Reci mi, molim te, da li e ikada podmazati ta vrata?" Deak je
outao, gledajui u pod. Rumata je zbacio ebe, spustio gole noge sa
postelje i pruio ruku ka posluavniku.
"Jesi li se danas umio?" upitao je. Deak se prebacio sa jedne noge na
drugu i, nita ne odgovorivi, krenuo po sobi, sakupljajui razbacanu
odeu.
"ini mi se da sam te upitao, da li si se danas umio ili nisi?" rekao je
Rumata, otvarajui prvo pismo.
"Vodom grehe nee oprati", progunao je deak.
"Jesam li moda blagorodan, da se umivam, ta li?"
"A ta sam ti ja govorio o mikrobima?" rekao je Rumata. Deak je
stavio zelene pantalone na naslon fotelje i zamahnuo palcem, terajui
neastivog.
"Tri puta sam se nou molio", rekao je.
"ta jo treba da radim?"

"Budalo", rekao je Rumata i poeo da ita pismo. Pisala je dona Okana,

dvorska dama, nova favoritkinja dona Rebe. Predlagala mu je da je te
veeri poseti 'jer neno tuguje'. U postskriptumu je obinim reima bilo
napisano, ta u stvari oekuje od tog susreta. Rumata nijeizdrao
pocrveneo je. Bacivi kao lopov pogled na deaka, promrmljao je:
"No, odista..." O tome je trebalo razmisliti. Bilo mu je odvratno da ide,
a ne ii je bilo glupo dona Okana je znala mnoge stvari. Na duak je
ispio kafu i strpao u usta koru za vakanje. Sledei koverat je bio od
vrstog papira, ig od peatnog voska je bio izmrljan; videlo se da je
pismo otvarano. Pisao je don Ripat, odluni karijerista, porunik sive
ete galanterijaca. Raspitivao se za njegovo zdravlje, izraavao svoju
uverenost u pobedu sive stvari i molio da mu odloi plaanje duga,
pozivajui se pri tome na nevane okolnosti.
"Dobro, dobro..."promrmljao je Rumata, odloio pismo, ponovo uzeo
koverat i poeo da ga razgleda sa interesovanjem. Da, poeli su stvarno
prefinjenije da rade. I to mnogo prefinjenije. U treem pismu mu je
nuen dvoboj maevima zbog dona Pife, ali je autor pisma pristajao da
se odrekne izazova, ako don Rumata bude tako dobar i pruimu dokaze,
da on; blagorodni Rumata sa donom Pifom nema nikakve veze niti ih je
ikada imao. Pismo je bilo standardno: osnovni tekst je pisao kaligraf, a
u ostavljenim prazninama bila su loim rukopisom ispisana imena i
rokovi. Rumata je bacio pismo i poeo da ee izujedanu komarcima
levu ruku.
"No, daj da se umijem!" naredio je Deak je nestao iz sobe i ubrzo se,
ulazei u sobu unatrake, vratio, vukui po podu drveni abar sa vodom.
Posle je nestao jo jedared i dovukao prazan lavor i bokal. Rumata je
skoio na pod, smakao preko glave istrulelu, sa finim runim vezom
spavaicu i buno izvukao iz kanija maeve koji su mu visili kraj
uzglavlja. Deak je za svaki sluaj stao iza fotelje. Poto je desetak
minutavebao napad i odbranu, Rumata je bacio maeve u zid, nagao se
nad prazan lavor i naredio:

"Sipaj!" Bez sapuna je ilo teko, ali se Rumata na to ve bio navikao.

Deak mu je sipao bokal za bokalom na lea, na glavu i gunao
pritome:
"Kod svih je kako treba, normalno, kao kod ostalih ljudi, samo se kod
nas izvode razne kerefeke. Gde to moe da se vidi da se ovek u dva
suda umiva. Uzabitom uglu nekakvu posudu smislili... Svaki dan treba
im dati isti pekir... A sami, vidite li, i ne pomolivi se, potpuno goli sa
maevima skau..." Briui se pekirom, Rumata je rekao pouno:
"Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo neki valjivi baron. Dvoranin mora da
bude ist i lepo mirie."
"Njegovo velianstvo nema druga posla do vas da mirie", pobunio se
deak."Svi znaju da se njegovo velianstvo danonono moli za nas,
grene. A don Reba, on se uopte nikada i ne umiva. Sam sam uo,
njegov lakej je priao."
"Dobro de, ne gundaj", rekao je Rumata, navlaei najlonsku majicu.
Deak je posmatrao tu majicu ne odobravajui je. O njoj se ve
odavnogovorkalo meu arakanskom poslugom. Ali, tu Rumata nita
nije mogao da uradi iz potpuno prirodne ljudske gadljivosti. Kada je
oblaio gaice, deak je okrenuo glavu na stranu i nainio pokret
usnama kao da je pljuvao na neastivog. Dobro bi bilo ipak uneti u
modu donji ve, pomislio je Rumata. Ali, na prirodan nain to je moglo
da se uradi samo preko ena, a Rumata se u tome odlikovao
nedozvoljivom za izviaa razboritou. Kavaljer i vrtirep, koji je znao
kakvo ponaanje dolikuje u prestonici i koji je bio proteran u provinciju
zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je da ima u najmanju ruku jedno
dvadeset ljubavnica. Rumata je inio odista herojske napore da odri
svoj renome.Polovina njegove agenture, umesto da se bavi pravim
poslom, irila je o i njemu odvratne glasine, koje su pobuivale zavisti i
oduevljenje kod arkaranske gardijske omladine. Desetine razoaranih
dama, kod kojih se Rumata specijalnozadravao itajui im stihove do
duboko u no (trea straa, bratski poljubac u obraz i skok sa balkona u
zagrljaj komandira none patrole, poznatog oficira), prekidajui jedna
drugu priale su o pravom prestonikom stilu kavaljera iz metropole.

Rumata se drao samo zahvaljujui astoljubivosti tih glupavih i do

odvratnosti razvratnih ena, ali problem donjeg vea je ostajao otvoren.
Neto malo jednostavnije je bilo sa maramicama! Na prvom balu
Rumata je izvukao iz manete raskonu maramicu od ipke i njom
obrisao usne. Na sledeem balu ponosni gardisti su ve brisali oznojena
lica velikim i malim raznobojnim komadima platna sa vezom i
monogramima. A kroz mesec dana su se ve pojavili kicoi, koji su na
savijenim rukama nosili itave arave, iji su se krajevi elegantno
vukli po podu. Rumata je navukao zelene pantalone i belu koulju od
batista sa ispranim okovratnikom.
"eka li me neko?" upitao je.
"Berberin eka", odgovorio je deak.
"I jo dva dona u salonu sede, donTameo sa donom Sera. Naredili su da
im donesu vino i sada igraju domine. ekaju vas na doruak."
"Idi, pozovi brijaa. Blagorodnim donovima reci da u uskoro stii. I
ne budi grub, razgovaraj uljudno..." Doruak nije bio preobilan i posle
njega je ostajalo dosta mesta za skori ruak. Poslueno je peeno meso,
pripremljeno sa raznim travama, i ukiseljene psee ui. Pili su penuavo
irukansko, gusto crno estorsko, belo soansko vino. Veto tranirajui sa
dva noa oviju nogu, don Tameo se alio na drskost najniih klasa.
"Imam nameru da podnesem zvaninu beleku na najvie ime", izjavio
je.
"Plemstvo zahteva da seljacima i bitangama zanatlijama bude
zabranjeno da se pojavljuju na javnim mestima i ulicama. Neka prolaze
kroz dvorita i iza kua. A u sluajevima, kada je pojava seljaka na
ulicineizbena, na primer kada donese hleb, meso i vino u blagorodne
domove, neka za to dobiju specijalnu dozvolu ministarstva odbrane
krune."
"Blistava glava!" ushieno je rekao don Sera, pljuckajui na sve strane
sok od mesa.
"A jue, na dvoru..." I ispriao je poslednju novost. Pasija dona Rebe,
gospoica Okana, neoprezno je stala kralju na bolesnu nogu.
Njegovovelianstvo se raestilo i, obrativi se donu Rebi, naredi mu da

primerno kazniprestupnicu. Na to je don Reba, i ne trepnuvi,

odgovorio:
"Bie izvreno, vae velianstvo. Jo ove noi!"
"Tako sam se kikotao", rekao je don Sera, odmahujui glavom,
"da su mi na prsluku odskoile dve kope..." Protoplazma, pomislio je
Rumata. Obina prodrljiva protoplazma koja se mnoi.
"Da, blagorodni donovi", rekao je.
"Don Reba je pametan ovek..."
"Ohoho", rekao je don Sera.
"I te kako! Blistava odista glava!"
"Istaknuti politiar", rekao je don Tameo znaajno,
"i sa oseanjem u glavi."
"Sada mi je ak udno da se setim", nastavio je Rumata, smekajui se
prijateljski,
"ta se sve govorilo o njemu pre nepunih godinu dana. Seate li se, don
Tameo, kako ste se otroumno podsmevali njegovim krivim nogama?"
Don Tameo se zagrcnuo i iskapio punu au irukanskog vina.
"Ne seam se", promrmljao je.
"Pa i kakav od mene moe da bude podsmeljivac..."
"Moe, moe", rekao je don Sera, prekorno odmahujui glavom:
"I odista!" uzviknuo je Rumata.
"Pa vi ste prisustvovali tom razgovoru,don Sera! Seam se da ste se
tako kikotali otroumnim poreenjima don Tamea, da vam je u toaletu
ak neto i otpalo." Don Sera je pocrveneo i poeo dugo i zamuckujui
da se opravdava, pri emu je stalno lagao. Natuteni don Tameo je
navalio na jako estorsko vino, i poto on, po njegovim sopstvenim
reima 'kako je poeo od prekjue izjutra, tako do dana dananjeg ne
moe da se zaustavi', njega su, kada su izali iz kue, morali da
pridravaju sa obe strane. Dan je bio sunan, jasan. Obian narod se
muvao meu kuama, traei ta bi mogao da posmatra, pitala su i
larmala deca, bacala blato, kroz prozore su gledale lepukaste graanke
u nonim kapicama, brze sluavke su snebivljivo treptale vlanim
oicama i raspoloenje je lagano poelo da se popravlja. Don Sera je

veto oborio sa nogu nekog seljaka i samo to nije umro od

smeha,posmatrajui kako se seljak batrga u bari. Don Tameo je
najednom konstatovao da je naopako stavio maeve, povikao je:
"Stanite!" i poeo je da se vrti na mestu, pokuavajui da se okrene
unutar kaieva. Don Seri je ponovo neto otpalo sa prsluka. Rumata je
uhvatio za ruiasto uvo neku sluavku koja je tuda trala i zamolio je
da pomogne don Tameu da se barem malo sredi. Oko blagorodnih
donova se odmah okupila masa badavadija, koji su sluavci poeli da
daju savete, od kojih je ova pocrvenela kao bulka, a sa prsluka don Sere
poele su da otpadaju kope, dugmad i preice. Kada su na kraju
krenuli dalje, don Tameo je poeo na sav glas da sastavlja dopunu
svojoj beleci, u kojoj jeukazivao na neophodnost 'nesvrstavanja
lepukastih osoba enskog pola u seljakei obian narod'. Don Sera je
obnaio oba maa i izjavio da blagorodnim donovima ne prilii da
obilaze razne upove, i da e on sebi probiti put kroz ovekoije. Ali,
dok je on nianio, pokuavajui da shvati gde se zavrava zid kue i
poinju upovi i lonci, Rumata je uhvatio tokove i okrenuo koije,
oslobodivi na taj nain put. Badavadije, koje su oduevljeno
posmatrale tase deava, povikali su Rumati trostruko 'ura'. Blagorodni
donovi su ve krenulidalje, ali se tada na prozoru treeg sprata pojavio
debeli sivi trgovac i poeo da toroe neto o nemoralu dvorana, sa
kojima e se 'orao na don Reba uskoro obraunati'. Morali su da se
zaustave i upute u taj prozor ceo teret nonihposuda iz taljiga. U
poslednji nokir Rumata je ubacio dva zlatnika sa profilom Pica estog
i uruio ga zapanjenom vlasniku taljiga.
"Koliko ste mu dali?" upitao ga je don Tameo, kada su krenuli dalje.
"Sitnicu", nemarno je odgovorio Rumata.
"Dva zlatnika."
"Tako mi leda svetog Mike!" uzviknuo je don Tameo.
"Bogati ste! Hoete li da vam prodam svog hamaharskog drepca?"
"Dobiu ga od vas na kocki", rekao je Rumata.
"Pa dabome!" povikao je don Sera i zaustavio se.
"Zato ne bismo odigrali partiju barbuta?"

"Sada, ovde?" upitao je Rumata.

"A zato da ne?" upitao je don Sera.
"Ne vidim zato blagorodni donovi ne bi mogli da se kockaju tamo gde
im to padne na pamet!" Tada je don Tameo najednom pao. Don Sera se
spopleo o njegove noge i takoe pao.
"Sasvim sam zaboravio", rekao je.
"Vreme je da poemo na strau." Rumata ih je digao i poveo, drei ih
za laktove. Zaustavio se pred ogromnom, mranom zgradom dona
Satarine.
"A kako bi bilo da navratimo kod starog dona?" upitao je.
"Ne vidim razloga zato tri blagorodna dona ne bi navratila kod starog
don Satarine", rekao je don Sera. Don Tameo je otvorio oi.
"Poto smo u slubi kralja", izjavio je,
"mi smo duni da stalno gledamo u budunost. Don Satarina to je ve
preena etapa. Napred, blagorodni donovi. Moram da stignem na svoje
straarsko mesto..."
"Napred", sloio se Rumata. Don Tameo je ponovo spustio glavu na
grudi i vie se nije budio. Don Sera je, savijajui prste, priao o svojim
ljubavnim pobedama. Tako su stigli i do dvora. U straari je Rumata sa
olakanjem poloio don Tamea na klupu, a don Sera je seo za sto,
nemarno odmakao od sebe gomilu naloga, koje je potpisao kralj i
izjavio da je konano dolo vreme da popiju malo hladnog irukanskog
vina. Neka domain dokotrlja bure, naredio je, a devojke (pri tome je
pokazao na gardistestraare, koji su se kartali za drugim stolom), neka
dou ovamo. Doao je komandant strae, porunik ete gardista. Dugo
je razgledao don Tamea i bacao pogled na don Seru; kada je don Sera
upitao:
"Zato su uvenuti svicvetovi u tajanstvenom vrtu ljubavi?" zakljuio je
da nema svrhe da ih alje na strau. Neka za sada ostanu tu gde su.
Rumata je izgubio jedan zlatnik kartajui se sa porunikom, i
porazgovarao sa njim malo o novim povezima i o nainima otrenja
maeva. Primetio je, kao uzgred, da ima nameru da ode kod don
Satarine, koji ima oruje stare proizvodnje, i bio je jako ogoren, kada

je saznao da je potovanja dostojan velmoa konano sasvim poludeo:

jo pre mesec dana je pustio na slobodu svoje zarobljenike, raspustio
svoju druinu, a bogatu zbirku sredstava za muenje poklonio je
dravnoj blagajni. Starac od sto i dve godine izjavio je da ima nameru
da ostatak ivota posveti dobrim delima, i sada sigurno vie nee dugo
iveti. Oprostivi se od porunika, Rumata je izaao iz dvora i krenuo u
luku. Iao je, zaobilazei bare i preskaui rupage, pune prljave vode,
bezobzirnogurajui obine ljude koji su buljili u njega, namigujui
devojkama, na koje je njegova spoljanost prema svemu ostavljala jak
utisak, klanjao se damama, koje su promicale u nosiljkama, prijateljski
se zdravio sa poznatim dvoranima i namerno nije zapaao sive
jurinike. Usput je navratio u Patriotsku kolu. Ta kola je bila
osnovana na insistiranje dona Rebe pre dve godine, a za pripremanje
vojnih iadministrativnih kadrova od sinova sitnih posednika i trgovaca.
Kua je bila od kamena, savremeno graena, bez stubova i bareljefa,
debelih zidova, sa uskim,nalik na pukarnice prozorima, i poluovalnim
kulama po strani od glavnog ulaza. U sluaju potrebe, u kui je mogla
da se organizuje odbrana. Uskim stepenicama Rumata se popeo na
drugi sprat i, zveckajui mamuzama pokamenom podu, krenuo pored
uionica u kabinet prokuratora kole. Iz uionica se ulo brundanje
glasova, povici u horu.
"Ko je kralj? Svetlo velianstvo. Ko su ministri? Verni ljudi, koji ne
izazivaju nikakve sumnje..."
"I bog na tvorac, rekao je: 'Prokleu!' I prokleo je..."
"A ako se truba tri puta zauje, rasuti se po dvoje u lanac, spustivi pri
tome koplja..."
"...Kada optueni padne u nesvest, sasluanje treba odmah, ne padajui
u vatru, prekinuti..." kola, pomislio je Rumata. Gnezdo mudrosti.
Oslonac kulture... On je, pokucavi, gurnuo niska, zasvoena vrata i
uao u kabinet, mraan i leden kao podrum. U susret mu je iza
ogromnog stola, pretrpanog papirima i prutevima za kanjavanje,
skoio dugajlija, sav nekako uglast, elav, sa oima koje su upale
duboko u duplje, utegnut u uzan sivi mundir sa naivcima ministarstva

odbrane krune. To je i bio prokuror Patriotske kole, visokoueni otac

Kin sadista ubica, koji je otiao u monahe, autor 'Traktata o
dostavama', koji je privukao panju don Rebe. Nemarno klimnuvi
glavom u odgovor na uvijeni pozdrav, Rumata je seo ufotelju i prebacio
nogu preko noge. Otac Kin je ostao da stoji, povijen u stavu uitive
panje.
"No, kako stoje stvari!" upitao je Rumata blagonaklono.
"Jedne uene unitavamo, a druge obuavamo?" Otac Kin se iskezio.
"Ueni nisu neprijatelji kralja", rekao je.
"Neprijatelj kralja je uenimatalac, ueni ovek koji je poeo da
sumnja, ueni ovek koji ne veruje! A mi ovde..."
"Dobro, dobro", rekao je Rumata.
"Verujem ti. ta to pie? itao sam tvoj traktat korisna je to knjiga,
ali glupa. Kako si to mogao? Nije to dobro. Prokurator!..."
"Nisam se trudio da zapanjim umom", dostojanstveno je odgovorio
otac Kin."Jedino, to sam hteo da postignem, to je da budem dravi
koristan. Pametni nam nisu potrebni. Potrebni su nam verni. I mi..."
"Dobro, dobro", rekao je Rumata.
"Verujem ti. No pie li neto novo ili ne?"
"Spremam se da podnesem na razmatranje ministru traktat o novoj
dravi, primer za koju treba da bude Oblast Svetog Ordena."
"ta ti je?" zaudi se Rumata.
"Sve hoe u kaluere da nas strpa?..." Otac Kin je stegao ruke i nagao
se napred.
"Dozvolite da vam objasnim, blagorodni done", vatreno je poeo,
olizavi usne.
"Sutina je u neem sasvim drugom. Sutina se sastoji u osnovnim
postavkama nove drave. Te postavke su jednostavne, i ima ih samo tri:
slepo verovanje u nepogreivost zakona, bezuslovno povinovanje tim
zakonima a takoe stalna prismotra nad svima."
"Hm", rekao je Rumata.
"A zato?"
"ta to 'zato'?"

"Ipak si glup", rekao je Rumata.

"No dobro, neka bude, verujem ti. ta sam ono hteo?.. Ah, da! Sutra
e primiti dva nova nastavnika. Zovu se: otac Tara,potovanja dostojan
starac, bavi se onom... kosmografijom, i brat Nanin, takoe veran
ovek, jak je u istoriji. To su moji ljudi, i primi ih sa
dostojnimpotovanjem. Evo ti predujam." Bacio je na sto vreicu koja
je zazveala.
"Tvoj deo je pet zlatnika... Jesi li shvatio?"
"Da, blagorodni done", rekao je otac Kin. Rumata je zevnuo i osvrnuo
se oko sebe.
"I odlino je to si shvatio", rekao je.
"Moj otac je zbog neega jako voleo te ljude i zavetao mi je da sredim
njihov ivot. No, objasni mi, ueni ovee, odakle u blagorodnom donu
moe da postoji takva privrenost uenim ljudima?"
"Moda su u pitanju nekakve posebne zasluge?" poeo je da
pretpostavlja otac Kin.
"O emu ti to?" sumnjiavo je upitao Rumata.
"Uostalom zato da ne? Da... erka tamo neka zgodna ili sestra... Vina
kod tebe, razume se, nema?" Otac Kin je sa izrazom krivca rairio ruke.
Rumata je uzeo sa stola jedan od listia papira i jedno vreme ga drao
pred oima.
"'Prounapreivanje'..." proitao je.
"Mudraci!" Ispustio je list na pod i ustao.
"Pazi, da ih ovde neka tvoja uena banda ne vrea. Ja u ih jedared
posetiti, i ako sluajno saznam..." Prineo je pod nos ocu Kinu pesnicu.
"No, dobro, dobro, ne boj se, neu..." Otac Kin se zakikotao sa
potovanjem, Rumata mu je klimnuo glavom i krenuo prema vratima,
parajui pod mamuzama. Na ulici Premnogoblagodarnosti navratio je u
radnju sa orujem, kupio nove obrue za kanije, isprobao par noeva
(bacao ih je u zid, odmerio na dlanu nisu mu se dopali) a onda je sevi
na tezgu, porazgovarao malo sa vlasnikom, ocem Gaukom. Otac Gauk
je imao tune dobre oi i male, blede ruke prekrivene neopranim crnim
mrljama. Rumata je malo porazgovarao sa njim o vrednostima stihova

Gurena, sasluao interesantan komentar uz stihove 'Kako list uvenu i

pada na duu...' zamolio ga da mu proita neto novo i, poalivi malo
zajedno sa autorom zbog izrazito tunih strofa, izdeklamovao pred
odlazak 'Biti ili ne biti?' u svom prevodu na irukanski jezik.
"Sveti Kika!" povikao je zapanjeni otac Gauk,
"iji su to stihovi?"
"Moji", rekao je Rumata i izaao. Navratio je u 'Sivu radost', popio
au arkanarske kiselice, potapao vlasnicu po obrazu, prevrnuo veto
maem stoi dravnog dounika, koji je buljio u njega, posle toga
otiao u udaljeni ugao i pronaao tamo bradatog oveka sa mastionicom
oko vrata i u ritama.
"Zdravo brate Nanine", rekao je.
"Koliko si molbi danas napisao?" Brat Nanin se zbunjeno osmehnuo,
pokazavi pri tome sitne, pokvarene zube.
"Sada se molbe malo piu, blagorodni done", rekao je.
"Jedni smatraju da nema svrhe moliti, a drugi smatraju da e u najblie
vreme moi da uzmu i sami bez ikakve molbe." Rumata se nagao uz
njegovo uvo i ispriao da je stvar sa Patriotskom kolom sreena:
"Evo ti dva zlatnika", rekao je na kraju.
"Obuci se, upristoji se. I budi oprezniji... barem prvih dana. Otac Kin je
opasan ovek."
"Proitau mu svoj 'Traktat o glasinama'", veselo je rekao brat Nanin.
"Hvala, blagorodni done."
"ta sve ovek nee uraditi u znak seanja na svog oca!" rekao je
Rumata.
"A sada mi kai, gde bih mogao da pronaem oca Tara?" Brat Nanin je
prestao da se smeka i zbunjeno je poeo da trepe.
"Jue je ovde dolo do tunjave", rekao je.
"A otac Tara je malo vie popio. I, uz sve to, on je ri... Slomili su mu
rebro." Rumata je podrignuo od besa.
"To je nesrea!" rekao je.
"I zato tako mnogo pijete?"
"Ponekad je teko uzdrati se", tuno je rekao brat Nanin.

"To je tano", rekao je Rumata.

"No pa ta, evo ti jo dva zlatnika, uvaj ga." Brat Nanin se sagao,
lovei mu ruku. Rumata se povukao za jedan korak.
"No, no", rekao je.
"To nije najbolja od tvojih ala, brate Nanine. Da si mi zdravo." U luci
je zaudaralo kao nigde u Arkanaru. Zaudaralo je na slanu vodu, slatkie,
smolu, dim, ueglu slaninu, iz taverni je dopirao miris ai, peene ribe,
kiselog vina. U zaguljivom vazduhu ule su se psovke. Na molu, u
tesnim prolazima izmeu magacina, oko taverni muvale su se hiljade
ljudi najudnovatijeg izgleda: nemarni mornari, naduveni trgovci, tuni
ribar, trgovci robovima, trgovci enama, nafrakane devojke, pijani
vojnici, nekakve nejasne naoruane linosti, fantastini odrpanci sa
zlatnim brazletama na prljavim apama. Svi su bili uzbueni i ljutiti. Po
nareenju don Rebe, ve trei dan nijedan brod, nijedan amac nije
mogao da napusti luku. Kraj dokova su se poigravali zaralim
mesarskim satarama sivi jurinici pljuckali su, bezobrazno i zlurado
posmatrajui gomilu ljudi. Na blokiranim brodovima, u grupama po
petest, uali su razvijeni, bakarne boje koe ljudi u krznu i sa
bakarnim kalpacima na glavi to su bili najamnicivarvari, koji nisu
umeli da se bore izbliza, ali koji su bili strani ovako, posmatrani iz
daljine, sasvojim dugakim cevima, iz kojih su izduvavali otrovne
trnove. A iza prave ume jarbola, na otvorenom moru, crnele su se
zamrle borbene galere kraljevskeflote. One su povremeno isputale
ognjene struje dima, koje su ozarivale more palili su naftu da bi
preplaili najamnike. Rumata je proao pored carinske kancelarije, gde
su se pred zatvorenim vratima okupili natuteni morski vukovi, koji su
uzaludno oekivali dozvolu da krenu, probio se kroz gomilu koja je
urlala, koja je trgovala ime god je stigla (od robinja i crnog bisera, pa
sve do narkotika i dresiranih pauka), stigao do dokova, bacio pogled na
poreane u nizu da bi ih svi videli, natekle na suncu leeve u
mornarskim jaknama, i napravivi dobar krug po ubretom prekrivenoj
ledini, uao u smrdljive ulice luke periferije. Tu je ve bilo mnogo tie.
U vratima siromanih uderica dremale su polunage devojke, na

raskrsnici je leao razbijene njuke pijani vojnik sa izvrnutim

depovima, pored zidova su promicale sumnjive figure bledih, nonih
fizionomija. Danju je ovde Rumata bio po prvi put i u prvi mah se
zaudio to ne privlai niiju panju: prolaznici su pijanim oima
gledali ili negde pored njega, ili kao kroz njega, iako su se pomerali u
stranu, pravei mu put. Ali,kada je skretao iza ugla, sasvim se sluajno
okrenuo i uspeo da primeti kako se petnaestak raznokalibarskih glava,
mukih i enskih, kudravih i elavih,momentalno uvuklo u vrata,
prozore, prolaze. Tada je osetio udnovatu atmosferuovog odvratnog
mesta, atmosferu moda ne ba neprijateljstva ili opasnosti, ve
nekakvog loeg, koristoljubivog interesovanja. Gurnuvi ramenom
vrata, uao je u jednu jazbinu, u kojoj je u polumranoj sali dremao za
ankom dugonosi starac sa licem mumije. Stolovi su bili pusti.Rumata
je neujno priao anku i ve hteo da starcu opali vrgu, u ogroman nos,
kada je najednom zapazio da zaspali starac uopte ne spava, ve da ga
krozpoluotvorene kapke paljivo posmatra. Rumata je bacio na ank
srebrni novi, i oi starca su se tog istog asa irom otvorile.
"ta eli blagorodni don?" poslovno je poeo da se raspituje.
"Travu? Praak za mrkanje? Devojku?"
"Ne pretvaraj se", rekao je Rumata.
"Dobro zna zato sam doao ovamo."
"Ehe, pa to je, prema svemu, don Rumata", sa neobinim uenjem
povikao je starac.
"A ja gledam, neto mi je poznato..." Rekavi to, ponovo je spustio
kapke. Sve je bilo jasno. Rumata je obiaoank i provukao se kroz uska
vrata u susednu sobicu. Tamo je bilo tesno, mrano i zaudaralo je na
neto zaguljivo i kiselkasto. Na sredini, za visokim pultom stajao je,
sagavi se nad papirima, zbrkani stariji ovek sa pljosnatom
crnomkapicom na glavi. Na pultu je aio iak, i u polumraku su se
videla samo licaljudi, koji su nepokretno stajali kraj zidova. Rumata je,
pridravajui maeve, napipao stoliicu kraj zida i seo. Ovde su vladali
posebni zakoni i posebna etikecija. Na pridolicu niko nije obratio ni
najmanju panju: kada je doaoovek, znai da tako treba da bude, a

ako ne treba, onda e biti dovoljan jedanmig i ovek e nestati. Trai ga

posle uzalud po celom svetu... Zbrkani staracje priljeno kriputao
perom; ljudi kraj zidova su bili nepomini. Povremeno je as jedan, as
drugi od njih otegnuto uzdisao. Po zidovima, su, lupkajui nevidljivo
jurcali guteri muholovci. Nepokretni ljudi kraj zidova bile su voe
bandi neke od njih je Rumata ve odavno lino poznavao. Same po
sebi, te tupe ivotinje nisu mnogo vredele. Njihova psihologija nije bila
nita sloenija od psihologije srednjeg trgovca. To su bile neznalice,
nepoteni ljudi koji su dobro vladali noevima i kratkim maljevima. A
ovek za pultom... Zvao se Vaga Toak, i on je bio svemogu, poglavar
koji nije znao za konkurenciju meu svim zloinakim snagama
Moreuza od Pitanskih blatita na zapadu Irukana, do pomorskih
granica trgovake republike Soan. Njega su proklele sve tri zvanine
crkve Imperije zbog neumerenog ponosa, jer je sebe nazivao mlaim
bratom vladara. On je bio komandant none armije od deset hiljada
ljudi, posedovao je bogatstvo od nekoliko stotina hiljada zlatnika, a
njegova agentura je znala i najbriljivije uvane tajne dravnog aparata.
Poslednjih dvadeset godina etiri puta je pogubljivan, svaki put pred
velikim brojem prisutnih; po zvaninoj verziji, on se u tom trenutku
nalazioistovremeno u tri najmranije tamnice Imperije, a don Reba je ne
jednom izdavao nareenja 'koja su se odnosila na to da dravni zloinci
i drugi zlomiljenici ire legende o takozvanom Vagi Toku, koji u
stvari ne postoji, a to znai da je legendaran'. Taj isti don Reba je
pozivao kod sebe, po glasinama koje su seirile, nekoliko barona, koji
su imali jake druine i predlagao im nagradu: pet stotina zlatnika za
mrtvog i sedam hiljada zlatnika za ivog Vagu. Sam Rumata je
svojevremeno morao da utroi dosta snage i zlata, da bi uspostavio
kontaktesa tim ovekom. Vaga je izazivao u njemu najvee mogue
gaenje, ali ponekad je bio i jako koristan, bukvalno nezamenljiv. Osim
toga, Vaga je jako interesovao Rumatu kao naunika. To je bio odista
interesantan primerak u njegovoj kolekciji srednjovekovnih monstruma,
linost koja je prema svemu, bila bez apsolutno ikakve prolosti... Vaga
je ostavio pero, ispravio se i rekao promuklo:

"Eto tako, deco moja. Dve i po hiljade zlatnika za tri dana. A rashodi su
bili hiljadu devet stotina devedeset i est. Pet stotina etiri mala, okrugla
zlatnika za tri dana. Nije loe, deco moja, nije loe..." Niko se nije ni
pomerio. Vaga se udaljio od pulta, seo u ugao i poeo da trlja suve
dlanove.
"Imam ime da vas obradujem, deco moja", rekao je.
"Vremena nastupaju dobra, bogata... . Ali, moraemo da zapnemo. I to
kako samo! Moj stariji brat, kralj Arkanarski, odluio je da uniti sve
uene ljude u njegovoj i mojoj kraljevini. No pa ta, on bolje zna ta
radi. Pa i ko smo mi, da bismo diskutovali o njegovim visokim
odlukama? Ali, korist od te njegove odluke moemo i moramo da
izvuemo. I, poto smo mi njegovi verni noni podanici, mi svoj mali
udeo neemo ispustiti. On to nee primetiti, i nee se ljutiti na nas.
ta?" Niko se nije ni pomerio.
"Uinilo mi se da je Piga uzdahnuo. Da li je to tano Piga, sine moj?"
U pomrini su ljudi poeli da se mekolje i kaljucaju.
"Nisam uzdisao, Vaga", rekao je grubi glas.
"Kako bih i mogao..."
"Ne sme, Piga, ne sme? Pravilno! Svi sada treba da me sluate, pa
ak i da prestanete i da diete. Svi ete se vi razii odavde i prihvatiti se
tekog posla, i nee biti nikog ko bi mogao da vas posavetuje. Moj
stariji brat, njegovo velianstvo, ustima ministra svoga dona Rebe
obeao je za glave nekih uenih ljudi koji su izbegli i sada se skrivaju,
veliki novac. Mi moramo da mu dostavimo te glave i da ga, starca,
obradujemo. A sa druge strane, neki ueni ljudi ele da se sakriju od
gnjeva mog starijeg brata i nee poaliti za to novaca. U ime milosra i
da bih olakao duu mog starijeg brata od bremena nepotrebnih zloina,
mi emo pomoi tim ljudima. Uostalom, kasnije, ako njegovom
velianstvu budu potrebne i te glave, on e ih dobiti. Jeftino, jako
jeftino..." Vaga je uutao i opusiio glavu. Niz njegove obraze su
najednom potekle starake spore suze.
"A ja starim, deco moja", rekao je, zajecavi.

"Ruke mi drhte, noge mi klecaju, a pamenje poinje da me izdaje.

Zaboravio sam, sasvim sam zaboravio, da se meu nama u ovoj
zaguljivoj, tesnoj gajbi mui blagorodni don, koga se uopte ne tiu
nai rauni. Otii u ja. Otii u pokoj. A sada, deco moja, da se
izvinimo blagorodnom donu..." Ustao je i, teko diui se poklonio.
Ostali su takoe ustali i poklonili se, ali sa oiglednom neodlunou pa
ak i strahom. Rumata je bukvalno uo kako pucketaju njihovi tupi,
primitivni mozgovi u uzaludnom naporu da shvate smisao rei i
postupaka tog zgrbljenog starca. Stvar je, razume se, bila jasna:
razbojnik je iskoristio jo jednu ansu, da obavesti don Rebu da e
nona armija u predstojeem programu raditi zajedno sa svima. A sada,
kada je nastupilo vreme da se daju konkretni zadaci, da senavode imena
i rokovi operacija; prisustvo blagorodnog dona postajalo je, blago
reeno, neprijatno, i njemu, blagorodnom donu, predlagano je da brzo
izloi svoje poslove i gubi se napolje. Mraan starac. Straan. I zato li
je samo u gradu? Jer, Vaga nikako ne podnosi gradove.
"U pravu si, potovani Vago", rekao je Rumata.
"Nemam vremena. Ali, ja sam taj koji mora da se izvini, jer ja tebe
uznemiravam zbog jedne sitnice." Nastavio je da sedi, a svi su ga sluali
stojei.
"Desilo se, eto, da mi je potreban tvoj savet... Moe da sedne." Vaga
se jo jednom poklonio i seo.
"Evo u emu je stvar", nastavio je Rumata.
"Pre tri dana je trebalo da se u Kanjonu Tekih Maeva sastanem sa
svojim prijateljem, blagorodnim donom iz Irukana. Ali, sastanak nije
odran. On je nestao. Znam sigurno da je irukansku granicu preao
sreno. Da li moda zna neto o njegovoj daljnjoj sudbini?" Vaga dugo
nije odgovarao. Banditi su aptali i uzdisali. Posle se Vaga nakaljao.
"Ne, blagorodni done", rekao je.
"Mi nita ne znamo o svemu tom." Rumata je odmah ustao.
"Zahvaljujem ti se, potovani", rekao je. Iskoraio je na sredinu
prostorije i stavio na pult vreicu sa deset zlatnika.

"Ostavljam ti ovo samolbom: ako kojim sluajem sazna neto,

obavesti me." Dodirnuo je kapu.
"Da si mi zdravo." Kraj samih vrata se zaustavio i nemarno dobacio
preko ramena:
"Govorio si maloas neto o uenim ljudima. Pala mi je na pamet
jednamisao. Oseam, da naporom kralja u Arkanaru kroz mesec dana
nee moi ni sveom da se pronae ni jedan jedini iole pismeniji ovek.
A ja u metropoli moram daosnujem univerzitet, jer sam dao takav zavet,
ako se izleim od crne kuge. Budi dobar, kada ulovi te knjigoatce,
obavesti prvo mene, a tek posle toga don Rebu. Moe se desiti da u
odabrati par od njih za univerzitet."
"To nee biti jeftino", upozorio ga je sladunjavim glasom Vaga.
"Roba je retka, ne ostaje dugo u rafovima."
"A ast je jo skuplja", visokomerno je rekao Rumata i izaao. 3. Tog
Vagu bi bilo, mislio je Rumata, jako interesantno uloviti i odvesti na
Zemlju. Tehniki to ne bi bilo komplikovano izvesti. To bi moglo da se
uradi i sada, ovog asa. ta bi on radio na Zemlji? Rumata je pokuao
da zamisli, ta bi Vaga radio na Zemlji. U svetlu sobu sa zidovima od
ogledala i erkondinom,u kojoj se osea miris etinara ili mora, ubaen
je ogroman, maljavi pauk. Pauk se skupio uz svetao pod, grevito poeo
da baca poglede oko sebe i ta drugo da radi? postrance je krenuo u
najtamniji kut, skupio se, pretei iskezivi otrovne eljusti. Razume se,
Vaga bi pre svega poeo da trai uvreene. I, razume se, najgluplji
uvreeni ovek bi mu se uinio suvie ist i nekoristan. Ojadio bi se
starac. Pa bi ak moda i umro. A uostalom, ko to zna! U tome i jeste
stvar, to je psihologija tih monstruma potpuno nepoznata uma. Sveti
Mika! Pa snai se u njoj je mnogo tee, nego u psihologiji
nehumanoidnih civilizacija. Svi njihovi postupci mogu se objasniti, ali
je vraki teko te postupke predvideti. Da, moda bi i umro od tuge. A
moda bi se snaao, prilagodio, shvatio ta je ta, i poeo da radi kao
umar na nekom umskomgazdinstvu. Jer, nemogue je da on nema
neku sitnu, neupadljivu strast, koja mu ovde samo smeta, a koja bi tamo
mogla da postane sutina njegovog ivota. inise da voli make. U

njegovom brlogu, pria se, ima ih itav opor, i specijalni ovek se

brine za njih. I on tom oveku za to ak i plaa, iako je velika cicija i
mada bi mogao jednostavno da ga natera da to radi. Ali, ta bi on na
Zemlji radio sa svojim udovinim astoljubljem sam bog to moe da
zna! Rumata se zaustavio pred tavernom i hteo da ue, ali je
konstatovao da muje nestao emer. Stajao je pred ulazom potpuno
zbunjen (nikako nije mogao da se navikne na takve stvari, iako mu se to
nije jedared desilo) i dugo je preturao depove. Imao je ukupno tri
vreice sa novcem, po deset zlatnika u svakoj.Jednu je dobio prokuror,
otac Kin, drugu je dao Vagi. Trea je nestala. Depovi su mu bili
prazni, sa leve nogavice su pedantno bile odrezane sve zlatne alke, a sa
opasaa mu je nestao no. Tada je zapazio da su se u blizini zaustavila
dva jurinika, da bulje u njega i keze zube. Saradnik instituta bi trebalo
da pljucka na tako neto ali blagorodni don Rumata Estorski se raestio.
Za sekundu je izgubio kontrolu nad samim sobom. Zakoraio je prema
jurinicima, ruka mu se i nehotice digla, steui se u pesnicu. Prema
svemu, lice mu se jezivo izmenilo, jer su se podsmeljivci odmah trgli i
sa skamenjenim, kao u paralitiara osmesima na licima, uleteli u
tavernu. Tada se preplaio. Osetio je takav uasan strah, kakav je do
tada osetio samo jedan jedini put u ivotu, kada je u to doba jo uvek
pilot svemirskeletilice osetio prvi napad malarije. Ne zna se odakle je
dola ta bolest, alikroz dva sata su ga, alei se i smejui se izleili, ali
je on zauvek zapamtio potres koji je doiveo, potpuno zdrav, on koji
nikada nije bio bolestan pri samoj pomisli da se u njemu neto
pokvarilo, da je postao ranjiv i da je izgubio vlast nad sopstvenim
telom. Pa ja to nisam hteo pomislio je. U mojim mislima nije bilo nieg
nalik na to. Oni nisu nita posebno radili no, stajali su, kezili se...
Veoma su se glupavo kezili, ali sam sigurno uasno glupavo izgledao,
kada sam preturao sopstvene depove. Jer, umalo ih nisam ubio, shvatio
je najednom. Da nisu umakli, ubio bih ih. Setio se kako je sasvim
nedavno, za opkladu, jednimudarcem maa rasekao odozgo do dole
lutku, obuenu u dvostruki soanski oklop, i osetio kako mu po leima
prelaze marci... Sada bi oni leali ovde, kao svinjska trupla, a ja bih

stajao sa maem u ruci i ne bih znao ta da radim... Eto ti i boga!

Razbesneo se potpuno... Najednom je osetio da ga bole svi miii, kao
posle nekog tekog rada. Nono, tiho je rekao samome sebi. Nije to nita
strano. Sve je prolo. Jednostavno razbesneo si se. Momentalna
eksplozija besa, i sada je ve sve prolo. Ja sam ipak ovek, i nita
ivotinjsko nije mi tue... To su jednostavno ivci. ivci i napetost
poslednjih dana... A najvanije to je oseanje senke koja se nadnosi
nad tebe. Ne zna se ija je, ne zna se odakle dolazi, ali ona se primie i
nemilosrdno nadnosi nad tebe... Ta neminovnost se oseala u svemu. I u
tome, to su se sada jurinici, koji su se do nedavno skupljali uz
kasarne, nosei sekire slobodno epurili sredinom ulica, gde su ranije
smeli da se kreu samo blagorodni donovi. I utome, to su iz grada
nestali ulini pevai, pripovedai, igrai, akrobate. I u tome, to su
graani prestali da pevaju pesme politike sadrine, to su sejako
uozbiljili i to su potpuno tano znali, ta je neophodno initi za korist
drave. I u tome, to je iznenada potpuno neoekivano bila zatvorena
luka. I u tome to je 'pobunjeni narod' unitio i spalio sve radnjice, koje
su prodavale raritete a to su bila jedina mesta u kraljevini, gde su
mogle da se kupe ili pozajme knjige i rukopisi na svim jezicima
Imperije pa ak i na drevnim, sadamrtvim, jezicima starosedelaca
Moreuza. I u tome to je ukras grada, svetlucava kula astroloke
opservatorije sada trala u plavo nebo kao crni, istruleli zub, spaljena
'sluajnim poarom'. I u tome, to se potronja alkohola za dve
poslednje godine poveala etiri puta u Arkanaru, koji je od vajkada
biopoznat po nezadrivom pijanstvu! I u tome to su se ve naviknuto
zaboravljeni, potlaeni seljaci konano zakopali pod zemlju u svojim
Blagodarnim, Rajskimvrtovima i Vazdunim Poljupcima, ne usuujui
se da izau iz zemunica ak ni da bi obavili najneophodnije poljske
radove: I, na kraju, i u tome, to se staristrvoder Vaga Toak preselio u
grad, oseajui da moe da se obogati... Negde unedrima dvora, u
raskonim odajama, gde se kralj koji je patio od podagre, kojidvadeset
godina nije video sunce bojei se svega na ovome svetu, sin
sopstvenogpradede, slaboumno kikotao, potpisujui jednu za drugom

surove naredbe, koje su osuivale na munu smrt i najestitije i

najnekoristoljubivije ljude, negde tamo je sazrevao udovini ir koji e
ako ne danas, a ono sutra sigurno pui... Rumata se okliznuo na koru od
dinje i digao glavu. Nalazio se u ulici Premnogo blagodarnosti; u
carstvu solidnih trgovaca, menjanica i majstorajuvelira. Po stranama su
se nalazile solidne i starinske zgrade sa trgovinama i magazama, trotoari
su ovde bili iroki, a kolovoz poploan granitnim ploama. Obino su
ovde mogli da se susretnu blagorodni i oni bogatiji, ali se sada u susret
Rumati kretala samo gusta gomila uzbuenog obinog naroda. Rumatu
su oprezno zaobilazili, ulagivaki ga posmatrajui, mnogi su mu se za
svaki sluaj i sklanjali. U prozorima gornjih spratova promicala su
debela lica, radoznalo uzbuena. Negde napred se ulo zapovedniki:
"No, prolazi bre!.. Razii se!.. No, bre!.." A u gomili su razgovarali:
"U njima i jeste najvee zlo, njih se najvie i boj. Na prvi pogled
sumirni, dobroudni, potovani, a ako malo bolje pogleda trgovac,
trgovac, a u njemu otrov gorki!"
"Kako su ga samo, avola... Ja sam se na to barem ve navikao, ali,
veruj mi, i meni se smuilo kada sam video..."
"A ta je njima... To su momci! Srce oveku da zaigra! Takvi nee
izdati."
"A moda ne bi trebalo ba tako? Ipak je ovek, ivo bie... No, ako je
grean kazni ga, poui, a zato sve ovo?"
"Okani se ti toga! . . Ti bi mogao i malo tie: kao prvo, ljudi su oko
nas..."
"Domaine, domaine! Sukno nije loe, dae ga, nee se cenkati, ako
pritisnete... Samo bre treba, jer e inae ponovo Pakinove poslovoe
sve dograbiti..."
"A ti sine, to je najvanije, ne sumnjaj. Poveruj, to je ono najvanije.
Ako vlasti tako postupaju onda znai da znaju ta rade..." Ponovo su
nekog ubili, pomislio je Rumata. Poeleo je da skrene i obie mesto,
odakle je dolazila gomila, i odakle su dopirali povici da ljudi prolaze i
raziu se. Ali, nije skrenuo. Samo je preao akom po kosi, da pramen,
kojimu je pao na elo, ne prekrije kamen na zlatnom obruu. Kamen u

stvari nije bio kamen, ve objektiv predajnika, a obru nije bio obru,
ve radiostanica. Istoriari na zemlji su videli i uli, sve, to je videlo i
ulo dve stotine ipedeset izviaa na devet kontinenata planete. I zato
su izviai bili obavezni da gledaju i sluaju. Podigavi glavu i rairivi
u stranu maeve, da bi kaio to vie ljudi, krenuo je pravo na ljude
sredinom kolovoza, i ljudi koji su mu dolazili u susret brzo su se
sklanjali, pravei mu prolaz. etiri nabijena nosaa sa nafrakanim
licima prenela su kroz ulicu srebrnastu nosiljku. Iza zavese se promolilo
lepo, ledeno lice sa iscrtanim trepavicama. Rumata je skinuo
kapu,poklonio se. To je bila dona Okana, sadanja ljubavnica orla
naega, dona Rebe.Ugledavi zgodno kavaljera, ona mu se matalaki i
znaajno osmehnula. ovek bi mogao, ne razmiljajui se mnogo, da
navede imena najmanje dvadesetak blagorodnih donova, koji bi,
doivevi takav osmejak, potrali kod ena iljubavnica sa radosnom
veu:
"Sada neka me se svi uvaju, sve u sada kupiti i prodati, na sve u ih
podsetiti! Takvi osmejci su stvar retka i pokatkad neprocenjivo vredna.
Rumata se zaustavio, pratei pogledom nosiljku. Treba se odluiti,
pomislio je. Treba se konano odluiti... Najeio se pri pomisli nato
koliko e ga to stajati. Ali, potrebno je! Potrebno... Odlueno je,
pomislio je, svejedno drugog puta nema. Veeras. Doao je do radnje sa
orujem, u koju je navraao tog jutra da bi pogledao noeve i sasluao
stihove, i ponovo se zaustavio. Znai u tome je... Znai, ti si doao na
red, dobri oe Gaue..." Gomila se ve bila razila. Vrata radnje bila su
odvaljena sa arki, prozori razbijeni. U vratima je stajao, oslonivi se
nogom o ragastov, ogroman jurinik u sivoj koulji. Drugi jurinik,
neto nii rastom, uao je kraj zida. Vetar je valjao po ulici izguvane,
ispisane listove papira. Ogroman jurinik strpao je prst u usta, olizao ga,
posle ga izvukao i paljivo pogledao. Prst je bio krvav. Jurinik je
ulovio Rumatin pogled i dobroudno prodahtao:
"Ujeda, strvina, kao hrak..." Drugi jurinik se brzo nasmejao. To je
bio nekako bezbojan, bled momak, nesiguran, bubuljiavog lica, odmah
se videlo: novajlija, gad, tene...

"ta se ovde desilo?" upitao je Rumata.

"Skrivenog knjigoatca smo ukebali", nervozno je progovorilo tene.
Ljudeskara je ponovo poeo da sisa prst, ne menjajui pozu.
"Mirno!" tiho je naredio Rumata. tene je brzo skoilo i dograbilo
sekiru. Ljudeskara se prvo zamislio, ali je konano ipak spustio nogu i
uspravio se.
"Kakvog to knjigoatca?" upitao je Rumata.
"Ne znam", reklo je tene.
"Po nareenju oca Cupika..."
"No, i ta? Jeste li ga uhvatili?"
"Upravo tako! Jesmo!"
"To je dobro", rekao je Rumata. To odista uopte nije bilo loe.
Vremena je jo imao. Nema nieg vrednijeg od vremena, pomislio je.
Jedan sat vredi ivota, a itav dan je neprocenjiv.
"I gde ste ga strpali? U kulu?"
"A?" zbunjeno je upitalo tene.
"Pitam, je li sada u Kuli?" Na bubuljiavom licu se razlio nesiguran
osmejak. Ljudeskara je poeo da re. Rumata se brzo okrenuo. Tamo,
na drugoj strani ulice, kao vrea od krpa, na preki je visio le oca
Gauka. Nekoliko klinaca u ritama ga je, rairenih ustiju posmatralo iz
dvorita.
"Sada ne stie ba svako u Kulu", dobroudno je prosiktao iza lea
ljudeskara.
"Sada se kod nas to radi brzo. Dograbi ga za uvo i povede u
etnju..." tene je ponovo poelo da re. Rumata ga je slepo pogledao i
lagano preao preko ulice. Lice tunog pesnika bilo je crno i nepoznato.
Rumata je spustio pogled. Samo su mu ruke bile poznate, dugakih,
tankih prstiju, izbrljanih mastilom... Sada ne odlaze iz ivota, Sada iz
ivota odvode, I ak ako i neko Zaeli, da drugaije bude, Nemoan i
nevet, Opustie slabe ruke, Ne znajui gde je srce hobotnice, I ima li
hobotnica srce... Rumata se okrenuo i krenuo dalje. Dobar, slabi Gauk...
Hobotnica ima srce. I mi znamo gde se ono nalazi. I to je najstranije od
svega, moj mirni, bespomoni drue. Mi znamo gde se ono nalazi, ali

mi ne moemo da ga raseemo, ne prolivi pri tome krv hiljade

preplaenih, omamljenih, zaslepljenih ljudi, koji ne znaju ta je to
sumnja. A njih je tako mnogo, jako mnogo, neupuenih,razjedinjenih,
razbesnelih od veitog, nezahvalnog rada, ponienih, nesposobnih da se
uzdignu iznad pomisli na jedan gro vie u depu... I njih je jo
nemogue nauiti, ujediniti, usmeriti, spasti od samih sebe. Rano se,
prerano, na itava stolea prerano digla u Arkanaru siva gomila, ona
nee naii na otpor, i preostaje samo jedno jedino: spasti one
malobrojne, koje mogu da se spasu. Budaha, Taru, Nanina, no, jo
jedno desetak, pa moda i dvadesetak... Ali ve i sama pomisao na to,
da je na hiljade drugih, moda i manje talentovanih, ali isto tako
potenih, odista blagorodnih ljudi osueno na pogibiju izazivala je u
grudima ledenu hladnou i oseanje sopstvene podlosti. Povremeno je
to oseanje postajalo tako otro, da se svest mutila, i Rumata je kao na
javi video lea sive stoke, ozarene Ijubiastim odsjajima pucnjeva, i
unakaenu ivotinjskim uasom neprimetnu, bledu fizionomiju don
Rebe i Veselu Kulu, koja se ruila u samu sebe... Da, to bi bilo odista
divno. To bi bio pravi posao. Pravo makroskopsko delovanje. Ali
posle... Da, oni u Institutu su u pravu. Posle bi nastupilo ono neizbeno.
Krvavi haos u zemlji. Nona armija Gave, koja izlazi na povrinu, deset
hiljada glavosea nasilnika, ubica, razvratnika koje su odbacile sve
crkve; horde varvara bakarne boje koe, koje se sputaju sa planina i
unitavaju sve ivo, od beba do staraca: ogromne mase oslepelih od
uasa seljaka i graana, koje jure u ume, u planine, u pustinje; i tvoje
pristalice veseli ljudi, smeli ljudi! koji paraju jedan drugomstomake u
surovoj borbi za vlast i za pravo da vladaju mitraljezom posle tvoje,
neizbeno nasilne, smrti... I ta odvratna smrt dolazi iz ae vina, koju ti
daje najbolji prijatelj, ili od strele iz samostrela, koja je zazvidala iza
tvojih lea, iza neke teke zavese. I skamenjeno lice onoga, ko e biti
poslat sa Zemlje da te zameni i koji e zatei ovu zemlju, obezljuenu,
zalivenu krvlju, kako dogoreva u poarima, u kojoj e sve, sve morati
iznova da se stvara... Kada je Rumata gurnuo nogom vrata svoje kue i
uao u velelepan, zaputeni hol, bio je mraan kao oblak. Muga,

zgrbljeni sluga sa etrdesetogodinjim lakejskim staom, sedi, najeio

se kada ga je ugledao i samo je posmatrao, uvukavi glavu u ramena,
kako mladi gazda skida sa sebe kapu, kabanicu i rukavice, baca na
klupu opasae sa maevima i penje se u svoje odaje. U salonu je
Rumatu ekao deak Uno.
"Naredi da donesu ruak", zareao je Rumata.
"U kabinet." Deak se nije ni pomerio sa mesta.
"Tamo vas ekaju", turobno ga je izvestio.
"Ko to?"
"Nekakva devojka. A moda je i dona. Po ponaanju kao da je devojka
ljubazna je, a odevena je blagorodno... Lepa je." Kira, pomislio je
Rumata neno i sa olakanjem. Oh, kako je to divno! Kako je samo
osetila, draga moja... Postojao je malo zatvorenih oiju, usredsredujui
misli.
"Da je oteram, ta li?" poslovno je upitao deak.
"Budala si", rekao je Rumata.
"Dau ti ja 'oterati'. Gde je?"
"Pa u kabinetu", rekao je deak, neveto se osmehujui. Rumata je
brzim korakom krenuo u kabinet.
"Naredi da donesu ruak za dvoje", naredio je usput.
"I pazi, ne putaj nikoga! Neka doe i sam kralj, ili avo, pa makar to
bio i sam don Reba..." Bila je u kabinetu, sedela je sa nogama
podvijenim pod sebe u fotelji, oslonjena o pesnicu, i rasejano
prelistavala 'Traktat o glasinama'. Kada je uao, trgla se, ali joj nije dao
da ustane, pritrao je, zagrlio i zabio nos u njenu raskonu, miriljavu
kosu, mrmljajui:
"Na vreme si dola, Kira... Na vreme!" U njoj nije bilo nieg posebnog.
Devojka kao sve devojke osamnaest godina stara, prastog nosa; otac
pomonik pisara u sudu, brat narednik kodjurinika. A niko nije hteo
da se oeni njome, jer je bila riokosa, a riokose u Arkanaru niko nije
voleo. Zato je bila zauujue tiha i stidljiva, nieg u njoj nije bilo od
linih, raskonih malograanki, koje su bile na ceni u svimklasama.
Nije liila ni na dvorske lepotice, koje su suvie rano i za ceo ivot

saznavale u emu je smisao enske sudbine. Ali, umela je da voli, kao

to sada vole na Zemlji mirno i ne obazirui se ni na ta...
"Zato si plakala?"
"A zato si ti tako ljut?"
"Ne, reci ti meni, zato si plakala?"
"Posle u ti ve ispriati. A tvoje oi su sasvim premorene... ta se to
desilo?"
"Posle. Ko te je uvredio?"
"Niko me nije uvredio. Odvedi me odavde."
"Svakako."
"Kada emo otii?"
"Ne znam, draga moja. Ali, obavezno emo otii."
"Daleko?"
"Daleko, jako daleko."
"U metropolu?"
"Da... u metropolu. Kod mene."
"Je li tamo lepo?"
"Fantastino lepo. Tamo niko i nikada ne plae."
"To se ne deava."
"Da, razume se. To se ne deava. Ali ti tamo nikada nee plakati."
"A kakvi su tamo ljudi?"
"Kao ja."
"Svi su takvi?"
"Nisu svi. Ima i boljih."
"To se ne deava."
"Upravo se to i deava!"
"Zato mi je tako lako da ti verujem? Otac nikome ne veruje. Brat
govorida su svi svinje, samo su jedni prljavi, a drugi nisu. Ali, ja im ne
verujem, a tebi uvek verujem..."
"Volim te..."
"Priekaj... Rumata... Skini obru... Govorio si mi da je to greno..."
Rumata se zbunjeno nasmejao, smakao sa glave obru, stavio ga na sto i
prekrio knjigom.

"To je boje oko", rekao je.

"Neka se zatvori..." Podigao ju je u naruje.
"To je jako greno, ali kada sam sa tobom, nije mi potreban bog. Zar
ne?"
"Istina je", rekla je tiho. Kada su seli za sto, peenje se ve bilo
ohladilo, a vino se, koje je bilo doneto sa leda, ugrejalo. Doao je deak
Uno, i neujno koraajui, kako ga je uio stari Muga, krenuo pored
zidova, palei svenjake, iako je jo bilo svetlo.
"To je tvoj rob?" upitala je Kira.
"Ne; on je slobodan deak. On je divan deak, samo je velika cicija."
"Novac treba brojati", primetio je Uno, ne okreui se.
"Tako i nisi kupio nove arave?" upitao ga je Rumata.
"A ta e", rekao je deak.
"I stari su jo dobri..."
"Sluaj, Uno", rekao je Rumata.
"Ne mogu itavih mesec dana da spavam na istim aravima."
"He", rekao je deak.
"Njegovo velianstvo po pola godine spava, i ne ali se..."
"A ulje", rekao je Rumata, namigujui Kiri,
"ulje u lampama? Zar je ono besplatno, ta li?" Uno se za tren
zaustavio.
"Pa goste imate", rekao je na kraju odlunim glasom.
"Vidi kakav je!" rekao je Rumata.
"Dobar je", ozbiljno je rekla Kira.
"Voli te. Daj da ga povedemo sa sobom."
"Videemo", rekao je Rumata. Deak ga je sumnjiavo upitao:
"A gde to? Nikuda ja neu krenuti."
"Otii emo tamo", rekla je Kira,
"gde su svi ljudi kao don Rumata." Deak se zamislio i prezrivo rekao:
"U raj, ta li, za blagorodne?" ... Posle se podsmeljivo nasmejao i
izaao iz kabineta, vukui po podu iscepane papue. Kira ga je
posmatrala.
"Divan deak", rekla je.

"Mrgodan je kao neko mee. Dobrog ima prijatelja."

"Svi moji drugovi su dobri."
"A baron Pampa?"
"Odakle ga zna?" zaudio se Rumata.
"A ti ni o kome drugome nita i ne pria. Od tebe stalno ujem jedno
te isto baron Pampa pa baron Pampa."
"Baron Pampa je odlian drug."
"Kako to: baron a drug?"
"Hou da kaem da je dobar ovek. Jako dobar i veseo. I mnogo voli
svoju enu."
"Hou da se upoznam sa njim... Ili me se stidi?"
"Ne, ne stidim se. Samo, iako je dobar ovek, ipak je baron."
"A..." rekla je. Ramata je odmakao tanjir.
"A ti mi ipak reci zato si plakala. I zato si dotrala sama. Zar je to
pametno trati sama po ulicama?"
"Nisam vie mogla da ostanem kod kue. Vie se tamo nikada neu
vratiti. Mogu li da budem sluavka kod tebe? Badava." Rumata se
nasmejao kroz knedlu koja mu se stegla u grlu.
"Otac svaki dan prepisuje dostave", nastavila je sa mirnim oajem u
glasu.
"A papiri, sa kojih ih prepisuje, svi su krvavi. Dobija ih u Veseloj Kuli.
I zato si me samo nauio da itam? Svako vee, svako vee... prepie
jedan zapisnik sa muenja i pije... Kako je to samo strano, strano!...
'Evo', kae, 'Kira na susedkaligraf je uio ljude da piu. ta misli, ko
je on? Pod muenjem je priznao da je vetac i irukanski pijun. I kome
sada ovek', kae on, 'moe da veruje? Ja sam', kae, 'i sam od njega
pismenost uio.' A kada brat doe iz patrole pijan kao tresak, ruke mu
sve u sasuenoj krvi... 'Sve emo', kae 'poklati do dvanaestog pretka
unazad...' Oca sasluava, zato si, kae, pismen... Danas je sa
prijateljima dovukao u kuu nekog oveka... Tukli su ga, sve su krvlju
isprljali. A on je ve prestao i da kuka. Ne mogu vie tako, neu da se
vratim bolje me ubij!..." Rumata je stajao kraj nje, milujui je po kosi.
Gledala je u jednu taku blistavim, suvim oima. ta je mogao da joj

kae? Uzeo ju je u naruje, odneona otoman, seo pored nje i poeo da

joj pria o kristalnim hramovima, o veselim vrtovima koji se prostiru na
mnogo milja bez trulei, komaraca i ubreta, o aravuoruju, o leteim
tepisimaavionima, o arobnom gradu Lenjingradu, o svojim prijateljima
ljudima ponositim, veselim i dobrim, o divnoj zemlji za sedam mora,
iza sedam gora, koja se udnovato zove Zemlja... Sluala ga je tiho i
paljivo i samo se sve vre pribijala uz njega, kada je pod prozorima
na ulici grrum, grrrum, grrum odjekivao bat vojnikih izama. Imala je
ona udesnu osobinu: sveto je i nekoristoljubivo verovala u dobro.
Ispriaj takvu bajku seljakurobu on e se sumnjiavo nasmejati,
obrisae rukavom usta i otii bez i jedne jedine rei, bacajui samo
povremeno poglede na dobrog, treznog, ali eh, kakve li nesree!
bleskastog blagorodnog dona. Ako bi poeo da pria tako neto don
Tameu ili don Seriju ne bi ga ni sasluali do kraja: jedan bi zaspao, a
drugi bi, podrignuvi, rekao:
"To je", rei e,
"jako blagorodno, a kako je tamo to se tie ena?..." A don Reba bi ga
sasluao do kraja paljivo, a kada bi ga sasluao, dao bi mig
jurinicima, koji bi brzo dograbili blagorodnog dona za laktove i
izvrnuvi ih na lea, saznali bi tano, od koga se to blagorodni don
takvih bajki nasluao i kome je ve uspeo da ih sve ispria... Kada je
zaspala, smirivi se, poljubio ju je u mirno, usnulo lice, prekrio zimskim
kaputom sa krznenim okovratnikom i na prstima izaao, pritvorivi za
sobom vrata koja su odvratno zakripala. Proavi kroz mraan dom,
siao je u sobu za poslugu i rekao, gledajui nekuda povrh glava koje su
se povile pred njim:
"Uzeo sam upraviteljicu. Zove se Kira. ivee gore, kod mene. Sobu,
koja se nalazi do kabineta, sutra paljivo srediti. I upraviteljicu sluati
kao mene." Preao je pogledom po slugama: da se moda neko ne ceri.
Niko se nije cerio, sluali su ga sa dunim potovanjem.
"A ako neko pone da brblja na ulici, jezik u mu iupati!" Zavrivi
svoj govor, postojao je jo neko vreme da bi bio uverljiviji, a onda se
okrenuo i ponovo popeo u svoje odaje. U salonu, po ijim je zidovima

visilo zaralo oruje, u kome se nalazio udnovat, izgrien crvima

nametaj, stao je kraj prozora i, gledajui napolje, naslonio se elom na
hladno, mrano staklo. Zauli su se udarci prve strae. U prozorima
preko puta palili su svetiljke i zatvarali kapke, da ne bi privlaili panju
bandita i zlih duhova.Bilo je tiho, samo je jednom, negde tamo dole,
uasnim glasom zaurlao pijanac ili su ga svlaili, ili je pokuavao da
provali u tua vrata. Najstranije od svega su bile te veeri, mune,
jednoline, bez i jednogzraka svetlosti. Mislili smo da e to biti veita
borba; jeziva i pobedonosna. Smatrali smo da emo uvek moi da
sauvamo jasne predstave o dobru i zlu, o neprijatelju i prijatelju. I
mislili smo sve u svemu pravilno, samo mnoge stvari ipak nismo uzeli u
ozbir. Na primer, ovakve veeri nismo mogli ni da zamislimo, iako smo
tano znali da e postojati... Negde dole zauo se zveket metala poele
su da se pokreu reze, pripremajui se za no. Kuvarica se molila
svetom Miki, da joj poalje bilo kakvog mua, samo da bude ovek
samostalan i sa razumevanjem. Stari Muga je zevao, maui oko sebe
palcem. Sluge u kuhinji su ispijale veernje pivo i ogovarale, a Uno im
je, dok su mu se presijavale oi, pune jeda, govorio kao odrastao:
"Dokle ete jezike da eete, pastuvi jedni..." Rumata se udaljio od
prozora i poeo da se etka po salonu. To je beznadeno, pomislio je.
Nema takve snage, koja bi mogla da ih istrgne iz uobiajenog kruga
briga i predstava. Moe im se dati sve. ovek bi mogao da ih preseli u
najsavremenije zgrade od stakla i obui ih jonskim procedurama, i ipak
e se oni uvee okupljati u kuhinji, igrati karte i podsmevati se susedu,
koga tue ena. I za njih nee postojati bolji provod. to se toga tie
don Kondor je u pravu: Reba je glupost, sitnica u poreenju sa
ogromnim tradicijama, pravilima postojanja koja ozaruju stolea, koja
su dostupna i najglupljem meu najglupljima, a koja oslobaaju od
potrebe da ovek misli i interesuje se za bilo ta. A dona Rebe nee biti,
sigurno, ak ni u kolskom programu. 'Sitan avanturista u doba jaanja
apsolutizma'. Don Reba, don Reba! Nije visok, ali nije ba ni mali
rastom, nije debeo, a nije ni suvie mrav. Kosa mu nije ni suvie gusta,
a nije ni elav. I pokreti mu nisu nagli, ali nije ni spor, lice mu je

neupadljivo, lii na hiljade licaistovremeno. Utiv je, galantan prema

damama, paljiv sagovornik, a uz sve to i ne blista nekim posebnim
mislima... Pre tri godine izronio je iz nekakvih ubualih podruma
dvorske kancelarije, sitan, neprimetan inovnii, koji je eleo svakome
da ugodi, bled, ak nekako sivkast. Posle je tadanji prvi ministar
najednom bio uhapen i pogubljen, pod muenjem je podleglo nekoliko
poludelih od uasa stanovnikakoji nita nisu shvatali, i kao da je na
njihovim leevima izrastao kao ogromnableda peurka taj vrst,
nepotedan genije osrednjosti. On nije niko. On je bezporekla. To nije
snaan um pri slabom gospodaru, koji daje ceo svoj ivot ideji borbe za
ujedinjenje zemlje a u ime autokratije. To nije srebroljubacprivremeni
ovek, koji misli samo na zlato i ene, koji ubija idesno i levo od sebe
vlasti radi i koji vlada da bi ubijao. apue se takoe da on i nije
nikakav don Reba, da je don Reba sasvim drugi ovek, a da je ovaj bog
zna ko, vukodlak, dvojnik, podmetnuta linost... Ma ta preduzimao,
sve je propadalo. Napujdao je jedan na drugi dva uticajna roda u
kraljevstvu, da bi ih oslabio i da bi otpoeo iroki napad na plemstvo.
Ali, rodovi su se pomirili, uz zveckanje aa proglaen je veiti savez i
od kralja je otet ogroman komad zemlje, koji je oduvek pripadao
Tocovima Arkanarskim. Objavio je rat Irukanu, sam je poveo armiju
prema granici, utopio je u movarama i izgubio po umama, prepustio
je sve sudbini i pobegao nazad, u Arkanar. Zahvaljujui naporima don
Huga, za ije postojanje nije ni znao, uspeo je da izvojuje od vojvode
Irukanskog mir po ceni dva granina grada, a posle je kralj morao da
isprazni do dna ve ionako praznublagajnu, da bi se borio protiv
seljakih ustanaka koji su obuzeli celu zemlju.Za takve neuspehe bi bilo
koji drugi ministar bio obeen za noge na vrhu Vesele Kule, ali je don
Reba na neki nain ostao na vlasti. Ukinuo je ministarstva obrazovanja i
blagostanja, uveo ministarstvo odbrane krune, uklonio je sa vladajuih
poloaja plemstvo i malobrojne naunike, konano unitio privredu,
napisao traktat 'O ivotinjskoj sutini seljaka', i, na kraju, pre godinu
dana organizovao 'odbrambenu gardu' 'Sive ete'. Iza Hitlera su se
nalazili monopoli. Iza dona Rebe nije stajao niko, i bilo je oigledno da

e ga jurinici na kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali, on je nastavio da

okree i vrti, da ini jednu glupost za drugom, izvlaio se kao da se
trudio da prevari samoga sebe kao da nije znao ni za ta drugo do za
paranoini Zadatak da uniti kulturu. Kao i Vaga Toak, on je bio bez
ikakve prolosti. Pre dvegodine je svaki plemi sa prezirom govorio o
'nitavnom gradu, koji je prevario gospodara', ali zato sada, ma kog
aristokratu upitao, svako e se proglasiti roakom ministra odbrane
krune po majinoj liniji. A sada mu je zbog neega bio potreban Budah.
Ponovo glupost. Ponovo nekakva podvala. Budah je knjigoatac.
Knjigoatce na kolac. Buno, sa pompom, da svi znaju. Ali, nema ni
buke ni pompe. Znai, potreban mu je ivi Budah. A zato? Nije Reba
valjda ba toliko glup, da bi se nadao da e uspeti da natera Budaha da
radi za njega? A moda je ipak i glup? A moda je don Reba
jednostavno glupav i srean intrigant, koji u stvari ni sam ne zna ta
hoe, i koji lukavog izraza lica ini glupost za glupou na oigled
svih? Smeno, tri godine ga posmatram i do sada jo nisam uspeo da
shvatim ta je on u sutini.Uostalom, ako bi on posmatrao mene, on
takoe nita ne bi shvatio. Jer sve moe da bude posredi, to je ono
najinteresantnije! Bazna teorija konkretizuje samo osnovne oblike
psiholoke usmerenosti, a u samoj stvari tih oblika ima isto koliko i
ljudi, na vlasti se moe nai bilo ko! Na primer, oveuljak, koji se
celog ivota bavio time kako da ponizi i povredi svoje susede. Pljuvao
je u tue lonce sa orbom, podmetao sru u tue seno. Njega e, razume
se, smai, ali e on uspeti da se dovoljno napljuje, napakosti, naraduje...
A njega se ne tie, to u istoriji o njemu nee ostati ni traga, i to e
njegovi daljnji potomci lupati glavom, pokuavajui da uvrste njegovo
ponaanje pod razvijenu teoriju i istorijske doslednosti. Sada mi nije do
teorije, pomislio je Rumata. Znam samo jedno: ovek je objektivni
nosilac razuma; sve, to smeta oveku da razvija razum je zlo, i to zlo
se mora ukloniti u najkraem moguem roku i na bilo koji nain.
Bilokoji? Da li ba na bilo koji?... Ne, sigurno ipak ne ba na bilo koji.
Ili ipak na bilo koji? utokljunac! pomislio je o sebi. Treba se odluiti.
Ranije ili kasnije morae da se odlui. Najednom se setio done Okane.

Eto i odlui se, sada, pomislio je. Poni upravo od toga. Ako se bog
prihvata toga da isti nunik neka onda ne misli da e mu prsti ostati
isti... Osetio je gaenje pri pomisli na ono to gaoekuje. Ali, to je ipak
bolje nego ubijati. ubre je bolje od krvi. Na prstima je, da ne probudi
Kiru, uao u kabinet i tamo se presvukao. Poeo je da vrti u rukama
obru sa otpremnikom, i odluno ga strpao u fioku svoga stola. Posle je
zatakao u kosu iza desnog uveta belo pero simbol strastvene ljubavi,
opasao maeve i prebacio preko ramena najbolju kabanicu. Ve dole,
pomerajui reze, pomislio je: a ako sazna don Reba, bie to kraj done
Okane. Ali, bilo je ve kasno da se vrati. 4. Gosti su se ve bili skupili,
ali dona Okana se jo nije pojavljivala. Kraj pozlaenog stoia sa
zakuskama su pijuckali, savijajui lea i istiui svoje debele stranjice,
kraljevski gardisti, proslavljeni dvobojima i seksualnim uspesima. Kraj
kamina su se kikotale mrave damice u godinama, koje su bile
neupadljive i koje je upravo zbog toga uzela dona Okana za svoje
dounice. One su sedele u blizini, na niskim stoicama, a pred njima su
semuvala tri starca na tankim nogama koje su se neprekidno pokretale
to su bili uveni kicoi iz doba prolog regenstva, poslednji znalci ve
odavno zaboravljenih anegdota. Svi su znali da bez tih staraca nijedan
salon nije u stvari salon. Na sredini sale stajao je, rairivi noge u
dubokim cipelama na niranje don Ripat, veran i dosta pametan
Rumatin agent, porunik sive etetrgovaca, sa ogromnim brcima i bez
bilo kakvih principa. Zabivi ogromne crvene ruke za opasa, sluao je
don Tamea, koji je nejasno izlagao novi projekat umirenja seljaka u
korist trgovake kaste, i povremeno pokretao brk u stranu dona Sere,
koji je lutao od zida do zida oigledno traei vrata. U uglu, bacajui
oko sebe poglede upozorenja, dva uvena slikaraportretista jela su
usoljenog krokodila, a pored njih je u prozorskoj nii sedela starija ena
u crnini to je bila dadilja, koju je don Reba postavio uz dona Okanu.
Ona je gledala pravo ispred sebe strogim pogledom, povremeno se
naginjui celim telom napred. Po strani od ostalih kockali su se jedna
linost kraljevske krvi i sekretar soanskog poslanstva. Linost
kraljevske krvi je preterivala, sekretar se strpljivo smekao. To je u

salonu bio jedini ovek koji se bavio nekakvim poslom: prikupljao je

materijal za sledei izvetaj poslanstva. Gardisti kraj stoia pozdravili
su Rumatu bodrim povicima. Rumata im je prijateljski namignuo i
obiao goste. Poklonio se starcimakicoima, podelio nekoliko
komplimenata dounicama koje su se odmah zagledale u belo pero za
njegovim uvetom, potapao linost kraljevske krvi po debelim leima i
krenuoprema don Ripatu i don Tameu. Kada je prolazio pored
prozorske nie, dadilja je ponovo nainila pokret kao da e da padne, i
zapahnuo ga je miris vina. Kada je ugledao Rumatu, don Ripat je
izvukao ruke iza opasaa, lupio potpeticama, a don Tameo je povikao
poluglasno:
"Jeste li to vi, dragi moj prijatelju? Kako je to divno to ste doli jersam
ve izgubio svaku nadu..." Kao labud sa prostreljanim krilom to tuno
die glavu prema zvezdi...
"Koliko sam se samo dosaivao... Da nije bilo dragog don Ripata,
umro bih od dosade!" Osealo se da se don Tameo otreznio za ruak, ali
ipak nije uspeo da se zaustavi.
"Tako znai?" zaudio se Rumata,
"citiramo buntovnika Curena?" Don Ripat se odmah skupio i besno
pogledao don Tamea.
"Ehe..." izgovorio je don Tameo, zbunivi se.
"Curena? A zato, u stvari?... Pa da, ja to u ironinom smislu,
uveravam vas, blagorodni donovi!Jer, ko je to Curen? Nizak,
nezahvalni demagog. I hteo sam samo da podvuem..."
"Da ovde nema, done Okane", prihvatio je Rumata,
"i da vam je dosadno bez nje."
"Upravo sam to i hteo da podvuem."
"Uzgred budi reeno, gde je ona?"
"ekamo je svakog asa", rekao je don Ripat, i udaljio se, poklonivi
se. Dounice su, na isti nain otvorivi usta, ne odvajajui pogleda
posmatrale belo pero. Starcikicoi su se tiho cerekali. Don Tameo je na
kraju takoe primetio pero i poeo da trepe.
"Moj prijatelju!" zaaptao je.

"ta e vam to? Jer, svakog asa moe da doe don Reba... Istina,
danas ga ovde ne oekuju, ali ipak..."
"Neemo o tome", rekao je Rumata, nestrpljivo se osvrui. Hteo je da
se sve to to pre zavri. Gardisti su se ve pribliili sa aama.
"Tako ste bledi..." aptao je don Tameo.
"Shvatam vas, ljubav, strast... Ali, sveti Mika! Drava iznad svega... I
to je opasno, na kraju... Uvreda oseanja..." Na njegovom licu se neto
promenilo, i on je poeo da se povlai, udaljava, neprekidno se
klanjajui. Rumatu su opkolili gardisti. Neko mu je pruio punu au.
"Za ast i kralja!" rekao je jedan gardista.
"I za ljubav", dodao je drugi.
"Pokaite joj ta je to garda, blagorodni Rumata", rekao je trei.
Rumata je uzeo au i najednom je ugledao dona Okanu. Stajala je u
vratima, hladei se lepezom, i neno njiui ramenima. Da, bila je
odista privlana! Sa razdaljine gledana bila je ak i lepukasta. Uopte
nije bila Rumatin tip, ali je ona, u to nije bilo sumnje, bila jako zgodna,
ta glupa,pohotljiva kokoka. Ogromne plave oi bez i trunke misli i
topline, nene, vie nego iskusne usne, raskono, veto i paljivo
obnaeno telo... Gardista za Rumatinim leima, oigledno ne mogavi
da se uzdri, glasno je cmoknuo ustima. Rumata mu je, ne gledajui ga,
strpao u ruke au i dugakim koracima krenuoprema dona Okani. U
salonu su prestali da ih posmatraju i poeli su da govore o sitnicama.
"Oaravajui ste", promrmljao je Rumata, duboko se klanjajui i
zveckajui maevima.
"Dozvolite mi da budem kraj vaih nogu... Da kao lovaki pas legnem
kraj nogu nage i ravnodune lepotice..." Dona Okana je prekrila lice
lepezom i lukavo poela da kilji oima.
"Vi ste odista jako smeli, blagorodni done", progovorila je.
"Mi, bedne provincijalke, nismo u stanju da se usprotivimo takvom
pritisku..." Imala je dubok, malo promukao glas.
"Na alost, preostaje mi samo da otvorim vrata tvrave i pustim
pobednika..." Rumata se, zakrgutavi zubima od stida i besa, poklonio
jo dublje. Dona Okana je spustila lepezu i povikala:

"Blagorodni donovi, zabavljajte se! Don Rumata i ja emo se odmah

vratiti! Obeala sam da u mu pokazati svoje nove irukanske tepihe..."
"Na naputajte nas na dugo, arobnice!" problejao je jedan od staraca.
"Lepotice!" sladunjavim glasom je progovorio drugi starac.
"Vilo!" Gardisti su poeli da zveckaju maevima.
"Odista, usta mu nisu glupa..." razumljivo je progovorila kraljevska
linost. Dona Okana je uzela Rumatu za rukav i povukla ga za sobom.
Ve u hodniku, Rumata je uo kako je don Serauvreenim glasom
rekao:
"Ne vidim zato blagorodni don ne bi pogledao irukanske tepihe..." Na
kraju hodnika dona Okana se iznenada zaustavila, zagrlila Rumatu oko
vrata i promuklo stenjui, to je trebalo da oznaava nezadrivu strast,
upila mu se u usne. Rumata je prestao da die. Vila je otro mirisala
pomeanim mirisima neopranog tela i estorskih parfema. Usne su joj
bile vrele, mokre i lepljive od slatkia. Sa velikim naporom je pokuao
da joj odgovori na poljubac, i to mu je prema svemu i uspelo da uini,
poto je dona Okana ponovo poela da stenje i obisnula mu se na
rukama zatvorenih oiju. To je trajalo itavu venost. No, sada u ti
pokazati, uliarko, pomislio je Rumata i stegao je u zagrljaj. Neto je
puklo, ili korset ili rebra, lepotica je alostivo zapitala, zapanjeno
otvorila oi i poela da se otima, trudei se da se oslobodi. Rumata je
brzo pustio ruke.
"Gade..." teko daui, rekla je oduevljeno.
"Samo to me nisi polomio..."
"Gorim od ljubavi", rekao je sa izrazom krivca.
"I ja koliko sam te samo ekala! Hajdemo to pre." Povukla ga je za
sobom kroz nekakve ledene, mrane prostorije. Rumata je izvukao
maramicu i kriom izbrisao usta. Sada mu je sve ovo izgledalo glupavo.
Potrebno je, pomislio je. A zar je malo toga potrebno?.. Ovde se nee
izvui samo razgovorima. Sveti Mika, zato se oni na dvoru nikada ne
kupaju? No, to je odista temperament. Kada bi barem don Reba banuo...
Vukla ga je utke, u jednom dahu, kao to mravvue za sobom mrtvu
gusenicu. Oseajui se kao poslednji idiot, Rumata je poeo da lupeta

neto o brzim noicama i purpurnim usnama dona Okana se

samocerila. Ugurala ga je u jako zagrejani budoar, koji je odista ceo bio
prekriven tepisima, bacila se na ogroman krevet i, zabacivi se na
jastucima, poela da ga posmatra vlanim, hiperasteninim oima.
Rumata je stajao kao stub. Budoar je smrdeo na stenice.
"Predivan si", proaptala je.
"Doi ovamo. Kako sam te samo dugo akala!" Rumata je zatvorio oi,
osetio muninu. Po licu su mu, golicajui, ga, tekle kapljice znoja. Ne
mogu, pomislio je. U vraju mater sva ta informacija... Lisica...
Majmune... To je protivprirodno, prljavo... ubre je bolje od krvi, ali
ovo je gore od ubreta!
"Zato gnjavite, blagorodni done?" piskavim glasom povikala je dona
Okana.
"Doite ovamo, ekam vas!"
"Do avola..." promuklo je rekao Rumata. Skoila je i pritrala mu.
"ta je sa tobom? Pijan si?"
"Ne znam", uspeo je da iscedi iz sebe.
"Zaguljivo mi je."
"Da naredim da donesu lavore?"
"Kakvo lavore?"
"No, nita, nita... Proi e sve to..." Prstima koji su se tresli, poela je
da raskopava prsluk.
"Predivan si..." mrmljala je ubrzano diui.
"Ali, neodluan si kao neki novajlija. Nikada ne bih ni pomislila... To
je predivno: kunem se svetom Barom!" Morao je da je dograbi za ruke.
Posmatrao je odozgo na dole i video njenu neurednu kosu koja se
presijavala od laka, ovalna gola napuderisana ramena malene, ljubiaste
ui. Loe je, pomislio je. Nita nee ispasti od svega ovoga. A teta, ona
bi morala neto da zna... don Reba govori u snu... On je vodi na
sasluanja, ona mnogo voli sasluanja... Ne mogu...
"No?" rekla je Ijutito.
"Vai tepisi su predivni", rekao je glasno.

"Ali, vreme je da krenem." U prvi mah ga nije shvatila, a posle joj se

lice iskrivilo od besa.
"Kako se samo usuuje", prosiktala je, ali je on ve leima napipao
vrata, iskoio u hodnik i brzo poeo da se udaljava. Od sutra prestajem
da se umivam, pomislio je. Ovde ovek mora da bude brav, a ne bog!
"Merin!" vikala je za njim.
"ena! Na kolac te treba..." Rumata je otvorio neki prozor i iskoio u
vrt. Jedno vreme je stajao poddrvetom, udiui hladan vazduh. Posle se
setio blesavog belog pera, istrgao ga, besno zguvao i bacio. Paki
takoe nita ne bi polo za rukom, pomislio je.Nikome ne bi nita
uspelo.
"Da li si siguran?" ...
"Da, siguran sam." ...
"Onda ne vredite ni prebijene pare!" ...
"ali, muka mi je od svega toga!" ...
"Eksperimenta se ne tiu tvoja preivljavanja. Ako ne moe ne
prihvataj se toga." ...
"Ja nisam ivotinja!" ...
"ako Eksperiment zahteva, onda treba postati i ivotinja." ...
"Eksperiment to ne moe da zahteva." ...
"Kao to vidi, moe." ...
"A onda!" ...
"ta onda?" ...
"Onda... Onda... Dobro, smatraemo da sam lo istoriar." Slegao je
ramenima.
"Potrudiemo se da postanemo bolji. Nauiemo da se pretvaramo u
svinje..." Bila je skoro pono, kada se vratio kui. Ne skidajui se, samo
opustivi preice, sruio se na otoman u salonu i zaspao kao mrtav.
Probudili su ga negodujui povici Una i dobroudno urlanje u basu:
"Gubi se, gubi vuiu, jer u ti inae uvo otkinuti!"
"Pa spavaju, kada vam kaem!"
"ic odavde, ne motaj mi se pod nogama!"

"Zabranjeno je kada vam se kae!" Vrata su se otvorila, i u salon je

uleteo ogroman, kao ivotinja Peh, baron Pampa don Bau, crvenih
obraza, belih zuba, sa briima ufitiljenim napred, u plianoj beretki
naherenoj na stranu i raskonoj ljubiastoj kabanici, ispod koje se
nejasno svetlucao oklop. Za njim se vukao Uno, koji se uhvatio baronu
za desnu nogavicu.
"Barone!" povikao je Rumata, sputajui noge sa otomana.
"Odakle vi u gradu, prijatelju stari? Uno, ostavi barona na miru!"
"Odista, retko dosadan deak", gunao je baron, pribliavajui se
rairenih ruku.
"Bie neto od njega. Koliko traite za njega? Uostalom, otom potom...
Dajte da vas prvo zagrlim!" Zagrlili su se. Baron je ukusno mirisao na
pranjavi put, konjski znoj i smeni miris raznih vina.
"Vidim da ste takorei potpuno trezni, dragi moj prijatelju", ogoreno
je rekao.
"Pa uostalom, vi ste uvek trezni. Srenik!"
"Sedite, dragi moj", rekao je Rumata,
"Uno! donesi nam malo vie estorskog vina!" Baron je digao ogroman
dlan.
"Ni jednu jedinu kap!"
"Ni kapljice estorskog? Uno, ne treba estorsko, donosi irukansko!"
"Ne treba uopte vino!" turobno je rekao baron.
"Ne pijem." Rumata je seo.
"ta se to desilo?" uznemireno je upitao.
"Da se niste kojim sluajem razboleli?"
"Zdrav sam kao bik. Ali te proklete porodine scene... Krae reeno,
posvaao sam se sa baronesom i tako sam sada ovde."
"Posvaali sa baronesom! Vi! Dosta, barone, kakve su to sada ale?"
"Zamislite samo! I sam kao da sam u nekoj magli. Sto dvadeset milja
sam preao na konju kao u magli!"
"Moj dragi", rekao je Rumata,
"odmah emo uzjahati konje i krenuti u Bau."
"Ali moj konj se jo nije odmorio!" usprotivio se baron.

"I, uz sve to, hou da je kaznim!"

"Koga to?"
"Baronesu, avo je odneo! Jesam li ja ili nisam, konano, mukarac?
Ona je, vidite li, nezadovoljna pijanim Pampom, neka onda vidi kakav
je on kada je trezan! Pre u ovde da istrulim od vode, nego to u se
vratiti u zamak..." Uno je natmureno rekao:
"Recite mu da mi ne upa ui..."
"Gubi se, vuiu!" dobroudno je zagrmeo baron.
"I donesi pivo! Oznojio sam se i moram da nadoknadim gubitak
tenosti." Baron je nadoknaivao gubitak tenosti itavih sat i po, i
malo senacvrckao. U pauzama izmeu gutljaja, pripovedao je Rumati
svoje neprijatnosti.Nekoliko puta je proklinjao te pijanice susede, koji
su se navadili da dolaze u zamak. Dolaze od ranog jutra, navodno u lov,
a posle ne uspe ni da jekne ave su svi pijani i unitavaju nametaj.
Ponu da se muvaju po celom zamku, sve prljaju, vreaju poslugu,
ubijaju pse i pruaju lo primer mladom baronetu. Posle odlaze svojim
kuama, a ti, pijan kao trupac, ostaje nasamo sa baronesom... Na kraju
svog pripovedanja baron se potpuno iznervirao i ak je zatraio da mu
donesu estorsko vino, ali se trgao i rekao:
"Rumata, prijatelju moj, idemo odavde. lmate suvie bogate podrume!..
Hajdemote!"
"Ali gde?"
"Zar to nije svejedno gde? No, ako nita drugo, a ono u 'Sivu
Radost'..."
"Hm..." rekao je Rumata.
"A ta emo da radimo u 'Sivoj Radosti'?" Jedno vreme je baron utao,
besno upkajui brk.
"No, kako to ta?" rekao je konano.
"ak je i udnovato... Jednostavno emo posedeti, porazgovarati..."
"U 'Sivoj Radosti'?" upitao je Rumata sa sumnjom u glasu.
"Da. Shvatam vas", rekao je baron.
"To je uasno... Ali ipak, hajdemo. Ovde stalno oseam elju da pijem
estorsko vino!"

"Dajte mi konja", naredio je Rumata i otiao u kabinet da uzme

predajnik. Kroz nekoliko minuta su rame uz rame jahali uskom ulicom,
pogruenom u najguu tminu. Baron je, ivnuvi malo, naglas priao
kako su prekjue ubili vepra, govorio o zadivljujuim osobinama
mladog baroneta, o udu u manastirusvetog Tike gde je otac iguman
rodio iz bedra deaka est palaca velikog... Pri tome nije zaboravljao da
se zabavlja. Povremeno je urlao kao vuk, kokodakao i lupao kamdijom
u zatvorene kapke. Kad su stigli do 'Sive Radosti', baron je zaustavio
konja i duboko se zamislio. Rumata je ekao. Jarko su bili obasjani
prljavi prozori krme, toptali su nogama privezani konji, lenjo su se
meusobno psovale nafrakane devojke, koje su sedele na klupi pod
prozorima, dvojica slugu su jedva dokotrljale kroz vrata ogromno bure,
pokriveno mrljama alitre. Baron je turobno rekao:
"Sam... Strano je i da pomislim da se cela no nalazi preda mnom i da
sam sam!.. I ona je tamo sama..."
"Ne budite ogoreni moj prijatelju", rekao je Rumata.
"Jer, sa njom je baronet, a sa vama sam ja."
"To je neto sasvim drugo", rekao je baron.
"Vi nita ne shvatate, dragi moj. Suvie ste mladi i lakomisleni... Za
vas je sigurno zadovoljstvo da posmatrate ove uliarke..."
"A zato i ne bi?" usprotivio se Rumata, radoznalo posmatrajui
barona.
"Po mome miljenju, prijatne devojke." Baron je odmahnuo glavom i
sarkastino se osmehnuo.
"Eno, onoj to stoji", rekao je glasno,
"stranjica visi. A ona to se sada elja, uopte i nema stranjicu... to
su krave, u najboljem sluaju krave. Setite se samo baronese! Kakve
ruke, kakva gracija! Kakav hod, dragi moj!"
"Da", sloio se Rumata.
"Baronesa je odista predivna. Hajdemo odavde."
"A gde?" tuno je rekao baron.
"I zato?" Na licu mu se odjedared pojavilaodlunost.

"Ne, dragi moj, nikuda neu krenuti odavde. A vi kako hoete." Poeo
je da silazi sa konja.
"Iako bi mi bilo krivo, ako biste me ovde ostavili samoga."
"Razume se da u ostati sa vama", rekao je Rumata.
"Ali..."
"Nikakvih 'ali'", prekinuo ga je baron. Dobacili su povodce slugi koji
im je pritrao gordo, proli pored devojakai uli u salu. Ovde ovek nije
mogao ni da die. Plamici svetiljki su se jedva probijali kroz maglu
isparenja, kao u ogromnom i jako prljavom amamu. Na klupama za
dugakim stolovima su pili, jeli, zaklinjali se, smejali, plakali, ljubili se,
pevali nepristojne pesme oznojeni vojnici u raskopanim mundirima,
pomorske skitinice u arenim prslucima na golom telu, ene sa jedva
pokrivenim grudima, sivi jurinici sa sekirama meu nogama, zanatlije
u nagorelim ritama. Sa leve strane se u magli nazirao ank, gde je
vlasnik, sedei na posebnom uzvienju meu ogromnim buradima,
upravljao itavim rojem vetih slugu lopova, a sa desne strane se kao
jarki pravougaonik svetleo ulaz u istu polovinu za blagorodne donove,
potovane trgovce i sive oficire.
"Na kraju krajeva, zato ne bismo neto i popili?" ljutito je upitao
baron Pampa, dograbio Rumatu za rukav i krenuo prema anku, u uzan
prolaz meu stolovima, udarajui posetioce iljcima na svom oklopu.
Kraj anka je dograbio iz ruku vlasnika ogroman bokal, kojim je ovaj
razlivao vino u krigle, utke ga osuio do dna i izjavio da je sada sve
propalo, da mu preostaje samo jedna jedina stvar da se proveseli kako
treba. Posle se okrenuo prema gazdi i glasno ga upitao da li u toj
njegovoj ustanovi postoji mesto gde bi blagorodni ljudi mogli pristojno
i skromno da provedu vreme. Vlasnik je poeo da ga uverava da upravo
u njegovoj ustanovi takvo mesto postoji.
"Odlino!" velianstveno je rekao baron i dobacio gazdi nekoliko
zlatnika.
"Donesite za mene i ovog dona ovde sve najbolje to imate, i neka nas
slui ne nekakva balava vrtirepka, ve potovanja dostojna ena u
godinama!" Gazda je sam ispratio blagorodne donove u istu polovinu.

Tu je Ijudi bilo malo. U uglu se mrano veselilo drutvo sivih oficira

etiri porunika u tesnim mundirima i dva kapetana u kratkim
kabanicama sa naivcima ministarstva odbrane krune. Kraj prozora se
za uskogrlim bokalom dosaivalo nekoliko aristokrata sa licima kiselim
od razoarenja. U njihovoj blizini se smestilo drutvance osiromaenih
u iskrzanim odelima i zakrpljenim kabanicama. Oni su malim
gutljajima pili pivo i svaki as se osvrtali oko sebe. Baron se sruio za
slobodni sto, bacio pogled na sive oficire i progunao:
"Ah, ni ovde ovek da se otarasi gadova..." Ali, tada je jedna ena u
godinama i sa keceljom donela prvo jelo. Baron je podrignuo, izvukao
iza pojasa no i poeo da se veseli. utke je prodirao ogromne komade
peene srnetine, gomile mariniranih koljki, brda morskih rakova,
itave zdele salata i majoneza,zalivajui sve to itavim jezerima vina,
piva, rakije i vina pomeanog sa pivom i rakijom. Siromani donovi su
po jedan i po dvojica poeli da se sele za njegov sto, i baron ih je
doekivao junakim pozdravom ruke i brundanjem odnekud iz eluca.
Najednom je prestao da jede, zablenuo se u Rumatu izbuljenih oiju i
zagrmeo umskim glasom:
"Odavno nisam bio u Arkanaru, blagorodni prijatelji! I, moram vam
poteno rei, ovde mi se neto ne dopada."
"A ta to, barone?" sa interesovanjem je upitao Rumata, gloui pilee
krilo. Na licima osiromaenih donova bez novca videla se panja puna
potovanja.
"Recite mi, prijatelji!" progovorio je baron, briui zamaene ruke o
krajeve kabanice.
"Recite mi, blagorodni donovi! Od kada je to u prestonici njegovog
velianstva kralja takav poredak, da potomci najdrevnijih rodova
Imperije ne mogu ni korak da naine, a da ne nalete na razne tamo
trgovce i mesare?" Donovi bez novca su se zagledali i poeli da se
odmiu. Rumata je bacio pogled u ugao, gde su sedeli sivi. Tamo su svi
prestali da piju i poeli da posmatraju barona.
"Moram vam rei u emu je stvar, blagorodni donovi", nastavio je
baron Pampa.

"To je sve zbog toga, to ste se vi ovde preplaili. Vi ih podnosite zbog

toga, to ih se bojite. Eto, ti se na primer, boji!" zaurlao je, zagledavi
se u najblieg siromanog dona bez novca. Ovaj se udaljio bledog i
kiselkastog izraza lica.
"Kukavice!" dreknuo je baron. Brkovi su mu se nakostreili. Ali, od
siromanih donova koristi nije bilo nikakve. Oni oigledno nisu hteli da
se tuku, oni su jednostavno hteli da se napiju i najedu. Tada je baron
prebacio nogu preko klupe, stegao pesnicom desni brk i, uperivi
pogled u ugao, gde su sedeli sivi oficiri izjavio:
"A ja se, eto ni avola ne bojim! Ja tuem sivi olo gde god naletim na
njega!"
"ta to tamo lupeta ona pivska bava?" glasno je upitao sivi kapetan
izduenog lica. Baron se zadovoljno osmehnuo. Buno je ustao od stola
i popeo se na klupu. Rumata je digavi vee, uzeo drugo krilo i poeo
da ga gloe.
"Ehej, vi tamo, sivi podlaci!" zaurlao je baron. derui se, kao da su
oficiri bili udaljeni od njega itavu vrstu.
"Znajte da sam pre tri dana ja, baron Pampa don Bau, zadao vaima
mnogo prpe! Shvatate li, dragi moj", obratiose Rumati odnekud ispod
tavanice,
"pili smo otac Kabani i ja jedne veeri u mom zamku. Najednom je
dotrao moj konjuar i izvestio me da je banda sivih poela da demolira
krmu 'Zlatna Potkovica'. Moju krmu, na mojoj rodnoj zemlji! Naredio
sam: 'Na konje!' i pravac tamo. Kunem se mamuzama, bila ih je tamo
itava banda, jedno dvadesetak! Uhvatili su neku trojicu, napili se kao
svinje... A ti trgovii ne umeju ni da piju... i poeli su sve da razbijaju i
lome. Uhvatio sam jednog od njih za noge i poelo je! Terao sam ih sve
do Tekih Maeva... Krvi je bilo, neete poverovati dragi moj do
kolena, a koliko je sekira ostalo..." Na tome je pria barona bila
prekinuta. Kapetan izduenog lica je zamahnuo rukom, i teak no za
bacanje je lupio o baronov oklop.
"Odavno je trebalo tako!" rekao je baron i izvukao iz kanija ogroman
ma dvoruka. Sa neoekivanom za njega lakoom skoio je na pod,

ma je kao svetla traka zafijukao kroz vazduh i presekao krovnu gredu.

Baron je opsovao. Tavanica se naherila, na glave je poela da se osipa
praina. Sada su svi bili na nogama. Siromani donovi bez novca
zalepili su se uz zidove. Mladi aristokrati su se popeli na stolove, da bi
bolje videli. A sivi su se, isturivi ispred sebe koplja, postrojili u
polukrug i malim, sitnimkoracima krenuli na barona. Samo je Rumata
ostao da sedi, razmiljajui sa koje bi strane baronove mogao da stane, a
da ne dospe pod udarac njegovog maa. iroko seivo je zloslutno
fijuknulo, opisujui svetlucave krugove nadbaronovom glavom. On je
neim podseao na teretni helikopter sa rotorom koji se okretao na
zemlji. Opkolivi ga sa tri strane, svi su bili prinueni da se zaustave.
Jedan od njih je ne razmiljajui stao leima okrenut Rumati i Rumata
ga je, sagavi se preko stola, dohvatio za okovratnik, bacio na lea u
tanjire sa ogriscima ilupio ivicom dlana ispod uveta. Ovaj je samo
zatvorio oi i smirio se. Baron je povikao.
"Prekoljite ga, blagorodni Rumata, a ja u dokrajiti ostale." Sve e ih
poubijati, nezadovoljno je pomislio Rumata.
"Sluajte", obratio se svima.
"Neemo da kvarimo jedni drugima veselu no. Neete moi da se
odrite protiv nas. Bacite oruje i gubite se odavde."
"Eto ti na", ljutito se usprotivio baron
"A ja elim da se tuem! Neka se tuku i oni! Tucite se, avo vas
odneo!" Sa tim reima krenuo je na sive, ubrzavajui stalno okretanje
maa. Sivi su se povlaili, sve bleih i bleih lica. Oni oigledno nikada
u ivotu nisu videli teretni helikopter. Rumata je preskoio sto.
"Priekajte, prijatelju", rekao je.
"Nemamo zato da se svaamo sa tim Ijudima. Ne dopada vam se to
su oni ovde?"
"Bez oruja neemo otii", natmureno je progovorio jedan od
porunika.
"Dobiemo preko nosa. Ja sam u patroli."
"avo vas odneo, gubite se onda sa orujem", dozvolio je Rumata.

"Seiva u kanije, ruke na glave, prolaziti jedan po jedan! I nikakvih

podlosti! jer u vam inae kosti polomiti!"
"A kako da odemo?" besno je upitao kapetan izduenog lica.
"Ovaj don nam prepreuje put!"
"I nadalje u to initi!" uporno je rekao baron. Mladi aristokrati su se
uvredljivo nasmejali.
"No, dobro", rekao je Rumata.
"Ja u drati barona, a vi protrite, ali to bre dugo neu moi da ga
zadrim! Ehej, tamo, na vratima, osloboditeprolaz! Barone", rekao je
grlei Pampu za iroki struk.
"ini mi se, dragi moj, da ste zaboravili na jednu veoma vanu
okolnost. Jer, taj va slavan ma su upotrebljavali vai preci samo za
blagorodnu borbu, jer, reeno je: 'Ne potri ga po tavernama.'" Na licu
barona, koji je nastavio da vrti maem, pojavio se izraz zabrinutosti.
"Ali ja nemam drugi ma", rekao je neodluno.
"Tim pre!" znaajno je rekao Rumata.
"Mislite?" Baron se jo kolebao.
"Pa vi to znate bolje od mene."
"Da", rekao je baron.
"U pravu ste." Pogledao je uvis, na svoju aku, koja se vrtela kao
poludela.
"Neete mi verovati, dragi moj Rumata, ali ja moguovako i po trietiri
sata bez prekida i uopte se neu zamoriti... Ah, zato me ona ne vidi
sada!?"
"Ispriau joj", obeao je Rumata. Baron je uzdahnuo i spustio ma.
Sivi su, sagavi se, projurili pored njega. Baron ih je ispratio pogledom.
"Ne znam, ne znam..." neodluno je rekao.
"ta mislite, da li sam pravilno uradio, to ih nisam ispratio udarcima
noge u stranjicu?"
"Potpuno pravilno", poeo je da ga uverava Rumata.
"No, pa ta onda", rekao je baron, uvlaei ma u kanije.
"Kada nam nije polo za rukom da se potuemo, onda sada imamo
prava da malo popijemo i zaloimo se." Svukao je sa stola, za noge,

sivog porunika, koji je jo leao u nesvesti, a zatim je dosta prodornim

glasom dreknuo:
"Ehej, domaice! Vina i hrane!" Prili su nam mladi aristokrati i
uljudno mu estitali na pobedi.
"Sitnice, sitnice", dobroudno je rekao baron.
"est arenih junaina, plaljivih kao i svi trgovci. U 'Zlatnoj Potkovici'
sam ih porasturao dvadesetak... Kako je to dobro", obratio se Rumati,
"to tada sa sobom nisamimao svoj borbeni ma! Koliko sam
zaboravan, mogao sam i da ga izvuem. I, mada 'Zlatna Potkovica' nije
taverna, ve obina krma..."
"Neki govore i tako", rekao je Rumata.
"Ne potri ga po krmama." Domaica je donela nove tanjire sa mesom
i nove bokale sa vinom. Baron je zasukao rukave i prionuo na posao.
"Uzgred budi reeno", rekao je Rumata.
"Ko su bila ona tri zarobljenika, koje ste oslobodili u 'Zlatnoj
Potkovici'?"
"Oslobodio?" Baron je prestao da vae i zablenuo se u Rumatu.
"Ali, blagorodni moj prijatelju, ja se verovatno nisam dovoljno
precizno izrazio!Nikoga nisam oslobaao. Jer, oni su bili uhapeni, to je
ve dravni posao... I zato bi ih oslobaao? Nekakav don, prema
svemu velika kukavica, starac knjigoatac i sluga..." slegao je
ramenima.
"Da, razume se", tuno je rekao Rumata. Baronovo lice se najednom
nalilo krvlju i on je jezivo iskolaio oi.
"ta? Ponovo?!" zaurlao je. Rumata se osvrnuo. U vratima je stajao
don Ripat. Baron je poeo da se okree, obarajui klupe i tanjire. Don
Ripat je znaajno pogledao Rumatu u oi i izaao.
"Izvinite molim vas, barone", rekao je Rumata, ustajui.
"Kraljeva sluba..."
"A..." razoarano je progovorio baron.
"Sauee... Ni za ta na svetu ne bih sada poao na slubu!" Don Ripat
ga je ekao ispred vrata.
"ta je?" upitao je Rumata.

"Pre dva sata", poslovno ga je izvestio don Ripat,

"po nareenju ministra odbrane krune don Rebe uhapsio sam i odveo u
Veselu Kulu dona Okanu."
"Tako", rekao je Rumata.
"Pre jedan sat dona Okana je umrla, ne izdravi munje vatrom."
"Tako", rekao je Rumata.
"Zvanino je optuena za pijunau. Ali..." Don Ripat se zbunio i
spustio pogled.
"Mislim... ini mi se..."
"Shvatam", rekao je Rumata. Don Ripat je digao na njega oi krivca.
"To nas se ne tie", promuklo je rekao Rumata. Oi don Ripata ponovo
su postale kao nalivene olovom. Rumata mu je klimnuo glavom i vratio
se za sto. Baron je upravo zavravao peene prepelice.
"Estorsko vino!" naredio je Rumata.
"I neka donesu jo!" Zakaljao se.
"Veseliemo se. Sada emo se, avo ga odneo, veseliti..." ...Kada je
Rumata doao k sebi, konstatovao je da se nalazi nasred ogromne
ledine. Otpoinjalo je sivo svitanje, u daljini su prozuklim glasovima
kukurikali petlovi. Graktale su vrane, koje su u gustim jatima letele nad
nekakvom nejasnom gomilom u blizini, oseala se vlaga i miris trulei.
Magla u glavi poela je brzo da se razilazi, pojavljivalo se dobro
poznato stanje izuzetne jasnoe i preciznosti opaanja, jezik je palio
mentol. Prsti desne ake bili su mu utrnuli. Rumata je prineo oima
stegnutu pesnicu. Koa na zglobovima mu je bila odrana, a u pesnici
mu je bila stegnuta ampula od kasparamida, jakog sredstva protiv
trovanja alkoholom, kojim je Zemlja redovno snabdevala svoje izviae
na ostalim planetama. Prema svemu je on ve ovde, na ledini, pre nego
to e se konano pretvoriti u svinju, nesvesno, takorei instinktivno
sasuo u usta sadraj ampule. Ovo mesto je dobro poznavao tano
ispred njega crnela se kula spaljeneopservatorije, a neto malo ulevo
nazirale su se u sumraku tanke, kao minareti, kule kraljevskog dvora.
Rumata je duboko udahnuo ledeni vazduh i krenuo kui. Baron Pampa
se te noi dobro veselio. U pratnji gomile siromanih donova, koji su

brzo gubili ljudski lik, nainio je gigantsku turneju po

arkanarskimkrmama, propivi pri tome sve, pa ak i raskoni opasa,
unitivi neverovatnu koliinu alkohola i jela, potukavi se usput
najmanje osam puta. U svakom sluaju, Rumata se jasno seao osam
tua, u koje se nije meao, trudei se da razdvoji borce i ne dozvoli da
doe do ubistva. Dalje njegove uspomene su segubile u magli. Iz te
magle su se pojavljivale as grabljive njuke sa noevima u zubima, as
besmisleno gorko lice poslednjeg siromanog dona bez novca, koga je
baron Pampa pokuao da proda kao roba u luci, as opet pobesneli,
nosati Irukanac, koji je zlobno zahtevao da mu blagorodni donovi
predaju njegove konje... U prvo vreme je jo bio izvia. Pio je barabar
sa baronom: irukansko, estorsko, soansko, arkanarsko, ali je pred svaku
promenu vina kriom stavljao pod jezik tabletu kasparamida. Uspevao
je da sauva loginost i jasno je zapaao gomile sivih patrola na
raskrsnicama i kraj mostova, zasedu varvara konjanika na soanskom
putu, gde bi barona sigurno ubili, da Rumata nije znao dijalekt varvara.
Jasno se seao kako ga je zapanjila pomisao na to, da su nepokretni
nizovi neobinih vojnika u dugakim crnim kabanicama sa
kapuljaamakoji su bili postrojeni pred Patriotskom kolom u stvari
manastirska druina. Kakve veze sa svim tim ima crkva? pomislio je
tada. Od kada se to crkva u Arkanaru mea u svetovne stvari? U
pijanstvo je padao lagano, ali se ipak na kraju napio, nekako najednom,
kao da je u to uskoio; i kada je u trenutku kada mu se razbistrila svest
ugledao pred sobom raseeni hrastov sto u potpuno mu nepoznatoj
prostoriji, obnaeni ma u svojoj ruci i siromane donove koji su mu
aplaudirali, onda je pomislio da je vreme da krene kui. Ali, bilo je ve
kasno. Talas besa iodvratne, nedoline radosti oslobaanja od svega
ljudskog ve ga je bio oduzeo. On je jo bio Zemljanin, izvia,
naslednik ljudi ognja i gvoa, koji se nisu tedeli i koji nikoga nisu
tedeli u ime velikog cilja. On nije mogao da postane Rumata Estorski,
put puti dvanaest pokoljenja ratnikih predaka,proslavljenih pljakama i
pijanstvom. Ali, on vie nije bio ni komunar. On vie nije imao obaveza
pred Eksperimentom. Njega su sada brinule samo obaveze pred samim

sobom. On vie nije sumnjao nita. Bilo mu je jasno sve, apsolutno sve.
Tano je znao ko je kriv za sve, i tano je znao ta hoe: da see
maem,predaje vatri, baca sa dvorskog stepenita na koplja i vile
gomile koja urla... Rumata se trgao i izvukao iz kanija maeve. Seivo
je bilo izubljeno, ali isto. Seao se da se tukao sa nekim, ali sa kim to?
I kako se sve to zavrilo?... ...Konje su propili. Siromani donovi su
nekuda nestali. Rumata je toga se takoe seao, odvukao barona kod
sebe kui. Pampa don Bau je bio dobar, potpuno trezan i spreman da
nastavi da se veseli on jednostavno vie nije mogao da stoji na nogama.
Pored toga, on je zbog neega smatrao da se upravo maloas oprostio
od divne baronese i da se sada nalazi na borbenom pohodu protiv svog
iskonskog neprijatelja, barona Kaskua, koji se jako
izbezobrazio.("Pomislite i sami, dragi moj, to nitavilo je rodilo iz bedra
deka dugog est palaca i dalo mu ime Pampa...")
"Sunce zalazi", izjavio je, posmatrajui goblen, koji je prikazivao
izlazak sunca.
"Mogli bismo da se proveselimo ove noi, blagorodni donovi, ali ratni
podvizi zahtevaju i trae san. Ni kapi vina u pohodu. A i baronesa je
bila nezadovoljna." ta? Krevet? Kakvi kreveti u istom polju? Na
krevet to je konjska haa! Sa tim reima je smakao sa zida nesreni
goblen, umotao se u njega preko glave i sruio u ugao sa svetiljkom.
Rumata je naredio deaku Unu da pored baronapostavi kofu rasola i
iniju sa marinadom. Deak je imao ljutito, sanjivo lice.
"Ala ste se udesili", gunao je.
"Oi vam u raznim pravcima gledaju..."..
"uti, budalo", rekao je tada Rumata i... Neto se posle toga desilo.
Neto jako loe, to ga je poteralo preko celog grada na ledinu. Neto
jako, jako loe, neoprostivo, sramno... Setio se toga kada je ve prilazio
kui, i, setivi se, zaustavio se. ...Odgurnuvi Una, popeo se uz
stepenice na sprat, otvorio vrata i upao kod nje kao gazda, i pri svetlosti
none lampe ugledao belo lice, ogromne oi ispunjene uasom i
gaenjem, i u tim oima samoga sebe, kako se zanosi oputene donje
usne sa koje se slivala pljuvaka, oguljenih pesnica, u isprljanoj odei,

odvratnog i podlog gada plave krvi, i taj pogled ga je odbacio nazad, na

stepenite, nadole, kroz vrata, na mranu ulicu i jo dalje, dalje, dalje
to je mogue dalje... Stegavi zube i oseajui da mu se unutar njega
sve smrzlo i sledilo, tiho je otvorio vrata i na prstima uao u hol. U
uglu, kao gigantsko morskoudovite sisar, soptao je u mirnom snu
baron.
"Ko je to?" povikao je Uno, koji je dremao na klupi sa samostrelom na
kolenima.
"Tiho", proaptao je Rumata.
"Hajdemo u kuhinju. Kofu vode, sireta, novo odelo, bre ovamo!"
Dugo se, besno, sa uivanjem polivao vodom i brisao siretom,
skidajui sasebe nonu prljavtinu. Uno, suprotno svom obiaju utljiv,
muvao se oko njega. I tek posle, pomaui donu da zakopa idiotske
ljubiaste pantalone sa preicama pozadi, obavestio ga je natmureno:
"Noas, kada su odjurili, Kira je sila dole i pitala da li se don vraaoili
nije; zakljuila je, prema svemu da je neto prisnila. Rekao sam joj, da
se niste vraali od kako ste jue otili na strau..." Rumata je duboko
uzdahnuo, okrenuvi se na drugu stranu. Ali, od toga mu nije bilo nita
lake. Bilo mu je samo gore.
"...A ja sam probdeo celu no sa samostrelom nad baronom. Bojao sam
se da e onako pijan krenuti gore."
"Hvala ti, mali", jedva je uspeo da iscedi iz sebe Rumata. Navukao je
cipele, uao u hol, postojao malo pred tamnim, metalnim ogledalom.
Kaspiramid je delovao besprekorno. Iz ogledala ga je posmatrao kicoki
obuen, blagorodni don sa licem istina malo izmorenim posle tekog
nonog deurstva ali pristojnim u najveoj moguoj meri. Vlana kosa,
obuhvaena zlatnim obruem, meko je i lepravo padala po licu.
Rumata je mahinalno popravio objektiv nad prekonosnicom. Dobre su
scene mogli da posmatraju danas na Zemlji, pomislio je mrano. U
meuvremenu je svanulo. U pranjave prozore je poelo da zaviruje
sunce.Kapci su poeli da lupaju. Na ulici su se dovikivali zaspali
glasovi.
"Kako ste spavali, brate Kirisu?" ...

"Neka je hvala gospodu, mirno, brate Tiko. No je prola, i neka je

hvala bogu." ...
"A kod nas je neko pokuavao da kroz prozor upadne. Blagorodni don
Rumata je, priaju, noas lumpovao." ...
"Pria se daima gosta." ...
"Pa zar se sada lumpuje? Pri mladom kralju, seam se, lumpovalisu
nisu ni zapaali, kako su pri tome pola grada spalili."
"ta da vam kaem, brate Tiko. Neka je hvala bogu, to za suseda
imamo takvog dona. Jedared godinje lumpuje, pa i to je mnogo..."
Rumata se popeo gore, i zakucavi na vrata, uao u kabinet. Kira je
sedela u fotelji, kao i jue. Digla je oi i sa zebnjom i uznemirenou
mu se zagledala u lice.
"Dobro jutro, mala moja", rekao je i priao, poljubio joj ruke i seo u
fotelju preko puta. Stalno ga je ispitivaki posmatrala, a onda ga je
upitala.
"Jesi li umoran?"
"Da, malo. I moram opet da idem."
"Da ti pripremim neto?"
"Ne treba, hvala. Uno e mi sve pripremiti. Jedino moda ako bi mi
okovratnik namirisala..." Rumata je osetio kako se meu njima
pojavljuje zid lai. Isprva tanak, a posle sve deblji i vri. Za ceo ivot,
gorko je pomislio. Sedeo je, pritvorivi oi, dok je ona oprezno mirisala
raznim parfemima njegov raskoni okovratnik, obraze elo, kosu. Posle
toga je rekla:
"ak me i ne pita kako sam spavala."
"Kako, mila?"
"Usnila sam san. Shvata li, straan, jeziv san." Zid je postao debeo,
kao bedemi tvrave.
"Na novom mestu je uvek tako", rekao je Rumata lanim glasom.
"A i baron je, sigurno, dole bio jako buan."
"Da naredim da donesu doruak?" upitala ga je.
"Naredi."
"A kako vino voli izjutra?" Rumata je otvorio oi.

"Naredi da donesu vode", rekao je.

"Izjutra ne pijem nita drugo." Izila je i uo je kako je mirnim i
zvonkim glasom razgovarala sa Unom.Posle se vratila, sela na naslon
njegove fotelje i poela da mu pria svoj san, a on je sluao, diui vee
i oseajui kako zid sa svakim trenutkom postajesve deblji i vri i
kako ga on zauvek odvaja od jedinog odista bliskog oveka u ovom
odvratnom svetu. I tada je iz zaleta udario po zidu celim telom.
"Kira", rekao je.
"To nije bio san." I nita se naroito nije desilo.
"Jadni moj", rekla je Kira.
"Priekaj, sada u da ti donesem rasola..." 5. Do nedavno je dvor
arkanarskih kraljeva bio jedan od najprosveenijih u Imperiji. Na dvoru
je bilo naunika; u velikoj veini su to, (razume se) bili arlatani, ali je
meu njima bilo i takvih, kao to su Bagir Kisenski, koji jeotkrio
sferinost planete; glavni lekar Tata, koji je iskazao genijalnu misao
onastanku epidemija od malih, neprimetnih obinom oku, crvia koje
raznose vetar i voda; alhemiar Sinda, koji je, kao i svi alhemiari,
traio nain za pretvaranje gline u zlato, a koji je pronaao zakon
ouvanja materije. Na arkanarskom dvoru bilo je i pesnika, uglavnom
nitavila i laskavaca, ali su se meu njima nalazili i takvi, kao to je bio
Pepin Slavnik, autor istorijske tragedije 'Pohod na sever'; Curen
Pravedni, koji je napisao preko pet stotina balada i soneta, koji su
posluili u narodu kao osnova za narodne pesme; tu je bio i Gur
Literata, koji je stvorio prvi u istoriji Imperije svetski roman tunu
istoriju princa, koji se zaljubio u predivnu varvarku. Na dvoru je bilo i
odlinih glumaca, igraa, pevaa. Odlini slikari su pokrivali zidove
freskamakoje nisu gubile sveinu svojih boja. uveni vajari ukraavali
su svojim delima dvorske parkove. Ne moe se rei da su arkanarski
kraljevi bili mecene prosveivanja ili poznavaoci umetnosti.
Jednostavno se to smatralo za neto normalno, kao to su to bili
ceremonija jutarnjeg oblaenja, ili raskonigardisti kraj glavnog ulaza.
Aristokratska trpeljivost je ponekad dolazila i do toga, da su neki
naunici i pesnici postajali zapaeni rafii dravnog aparata. Tako je

pre samo pola stolea, visokoueni alhemiar Botsa, koji je zauzimao

sada ukinut kao nepotreban poloaj ministra ruda, osnovao nekoliko
rudnika i proslavio Arkanar zadivljujuim legurama, ija je tajna bila
izgubljena posle njegove smrti. A Pepin Slavni je sve do nedavno
rukovodio dravnom prosvetom, sve dok ministarstvo istorije i
pismenosti, na ijem se elu nalazio, nije bilo proglaeno za tetno jer je
navodno razvraalo umove obinih ljudi. Deavalo se, razume se i
ranije, da su umetnika ili naunika, koji nije odgovarao kraljevskoj
ljubavnici, tupoj i sladostrasnoj osobi, prodavali u inostranstvo ili
trovali arsenikom, ali se tek don Reba prihvatio ozbiljno tog posla. Za
vreme svog boravka na poloaju svemonog ministra odbrane krune, on
je u svetu arkanarske kulture izvrio takva pustoenja, da je izazvao
nezadovoljstvo ak i nekih blagorodnih velmoa, koji su izjavili da je
dvor postao dosadan i da se za vreme balova ne moe uti nita drugo,
do glupe spletke. Bagir Kisenski optuen za ludilo koje se navodno
graniilo sa dravnim zloinom, bio je baen u tamnicu i Rumata ga je
na jedvite jade uspeo da oslobodi i prebaci u metropolu. Njegova
opservatorija je izgorela, a uenici, koji su ostali meu ivima razbeali
su se. Neoekivano se ispostavilo da je glavni dvorski lekar Tata,
zajedno sa jo pet drugih dvorskih lekara bio trova, koji je po nalogu
vojvode irukanskog radio protiv linosti kralja za vreme muenja sve je
priznao i bio obeen na Kraljevskom trgu. Pokuavajui da ga spase,
Rumata je razdelio trideset kilograma zlata, izgubio etiri agenta
(blagorodne donove, koji nisu znali ta u stvari rade), umalo i sam nije
bio uhvaen, bio je ranjen za vreme pokuaja otmice, ali mu svejedno
nita nije polo za rukom. To je bio njegov prvi poraz, posle koga je
konano shvatio da don Reba nije sluajna figura. Saznavi nedelju
dana kasnije da e alhemiarSinda biti optuen za prikrivanje tajne
filosofskog kamena od dravne blagajne, Rumata je, besan zbog poraza,
priredio kod kue alhemiara zasedu, i sam je, obavivi lice crnom
maramom, razoruao jurinike, koji su doli po alhemiara,pobacao ih,
uvezane, u podrum i te iste noi ispratio Sindu, koji nita nije nishvatio,
u Soan, gde je ovaj slegavi ramenima nastavio da traga za filosofskim

kamenom, pod prismotrom dona Kondora. Pesnik, Pepin Slavni se

najednom postrigao i otiao u monahe, u usamljeni manastir. Curen
Pravednik, raskrinkanzbog svoje zloinake dvosmislenosti i
aminovanja ukusima najniih slojeva, bio je lien asti i imanja
pokuao je da se buni, i sada je u krmama itao otvoreno neprijateljske
balade, dva puta su ga do smrti pretukle patriotske linosti i tek je tada
prihvatio predloge svog velikog prijatelja i potovaoca don Rumate i
otputovao u metropolu. Rumata ga je zauvek zapamtio,
plaviastobledog od pijanstva, kako stoji, uhvativi se tankim rukama
zakonopce, na palubi broda koji se udaljavao i kako svojim zvonkim,
mladim glasom ita svoj oprotajni sonet 'Kako list uvenuli pada na
duu'. to se tie GuraLiterate, on je posle razgovora u kabinetu don
Rebe shvatio da arkanarski princ nije mogao da zavoli neprijateljske
izrode, sam je bacio na Kraljevskom trgu svoje knjige na lomau i sada
je, povijen, mrtvakog lica, stajao za vreme kraljevskih izlazaka u
gomili dvorana i po jedva primetnom pokretu ruke don Rebe istupao
napred i itao stihove ultra patriotskog sadraja, koji su izazivali tugu i
zevanje. Glumci su sada prikazivali stalno jedan te isti komad: 'Pogibija
varvara, ili maral Toc, kralj Pic Prvi Arkanarski'. A pevaisu najvie
od svega voleli uglavnom koncerte za glas sa orkestrom. Oni slikari,koji
su ostali ivi, sada su crtali firme. Uostalom, dva ili tri slikara uspela su
da ostanu pri dvoru i sada su crtali portrete kralja sa don Rebom, koji ga
je sa potovanjem pridravao za lakat (raznovrsnost nije prihvatana:
kralj je prikazivan kao dvadesetogodinji lepotan u ratnikom odelu, a
don Reba kao zreo ovek sa znaajnim izrazom lica). Da, arkanarski
dvor je bio dosadan. Ali i pored svega toga su velmoe, besposleni
blagorodni donovi, gardijski oficiri i lakomislene lepotice done jedni iz
astoljublja, drugi iz navike, trei iz straha i nadalje svako jutro
ispunjavali dvorske sale. Govorei poteno, mnogi od njih nisu ni
zapazili nikakve promene. U koncertima i takmienjima pesnika
prolosti oni su najvie od svega cenili pauze, za vreme kojih su
blagorodni donovi diskutovali oosobinama svojih pasa, priali viceve.
Oni su jo bili sposobni da izdre krau diskusiju o svojstvima sutina

sveta sa one strane pakla, ali su smatrali pitanja o formi planete i o

uzronicima epidemija za jednostavno nepristojna. Izvesnu nelagodnost
je kod gardijskih oficira izazvao nestanak nekih slikara, meu kojima su
bili i majstori za prikazivanje obnaenih lepotica... Rumata je stigao u
dvorac sa malim zakanjenjem. Jutarnji prijem je ve bio otpoeo. Po
salama su se muvali ljudi, uo se ljutiti glas kralja i melodine komande
ministra ceremonija, koji je rukovodio oblaenjem njegovog
velianstva. Dvorani su uglavnom diskutovali o noanjem dogaaju.
Neki zloinac sa licem Irukanca prodro je te noi u dvorac, naoruan
tiletom, ubio straara i upao u spavaonicu njegovog velianstva, gde ga
je navodno uhvatio i razoruao lino don Reba, a na putu u Veselu Kulu
ga je gomila odanih patriota rastrgla na komade. To je bio ve esti
atentat tog meseca i zato sama injenica atentata nije izazvala tako rei
nikakvo interesovanje. Diskutovalo se samo o detaljima. Rumata je
saznao da se njegovo velianstvo, kada je ugledalo ubicu, pridiglo na
krevetu, zaklonivi svojim telom donu Midaru i izgovorilo istorijske
rei:
"Gub' se napolje, stoko!" Veina je verovala u istorijske rei,
smatrajui da je kralj u ubici video lakeja. I, svi su se slagali u miljenju
da je don Reba, kao i uvek, bio spreman i neuporediv ni sakim u borbi
iz blizine. Rumata se u prijatnim izrazima sloio sa tim miljenjem i
kao odgovor ispriao istoriju koju je izmislio tog asa o tome, kako je
don Rebu napalo dvanaest razbojnika, od kojih je on trojicu ubio na
mestu, dok je ostale naterao u bekstvo. Ta pria je bila sasluana sa
velikim intesovanjem i odobravanjem, posle ega je Rumata kao
sluajno primetio da mu je tu priu ispriao don Sera. Interesovanje je
odmah nestalo sa lica prisutnih, jer je svako znao da je don Sera uvena
budala i laljivac. Dona Okanu niko nije ni spominjao. O tome ili jo
niko nita nije znao, ili su se svi pravili da nita ne znaju. Delei
komplimente i steui ruke damama, Rumata se lagano kretao napred u
prve redove doterane, namirisane gomile koja se obilato znojila.
Blagorodno plemstvo je poluglasno razgovaralo.

"Da, da, upravo ta kobila. Posekla se, ali neka budem proklet, ako je
nisam izgubio na kocki te iste veeri don Keu." ..."A to se tie bedara,
blagorodni done, ona su odista neobinog oblika. Kako je to rekao
Curen... Hmmm... Brda prohladne pene... hmmm... ne, breuljci
prohladne pene... Sve u svemu, fantastina bedra." ...
"A tada ja lagano otvaram prozor, uzimam kamu u zube i, zamislite
samo, oseam, dragi moj, kako se reetka poda mnom ugiba." ...
"Lupio sam ga po zubima drkom maa, tako da se to sivo pseto dva
puta preturilo preko glave. Moete da ga pogledate, eno ga, stoji tamo
sa takvim izrazom lica kao da na to ima pravo." ...
"...A don Tameo se ispovraao na pod, okliznuo i uleteo glavom pravo
u kamin." ...
"A tada joj monah kae: 'Ispriaj mi, lepotice, tvoj san'... Hahaha!"
Uasno uvredljivo, pomislio je Rumata. Ako me sada ubiju, ova gomila
prostaina e biti poslednje to u videti u svom ivotu. Samo
iznenadnost. Spae me iznenadnost. Mene i Budaha. Uloviti trenutak i
iznenada napasti. Iznenaditi, ne dati mu da otvori usta, ne dati mu da me
ubije, jer ja odista nemam za ta da umrem. Probio se do vrata
spavaonice i, pridravajui obema rukama maeve, lakosavivi po
etikeciji noge u kolenima, pribliio se kraljevoj postelji. Kralj je
navlaio arape. Ministar ceremonijala je, pritajivi disanje, paljivo
pratio pokrete vetih ruku dva sobara. Sa desne strane od razbacane
postelje don Reba je neujno razgovarao sa visokim, koatim ovekom
u vojnoj uniformi od sivog somota. To je bio otac Cupik, jedan od voa
arkanarskih jurinika, pukovnik dvorske strae. Don Reba je bio
iskusan dvoranin. Sudei po njegovom licu,razgovarali su o nekakvim
kobilama ili o dobroinstvima kraljeve roake. A otac Cupik, kao
vojnik i bivi bakalin, nije umeo da vlada svojim licem. Bio je natuten,
grickao je usne, njegovi prsti na drci maa su se skupljali i irili. Na
kraju je najednom trgao obrazom, naglo se okrenuo i, krei sva pravila
etikecije, krenuo iz spavaonice pravo na gomilu zapanjenih, od takvog
nevaspitanja, dvorana. Don Reba je, smekajui se sa izrazom

izvinjavanja, bacio pogled na ovoga, a Rumata je, isprativi pogledom

sivu figuru, pomislio:
"Evo jo jednog pokojnika." Znao je za trvenja izmeu don Rebe i
sivogrukovodstva. Istorija mrkog kapetana Ernesta Rema mogla je
uskoro da se ponovi. arape su bile navuene. Sobari su se, povinujui
se melodinim nareenjima ministra ceremonija, sa strahopotovanjem,
na vrhovima prstiju, prihvatali kraljevih cipela. Tada se kralj,
odgurnuvi sobare nogama, tako naglo okrenuo prema don Rebi, da mu
se stomak, nalik na dobro nabijenu vreu, premestio sa jednog na drugo
koleno.
"Dojadili su mi ve vai atentati!" histerino je poeo da vie.
"Atentati! Atentati! Atentati!.. Nou hou da spavam, a ne da se borim
protiv ubica! Zato ne moete da uradite da atentate pokuavaju danju?
Lo ste vi ministar, Reba! Jo samo jedna takva no, i narediu da vas
zadave! (Don Reba se poklonio spustivi aku na srce). Posle atentata
me boli glava!" Iznenada je zautao i tupo se zagledao u svoj stomak.
Momenat je bio odgovarajui. Sobari su se zbunili. Trebalo je pre svega
obratiti panju na sebe. Rumata je oteo sobaru iz ruke desnu cipelu,
spustio se pred kraljem na koleno i poeo sa potovanjem da navlai
cipelu na debelu, svilom obavijenu nogu. To je bila jedna od
najdrevnijih privilegija Rumate da sopstvenim rukama obuva desnu
nogu krunisanih linosti Imperije. Kralj ga je posmatrao znaajnim
pogledom. U oima mu se pojavila iskra interesovanja.
"A, Rumata!" rekao je.
"Jo ste ivi? A Reba mi je obeao da e vas zadaviti!" Poeo je da se
kikoe.
"On je lo ministar, taj Reba. Jedino to radi, to je da obeava. Obeao
mi je da e unititi otpor, a otpora je sve vie. Nekakve sive idiote je
dovukao u dvorac... Bolestan sam, a on je sve glavne lekare poveao."
Rumata je zavrio sa navlaenjem cipele i, poklonivi se, povukao se
dvakoraka unazad. Uhvatio je na sebi paljivi pogled don Rebe i
pohitao je da licu da visokomeran izraz.
"Jako sam bolestan", nastavio je kralj,

"sve me boli. Hou da se povuem. Odavno bih se ve povukao, ali

biste svi vi propali bez mene, ovnovi..." Navukli su mu i drugu cipelu.
Ustao je i odmah jeknuo, iskrivivi se i uhvativi se za koleno.
"Gde su lekari?" poeo je tuno da cmizdri.
"Gde je moj dobri Tata!Obesili ste ga, budalo! A meni je od samog
njegovog glasa bilo lake! utite, i sam znam da je bio trova! I
pljuckao sam na to! ta sa tim, ako je trova? Onje bio lekar! Shvatate
li to, ubico? Lekar jednoga otruje, a drugoga izlei! A vi samo trujete!
Najbolje bi bilo kada biste se i sami obesili! (Don Reba se poklonio,
poloivi aku na srce i ostao u tom poloaju.) Jer, sve ste poveali!
Ostali su samo vai arlatani! I popovi, koji me napajaju svetom
vodicom umesto lekovima... Ko e biti taj koji e mi napraviti
miksturu? Ko e meni istrljati nogu mau?"
"Gospodaru!" glasno je progovorio Rumata, i uinilo mu se da je u
dvorcu sve zanemelo.
"Dovoljno je da naredite, i najbolji lekar Imperije e biti u dvoru za
pola sata!" Kralj je zapanjeno poeo da ga posmatra. To je bio uasan
rizik. Bilo bi dovoljno da don Reba da jedan mig... Rumata je fiziki
osetio, koliko ga pari oiju posmatra preko vrhova svojih strela znao je
on, zato se pod tavanicom spavaonice nalaze nizovi okruglih otvora.
Don Reba ga je takoe posmatrao sa izrazom utive, ali isto tako i
dobroudne radoznalosti.
"ta to znai?" gadljivo je upitao kralj.
"No nareujem, no, gde je taj va lekar?" Rumata se sav napeo. Uinilo
mu se da mu vrhovi strela ve probijaju lopatice.
"Gospodaru", brzo je rekao,
"naredite don Rebi da vam predstavi uvenog lekara Budaha!" Prema
svemu, don Reba se ipak zbunio. Glavno je bilo reeno, a Rumata je
ostao iv. Kralj je prebacio pogled mutnih oiju na ministra odbrane
krune.
"Gospodaru", nastavio je Rumata, sada se vie nikuda ne urei i
ponaajui se na odgovarajui nain.

"Znajui za vae odista nepodnoljive patnje i seajui se duga moga

roda pred vladarima, pozvao sam iz Irukana uvenog, visokouenog
lekara doktora Budaha. Na alost, put doktora Budaha je bio prekinut.
Sivi vojnici potovanog don Rebe su ga uhvatili prole nedelje i za
njegovu daljnju sudbinu zna samo don Reba. Smatram da se lekar
nalazi negdeu blizini, najverovatnije u Veseloj Kuli, i nadam se da se
udnovata mrnja don Rebe prema lekarima jo nije na najsudbonosniji
nain odrazila na sudbinu doktora Budaha." Rumata je uutao, prestavi
da die. ini se da se sve sreno zavrilo. Dri se, don Reba! Pogledao
je ministra i sledio se. Ministar odbrane krune uopte nije bio zbunjen.
On je klimnuo Rumati glavom sa lakim, roditeljskim prekorom. To
Rumata nikako nije oekivao. Pa on je oduevljen, zapanjeno je
pomislio Rumata. Zato se kralj ponaao upravo onako, kako je on i
oekivao.
"Varalico!" zaurlao je.
"Zadaviu te! Gde je doktor? Gde je doktor, pitam vas! utati! Pitam
vas, gde je doktor?" Don Reba je iskoraio napred, ljubazno se
smekajui.
"Vae velianstvo", rekao je,
"vi ste odista srean vladar, jer imate takomnogo vernih podanika, da
oni ak ponekad smetaju jedan drugome u tenji da vam budu na usluzi.
(Kralj ga je tupo posmatrao). Neu da sakrijem; kao i sve, tose deava
u vaoj zemlji, znao sam i za blagorodnu zamisao ustroga don
Rumate.Neu da krijem da sam poslao u susret doktoru Budahu nae
sive vojnike jedinozbog toga, da bih sauvao potovanja dostojnog
oveka u godinama od sluajnosti dalekoga puta. Neu da krijem ni to,
da nisam hitao da predstavim Budaha irukanskog, vaem velianstvu..."
"Kako ste se usudili?" prekorno ga je upitao kralj.
"Vae velianstvo, don Rumata je mlad i isto tako neiskusan u politici,
koliko je iskusan u blagorodnim porivima. On i ne zna na kakve je sve
niskostisposoban vojvoda irukanski u svojoj besnoj zlobi protiv vaeg
velianstva. Ali, vi i ja to znamo, gospodaru, zar ne? (Kralj je klimao
glavom.) I zbog toga sam smatrao za neophodno da prvo izvrim kratku

istragu. Ja ne bih nikuda urio,ali ako vi, vae velianstvo (nizak poklon
kralju), i don Rumata (pokret glavom prema Rumati) insistirate, onda e
se jo danas posle ruka doktor Budah, vae velianstvo pojaviti pred
vama, da otpone sa leenjem.
"A vi niste glupi, don Reba", rekao je kralj, porazmislivi malo.
"Istraga to nije loa stvar. To nikada ne moe da smeta. Prokleti
Irukanac..." Zastenjao je i ponovo se uhvatio za koleno.
"Prokleta noga! No, znai posle ruka? ekaemo, ekaemo." I kralj
je, oslanjajui se na rame ministra ceremonija lagano krenuo u prestonu
dvoranu pored zapanjenog Rumate. Kada je nestao u gomili dorana koji
su se sklanjali pred njim, don Reba se prijateljski osmehnuo Rumati i
upitao ga:
"Vi, ako ne greim, noas deurate kod spavae sobe princa?" Rumata
se utke poklonio. Rumata je bez ikakvog cilja lutao po beskonanim
hodnicima i prelazima dvora, mranim, vlanim, koji su zaudarali na
vlagu i amonijak, pored raskonih, tepisima ukraenih soba, pored
pranjavih kabineta sa uskim prozorima na kojima su se nalazile
reetke, pored magacina prepunih raznih nepotrebnih stvari sa pozlatom
koja je otpadala. Ovde ljudi gotovo da nije ni bilo. Retko je koji
dvoranin rizikovao da poseti ovaj lavirint u zadnjem delu dvora, gde su
kraljevski apartmani neprimetno prelazili u kancelarije ministarstva
odbrane krune. Ovde je bilo lako zalutati. Svi su se seali sluaja, kada
je patrola garde, obilazei dvorac, bila preplaena sumanutim povicima
oveka, koji je kroz reetke pruao ispruene ruke.
"Spasite me!" vikao je ovek.
"Ja sam dobar! Ne znam kako da se odavde izvuem! Dva dana nita
nisam jeo! Oslobodite me odavde!" (Deset dana je izmeu
ministrafinansija i ministra dvora voena iva prepiska, posle ega je
doneta odluka da se reetka isee, i tokom tih deset dana nesreni sobar
je hranjen mesom i hlebom, koji su mu doturani na vrhu koplja.) Osim
toga, ovde je bilo dosta opasno. U tesnim hodnicima sudarali su se
pripiti gardisti koji su uvali kralja i podnapiti jurinici, koji su uvali
ministarstvo. Tukli su se oajniki, a kada bi tua bila zavrena,

razilazili su se, odnosei ranjenike. Konano, ovde je bilo i puno leeva.

Za dva stolea, ovde ih se nakupilo poprilino. Iz duboke nie u zidu
pojavio se jurinikstraar sa halebardom na gotovs.
"Zabranjeno je", mrano je rekao.
"ta se ti u to razume, budalo!" nemarno je rekao Rumata, uklanjajui
ga rukom. uo je kako jurinik neodluno trupka nogama iza njega, i
najednom je uhvatio samoga sebe u tome kako uvredljive rei i nemarni
pokreti ispadaju kod njega nekako refleksno, da se on ak i ne trudi da
glumi nadmenog gospodina, ve da je to u velikoj meri odista i postao.
Zamislio je sebe takvoga na Zemlji, i najednom je osetio gaenje i stid.
Zato ? ta se to desilo sa mnom? Gde je nestalo vaspitano i gajeno od
detinjstva potovanje i poverenje prema sebi slinima, prema oveku,
prema divnom biu, koje se zove 'ovek'? A meni vie nita ne moe da
pomogne, pomislio je sa uasavanjem. Jer, ja ih odista mrzim i
prezirem... Ne saaljevam ih, ne mrzim ih i prezirem. Mogu koliko
hou da pravdam tupost i zverstvo ovoga momka, pored koga sam
upravo proao, socijalne uslove, strogo vaspitanje, sve ta hou, ali ja
sada jasno vidim da je to moj neprijatelj, neprijatelj svega to volim,
neprijatelj mojih prijatelja, neprijatelj onoga to ja smatram za
najsvetije. I ne mrzim ga teoretski, ne mrzim ga kao, kao 'tipinog
predstavnika', ve ga mrzim lino, kao linost. Mrzim njegovo balavo
lice, smrad njegovog neopranog tela, njegovu slepu vezu, njegovu zlobu
prema svemu to prelazi granice polnih odnosa i pijanenja. Evo, on
sada trupka, ta stoka, koju je jo pre samo pola godinenjegov debeli
otac tukao, pokuavajui da ga privoli da trguje ubualim branom i
ueerenim demom, sope, bukovo drvo; pokuavajui da se priseti
paragrafa loe nabubanih pravila i nikako ne moe da se snae da li
treba da napadne blagorodnog dona halebardom, povie 'straa!' ili
jednostavno da odmahne rukom jer, svejedno niko nikada nee saznati
da je on ovuda proao. I on e mahnuti na sve rukom, vratie se u svoju
niu, gurnue u usta komad kore za vakanje i mljackae, putajui
pljuvaku i cmokui. I on ne eli da zna nita na svetu, i ne eli ni o
emu da misli. Misliti! A ime je pa bolji orao na, don Reba? Da,

razume se, njegova psihologija je komplikovanija i refleksi su

musloeniji, ali misli su mu nalik na ove pune amonijaka i zloina
hodnike dvora, i on je isto tako nezadrivo odvratan jezivi zloinac i
pauk bez srama i stida. Doao sam ovamo da volim ljude, da im
pomognem da se isprave, da vide nebo. Ne, lo sam ja izvia, pomislio
je kajui se. Ja sam istoriar koji ni za ta nije. I kada sam to samo
uspeo da upadnem u movaru, o kojoj je govorio don Kondor? Zar bog
ima pravo na neko drugo oseanje, osim na saaljenje? Iza njega se
zaulo uurbano trupkanje izama po hodniku. Rumata se okrenuo i
spustio ruke na drke maeva. Ka njemu je trao don Ripat, drei u
ruci komad papira.
"Don Rumata!... Don Rumata!..." poeo je da vie jo iz daljine
promuklim apatom. Rumata je ostavio maeve. Pritravi mu, don
Ripat se osvrnuo i proaptao mu jedva ujno na uvo:
"Traim vas ve itav jedan sat. U dvoru je Vaga Toak! Razgovara sa
don Rebom u ljubiastim odajama." Rumata je ak za tren i zamurio.
Posle je, udaljivi se malo, rekao sa utivim uenjem:
"Mislite na uvenog razbojnika? Ali, on je ili pogubljen, ili je ak i
sasvim izmiljen." Porunik je olizao suve usne.
"On postoji. U dvoru je... Mislio sam da e vas to interesovati."
"Najdrai moj don Ripate", podvlaei rei, rekao je Rumata,
"mene interesuju glasine. Spletke, Vicevi... ivot je tako dosadan... Vi
me, oigledno, pogreno shvatate... (Porunik ga je pogledao
izbezumljenim oima). Razmislite i sami ta se mene tiu prljave veze
don Rebe, koga ja, uostalom, i suvie potujem, da bih ga osuivao? I
onda, izvinite me, ali u urbi sam... eka me jedna dama." Don Ripat je
ponovo olizao usne, neveto se poklonio i postrance poeo da se
udaljava. Rumati je najednom pala na pamet srena misao.
"Uzgred budi reeno, dragi moj", pozvao ga je,
"kako vam se dopala sitna intriga, koju smo izveli jutros sa don
Rebom?" Don Ripat se spremno zaustavio.
"Jako smo zadovoljni", rekao je.
"Zar ne, bilo je to divno?"

"To je bilo fantastino! Sivi oficiri su obradovani, to ste konano

otvoreno preli na nau stranu. Tako pametan ovek kao to ste vi, don
Rumata, a muva se sa baronima, sa blagorodnim izrodima..."
"Dragi moj Ripate!" visokoparno je rekao Rumata, okreui se da
krene.
"Vizaboravljate, da sa visine mog porekla nema razlike ak ni izmeu
kralja i vas. Do vienja." Krenuo je irokim korakom po hodnicima,
samouvereno skreui u poprene prolaze i utke uklanjajui sa puta
straare. On jo nije shvatao ta e dauradi, ali je shvatao da je to odista
zauujui, redak sluaj. On mora da uje razgovor izmeu dva pauka.
Nije tek onako don Reba obeavao za ivog Vagu etrdeset puta vie,
nego za mrtvoga... Iza ljubiastih zavesa u susret su mu krenula dva
porunika sa isukanim maevima u rukama.
"Dobar dan, prijatelji", rekao je don Rumata, zaustavivi se meu
njima.
"Ministar je u svom kabinetu?"
"Ministar je zauzet, don Rumata", rekao je jedan od porunika.
"Saekau", rekao je Rumata i proao kroz zavesu. Ovde je vladala
uasna pomrina. Rumata se pipajui oko sebe probijaoizmeu fotelja,
stolova i metalnih svetiljki. Nekoliko puta je jasno uo neije soptanje
nad uvetom, i tada je oseao kako ga je zapahnuo miris belog luka i
piva. Posle je ugledao slabu traku svetlosti, zauo poznati, unjkavi tenor
potovanog Vage i zaustavio se. Tog istog sekunda otrica koplja mu se
oprezno zabila izmeu lopatica.
"Tie, budalo", rekao je besno, ali tiho.
"To sam ja, don Rumata." Koplje se udaljilo. Rumata je privukao
fotelju traci svetlosti, seo, ispruivi noge i zevnuo tako, da se to dobro
uje. A onda je poeo da posmatra. Pauci su se susreli, Don Reba je
sedeo napeto, nalaktivi se na sto isprepletenih prstiju. Sa desne strane
mu je na gomili papira leao teak no za bacanje sa drvenom drkom.
Lice ministra je bilo ozareno prijatnim, mada i malo sleenim
osmejkom. Dostojan potovanja Vaga je sedeo na sofi, leima okrenut
Rumati. Liio je na nekog starog udakavelmou, koji je poslednjih

trideset godina proveo u svom dvoru van grada, a da nijednom nije

izaao iz njega.
"Moramo se ofrkestiti", govorio je,
"i peglom im laarno raskantati fajercage. Za to tumamo dvadeset
dobrih fergajna. Bilo bi gotivno zigaraknuti baljuke. Ali, fergajni ukar
dikljaju. Na tome i da tomujemo atroviranje. To je nae komisovanje."
Don Reba je protrljao neobrijani podbradak.
"Puki", rekao je zamiljeno. Vaga je slegao ramenima.
"To mi dikljamo. Ne tomujemo vam da se egebedeite sa nama. Knjii
li?"
"Knjii", odluno je rekao ministar odbrane krune.
"Gilta", rekao je Vaga, diui se. Sluajui zapanjeno taj galimatijas,
Rumata je otkrio na licu Vage raskone brkove i picastu sedu bradicu.
Pravi plemi iz doba prethodne vladavine.
"Bilo mi je neobino prijatno to smo ovako lepo porazgovarali", rekao
je Vaga. Don Reba je takoe ustao.
"Razgovor sa vama je bio odista izuzetno prijatan", rekao je.
"Po prvi put vidim tako smelog oveka, kao to ste vi, potovani..."
"I ja", glasom u kome se oseala dosada, rekao je Vaga.
"Takoe sam zapanjen i ponosim se smelou prvog ministra nae
kraljevine." Okrenuo je don Rebi lea i krenuo prema izlazu, oslanjajui
se na svoj tap ezlo. Don Reba je, ne sputajui sa njega zamiljeni
pogled, rasejano stavio prste na drku noa. Tog istog asa iza lea
Rumate je neko poeo ubrzano da die, i dugaka mrka cev za
izduvavanje strelica pojavila se pored njegovog uveta, uperena prema
prorezu izmeu zavesa. Jedan tren je don Reba stajao, kao da je neto
oslukivao, a onda je seo, izvukao iz fijoke svog pisaeg stola gomilu
raznih papira i udubio se u itanje. Iza Rumatinih lea neko je pljunuo,
cev je nestala. Sve je bilo jasno. Pauci su se dogovorili. Rumata je ustao
i, gazei neije noge, poeo da se probija ka izlazu iz ljubiastih odaja.
Kralj je ruao u ogromnoj sali iz dva dela. Sto, trideset metara dugaak,
bio je postavljen za sto osoba; tu su bili sam kralj, don Reba, osobe
kraljevske krvi (dvadesetak punokrvnih linosti, prodrljivaca i

pijanaca), ministri dvora i ceremonija, grupa aristokrata koji su po

tradiciji pozivani (izmeu ostalih tu je bio i Rumata), tuce barona sa
blesavim baronetima, i na samom kraju stola razna aristokratska
sitnurija, koja je na razne mogue naine dola do pozivnica za
kraljevski ruak. Ti poslednji su, kada su im uruivane pozivnice i
brojevi za fotelje, upozoravani:
"Sedite nepokretno, kralj ne voli kada se gosti mnogo vrpolje. Ruke
drite na stolu, on ne voli kada se ruke kriju ispod stola. Ne osvrite se
jer kralj ne voli kada mu se zvanice osvru." Za svaki takav obed
prodirana je ogromna koliina prefinjene hrane, ispijana su itava
jezera starih vina, razbijana i unitavana gomila posua od uvenog
estorskog porculana. Ministar finansija se u jednom svom izvetaju
kralju hvalio da jedan jedini obed njegovog velianstva staje isto koliko
i polugodinje izdravanje Soanske Akademije nauka. Oekujui kada
e ministar ceremonija pod zvuke truba tri puta izgovoriti:
"Za sto!" Rumata je stajao u gomili dvorana i po deseti put sluao priu
don Tamea o kraljevskom ruku, kome je on, don Tameo, imao tu ast
da prisustvuje prvih pola godine.
"...Nalazim svoju fotelju, stojimo, ulazi kralj, seda, sedamo i mi. Ruak
tee svojim tokom. I najednom, zamislite samo dragi moji donovi,
oseam da je poda mnom mokro... Mokro! Niti da se okrenem, niti da
se promekoljim, niti rukom da opipam ispod sebe ne usuujem se. Ali,
ipak sam iskoristio jedan trenutak, spustio sam ruku pod sebe i ta
mislite? Odista mokro! Omirisao sam prste ne, ne mirie ni na ta
posebno. ta je sada to? U meuvremenu je ruak bio zavren, svi
ustaju, a ja se, zamislite samo, dragi moji blagorodni donovi, ne
usuujem da ustanem... Vidim da ka meni ide kralj kralj! ali
nastavljam i dalje da sedim na mestu, kao neki tamo barontupoglavac,
koji ne zna za etikeciju. Njegovo velianstvo mi prilazi, milostivo se
smeka i stavlja mi ruku na rame. 'Dragi moj don Tameo', govori mi,
'mi smo ve ustali i idemo da gledamo balet, a vi jo sedite. ta vam je,
da vam nije kojim sluajem pozlilo?'... 'Vae velianstvo', govorim ja,
'odsecite mi glavu, ali poda mnom je mokro...' Njegovo velianstvo se

izvolelo nasmejati i naredilo mi je da ustanem. Ustao sam i ta mislite?

Unaokolo su svi poeli da se kikou. Blagorodni donovi, ja sam ceo
ruak presedeo na torti od ruma! Njegovo velianstvo se izvolelo
smejati. 'Reba, Reba', rekao je na kraju, 'to su sve vae ale! Izvolite
oistiti blagorodnog dona, isprljali ste mu pevalo!' Don Reba je,
pukajui od smeha, izvukao kamu i poeo da isti tortu sa mojih
pantalona. Moete li da zamislite kako sam se oseao, dragiblagorodni
donovi? Neu da krijem, tresao sam se od straha pri pomisli da e mi se
don Reba, ponien pred svima, ipak osvetiti. Na sreu, sve se
dobrozavrilo. Uveravam vas, blagorodni donovi, to je bio najsreniji
trenutak u mom ivotu! Kako se samo smejao kralj! Kako je bilo
zadovoljno njegovo velianstvo!" Dvorani su se kikotali. Uostalom,
takve ale su bile normalne za kraljevim stolom. Zvanice su putane da
sednu u patete, na fotelje sa podrezanimnoicama, na guija jaja.
Sedali su ponekad i na otrovane igle. Kralj je voleo da se zabavlja.
Rumata je najednom pomislio: zanimljivo, a kako bih se ja ponaao na
mestu tog idiota? Bojim se da bi kralj onda morao da trai
drugogministra odbrane, a Institut bi u tom sluaju morao da poalje u
Arkanar drugog oveka. I, sve u svemu, treba biti na oprezi. Kada na
orao, don Reba... Zagrmele su trube, melodino je zapevao ministar
ceremonijala, uao je ramljui kralj, i svi su poeli da sedaju. Po
uglovima sale, oslonivi se na maeve dvorukae, nepokretno su stajali
gardisti na strai. Rumata je imao utljive susede. Sa desne strane je
fotelju ispunjavala meina natmurenog prodrljivca don Pife, supruga
uvene lepotice, a sa leve strane je besmislenou prazan tanjir zurio Gur
Literata. Gosti su zamrli, posmatrajui kralja. Kralj je gurnuo za
okovratnik sivu salvetu, bacio pogled na jela i dohvatio kokojunogu.
Samo to ju je zagrizao zubima, a stotinak noeva se zvekeui spustilo
u tanjire i stotinak ruku se isrpuilo prema tanjirima. Sala se ispunila
mljackanjem i zvucima sisanja, poelo je da klokoe vino. Gardistima,
koji su nepomino stajali oslonjeni na maeve dvorukae, poeli su
halapljivo da se pomiu brci. Svojevremeno je Rumata na tim
rukovima oseao muninu. Sada se ve bio navikao. Seui kamom

ovnujsku lopaticu, bacio je pogled udesno i odmah se okrenuo: don Pifa

se bio nadneo nad ispeenog jarca i radio kao neki automat za kopanje
zemlje. Na tanjiru nisu ostajale ak ni kosti. Rumata je zaustavio dah i
na duak iskapio au irukanskog vina. Posle je bacio pogled ulevo. Gur
Literata je neto muvao viljukom u tanjiriu sa salatom.
"ta novo piete, oe Gur?" upitao je Rumata poluglasno. Gur se trgao.
"Piem?... Ja?... Ne znam... Mnogo toga."
"Stihovi?"
"Da... stihovi..."
"Stihovi su vam odvratni, oe Gur. (Gur ga je udnovato pogledao).
Da, da, vi niste pesnik."
"Nisam pesnik... Ponekad mislim ko sam ja? I ega se bojim? Ne
znam."
"Gledajte u tanjir i nastavite da jedete. Rei u vam ko ste vi. Vi ste
genijalni prozaik, osniva novog i najplodotvornijeg puta u literaturi
(Na Gurovim obrazima se pojavilo rumenilo). Kroz jedno stotinak,
godina, a moda i pre, vaim stopama e krenuti desetine literata."
"Neka im je bog u pomoi!" otelo se Guru.
"A sada u vam rei ega se bojite."
"Bojim se tame."
"Neznanja?"
"Neznanja takoe. U neznanju smo u vlasti aveti. Ali, najvie od svega
se bojim tame, jer je u tami sve podjednako sivo."
"Odlino reeno, oe Gur. Uzgred budi reeno, da li jo moe da se
dobije vae poslednje delo?"
"Ne znam... A neu ni da znam."
"Za svaki sluaj da znate; jedan primerak se nalazi u metropoli, u
biblioteci imperatora. Drugi se uva u Muzeju rariteta u Soani. A trei
je kod mene." Gur je drhtavom rukom sipao u svoj tanjir kaiku elea.
"Ja... ne znam..." tuno je pogledao Rumatu, ogromnim, upalim oima.
"Hteo bih da itam... proitam..."
"Sa zadovoljstvom u vam pozajmiti..."
"I onda?..."

"I onda ete mi vratiti."

"I posle u vam vratiti!" resko je rekao Gur. Rumata je odmahnuo
glavom.
"Don Reba vas je jako naplaio, oe Gur."
"Preplaio... Da li ste ikada morali da spaljujete sopstvenu decu? ta vi
znate o strahu, blagorodni done?..."
"Savijam glavu pred onim to ste morali da preivite, oe Gur. Ali vas
iz dubine due osuujem zbog toga to ste se predali." Gur Literata je
najednom poeo da apue tako tiho, da ga je Rumata jedva uo kroz
mljackanje i buku glasova:
"A emu sve to?... ta je to istina?... Princ Haar je odista voleo prelepu
Jainevnioru bakarne boje koe... Imali su i decu... Znam njihovog
unuka... Ona je odista otrovana... Ali, objasnili su mi da je sve to la...
Objasnili su mida je istina ono, to je u korist kralja... Sve ostalo je la i
zloin. Celog ivota sam pisao samo lai... I tek sada piem istinu..."
Najednom je ustao i glasno, zapevajui, povikao: Velik je i slavan, kao
venost Kralj sa imenom Blagorodstvo! I povukla se sada
beskonanost. Ustupivi svoje prvo mesto! Kralj je prestao da vae i
tupo se zagledao u njega. Gosti su uvukli glave u ramena. Samo se don
Reba smekao i nekoliko puta je neujno lupio dlanom o dlan. Kralj je
ispljunuo kosti iz usta na arav i rekao:
"Beskonanost!... Tano je. I odista, ustupila je mesto... Pohvalno.
Moe da jede." Mljackanje i razgovori su se nastavili. Gur je seo.
"Lako je i slatko govoriti istinu u lice kralju", rekao je sipljivim
glasom. Rumata je outao.
"Dau vam primerak vae knjige, oe Gur", rekao je.
"Ali, pod jednim uslovom. Odmah ete poeti da piete sledeu
knjigu."
"Ne", rekao je Gur.
"Kasno je. Neka Kiun pie. Otrovan sam. I, sve usvemu, mene to vie
ne interesuje. Sada hou samo jedno da nauim da pijem. A ne mogu...
eludac me boli..." Jo jedan poraz, pomislio je Rumata. Zakasnio je.
"Sluajte, Reba", najednom je progovorio kralj.

"A gde je lekar? Obeali ste mi posle ruka lekara."

"Ovde, je, vae velianstvo", rekao je don Reba.
"Nareujete li da ga dovedu?"
"Nareujem li? Nego ta! Kada bi vas toliko bolelo koleno, urlali biste
kao svinja!... Dajte ga ovamo to pre!" Rumata se zavalio na naslon
fotelje i pripremio se da gleda. Don Reba je digao ruke iznad glave i
lupio prstom o prst. Vrata su se otvorila, i u salu je, neprekidno se
klanjajui, uao pogureni ovek u godinama, dugoj mantiji,ukraenoj
slikama srebrnih pauka, zvezda i zmija. Pod rukom je nosio pljosnatu,
izduenu torbu. Rumata je bio zapanjen: zamiljao je Budaha sasvim
drugaije.Nije mogao mudrac i humanista, autor sveobuhvatnog
'Traktata o otrovima' da ima tako nemirne, izbledele oice, usne koje su
drhtale od straha, jedan, moleivi osmejak na licu. Ali, setio se Gura
Literate. Verovatno je istraga nad osumnjienim irukanskim pijunom
voena u duhu literarnog razgovora u kabinetu don Rebe. Uzeti i povui
Rebu za uvo, pomislio je slatko. Dovui ga u muilite. Rei delatima:
"Evo, ovo je irukanski pijun, koji se preobukao u naeg slavnog
ministra, a kralj je naredio da se od njega izvue gde se nalazi pravi
ministar. Otponite svoj posao, i teko vama, ako izdahne ranije nego za
nedelju dana..." ak se prikrio rukom, da mu niko ne vidi lice. Odista,
udovina je stvar mrnja...
"No, no, prii ovamo, doktore", rekao je kralj.
"Ala si mi ti glavonja. No, no, uni, uni, kada ti se kae!" Nesreni
Budah je poeo da se sputa. Lice mu se iskrivilo od uasa.
"Jo, jo", podsmevao se kralj.
"Jo jedared! Jo! Kolena te ne bole, izleio si svoja kolena. A zube,
pokai mi zube! Eh, kada bih ja takve imao... I ruke su ti jake, vrste.
Zdrav si, zdrav, iako si glavonja... No, hajde, golupiu, lei, zato
stoji..."
"Vavae velianstvo... izizvolite mi pokazati nogu. Nogu..." zauo je
Rumata. Digao je oi. Lekar je uao pred kraljem i oprezno mu stezao
nogu.
"Ehe... Ehe!" rekao je kralj.

"ta ti je sada? Ne hvataj je! Ako si se prihvatio da je lei, onda je i

lei!"
"Sve mi je jasno, vae velianstvo", promrmljao je lekar i poeo brzo
da pretura po svojoj torbi. Gosti su prestali da vau. Aristokraii na
drugom kraju stola su se ak pridigli i ispruili vratove, gorei od
radoznalosti. Budah je izvukao iz torbe nekoliko kamenih flaica,
otvorio ih i prinosei nosu jednu po jednu, poreao ih u nizu po stolu.
Posle je uzeo kraljev pehar i nalio ga do polovine vinom. Pravei
pokrete obema rukama nad peharom i proaptavi nekakve kletve, brzo
je sasuo u vino sadrinu svih svojih flaica. Po sali je poeo da se iri
miris amonijaka. Kralj je stegao usne, zavirio u pehar i iskrivivi nos,
pogledao don Rebu. Ministar se osmehnuo. Dvorani su prestali da diu.
ta on to radi, zaueno je pomislio Rumata, pa starac pati od podagre!
ta je on to tamo izmeao? U traktatu je jasno reeno: trljati otekle
zglobove travaricom sa trodnevnim otrovom bele zmije Ku. Moda je
to za trljanje?
"Je li ovo za trljanje?" upitao je kralj, sa strahom posmatrajui pehar.
"Ne, vae velianstvo", rekao je Budah, koji je ve malo doao k sebi.
"To je lek koji treba popiti."
"Popiti?" kralj se naduo i zabacio u fotelju.
"Ne elim da pijem. Trljaj."
"Kako hoete, vae velianstvo", pokorno je rekao Budah.
"Ali, usuujem se da vam kaem, da od trljanja nee biti nikakve
koristi."
"Zbog neega svi trljaju", sa gaenjem je rekao kralj.
"A ti hoe da u mene sipa ovu gadost."
"Vae velianstvo", rekao je Budah, gordo se uspravivi.
"Ovaj lek znam samo ja! Izleio sam njim strica vojvode Irukanskog.
to se tie trljanja, lekari koji su vas tako leili nisu vas izleili..." Kralj
je pogledao don Rebu. Reba se smekao.
"Ti si bitanga", rekao je kralj lekaru neprijatnim glasom.
"Seljaina. Glavonja odvratni." Uzeo je pehar...
"Kada te odalamim ovim peharom po zubima..." Zavirio je u pehar.

"A ako mi bude muka?"

"Morae da se ponovi, vae velianstvo", tuno je rekao Budah.
"No, dobro, bog neka je sa nama", rekao je kralj i ve prineo
peharustima, kada ga je najednom odmakao, tako da se malo tenosti
prosulo na arav na stolu.
"No, popij prvo sam! Znam ja vas, Irukance, vi ste i svetog Miku
Varvarima predali! Pij, kada ti se kae!" Budah je sa uvreenim
izrazom lica uzeo pehar i otpio nekoliko gutljaja.
"No, kako je?" upitao je kralj.
"Gorko, vae velianstvo", priguenim glasom je izgovorio Budah.
"Ali moraete da popijete."
"Morati, morati..." poeo je da guna kralj.
"I sam znam ta moram da radim. Daj to ovamo. No, eto, pola pehara
je popio dograbio je..." U jednom dahu je ispraznio pehar. Du stola su
se zauli povici sauea i najednom se sve smirilo. Kralj kao da se
skamenio otvorenih ustiju. Iz oiju su poele da mu liju suze.
Pocrveneo je, a zatim poplaveo. Ispruio je nad stolom ruku,
grozniavo neto hvatajui prstima. Don Reba mu je brzo strpao u ruku
kiseli krastavac. Kralj je utke bacio krastavac u lice don Rebi i ponovo
ispruio ruku.
"Vina..." prodahtao je. Neko je pojurio, dodao bokal. Kralj je, besno
okreui oi, glasno klokotao. Crvene struje su mu se slivale na belu
koulju. Kada je bokal bio prazan, kralj ga je bacio u Budaha, ali ga je
promaio.
"Strvino!" rekao je neoekivanim basom.
"Zato si me ubio? Malo su vas veali! Crkao, da bog da!" Zautao je i
poeo da pipa koleno.
"Boli!" poeo je da cmizdri preanjim glasom.
"I ipak boli!"
"Vae velianstvo", rekao je Budah.
"Da bi se bolest izleila, potrebno je piti ovu miksturu svakodnevno
najmanje nedelju dana..." U kraljevom grlu je neto zapitalo.
"Napolje!" zaurlao je.

"Svi napolje!" Dvorani su, obarajui fotelje, u gomili potrali ka

vratima.
"Napolje!..." urlao je besno kralj. Obarajui posue sa stola. Istravi iz
sale, Rumata je uleteo iza neke teke draperije da se kliberi. Iza susedne
draperije takoe se uo kikot neko se smejao tucajui, gubei dah,
pitei. 6. Deurstvo kraj spavaonice princa otpoinjalo je u pono, i
Rumata je odluio da ode kui, da vidi da li je tamo sve u redu i da se
presvue. Ulicesu bile pogruene u arobnu tiinu, krme su bile
zatvorene. Na raskrsnicama su stajale, zveckajui gvoem, grupe
jurinika sa fenjerima u rukama. Jurinici su utali i kao da su neto
oekivali. Nekoliko puta su prilazili Rumati, zagledali se u njega i,
prepoznavi ga, isto ga tako utke proputali. Kada je do kue
preostajalo jo jedno pedesetak koraaji, za njim je krenula grupa
nekakvih sumnjivih linosti. Rumata se zaustavio, poeo da larma
kanijama i maevima, i ovi su zaostali, ali se tog istog asa u pomrini
zaulo kako je zakripala tetiva samostrela. Rumata je brzo krenuo
dalje, drei se zidova, okrenuo klju u bravi, stalno oseajui da su mu
lea nezatiena i sa olakanjem uleteo u hol. U holu su se okupile sve
sluge, naoruane ime je ko mogao. Ispostavilo se da je neko ve u vie
mahova pokuavao da prodre kroz vrata. Rumati se to nije dopalo.
"A kako bi bilo da ne idem?" pomislio je.
"avo neka ga nosi, tog princa."
"Gde je baron Pampa?" upitao je. Uno, uzbuen do krajnosti, sa
samostrelom o ramenu, odgovorio mu je da se baron probudio jo u
podne, popio sav raso koji je bio u kui i ponovo otiaoda se veseli.
Posle je, snizivi glas, izvestio da je Kira jako uznemirena i da je ne
jednom pitala za gazdu.
"Dobro", rekao je Rumata i naredio slugama da se postroje. Slugu je
bilo est, ne raunajui kuvaricu to su sve bili ljudi koji su proli kroz
sito i reeto, koji su umeli da se tuku po ulicama. Sa sivima se oni,
razume se, nee sukobljavati, preplaie se gneva svemonog ministra,
ali protiv odrpanaca none armije mogu da se izbore, tim pre to e
razbojnici tenoi traiti lak plen. Dva samostrela, etiri halebarde, teki

mesarski noevi, metalne kape, vrata po obiaju okovana gvoem... Ili

da moda ipak ne ide? Rumata se popeo gore i na prstima uao u Kirinu
sobu. Kira je spavala obuena, skupivi se kao mae na
neraspremljenom krevetu. Rumata je postojaonad njom sa svetiljkom u
ruci. Da ide ili ne? Uasno bi eleo da ode. Pokrio je pledom, poljubio u
obraz i vratio se u kabinet. Mora da ide. Ma ta sedeavalo, izvia
mora da bude u centru dogaaja. I istoriari e od toga imati koristi.
Osmehnuo se, skinuo sa glave obru, paljivo izbrisao jelenskom
koicom objektiv i ponovo ga stavio na glavu. Posle je pozvao Una i
naredio muda mu donese vojnu uniformu i oieni metalni lem. Ispod
koulje, direktno namajicu navukao je, jeei se od hladnoe,
metalnoplastinu koulju, napravljenu u obliku metalne oklopne koulje
(ovdanje metalne koulje su dobro branile od maa i od noa, ali ih je
strela samostrela probijala kao od ale). Zateui opasa sa metalnim
ukrasima, rekao je Unu:
"Sluaj me, mali. Tebi verujem vie nego svima ostalima. Ma ta se
ovde desilo, Kira mora ostati iva i neozleena. Neka izgori kua, neka
sav novac opljakaju, ali Kiru mi uvaj. Odvedi je ako treba po
krovovima, po podrumima, kako god hoe, ali je sauvaj. Jesi li me
shvatio?"
"Shvatio sam", rekao je Uno.
"Ne bi trebalo danas da idete..."
"Sluaj me. Ako se ne vratim kroz tri dana, povedi Kiru i odvedi je u
sajvu, u tucavu umu. Zna li gde je to? No, eto, u tucavoj umi e
pronai Pijani Brlog, ta koliba se nalazi u blizini samoga puta. Koga
god upita pokazae ti. Samo pazi koga pita. Tamo e nai jednog
oveka, zove se otac Kabani. Ispriae mu sve. Jasno?"
"Jasno. Samo, bilo bi bolje da nikuda ne idete..."
"I ja bi to najvie voleo. Ali ne mogu: sluba... No, pazi." Lupio je
deaku vrgu u nos i osmehnuo se na njegov neveti osmejak. Dole je
odrao govor slugama, izaao kroz vrata i ponovo se naao u pomrini.
Iza njegovih lea zagrmele su reze. Prineve odaje su se u sva doba loe
uvale. Lako je mogue da upravo zbogtoga nikada niko nije ni

pokuavao da napadne arkanarske prineve. A posebno se niko nije

interesovao za sadanjeg princa. Nikome na svetu nije bio potreban ovaj
jedan plavooki deak, koji je liio na bilo koga, samo ne na svoga oca.
Deak se dopao Rumati. Vaspitavan je jako loe, i zbog toga je bio
snalaljiv, nije bio surov, nije podnosio prema svemu instinktivno don
Rebu, voleo jenaglas da peva raznovrsne pesmice na rei Gurena i da se
igra brodovima. Rumata je poruivao za njega iz metropole knjige sa
slikama, priao mu o zvezdanom nebu i jednom za svagda osvojio
deaka priom o leteim brodovima. Za Rumatu, koji je retko kada
imao veze sa decom, desetogodinji princ je predstavljao suprotnost
svim slojevima ove divlje zemlje. Upravo iz takvih obinih,plavookih
deaia, jednakih u svim slojevima, izrastali su kasnije i zverstva, i
neznanje, i pokornost, a u njima, u toj deci, nije bilo nikakvih ni
tragova, ni zaetaka svih tih gadosti. Ponekad je mislio kako bi to bilo
divno, kada bi sa planete nestali svi ljudi stariji od deset godina. Princ je
ve spavao. Rumata je primio deurstvo postojao je malo sa gardistom
koga je smenjivao kraj deaka koji je spavao, izvravajui sloene
pokrete obnaenim maem koje je zahtevala etikecija, po tradiciji
proverio da li su svi prozori zatvoreni, da li su dadilje na svojim
mestima, da li u svim odajama gore svetiljke, vratio se u predsoblje,
odigrao sa gardistom partiju domina i zainteresovao se ta misli
blagorodni don o onome to se odigrava ugradu. Blagorodni don,
veoma pametan ovek, duboko se zamislio i rekao da mu se ini da se
obian narod priprema za praznovanje dana svetog Mike. Kada je ostao
sam, Rumata je primakao fotelju prozoru, smestio se udobnije i poeo
da posmatra grad. Prineve odaje su se nalazile na bregu, i danju
seodavde grad video kao na dlanu sve do samoga mora. Ali, sada je sve
nestajalo u pomrini, samo su se videle ratrkane svetlosti tamo gde su
na raskrsnicama stajali i ekali signal jurinici sa buktinjama. Grad je
spavao, ili se pretvarao da spava. Bilo bi interesantno saznati da li su
stanovnici grada oseali da im se primie neto odista uasno? Ili su,
kao blagorodni, pametni don, smatrali da se neko priprema za
praznovanje dana svetog Mike? Dve stotine hiljada mukaraca i ena.

Dve stotine hiljada kovaa, majstora za izradu oruja, mesara, bakalina,

juvelira, domaica, prostitutki, monaha, menjaa, vojnika, skitnica,
preivelih knjigoataca se sada vrtelo u zaguljivim, smrdljivim od
stenica posteljama: spavali su, ljubili se, prebrojavali u glavama
dobitke, plakali, kripali zubima od besa ili uvrede... Dve stotine hiljada
ljudi! bilo je u njima neto zajedniko za doljaka sa Zemlje. Sigurno je
to bilo to, to svi oni jo nisu bili u pravom smislu te rei ljudi, ve
zameci, komadi iz kojih e tek krvava stolea istorije isklesati jedared
pravog, ponositog i slobodnog oveka. Oni su bili pasivni, nezasiti
ineverovatno, fantastino egoistini. Psiholoki su svi bili jo robovi
robovi vere, robovi sebi slinima, robovi strasti, robovi koristoljublja. I,
ako se voljom sudbine neko od njih raao ili postajao gospodin, on nije
znao ta da radi sa svojom slobodom. On je ponovo hitao da to pre
postane rob rob bogatstva, rob neprirodnih vikova, rob raspusnih
prijatelja, rob svojih robova. Ogromna veina njih nije bila ni za ta
kriva. Oni su bili suvie pasivni a istovremeno i suvie velike neznalice.
Njihovo ropstvo zasnivalo se na pasivnosti i neznanju, a pasivnost i
neznanje su ponovo i ponovo raali ropstvo. Kada bi svi bili jednaki,
ruke bi se oveku opustile i on ne bi imaoemu da se nada. Ali, oni su
ipak bili ljudi, nosioci iskre razuma. I stalno suse as ovde, as tamo
pojavljivale i raspaljivale u njima vatrice uasno daleke i neizbene
budunosti. Palile su se, bez obzira na sve. Bez obzira na njihovo
navodno nitavilo. Bez obzira na ugnjetavanje. Bez obzira na to, to su
gaeni izmama. Bez obzira na to, to nisu bili potrebni nikome na
svetu i to su svi na svetu bili protiv njih. Bez obzira na to, to su u
najboljem sluaju mogli da raunaju na prezrivo, nerazumljivo
saaljenje... Oni nisu znali da budunost radi za njih, da je budunost
bez njih nemogua. Oni nisu znali da u ovom stranom svetu jezivih
aveti prolosti oni predstavljaju jedinu realnost budunosti, da su oni
ferment, vitamin u organizmu drutva. Ako se uniti taj vitamin,
drutvo e poeti da truli, otpoee socijalni skorbut, miii e oslabiti,
oi e prestati jasno da vide, zubi e poeti da ispadaju. Nijedna drava
ne moe da se razvija bez nauke unitie je susedi. Bez umetnosti i

opte kulture drava gubi sposobnost za samokritinost, poinje da

pomae pogrene tendencije, poinje svakog asa da raa licemere i
podlace, razvija u graanima potroaki duh i samouverenost ina kraju
krajeva ipak postaje rtva pametnijih suseda. Mogu se koliko god ovek
hoe proganjati knjigoatci, zabranjivati nauke, unitavati umetnosti,
aliranije ili kasnije ljudi se moraju trgnuti i uz kripu zuba otvarati put
svemu, to je tako omrznuto vlastoljubivim glupacima i neznalicama. I,
ma koliko da prezirali znanje ti sivi ljudi, to se nalaze na vlasti, oni
nita ne mogu daurade protiv istorijske objektivnosti, oni mogu samo da
je koe, ali ne i da jezaustave. Prezirui i bojei se znanja, oni ipak
neizbeno poinju da potpomau to znanje da bi ostali na vlasti. Ranije
ili kasnije oni moraju da dozvole otvaranje univerziteta, naunih
udruenja, moraju da stvaraju istraivake centre, opservatorije,
laboratorije, moraju da stvaraju kadrove ljudi misli i znanja, ljudi koje
oni vie nisu u stanju da kontroliu, ljudi potpuno drugaije psihologije,
potpuno drugaijih potreba, a ti ljudi ne mogu da postoje i tim pre da
funkcioniu u preanjoj atmosferi niskog koristoljublja,iardijskih
sitnih interesa, tupog samozadovoljstva i isto telesnih potreba. Njima
je potrebna nova atmosfera atmosfera sveopteg i sveobuhvatnog
znanja, koja e biti ispunjena stvaralakom napetou; njima su
potrebni pisci, umetnici, kompozitori, i sivi ljudi, koji se nalaze na
vlasti, prinueni su daine i takve ustupke. Oni, koji se protive, bie
uniteni od strane lukavijih i vetijih suparnika u borbi za vlast, ali onaj,
ko ini te ustupke, neizbeno i paradoksalno, protiv svoje volje rije na
taj nain sam sebi grob. Jer pogibeljan je za neprosveene egoiste i
fanatike porast kulture naroda u celom dijapazonu od prirodno naunih
istraivanja do sposobnosti oveka da se divi muzici... A posle toga
dolazi epoha gigantskih socijalnih potresa, praenih nevienim dotle
razvojem nauke i povezanim sa tim najirim procesom intelektualizacije
drutva; epoha kada sivilo bije poslednju bitku, koja po surovosti vraa
oveanstvo u srednji vek, i sivilo gubi tu bitku i u drutvu, slobodnom
od klasnog ugnjetavanja, nestaje kao realna snaga, zauvek. Rumata je
posmatrao zamrli u pomrini grad. Negde tamo, u smrdljivomsobiku,

skupivi se na jednom leaju, goreo je u groznici unakaeni otac Tara,a

brat Nanin je sedeo kraj njega za naherenim stoiem, pijan, veseo i
besan, i zavravao svoj 'Traktat o glasinama', sa uivanjem maskirajui
birokratskim pasusima svoj podsmeh nad sivim ivotom. Negde tamo je
slepo lutao u pustim raskonim odajama Gur Literata, sa uasom
oseajui kako bez obzira na sve, iz dubine njegove rastrzane, izgaene
due nastaju pod pritiskom neeg nepoznatog i probijaju se u svest jarki
svetovi, puni predivnih ljudi i potresnih oseanja. I negde tamo je bog
zna kako prekraivao no potuen, oboren nakolena doktor Budah,
proganjan, ali ipak iv... Brao moja, pomislio je Rumata. Va sam, mi
smo put vae puti! Najednom je snano osetio, da on nije nikakavbog,
to u dlanovima uva iskrice razuma, ve brat, koji pomae bratu, sin
koji spasava oca.
"Ubiu don Rebu." ...
"Zato?" ...
"On ubija moju brau." ...
"Onne zna ta radi." ...
"On ubija budunost." ...
"On nije kriv, on je dete svoga doba." ...
"To jest, hoe da kae da ne zna da je kriv? Ali zar je malo stvari
koje on ne zna? Ja znam da je on kriv." ...
"A ta e uraditi sa ocem Cupikom? Otac Cupik bi dao mnogo to ta,
kada bi neko ubio don Rebu. uti? Mnoge bi tada morao da ubije, zar
ne?" ...
"Ne znam, moda i mnoge. Jednog za drugim. Sve one, koji dignu ruku
na budunost." ...
"To se ve deavalo. Trovali su otrovom, bacali bombe koje su sami
pravili. I nita se nije menjalo." ...
"Ne, ipak se menjalo. Na taj nain je stvarana strategija revolucije." ...
"Ti ne mora da stvara strategiju revolucije. Ti jednostavno hoe da
ubije." ...
"Da, hou." ...
"A ume li to?" ...

"Jue sam ubio dona Okanu. Znao sam da je ubijam jo onda, kada sam
krenuo kod nje sa perom zauvetom. I alim samo to sam je ubio a da
od toga nema nikakve koristi. Tako da su me takorei ve nauili da
ubijam." ...
"A to je loe. To je opasno. Sea li se Sergeja Koina? A Dorda
Lenija? A Sabine Kriger?" Rumata je preao dlanom po oznojenom
elu. Eto tako, misli, misli, razmilja i na kraju izmisli barut...
Skoio je i irom otvorio prozor. Skupine plamiaka u mranom gradu
poelesu da se pokreu, rasule se i krenule u lancu, pojavljujui se i
nestajui meu nevidljivim zgradama. Nekakav zvuk se pojavio nad
gradom udaljeno, vie glasno urlanje. Planula su dva poara i ozarila
susedne krovove. Neto je poelo da plamti u luci. Dogaaji su poeli
da se odvijaju. Kroz nekoliko asova bie jasno ta oznaava savez
sivih i nonih armija, neprirodan savez trgovaca i bandita sa velikog
puta, bie jasno ta to eli don Reba i kakvu jenovu provokaciju
smislio. Ili, govorei jednostavnije: saznae se koga to danas kolju.
Najverovatnije je da je otpoela no dugih noeva, pokolj
sivogrukovodstva ko je je suvie diglo nos, barona koji se nalaze u
gradu a takoe i najnezgodnijih aristokrata. ta li sada radi Pampa,
pomislio je. Samo da ne spava odbranie se ve, on nekako... Nije
uspeo da dovri misao. O vrata su sa pomamnim povicima:
"Otvorite! Deurni, otvorite!" poeli da lupaju pesnicama. Rumata je
otvorio rezu. U prostoriju je uleteo poluobueni, modar od straha ovek,
uhvatio Rumatu za okovratnik koulje i poeo da vue, drhtei:
"Gde je princ? Budah je otrovao kralja! Irukanski pijuni su digli
ustanak u gradu! Spasavajte princa!" To je bio ministar dvora, ovek
glup i krajnje odan. Odgurnuvi Rumatu, onje pojurio u prinevu
spavau sobu. Poele su da cie ene. A kroz vrata su ve nadirali,
isturivi napred zarale halabarde, jurinici u sivim kouljama,
oznojenih njuki. Rumata je izvukao maeve.
"Nazad!" rekao je hladno. Iza njegovih lea, iz spavae sobe zauo se
kratak, prigueni vapaj. Loe stoje stvari, pomislio je Rumata. Nita ne
shvatam. Odskoio je u ugao i zagradio se stolom. Jurinici su, teko

daui, ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno petnaestak. Napred se

progurao porunik u sivoj, tesnoj uniformi, sa maem u ruci.
"Don Rumata?" upitao je, gubei dah.
"Uhapeni ste. Predajte mi svoje maeve." Rumata se uvreeno
nasmejao.
"Uzmite ih", rekao je, bacajui pogled na prozor.
"Uhvatiti ga!" dreknuo je oficir. Petnaest uhranjenih trutova sa
sekirama to i nije ba previe za oveka koji vlada vetinama borbe,
pogotovu jo ako se uzme u obzir da e se za njihovde znati tek za tri
stolea. Gomila je naletela i odbila se nazad. Na podu je ostalo nekoliko
sekira, dva jurinika su se zgrila i, oprezno pritiskajui na eluce
uganute ruke, povukli se u zadnje redove. Rumata je u potpunosti
vladao krunom odbranom, kada se pred napadaima kao svetlucava
zavesa poeo da vrti elik i kada se inilo da je nemogue probiti se
kroz tu zavesu. Jurinici su se, teko daui, neodluno zgledali.
Zaudarali su na pivo i beli luk. Rumata je odmakao sto i oprezno priao
prozoru. Neko iz zadnjih redova je bacio no, ali je promaio. Rumata
se ponovo nasmejao, stavio nogu na ragastov i rekao:
"Ako pokuate jo jednom ruke u poeti da vam seem. Poznajete me
dobro." Poznavali su ga. Jako su ga dobro poznavali, i nijedan od njih
se nije ni pomerio sa mesta, bez obzira na psovke i naredbe oficira, koji
se, uzgred budi reeno, takoe drao jako oprezno. Rumata je stao na
ragastov, nastavljajui i dalje da preti maevima, i tog istog asa ga je iz
pomrine, iz dvorita, udarilo u lea teko kolje. Udarac je bio straan.
On nije probio metalnoplastinu koulju, ali je oborio Rumatu sa
ragastova i bacio ga na pod. Maeve Rumata nije ispustio, ali koristi od
njih vie nije bilo. Gomila se odmah sruila na njega. Svi zajedno su
bili teki sigurno vie od jedne tone, ali su smetali jedan drugome i
njemu je ipak polo za rukom da stane na noge. Udario je pesnicom
neije mokre usne, neko je kao zec poeo da mu piti pod rukom, a on
je udarao i udarao laktovima, pesnicama, ramenima (odavno se
nijeoseao tako slobodno), ali nije mogao da ih smakne sa sebe. Na
jedvite je jade, vukui za sobom gomilu tela, priao vratima, usput se

saginjui i odbacujui jurinike koji su se hvatali za njega. Posle je

osetio jak udarac u rame i pao je na lea, dok su se pod njim koprcali
prignjeeni, ponovo je ustao, nanosei kratke, ali jake udarce, od kojih
su jurinici, razmahujui rukama i nogama, teko udarali o zidove, ve
se videlo pred njim unakaeno od straha liceporunika, koji je ispred
sebe ispruio ispranjeni samostrel, ali su se upravo tog asa vrata
otvorila, i u susret su mu krenule nove oznojene njuke. Nabacili su
mreu na njega, stegli konopce na nogama i oborili ga na pod. Odmah
je prestao da se brani, uvajui snagu. Jedno vreme su ga udarali
izmama usredsreeno, utke, uivajui pri tome. Posle su ga dograbili
zanoge i povukli. Dok su ga vukli pored otvorenih vrata spavae sobe,
uspeo je da vidi ministra dvora, prikovanog za zid kopljem, i gomilu
okrvavljenih arava na postelji.
"Pa ovo je prevrat!" pomislio je.
"Jadno dete..." Povukli su ga niz stepenice, i tada je izgubio svest. 7.
Leao je na breuljku prekrivenim travom i posmatrao oblake, koji su
plovili po dubokom, plavom nebu. Oseao se divno i mirno, ali na
susednom breuljku se nalazio jezivi bol. On je bio van njega a
istovremeno i u njemu,naroito u desnom boku i potiljku. Neko je
dreknuo:
"Je li crkao, ta li? Glave u vam poskidati!" I tada se sa neba sruila
masa ledene vode. Odista je leao na leima i gledao u nebo, samo ne
na breuljku ve u bari i nebo nije bilo sivo, ve olovno crno, obasjano
neim crvenim.
"Nita", rekao je drugi glas."iv je, oima koluta." To sam ja iv
pomislio je. To oni o meni. To ja kolutam oima. Ali, zato se to
podsmevaju? Jesu li to moda odluili da govore ljudski? Pored njega je
neko poeo da se mekolji teko poeo da ljapka po vodi. Na nebu se
pojavila silueta glave u picastoj kapi.
"No, blagorodni done, hoete li sami krenuti, ili da vas vuemo?"
"Odveite mi noge", ljutito je rekao Rumata, oseajui otar bol
urazbijenim usnama. Preao je jezikom po njima. No, i to su mi usne.
Valjuke, a ne usne. Neko je poeo da se muva oko njegovih nogu,

bezobzirno ih vukui i cimajui. Oko njega su poluglasno voeni

razgovori.
"Dobro ste ga udesili..."
"Nego ta, samo to nije kidnuo... Zaaran je, strele se od njega
odbijaju..."
"Znao sam jednog takvog, moe i sekirom da ga tue, nita mu nije."
"To je sigurno bila nekakva seljaina..."
"No, seljaina..."
"U tome i jeste stvar. A ovaj je blagorodne krvi."
"Majka te ubila!... Ala ste vorove zavezali, ne moe da se snae...
Dajte svetlost ovamo."
"A ti to noem."
"Joj, brao, ne odvezujte ga. Ako ponovo pone da zamahuje na nas...
Umalo mi glavu nije razmrskao."
"Dobro, nee valjda poeti..."
"Vi, brao, kako hoete, a ja sam ga kopljem tukao odista. Pa tako sam
i oklope probijao." Zapovedniki glas iz pomrine je dreknuo:
"Hoete li ve jednom?" Rumata je osetio da su mu noge slobodne,
napeo se i seo. Nekoliko nabijenih, niskog rasta jurinika ga je utke
posmatralo kako se pretura po bari. Rumata je stegao vilice od stida i
ponienja. Poeo je da pomera lopaticama. Ruke su mu bile vezane za
leima, i to tako, da ak nije shvatao gde su mu laktovi, a gde ake.
Sakupio je svu snagu, trzajem ustao na noge i takorei odmah izgubio
svest od jezivog bola u boku. Jurinici su poeli da se smeju.
"Ovaj sigurno nee pobei", rekao je jedan.
"Da, nee, majka ga ubila..."
"ta je done, nije slatko? a?"
"Dosta lupetanja", progovorio je iz pomrine zapovedniki glas.
"Doite ovamo, don Rumata." Rumata je krenuo prema glasu,
oseajui kako se zanosi. Odnekud se pojavio ovek sa bakljom, krenuo
ispred njega. Rumata je prepoznao mesto: to je bilo jedno od
mnogobrojnih dvorita ministarstva odbrane krune, negde kraj
kraljevskih konjunica. Brzo je shvatio ako ga povedu nadesno, onda

ga znai vode u Kulu, u muilite. Ako ga povedu nalevo onda ga znai

vode u kancelariju. Protresao je glavom. Nita, pomislio je. Kada sam
iv, onda emo se jo znai boriti. Skrenuli su ulevo. Nee znai
odmah, pomislio je Rumata. Bie prvo istraga. Jeziva stvar. Ako je ve
stvar stigla i do istrage, za ta onda mogu da me optue? ini mi se da
je jasno. Pozivanje trovaa Budaha,trovanje kralja, zavera protiv
krune... Lako je mogue ak i ubistvo princa. I, razume se, pijunaa u
korist Irukana, Soana, varvara, barona, Svetog Ordena itako dalje i tako
dalje... Odista je udno kako sam uopte i iv. Znai, jo je neto
smislila ona bela gljiva.
"Ovamo", rekao je ovek zapovednikim glasom. Otvorio je niska
vrata, i Rumata je, povivi se, uao u ogromnu prostoriju osvetljenu
tucetom baklji. Na sredini, na izlizanom tepihu sedeli su i leali uvezani
okrvavljeni ljudi. Neki od njih bili su ve ili mrtvi, ili bez svesti.
Gotovo svi su bili bosi, u iscepanim spavaicama. Du zidova, nemarno
seoslanjajui na sekire i halebarde, stajali su jurinici crvenih lica,
svirepi isamozadovoljni pobednici. Pred njima se etkao sa rukama na
leima oficir sa maem, u sivoj uniformi jako umaenog okovratnika.
Rumatin saputnik, oveku crnoj kabanici, priao je oficiru i neto mu
apnuo na uvo. Oficir je klimnuo glavom, sa interesovanjem pogledao
Rumatu i nestao iza cvetnih zavesa na suprotnom kraju prostorije.
Jurinici su takoe sa interesovanjem posmatrali Rumatu. Jedan od njih,
zrikav je rekao:
"A ovaj don ima dobar kamiak."
"Odlian kamen, nema ta", sloio se drugi.
"Za kralja bi mogao da bude. I obru je od eenog zlata."
"Sada smo mi sami kraljevi."
"Da mu ga smaknemo?"
"Prekinuti!" tiho je rekao ovek u crnoj kabanici. Jurinici su ga, nita
ne shvatajui, pogledali:
"Ko nam se to jo sada sruio na glavu?" rekao je zrikavi jurinik.
ovek sa kabanicom mu je, ne odgovarajui, okrenuo lea, priao

Rumati i stao pored njega. Jurinici su ga neprijateljski odmeravali od

glave do nogu.
"Pa da to nije kojim sluajem pop?" rekao je jurinik sa okom.
"Ehej, pope, hoe li u elo?" Jurinici su poeli da se klibere. Zrikavi
jurinik je pljunuo na dlan, prebacujui sekiru iz ruke u ruku i krenuo
prema Rumati. Oh, ala u mu dati sada, pomislio je Rumata, lagano
povlaei unazad desnu nogu.
"Koga sam uvek mlatio", nastavio je jurinik, zaustavljajui se pred
njim i razgledajui oveka u crnom,
"to su bili neki popovi, razni tamo knjigoatci i majstori. Deavalo se
recimo..." ovek u kabanici je digao ruku dlanom nagore. Neto je
zazvidalo podtavanicom. ! Zrikavi jurinik je ispustio sekiru i
preturio se na lea. Iz sredine ela mu je virila kratka strela sa gustim
perima iz samostrela. Zavladala je tiina. Jurinici su se povukli,
bacajui poglede prema tavanici. ovek u kabanici je spustio ruku i
naredio:
" Skloniti crkotinu, brzo!" Nekoliko jurinika je potralo, dograbilo
ubijenog za noge i povuklo ga odatle. Iza zavese se pojavio oficir
mahnuo im rukom da priu.
"Hajdemo, don Rumata", rekao je ovek u kabanici. Rumata je krenuo
prema zavesi, zaobilazei gomilu zarobljenika. Nita ne shvatam,
razmiljao je. Iza zavese, u pomrini neko ga je dohvatio, pretresao,
smakao sa opasaa prazne kanije i gurnuo na svetlost. Rumata je odmah
shvatio gde se naao. To je bio dobro mu poznati kabinet don Rebe u
ljubiatim odajama, Don Reba je sedeo na istom mestu i u istovetnoj
pozi, napeto se ispravivi, stavivi laktove na sto sa prepletenim
prstima. A starac pati od uljeva, najednom je sa saaljenjem pomislio
Rumata. Sa desne strane od don Rebe sedeo je otac Cupik, vaan,
usredsreen, stegnutih usana, a sa leve dobroudno nasmejan debeljko
sa naivcima kapetana na sivom mundiru.U kabinetu nije bilo vie
nikoga. Kada je Rumata uao, don Reba je tiho i neno rekao:
"A evo, prijatelji, i blagorodnog don Rumate." Otac Cupik se sa
potcenjivanjem iscerio, a debeljko je dobroudno klimnuo glavom.

"Na stari, i veoma principijelan neprijatelj", rekao je don Reba.

"Kada je neprijatelj obesite ga", promuklo je rekao otac Cupik.
"A kakvo je vae miljenje, brate Aba?" upitao je don Reba,
blagonaklono se okrenuvi debeljku.
"Znate li... Ja ak nekako..." Brat Aba se zbunjeno nekako deaki
osmehnuo, rairivi kratke ruice.
"Nekako mi je, znate li, svejedno. Ali,moda ga ipak ne treba veati?..
Moda ga treba spaliti, ta mislite don Reba?"
"Da, u pravu ste", zamiljeno je rekao don Reba.
"Shvatate li", nastavio je brat Aba, ljubazno se smekajui Rumati,
"vea se ljam, sitna riba... A mi kod naroda moramo da sauvamo
potovanje prema klasama. Ipak ste vi potomak drevnog roda, istaknuti
irukanski pijun... Irukanski, ini mi se, i ne greim valjda?" Uzeo je sa
stola list papira i blizoruko se zagledao u njega.
"Ah, uz to jo i soanski... Tim pre!"
"Ako treba da se spali, onda neka se spali", sloio se otac Cupik.
"Dobro", rekao je don Reba.
"Dogovorili smo se. Spaliti."
"Uostalom, ini mi se da bi don Rumata mogao da olaka svoju
sudbinu. Da li me shvatate, don Reba?"
"Ne ba sasvim moram da priznam..."
"Imovina! Moj blagorodni done, imovina! Rumata to je fantastino
bogat rod!"
"U pravu ste, kao i uvek", rekao je don Reba. Otac Cupik je zevnuo,
prikrivi usta rukom, i bacio kriom pogled na teke draperije sa desne
strane od stola.
"Pa ta, da ponemo onda po svim propisima", sa uzdahom je rekao
don Reba. Otac Cupik je jo gledao prema draperijama. Bilo je
oigledno da je neto ekao i videlo se da se uopte nije interesovao za
sasluanje. U emu li je sutina ove komedije? razmiljao je Rumata.
ta sve ovo znai?
"No, dragi moj blagorodni done", rekao je don Reba, obraajui se
Rumati,

"bilo bi odista jako interesantno uti vae odgovore na neka pitanja

koja nas jako interesuju."
"Odveite mi ruke", rekao je Rumata. Otac Cupik se trgao i sumnjiavo
poeo da vae neto praznim ustima. Brat Aba je brzo odmahnuo
glavom.
"A?" rekao je don Reba i pogledao prvo brata Abu, a posle oca Cupika.
"Shvatam vas, dragi moji. Ali, uzimajui u obzir odreene okolnosti,
koje don Rumata verovatno shvata..." Bacio je pogled na itav niz
otvora pod tavanicom.
"Odveite mu ruke", rekao je, ne diui glas. Neko je neujno priao sa
lea. Rumata je osetio kako su mu neiji,udnovati meki, veti prsti
dotakli ruke, zaula se kripa presecanih konopaca. Brat Aba je sa
neoekivanom, za njegovu korpulenciju, spretnou izvukao ispod stola
ogroman borbeni samostrel i stavio ga ispred sebe na papire. Ruke
Rumate su se, kao bievi, sruile kraj tela. Gotovo da ih nije ni oseao.
"No, da ponemo", bodro je rekao don Reba.
"Vae ime, rod, zvanje?"
"Rumata, iz roda Rumata Estorskih. Blagorodni plemi od dvadeset i
drugog kolena unazad." Rumata se osvrnuo, seo na sofu i poeo da
masira zglavke aka. Brat Aba ga je, uzbueno sopui, uzeo na nian
svojim samostrelom.
"Va otac?"
"Moj blagorodni otac bio je imperatorski savetnik, odani sluga i lini
prijatelj imperatora."
"Da li je iv?"
"Umro je."
"Odavno?"
"Pre jedanaest godina."
"Koliko vam je godina?" Rumata nije uspeo da odgovori. Iza ljubiaste
draperije zauo je nekakavum, brat Aba se nezadovoljno osvrnuo. Otac
Cupik, je, zloslutno se smekajui, lagano ustao.
"No, to je sve, dragi moji!" rekao je veselo i zlurado istovremeno. Iza
draperija su iskoila tri oveka, koje Rumata nikako nije oekivao ovde

da vidi. Otac Cupik prema svemu, takoe. To su bili grdosijemonasi u

crnim mantijama sa kapuljaama navuenim na oi. Oni su brzo i
neujno pritrali ocu Cupiku i uzeli ga za laktove.
"A... na..." promrmljao je otac Cupik. Lice mu je namah prekrilo
samrtno bledilo. Nema sumnje, oekivao je neto sasvim drugo.
"ta vi mislite, brate Aba?" mirno je upitao don Reba, naginjui se
prema debeljku.
"No, razume se!" odluno je odgovorio ovaj.
"Razume se!" Don Reba je nainio slab pokret rukom. Monasi su digli
oca Cupika i istotako neujno koraajui, odneli ga kroz draperije.
Rumata se gadljivo namrtio. Brat Aba je protrljao meke ake i bodro
rekao:
"Sve se odlino zavrilo, ta vi mislite, don Reba?"
"Da, nije loe", sloio se don Reba.
"Ali, da nastavimo. No, koliko vam je godina, don Rumata?"
"Trideset i pet."
"Kada ste stigli u Arkanar?"
"Pre pet godina."
"Odakle?"
"Pre toga sam iveo u Estoru, u svom zamku."
"A kakav je bio cilj tog vaeg dolaska?"
"Okolnosti su me naterale da napustim Estor. Traio sam prestonicu,
koja bi po svom sjaju mogla da se uporedi sa prestonicom metropole."
Osetio je kako su ruke konano poele da mu gore. Rumata je strpljivo i
uporno nastavio da masira otekle zglavke.
"A, kakve su to bile okolnosti?" upitao je don Reba.
"Ubio sam u dvoboju lana carske porodice."
"Tako znai? A koga to?"
"Mladog vojvodu Ekinu."
"Zato ste se tukli?"
"ena", kratko je odgovorio Rumata. Stekao je utisak da sva ta pitanja
apsolutno nita ne znae. Da je to istatakva igra, kao i diskusija o
nainu pogubljenja. Sva trojica neto oekuju. Ja ekam da mi se ruke

povrate. Brat Aba budala eka kada e mu se na kolena sruiti zlato iz

blagajne dona Rumate. Don Reba takoe neto eka... Ali monasi,
monasi! Odakle u dvoru manasi? Pa uz sve to jo tako veti, borbeni
momci?
"Ime ene?" No, i to su mi pitanja, pomislio je Rumata. Gluplja je
odista nemogue i smisliti. Pokuau da ih malo razdrmam...
"Dona Rita", odgovorio je.
"Nisam oekivao da ete odgovoriti. Zahvaljujem vam se."
"Na usluzi." Don Reba se poklonio.
"Da li ste imali prilike da budete u Irukanu?"
"Ne."
"Jeste li sigurni u to?"
"Vi takoe."
"Mi hoemo istinu!" pouno je rekao don Reba. Brat Aba je klimnuo
glavom.
"Istinu i samo istinu!"
"Aha", rekao je Rumata.
"A meni se uinilo..." Zautao je.
"ta vam se to uinilo?"
"Uinilo mi se da hoete da prigrabite moju naslednu imovinu. Odista,
ne mogu da zamislim, don Reba, na koji to nain imate nameru da
doete do nje?"
"A poklon? A poklon?" povikao je brat Aba. Rumata se nasmejao to
je mogao drskije.
"Ti si budala, brate Aba, ili kako se ve ono zvae... Odmah se vidi da
si trgovac. Zar ne zna da majorat ne moe biti predat u tue ruke?"
Videlo se da se brat Aba uasno razbesneo, ali se ipak uzdravao.
"Ne biste smeli da razgovarate takvim tonom", meko je rekao don
Reba.
"Hoete istinu?" pobunio se Rumata.
"Evo vam istine, najistije istine i samo istine: brat Aba je budala i
trgovac." Ali, brat Aba je uspeo da se savlada.

"ini mi se da smo se udaljili od predmeta naeg razgovora", rekao je

smekajui se.
"ta vi mislite, don Reba?"
"U pravu ste, kao i uvek", rekao je don Reba.
"Blagorodni done, a da li ste ikada bili u Soanu?"
"Bio sam u Soanu."
"Zato?"
"Da posetim Akademiju nauka."
"udnovati cilj za mladog oveka vaeg poloaja."
"To je moj kapric."
"A da li poznajete generalnog sudiju Soana, don Kondora?" Rumata je
postao oprezan.
"To je stari prijatelj nae porodice."
"Blagorodan ovek, zar ne?"
"Linost dostojna potovanja."
"A da li znate da je don Kondor uesnik zavere protiv njegovog
velianstva?" Rumata je digao glavu.
"Zapamtite jednom za uvek, don Reba", rekao je visokomerno.
"Za nas, staro plemstvo metropole, svi ti Soani i Irukani, pa i Arkanar,
bili su, a uvek e i ostati vazali imperatorske krune." Prebacio je nogu
preko noge i okrenuo se. Don Reba ga je zamiljeno posmatrao.
"Bogati ste?"
"Mogao bi da kupim ceo Arkanar, ali me pomijare ne interesuju..."
Don Reba je uzdahnuo.
"Srce e mi prepui od tuge", rekao je.
"Presei tako slavno stablo tako uvenoga roda! Bio bi to pravi zloin
da ga ne diktiraju dravne potrebe."
"Manje mislite na dravu", rekao je Rumata,
"a vie na sopstvenu kou."
"U pravu ste", rekao je don Reba i lupio prstom o prst. Rumata je brzo
napeo i ponovo opustio miie. Prema svemu, telo mu je poelo da radi.
Iza draperija su ponovo iskoila tri monaha. Sa istom neulovljivom
brzinom i vetinom, koji su svedoili o ogromnom iskustvu, oni

suopkolili brata Abu, koji se jo umilno smekao, dograbili ga i zavrnuli

mu ruke za lea.
"Jojjejjejjej!..." poeo je da urla brat Aba. Debelo lice mu se iskrivilo
od bola.
"Bre, bre, ne gnjavite!" sa gaenjem je rekao don Reba. Debeljko se
besno opirao, dok su ga vukli iza draperija. ulo se kako urla i piti, a
posle je najednom zaurlao jezivim glasom koji je bilo
nemogueprepoznati, i odmah se smirio. Don Reba je ustao i oprezno
ispraznio samostrel. Rumata ga je zapanjeno posmatrao. Don Reba se
etkao po prostoriji, zamiljeno ekajui lea strelom iz samostrela.
"Dobro, dobro", mrmljao je gotovo neno.
"Odlino!..." Kao da je bio zaboravio na Rumatu. Koraci su mu
postajali sve bri, usput je mahao strelom, kao dirigentskom palicom.
Posle se najednom naglo zaustavio ispred stola, odbacio strelu, oprezno
seo i rekao, smekajui se itavim licem:
"Kako sam ih samo, a?... Niko nije ni 'a' rekao!... Kod vas, ini mi se,
ne bi mogli ba tako..." Rumata je utao.
"Daa..." otegao je don Reba oduevljeno.
"Odlino! No pa ta, sada bismo mogli da porazgovaramo, don
Rumata... A moda vi i niste don Rumata? A moda ak niste ni don?
A?..." Rumata je outao, posmatrajui ga sa interesovanjem. Bled, sa
crvenim ilicama na nosu, drhti od uzbuenja, eli, i to uasno eli da
povie, lupkajui dlanom o dlan:
"A ja znam! A ja znam!" A nita ti u stvari ne zna, kukin sine. A ako
jednom i sazna, jednostavno nee poverovati. No, govori, govori,
sluam te.
"Sluam vas", rekao je.
"Vi niste don Rumata", rekao je don Reba.
"Vi ste samozvanac." Strogo je posmatrao Rumatu.
"Rumata Estorski je umro pre pet godina i sahranjen je uporodinoj
grobnici svoga roda. I sveci su ve odavno smirili njegovu buntovnu, i
da budemo otvoreni, ne ba previe istu duu. No, kako emo, hoete li
sami da priznate, ili da vam pomognem?"

"Sam u priznati", rekao je Rumata.

"Zovem se Rumata Estorski i nisam navikao da se sumnja u moje rei."
Da pokuam da te malo razljutim, pomislio je. Bok me boli, a inae bih
te dobro povukao za nos.
"Vidim da emo morati da nastavimo razgovor na drugom mestu",
zloslutno je rekao don Reba. Sa licem su mu se deavale najudnovatije
promene. Nestao je prijatan osmejak, usne su mu se stegle u pravu
liniju. udnovato i jezivo je poela damu se pomera koa na elu. Da,
pomislio je Rumata, takvog oveka odista moe i da se preplai.
"Vi odista patite od uljeva?" upitao ga je sa saueem u glasu. U
oima don Rebe je promaklo neto, ali izraz lica mu se nije promenio.
Napravio se kao da pitanje nije uo.
"Loe ste iskoristili Budaha", rekao je Rumata.
"On je odlian strunjak. Bio je..." dodao je znaajno. U bezbrojnim
oima je ponovo neto promaklo. Aha, pomislio je Rumata, Budah je
znai jo iv... Smestio se udobnije i obuhvatio rukama koleno.
"Znai, odbijate da priznate?" rekao je don Reba.
"A ta to?"
"To da ste samozvanac."
"Potovani Reba", rekao je Rumata pouno,
"takve se stvari dokazuju. Jer, vi me vreate!" Lice don Rebe postalo je
sladunjavo.
"Dragi moj don Rumata", rekao je.
"Izvinite, za sada u jo da vas nazivam tim imenom. No, eto, ja obino
nikada i nita ne dokazujem. Dokazuju tamo, u Veseloj Kuli. I za to
imam iskusne, dobro plaene strunjake, koji pomou vodenice za meso
svetoga Mike, cipela gospoda boga, rukavica velikomuenicePate ili
recimo stolice... ehe, izvinite, fotelje TocaOsvajaa, mogu da dokau ta
god ele. Da bog postoji, i da boga nema. Da ljudi koraaju rukama i da
ljudi stoje na boku. Da li me shvatate? Vi to moda i ne znate, ali
postoji itava nauka o dobijanju dokaza. Prosudite i sami: zato da vam
dokazujem ono, to i sam znam? I, uz sve to, nita vam se nee desiti
ako priznate..."

"Meni ne", rekao je Rumata.

"Ali vama moe da se desi." Don Reba je jedno vreme razmiljao.
"Dobro", rekao je.
"Oigledno je da u ipak morati da otponem ja. Dajte da pogledamo
gde je sve i u emu je bio zapaen don Rumata Astorski za pet godina
svog zagrobnog ivota u Arkanarskoj kraljevini. A posle ete mi
objasniti smisao svega toga. Slaete li se?"
"Ne bih eleo da dajem obeanja koja ne mogu da ispunim", rekao je
Rumata,
"ali vas sluam sa interesovanjem." Don Reba je, poevi da pretura po
svom pisaem stolu, izvukao odatle list punijeg papira i, podigavi
vee, bacio pogled na njega.
"Neka vam je znano", poeo je on, prijateljski se ekajui,
"neka vam je znano, da sam ja, ministar odbrane arkanarske krune,
preduzeo akcije protiv takozvanih knjigoataca, uenih i drugih
nekorisnih i tetnih po dravu ljudi.Te moje akcije naile su na
udnovatu kontraakciju. Dok mi je sav narod koji jelistom, jednim
porivom, kralju, a takoe arkanarskim tradicijama odan,
pomogao:predavao one koji su se prikrili, sam presuivao, ukazivao na
sumnjive, koji suumakli mojoj panji u to isto doba je neko nepoznati,
ali veoma energian pritome, krao ispred naeg nosa i prebacivao van
granica nae kraljevine, najtee, najopasnije i najodvratnije zloince.
Tako su nam umakli: bezboni astrologBagir Kisenski;
zloinacalhemiar Sinda, koji je povezan, kako je to dokazano,sa
neistom silom i irukanskim vlastima; odvratan pamfletista Curen koji
remeti mir, kao i niz drugih, niih rangom od njega, zloinaca. Negde je
nestao poludeli arobnjak i mehaniar Kabani. Neko je utroio itavu
gomilu zlata, da bi onemoguio gnev narodni u odnosu na bogomrske
pijune i trovae, bive glavne lekare njegovog velianstva. Neko je, pri
odista fantastinimokolnostima, koje nas teraju da se ponovo prisetimo
neprijatelja roda ljudskog, oslobodio iz zatvora udovinog razvratnika
i trovaa narodnih dua, atamana seljake pobune Aratu Grbatog..."
Don Reba se zaustavio i, pokreui kou na elu, znaajno pogledao

Rumatu. Rumata se, podigavi glavu prema tavanici,matalaki

osmehnuo. Aratu Grbatog je oteo on, doletevi po njega helikopterom.
Na uvare je to ostavilo fantastian utisak. Na Aratu, uzgred budi
reeno takoe. A ipak sam junaina, pomislio je. Dobro sam radio.
"Da znate i to", nastavio je don Reba,
"da se spomenuti ataman Arata sada nalazi na elu pobunjenika u
istonim oblastima metropole, obilno pri tome prolivajui blagorodnu
krv i ne oseajui nestaicu ni u novcu, ni u oruju."
"Verujem", rekao je Rumata.
"Odmah mi se uinilo da je odluan ovek."
"Znai, priznajete?" istog asa ga je upitao don Reba.
"ta to?" zaudio se Rumata. Jedno vreme su gledali jedan drugome u
oi.
"Nastavljam", rekao je don Reba.
"Za spasavanje tih razvratnika vi ste, don Rumata, po mojim skromnim
i nepotpunim proraunima, potroili najmanje tripuda zlata. Ne govorim
o tome, da ste se pri tome zanavek oskrnavili druei sesa neistom
silom. Ne govorim takoe ni o tome, da za sve vreme vaeg boravka u
granicama Arkanarske drave niste dobili iz svojih estorskih poseda
nijednu bakaruu, a i zato bi? Zato snabdevati novcem pokojnika, pa
makar i najroenijeg? Ali, to vae zlato!" Otvorio je kutiju, koja se
nalazila pod papirima na stolu i izvukao iz nje pregrt zlatnika koji su
bili sa profilom Paca estog.
"Ve bi i samo ovo zlato bilo dovoljno da vas spalimo na lomai!"
zavapio je.
"To je avolsko zlato! Ljudske ruke nisu u stanju da proizvedu metal
takve istoe!" Buio je Rumatu pogledom. Da, velikoduno je pomislio
Rumata, tu je on odista jak. Na to odista nismo ni mislili. I, mora se
priznati, to je on prvi primetio. To treba uzeti u obzir... Reba se
najednom ponovo pokunjio. U njegovom glasu su se ule oinske note
pune sauea:
"I sve u svemu, vi se ponaate dosta neoprezno, don Rumata. Stalno
sam se brinuo za vas... Kakav ste samo duelant, kakav kavgadija! Sto

dvadeset i estdvoboja za pet godina! I nijedan mrtav... Na kraju

krajeva, iz toga su mogli da se izvuku barem neki zakljuci. Ja sam ih,
barem izvukao. I ne samo ja. Ove noi na primer, brat Aba o
pokojnicima ne valja govoriti loe, ali to je bioodista jako surov ovek,
jedva sam ga podnosio, moram to da priznam... No, eto, brat Aba je
izdvojio za vae hapenje ne najvetije borce, ve one najdeblje i
najjae. I bio je u pravu. Nekoliko iaenih ruku, nekoliko prignjeenih
vratova, izbijene zube, da ne raunamo... i vi ste ovde! A niste mogli da
ne znate da se borite za svoj ivot. Vi ste majstor. Vi ste, vie nego
sigurnonajbolji ma imperije. Vi ste, u to nema sumnje, prodali duu
avolu, jer ovek samo u paklu moe da naui te neverovatne, kao iz
bajke, naine borbe. Ja sam ak spreman da dozvolim, da vam je ta
vetina bila data sa tim, da ne ubijate nikoga. Iako je teko pretpostaviti
zato bi avolu bio potreban takav uslov. Ali, neka se u tome snalaze
nai skolastici..." Prekinulo ga je skianje praseta. Nezadovoljno je
bacio pogled prema ljubiastim draperijama. Iza draperija su se tukli.
uli su se tupi udarci,pitanje:
"Pustite! Pustite!" i jo nekakvi promukli glasovi, psovke, povici na
nepoznatom nareju. Posle se draperija sa treskom prekinula i pala. U
kabinet je uleteo i pao na kolena nekakav ovek, elav, okrvavljene
brade, divlje iskolaenih oiju. Iza draperije su se pojavile ogromne
ape, dograbile oveka za noge i povukle ga nazad. Rumata ga je
prepoznao: to je bio Raduh. Divlje je urlao:
"Prevarili su me!... Prevarili su me!... Pa to je bio otrov! I zato
samo?..." Odvukli su ga u pomrinu. Neko u crnom je brzo prihvatio i
nanovo zakaiodraperiju. U tiini koja je zavladala iza draperije zauli
su se odvratni zvuci neko je povraao. Rumata je shvatio.
"Gde je Budah?" upitao je resko.
"Kao to vidite, desila mu se nezgoda", odgovorio je don Reba, ali se
videlo da je zbunjen.
"Ne varajte me", rekao je Rumata.
"Gde je Budah!"

"Ah, don Rumata", rekao je don Reba, odmahujui glavom. Odmah se

oporavio.
"ta e vam Budah? Da nije kojim sluajem va roak? Jer, vi ga
nikada niste ak ni videli!"
"Sluajte me Reba", rekao je Rumata besno.
"Ne alim se! Ako se Budahu bilo ta desi, criete kao pas. Zadaviu
vas."
"Neete uspeti", brzo je rekao don Reba. Bio je bled.
"Budala ste, Reba. Vet ste intrigant, ali jo nita ne shvatate. Nikada u
ivotu se jo niste prihvatili tako opasne igre kao to je ova. ak i ne
znate koliko je opasna." Don Reba se skupio za stolom, oi su mu
gorele kao ugljevlje. Karte su otvarane. Sada je odluivano ko e biti
gazda u igri. Rumata se napeo, spreman na skok. Nikakvo oruje ni
koplje, ni strela ne ubija momentalno. Ta misao se jasno videla na
fizionomiji don Rebe. Starac koji je patio od uljeva hteo je da ivi.
"No, ta vam je, odista", rekao je plaljivim glasom.
"Posedeli smo, porazgovarali... Pa iv je va Budah, smirite se, iv je i
zdrav. On e jo i da me lei. Ne treba padati u vatru."
"Gde je Budah?"
"U Veseloj Kuli."
"Potreban mi je."
"Meni je takoe potreban, don Rumata."
"Sluajte Reba", rekao je Rumata,
"ne ljutite me. I prestanite da se pretvarate. Vi me se bojite. I pravilno
radite. Budah pripada meni, da li vam je jasno? Meni!"# Sada su
obojica stajali. Reba je bio straan. Posiveo je usne su mu se grevito
tresle, neto je mrmljao pljujui oko sebe.
"Balave!" prosiktao je.
"Ja se nikoga ne bojim! Ja sam taj, koji moe da te zgazi kao pijavicu!"
Najednom se okrenuo i trgao goblen, koji mu je visio iza lea. Pojavio
se iroki prozor.
"Gledaj!" Rumata je priao prozoru. On je gledao na trg pred dvorom.
Ve je poinjalo da svie. U sivo nebo se dizao dim poara. Na trgu su

leali leevi. A u centru trga se crneo nepokretan kvadrat. Rumata se

zagledao. To su bili konjanici, koji su stajali u nestvarno preciznom
poretku, u dugakim crnim kabanicama, u crnim kapuljaama, koje su
im skrivale oi, sa crnim trouglastim titovima na levoj ruci i sa
dugakim kopljima u desnicama.
"Molim!" rekao je don Reba glasom koji je od zvanjao. Tresao se.
"Smirena deca gospoda naega, konjica Svetog Ordena. Iskrcala se
noas u arkanarskoj luci da bi uguila varvarsku pobunu nonih bandita
Vage Toka koji su se udruili sa trgovcima, koji su zaboravili ta su!
Ustanak je uguen. Sveti Orden vlada gradom i zemljom, od sada
Arkanarskom oblau Ordena..." Rumata se nervozno poeao po
potiljku. To je ve neto pomislio je. Eto za koga su, znai, poploavali
put nesreni trgovci. To je odista prava provokacija! Don Reba je
sveano iskezio zube.
"Mi se jo ne poznajemo", nastavio je tim istim ulagivakim glasom.
"Dozvolite da vam se predstavim; namesnik Svetog Ordena u
arkanarskoj oblasti, episkop i borbeni magistar rab boji Reba!" A
mogao sam da se setim, pomislio je Rumata. Tamo, gde vlada sivilo, na
vlast uvek dolaze crni. Eh, istoriari, repom vas treba po glavi... Stavio
je ruke na lea i poeo da se njie sa prstiju na petu.
"Sada sam premoren", rekao je gadljivo.
"Hou da spavam. Da se okupam u vreloj vodi i sperem sa sebe krv i
bale vaih glavosea. Sutra... ili tanije, danas... recimo jedan sat posle
izlaska sunca, doi u u vau kancelariju. Nareenje za osloboenje
Budaha mora da me ve eka."
"Ima ih dvadeset hiljada!" povikao je don Reba, pokazujui prstom
kroz prozor. Rumata se namrgodio.
"Malo tie, molim vas", rekao je.
"I zapamtite, Reba: odlino znam da vi niste nikakav episkop. Vidim
vas skroz. Obian ste izdajnik i neveti, jeftini intrigant..." Don Reba je
olizao usne, oi su mu postale nekako staklaste. Rumata je nastavio:
"Nemilosrdan sam. Za svaku podlost uinjenu mene ili
mojimprijateljima odgovaraete mi lino. Uzmite u obzir da vas mrzim.

Podnosiu vas, ali ete morati da nauite da mi se na vreme sklanjate sa

puta. Jeste li me shvatili?" Don Reba je rekao brzo, sa osmehom i
izrazom krivca:
"elim samo jedno. elim da budete uz mene, don Rumata. Ne mogu
da vas ubijem. Ne znam zato, ali ne mogu."
"Bojite me se", rekao je Rumata.
"Da, bojim vas se", sloio se don Reba.
"Moda ste ak i satana. Moda ste i sin boga. Ko to zna? A moda ste
ovek iz monih prekomorskih zemalja: priase da takve postoje... ak
i ne pokuavam da bacim pogled u bezdan, koji vas je izbacio na
povrinu. Vrti mi se u glavi, i oseam da padam u jeres. Ali, i ja mogu
vas da ubijem. U bilo kom trenutku. Sada. Sutra. Jue Shvatate li to?"
"To me ne interesuje", rekao je Rumata.
"A ta onda? ta vas interesuje?"
"Nita me ne interesuje", rekao je Rumata.
"Jednostavno se zabavljam. Nisam ni avo, a nisam ni bog, ja sam
kavaljer Rumata Estorski, koji je optereen kapricima i predrasudama i
koji je naviknut na slobodu u svakom smislu. Da li ste zapamtili?" Don
Reba se ve bio osvestio. Obrisao je znoj maramicom i prijatno se
osmehnuo.
"Cenim vau upornost", rekao je.
"Na kraju krajeva, vi takoe teite nekim idealima. I ja potujem te
ideale, iako ih ne shvatam. Drago mi je to smo se objasnili. Lako je
mogue da ete mi jednom izloiti svoje poglede, i nije iskljueno da
ete me naterati da revidiram svoje stavove. Ljudi su skloni da prave
greke. Moda greim i teim pogrenom cilju, radi koga ne bi vredelo
raditi tako usrdno i nekoristoljubivo, kao to to ja radim. Ja sam ovek
irokih pogleda, i lako mogu da zamislim, da u jednom raditi rame uz
rame sa vama..."
"Videemo", rekao je Rumata i krenuo ka vratima. No, pravi
gmizavac! pomislio je. I to mi je neki saradnik. Rame uz rame... Grad
je obuzeo neopisivi uas. Crvenkasto jutarnje sunce osvetljavalo jepuste
ulice, ruevine koje su se jo dimile, odvaljene kapke, provaljena vrata.

U praini su se krvavo presijavali komadii stakla. Nebrojena jata vrana

spustila su se na grad, kao na isto polje. Na trgovima i raskrsnicama po
dvojica i trojica stajali su konjanici u crnom i lagano su okretali u
sedlima tela, gledajui kroz proreze u nabijenim na elo kapuljaama.
Sa stubova zabijenih u zemlju na brzu ruku, visila su na lancima
ugljenisana tela nad ugaenim lomaama. inilo se da u gradu nije
ostalo nita itavo samo vrane koje su graktale i zaposlene ubice u
crnom. Pola puta je Rumata preao zatvorenih oiju. Gubio je dah,
muno ga je bolelo pretueno telo. Jesu li to ili to nisu ljudi? ta je u
njima uopte ljudsko? Jedne kolju direktno na ulicama, drugi sede po
svojim domovima i pokorno ekaju da i oni dou na red. I svaki misli:
bilo koga drugoga, samo ne mene. Hladnokrvno zverstvo onih koji
kolju, i hladnokrvna pokornost onih koji su klani. Hladnokrvnost to je
ono najstranije. Deset ljudi stoji, premrevi od uasa, i pokorno eka, a
jedan prilazi, odabira rtvu i hladnokrvno je kolje. Due tih ljudi pune
su podlosti, i svaki as pokornog iekivanja ih zagauje sve vie i vie.
Evo, sada se u tim pritajenim domovima nevidljivo raaju podlaci,
dounici, ubice, hiljade ljudi, obuzetih strahom za ceo ivot, nepotedno
e uiti strahu svoju decu i decu svoje dece. Ne mogu vie,ponavljao je
Rumata samome sebi. Jo malo, pa u poludeti i postati isti takav, jo
malo, i prestau sasvim da shvatam zato sam uopte i doao ovamo...
Potrebno je odleati, okrenuti se od svega toga, smiriti se...
"...Krajem godine vode ta i ta godina po novom kalendaru
centrifugalni procesi u drevnoj Imperiji su postali jai. Iskoristivi to,
Sveti Orden, koji je u sutini predstavljao interese najreakcionarnijih
grupa feudalnog drutva, koje su ne birajui sredstva teile da zaustave
disipaciju..." A kako su zaudarali leevi koji su goreli na stubovima,
znate li to? A da li ste ikada videli golu enu sa rasparanim elucem,
kako lei u ulinoj praini? A da li ste videli gradove, u kojima ljudi
ute i u kojima graku samo vrane? Vi, deaci i devojice, koji se jo
niste ni rodili, pred kolskim sterovizorom u kolama Arkanarske
Komunistike Republike? Udario je grudima u neto tvrdo i otro. Pred
njim se nalazio crni konjanik. Dugako koplje sa irokim, pedantno

zaotrenim vrhom upereno u Rumatine grudi. Konjanik ga je utke

gledao crnim prorezima u kapuljai. Ispod kapuljae su se videla samo
usta sa tankim usnicama i malim podbradkom. Netotreba uraditi,
pomislio je Rumata. Samo, ta? Oboriti ga sa konja? Ne, konjanik je u
meuvremenu lagano poeo da zamahuje kopljem da bi naneo udarac.
Ah, da!. .. Rumata je mlitavo digao levu ruku i zavrnuo na njoj rukav,
pokazujui gvozdenu brazletu, koju je dobio kada je izlazio iz dvora.
Konjanik se zagledao, digao koplje i odjahao.
"U ime gospoda", rekao je muklo, sa stranim akcentom.
"U ime njegovo", promrmljao je Rumata i krenuo dalje pored
drugogkonjanika, koji je pokuavao da dohvati kopljem veto
izrezbarenu drvenu figuru veselog avolia, koja se videla pod samim
krovom zgrade. Iza poluodvaljenih kapaka na drugom spratu pomolilo
se polumrtvo od uasa debelo lice prema svemu, jednog od trgovaca,
koji su pre samo tri dana za kriglon piva oduevljeno urlali:
"Ura don Reba!" sa uivanjem sluajui bat potkovanih izama po
ulicama. Eh, sivilo, sivilo... Rumata se okrenuo na drugu stranu. A kako
li je kod mene kui? setio se najednom i ubrzao korak. Poslednji blok
zgrada pred kuom je pretrao. Kua je bila itava. Na stepenicama su
sedela dva monaha, sa smaknutim kapuljaama izloivi suncu svoje
loe izbrijane glave. Ugledavi ga, ustali su.
"U ime gospoda", rekli su u horu.
"Uime njegovo", odazvao se Rumata.
"ta vam je potrebno?" Monasi su se poklonili, sklopivi ruke na
grudima.
"Doli ste, i mi sada odlazimo", rekao je jedan od njih. Sili su sa
stepenica i lagano krenuli odatle, pogurivi se i zabivi ruke u rukave.
Rumata je gledao za njima i setio se da je hiljadama puta video na
ulicama te smirene figure u dugakim crnim mantijama. Samo se ranije
zanjima po praini nisu vukle kanije tekih maeva. Propustili su ih, ah,
kako suih samo propustili! pomislio je. Kakva je to odista bila zabava
za blagorodnedonove prikaiti se za nekog usamljenog monaha i priati
jedan drugome, prekonjegove glave pikantne priice. A ja sam, budala,

pretvarajui se da sam pijan,iao za njima, smejao se to sam jae

mogao i tako se radovao to Imperija nije obuzeta ako niim drugim, a
ono religioznim fanatizmom... A ta je tu moglo da se uradi? Da, ta je
tu odista moglo da se uradi?
"Ko je to?" upitao je drhtavi glas.
"Otvori Muga, ja sam", rekao je Rumata tiho. Zagrmele su reze, vrata
su se odkrinula, i Rumata se provukao u hol. Ovde je sve bilo kao i
obino, i Rumata je odahnuo sa olakanjem. Stari, sedi Muga je,
odmahujui glavom, sa uobiajenim potovanjem pruio ruke da
prihvati lem i maeve.
"Kako je Kira?" upitao je Rumata.
"Kira je gore."
"Odlino", rekao je Rumata, oslobadajui se opasaa sa maevima.
"A gde je Uno? Zato me nije doekao?" Mugo je prihvatio ma.
"Uno je ubijen", rekao je mirno.
"Lei u sobi za poslugu." Rumata je zatvorio oi...
"Uno je ubijen..." ponovio je.
"Ko ga je ubio?" Ne saekavi odgovor, otiao je u prostoriju za
poslugu. Uno je leao na stolu, pokriven do pojasa aravom, ruke su
mu bile sloene na grudima, oi irom otvorene, usta zgrena. Potitene
sluge su stajale oko stola i sluale kako monah u uglu neto mrmlja.
Kuvarica je jecala. Rumata je, ne sputajui pogleda sa lica deaka,
poeo neposlunim prstima da smie prsluk.
"Gadovi..." rekao je.
"Kakvi su to samo gadovi!" Zanjihao se, priao stolu, zagledao u mrtve
oi, digao arav i odmah ga ponovo spustio.
"Da, prekasno je", rekao je.
"Prekasno... Beznadeno... Ah, gadovi! Ko ga je ubio? Monasi?"
Okrenuo se prema monahu, jednim trzajem ga digao i nadneo mu se
nad lice.
"Ko ga je ubio?" rekao je.
"Vai? Govori!"
"Nisu monasi", tiho je za njegovim leima progovorio Muga.

"Sivi vojnici..." Rumata je jo neko vreme gledao u mravo lice

monaha, u njegove zenice, koje su se lagano irile.
"U ime gospoda..." prodahtao je monah. Rumata ga je pustio, seo na
klupu kraj Unovih nogu i zaplakao. Plakao je, prekrivi lice dlanovima i
sluao monotoni glas Muge. Muga je priao kako su posle drugestrae
poeli da lupaju na vrata u ime kralja i kako je Uno vikao da ih niko ne
otvara, ali su ipak morali da ih otvore, jer su sivi pretili da e potpaliti
kuu. Upali su u hol, pretukli i vezali sluge, a posle su poeli da se
penju gore. Uno, koji je stajao kraj vrata koja su vodila u odaje, poeo
je da puca iz samostrela. Imao ih je dva, i uspeo je da opali dva puta, ali
je jednompromaio. Sivi su poeli da bacaju noeve, i Uno je pao.
Povukli su ga nadole i poeli da gaze nogama i tuku sekirama, ali su
tada u kuu uli crni monasi. Ubili su dva siva, a ostale su razoruali,
stavili im ome oko vrata i odvukli ih na ulicu. Glas Muge je umukao,
ali je Rumata jo dugo sedeo, oslonivi se laktovima na sto kraj Unovih
nogu. Posle je teko ustao, obrisao rukavom suze koje su muse zadrale
u bradi koja je narasla za dva dana, poljubio deaka u ledeno elo, i,
jedva pokreui noge, poeo da se penje uz stepenice. Bio je polumrtav
od umora i potresa. Na jedvite jade savladavi stepenice, proao je kroz
salon, stigao do postelje i stenjui sruio se na jastuke. Dotrala je Kira.
Bio je tako izmuen, da nije mogao ak ni da joj pomogne da ga svue.
Svukla mu je sa nogu visoke cipele, a onda je, plaui nad njegovim
oteklim licem, smakla sa njega pocepani mundir, metaloplastinu
koulju i jo malo poplakala nad njegovim pretuenim telom. Tek tada
je osetio da jepremoren. Kira ga je brisala sunerom zamoenim u sire,
a on je, ne otvarajui oi, itao kroz stegnute usne i mrmljao:
"A mogao sam da ga smaknem... Pored njega sam stajao. Sa dva prsta
sam mogao da ga prignjeim... zar je to ivot, Kira? Da otputujemo
odavde... To je Eksperiment nada mnom, a ne nad njima." Nije ak ni
zapaao da govori ruski. Kira ga je preplaeno posmatrala staklastim od
suza oima i samo ga je utke ljubila u obraze. Posle ga je pokrila
pohabanim ebiima Uno tako nije ni uspeo da kupi nova i potrala
dole, da pripremi kuvano vino, a on je skliznuo sa kreveta i stenjui od

bola koji ga je lomio, krenuo bosim nogama u kabinet, otvorio u stolu

tajnu fijoku, poeo da pretura po apoteci, pronaao nekoliko tableta
sporamina. Kada se Kira vratila sa posudom koja se dimila na tekom
srebrnom posluavniku, leao je na leima i oseao kako bol prolazi,
kako se buka u glavi smiruje i kako mu se telo ispunjava novom
snagom i bodrou, Ispraznivi kotli, poeo je da se osea dobro,
pozvao je Mugu i naredio mu da mu pripremi odelo.
"Ne idi, Rumata", rekla je Kira.
"Ne idi. Ostani kod kue."
"Moram, mala moja."
"Bojim se, ostani... Ubie te."
"ta ti je? I zato bi me ubili? Oni me se boje." Ponovo je poela
daplae. Plakala je tiho, bojaljivo, kao da se bojala da e se naljutiti.
Rumata ju je posadio sebi na kolena i poeo da joj miluje kosu.
"Najstranije je ve prolo", rekao je.
"A uz sve to, spremali smo se da odemo odavde..." Smirila se,
priljubivi se uz njega. Muga je, odmahujui glavom ravnoduno stajao
kraj njih, drei spremne gazdine pantalone sa zlatnim praporcima.
"Ali, prethodno ovde treba uraditi jo mnogo stvari", nastavio je
Rumata."Noas su mnogi ubeeni. Potrebno je saznati ko je ostao iv, a
ko je ubijen. I moram pomoi da se spasu oni, koje se oni spremaju da
ubiju."
"A ko e tebi pomoi?"
"Srean je onaj, ko misli na druge... A uz sve to, tebi i meni pomau
moni ljudi."
"Ne mogu da mislim na druge", rekla je.
"Vratio si se jedva iv. Vidim: tukli su te. Una su ubili. ta su radili
tvoji moni prijatelji? Zato ih nisu omeli da ubijaju? Ne verujem... Ne
verujem..." Pokuala je da se oslobodi, ali ju je on vrsto drao.
"ta da se radi", rekao je.
"Ovoga puta su malo zakasnili. Ali, sada nas oni ponovo posmatraju i
bde nad nama. Zato mi danas ne veruje? Jer, uvek si mi verovala. I
sama si videla: vratio sam se jedva iv, a pogledaj me samo sada!..."

"Neu da te gledam", rekla je, krijui lice.

"Ne elim ponovo da plaem."
"Ipak, pogledaj me! Nekoliko ogrebotina! Sitnice... Najstranije je za
nama. Barem za tebe i mene. Ali, postoje divni, dobri ljudi, za koje ovaj
uas jo nije zavren. I ja moram da im pomognem." Duboko je
uzdahnula, poljubila ga u vrat i tiho se oslobodila iz njegovog zagrljaja.
"Doi veeras", zamolila je.
"Hoe li doi?"
"Svakako!" vrelo je obeao.
"Doi u rano i sigurno neu biti sam. ekaj me na ruak." Udaljila se,
sela u fotelju i stavivi ruke na kolena, posmatrala kako se oblai.
Rumata je, mrmljajui ruske rei navukao pantalone sa praporcima
(Mugo je odmah unuo pokraj njega i poeo da kopa mnogobrojne
preice i dugmad), ponovo je preko iste majice navukao blagoslovenu
oklopnu koulju i, na kraju rekao sa vidnim oajanjem u glasu:
"Mala, shvati ve jednom, shvati molim te, da moram da idem ta da
radim? Ne mogu da ne idem!" Najednom je rekla zamiljeno:
"Ponekad ne mogu da shvatim zato me ne tue." Rumata, koji je
upravo zakopavao koulju sa raskonom ipkom, najednom kao da se
skamenio.
"To jest, kako to zato te ne tuem?" zbunjeno je upitao.
"Zar tebe ovek moe da tue?"
"Ti nisi jednostavno dobar, divan ovek", nastavila je ne sluajui ga.
"Ti si uz sve to jo i udnovat. Kao da si pravi arhanel... Kada si sa
mnom, postajem hrabra. Sada sam, eto smela... Jednom u te obavezno
upitati za jednu stvar. Hoe li mi, ne sada, ve kasnije, kada sve proe
da li e mi ispriati sve o sebi?" Rumata je dugo utao. Muga mu je
pruio narandasti dugaki prsluk, sa crvenim trakama. Rumata ga je sa
gaenjem navukao i vrsto se opojasao.
"Da" rekao je konano.
"Jednom u ti ispriati sve o sebi, mala moja."
"ekau te", rekla je ozbiljno.

"A sada idi, ne obraaj vie na mene panju." Rumata joj je priao,
vrsto poljubio u usta svojim ispucanim nateklim usnama, a posle je
smakao sa ruke gvozdenu brazletu i pruio joj je.
"Stavi je na levu ruku", rekao je.
"Danas u nau kuu vie ne bi trebalo da dolaze, ali ako dou pokai
im ovo." Gledala je za njim dok je odlazio i tano je znao ta misli:
"Znam, moda si avo, a moda sin boga, ili ovek iz prekomorskih
zemalja iz bajki, ali bio ko bio ako se ne vrati, umreu." I zbog toga
to je utala, bio joj jebeskrajno zahvalan poto mu je bilo jako teko da
ode, inilo mu se kao da se sa smaragdne sunane obale bacao glavom
u smrdljivu, ustajalu baru. 8. Do kancelarije episkopa arkanarskog
Rumata je krenuo kroz dvorita. Prolazio je prikradajui se kroz tesne
avlije probijajui se kroz ve koji se suio, provlaio se kroz rupe u
tarabama, ostavljajui na zaralim ekserima raskone trake i komade
dragocenih soanskih ipki, etvoronoke je prelazio preko krompirita.
Ipak mu nije uspelo da umakne budnom oku crne vojske. Kadaje
promakao u krivu uliicu, koja je vodila ka gradskom ubritu, sudario
se sa dva mrana, podnapita monaha. Rumata je pokuao da ih zaobie
monasi su izvukli maeve i prepreili mu put. Rumata se prihvatio drki
maeva monasi su zazvidali u prste, pozivajui pomo. Rumata je
poeo da se povlai prema prolazu, iz koga se maloas izvukao, ali mu
je u susret najednom iskoio maleni, hitar oveuljak neupadljivog lica.
Zadevi Rumatu ramenom, pritrao je monasima i neto im rekao, posle
ega su monasi, podvivi mantije nad debelim nogama u ljubiastim
arapama poeli da bee i nestali su iza kua. Mali oveuljak je, ne
osvrui se, krenuo za njima. Jasno, pomislio je Rumata. Agent
telohranitelj. ak se i ne krije. Episkoparkanarski misli na sve.
Interesantno, ega se on vie boji mene, ili se vie boji za mene?
Isprativi pogledom agenta krenuo je prema ubritu. ubrite je
izlazilo na dvorite kancelarije biveg ministarstva odbrane krune, i
kako se on nadao, tu kontrole nije bilo: Uliica je bila pusta. Ali, ve su
tiho kriputali kapci, lupkala vrata, uo se pla bebe, neko se
doaptavao. Iza naherene tarabe oprezno se pomoliloizmueno, mravo,

pocrnelo od gari lice. Rumatu su posmatrale preplaene, upale u duplje

oi.
"Oprostite blagorodni done, i izvinite to vas uznemiravam. Da li bi
blagorodni don mogao da mi kae ta se deava u gradu? Ja sam kova
Kiku, po nadimku Hromi, trebalo bi da odem u kovanicu, ali se
bojim..."
"Ne idi", posavetovao ga je Rumata.
"Monasi se ne ale. Kralja vie nema, vlada don Reba, episkop Svetog
Ordena. Tako da e ti biti bolje da sedi sa mirom." Posle svake njegove
rei kova je brzo klimao glavom, oi su mu se punile tugom i
oajanjem.
"Orden, znai..." mrmljao je.
"Ah, avo ga odneo... Izvinite, blagorodni done. Orden, znai... Jesu li
to sivi, ta li?"
"Ne", rekao je Rumata, posmatrajui ga sa interesovanjem.
"Sivi su potueni. To su monasi."
"Gle, molim te!" rekao je kova.
"Sive su, znai takoe... Alal vera nekaje Ordenu! Sive su pobili to je
ve samo po sebi dobro. Ali, eto, to se tienas, blagorodni done, ta e
sa nama biti, ta mislite? Hoemo li se snai? Pod Ordenom?"
"A zato da ne?" rekao je Rumata.
"Orden takoe mora da jede i pije. Snai ete se ve nekako." Kova je
ivnuo.
"I ja smatram da emo se snai. Sada je najvanije barem ja tako
mislim ne diraj, pa niko nee ni tebe dira ti, zar ne?" Rumata je
odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je.
"One koji su mirni, njih najpre i kolju."
"I to je takoe tano", uzdahnuo je kova.
"Ali, gde ovek da se dene... Sam sam kao prst, i osam balavaca mi se
za akire dri. Eh, majko moja mila, kada bi barem mog majstora
preklali! On je sivi, bio je njihov oficir. ta mislite, blagorodni done, da
li su mogli da ga prekolju? Duan sam mu pet zlatnika."

"Ne znam", rekao je don Rumata.

"Lako je mogue da su ga i preklali. Bolje e biti, kovau, da razmisli
o neem drugom. Sam si kao prst, a takvih usamljenih prstiju kao to si
ti u gradu ima jedno desetak hiljada."
"Pa?" upitao je kova.
"No, razmiljaj", ljutito je rekao Rumata i krenuo dalje. avola e on
bilo ta smisliti. Rano je za njega jo da misli. A na prvipogled bi se
oveku uinilo da nema nieg jednostavnijeg od toga: deset hiljada
takvih kovaa, a uz to jo i razjarenih, mogli bi koga hoe da smlave.
Ali, stvar je upravo u tome to nisu razjareni. Samo su prestraeni.
Svako je za sebe, samo je bog za sve. bunje na ivici poljane je
najednom poelo da se pomera, u uliici sestvorio don Tameo.
Ugledavi Rumatu, radosno je povikao, poskoio i zanosei se krenuo
mu u susret, pruajui ruke izmazane blatom.
"Moj blagorodni done!" povikao je.
"Kako se samo radujem! Vidim, i vi ste takoe krenuli u kancelariju?"
"Razume se, moj blagorodni done", odgovorio je Rumata veto
izbegavi zagrljaj.
"Smem li da vam se pridruim, blagorodni done?"
"Smatrau za posebnu ast, blagorodni done." Poklonili su se jedan
drugome. Bilo je vie nego oigledno da don Tameo nije bio u stanju da
se zaustavi, kako je poeo da pije od jueranjeg dana. Izvukao je iz
irokih utih akira predivnu staklenu uturicu.
"Hoete li, blagorodni done?" ljubazno je ponudio.
"Zahvaljujem vam se", rekao je Rumata.
"Rum!" izjavio je don Tameo.
"Pravi rum iz metropole. Dao sam za njega itav zlatnik." Spustili su se
do ubrita, i stegavi prstima noseve, poeli da zaobilaze gomile
ubreta, leeve pasa i smrdljive bare, po kojima su gamizali ogromni
beli crvi. U jutarnjem vazduhu jasno se ulo neprekidno brujanje
milijardi smaragdnih zunzara.
"udnovato", rekao je don Tameo, zatvarajui uturicu.
"Nikada ranije nisam bio ovde." Rumata je outao.

"Don Reba me je uvek oduevljavao", rekao je don Tameo.

"Bio sam ubeen da e na kraju uspeti da svrgne bednog monarha,
pokazati nam nove puteve iotvoriti pred nama blistave perspektive." Sa
tim reima je, isprskavi se jako, uleteo nogom u utozelenu baru i
uhvatio se za Rumatu da ne bi pao.
"Da!" nastavio je, kada su obojica stigli na vrsto tlo.
"Mi, mlada aristokratija, uvek emo biti sa don Rebom! Dolo je,
konano, do poputanja. Razmislite isami, don Rumata, ve itav jedan
sat hodam po uliicama i vrtovima, a da nisam sreo jo ni jednog
jedinog sivog. Zbrisali smo sivo ubre sa lica zemlje, kako se samo
sada slatko i slobodno die, u preporoenom Arakanaru! Umesto grubih
trgovaca, tih odvratnih gadova i seljaina, ulice su ispunjene slugama
gospodnjim. Video sam: neki plemii se ve otvoreno etaju pred
svojim kuama. Sada ne moraju da se boje, da e ih nekakva tamo
protuva u kecelji isprljati ubretom koje prenosi svojim taljigama. I vie
neemo morati da pravimo sebi put izmeu jueranjih mesara i
bakalina. Ozareni blagoslovom velikog SvetogOrdena, prema kome
sam uvek gajio najvee potovanje, i to neu da krijem, koji me je
oduvek oduevljavao, postii emo nevieni napredak, kada se
nijedanseljak nee usuditi da digne pogled na plemia bez dozvole koju
e mu potpisati okruni inspektor Ordena. Upravo zbog toga nosim
slubenu beleku."
"Odvratni zadah", rekao je Rumata.
"Da, uasan", sloio se don Tameo, zatvarajui uturicu.
"Ali zato, kako se sada slobodno die u preporoenom Arkanaru! I
cene vina su pale..." Na kraju je don Tameo osuio uturicu do dna,
bacio je, i postao jako uzbuen. Dva puta je pao, a drugi put je odbio da
se isti, izjavivi da je grean, prljav od prirode i da eli da se upravo
takav pojavi u kancelariji. Svaki as je otpoinjao da na sav glas citira
svoju slubenu beleku.
"Jako reeno!" uzvikivao je.
"Uzmite, na primer, ovo mesto, blagorodni donovi: da smrdljive
seljaine... Kako je, a? Kakva misao!" Kada su stigli do stranjeg

dvorita kancelarije, bacio se na prvog monaha i, obliven suzama, poeo

da ga moli da mu oprosti grehe. Poluzadavljeni monah se besno branio,
pokuavao dazove u pomo, ali ga je don Tameo uhvatio za mantiju, i
obojica su se sruili u gomilu otpadaka. Rumata ih je ostavio i
udaljavajui se, jo je dugo uo isprekidano zvidanje i povike:
"Da smrdljive seljaine... Blagoslov!... Svim srcem!... Nenost sam
oseao, shvata li ti to, seljaka njuko?" Na trgu pred ulazom, u senci
kvadratne Vesele Kule, nalazio se odred monahapeaka, naoruanih
zastraujuim vornovatim mougama. Leevi su bili uklonjeni. Jutarnji
vetar na trgu je dizao ute stubove praine. Pod irokim kupastim
krovom kule, graktale su i svaale se kao i uvek vrane tamo su sa
balvana visili leevi glavama okrenutim nadole. Kulu je pre dve stotine
godina sagradio predak pokojnog kralja iskljuivo u vojne svrhe. Kula
je bila sagraena na vrstom trospratnom temelju, gde su se za sluaj
opsade uvale zalihe hrane. Kasnije je kula bila pretvorena u tamnicu.
Ali, zemljotres je poruio sve unutranje prolaze, i tamnica je morala da
bude premetena u podzemlje. Svojevremeno se jedna arkanarska
kraljica potuila svom gospodaru, da ne moe da se veseli zbog
kuknjave zatvorenika koji su tamo mueni. Njen suprug je tada naredio
da u kuli od jutra do veeri svira vojni orkestar. Tako je kula i dobila
svoje ime. Odavno je ve liila na pust i prazan kameni skelet, odavno
su ve elije za sasluanje bile preseljene u nanovo otvorene, najdonje
spratove temelja, odavno ve nije svirao nikakav orkestar, a graani su
je jo zvali Veselom kulom. Obino je oko Vesele Kule bilo pusto. Ali,
danas je ovde sve ivnulo. U kulu su vodili, vukli po zemlji jurinike u
iscepanim sivim uniformama,valjive skitnice u ritama, poluobuene,
prestraene graane, devojure koje su jezivo pitale, u grupama su
terali u kulu natmurene protuve iz none armije,koji su se stalno osvrtali
oko sebe. I istovremeno su iz nekih skrivenih otvora izvlaili leeve,
trpali ih na taljige i odvozili negde van grada. Red plemia i bogatih
graana, koji je otpoinjao kraj vrata kancelarije, posmatrao je sa
strahom i zebnjom tu jezivu gungulu. U kancelariju su putani svi, a
neki su ak i straarno privoeni. Rumata je uspeo da se ugura unutra.

Zaudaralo je kao na smetlitu. Za irokim stolom, opkoljen raznim

spiskovima, sedeo je inovnik utobelog lica, sa velikim guijim
perom zadenutim za klempavo uvo. Sledei po redu, blagorodni don
Keu, naduveno se epurei brkovima, rekao je svoje ime.
"Skinite kapu", bezbojnim glasom je rekao inovnik, ne diui pogled
sa papira.
"Rod Keu ima privilegiju da nosi eir ak i u prisustvu samoga kralja",
naduveno je izjavio don Keu.
"Pred Ordenom niko nema nikakve privilegije", istim bezbojnim
glasom rekao je inovnik. Lice don Kea se nalilo krvlju, ali je kapu ipak
skinuo. inovnik je prevlaio po spisku dugakim utim noktom.
"Don Keu... don Keu...", mrmljao je.
"Don Keu... Kraljevska ulica, zgrada dvanaest?"
"Da", dubokim i ljutim glasom rekao je don Keu.
"Broj etiri stotine osamdeset i pet, brate Tibak." Brat Tibak, koji je
sedeo za susednim stolom debeo, sav modar u licu,potraio je neto u
papirima, obrisao sa ela znoj i monotonim glasom proitao, pridigavi
se malo:
"Broj etiri stotine osamdeset i pet, don Keu, Kraljevska ulica,
zgradadvanaest, jer se podsmevao imenu njegovog preosvetenstva,
episkopa arkanarskogdon Rebe, na dvorskom balu pretprole godine,
treba da dobije tri tuceta batina po golim stranjim delovima tela sa
ljubljenjem cipele njegovog preosvetenstva." Brat Tibar je seo.
"Idite onim hodnikom", rekao je inovnik bezbojnim glasom,
"batine su desno, cipela levo. Sledei..." Na najvee Rumatino uenje,
don Keu nije protestvovao. Prema svemu, on se ve nagledao svega dok
je ekao u redu. Samo je podrignuo, dostojanstvenoufitiljio brkove i
otiao u hodnik. Sledei, gigantski don Pifa, koji se tresao od sala, ve
je stajao bez kape na glavi.
"Don Pifa..." poeo je da ponavlja inovnik, prevlaei prstom po
spisku.
"Mlena ulica, zgrada dva?" Don Pifa je ispustio iz sebe nekakav grleni
zvuk.

"Broj pet stotina i etiri, brate Tibak." Brat Tibak je ponovo obrisao
znoj i ponovo se pridigao.
"Broj pet stotina i etiri, don Pifa, Mlena, dva nita nije skrivio pred
njegovim preosvetenstvom a to znai da je ist."
"Don Pifa", rekao je inovnik,
"primite znak ienja." Sagao se, izvukao iz sanduka koji se nalazio
kraj njegove fotelje gvozdenu brazletu i pruio je blagorodnom Pifi.
"Nositi na levoj ruci, pokazati na prvi zahtev vojnika Ordena.
Sledei..." Don Pifa je ispustio grleni zvuk i udaljio se, razgledajui
brazletu. inovnik je ve ponavljao sledee ime. Rumata je bacio
pogled na red. Tu je bilo mnogo poznatih lica. Neki su bili odeveni
uobiajeno kicoki, drugi su se namerno obukli to su mogli skromnije,
ali su svi do jednoga bili izmazaniblatom. Negde u sredini reda je
glasno, tako da ga svi uju, don Sera ve treiput za poslednjih pet
minuta proglaavao:
"Ne vidim, zato ak i blagorodni don ne bi primio par batina od
njegovog preosvetenstva!" Rumata je saekao da sledeeg upute u
hodnik (to je bio poznati trgovacribom, on je dobio pet batina bez
ljubljenja cipele zbog ravnodunosti), a onda se probio do stola i
bezobzirno stavio dlan na papire pred inovnika.
"Izvinite, molim vas", rekao je.
"Potrebno mi je nareenje za osloboenje doktora Budaha. Ja sam don
Rumata."
"Don Rumata... don Rumata..." poeo je da mrmlja ovaj i, odgurnuvi
Rumatinu aku, poeo je da prevlai noktom po spisku.
"ta to radi, stara mastiljaro!" podviknuo je don Rumata.
"Potrebno mi je nareenje za osloboenje!"
"Don Rumata... don Rumata..." Izgledalo je da je bilo nemogue
zaustaviti taj automat.
"Ulica Kotlova, zgrada osam. Broj esnaest, brate Tibak." Rumata je
osetio da su za njegovim leima svi pritajili disanje. Pa i on se sam,
iskreno reeno, nije oseao ba najlagodnije. Oznojen i ljubiastog lica,
brat Tibak je ustao.

"Broj esnaest, don Rumata, ulica Kotlova osam za specijalne zasluge

predOrdenom dobija posebnu blagodarnost njegovog preosvetenstva i
izvoljeva dobiti nareenje o oslobaanju doktora Budaha, sa kojim
Budahom moe da radi ta hoe veza akt est sedamnaest jedanaest."
inovnik je odmah izvukao taj list ispred spiskova i pruio ga Rumati.
"Kroz uta vrata, drugi sprat, soba est, pravo hodnikom desno pa
levo", rekao je.
"Sledei..." Rumata je bacio pogled na list. To nije bilo nareenje za
oslobaanje doktora Budaha. To je bila dozvola za dobijanje propusnice
za peto specijalno odeljenje kancelarije, gde je trebalo da podigne
nareenje za sekretarijat tajnih poslova.
"ta si mi to dao, bukvo jedna?" upitao je Rumata.
"Gde je nareenje?"
"Kroz uta vrata, drugi sprat, soba est, pravo hodnikom, desno pa
onda levo", ponovio je inovnik.
"Pitam, gde je naredenje?" zaurlao je Rumata.
"Ne znam... ne znam... Sledei!" Nad samim uvetom Rumata je zauo
nekakvo soptanje, i neto meko i vrelo mu se navalilo na lea. Sklonio
se malo u stranu. Ka stolu se ponovo probijao don Pifa.
"Ne ide", rekao je plaljivim glasom. inovnik ga je pogledao mutnim
pogledom.
"Ime? Zvanje?" upitao je.
"Ne ide", ponovio je don Pifa, cimajui brazletu, koja jedva da je
mogla da mu stane na tri debela prsta.
"Ne ide... ne ide..." promrmljao je inovnik i najednom je privukao
debelu knjigu, koja je leala na desnom kraju stola. Knjiga je delovala
zloslutno u crnom zamaenom povezu. Nekoliko sekundi je don Pifa
zapanjeno posmatrao knjigu, a posle se najednom trgao i, ne
progovorivi ni jednu jedinu re, pojurio ka izlazu. U redu su poeli da
galame:
"Ne zadravajte se, bre!" Rumata se takoe udaljio od stola. Ovo je
odista uas, pomislio je. No, ja uvam... inovnik je poeo da ita u
prostranstvo:

"Ako navedeni znak ienja ne moe da stane na levi zglavak ruke

oienog, ili ako oieni nema levi zglavak kao takav..." Rumata je
obiao sto, spustio obe ruke u sanduk sa brazlatama, zagrabio koliko je
mogao i krenuo napolje.
"Ehej, ehej", bezizraajno mu se obratio inovnik.
"A na osnovu ega?"
"U ime gospoda!" znaajno je rekao Rumata, bacivi pogled preko
ramena. inovnik i brat Tibak su u isti mah ustali i u jedan glas
odgovorili:
"U ime njegovo." Ljudi u redu gledali su za Rumatom sa zaviu i
divljenjem. Izaavi iz kancelarije, Rumata je lagano krenuo prema
Veseloj Kuli, stavljajui usput brazlete na levu ruku. Imao ih je ukupno
devet, a na levu ruku je mogao da ih stavi samo pet. Ostale etiri
Rumata je stavio na desnu ruku. Na prepad je hteo da me uhvati episkop
arkanarski, mislio je. Nee od svega toga nita ispasti. Brazlete su
zveckale na svakom koraku, Rumata je u ruci drao na prvi pogled
veoma vaan papir akt estsedamnaestjedanaest, ukraen raznobojnim
peatima. Monasi, na koje je usput nailazio, bilo da su ili peice ili
jahali brzo su mu ustupali put. U gomili se na pristojnojrazdaljini as
pojavljivao, as opet nestajao neprimetni agent telohranitelj.Rumata je
nemilosrdno mlatarajui kanijama maeva, uspeo da se na kraju
probijedo vrata, besno se izdrao na straara koji je krenuo na njega, i,
proavi kroz dvorite, poeo da se sputa niz stepemce, izlizane i
okrunjene, u tminu ozarenu bakljama koje su se dimile. Ovde su se
nalazile najuvenije tajne biveg ministarstva odbrane krune kraljevska
tamnica i istrane elije. U zasvoenim hodnicima, na svakih deset
koraaja, iz zaralog metalnog prstena u zidu virila je smrdljiva baklja.
Pod svakom bakljom su se u nii, nalik na peinu, crnela vrata, sa
reetkama na prozoretu. To su bili ulazi u tamnike prostorije, koji su
spolja bili zatvoreni tekim metalnim rezama. Hodnici su bili puni.
Gurali su se, trali, vikali, nareivali... Zveketale su reze, lupala vrata,
nekoga su tukli i taj neko je urlao, nekoga su vukli i tajse otimao,

nekoga su gurali u eliju koja je i bez toga bila prepunjena, nekoga su

opet pokuavali da izvuku iz elije i nisu mogli, a on je uralo:
"Nisam ja, nisam ja!" i hvatao se za susede. Lica monaha na koje je
nailazio bila su do krajnosti poslovna. Svi su nekuda hitali, svako je
obavljao posao od izuzetnogznaaja. Rumata je, pokuavajui da se
snae gde se ta nalazi, lagano prolaziohodnik za hodnikom, sputajui
se sve nie i nie; na donjim spratovima bilo je ve mirnije. Ovde su,
sudei po razgovorima, polagali ispite apsolventi. Patriotske kole.
Polugoli momci u konim pregaama u gomilama su stajali pred
vratima elija za muenje, prelistavali umaena uputstva i povremeno
odlazilida piju vodu iz velike bave sa lonetom na lancu. Iz elija su
dopirali uasni jauci, zvuci udaraca, zaudaralo je na pale. I razgovori,
razgovori!...
"Kostolom ima jedan veliki raf gore, i on se eto slomio. A zar sam ja
kriv? Pretukao me je. 'Bukovo drvo', kae mi, 'evo ti', kae, 'pet po
stranjici i doi ponovo!'..."
"A ne bi bilo loe saznati ko tue, moda na brat student i tue. I
dogovoriti se unapred, skupiti pet groa po glavi i strpati mu u dep..."
"Kada je masti mnogo, zubac ne vredi usijavati, on e se svejedno u
salu ohladiti. Ti maice uzmi i salo malo ukloni..."
"Pa izme gospoda boga su za noge, one su iroke i na klinovima su, a
rukavice velikomuenici su na rafovima, to je specijalno za ruke, da li
si me shvatio?"
"Da precrkne od smeha, brao! Ulazim, gledam i ta mislite, ko je u
lancima? Fika Ridi, mesar iz nae ulice, za ui me je stalno, kada je bio
pijan, vukao. No, dri se, mislim, sada u se ja malo zabaviti..."
"A Pekora Guba, kako su ga monasi jutros odvukli, jo se nije vratio.
Nije ak ni na ispit doao."
"Eh, trebalo je vodenicu za meso da primenim, a ja, blesan, udario ga
ipkom po boku i rebro mu slomio. Tada me je otac Kin dograbio za
slepoonicu, izmom me dokaio pod rebra, i to tako tano, brao, da
vam moram rei svetlost vie nisam video, i sada me jo boli. 'ta mi',
kae, 'materijal kvari?'" Pazite, pazite, prijatelji moji, mislio je Rumata,

lagano okreui glavu na sve strane. To nije teorija. To jo niko od ljudi

nije video. Pazite, sluajte, snimajte... i cenite, i volite, avo vas sve
odneo, svoje doba i klanjajte se senima onih, koji su proli kroz sve to!
Gledajte paljivo tenjuke, mlade tupe, ravnodune, koje su se navikle
na sva mogua sredstva, i ne okreite nos, vai sopstveni preci nisu bili
nita bolji... Zapazili su ga. Desetak pari oiju koje su odista svata
videle, poele su da zure u njega.
"Eno ga, don stoji. U licu je ubledeo."
"He... Pa zna se, blagorodni nisu na to navikli..."
"Vodu, kau, treba u takvom sluaju dati, ali je lanac kratak, ne moe
da stigne..."
"Nita, nita, doi e ve k sebi..."
"Meni bi takvoga... Takvog ma ta da pita, odmah sve odgovara..."
"Vi brao tie, jer ako nas grune... Koliko samo brazleta ima... I papir
uz to jo."
"Kako nas samo posmatra... Da se udaljimo brao, to dalje od greha..."
U grupi su krenuli sa mesta, otili u senku i odatle poeli da blete
opreznim oima pauka. No, dosta je od mene, pomislio je Rumata. Ve
je hteo da uhvati za mantiju monaha koji je tada prolazio, ali je odmah
primetio trojicu,koji nisu nikuda jurili, koji su radili stojei na mestu.
Oni su palicama tukli delata: prema svemu zato to je loe radio.
"U ime gospoda", tiho je rekao, zveknuvi svojim brazletama. Monasi
su spustili palice, pogledali ga.
"U ime njegovo", rekao je najvii.
"No, oevi", rekao je Rumata,
"odvedite me do nadzornika hodnika." Monasi su se zgledali. Delat je
brzo otpuzao i sakrio se iza bave sa vodom.
"A ta e ti on?" upitao je najvii monah. Rumata mu je utke prineo
papir licu, podrao ga malo i spustio.
"Aha", rekao je monah.
"No, danas sam ja nadzornik hodnika."
"Odlino", rekao je Rumata i savio papir u trubu.

"Ja sam don Rumata. Njegovo preosvetenstvo mi je poklonilo doktora

Budaha. Idi i dovedi mi ga." Monah je strpao ruku pod kapuljau i
poeo da se ee.
"Budah?" rekao je razmiljajui.
"Koji je taj Budah? Razvratnik, ta li?"
"Ne", rekao je drugi monah.
"Razvratnik je Rudah. Njega su noas oslobodili. Sam otac Kin ga je
otkovao i napolje izveo. A ja..."
"Gluposti, gluposti!" nestrpljivo je rekao Rumata, lupkajui se papirom
po kuku.
"Budah. Kraljevski trova..."
"Aa..." rekao je nadzornik.
"Znam. On je ve sigurno na kolcu... BratePaka, otiider do dvanaeste,
po gledaj. A ti, hoe li da ga izvede?" obratio se on Rumati.
"Razume se", rekao je Rumata.
"Moj je."
"Onda papir izvoli dati ovamo. Papir e u predmet da ide", Rumata mu
je dao papir. Nadzornik je poeo da vrti papir u rukama, razgledajui
peate, a onda je rekao oduevljeno:
"No, i piu ljudi! Ti, don, stani malo u stranu, priekaj, sada smo
zauzeti... Ehej, a gde li je onaj nestao?" Monasi su poeli da se osvru,
traei delata koji je pogreio. Rumata se udaljio. Delata su izvukli
iza bave, ponovo poloili na pod i poeliposlovno, bez suvie surovosti
da tuku. Kroz pet minuta se iza zaokreta pojaviomonah, vukui za
sobom na konopcu mravog, potpuno sedog starca u tamnoj odei.
"Evo ga, to je Budah!" radosno je povikao monah jo iz daljine.
"I uopte nije na kolcu, iv je Budah, zdrav! Malo je, istina, onemoao,
odavno ve, prema svemu, gladan sedi..." Rumata im je krenuo u susret,
oteo konopac iz ruku monaha i smakao omu sa starevog vrata.
"Vi ste Budah Irukanski?" upitao je.
"Da", rekao je starac, gledajui ga iskosa.
"Ja sam Rumata, poite za mnom i ne zaostajte." Rumata se okrenuo
prema monasima.

"U ime gospoda", rekao je. Nadzornik je ispravio lea i, spustivi

motku, odgovorio izgubivi dah:
"U ime njegovo." Rumata je pogledao Budaha i konstatovao je da se
starac dri za zid i da jedva stoji na nogama.
"Loe mi je", rekao je, boleljivo se smekajui.
"Izvinite, blagorodni done." Rumata ga je uzeo pod ruku i poveo. Kada
su monasi nestali sa vidika, zaustavio se, izvukao iz fiole tabletu
sporamina i pruio je Budahu. Budah ga je upitno pogledao.
"Progutajte ovo", rekao mu je Rumata.
"Odmah e vam biti lake." Budah je, oslanjajui se i dalje o zid uzeo
tabletu, pogledao je, pomirisao, digao kosmate vee, posle je oprezno
stavio na jezik, i poeo da cmoke usnama.
"Gutajte, gutajte", sa osmejkom na licu rekao je Rumata. Budah je
progutao.
"Hmmm", progovorio je.
"Smatrao sam da znam sve o lekovima." Zautao je, oslukujui
samoga sebe.
"Hmmmm!" rekao je.
"Interesantno! Suena slezina vepra 'Y'? Iako nije, ukus nije na trule."
"Hajdemo", rekao je Rumata. Krenuli su hodnikom, popeli se
stepenicama, proli jo jedan hodnik i popeli se uz jedno stepenite. I
tada se Rumata zaustavio kao ukopan. Najednom je dobro mu poznat
urlik odjeknuo pod tamnikim svodovima. Negde u nedrima ove
tamnice urlao je svom snagom, prosipajui oko sebe najudovinije
psovke i prokletstva, psujui boga, svece, pakao, Sveti Orden, don Rebu
i jo mnogo tota drugo, najblii mu prijatelj, baron Pampa don Bauno
SuruganoGatanoArkanarski. Ipak je uleteo baron, pomislio je Rumata,
kajui se. Sasvim sam zaboravio na njega. A on na mene ne bi
zaboravio... Rumata je brzo smakao sa ruke dve brazlete, nabacio ih na
mrave ruke doktora Budaha i rekao:
"Penjite se gore, ali napolje ne izlazite. ekajte me negde po strani.
Ako ponu da vam dosauju, pokaite brazlete i ponaajte se to drskije
moete." Baron Pampa je urlao, kao atomski ledolomac u polarnoj

magli. Eho je odjekivao pod svodovima. Ljudi u hodnicima su se

smirili, prislukujui otvorenih ustiju. Mnogi su odmahivali od sebe
palcem, terajui od sebeneastivog. Rumata se skotrljao niz dva
stepenita, obarajui sa nogu monahe na koje je nailazio, pravei sebi
put kanijama maeva kroz gomilu apsolvenata i jednim udarcem noge
otvorio vrata elije, iz koje se ulo urlanje. U svetlosti baklje, ugledao
je svog prijatelja Pampu: moan baron bio je potpuno nag razapet na
zidu glavom okrenutom nadole. Lice mu je bilo pocrnelo od krvi koja je
navrla u njega. Za malenim stoiem je sedeo, zaepivi prstima ui,
pogureni inovnik, a sav oznojeni delat, nalik na zubara, premetao je
po metalnom lavoru nekakve instrumente koji su zveckali. Rumata je
paljivo zatvorio vrata za sobom, priao delatu sa lea i lupio ga
drkom maa po potiljku. Delat se trgao, uhvatio za glavu i seo u
lavor. Rumata je izvukao iz kanije ma i presekao sto sa papirima, za
kojim je sedeo inovnik. Sve je bilo u najboljem moguem redu. Delat
je sedeo u lavoru, jeei, a inovnik je brzo etvoronoke pobegao u
ugao i tamo legao. Rumata je priao baronu, koji ga je
radoznaloradosno posmatrao odozdo nagore, uhvatio lanac, koji je
drao baronove noge, i sa dva poteza rukama ga iupao iz zida. Posle
je oprezno postavio barona na noge. Baron je utao, skamenivi se u
udnovatoj pozi, a onda se trgao i oslobodio ruke.
"Mogu li da poverujem", ponovo je poeo da grmi, kolutajui svojim
zakrvavljenim oima,
"da ste to vi, moj blagorodni prijatelju? Konano sam vas naao!"
"Da, to sam ja", rekao je Rumata.
"Hajdemo to pre odavde, dragi moj, ovde vam nije mesto."
"Piva!" rekao je baron.
"Ovde negde je bilo pivo." Proetao se po eliji, vukui za sobom
ostatke lanca i ne prestajui da larma.
"Pola noi sam jurcaopo gradu! avo ga odneo, rekli su mi da ste
uhapeni, i pobio sam gomilu ljudi! Bio sam vie nego siguran da u
vas nai u ovoj tamnici! A, evo ga!" Priao je delatu i odgurnuo ga,
kao prainu, zajedno sa lavorom. Pod lavorom se nalazilo burence.

Baron je pesnicom izbio dance, digao bure i prevrnuvi ga nad sobom,

digao glavu. Struja piva je poela da mu se sliva u usta. Kakva je ovo
lepota, razmiljao je Rumata, neno posmatrajui barona.ovek bi jo
mogao da pomisli da je to bik, glupavi bik bez mozga, ali on me je
traio, hteo je da me spase, i doao je, sigurno ovamo, u tamnicu sam po
mene... Ne, ima ljudi i u ovom svetu, neka je proklet... Kako je sve
dobro ispalo! Baron je ispraznio bure i bacio ga u ugao, gde je od straha
drhtao inovnik. U uglu je neto zapitalo.
"No, eto", rekao je baron, briui bradu nadlanicom.
"Sada mogu da krenem sa vama. ini mi se da nije vano to sam go?"
Rumata se osvrnuo, priao delatu i smakao sa njega pregau.
"Za sada uzmite ovo", rekao je.
"U pravu ste", rekao je baron, vezujui pregau oko pasa.
"Bilo bi odista nezgodno da doem kod baronese potpuno go..." Izali
su iz elije. Niko se nije usuivao da ih zaustavi, hodnik je postajao
pust na dvadeset koraaja ispred njih.
"Sve u ih razneti u komade", urlao je baron.
"Zaposeli su moj zamak! I posadili tamo nekakvog oca Arimu! Ne
znam kakav je on otac, ali njegova deca e, kunem se gospodom,
uskoro postati siroii. avo ga odneo, dragi moj, zar ne nalazite da je
ovde tavanica zauujue niska? Svu sam glavu izubijao..." Izali su iz
kule. Promakao im je ispred oiju i nestao u gomili agenttelohranitelj.
Rumata je dao znak Budahu da krene za njim. Gomila krajvrata se
razmakla, kao da ju je neko presekao maem. ulo se kako jedni viu
da je pobegao vaan dravni zloinac, a drugi, da:
"Eto ide Goli avo, uveni estorski delatubica." Baron je izaao na
sred trga i tamo se zaustavio, mrtei se od jake suneve svetlosti.
Trebalo je pouriti. Rumata se brzo osvrnuo.
"Negde ovde je bio moj konj", rekao je baron.
"Ehej, konja ovamo!" Kraj stuba za vezivanje konja, gde su trupkali
konji Ordena, svi su se uzmuvali.
"Ne toga!" dreknuo je baron.
"Eno onoga tamo arca!"

"U ime gospoda!" sa zakanjenjem je povikao Rumata i povukao preko

glave opasa sa desnim maem. Preplaeni monah u izmaenoj rizi
priveo je baronu konja.
"Dajte mu neto, don Rumata", rekao je baron, teko uskaui u sedlo.
"Stoj, stoj!" povikali su kod kule. Preko trga, zamahujui mougama,
trali su monasi. Rumata je gurnuo baronu u ruke ma.
"Pohitajte, barone", rekao je.
"Da", rekao je Pampa.
"Treba pohitati. Onaj Arima e mi isprazniti podrum.ekam vas kod
sebe sutra ili prekosutra, dragi moj. ta da prenesem baronesi?"
"Poljubite joj ruku", rekao je Rumata. Monasi su bili ve sasvim blizu.
"Bre, bre, barone!..."
"Ali, da li ste vi barem bezbedni?" uznemireno ga je upitao baron.
"Jesam, avo ga odneo, jesam! Napred!" Baron je poterao konja
galopom, pravo na gomilu monaha. Neko je pao na zemlju, neko je
poeo da urla, digla se praina, poela su da topu kopita pokamenim
ploama i baron je nestao. Rumata je gledao u uliicu, gde su sedeli,
nita ne shvatajui, monasi oboreni sa nogu, kada mu je jedan
ulagivaki glas proaptao nad samim uvetom:
"Dragi, moj blagorodni done, zar vam se ne ini, da ste sebi dozvolili
malo previe?" Rumata se osvrnuo. U lice mu je sa napetim osmejkom
u oima gledao don Reba.
"Previe?" ponovio je Rumata.
"Ja ne znam tu re 'previe'." Najednom se setio don Sere.
"I sve u svemu ne vidim zato jedan blagorodni don ne bi pomogao
drugome, koji se naao u nezgodi." Pored njih su, podigavi koplja,
teko prokaskali konjanici krenuli su u poteru. Lice don Rebe se
najednom nekako promenilo.
"No, dobro", rekao je.
"Neemo vie o tom... Oh, vidim ovde visokouenog doktora Budaha...
Odlino izgledate, doktore. Morau da napravim reviziju usvojoj
tamnici. Dravni zloinci, ak i kada su puteni na slobodu, ne smeju da

izlaze iz tamnice njih moraju da iznose iz nje." Doktor Budah je, kao
slep, krenuo pravo na njega. Rumata je brzo stao izmeu njih.
"Uzgred budi reeno, don Reba", rekao je,
"kakav je va odnos prema ocu Arimi?"
"Prema ocu Arimi?" Don Reba je visoko digao vee.
"Odlini oficir. Zauzima istaknuti poloaj u mojoj episkopiji. A u emu
je stvar?"
"Kao verni sluga veeg preosvetenstva", klanjajui se zlurado je rekao
Rumata,
"hitam da vas obavestim da moete smatrati da je taj istaknuti poloaj
sada upranjen."
"Ali, zato?" Rumata je bacio pogled prema uliici, gde se jo nije
smirila ukasta praina. Don Reba je takoe bacio pogled u tom
pravcu. Lice mu je postalo zabrinuto. Bilo je ve prolo podne, kada je
Kira pozvala blagorodnog gospodina i njegovog visokouenog prijatelja
za sto. Doktor Budah je, umivi se, presvukavi se u isto, pedantno
izbrijan, ostavljao odista izvanredan utisak. Pokreti su mu bili spori i
dostojanstveni, umne sive oi gledale su oko sebe blagonaklono, pa ak
i nekako snishodljivo. On se pre svega izvinuo Rumati za svoju naglost
na trgu.
"Ali, morate me shvatiti", rekao je.
"To je straan ovek. To je pravi vukodlak, koji je doao na svet samo
zahvaljujui boijoj greci. Lekar sam, ali me nije stid da priznam da
bih ga, kada bi mi se za to pruila prilika, sa zadovoljstvom ubio. uo
sam da je kralj otrovan. I sada mije jasno ime je otrovan (Rumata se
trgao). Taj Reba je doao kod mene u eliju i zatraio da mu nainim
otrov, koji bi delovao kroz nekoliko asova. Razume se, odbio sam da
to uinim. On mi je onda pripretio muenjima a ja sam mu se nasmejao
u lice. Tada je to nitavilo pozvalo delate, i oni su mu doveli saulice
desetak deaka i devojica starih oko deset godina. Postavio ih je
ispredmene, otvorio moju torbu sa travama i objavio da e na toj deci
isprobati jedan po jedan moje lekove, sve dok ne pronae ono to mu je
potrebno. Eto, tako je bio otrovan kralj, don Rumata..." Budahove usne

poele su da se tresu, ali je uspeo da se smiri. Rumata je, delikatno se

okrenuvi na drugu stranu, klimnuo glavom. Jasno, razmiljao je. Sve je
jasno. Iz ruku svog ministra kralj ne bi uzeo ak ni krastavac. I nitavilo
je podmetnulo kralju nekakvog arlatana, kome je obeana titula
glavnog lekara ako izlei kralja. I jasno je, zato je don Reba poeo da
likuje, kada sam ga raskrinkao u kraljevskoj spavaonici:teko je odista
bilo smisliti zgodniji nain da se kralju podmetne lani Budah.Sva
odgovornost padala je na Rumatu Estorskog, irukanskog pijuna i
zaverenika. Mi smo obina tenad, pomislio je. U Institutu treba uvesti
specijalan kurs feudalnog spletkarenja. I uspeh treba meriti u rebama.
ak moda najbolje u decirebama. Uostalom, to i nije vano... Prema
svemu, doktor Budah je bio jako gladan. Ali, on je odluno odbiohranu
ivotinjskog porekla i svoju panju je usredsredio na salate i piroke sa
slatkim. Ispio je au estorskog vina, oi su mu se zacaklile, na
obrazima mu se javilo zdravo rumenilo. Rumata nije mogao da jede.
Pred oima su mupucketale i aile se purpurne baklje, odasvud je
zaudaralo na spaljeno meso, a u grlu mu je stajala knedla veliine
pesnice. I zato, ekajui da se gostnajede, on je stajao kraj prozora,
vodei utivi razgovor, lagan i miran, da ne smeta gostu dok jede. Grad
je lagano poinjao da dolazi k sebi. Na ulici su se pojavili ljudi, glasovi
su postajali sve glasniji, ulo se lupkanje ekia i zvuk drveta koje se
cepa sa krovova i zidova smicane su mnogoboake figure. Debeli,
elavi trgovac proao je sa buretom piva da ga prodaje po dva groa za
kriglu na trgu. Graani su se snalazili. U kapiji preko puta, eprkajui
prstom po nosu, brbljao je sa debelom gazdaricom mali agent
telohranitelj. Pod prozorom suneto kasnije prole taljige, natovarene
ak do prvog sprata. Rumata u prvi mah nije shvatio kakve su to taljige,
a posle je ugledao sive i crne ruke i noge koje su virile ispod asura, i
brzo je priao stolu.
"Sutina oveka", lagano vaui govorio je Budah,
"sastoji se u njegovoj zadivljujuoj sposobnosti da se privikne na sve.
Nema u prirodi niega, na ta ovek ne bi mogao da se privikne. Ni
konj, ni pas, ni mi ne poseduju tuosobinu. Verovatno je bog, stvarajui

oveka, bio svestan toga na kakve ga muke osuuje i upravo mu je zato

dao tako ogromnu snagu i strpljenje. Teko je rei da li je to dobro ili
loe. Ali, kada ovek ne bi posedovao takvo strpljenje i izdrljivost, svi
dobri ljudi bi ve odavno poginuli i na svetu bi ostali samo zli i
bezduni. Sa druge strane, navika da trpi i da se snalazi pretvara ljude u
beslovesne ivotinje, koje se niim, osim anatomijom, ne razlikuju od
ivotinja, pa ih ak i prevazilaze u svojoj nezatienosti. I svaki novi
dan raa novi uas zla i nasilja..." Rumata je bacio pogled na Kiru.
Sedela je preko puta Budaha i sluala ga netremice, poduprevi obraz
pesnicom. Oi su joj bile tune: prema svemu, saaljevala je ljude.
"Verovatno ste u pravu, potovani Budahu", rekao je Rumata.
"Ali uzmite na primer mene. Evo, ja sam obian blagorodni don
(Budahu je visoko elo poelo da se mrti, oi su mu zapanjeno i veselo
poele da postaju okrugle), i jako volim uene ljude, to je plemstvo
duha. I nikako ne mogu da shvatim zato vi, uvari i jedini posednici
najvieg znanja, zato ste vi tako beznadeno pasivni? Zato bez
ikakvog roptanja dozvoljavate da vas preziru, bacaju u tamnice, spaljuju
na lomaama? Zato odvajate smisao svog ivota sticanje znanja od
praktinih potreba ivota borbe protiv zla?" Budah je odmakao od sebe
prazan tanjir od piroaka.
"Postavljate mi udnovata pitanja, don Rumata", rekao je.
"Interesantno je da mi je ta ista pitanja postavljao i blagorodni don
Hugo, uvar kreveta naeg vojvode. Poznajete li ga? Tako sam i
mislio... Borba protiv zla! No, ta je to zlo? Svako moe da ga poima na
svoj nain. Za nas, uene ljude, zlo se sastoji u neznanju, ali crkva ui
da je neznanje bogatstvo, a da sve zlo dolazi od znanja. Za seljaka je zlo
porez i sua, za trgovca hlebom je sua odlina stvar. Za robove je zlo
pijan i surovi gazda, za zanatliju zelena. Pa taje onda zlo, protiv koga
se treba boriti, don Rumata?" tuno je bacio pogled na sluaoce.
"Zlo je nemogue unititi. Nijedan ovek nije u stanju da
smanjinjegovu koliinu u svetu. On moe malo da pobolja svoju
sopstvenu sudbinu, ali uvek na raun pogoranja sudbine drugih. I uvek
e postojati kraljevi, manje ili vie surovi, baroni, manje ili vie divlji, i

uvek e postojatineprosveeni narod, koji se divi svojim ugnjetaima i

mrzi svoje oslobodioce. I sve to samo zbog toga, to rob mnogo bolje
shvata svog gospodara, pa makar onbio i najsuroviji, nego svog
oslobodioca, jer svaki rob moe odlino da zamislisamoga sebe na
mestu svog gospodara, ali malo ko moe da zamisli samoga sebe
namestu nekoristoljubivog oslobodioca. Takvi su ljudi, don Rumata, i
takav je na svet."
"Svet se stalno menja, doktore Budah", rekao je Rumata.
"Mi znamo za doba, kada kraljevi nisu ni postojali..."
"Svet ne moe veito da se menja", usprotivio se Budah,
"jer nita nijeveito, pa ak ni promene... Mi ne znamo zakone
savrenstva, ali se savrenstvo ranije ili kasnije ipak postie. Pogledajte,
na primer, kako je ureeno nae drutvo. Kako raduje oko taj jasan,
geometrijski pravilan sistem! Dole se nalaze seljaci i zanatlije, nad
njima je plemstvo, posle svetenstvo, i nakraju dolazi kralj. Kako je sve
to samo smiljeno, kakva je to stabilnost kakav harmonijski poredak!
ta treba jo da se menja u tom lifovanom kristalu, koji je izaao iz
ruku nebeskog juvelira? Ne postoje zgrade stabilnije i jae od
piramidalnih, to e vam rei svaki arhitekta." Digao je pouno prst.
"ito, koje se prosipa iz vree, ne pada na zemlju u ravnom sloju, ve
stvara takozvanu konusnu piramidu. Svako zrno se hvata za drugo,
trudei se da se ne otkotrlja dole. Isto tako i oveanstvo. Ako ono hoe
da bude celina, ljudi moraju da se hvataju jedni za druge, neizbeno
stvarajui pri tome piramidu."
"Zar vi odista smatrate da je ovaj svet savren?" zaudio se Rumata.
"Posle susreta sa don Rebom, posle tamnice..."
"Razume se moj mladi prijatelju. Mnoge stvari mi se ne dopadaju u
ovom svetu, mnoge stvari bih hteo da vidim promenjene... Ali, ta da
radim? U oimaviih sila savrenstvo izgleda sasvim drugaije nego u
mojim. Kakvog smisla ima da se drvo ali to ne moe da se kree, pa
makar ono i elelo da pobegne od sekire drvosee?"
"A ta ako bismo mogli da promenimo najvie zamisli?"
"Za to su sposobne samo najvie sile..."

"Ali ipak, zamislite da ste bog..." Budah se nasmejao.

"Kada bih mogao da zamislim da sam bog, onda bih to i bio!"
"No, a kada bi ste imali mogunost da posavetujete boga?"
"Imate bogatu matu", sa zadovoljstvom je rekao Budah.
"To je dobro. Pismeni ste? Odlino! Sa zadovoljstvom bih vas
obuavao..."
"Laskate mi... No, ta biste mi odista posavetovali? ta bi, prema vama,
trebalo da uradi svemogui, da biste vi rekli: sada je svet dobar i nita
ne treba menjati?" Budah se sa odobravanjem smekajui, zavalio na
naslon fotelje i skrstio ruke na stomaku. Kira ga je posmatrala sa
nestrpljenjem.
"Pa ta", rekao je,
"izvolite. Rekao bih svemoguem: 'Stvaraoe, ne znam tvoje planove,
ali ti moda i ne eli da ljudi budu dobri i sreni. Zaeli to onda! To je
tako jednostavno postii. Daj ljudima dovoljno hleba, mesa i vina,daj
im krovove nad glavom i odeu. Neka nestanu glad i nematina, a
istovremeno i sve to razjedinjuje ljude."
"I to bi bilo sve?" upitao je Rumata.
"ini vam se da je to malo?" Rumata je odmahnuo glavom.
"Bog bi vam odgovorio: 'Nee to biti u korist ljudi. Jer, najjai iz sveta
vaeg oteli bi slabima ono to sam im ja dao, i slabi bi i nadalje ostali
siromasi.'"
"Zamolio bih boga da zatiti slabe: 'Urazumi surove vladare', rekao
bih."
"Surovost je sila. Izgubivi surovost, vladari bi jednostavno izgubili
silu, i tako bi ih zamenili drugi surovi ljudi." Budah je prestao da se
smeka.
"Kazni surove", rekao je vrstim glasom,
"da jaki ne mogu da budu surovi prema slabima."
"ovek se raa slab. Jak postaje onda, kada oko njega nema nikog ko
bi bio jai od njega. Kada budu kanjeni svi surovi meu jakima,
njihovo mesto e zauzeti najjai meu slabima. Takoe surovi. Tako e
morati da se kanjavaju svi, a ja to ne elim."

"Ti bolje zna od mene, svemogui. Uini onda, da ljudi dobiju sve i ne
otimaju jedan drugome ono to si im ti dao."
"Ni to nee biti dobro za ljude", uzdahnuo je Rumata,
"kada dobiju sve zabadava, bez napora, iz ruku mojih, onda e
zaboraviti rad, prestae da shvataju ivot i pretvorie se u moje domae
ivotinje, koje u morati da hranim i veito odevam."
"Ne daj im sve najednom", ustro je rekao Budah.
"Daj im pomalo, postepeno!"
"Postepeno e ljudi i sami uzeti sve to im je potrebno." Budah se
nasmejao.
"Da, vidim da to nije ba tako jednostavno", rekao je.
"Nikako nisam ranije mislio na sve to..." Nagao se napred.
"Uostalom, postoji jo jedna mogunost. 'Uini da ljudi najvie od
svega vole rad i znanje, da rad i znanje postanu jedini smisao njihovog
ivota!'" Da, i to smo imali nameru da pokuamo, pomislio je Rumata.
Masovna hipnoindukcija, pozitivna remoralizacija. Hipnoaparati na tri
ekvatorijalna sputnjika...
"Mogao bih da uradim i to", rekao je.
"Ali, zar treba liavati oveanstvo njegove istorije? Zar treba jedno
oveanstvo zamenjivati drugim? Nee li tobiti isto, to i unititi
oveanstvo, zbrisati ga sa lica zemlje i stvoriti na njegovom mestu
novo?" Budah je, namrtivi elo, razmiljajui utao. Rumata je ekao.
Ispred prozora su ponovo poele da kripe taljige. Budah je tiho
progovorio;
"Onda nas, gospode, zbrii sa lica zemlje i stvori nanovo, savrenije...
ili jo bolje, ostavi nas, i pusti nas da idemo svojim putem."
"Moje srce je puno saaljenja", lagano je rekao Rumata.
"To ne mogu da uinim." Tada je ugledao Kirine oi. Kira ga je
posmatrala sa uasom i nadom u oima. 9. Pustivi Budaha da se
odmori pred daleki put, Rumata je otiao u svoj kabinet. Delovanje
sporamina se zavravalo, ponovo je poeo da osea umor, pretuenost,
ponovo su poele da ga bole modrice i poeli su da mu otiuunakaeni
konopcima zglobovi. Treba se ispavati, pomislio je, treba se obavezno

ispavati, i treba se povezati sa don Kondorom. Treba se povezati sa

donKondorom. Treba se povezati sa patrolnim diriablom, neka izveste
o svemu Bazu.I treba smisliti ta sada da radimo, i moemo li uopte
neto da uradimo, i ta da radimo, ako vie nita ne moemo da
uradimo. U kabinetu je za njegovim stolom sedeo, zgrbivi se u fotelji,
stavivi ruke na visoke naslone za ruke, crni monah kapuljaom
navuenom na oi. Veto, pomislio je Rumata.
"Ko si ti?" umorno ga je upitao.
"Ko te je pustio?"
"Dobar dan, blagorodni don Rumata", progovorio je monah smiui
kapuljau. Rumata je odmahnuo glavom.
"Veto, odista!" rekao je.
"Dobar dan, slavni Arata. Zato ste doli? ta se desilo?"
"Sve je kao i obino", rekao je Arata.
"Armija se ratrkala, svi delezemlju, niko nee da ide na jug. Vojvoda
skuplja nedotuene i uskoro e obesiti moje ljude nogama uvis du
estorskog druma. Sve je kao i obino", ponovio je.
"Jasno", rekao je Rumata. Sruio se na otoman, stavio ruke iznad glave
i poeo da posmatra Aratu. Pre dvadeset godina, kada je Anton pravio
modele i igrao se Viljema Tela, tog oveka su zvali Arata Lepi, i on je,
najverovatnije, bio drugaiji nego sada. Nije tada Arata Lepi imao na
svom divnom elu ovaj nakazni ljubiasti ig on se pojavio na
njegovom elu posle pobune soanskih mornara, kada je tri hiljade golih
robovazanatlija, silom doteranih u soanska brodogradilita iz svih
krajeva imperije i izmuenih do te mere, da su izgubili ak i instinkt
samoodranja, jedne burne noi izletelo iz luke, kao talas prelo preko
Soana,ostavljajui za sobom leeve i poare, i kada ih je na granici
doekala okovana u oklope carska peadija... I tada je, razume se, Arata
Lepi imao itava oba oka. Desno oko izletelo je iz svoje duplje posle
udarca topuza jednoga barona, kada je seljaka armija od dvadeset
hiljada, proganjajui po metropoli baronske druine, sukobivi sena
otvorenom polju sa pet hiljada carskih gardista, bila momentalno
rascepkana, opkoljena i izgaena iljastim potkovicama borbenih

kamila... I bio je, sigurno, Arata Lepi prav kao topola. Grbu i novi
nadimak dobio je posle vilanskog rata u vojvodstvu Ubanskom koje se
nalazi na dva mora odavde, kada je posle sedam godina pomora i sua
etiri stotine hiljada ivihskeleta vilama i batinama pobilo dvorane i
opkolilo vojvodu Ubanskog u njegovojrezidenciji, i kada je vojvoda,
ije se slaboumlje najednom izotrilo od uasa, proglasio da podanicima
daje oprotaj, snizivi cene piu i obeavi razneslobode; i Arata je,
videi da je sve gotovo, molio, zahtevao, preklinjao svoje ljude da se ne
varaju tada su ga uhvatili atamani, koji su smatrali da se preko hleba
pogaa ne trai, pretukli ga metalnim ipkama i bacili u jamu da tamo
izdahne... A ovaj masivan metalni prsten na desnom zglavku je, prema
svemu, imao jo onda, kada se zvao Lepi. Prsten je bio prikovan lancem
za veslo piratske galije, i Arata je prekinuo lanac, udario tim prstenom u
elo kapetana Egu Ljubaznog, zaposeo brod a posle i itavu piratsku
armadu i pokuao da stvorislobodnu republiku na vodi... A zavrilo se
sve to pijanim svinjarijama, jer jeArata tada jo bio mlad, nije umeo da
mrzi i smatrao je da je sloboda dovoljna, da bi se rob izjednaio sa
bogom... To je bio profesionalni pobunjenik, osvetnik boijom milou,
u srednjem veku figura vie nego retka. Takve tuke ponekad raa
istorijska evolucija i puta ih u socijalne virove, da ne bi dremali debeli
karai, to prodiru plankton na dnu... Arata je ovde bio jedini ovek,
koga Rumata nije ni mrzeo niti saaljevao, i u svojim snovima
Zemljanina, koji je proiveo pet godina u krvi i smradu, esto je video
sebe kao Aratu, koji je proao kroz sve krugovepakla vasione i koji je
za to dobio visoko pravo da ubija ubice, mui delate i izdaje
izdajnike...
"Ponekad mi se ini", rekao je Arata,
"da smo nemoni. Veiti sam poglavar svih pobunjenih, i znam da se
moja snaga nalazi u izuzetnoj mojoj ilavosti. Ali, ta snaga ne pomae
mojoj nemoi. Moje pobede se kao nekom arolijompretvaraju u
poraze. Borbeni drugovi mi postaju neprijatelji, najhrabriji bee,
najverniji izdaju ili umiru. I nemam nita, osim golih ruku, a golim

rukama ne moe da dohvati pozlaene idole, koji su se sakrili iza

bedema tvrava..."
"Kako ste doli u Arkanar?" upitao je Rumata.
"Brodom, sa monasima."
"Poludeli ste. Mogli su lako da vas prepoznaju..."
"Ali ne i u gomili monaha. Polovina oficira Ordena su jurodivi i
nakaze, kao i ja. Nakaze su ugodne bogu." Osmehnuo se, gledajui
Rumatu pravo u oi.
"I kakve su vam sada namere?" upitao je Rumata sputajui pogled.
"Iste kakve i do sada. Znam ta je Sveti Orden: nee proi ni godinu
dana, a arkanarski narod e krenuti iz svojih jazbina sa sekirama da se
tue naulicama. I poveu ih, da tuku one koje treba tui, da se ne tuku
meusobno ili da tuku koga stignu."
"Da li vam je potreban novac?" upitao je Rumata.
"Da, kao i obino. I oruje..." Zautao je, a onda je dodao u poverenju:
"Don Rumata, da li se seate kako sam bio ogoren, kada sam saznao
ko ste? Mrzim popove, i teko mi pada to su njihove laljive bajke bile
istina. Ali, bedni pobunjenik mora da izvlai korist iz svega. Popovi
govore da bogovi vladaju munjama... Don Rumata, potrebne su mi, jako
su mi potrebne munje, da unitavam bedeme tvrava." Rumata je
duboko uzdahnuo. Posle udesnog spasenja helikopterom Arata je
traio objanjenje. Rumata je pokuao da mu ispria neto o sebi, ak
mu jepokazao u nonom nebu Sunce siunu, jedva vidljivu zvezdicu.
Ali, pobunjenik je shvatio samo jedno: prokleti popovi govorili su
istinu, iza nebeske vrste ploe odista ive bogovi, svemogui i
svemoni. I od tada se svaki razgovor sa Rumatom svodio na jedno:
boe, ako ve postoji, daj mi onda svoju snagu, jer je to najbolje to bi
mogao da uradi. I svaki put je Rumata prelazio utke preko toga ili
skretao razgovor na neto drugo.
"Don Rumata", rekao je pobunjenik,
"zato ne elite da nam pomognete?"
"Samo trenutak", rekao je Rumata.
"Izvinite, ali hteo bih da znam, kako ste uli u kuu?"

"To nije vano. Niko, osim mene, ne zna taj put. Ne skreite razgovor,
don Rumata. Zato ne elite da nam date vau mo?"
"Neemo da govorimo o tome."
"Ne, govoriemo o tome. Ja vas nisam zvao. Nikada se nikome nisam
molio. Sami ste doli. Ili ste moda hteli da se malo zabavite?" Teko je
biti bog, pomislio je Rumata. Rekao je strpljivo:
"Ne shvatate me. Dvadeset puta sam pokuavao da vam objasnim da
nisam bog a vi nikako da mi verujete. I vi neete shvatiti zato ne mogu
da vam pomognem orujem..."
"Imate li munje?"
"Ne mogu da vam dam munje."
"uo sam to dvadesetak puta", rekao je Arata.
"Sada hou da znam; a zato?"
"Ponavljam vam, niste u stanju da to shvatite."
"A vi pokuajte."
"ta ete da radite sa munjama?"
"Zapaliu pozlaene bitange kao stenice, sve do poslednjeg, ceo njihov
prokleti rod do dvanaestog kolena unazad. Zbrisau sa lica zemlje
njihove tvrave. Spaliu njihove armije i sve one koji ih budu titili i
pomagali. Budite bez brige vae munje e sluiti samo dobru, i kada na
zemlji ostanu samo osloboeni robovi i kada zavlada mir, vratiu vam
vae munje i nikada ih vie neu zatraiti od vas." Arata je zautao,
ubrzano diui. Lice mu je potamnelo od krvi koja je navrla u njega.
Sigurno je ve video obuhvaena plamenom vojvodstva i kraljevine, i
gomilu spaljenih leeva meu ruevinama i ogromne armije pobedilaca,
koje oduevljeno urlaju:
"Sloboda! Sloboda!"
"Ne", rekao je Rumata.
"Neu vam dati munje. To bi bila uasna greka. Potrudite se da mi
poverujete, jer ja vidim dalje od vas..." (Arata je sluao, spustivi glavu
na grudi.) Rumata je stegao prste.
"Naveu vam samo jedan jedini razlog. On je nitavan u poreenju sa
glavnim, ali ete me zatoshvatiti. ilavi ste dragi moj Arata, ali ste

takoe smrtni: i ako vi poginete, ako munje dospeju u tue ruke, koje
nee biti tako iste kao vae, tada se ak bojim i da pomislim, ime bi
sve to moglo da se zavri..." Dugo su utali. Posle je Rumata izvukao iz
ormana bokal estorskog vina ijelo i stavio to sve pred gosta. Arata je, ne
diui pogled, poeo da lomi hleb i zaliva ga vinom. Rumata je osetio
udnovato oseanje bolesne razdvojenosti. Znao je da je u pravu, i ipak,
to ga je na udnovati nain poniavalo pred Aratom. Arata ga je
oigledno prevazilazio u neemu, i ne samo njega ve i sve, koji su
nezvani doli na ovu planetu, i pun tog nemonog saaljenja, posmatrao
je kako kipti ivot na toj planeti sa razreene visine nepristrasnih
hipoteza potpuno stranog morala. I po prvi put je Rumata pomislio:
nita se ne moe dobiti, niti postii, ako se neto ne izgubi jai smo od
Arate u naem carstvu dobra, i beskonano slabiji od Arate u njegovom
carstvu zla...
"Nije trebalo da se sputate sa neba", rekao je najednom Arata.
"Vratite se u svoje krajeve. Vi nam samo na nosite tetu."
"To nije tako", meko se usprotivio Rumata.
"U svakom sluaju, mi barem nikome ne tetimo."
"Ne, vi tetite. Vi pruate nerealne nade..."
"Kome?"
"Meni. Oslabili ste mi volju, don Rumata. Ranije sam se uzdao samo u
sebe, a sada ste uinili da oseam snagu iza svojih lea. Ranije sam se
borio tako, kao da je to moja poslednja bitka. A sada sam primetio da
uvam samoga sebe za druge bitke, koje e biti odlune, jer ete vi
uestvovati u njima... Odlazite odavde, don Rumata, vratite se na svoje
nebo i ne vraajte se vie nikada. Ili nam dajte vae munje, ili barem
vau metalnu pticu, ili ako nita drugo, a ono obnaite svoje maeve i
stanite na nae elo." Arata je zautao i pruio ruku da uzme hleb.
Rumata je posmatrao njegove prste bez noktiju. Nokte mu je
specijalnim alatom pre dve godine iupao lino don Reba. Ti jo i ne
zna sve, pomislio je Rumata. Ti tei sebe milju da sina poraz osuen
samo ti. Ti jo i ne zna kako je beznadean sam tvoj poduhvat. Ti jo
ne zna, da se neprijatelj nalazi ne toliko van tvojih boraca, koliko u

njima. Ti e moda i uspeti da potue Orden, i talas seljakih nemira

e te baciti na arkanarski presto, ti e sravniti sa zemljom plemike
zamkove, podavie barone u Moreuzu, i narod koji se digao na ustanak
pruie ti svepoasti kao velikom osloboditelju, i ti e biti dobar i
mudar jedini dobar i mudar ovek u tvojoj kraljevini. I po dobroti
svojoj, ti e poeti da deli zemlju svojim saborcima, a ta saborci da
rade sa zemljom bez robova? I poee da se okree toak u suprotnom
pravcu. I bie jo dobro, ako uspe da umre mirnom smru, i ne vidi
pojavu novih grofova i barona koji e nastati odtvojih dojueranjih
najvernijih saboraca. To se ve deavalo, dragi moj Arata, i na Zemlji, i
na ovoj tvojoj planeti.
"utite?" rekao je Arata. Odmakao je od sebe tanjir i smakao rukavom
mantije trunice sa stola.
"Nekada davno imao sam prijatelja", rekao je."Sigurno ste uli za njega
Vaga Toak. Poeli smo zajedno. Posle je on postao bandit, kralj tmine.
Nisam mu oprostio izdaju, i on je to znao. On mi je mnogopomogao iz
straha i iz koristoljublja ali tako nikada nije ni poeleo da mi se vrati.
On je imao svoje ciljeve. Pre dve godine njegovi ljudi su me izdali don
Rebi..." pogledao je svoje prste i stegao ih u pesnicu.
"A jutros sam ga sustigao u Arkanarskoj luci... U naoj stvari ne mogu
postojati polovini prijatelji. Polovini prijatelji to su uvek i polovini
neprijatelji." Ustao je i namakao kapuljau na glavu.
"Zlato je na starom mestu don Rumata?"
"Da", rekao je Rumata lagano,
"na starom."
"Onda idem. Zahvaljujem vam se, don Rumata." Neujno je krenuo
preko kabineta i nestao iza vrata. Dole, u holu slabo je zveknula reza.
10. U 'Pijanom Brlogu' bilo je relativno isto, pod je bio paljivo
pometen, sto do utila izriban, u uglovima su, da bi lepe mirisalo,
leali svenjevi umskih trava i paprati. Otac Kaba je samosvesno sedeo
u uglu na klupi, trezan i miran, sloivi oribane ruke na kolenima.
ekajui da Budah zaspi, razgovarali su o nevanim stvarima. Budah,
koji je sedeo za stolom pored Rumate, blagonaklono je sluao

lakomisleno brbljanje blagorodnih donova i povremeno se trzao,

padajui u dreme. Njegovi upali obrazi goreli su odkonjske doze
tetraluminala, koji su mu neprimetno ubacili u pie. Starac je bio jako
uzbuen i teko je padao u san. Nestrpljivi don Hugo savijao je i
ispravljao pod stolom kamilju potkovicu, sauvavi pri tome na licu
izraz veselosti. Rumata je mrvio hleb i sa zamorom na licu posmatrao
kako don Kondor lagano poinje da besni. uvar velikih peata bio je
nervozan, poto je kasnio na vanredno nono zasedanje Konferencije
dvanaest negocijanata, koja je bilaposveena prevratu u Arkanaru, a toj
konferenciji je on trebalo da predsedava.
"Blagorodni moji prijatelji!" zvuno je rekao konano doktor Budah,
ustao i sruio se na Rumatu. Rumata ga je paljivo zagrlio.
"Je li gotov?" upitao je don Kondor.
"Do jutra se nee probuditi", rekao je Rumata, digao Budaha i odneo ga
na leaj oca Kabanija. Otac Kabani je sa zaviu govorio:
"Doktor, znai, sme da pije, a otac Kabani, ispada da ne sme, teti mu.
Nije to na svom mestu."
"Imam etvrt asa", rekao je don Kondor na ruskom.
"Dosta mi je i pet minuta", odgovorio je Rumata, jedva se uzdravajui
da ne plane.
"Ionako sam vam mnogo govorio o svemu tome ranije, tako da je sada
dovoljna i jedna jedina minuta. U potpunoj saglasnosti sa baznom
teorijom feudalizma", besno je pogledao pravo u oi don Kondoru,
"to je najobiniji ustanak graana protiv barona", preneo je pogled na
don Huga,
"koji se pretvorio u provokacionu intrigu Svetog Ordena i doveo do
pretvaranja Arkanara u bazu feudalnofaistike agresije. Mi ovde
lupamo glave, uzaludnopokuavajui da ubacimo sloenu, protivurenu,
zagonetnu figuru orla naeg, don Rebe u isti niz sa Rieljeom,
Nekerom, Tokugavom Iejasu, Monkom, a on je obian bandit i budala!
Prodao je i izdao sve to je mogao, zapetljao se u sopstvenim idejama,
preplaio i pohitao da trai spas u Svetom Ordenu. Kroz pola godine e
ga preklati, a Orden e ostati. Kakve e posledice svega togabiti za ovu

oblast oko Moreuza, a isto tako i za celu Imperiju bojim se ak i da

zamislim. U svakom sluaju, ceo dvadesetogodinji rad u granicama
Imperije bio je uzaludan. Pod Svetim Ordenom nemogue je proiriti
delatnost. Verovatno je Budah poslednji ovek, koga spasavam. Vie
neemo imati koga da spasavamo. Zavrio sam." Don Hugo je konano
slomio potkovicu i bacio obe polovine u ugao.
"Da, nismo bili dovoljno budni", rekao je.
"A moda to, Antone, i nije ipak ba tako strano?" Rumata ga je samo
pogledao.
"Trebalo je da makne don Rebu", rekao je najednom don Kondor.
"To jest, kako to da ga maknem?" Na licu don Kondora pojavile su se
crvene mrlje.
"Fiziki!" resko je rekao. Rumata je seo.
"Drugim reima da ga ubijem?"
"Da, Da! Da! Ubiti! Oteti! Smeniti! Zatvoriti! Trebalo je delati. Ne
savetovati se sa dve budale, koje pojma o pojmu nisu imale o onome ta
se deavalo."
"Ni ja takoe nita nisam shvatao."
"Ti si barem oseao." Svi su uutali.
"Neto kao Barkanski pokolj?" poluglasno je upitao don Kondor,
gledajui negde u stranu.
"Da, tako neto. Ali, mnogo organizovanije." Don Kondor je poeo da
gricka usnu.
"Sada je kasno da ga smaknemo?" upitao je.
"Besmisleno je", rekao je Rumata.
"Kao prvo, smai e ga i bez nas, a kao drugo, to uopte nije ni
potrebno. On je u mojim rukama."
"Na koji to nain?"
"Boji me se. On nagaa da se iza mojih lea nalazi sila. ak mi je
nudio i saradnju."
"Odista?" progunao je don Kondor.
"Onda nema smisla." Don Hugo je progovorio, jedva malo mucajui:
"Drugovi, ta je to, da li je sve to uopte ozbiljno?"

"ta to?" upitao je don Kondor.

"No, sve to?... Ubiti, fiziki ukloniti... ta vam je, jeste li poludeli, ta
li?" Don Kondor je lagano odgovorio:
"Kad su u pitanju izuzetne okolnosti, onda su adekvatne samo izuzetne
mere." Don Hugo je, pomiui bezvuno usne, prenosio pogled sa
jednoga na drugoga.
"Vvi... Znate li do ega ete tako stii?" progovorio je.
"Dda li shshvatate, dokle ete tako stii?"
"Smiri se, molim te", rekao je don Kondor.
"Nita se nee desiti. I sada dosta o tome. ta emo da radimo sa
Ordenom? Predlaem blokadu arkanarske oblasti. Kakvo je vae
miljenje, drugovi? I pourite malo, urim se."
"Ja jo nemam nikakvo odreeno miljenje", usprotivio se Rumata.
"A Paka tim pre. Treba se posavetovati sa Bazom. Treba porazmisliti.
A kroz nedelju dana emo se sastati i odluiti."
"Slaem se", rekao je don Kondor i ustao.
"Hajdemo." Rumata je prebacio Budaha preko ramena i izaao iz izbe.
Don Kondor mu je osvetljavao put baterijskom lampom. Prili su
helikopteru i Rumata je strpao Budaha na zadnje sedite. Don Kondor
se, zveckajui maevima i zapliui se o kabanicu, smestio na seditu
vozaa.
"Hoete li me prebaciti do kue?" upitao je Rumata.
"elim da se konano ve jednom ispavam."
"Prebaciu vas", brecnuo se don Kondor.
"Samo pourite, molim vas."
"Odmah u se vratiti", rekao je Rumata i potrao u kolibu. Don Hugo
je jo sedeo za stolom i, zagledavi se negde ispred sebe, trljao bradu.
Otac Kabani je stajao pored njega i govorio:
"Tako to uvek i ispada, drugarino moja. Mui se da ispadne to bolje,
a ispada sve gore i gore..." Rumata je dograbio maeve i opasae.
"Sreno, Paka", rekao je.
"Ne oajavaj, jednostavno smo svi premoreni i razdraeni." Don Hugo
je odmahnuo glavom.

"Pazi, Antone", progovorio je.

"Oh, pazi samo!... O ika Sai i ne govorim, on je ovde ve odavno,
neemo valjda mi da ga uimo. A ti, eto..."
"Hou da spavam, eto u emu je stvar", rekao je Rumata.
"Oe Kabani, budite tako dobri, uzmite moje konje i odvedite ih baronu
Pampi. Navratiu do njega ovih dana." Napolju su meko poele da hue
elise. Rumata je mahnuo rukom i istrao iz kolibe. U jakoj svetlosti
farova helikoptera, bunje gigantske paprati i bela stabla drvea
izgledala su sablasno i strano. Rumata se uspentrao u kabinu i zalupio
vrata za sobom. U kabini je mirisalo na ozon, organski tapet i kolonjsku
vodu. Don Kondor je digao helikopter uvis i samouvereno ga poveo nad
arkanarskim putem. Ja sada ne bih mogao tako, sa lakom zaviu je
pomislio Rumata. Iza njega je Budah u snu mirno coktao ustima.
"Antone", rekao je don Kondor,
"ja bih... e he... ne bih hteo da budem netaktian, i nemoj da misli da
ja... ehe... da se meam u tvoje line stvari."
"Sluam vas", rekao je Rumata. Odmah je shvatio o emu e biti rei.
"Svi smo mi izviai", rekao je don Kondor.
"I sve to nam je drago morabiti daleko odavde, na Zemlji, ili negde u
nama duboko. Da ne moe nita da nam se oduzme i zarobi kao talac."
"Govorite o Kiri?" upitao je Rumata.
"Da, deae moj. Ako je sve, to znam o don Reb istina, onda uopte
nije laka, niti bezopasna stvar drati ga u rukama. Shvata ta hou da
kaem..."
"Da, shvatam", rekao je Rumata.
"Potrudiu se da neto smislim." Leali su u pomrini, drei se za
ruke. U gradu je vladala tiina, i samo su ponekad negde u blizini
zlobno njitali i ritali se konji. Rumata je povremeno padao u san i
odmah se budio, jer je Kira prestajala da die u snu joj je jako stezao
ruku.
"Ti sigurno hoe da spava", rekla je Kira apatom.
"Spavaj."
"Nene, priaj, sluam te."

"Ti stalno pada u san."

"I ipak te sluam. Istina, jako sam umoran, ali sam te se jako ueleo.
ao mi je da spavam. Priaj mi, to me interesuje." Zahvalno je protrljala
nos o njegovo rame, poljubila ga u obraz, i ponovo poela da pria,
kako je te veeri doao jedan susedov deak, koga je poslao njen otac.
Otac lei u postelji. Najurili su ga iz kancelarije a uz sve to jo i pretukli
motkama. U poslednje vreme nita ne jede, samo pije sav je pomodreo,
drhti. Deak je jo rekao da joj je doao i brat ranjen je, ali veseo i
pijan, u novoj uniformi. Dao je ocu novac, popio malo sa njim i
ponovopoeo da preti, da e oni sve izgaziti. On je sada porunik u
nekakvom posebnom odredu, zakleo se na vernost Ordenu i sprema se
da se zamonai. Otac je molio Kiru da za sada ni u kom sluaju ne
dolazi kui. Brat je pretio da e se obraunati sa njom, jer se spetljala sa
blagorodnim, ria strvina... Da, pomislio je Rumata, kui svakako ne. I
ovde takoe ni u kom sluaju ne sme da je ostavi. Ako joj se neto
desi... Zamislio je da joj se desilo neto loe, od te misli se skamenio.
"Spava?" upitala ga je Kira. Osvestio se i opustio dlan.
"Nene... A ta si jo radila?"
"Jo sam sredila tvoje odaje. Kod tebe je uasan nered. Nala sam
jednu knjigu, delo oca Gura. O tome, kako je blagorodni princ zavoleo
predivnu, ali divlju devojku iz planina. Bila je sasvim divlja i mislila je
da je on bog, i ipak ga je jako zavolela. Posle su ih razdvojili, i ona je
umrla od tuge."
"To je divna knjiga", rekao je Rumata.
"ak sam i plakala. Stalno mi se inilo da je to o nama."
"Da, to je o nama. I sve u svemu, o svim ljudima koji se vole. Samo,
nas nee razdvojiti." Najbezbednije bi bilo na Zemlji, pomislio je. Ali,
kako e ti tamo bez mene? I kako u ja ovde da budem sam? Mogao
bih da zamolim Anku da se sprijatelji sa tobom. Ali, kako u ja ovde
bez tebe? Ne, na Zemlju emo ipakpoleteti zajedno. Sam u upravljati
brodom, a ti e sedeti pored mene, i ja u ti sve objanjavati. Da se
niega ne boji. Da odmah zavoli Zemlju. Da nikada ne zaali za
svojom jezivom domovinom. Jer to i nije tvoja domovina. Jer, ta tvoja

domovina te je odbacila. Zato to si se rodila hiljadu godina pre svog

vremena. Dobra, verna, samoportvovana, nekoristoljubiva... Takve,
kao to si ti, raale su se u svim epohama krvave istorije naih planeta.
Jasne, iste due, koje ne znaju ta je to mrnja, koje ne prihvataju
surovost. rtve. Nepotrebne rtve. Mnogo nepotrebnije od Gura
Literate ili Galileja. Jer takve, kao to si ti, nisu ak ni borci. Da bi
ovek bio borac, on mora da ume da mrzi, a vi upravo to ne umete. Isto
kao ni mi sada... ...Rumata je ponovo zadremao i tada je ugledao Kiru,
kako stoji na ivici pljosnatog krova Saveta sa degravitatorom na pojasu,
i vesela, podsmeljiva Anka nestrpljivo je gurka ka provaliji dubokoj
kilometar i po.
"Rumata", progovorila je Kira.
"Bojim se."
"ega to, mala moja?"
"Stalno uti i samo uti. Bojim se..." Rumata ju je privukao sebi.
"Dobro", rekao je.
"Sada u da govorim, a ti me paljivo sluaj. Daleko daleko iza sajve
nalazi se jeziv, nepristupaan zamak. U njemu ivi veseli,dobar i
smean baron Pampa, najbolji baron u Arkanaru. On ima enu, lepu,
nenu enu, koja ga mnogo voli kada je trezan, i ne moe da ga vidi
oima, kada je pijan..." Zautao je, oslukujui. Zauo je toptanje
kopita, mnotva kopita na ulici i umno disanje mnogih ljudi i konja.
"Ovde, ta li?" upitao je grubi glas pod prozorom.
"Kao da je ovde..."
"Stooj!" Po stepenitu su se zauli koraci, i tog istog asa se nekoliko
pesnica sruilo na vrata. Kira se, ustreptavi, priljubila uz Rumatu.
"Priekaj, mala" rekao je, smiui ebe.
"To su doli po mene", rekla je Kira apatom.
"Znala sam!" Rumata se jedva oslobodio iz Kirinih ruku i pritrao
prozoru.
"U imegospoda!" urlali su dole.
"Otvaraj! Ako provalimo bie mnogo gore!" Rumata je digao zavesu, i
u sobu se probila poznata, drhtava svetlost baklji. Dole semuvalo

mnotvo konjanika mranih, crnih ljudi u iljastim kapuljaama.

Rumata je nekoliko sekundi gledao dole, a onda je pogledao prozorski
ram. Po obiaju, ram je bio vrsto zaglavljen u zid. U vrata su udarali
neim tekim. Rumata je napipao u pomrini ma i udario drkom po
staklu. Sa zveketom su poleteli komadi stakla.
"Ehej, vi!" dreknuo je.
"ta je, ne ivi vam se, ta li?" Udarci o vrata su se smirili.
"I uvek neto zabrljaju", tiho je rekao neko dole.
"Domain je kod kue..."
"A ta nas se to tie?"
"A stvar je u tome, to je on prvi maevalac sveta."
"A jo su govorili da je otiao, i da se nee vratiti do jutra."
"Preplaili ste se?"
"Nismo se mi preplaili, samo nam nita nije nareeno to se njega tie.
Da se ne desi da moramo da ga ubijemo..."
"Svezaemo ga! Unakaziemo ga i svezati! Ehej, ko je to tamo sa
samostrelima?"
"Samo da ne unakazi on nas..."
"Nita, nee. Svi znaju: dao je takav zavet da nee ubijati."
"Pobiu vas kao pse", rekao je Rumata stranim glasom. Kira mu se
priljubila uz lea. Oseao je kako joj jako lupa srce. Dole su izdali
nareenje kriputavim glasom:
"Provaljuj, brao! U ime gospoda!" Rumata se okrenuo i pogledao Kiru
u lice. Posmatrala ga je kao maloas, sa uasom i nadom. U njenim
suvim oima video se odblesak baklji.
"No, ta ti je, mala moja", rekao je neno.
"Jesi li se preplaila? Idi, obuci se. Ovde nemamo ta vie da radimo..."
Brzo je navukao svoju metalnoplastinu oklopnu koulju.
"Sada u ih oterati i otii emo. Idemo kod Pampe." Stajala je kraj
prozora, gledajui nadole. Crveni odsjaj joj se video nalicu. Dole je sve
pucketalo i tretalo. Rumatino srce se steglo od saaljenja inenosti.
Poterau ih kao pse, pomislio je. Nagao se, traei drugi ma, a kada se

ponovo ispravio Kira vie nije stajala kraj prozora. Lagano je padala na
pod, hvatajui se za zavesu.
"Kira!" povikao je. Jedna strela joj je probila grlo, druga joj je virila iz
grudi. Uzeo ju je na ruke i preneo na postelju.
"Kira..." pozvao ju je. Zajeala je i ispravila se
"Kira..." rekao je. Nije mu odgovorila. Postajao je malo nad njom, a
ondadograbio maeve, lagano se spustio niz stepenice u hol i poeo da
eka da padnu vrata... EPILOG
"A posle?" upitala je Anka. Paka je skrenuo pogled, nekoliko puta se
lupio dlanom po kolenu, nagao i ispruio ruku da dohvati jagodu pod
nogama. Anka je ekala.
"Posle..." promrmljao je.
"I, sve u svemu niko ne zna ta je bilo posle, Anka. Predajnik je ostavio
kod kue, i kada se kua zapalila, na patrolnom diriablu su shvatili da
stvari stoje loe, i odmah su krenuli u Arkanar. Za svaki sluaj su na
grad bacili bombe sa gasom za uspavljivanje. Kua je vedogorevala.
Prvo su se zbunili, jer nisu znali gde da ga trae, ali su ga posle
ugledali..." Zbunio se.
"Jednom reju, videlo se gde je iao." Paka uuta i poe da ubacuje
jagode jednu po jednu u usta.
"No?" tiho je rekla Anka.
"Doli su u dvor... Tamo su ga i pronali."
"Kako?"
"No, spavao je. I svi oko njega... takoe... leali su. Neki su spavali,
aneki... tako... Don Rebu su takoe tamo pronali..." Paka je bacio brzi
pogledna Anku i ponovo skrenuo pogled.
"Uhvatili su ga, to jest Antona i prebacili na Bazu... Shvata li Anka,
on nita ne pria. I, sve u svemu, on sada jako malo govori." Anka je
sedela bleda i uspravljena i gledala preko Pakine glave prema livadi
ispred kuice. utale su, lagano se naginjui jele, po plavom nebu su
lagano plovili punaki oblaci.
"A ta je bilo sa devojkom?" upitala je.
"Ne znam", surovo je odgovorio Paka.

"Sluaj, Paa", rekla je Anka.

"Moda nije trebalo da dolazim ovamo?"
"Ne, ta ti je! Mislim da e ti se obradovati..."
"A meni se ini da se on krije negde u bunju i eka da ja odem." Paka
se osmehnuo.
"Ne", rekao je.
"Anton nee sedeti u bunju. Jednostavno on i ne zna da si ti ovde.
Peca negde, kao i obino, ribu."
"A kako se ponaa prema tebi?"
"Nikako. Podnosi me. Ali, ti si ipak neto drugo..." Zautali su.
"Anka", rekao je Paka.
"Da li se sea anizotropnog druma?" Anka je namrtila elo.
"Kakvog to druma?"
"Anizotropnog. Tamo je visila 'cigla'. Sea li se kako smo utroje bili
tamo?..."
"Seam se. To je Anton rekao da je taj put anizotropan."
"Anton se tada podvukao ispod cigle; a kada se vratio, rekao je da je
tamonavodno pronaao most dignut u vazduh i skelet faiste, prikovan
za mitraljez."
"Ne seam se", rekla je Anka.
"I ta onda?"
"Sada se esto seam tog puta", rekao je Paka.
"Kao da postoji nekakva veza... Put je bio anizotropan, kao i istorija.
Nazad se ne moe ii. A on je krenuo. I naleteo je na prikovani skelet."
"Ne shvatam te. Kakve veze sa svim ovim ima prikovani skelet?"
"Ne znam", priznao je Paka.
"Samo mi se ini." Anka je rekla:
"Ne doputaj mu da mnogo razmilja. Priaj sa njim stalno o neemu.
Gluposti nekakve. Da ne moe da diskutuje." Paka je uzdahnuo.
"To znam i ja. Samo, ta e mu moje gluposti?... Slua me, slua,
osmehne se i kae: Ti, Paa, posedi ovde malo, a ja odoh da se malo
proetam. I ode. A ja sedim... U prvo vreme sam, kao budala,
neprimetno iao za njim, a sada jednostavno sedim i ekam. Eh, kad

bi..." Anka je najednom ustala. Paka se osvrnuo i takoe ustao. Anka

je, prestavi da die posmatrala, kako preko poljane prema njima koraa
Anton ogroman, irokih ramena, svetlog, nepreplanulog lica. Nita se u
njemu nije promenilo, uvek je bio malo natmuren. Krenula mu je u
susret.
"Anka", rekao je neno.
"Anka, stari drue..." Pruio je prema njoj ogromne ruke. Oklevajui se
pruila ka njemu i odmah odskoila. Na njegovim prstima... Ali, to nije
bila krv to je jednostavno, bio samo sok od jagoda.