JUSTINIJAN

H. N. Tartltob

Prevela
Biljana Kukolea

Naslov originala
H. N. Turteltaub
Justinian

Copyright 1998 by H. N. Turteltaub

Translation Copyright 2007 za srpsko izdanje, LAGUNA

JUSTINIJAN

MIJAKIS

esi li to ti, brate Elpidije?

Ne, saekaj, ne govori nita. Znam da si ti, jer poznajem ti
korak. Moda su mi sagoreli oi, ali ui mi sada slue za gledanje.
Kao to kae izreka da se po jutru dan poznaje, tako se i ovek
prepoznaje po hodu. Treba da popravi remen na levoj sandali.
Olabavio ti se pa lupka dok hoda.
Jesi li doneo sa sobom knjigu?
Da, ujem da si je spustio na sto. Okreni prvu stranu, molim te.
Justinijan je nestao sa ovog sveta pre dvadeset godina, a toliko ima
i kako su me oslepili, ali nisu sva njegova dela bila loa, a mnoga
koja moda mogu tako da se ocene dovoljno su znaajna da
svakako zasluuju da ive u ljudskom pamenju.
Znam da je godinama pisao svoju ivotnu priu, zapisivao pone
to tu i tamo kada bi naao nekoliko slobodnih trenutaka. Na kraju,
u Damatridi, dao mi je knjigu u ruke. Mene su ubrzo posle toga
uhvatili i oslepili. Seam se kako je gvoe bilo crveno kada su mi
ga prineli oima. Seam se i tog mirisa, slinog mirisu kuvanog
belanceta. Bili su ipak milostivi, na svoj nain. Helije je mogao da
mi odrubi glavu. Bog zna da je pomiljao na to. Umesto toga su me
doveli ovde i njegovi ljudi su mi dozvolili da zadrim knjigu.

itaj, brate Elpidije! itaj! Ako jednog dana napie hroniku

tih davnih dana o kojima si toliko priao, nek u njoj i rei samog
Justinijana nau svoje mesto. A ako ne bude tako, to je onda boja
volja. Priu vredi uti u svakom sluaju: u to se kunem Bogom i
Bogorodicom.
ta to pita? Da, svakako, moe da mi postavlja pitanja. Po
glasu sudim da si mlad; a i da si mojih godina, ima mnogo toga
to nisi video i to ne moe znati. Zato pitaj. A ako te tu i tamo
prekinem i bez pitanja, molim te da mi oprosti. Stari ljudi vole
da priaju, a slepi pogotovu. Kada ponovo priam o tom vremenu,
kao da opet u mislima vidim njegovo lice. Ne znam koliko to lice
koje vidim stvarno lii na njegovo, ali i to mi je dovoljno.
Zato itaj, brate Elpidije! itaj!

KNJIGA ALFA

10

11

JUSTINIJAN

a sam Justinijan, rimski car. Da, jednom su mi oteli presto.

Osakatili su me. Poslali su me u progonstvo. Mislili su, budale,
da su sa mnom zavrili. No ja sam se vratio, a oni su platili za sve.
I te kako su platili! A i dalje e plaati, sve dok iko od njih bude u
ivotu. Carstvo je moje i zadrau ga.
Roen sam da vladam. Nije mi moglo biti vie od etiri godine
kada me je otac, etvrti Konstantin, i etvrto koleno dinastije Ira
klija koja je vladala Rimskim carstvom, posadio na koleno i kazao
mi: Zna li, sine, zato si dobio ime Justinijan?
Ne, oe, odgovorio sam. Sve do tog asa nisam mislio da mi je
ime dato iz nekog odreenog razloga. To je prosto bilo ime kojim
su me ljudi zvali.
Kazau ti, dakle, rekao je. Kada je govorio, jedva su mu se
videle usne od bujne brade i brkova. Priali su da mu je otac Kon
stans bio jo kosmatiji. Bog nije dao da upoznam dedu. Pobunje
nici s naeg zapadnog ostrva Sicilije ubili su ga godinu dana pre
mog roenja.
Otac je zakljuio: Zna li ko je bio prvi Justinijan?
Odmahnuo sam glavom. Nisam uo da iko osim mene nosi to ime.
Bio sam ljubomoran, jer sam do tada mislio da je to ime samo moje.

H. N. Tartltob

Justinijan

On je takoe bio car, kazao mi je otac. Bio je veliki osvaja

i zakonodavac. Ako bude kao on kada doe vreme da stupi na
presto, naa porodica e se ponositi tobom. Zato smo ti i dali nje
govo ime: da ima cilj kom e stremiti.
Lagao bih ako bih tvrdio da sam tada shvatao o emu govori. No
znao sam da je bilo mnogo rimskih careva, pa sam upitao: Kada
je iveo taj drugi Justinijan?
Otac je neto mrmljao sebi u bradu i brojao na prste. Najzad
je rekao: Prvi Justinijan je umro etrdeset pet godina pre nego
to je tvoj ukundeda ponovo zadobio presto, koji mu je otelo ono
udovite Foka, uzurpator.
Dobro. Onda e se ljudi seati mene, a ne njega, kazao sam,
poto je on ve odavno mrtav. To sam mirno rekao, jer sam, kao
to pomenuh, imao samo etiri godine.
Otac je tada tako razjapio usta da sam mu mogao videti ne samo
usne, ve i zube, jezik i zadnje nepce. Smejao se tako glasno da su
dvojica slugu dotrali da vide ta se deava. Otpremio ih je. Nije to
tako davno bilo, sine, bar mi Rimljani to ne mislimo. Avgust, prvi
rimski car, bio je mrtav est stotina godina kada je Iraklije potukao
Foku; to je bilo pre vie od est stotina i pedeset godina.
Taj broj je bio toliko velik da mi nije znaio nita. Nauio sam
da brojim do dvadeset koristei prste na rukama, a i one na noga
ma, koji su virili ispod tunike i mogli biti od pomoi. Tada nisam
znao ta znai biti Rimljanin i iveti okruen seanjima na sve
prole godine.

Bog se odmarao sedmog dana. Herakle se, verujem, odmarao

kada je izvrio svojih dvanaest zadataka. Iraklijevi zadaci bili su
tei nego zadaci njegovog paganskog grkog imenjaka, a je li Bog,
koji se i sam odmarao, pustio mog pretka da se odmori? Nije.
Odnekud daleko iz pustinje, iz beznaa i pustoi, Arapi su
nagrnuli kao skakavci. Pretpostavljam da su oni oduvek bili tamo
negde: to su plemena koja su ivela pod atorima, nomadi, divlja
ci koji jedu gutere. U Iraklijevo vreme, jeres koju je propovedao
lani prorok Muhamed uvrstila je njihovo bratstvo i nagnala ih
u osvajake pohode.
Iraklije, koji je slavio vraanje svetog i ivotvornog komada
krsta u Jerusalim, morao je ponovo da krene u pohod za njega,
da ga uzme i donese u Konstantinopolj. Posle decenija rata s Persi
jom Rimsko carstvo je bilo oslabljeno i nije imalo snage za borbu
s novim osvajaima. Palestina i sveti grad u njoj bili su izgubljeni,
a takoe i Sirija i Egipat sa Aleksandrijom.
(Ako smo mi Rimljani bili slabi, Persijanci su bili jo slabiji, a
zapali su i u graanski rat, poto su njihovi pohodi protiv nas pro
pali. Arapi su ih osvojili; ostali su pod vlau sledbenika lanog
proroka sve do dananjih dana. Bolje bi im bilo da su nas ostavili
na miru.)
Sin velikog Iraklija, Iraklije Konstantin, moj ukundeda, vladao
je samo nekoliko meseci. Martina, druga ena velikog Iraklija,
nastojala je da, umesto Konstansa, dovede na presto svog sina
Iraklonu, polubrata Iraklija Konstantina. Ona i Iraklona su dobili
ono to uzurpatori i zasluuju: njoj su odsekli jezik, a njemu nos,
i poslali su ih u izgnanstvo na Rodos.
Meni su oteli presto. Odsekli su mi nos. Oterali su me u izgnan
stvo. Ponaali su se prema meni, petom po redu nasledniku Irakli
jevog prestola, kao da na njega nemam pravo. Kako sam ja s njima
postupio rei u kada na to doe red.
Da se vratim na dedu: za vreme njegove vladavine mi Rimljani
uzvraali smo Arapima napade na sve mogue naine. Poslali smo
brodovlje da preotme Aleksandriju od Arapa i vrati je Egiptu, mada
je taj grad ostao pod rimskom vlau samo godinu dana pre nego
to su ga nevernici ponovo preuzeli i otad je u njihovim rukama.

12

Arapi su sledeeg prolea poeli opsadu Konstantinopolja. Kada

sam bio deak, neki starci su govorili da u njihovoj mladosti naa
Kraljica gradova nije znala za Arape, niti su bili uli za njih. Kako
bi dobro bilo za Rimsko carstvo da je ostalo tako do danas!
Moj ukundeda Iraklije potukao je Persijance posle viego
dinjeg oajnikog ratovanja i vratio u Jerusalim komad pravog
Hristovog krsta, koji su ti neznaboci i oboavatelji vatre odneli
kada su osvojili sveti grad.

13

H. N. Tartltob

Justinijan

Iz Egipta su Arapi prodrli na zapad, prema Kartagini i okolnim

zemljama, koje su Rimljani preoteli vandalima za vreme Justinija
na, po kome sam dobio ime. To je jedan od razloga to je Konstans
otiao na Siciliju, gde je naao smrt: to ostrvo je bilo uporite oda
kle je vrio prepade na Arape koji su ili u pohod na Kartaginu.
Dok je moj deda bio iv, Kartagina je ostala u rukama Rima. Kako
smo je izgubili ispriau kada doe vreme za to.
ak i pre njegovog doba, Arapi prokleti bili inili su ono to
Persijanci u toku vievekovne borbe protiv Rima nikada nisu. Kre
nuli su u napad morskim putevima, ugroavajui Rimsko carstvo
na nov nain. Kao i svi potomci Iraklija, moj deda Konstans je bio
ovek koji je verovao da treba gaati pravo u sredite neprijateljske
vojske. Prikupio je rimsku mornaricu i sukobio se sa arapskom na
obali kod Likije, jugozapadno od Anatolije.
Pre nego to su se dve mornarice sukobile, deda je sanjao da
je u Solunu. To je ispriao jednom tumau snova i pitao ga ta to
znai. ovekovo lice se opustilo i kazao mu je: Voleo bih da nisi
to sanjao.
Kao to sam ve rekao, nisam upoznao Konstansa, ali mogu
zamisliti zabrinut pogled koji je uputio tom oveku: Zato?,
verovatno je promrmljao.
Tuma snova je imao hrabrosti da mu kae ono to je video: To
to si sanjao da si u Solunu znai: Prepusti pobedu nekom drugom,
jer na grkom thes all nik znai upravo to. Bolje bi bilo, care, da
se sutra ne sukobi s neprijateljem.
Deda je ipak izaao od njega i otiao u pomorsku bitku. On

Nastavi, nastavi, molim te. Rekao sam da u te prekidati s vre

mena na vreme. Nastavi!

14

MIJAKIS

rist i svi sveci, brate Elpidije, bili su s Iraklijem i onima koji

od njega potiu, tako je reeno. Nisu uvek bili u pravu, ali
su uvek bili sigurni u to. Justinijan je to prepoznao kod svog dede,
zar ne? teta to nije video tu osobinu i kod sebe.
 Grki: Thessaloniki Solun. (Prim. prev.)

15

JUSTINIJAN

e borio u pomorskoj bici i bio poraen. Zapravo je tada

skoro poginuo. Arapi su se popeli na carski brod. Neki
hrabri vojnik skinuo je carsku odeu s njega i pretvarao se da je
car, dok mu je drugi pomogao da proe kroz moreuz, koji je bio
obojen rimskom krvlju, do galije koja nije bila neposredno napad
nuta. Oba junaka te bitke su poginula, ali se Konstans bezbedno
vratio u Konstantinopolj.
Arapi su tada mogli da napadnu Kraljicu gradova, ali je i kod
njih dolo do graanskog rata. Ipak su, u etvrtoj godini vladavine
moga oca, ovi bezbonici organizovali veliki pohod, i u prolee
pete godine stigli do nas.
Ni mi Rimljani nismo ekali skrtenih ruku. Moj otac je uo ta
Arapi spremaju, pa je naredio naim brodograditeljima da rade pre
ko zime i izgrade i preurede brodove, od kojih je, kao i od vrstine
konstantinopoljskih zidina, zavisila naa sudbina. Kada je saznao
da je neprijateljsko brodovlje isplovilo iz Kilikije, gde su prezimili,
i zaputilo se ka carskom gradu, on je s braom dvojicom mlaih
careva, Iraklijem i Tiberijem okupio graditelje i mornare u Pro
klinezijskoj luci, pa je i mene poveo sa sobom.
Kada se sada toga setim, udim se koliko dobro pamtim taj
dan: prizore, zvuke, ak i miris svee obraenog drveta, konopca
i katrana. To moda i ne treba da me udi. Do tada sam vei deo
vremena provodio s mojom majkom caricom Anastazijom i ena
ma iz palate. Odenuli su me u malu grimiznu odoru, jer sam bio
princ, i nosili me u nosiljci koja je ila za nosiljkama moga oca i
mojih strieva. Virio sam kroz zastore nosiljke da vidim to vie
mogu od grada.
Nikada ranije nisam video galije. Bile su duge i vitke, neke s
jednim redom vesala, neke s dva. Bronzana vesla koja su nosile
bila su zelenkasta i patinirana od vode; na nekima su se videle sive

H. N. Tartltob

Justinijan

ili crvenkaste mrlje re, koje su se irile. U sredini ovih brodova

bile su drvene kule s kojih su strelci mogli da gaaju palube nepri
jateljskih brodova. Sve su imale nosae za jarbole, ali oni nisu bili
nameteni.
Nikada nisam video ni uo ljude poput ovih koji su radili na
galijama i koji e uskoro isploviti na njima. Suncem opaljeni, bili
su tamni kao Etiopljani, bar kako ih opisuju, a sunce i vetar urezali
su im duboke bore na lica. Neki su nosili vunene ili lanene tunike,
koje nisu dopirale ni do kolena, dok su drugi imali samo tkaninu
omotanu oko bedara, najee s kanijom za no na desnoj strani.
Kada su me ugledali, smekali su se, pokazivali i dozivali me.
Seam se beline njihovih zuba naspram brada i tamnih lica. Seam
se i kako mi je bilo teko da razumem njihov grki jezik. Prema
jeziku kojim se govorilo u palati njihov je bio saet i brz, i teko
da se uopte mogao smatrati istim jezikom.
Otac i strievi nisu imali tekoa s tim jezikom. Zapravo, kada
su razgovarali s mornarima, prelazili su i sami na njihov nain
govora. Nikada ih ranije nisam uo da tako govore. Sada, naravno,
i sam govorim kao obrazovan ovek meu inovnicima i rauno
voama, a kao mornar kada sam s mornarima.
Grupa radnika je dola na dok i prola pored mene, oca i strie
va. Neki od njih su nosili bronzane cevi, koje nisu bile zelenkaste
kao vesla na galijama, ve sjajne i blistave, kao tek iskovan novi.
Drugi su nosili neke sprave od drveta i koe. Prepoznao sam meho
ve, koji su mogli biti daleki roaci onih koje su kuvari koristili u
naim kuhinjama da raspale vatru. Pokazao sam na njih. emu
ovi slue? Hoe li mornari njima da duvaju u jedra da brodovi
bre plove?
Otac, strievi i svi koji su me uli prasnuli su u smeh. Znao sam
da sam pogreio. To me je naljutilo. Udarao sam nogom i dreao
kao da e me pretvoriti u evnuha.
Stric Tiberije se okrenuo Irakliju i proaputao: Konstantin bi
trebalo da ga dobro raspali kada se tako ponaa. Iraklije je klim
nuo glavom. Otac, izgleda, nije uo taj razgovor. Ja sam i dalje
urlao, sve jae, da naljutim strieve.

Stric je pozvao nekog crnpurastog oveka s licem jastreba, koji

je iao pored ljudi s cevima, i rekao mu: Doi do nas, Kalinie!
Crnpurasti se pribliio i nisko se poklonio ocu, svakome od stri
eva, a zatim i meni. Bio sam dovoljno zauen da uutim. Kako
vam mogu biti na usluzi, care?, pitao je Kalinik. Bio je obrazovan
ovek; to sam odmah mogao da kaem. Njegov grki je imao neki
grleni prizvuk koji nisam ranije uo. Otkako su Arapi nagrnuli iz
pustinje, sirijski izgovor retko se uo u Konstantinopolju.
Kai princu Justinijanu, rekao je moj otac pokazujui na
mene, zato ti ljudi opremaju nae brodove spravama koje si
izumeo.
Svakako, care Kalinik se poklonio prvo ocu a zatim i meni.
Zatim se ponovo poklonio strievima. To mi se dopalo. Kazao mi
je: Prine, te cevi e na svaki brod koji nam se priblii izbaciti
iznad vode teni plamen, koji e ih zapaliti i sagoreti.
Kako se to pravi?, pitao sam.
Kalinik je zaustio da odgovori, a zatim je malo oklevao gledajui
u oca, koji je rekao: Ne bi trebalo da priamo o tome na dokovima,
gde nas mnogo ljudi moe uti. Pravljenje tenog plamena je tajna,
a ne elimo da Arapi saznaju kako se pravi. Razume li?
Govorio je ozbiljno. Klimnuo sam glavom. Kao to je i namera
vao, nauio me je: tajne mogu biti vane ne samo za deake, ve i
za careve. To sam zapamtio.
Otac je nastavio. Ovaj Kalinik, koji je dobar hrianin pre
krstio se, a to su uinili i strievi i Kalinik doao je u Kraljicu
gradova iz Heliopolja s tim svojim pronalaskom jer nije eleo da
njegov izum padne u ruke sledbenika lanog proroka. Odjednom
je delovao sasvim ljutito. Uskoro emo videti koliko e nam taj
izum biti koristan, u svakom sluaju.

16

17

Dve godine pre toga Arapi su osvojili Smirnu, na zapadnoj obali

Anatolije, kao i Kizik ispod planine Dindim, sa suprotne strane
moreuza u Mramornom moru** u odnosu na Konstantinopolj, da
 Drevni grad u Egiptu, na delti Nila. (Prim. prev.)
** U to vreme se Mramorno more ee nazivalo Propontis. (Prim. prev.)

H. N. Tartltob

Justinijan

bi im posluili kao uporita za napade na Kraljicu gradova. Kada je

s proleem stiglo lepo vreme i nije bilo velike verovatnoe da e izbi
ti bura na moreuzu izmeu Kizika i Konstantinopolja, nevernici su
isplovili i zapoeli opsadu nae, Bogu drage, carske prestonice.
Sa ocem i strievima posmatrao sam, sa zidina prema moru,
kako se njihova mornarica pribliava. U svom kratkom ivotu
nikada nisam video toliko brodova; izgledalo je da su prekrili sve
more u moreuzu. Pokazao sam na njih. Gle kako se vesla kreu
napred-nazad, upravo kao noge kod stonoge, kazao sam. Zgazio
sam nekoliko stonoga prethodnih dana, jer ih je lepo vreme isteralo
napolje, isto kao i Arape.
Oni su nalik na stonoge i u drugom pogledu, kazao je otac.
Moemo umreti od njihovog ujeda.
Na elu njihove mornarice plovili su ratni brodovi, prilino
slini naima, samo to nisu imali drvene tornjeve u sredini broda.
Nagnut nad vodom, tada sam prvi put uo ritmino uzvikivanje
njihovih veslaa, koji su u nedogled ponavljali: Alahu akbar! Ala
hu akbar!
ta to znai?, pitao sam oca.
Bog je veliki, odgovorio mi je rasejano. Vie je panje obraao
na brodove koji su pristizali nego na mene.
Nae ratne galije isplovile su iz Proklinezijske luke i Teodosije
vog pristanita da ih presretnu. Mukarci i ene, koji su sa zidina
to posmatrali, nadali su veliku viku: Bog je s nama! Hrist je s
nama! Bogorodica je s nama! Nadjaali su uzvike Arapa. Patrijarh
Jovan drao je svetu ikonu Bogorodice, nainjenu boanskom, a
ne ljudskom rukom.

starcem, brate Elpidije, ali sumnjam da e se oko toga prepirati

sa mnom.
Kad smo kod toga, Justinijan i ja smo upoznali Lava kada nije
bio niko i nita. Zanima me ta je gospodar rekao za njega. Znam,
brate: sve u svoje vreme. itaj dalje!

18

MIJAKIS

ada taj Lav, koji vlada naom zemljom ve etrnaest godina,

naziva ikone grobnim slikama i kae da ih treba razbiti. Ako
mene pitate, samo ovek s jevrejskim ili saracenskim umom moe
da kae takvu glupost. Nema sumnje da me smatra luckastim

19

JUSTINIJAN

orski povetarac poigravao se patrijarhovom odedom iza

tkanom od zlatne pree i ukraenom biserima i dragim
kamenjem i zanosio mu bujnu sedu bradu. Posle susreta sa Kali
nikom pogledao sam ka naim galijama da vidim sipaju li vatru
kao zmajevi i alju li sve pogoene brodove arapskih nevernika
pravo na dno. To se, naravno, nije dogodilo. ivot je ipak tei
nego to to deacima izgleda. Arapske galije jurnule su na nae, a
vesla su im podizala velike talase. Iza njih su se videli ostali never
niki brodovi, koji su plovili ka trakoj obali juno i zapadno od
Konstantinopolja. Neke rimske ratne galije probile su prve redove
nevernikog brodovlja, nastojei da se postave izmeu njih i teret
nih brodova, koji su prevozili arapske vojnike. Moj otac, strievi
i patrijarh Jovan, kao i svi na zidinama okrenutim prema moru,
vikali su oduevljeno kada je jedna galija udarila u veliki trgovaki
brod. Posle udara veslai na galiji su prestali da veslaju. Rupa koju
su nainili u boku drugog broda bila je prilino velika: videlo se
kako se trgovaki brod naginje i poinje da tone. Ljudi su skaka
li u vodu, glave su im se videle na povrini: vojnici i mornari su
pokuavali da se spasu plivanjem. Strelci sa naih galija mora da
su se lepo zabavljali gaajui ih; poslali su mnoge njihove due na
vene muke. Radost moga oca nije dugo trajala. Nije to dovoljno,
kazao je. Stii e do obale bez obzira na sve to mi inimo. Bio
je u pravu. Kod predgraa Kiklobiona, manje od milje udaljenog
od Zlatne kapije na junom kraju konstantinopoljskog dvostrukog
kopnenog zida prema Hebdomonu, etiri do pet milja dalje prema
zapadu, Arapi su pristajali svojim brodovima u pliak i plivali do
trake obale. Bacivi pogled prema zapadu i jugu, mogao sam da