Psihologija sporta je primenjena psiholoka disciplina koja prouava ponaanje osoba u

razliitim oblicima sportskih aktivnosti. Ovo je, bez sumnje, najkraa i najjasnija definicija Psihologije
sporta. Meutim, ta jasnoa je samo prividna i krije u sebi zamku nepreciznosti, ak i nepotpunosti jer je
pravilno razumevanje u velikoj meri preputeno krajnjem korisniku. Naime, autori se do dana dananjeg nisu
usaglasili ta sve obuhvata sintagma u razliitim oblicima sportskih aktivnosti. Tako, na primer, neki autori
termin u razliitim oblicima sportskih aktivnosti svode, ipak samo na sport. Po njima, Psihologija sporta
treba da prouava ponaanje ljudi u sportu, pri emu pod sportom podrazumevaju samo aktivno bavljenje
sportom, neki ak samo vrhunski sport. Ovo shvatanje potie iz perioda kada su se psiholoka prouavanja
odnosila uglavnom na sport (dakle, takmiarski sport), uz zanemarivanje drugih pojavnih oblika sportskih
aktivnosti. U tom sluaju iroki dijapazon aktivnosti vezanih za sport, kao to su asovi fizikog vaspitanja
ili rekreativne aktivnosti ili treninzi bivaju potpuno neopravdano gurnuti na margine psiholokih
prouavanja. Ako se zna koliko je vana pravilna i blagovremena selekcija buduih vrhunskih takmiara, a
ona se mahom vri iz redova juniorskih, a ovih iz kolskih dvorita, onda se moe shvatiti koliko je ovo
svoenje Psihologije sporta samo na prouavanja u takmiarskom sportu ne samo neopravdano, ve i tetno
za sam vrhunski sport. Osim toga, odgovarajuim angaovanjem strunjaka iz ove oblasti, oslanjajui se na
rezultate psiholokih istraivanja, mogue je podii nivo bavljenja sportskim aktivnostima osoba koje nikada
nee biti vrhunski sportisti, to je izuzetno vano za njihov i fiziki i psihiki status uopte.
Moda je pravilnije, to se danas uglavnom i ini, pod razliitim oblicima sportskih aktivnosti
podrazumevati fiziku kulturu koja je iri pojam u odnosu na sport. Fizika kultura obuhvata takmiarski
sport na razliitim nivoima, do vrhunskog sporta, ali i plansko odvijanje procesa uenja na asovima fizikog
vaspitanja, treninge, rekreativne aktivnosti osoba razliitog uzrasta, itd. Ima, dodue, autora koji pod sportom
podrazumevaju sve fizike aktivnosti koje se odnose na neki sadraj fizike kulture. Samo u tom sluaju,
pojmovi sport i fizika kultura su podjednake irine. Naziv ove psiholoke discipline, Psihologija sporta,
ostao je nepromenjen iz iskljuivo formalnih razloga.
Nedostaci prethodno razmatranog odreenja uslovili su ire korienje jedne optije i potpunije
definicije koja pod Psihologijom sporta podrazumeva sledee: Psihologija sporta prouava psiholoke
aspekte svih oblika i sadraja fizike kulture i ponaanje svih uesnika u njima sa ciljem da opie,
objasni, predvidi i kontrolie ta ponaanja, kako bi bila usmerena u pravcu postizanja line i sportske
kompetentnosti. Mogunost dolaenja do objanjenja i razumevanja pojave koja se posmatra, ak i kad je
broj dostupnih informacija veliki, zavisi od stepena razvijenosti nauke. Otuda nije preterano rei da
objanjenje pojava govori o zrelosti nauke. Poto je Psihologija sporta mlada nauna disciplina, prouavanja
u njoj su usmerena pre svega na odgovore na pitanja ta? i Kako? (dakle, na opis pojava i na njihovu
povezanost), a odgovor na pitanje Zato? (objanjenje i razumevanje pojave) predstavlja krajnji cilj nauke
uopte kome i Psihologija sporta tei. Tek odgovorom na pitanje Zato? e biti omogueno predvianje i
kontrola ponaanja (uesnika u svim oblicima i sadrajima fizike kulture).

Problemi prouavanja Psihologije sporta

Sve probleme koje prouava Psihologija sporta mogue je, uslovno govorei, podeliti u dve velike
grupe. U prvu grupu problema spadaju oni koji se odnose na razumevanje (toga) kako psiholoki faktori
utiu na fizike aktivnosti, odnosno uspenost jedinke. Na primer, kako anksioznost utie na preciznost
koarkaa u slobodnim bacanjima, ili kako samopouzdanje utie na poetno uenje stilova plivanja. Primeri
iz ove grupe problema su brojni, a kod sebe ete najlake prepoznati probleme ovog tipa u gubitku
koncentracije tokom utakmice, ili u preteranoj reakciji na provokaciju saigraa ili protivnikog igraa, ili u
problemima koji se odnose na motivaciju za dodatno treniranje...
U drugu grupu problema koje prouava Psihologija sporta spadaju oni koji se odnose na
razumevanje (toga) kako uee u sportu i fizikim aktivnostima uopte utie na psihiki razvoj, odnosno na
linost osobe u celini. Na primer, da li bavljenje sportom utie na agresivnost ili na redukciju agresivnosti (ili
anksioznosti), kako uee na takmienjima (ak i kolskim!), utie na samopotovanje uenika, itd.
U pokuaju dalje sistematizacije problema koje prouava Psihologija sporta, nastojali smo da ih
grupiemo onako kako ete imati prilike i da ih upoznate tokom itanja ovih autorizovanih beleki. Pa, tako,
veliku grupu problema ine oni koji se odnose na relaciju izmeu linosti i sporta. Identifikovanje
psiholokih svojstava koje e omoguiti postizanje maksimalnih sportskih rezultata, odnosno identifikovanje
pojedinaca koji ta svojstva poseduju (tu se, pre svega, radi o selekciji, testiranju i predikciji), razumevanje i
tretman osoba ukljuenih u sportske aktivnosti u zavisnosti od njihovih uzrasnih, odnosno razvojnih
mogunosti, pripadnosti mukom ili enskom polu koje, opet, utiu na interesovanja, a preko njih i na izbor
sporta koji e se baviti, su samo neki od problema koji se ire prouavaju u okviru ove oblasti.
S obzirom da veliki broj psiholokih svojstava relevantnih za uspeh u sportskim aktivnostima uimo
(znai, ne raamo se sa njima), relaciji izmeu sporta i uenja e biti posveena posebna panja. U okviru
ove grupe problema Psihologija sporta nastoji da sagleda kako uimo motorike sportske vetine, da li na isti
nain kao i, na primer, verbalni materijal, ili uenje ovih vetina ima svojih specifinosti, kojim tempom ih
pamtimo, a kojim zaboravljamo, kao i koji nain uenja motorikih sportskih vetina je najefikasniji.
Problem transfera motorikih sportskih vetina spada, takoe, u ovu oblast prouavanja.
Ako pokuamo da sagledamo koji od pojedinanih psiholokih faktora u najveoj meri odreuje
uspeh u preduzetim sportskim aktivnostima, onda je to sigurno motivacija. Osobe koje su sebi postavile
jasan cilj i spremne su da ulau napor da bi ga ostvarile, imaju nedostinu prednost u odnosu na sve ostale
koje mogu biti i izdrljivije, i taktiki bolje pripremljene... Otud je izuzetno vano znati kako motivisati sebe,
ali i kako trener ili kapiten moe to da uini. Problemi unutranje i spoljanje motivacije, motivacije za
postignuem, afilijativnog motiva, nivoa aspiracije, itd., s posebnim akcentom na mogunostima razvijanja
ovih vrsta motiva u sportskim aktivnostima, detaljno se obrauju u okviru ove oblasti.
Problemi psihosocijalne dinamike sportskih grupa predstavljaju oblast prouavanja Psihologije
sporta koja moe mnogo da pomogne i trenerima i igraima u postizanju boljih rezultata. Naime, socijalna
klima koja vlada u ekipi umnogome utie na oseaj pripadnosti svakog lana grupe toj grupi, to, opet, utie i
na angaovanje pri treniranju i na zadovoljstvo pri tome, pa se odraava i na sportske rezultate. Struktura

grupe, njena homogenost, kohezivnost, uzroci i efekti te kohezivnosti, konflikti u grupi, i sve to u zavisnosti
od tipa linosti trenera, sastava i brojnosti grupe, itd., samo su neke od tema koje se obrauju u ovoj oblasti.
Problemi psiholoke pripreme sportista pre, za vreme i posle takmienja predstavljaju grupu
problema koja aktivnim sportistima deluje vanije od svih drugih aspekata primene psihologije u sportu,
mada se svaka od prethodno navedenih grupa problema reflektuje na linost sportiste inei, u krajnjoj liniji,
neposrednu psiholoku pripremu manje ili vie efikasnom. Pri tome se misli, na primer, da razvijanje
unutranje motivacije za treniranje i ulaganje dodatnih napora jaa samopouzdanje sportisti neophodno za
takmienje, pa je aktivnost neposredne psiholoke pripreme itekako olakan. Oni koji su uvereni da su u top
formi, da su uradili sve to je bilo u njihovoj moi da se dobro pripreme, ispoljavae verovatno manje
anksioznih simptoma od onih koji su mogli i trebali vie, ali nisu bili motivisani za to...
Ono to nije posebno naglaeno pri ovom navoenju problema koje prouava Psihologija sporta, a
to je stalno prisutno u odnosu izmeu sportskog psihologa i aktera sportskih aktivnosti je prepoznavanje,
razumevanje i tretman sportista koji imaju specifine probleme psihike prirode. Iako meu laicima
vlada miljenje da su sportisti etalon zdravlja i u fizikom i u psihikom pogledu (U zdravom telu, zdrav
duh!), neki statistiki podaci pokazuju da meu sportistima ima ak oko 20-25% osoba kojima je potrebna
pomo strunog lica, psihologa, da bi problem otklonili, ili bar ublaili.
Na osnovu uvida u probleme koje prouava Psihologija sporta mogue je izdvojiti nekoliko
napomena od vanosti za dalje praenje ove problematike. Naime, do sada smo se trudili da probleme
predstavimo uopteno, vodei rauna o oblasti njihovog ispoljavanja. Tako je reeno da Psihologija sporta
prouava odnos linosti i sporta, motivacije i sporta, uenja i sporta, itd. U nastavku, obratimo panju na
izvesne specifinosti: problem linosti i sporta posmatramo na jedan nain kada se radi o individualnom, a na
drugi kada se radi o kolektivnom sportu. Isto tako, vano je probleme razmatrati i u zavisnosti od toga da li
se radi o vrhunskom ili rekreativnom sportu, itd. Dakle, svaki specifini problem koji prouava Psihologija
sporta mora biti razmatran u zavisnosti od toga

da li se radi o amaterskom ili vrhunskom sportu,

da li se radi o individualnom ili kolektivnom sportu,

da li se radi o sportu u kome su vie zastupljeni elementi igre ili elementi rada,

o kom sportu se konkretno radi,

da li se radi o trenanim ili takmiarskim aktivnostima, itd.

Jo potpunije razumevanje problema koje prouava Psihologija sporta mora da uzme u obzir i:

razvojne faze bavljenja sportom,

razlike meu polovima,

razlike u psiholokim obelejima osoba sa posebnim potrebama, itd.

Kada se navedeni problemi koje prouava Psihologija sporta dovedu u vezu sa specifinostima

relevantnim za osmiljavanje i realizaciju svih sportskih aktivnosti dolazi se do postulata koje predstavlja i
polazite i ishodite uspenog bavljenja sportom, a to je voenje rauna o individualnim razlikama meu
osobama ukljuenih u sportske aktivnosti.

Istorijat Psihologije sporta

Istorijat razvoja Psihologije sporta bi se mogao podeliti u bar pet perioda od kojih svaki poseduje
specifinosti koje su odredile pravac njenog daljeg razvoja.
Prvi period koji okvirno, traje od 1895. pa do 20-tih godina XX veka bi se mogao nazvati ranim
periodom u razvoju Psihologije sporta; karakterie ga pobuivanje interesovanja za ovu oblast prouavanja,
uz uvianje da nijedna od tada postojeih oblasti psihologije ne pokriva ovu problematiku. Tih poznih
godina XIX veka Norman Triplet (Triplett) je kontinuiranim praenjem biciklista utvrdio da oni, po pravilu,
voze bre u grupi ili u paru nego sami. S obzirom da uoenu pravilnost nije mogao da objasni tada
dostupnim znanjima o uenju motorikih sportskih vetina, Triplet je poeo da ispituje psiholoke aspekte
sporta, odnosno motorikih sportskih vetina. U ovom periodu, Psihologiju sporta karakterie, u najveoj
meri, ispitivanje uloge sporta u razvoju linosti, ali su ova interesovanja mahom ostajala na teorijskom
nivou. Vredni pomena su, ipak, prvi pokuaji u tom pravcu: krajem tog XIX veka Fika (Fica) osniva
istraivaku laboratoriju za fiziko vaspitanje u Americi, a u isto vreme Anderson (Anderson) sprovodi
seriju eksperimenata o mentalnom vebanju, transferu pri vebanju, itd.
Drugi period u razvoju Psihologije sporta traje otprilike od 1921. do 1938. godine i mogao bi se
okarakterisati kao period Kolemana Grifita (Griffith) koji se, ujedno, smatra i utemeljivaem Psihologije
sporta. Pokazujui veliko interesovanje za ovu oblast jo kao student prouavanjem fudbalskih i koarkakih
igraa na Illinois Univerzitetu, Grifit trasira put razvoja Psihologije sporta osnivanjem prve laboratorije za
Psihologiju sporta, iniciranjem otvaranja prvih trenerskih kola u Americi, sprovoenjem vie od 25
projekata kao i objavljivanjem referentnih knjiga iz ove oblasti, Psihologije treniranja, 1926. i Psihologije
sporta, 1928. godine.
Trei period u razvoju Psihologije sporta (1939-1965) bi se po svojim obelejima mogao nazvati
periodom pripreme za budunost. Od sada ve veeg broja istraivaa koji se opredeljuju za ovu oblast
prouavanja, Frenklin Henri (Henry) je verovatno najvie zaduio Psihologiju sporta. Kao profesor na
Kalifornija Univerzitetu (Berkeley), osniva Department za fiziko obrazovanje i uvodi u nastavu predmet
Psihologija fizikih aktivnosti. Njegov moda jo vei doprinos razvoju Psihologije sporta je taj to je
ikolovao veliki broj strunjaka iz ove oblast, podarivi im preko potrebni elan za dalja istraivanja u njoj.
Osim navedenog, tih 50-tih godina se po problemu prouavanja izdvajaju istraivanja Harmona i Donsona
(Harmon and Johnson) o emocionalnim reakcijama sportista, zatim Donsona i saradnika o profilu linosti
vrhunskih sportista, kao i Hasmena (Hasman) o agresivnosti boksera i rvaa.
Pred Olimpijske igre u Meksiku (1968.g.) psiholozi i drugi strunjaci razliitih profila privukli su
veliku panju sportske javnosti zbog velike visinske razlike u Meksiku koja bi mogla uticati (i koja je
uticala) na sportske rezultate. To je, uz sve navedene, predstavljalo dodatni impuls konstituisanju Psihologije
sporta kao samostalne psiholoke discipline. Zvanino, 1963. g. se smatra godinom nastanka Psihologije
sporta kao samostalne psiholoke discipline. Tada je pokrenuta inicijativa za odravanje I meunarodnog
kongresa psihologa u sportu (koji je bio 1965.g.) Cilj ove mlade nauke bio je podizanje efikasnosti sportista
na takmienjima!

Za naredni, etvrti, period razvoja Psihologije sporta koji traje od 1966. do 1977. godine,
karakteristini su pokuaji to preciznijeg razdvajanja ove oblasti od njoj srodnih, uz razvoj primenjenih
disciplina Psihologije sporta, kao to je klinika. Brus Odilvi (Ogilvie), profesor Klinike psihologije (San
Jose State University), najvie je zaduio Psihologiju sporta po tom pitanju prouavajui probleme sportista i
kako da se izbore sa njima, kako i glasi naslov njegove knjige objavljene 1966. godine.
Peti period u razvoju Psihologije sporta je ovaj koji jo uvek traje (od 1978. g. do danas) i koji
karakterie procvat primenjenih disciplina, praenih osnivanjem odgovarajuih asopisa koji ih podravaju.
Tako je, na primer, u ovom periodu poeo da izlazi Journal of Sport Psychology (sada se zove Sport and
Exercize Psychology), Journal of Applied Sport Psychology, itd., referentni asopisi iz Psihologije sporta koji
svedoe o osnovnim problemima koji trenutno zaokupljaju panju sportskih strunjaka, ali i sportske javnosti
uopte, te zahtevaju dublje, psiholoko, objanjenje.
Teorijske orijentacije u prouavanju Psihologije sporta
Pravci daljeg prouavanja (i razvoja) Psihologije sporta odreeni su u velikoj meri teorijskim
pristupom autora koji se ovim problemima bave. Po analogiji sa psiholokim pravcima u psihologiji uopte,
mogue je razlikovati nekoliko relevantnih teorijskih orijentacija u prouavanju problema u Psihologiji
sporta.
Psihofizioloka orijentacija naglaava znaaj procesa koji se odvijaju u mozgu za vreme fizikih
aktivnosti, pa u prouavanju polazi od uverenja da je najbolji nain prouavanja ponaanja u sportskim
aktivnostima kroz ispitivanje fiziolokih procesa u mozgu, odnosno njihovog uticaja na ispitivano ponaanje.
Socijalno-psiholoka orijentacija, s druge strane, istie na je svako ponaanje, pa i ponaanje u
sportskim aktivnostima, odreeno delovanjem velikog broja faktora, od kojih jedan deo potie iz socijalnog
okruenja, a drugi, ini se jo znaajniji, od nae interakcije sa tim socijalnim okruenjem (pod kojim
podrazumevamo i roditelje, i vrnjake, i trenera, i sve koji na konkretnu osobu vre neki uticaj koji bi se
morao uzeti u obzir pri tumaenju ponaanja u datoj situaciji), ne zanemarujui pri tome osobine linosti
same osobe. Otud, ovaj pristup u prouavanju je usmeren ka ispitivanju uticaja socijalne sredine na
ponaanje i, povratno, uticaja odreenog ponaanja na relacije socijalne sredine.
Kognitivno-bihejvioristika orijentacija polazi od stava da je ponaanje determinisano uticajima
socijalnog okruenja, ali i aktivnim ueem kognitivnih elemenata pri obavljanju odreenih sportskih
aktivnosti. Nemogue je zamisliti bilo koju sportsku aktivnost, po ovom shvatanju, bez uea razmiljanja,
zakljuivanja, kao i nae sopstvene interpretacije doivljenog ili opaenog. Prouavanjem samopouzdanja,
oekivanja, uverenosti u vlastite mogunosti, orijentacije ka cilju, jednom reju unutranje motivacije, autori
koji polaze od ove teorijske orijentacije nastoje da objasne ponaanje uesnika raznovrsnih sportskih
aktivnosti, i, to je posebno vano, da ta objanjenja koriste u svrhe predikcije i kontrole ponaanja uopte.

Meu istraivaima na polju Psihologije linosti po znaaju se izdvaja Gordon Olport (Allport) iji
dometi u sagledavanju i razumevanju linosti opravdavaju njegov status utemeljivaa ove grane psihologije.
Olportova teorija se najee odreuje kao humanistika i personoloka teorija linosti. Za razliku od
Katelove i Ajzenkove teorije linosti koje su zasnovane na nomotetskom pristupu u prouavanju linosti,
Olportova teorija se bazira na idiografskom pristupu. U osnovi ovakvog pristupa je shvatanje da je linost,
mada u stalnom procesu razvoja, jedinstvena, neponovljiva, integrisana i konzistentna. Njegova teorija
linosti u ijoj osnovi je shvatanje da je individualnost osnovna karakteristika ljudske jedinke umnogome
pomae razumevanju ponaanja osoba uopte, kao i ponaanja u sportskim situacijama.
Po Olportu, linost je dinamika organizacija onih psihofizikih sistema unutar individue koji
odreuju njeno karakteristino ponaanje i njen karakteristian nain miljenja. U nastojanju da razumemo
linost, vano je obratiti panju na sledee elemente ove definicije:

dinamika organizacija znai integralni i drugi organizacioni procesi koji su nuni za

objanjenje razvoja i strukture linosti,

psihofiziko ukazuje da su psiha i telo nerazdvojno jedinstvo,

sistem znai da su elementi uzajamno povezani,

karakteristino znai osobenost svake linosti u odnosu na druge,

ponaanje i miljenje, odnosno celokupan ovekov mentalni ivot.

Osobine ili crte linosti su osnovne jedinice strukture linosti koje, po Olportu, predstavljaju
predispozicije da se na razliite vrste drai i situacija odgovara ili reaguje na slian ili ekvivalentan nain.
Osobine linosti nisu samo strukturalni elementi Olportove teorije linosti, nego imaju i dinamiki, odnosno
motivacioni karakter. Naime, osobine linosti utiu na nae aktivnosti, podstiu ih ili gue, ali, u svakom
sluaju, govore o tendencijama reagovanja u odreenim situacijama u kojima konkretne osobine linosti
dolaze do izraaja. Otud nije potrebno naglaavati znaaj poznavanja osobina linosti u radu sa uenicima,
sportistima, trenerima...U svrhu objektivnijeg i celovitijeg objanjenja ponaanja osobe napominjemo da je
ponaanje odreeno, osim osobinama linosti, i navikama, stavovima, vrednostima, interesovanjima, kao i
oekivanjima, namerama, ciljevima u budunosti, itd.
Vrednim panje za razumevanje linosti ini se nalaz psiholokih istraivanja da se veina osobina
linosti normalno rasporeuje u populaciji. To znai da kada uzmemo bilo koju osobinu linosti za
primer, najvei broj osoba ima umereno razvijenu tu osobinu, dok je broj onih kod kojih je ta osobina
ekstremno razvijena, odnosno nerazvijena daleko, daleko manji. Ovaj nalaz treba imati na umu i pri
razmatranju osobina linosti sportista! Od svih osobina linosti, potenje je jedna od retkih osobina koja se
ne pokorava ovoj Gausovoj krivoj normalne raspodele. Naime, svako za sebe misli da je poten, tako da
drugi ekstrem, nepotenje, uopte ne postoji kao osobina linosti!

Rezultati psiholokih prouavanja povezanosti linosti i sporta

Kakav je odnos izmeu linosti i sporta? Mada opte saglasnosti u odgovoru na ovo pitanje jo uvek
nema, mogue je izdvojiti bar tri pravca razmiljanja u vezi sa tim. Jedan takav pravac razmiljanja, prilino
radikalan, objedinjuje autore koji smatraju da ne samo da postoji adekvatna linost ili model sportiste, nego
je mogue identifikovati i tip sportiste za tano odreeni sport. To bi, na primer, znailo da postoje osobine
linosti koje, kada ih osoba poseduje, pogoduju njenoj uspenosti u konkretnom sportu. Drugu krajnost u
pokuaju odgovora na pitanje o odnosu izmeu linosti i sporta ine autori koji smatraju da linost nije
znaajan faktor u sportskoj uspenosti. Kako to obino biva, istina je negde izmeu navedenih krajnosti.
Sportisti se razlikuju u nekim specifinostima u strukturi linosti od ostalih osoba. Te razlike su, pre svega, u
stepenu izraenosti pojedinih dimenzija u okviru sklopa osobina linosti. Osobe koje se sistematski i
kontinuirano bave sportom razlikuju se ne samo od nesportista, nego i od manje uspenih sportista. Vano je,
dakle, zapamtiti da postoji obostrana uslovljenost, odnosno stalna povratna sprega izmeu osobina linosti i
sporta. Osobine linosti determiniu bavljenje i uspenost u sportu, a sport, opet, utie na formiranje i
razvijanje odreenih osobina linosti.
Rezultatima psiholokih istraivanja je utvreno da meu osobine koje dovode do razlika izmeu
uspenih sportista i ostalih spadaju emocionalna stabilnost, samokontrola, manja tendencija za anksioznim
oblicima ponaanja; izraeniji oblici ekstrovertnog ponaanja; vee samopouzdanje, sigurnost u sebe; vei
stepen istrajnosti i odgovornosti; izraenija potreba za dominacijom, kompetentnou i postignuem; vea
sposobnost adaptacije za uspeno izvoenje u uslovima stresa, adekvatna motivisanost u uslovima treninga i
takmienja, itd.
Emocionalna (ne)stabilnost i sport
Emocije su neka vrsta komentara linosti na zbivanja u sredini, kako ih je jo davne 1884. godine
definisao Viljem Dejms (James) utirui put savremenoj istoriji prouavanja emocija. Kada govorimo o
emocionalnosti mislimo na karakteristiku linosti osobe koja se definie kao stepen subjektivne osetljivosti
na promene u situaciji. U tom kontekstu mogue je uoiti razlike u emocionalnoj stabilnosti, odnosno u
emocionalnoj kontroli i te razlike meu osobama su kljune za objanjenje uspenosti u sportu.
Emocionalna kontrola se odnosi na relativno trajnu sposobnost linosti da na podsticaje sredine
ispoljava emocije koje su u skladu sa snagom podsticaja, a emocionalna stabilnost, vrlo slino, na
staloenost osobe u opasnim ili iznenadnim, odnosno stresogenim situacijama. Emocionalna stabilnost je
bipolarna dimenzija na ijem se jednom kraju nalaze emocionalno stabilni sportisti (zreli, realni,
optimistini, mirni, sa visokim nivoom tolerancije na frustraciju), a na drugom emocionalno nestabilni
(napeti, umorni, nesigurni pred nastup, itd). Sport i bavljenje sportom su po svojoj prirodi povezane sa
stresogenim situacijama koje vrlo brzo i vrlo lako dovode do razlike izmeu onih koji sa takvim situacijama
mogu da se izbore i onih kojima je to daleko tee. Ovi prvi opstaju u sportu zahvaljujui, dakle,
emocionalnoj stabilnosti, a ostali polako bivaju potisnuti, bilo u nii rang takmienja ili iz sporta uopte, tako
da se slobodno moe rei da emocionalna stabilnost predstavlja vid prirodne selekcije u sportu. Vano je
znati da, ipak, emocionalna (ne)stabilnost nije podjednako mono psiholoko svojstvo linosti u svim

vrstama sportova. Kod onih sportova koji zahtevaju snagu i izdrljivost emocionalna stabilnost manje dolazi
do izraaja u odnosu na one gde se zahteva fina koordinacija pokreta i preciznost, tako da je i efekat ovog
svojstva linosti na uspenost razliit.
Anksioznost i sport
Simptoma anksioznosti postajemo svesni kada je njihov intenzitet daleko iznad optimalnog, kada
remeti nae aktivnosti, bilo kroz pojaano znojanje, drhtanje, ubrzano disanje ili, pak, razdraljivost ili
agresivnost. Sa sveu o tim promenama, javlja se i strah. Strah i anksioznost, znai, nisu sinonimi, mada se
najee javljaju u neodvojivom jedinstvu. Koliko god znaajna za uspenost u sportu bila, anksioznost jo
uvek nije do kraja ispitana i poznata, te su i naini preventivnog delovanja ogranienog dometa. Jo uvek, na
primer, postoji dilema da li je anksioznost strukturisana crta linosti ili prolazno stanje vezano za odreenu
situaciju i, od ega zavisi da li je jedno ili drugo. Ako bismo, ipak, pokuali da odgovorimo da li emocije
potpomau ili oteavaju prilagoeno ponaanje u sportu, moda bi najprecizniji odgovor bio da postoji jedna
optimalna granica emocionalne napetosti iznad i ispod koje dolazi do naruavanja rezultata, odnosno pada
uspenosti.
Ekstroverzija i sport
Rezultati psiholokih istraivanja su saglasni da se osobe koje imaju veu sklonost ka
ekstrovertnim oblicima ponaanja se ee opredeljuju za sportske aktivnosti, a i uspeniji su. Naime, sadraj
sportskih aktivnosti, s jedne strane, i zahtevi koji se pred sportiste postavljaju, s druge, vre selekciju meu
osobama. Oni koji su spremni da podnesu vee napore (to fizike, to psiholoke prirode), da rizikuju, oni
koji su istrajniji, oni koji su fiziki aktivniji uopte, opstaju u sportu. Te karakteristike poseduju ekstroverti.
Introvertne osobe, otud, sreemo ee u niim nivoima takmienja, kao i u individualnim sportovima.
Dominacija, agresivnost i sport
Osobe koje su uspenije u sportskim aktivnostima pokazuju u veem stepenu izraenu potrebu za
dominacijom pod

kojom se

podrazumeva

tenja

za

dokazivanjem,

sklonost

ka

takmienju,

samopotvrivanju, itd. Za razliku od dominantnih osoba koje tee postizanju cilja i samopotvrivanju,
agresivne osobe mogu imati isti cilj, ali se naini njihovog dolaenja do cilja uglavnom razlikuju, bar kada se
radi o osnovnom znaenju agresivnosti. Naime, agresivnost kao osobina linosti podrazumeva postojanje
namere da se nekome nanese teta. Prouavanjem agresivnosti, meutim, dolo se do znaajnih saznanja
koja omoguavaju bolje razumevanje tzv. agresivnog ponaanja u sportu. Naime, postoji razlika izmeu
reaktivne i instrumentalne agresivnosti. Ova prva, reaktivna, je, ustvari ona vrsta agresivnosti sa kojom
izjednaavamo agresivnost uopte u svakodnevnom govoru (namera da se neko povredi), dok se
instrumentalna agresivnost odnosi na nameru pojedinca da postigne neki cilj bez direktnog ataka na objekat
agresivnosti. Sad postaje jasnije da ponaanje sportista moe pre da se razume kao ova, instrumentalna,
agresivnost koju je, moda bolje nazvati borbenou i koja dolazi do izraaja kroz preduzimljivost,
prodornost, odlunost, spremnost da se uhvati u kotac sa konkretnim problemom, da se ne predaje, itd.

Sposobnosti su, po Rotu, one osobine linosti od kojih zavisi razlika u uspenom obavljanju
odreenih poslova ukoliko oni koji obavljaju poslove imaju slino iskustvo i ukoliko su podjednako
motivisani da te poslove obavljaju. Za razliku od tog slinog iskustva i podjednake motivacije koji su u
najveoj meri odreeni delovanjem sredinskih faktora, same sposobnosti su dominantno odreene nasleem.
Generalno posmatrano, individualne razlike u sposobnostima najvie dolaze do izraaja pri obavljanju nekih
sloenijih aktivnosti. Kako u razliitim aktivnostima razliite sposobnosti dolaze do izraaja, moemo
primetiti da ima onoliko razliitih sposobnosti koliko ima i razliitih tipova aktivnosti.
U pokuaju sistematizacije sposobnosti, mogue je razlikovati bar tri vrste sposobnosti (tanije:
relativno zasebna segmenta sposobnosti s obzirom da ih nije mogue jasno odvojiti), a to su senzorne,
psihomotorne i intelektualne sposobnosti.
Senzorne sposobnosti se odnose na prijem drai iz sredine, kao i iz organizma. Zahvaljujui
posedovanju senzornih sposobnosti (senzorne se zovu zbog senzora, ulnih prijemnika) saznajemo koja vrsta
drai na nas deluje, odreujemo njenu lokalizaciju u prostoru, te intenzitet. Izraenost ovih sposobnosti je
kod sportista povezana sa tzv. perceptivnim aspektom vetine koja omoguava odgovarajuu ulnu
osetljivost, prijem odreenih vrsta relevantnih drai, njihovu integraciju u formu opaajne celine, kao i
usmerenost panje ka odreenim vrstama sadraja. Ova senzorna sposobnost igraa dolazi do izraaja u svim
vrstama sportova, ali je posebno oigledna kod kolektivnih sportova. Shodno navedenom, razlikujemo igraa
koji ima dobar pregled situacije na terenu, koji tano primeti kada je koji od saigraa u prilici da uradi za
ekipu vie nego on sam, pa mu blagovremeno uputi loptu, a ima i igraa koje lopta iznenadi ak i kada im
pada ravno na glavu...
Posedovanje senzornih sposobnosti nam ne bi puno pomoglo u uenju motorikih vetina, kao i u
uspenom bavljenju sportom uopte bez odgovarajuih motorikih sposobnosti (zovu se i psihomotorne).
Drugim reima, pored toga to primeti odgovarajuu, relevantnu dra, vano je da igra i brzo odreaguje na
nju. Dalje, vano je da moe usklaeno ili koordinisano da izvede vie pokreta u okviru jedne motorike
radnje, kao i da ostvari vizuelnu kontrolu nad pokretima, da moe da ostvari vremensku organizaciju
pokreta, itd. Sve to omoguavaju razvijene motorike sposobnosti, pa postaje jasnije zato kaemo da se ne
radi ak ni o razliitim vrstama sposobnosti, ve o relativno zasebnim segmentima sposobnosti (jedne
jedinstvene).
U skladu sa reenim treba shvatiti i segment intelektualnih sposobnosti. Naime, nemogue je
zamisliti izvoenje motorikih aktivnosti bez posedovanja predstave o radnjama koje treba izvesti, bez
analize izvedenih pokreta u cilju poveanja njihove efikasnosti, bez uporeivanja, uoptavanja ili jo
preciznije, bez uea kognitivnih (saznajnih) elemenata. Vrlo lako ete uoiti razliku izmeu igraa koji
razmilja u igri od onog koji nerezonski utira, na primer.
Ajzenk (Eysenck) predlae podelu intelektualnih sposobnosti na nain koji moe da sistematizuje
stanje u ovoj oblasti. Naime, mogue je razlikovati tri potpuno razliita smisla pojma inteligencije:

10

bioloka inteligencija se odnosi na strukturu ljudskog mozga, njegovu fiziologiju, biohemiju i

genetiku koje su odgovorne za ljudsku sposobnost inteligentnog reagovanja;

psihometrijska inteligencija ili IQ je velikim delom odreena biolokom inteligencijom, ali

ovde ulogu igraju i kulturoloki faktori, porodino vaspitanje, socio-ekonomski status,
obrazovanje, itd.;

socijalna inteligencija se odnosi na primenu bioloke i psihometrijske inteligencije na probleme

sa kojima se pojedinac susree u svom ivotnom prostoru. Na primer, meu decom jednako
visoke inteligencije, postoje u zrelom dobu velike razlike u tzv. socijalnim aspektima uspenosti:
u zaradama, poeljnosti zanimanja, statusu na socijalnoj lestvici, itd.
Rezultati psiholokih prouavanja povezanosti intelektualnih sposobnosti i sporta
Kao i u mnogim drugim aktivnostima, uspeh u sportu zahteva izraenost pojedinih svojstava

linosti iz domena njenog intelektualnog funkcionisanja. Tako je, na primer, za sport vana:

brzina vizuelizacije,

opaanje prostora,

perceptivna diferencijacija, odnosno direfenciranje rasporeda i poloaja drugih igraa,

anticipiranje njihovog kretanja,

spacijalna sposobnost,

donoenje odluka, itd.

Odnos inteligencije i sporta je moda najbolje podran teorijama koje zastupaju miljenje o

postojanju opteg G faktora i veeg broja posebnih sposobnosti (s). Tako shvaeno, opti faktor bi saimao
sve vrste sposobnosti i doprinosio individualnim razlikama meu sportistima, a navedene specifine
sposobnosti bi ih odvajale od nesportista i doprinosile njihovoj uspenosti u konkretnom sportu.
Mada su se i ranije sretala razmiljanja o postojanju tzv. sportske ili motorne inteligencije, danas je
posebno aktuelna Teorija multiple inteligencije Hauarda Gardnera (Gardner) koja promovie, izmeu
ostalih, i telesno-kinestetiku inteligenciju. Ova teorija sugerie da postoji najmanje sedam naina na koje
obraujemo i razumemo informacije iz spoljnjeg sveta. To su:
1. verbalno-lingvistika inteligencija odnosi se na sposobnost korienja rei i jezika;
2. logiko-matematika odnosi se na sposobnost induktivnog i deduktivnog miljenja i rezonovanja,
kao i korienja brojeva i prepoznavanje apstraktnih pojmova;
3. vizuelno-spacijalna sposobnost vizuelizacije objekata i prostornih dimenzija, kao i stvaranja
mentalnih predstava i slika;
4. telesno-kinestetika mudrost tela i sposobnost kontrole fizikih pokreta;
5. muziko-ritmika sposobnost prepoznavanja zvukova i osetljivost za ritam;
6. interpersonalna sposobnost uspostavljanja i odravanja efikasne interpersonalne komunikacije;
7. intrapersonalna svest o sebi i samorefleksija.
Jedna ili vie vrsta inteligencije, po Gardneru, dominira svojom izraenou kod bilo koje osobe, to ne znai
da svaka osoba nema svaku od tih inteligencija prisutne u manjoj meri, uz mogunost njihovog razvijanja.

11

Nesporno je da bavljenje sportom i uspeh u njemu zavisi i od naslednih faktora (npr. konstitucija,
temperament), ali i od uenja u toku ivota. Konkretna osobina ili vetina je, sigurno, pod veim uticajem
jedne od navedenih grupa faktora. Meutim, bilo kakav pokuaj zanemarivanja vanosti jedne ili druge
grupe faktora unapred je osuen na neuspeh jer su ovi uticaji meuzavisni, uzajamno isprepletani, pa ih je i
nemogue do kraja striktno razdvojiti. Najee se ili dominatno nasleem determinisane sposobnosti pod
uticajem odgovarajuih sredinskih podsticaja razvijaju i dostiu punu meru, ili, pak, neke osobine ili vetine
koje smo dugo naporno vebali doivljavaju svoj procvat u periodu kada su i optimalni uslovi u pogledu
zrelosti, odnosno fizioloke spremnosti za bavljenje njome.
Uenje je relativno trajna i progresivna promena u aktivnostima i doivljajima pojedinca pod
uticajem ranijeg iskustva ili prethodne aktivnosti (po uriu). Ova definicija upuuju da se uenje
razlikuje od nekih slinih ili srodnih pojmova. Tako, na primer, relativna trajnost promena ukazuje da se
uenje razlikuje od promena u organizmu nastalih pod dejstvom alkohola ili, prosto, umora. Relativno
naglaava da ima i zaboravljanja. Progresivnost promena razlikuje uenje od starenja, a isticanje prethodne
aktivnosti pri uenju razlikuje uenje od promena nastalih sazrevanjem.
Kriterijumi podele uenja na razliite oblike i vrste su:

sloenost procesa uenja,

namera u uenju i

vrsta sadraja uenja.

U odnosu na sloenost procesa, uenje se moe podeliti na jednostavno

(uenje klasinim

uslovljavanjem, instrumentalno uslovljavanje) i sloeno uenje (uenje uvianjem, uenje po modelu).

Prema nameri u uenju, razlikuje se namerno i nenamerno uenje, a u odnosu na vrstu sadraja, uenje se
deli na motorno i verbalno uenje.
Svaki od navedenih oblika uenja prisutan je u sportu, te utie na sportsku uspenost. Ne moemo,
na primer, bavljenje sportom zamisliti bez primene odgovarajuih nagrada i kazni, pohvala i pokuda, a one
su u osnovi instrumentalnog uenja. Isto tako, trener moe da objanjava satima ili danima odreeni pokret,
ali ako zna da je uenje po modelu daleko efikasnije, demonstrirae ga sam. Isto se odnosi na ponaanje
trenera uopte. On moe strogo kanjavati igrae za izvesne prestupe, ali, ako se sam ne ponaa u skladu sa
onim to zahteva od igraa, njegovi zahtevi nee imati efekta.
Motoriko uenje ili uenje motornih vetina
Bez obzira o kom vidu manifestovanja motorikog uenja se radi, u osnovi ovog oblika uenja je
sticanje vetina. Naime, tokom bavljenja odreenom aktivnou, odreeni pokreti ili radnje koje slede jedna
za drugom u toku izvoenja te aktivnosti se povezuju ili integriu u sklop koji se naziva, ustvari, vetinom.
Knap (Knapp) vetine definie, na primer, kao nauene sposobnosti koje omoguavaju da se sa
maksimalnom izvesnou unapred odredi ishod, esto sa minimumom vremena ili energije ili oboje.

12

Motorne vetine su, najjednostavnije reeno, dobro nauene radnje oveka koje angauju posebne
delove muskulature prilikom izvoenja razliitih tehnikih akata. Motorne vetine, dakle, pored toga to su
rezultat uenja i to zahtevaju veliki broj ponavljanja da bi ih dobro nauili, karakterie izvanredno
prilagoavanje, ekonomija u izvoenju, kao i tanost u postignuu. Mada se zbog visokog stepena
automatizacije, o motornim vetinama esto govori u kontekstu dinamikih, motornih stereotipa, motorne
vetine odlikuje fleksibilnost. Mogunost primene nauenog motornog ponaanja bila bi, bez fleksibilnosti
vetina, strogo ograniena na situaciju u kojoj je uena. Ovako, uz mogunost prilagoavanja nauene
motorne vetine novim ili izmenjenim situacijama, njihov znaaj prevazilazi okvire konkretnog sporta u
kome su steene i primenjivane. Uz to, treba uoiti razliku izmeu motorne vetine i motorne navike:
motorne navike su prilino krute, tee stalnosti i nepromenjivosti u razliitim situacijama, dok se motorne
vetine vrlo fleksibilno prilagoavaju promenama situacije, to i jeste njihova vrednost koja opravdava (i
kompenzuje) vreme i trud koji se utroi da bi im se ovladalo.
Metode uenja motorikih vetina
U sklopu ove teme interesuje nas:

Da li je bolje vremenski rasporeeno ili vremenski koncentrisano (kampanjsko) uenje?

Da li je bolje uenje po delovima ili uenje celine?

Vremenski rasporeeno uenje ima niz prednosti u odnosu na vremenski koncentrisano, kao to su

sporije javljanje umora, spreavanje monotonije, mogunost zapamivanja finesa u uenju, to sve zajedno
utie i na kvalitet nauenog. Vremenski koncentrisano uenje pozitivno deluje na motivaciju osobe zbog
brzine postizanja rezultata, kao i uvida u celinu, to ovu metodu uenja ini efikasnom posebno u
sluajevima kada gradivo predstavlja jedinstvu celinu.
Kada se ui po delovima lake se usvajaju manje celine to podsticajno deluje, posebno na mlae
uenike, tako da se ova metoda uenja preporuuje kod uenja motornih vetina i manje smislenog ili dueg
gradiva. Korienjem globalne metode (uenje celine), meutim, bolje se i potpunije razume organizacija i
smisao gradiva, to utie na trajanje nauenog. U sportu je uenje celine efikasnije kod uenja jednostavnijih
celovitih vetina (npr.utiranje, dodavanje, hvatanje) i kod uenja vetine koju je potrebno usvojiti do
srednjeg nivoa uspenog izvoenja (npr.u nastavi fizikog vaspitanja).
Iz svega reenog o metodama uenja motorikih vetina proizilazi da metod vebanja treba to pre
prilagoditi prirodi vetine koja se ui. Meutim, koliko god od vrste sporta o kome je re zavisi koje metode
uenja e se nametnuti kao optimalne, priroda linosti konkretne osobe koja ui namee, sa svoje strane,
ostale specifinosti naina uenja, kao i njene efekte. Sve se ee moe uli u strunim krugovima da je
nain ili metod uenja odreen, pre svega, osobinama linosti osobe koja ui, te da se bilo koja vrsta sadraja
(dakle, i motoriki) moe prilagoditi stilu uenja osobe u cilju postizanja to boljih rezultata. Uzimajui u
obzir sve specifinosti uenja motorikih sportskih vetina koji ovaj oblik uenja, ipak, odvajaju od svih
drugih, voenje rauna o stilu uenja konkretnog sportiste sigurno da upotpunjuje njegov metod rada.

13

Znaaj povratne informacije u uenju motorikih vetina

Povratna informacija ili povratna sprega predstavlja posledicu nae reakcije ili ponaanja ili
odgovora u odreenoj situaciji. Povratna informacija sledi posle izvrene aktivnosti i blie nas obavetava o
efektima te aktivnosti. Na primer, kada trimo na 100m, rezultat koji postignemo je povratna informacija o
uloenom radu, formi, sposobnostima, itd. Kada posedujemo povratnu informaciju znamo da li smo neto
nauili korektno ili ne, saznajemo koliko su druge osobe koje su za nas relevantne u toj aktivnosti zadovoljne
onim to smo uili i nauili i, uopte, da li su primetili na rad i trud. Saznajemo, dalje, koliko su metode
koje smo koristili bile efikasne, koliko smo zapamtili, da li je postojao transfer u uenju, itd. Osim toga,
povratna informacija, bez obzira da li govori o naem uspehu ili neuspehu, dobrom ili loem rezultatu,
predstavlja podsticaj za budue aktivnosti. Otud je mogue razlikovati dve osnovne funkcije povratne
informacije: kontrolnu i motivacionu.
U cilju primene saznanja o povratnoj informaciji u radu sa uenicima ili sportistima, vano je da se
zapamti:

Poznavanje rezultata uopte (dakle, nezavisno od toga da li se radi o informaciji uspenom ili
neuspenom izvoenju odreene aktivnosti) uvek ima pozitivno dejstvo na uspeh u toj aktivnosti.
Navedenu konstataciju mogue je objasniti kontrolnom ili informativnom funkcijom povratne
informacije (koja ima korektivno dejstvo na izvedenu aktivnost), kao i njenom motivacionom ili
podsticajnom funkcijom, te

Posedovanje povratne informacije omoguava eliminaciju greaka, kao i uporeivanje sa drugima u

konkretnoj aktivnosti u cilju njenog unapreenja.

I, najvanije, to je povratna informacija specifinija, konkretnija, odnosno preciznija, to je

efikasnija. To je est izvor greaka u radu trenera ili nastavnika. U elji da njihova analiza izvrene
aktivnosti ima to vie efekta, obino daju uoptenu povratnu informaciju. Isto tako, trener iznosei
stav o igri svih igraa (istovremeno!) posle utakmice, na primer, saoptava, ustvari, samo vlastiti
utisak o odigranoj utakmici. Po pravilu, ono to se saoptava svima, ne obavezuje nikog posebno, ili
najvie obavezuje najsavesnije. ak i ako se odnosi na konkretnog igraa, mahom se ne odnosi na
konkretnu aktivnost ili momenat, to, kako smo rekli, umanjuje njenu efikasnost uopte.

Osim toga to je vano da povratna informacija bude to je konkretnija da bi bila to je mogue

efikasnija, efikasnost povratne informacije zavisi i od vremena njenog javljanja. Naime,
najefikasnija je ona povratna informacija koja sledi neposredno posle izvrene aktivnosti. Tada je
njen korigujui efekat najizrazitiji. Sa vremenskim odlaganjem dopunske povratne informacije,
dolazi do smanjivanja njenog efekta za budue aktivnosti, odnosno do usporavanja u uenju te
aktivnosti. Ipak, rezultati psiholokih istraivanja pokazuju da bolje da povratne informacije ima, pa
makar bila i odloena, nego da je uopte nema.

Povratna informacija predstavlja vid potkrepljenja, pa je vano da se svi oni koji su zainteresovani za
unapreenje vlastitog rada prisete da i osmeh, lepa re ili panja (ukazana u trenucima kada osobi
treba) mogu da budu delotvoran, te najefikasniji vid povratne informacije.

14

Od svih pojedinanih faktora koji uestvuju u objanjenju uspenosti u bilo kojoj preduzetoj
aktivnosti, uticaj motivacije je najvei. Motivacijom koju ispoljimo u poslu manifestujemo, u krajnjoj
instanci, smisao i znaaj koji pridajemo tom poslu, od ega zavisi i postignuti uspeh. Isto vai i u sportskim
aktivnostima. Koarka moe biti, na primer, konstitucionalno predodreen za ovaj sport, motoriki vrlo
spretan, nadaren za usvajanje i uvianje raznovrsnih taktikih varijanti, ali da nikad u koarci nita znaajnije
ne postigne jer mu je vanije da se odmara ili razonodi nego da trenira.
Prema uriu, motiv je strukturalno-dinamika osobina linosti koja pokree, energizuje i
usmerava aktivnost osobe prema odreenim ciljevima kojima se zadovoljava neka potreba, a koja je u osnovi
motiva. Ili, prema Hrnjici, motiv je unutranji faktor koji podstie, usmerava, kontrolie i integrie ka ili od
cilja usmereno ponaanje. Iz navedenih definicija proizilazi da je motiv sastavni deo (strukturalno svojstvo)
linosti koje izaziva njene aktivnosti, usmerava ih i upravlja njima, te se moe posmatrati kao pokretaka
snaga oveka (dinamiko svojstvo). Za razliku od motiva, motivacija je, po Rotu, sam proces pokretanja te i
takve aktivnosti, njenog usmeravanja na odreene objekte i regulisanja aktivnosti radi postizanja odreenih
ciljeva.
Kako se motivacija ispoljava u sportu?
Motivacija u sportu dolazi do izraaja ve pri opredeljivanju za bavljenje fizikim aktivnostima u
odnosu, na primer, na preferenciju sviranja instrumenta ili uenje stranog jezika. To, naravno, nije pitanje
iskljuivosti, ali je kod dece, ve na predkolskom uzrastu, primetno opredeljivanje za odreene oblasti, u
emu je motivacija kljuna! Dalje, motivacija dolazi do izraaja u sportu i kroz istrajnost, upornost,
odgovornost... U sportu opstaju najuporniji, to je, opet, povezano sa motivima koji su i uslovili
opredeljivanje za sport. Predselekcija se vri ve posle par nedelja bavljenja sportom kada svi oni koji nisu
bili ozbiljno zainteresovani (nego su eleli da probaju), odustanu. Naravno da motivacija igra vanu ulogu i u
kasnijim fazama bavljenja sportom, tada vie u moralno-voljnoj sferi (istrajnost u podnoenju napora da bi se
cilj ostvario, zalaganje na treninzima, itd.)
Imajui reeno u vidu, motivacija se u sportu ispoljava i kroz efikasnost. Zainteresovanost,
upornost, usmerenost ka ciljevima, najee mora da urodi plodom. Motivacija i dovodi do razlika u
postignuu izmeu sportista koji su u podjednakoj meri fiziki i taktiko-tehniki pripremljeni!
Unutranji i spoljanji motivi
Danas se naroito istie znaaj dve vrste motiva za uspenost u razliitim aktivnostima, od
intelektualnog rada, do bavljenja sportom:

unutranji ili intrinzini i

spoljanji ili ekstrinzini.

15

Unutranji motivi se u velikoj meri zadovoljavaju samom aktivnou koju su pokrenuli. Kada
ponete da se bavite odreenom aktivnou iz istog zadovoljstva, da biste otkrili neto to do tada niste
znali, kada prepoznajete u sebi elju da produbite ono to ste nauili, kada doivljavate radost otkrivajui
neto do tada nepoznato i novo, znai da ste unutranje motivisani za bavljenje tom aktivnou. Spoljanji
motivi se, pak, zadovoljavaju ishodom ili rezultatom aktivnosti, tako da je za one koji su spoljanje
motivisani vaniji cilj koji se postie tom aktivnou od same aktivnosti. Ako se bavite sportom da biste
kupili dobar auto ili obezbedili egzistenciju, onda ste spoljanje motivisani. Spoljanje moemo biti
motivisani i kada ishod nije materijalne prirode, dovoljno je samo da bude instrument za postizanje cilja, a ne
cilj po sebi. Te spoljanje motive najee nazivamo podsticajima.
Rezultati psiholokih istraivanja pokazuju da osobe koje su spoljanje motivisane, bavljenje
aktivnou shvataju kao neto to im je nametnuto, kao uslov da bi ostvarile pravi cilj. Ne udubljuju se
preterano, tako da je usvojenost sadraja povrna, sadraji ili delovi su meu sobom slabije povezani, tee se
primenjuje u drugim, slinim situacijama i bre zaboravljaju i, uopte, radi se o niem kvalitetu nauenog u
odnosu na unutranje motivisanu aktivnost. Unutranje motivisanu aktivnost karakterie dublja usvojenost
sadraja, njihova bolja povezanost, laka primenjivost, due pamenje, itd. Kada se vetinom ovlada, bilo da
smo unutranje ili spoljanje motivisani, onda je sportsko ponaanje u domenu prevage racionalnih ili
emocionalnih elemenata kod svakog igraa ponaosob. Tako shvaeno, svaki motiv je dovoljno dobar ako je
izraen.
Vanost pojedinih motiva za sportsku uspenost
Samo manji broj motiva spada u bioloke, a mnogo vei broj motiva se stie u toku ivota
procesom socijalizacije. tavie, socijalizacija ostavlja, po Rotu, potpuniji i dublji efekat na motivaciju nego
i na jednu od drugih psihikih funkcija oveka. Svi oni motivi koji dolaze do izraaja u odnosima sa drugim
ljudima, na primer, stiu se socijalizacijom. Bavljenje razliitim sportskim aktivnostima, isto tako, teko je
zamisliti bez socijalnih motiva, a uspeh u njima gotovo i nemogue... Otud nam se podela socijalnih motiva
koju predlae Rot ini primerenom za predstavljanje i primenu u Psihologiji sporta. Naime, socijalne motive
mogue je podeliti u dve velike grupe:

socijalne motive koji su usmereni na obezbeenje line egzistencije i afirmaciju u koje spadaju
motiv za postignuem, motiv za priznanjem, statusom i prestiom, motiv za sticanjem, motiv
moi, kao i motiv za samopotvrivanjem, odnosno samoaktualizacijom, itd. i

socijalne motive koji su usmereni na povezanost s drugim ljudima u koje spadaju gregarni
motiv, motiv za afektivnom vezanou, motiv zavisnosti, itd.

Motiv za postignuem i sport

Motiv za postignuem se najee definie kao tenja osobe da postigne odreeni cilj i da se time
to postigne istakne pred drugima. Kako proizilazi iz navedene definicije, motiv za postignuem je sloeni
motiv koji se sastoji iz vie jednostavnih, meu kojima se istiu motiv borbenosti, potreba za ugledom i
potovanjem, nivo aspiracije, itd.

16

Kako razvijati motiv za postignuem kod sportista i svih ostalih uesnika sportskih aktivnosti?
Nabrojaemo samo neke od mogunosti:

od najranijeg uzrasta detetu poklanjati panju i emocionalno nagraivati svaki napredak, svaki
pomak u njegovom nastojanju da ovlada nekom vetinom ili znanjem;

posebnu panju poklanjati onim aktivnostima deteta u kojima je za postizanje uspeha potrebno
uloiti napor u odnosu na one koje se obavljaju zahvaljujui posedovanju odgovarajuih
sposobnosti;

zadavati mu uvek pomalo tee zadatke od onih koje trenutno sa lakoom moe da izvede;

ne raditi umesto deteta, ve ga osamostaljivati (ak i ako je u poetku nespretno ili neuspeno,
vie e nauiti samostalnim radom nego konstantnim tutorstvom!);

krajnji cilj razloiti na etapne ciljeve ijim ostvarivanjem se dete motivie za nastavak aktivnosti;

koristiti raznovrsne naine na putu ostvarivanja postavljenih ciljeva kako bi spreili pojavu
monotonije i zasienosti u radu. Bez obzira o kojoj aktivnosti se radi, postoji mogunost da se
bar uslovi, ako ne sama aktivnost, uine drugaijim i zanimljivijim.

Motiv za priznanjem, statusom i prestiom i sport

Nastojanje da nas drugi prihvate, da odobravaju nae postupke i izjave, da nas, jednom reju,
potuju je toliko esta u objanjenju vlastitih podsticaja ponaanja, da nije preterano rei da je potreba za
priznanjem najuniverzalnija steena ljudska potreba, kako mnogi autori i smatraju. Po Rotu, laskanje
drugima predstavlja uspean nain manipulisanja ljudima ba zbog toga to kod ljudi postoji snana potreba
za priznanjem. Shodno reenom, motiv za priznanjem, ugledom i prestiom ne samo da se esto ispoljava u
sportskim aktivnostima, ve predstavlja est motiv bavljenja sportom uopte.

Gregarni motiv i sport

Mnogi autori istiu vanost gregarnog motiva kao osnove za objanjenje ukljuivanja u razliite
vrste grupa, kao to su, na primer, i sportski timovi. Ovaj motiv se manifestuje kroz tenju da se bude lan
neke grupe, kao i da se bude prihvaen u njoj, odnosno kroz tenju za vezanou za neku grupu. Gregarni
motiv se moe javiti kao uzrok ukljuivanja u sportski klub, ali i, kasnije, kao uzrok ostanka u njemu. Ovaj
motiv, ipak, treba razlikovati od afilijativnog motiva koji podrazumeva tenju da se bude sa drugim
pojedincima (dakle, konkretnim), za razliku od gregarnog koji se odnosi na iru grupu. Kada pitate decu koja
su se nedavno pridruila nekom klubu zato su izabrana ba taj sport ili klub, jedan od najeih odgovora
koji dobijate je Zato to mi i drug(ovi) trenira(ju) tu. Radi se, dakle, o zadovoljavanju afilijativnog motiva
kroz ukljuivanje u sportsku grupu. Posle nekog vremena bavljenja odreenim sportom u odreenom
sportskom timu, sastav igraa se promeni, a mi i dalje motiv za drutvenou zadovoljavamo u tom timu. Ili,
uzmimo primer gledalaca na fudbalskim utakmicama koji i po kii i po snegu bodre svoj tim. ta mislite, da
nisu okrueni drugim ljudima, ve da sami stoje na tribini, koliko njih bi izdralo do kraja utakmice? Postoje
autori koji i fenomen gledalaca na fudbalskim i drugim sportskim utakmicama, na pozorinim i linim
predstavama objanjavaju upravo nastojanjem da se zadovolji gregarni motiv.

17

ovek je u toku itavog ivota ukljuen u razliite grupe. Neke su trajne, kao to je, na primer,
porodica, a neke samo privremene (npr. politika partija ili odreeni sportski klub). Neke su za njega samog
vanije (referentne), a lanstvo u nekim doivljava kao sporednu ili nebitnu epizodu (nereferentne).
Nezavisno od vrste grupe, vano je znati zato se ukljuujemo u njih jer nam poznavanje uzroka pomae u
objanjenju i razumevanju konkretnog ponaanja koje proizilazi iz tog lanstva.
Ono to grupu ini specifinom, te razliitom u odnosu na druge grupe ukazuje, ustvari, na identitet
grupe. Meu najvanije faktore koji odreuju identitet grupe spadaju:

aktivnost grupe zbog koje je i formirana i postoji,

strukturiranost odnosa meu njenim lanovima,

identinost ili slinost interesa,vrednosti i ciljeva

Kohezivnost grupe
Festinder (Festinger) navodi da je kohezivnost grupe rezultanta svih snaga koje deluju na lanove
da ostanu u grupi. Ovaj pojam je srodan pojmu grupne solidarnosti koji oznaava uzajamnu podrku
lanova grupe, odnosno pojmu kompatibilnosti koji oznaava usklaenost meu lanovima grupe. Tako
shvaeno, kompatibilnost je jedan od uslova kohezivnosti. U cilju razumevanja kohezivnosti treba praviti
razliku izmeu socijalne i funkcionalne kohezivnosti. Socijalna kohezivnost se odnosi na stepen
interpersonalne privlanosti koji postoji meu lanovima grupe, dok se funkcionalna kohezivnost odnosi na
postizanje ciljeva radi kojih je grupa i formirana, odnosno na njenu produktivnost. Mada najee usklaene
i povezane, socijalna kohezija je jaa kod amaterskih timova, a funkcionalna kod profesionalnih i
poluprofesionalnih. Postoje, ak, sluajevi kada se ove dve komponente kohezivnosti iskljuuju meusobno.
Ovakvi sluajevi objanjavaju visoke rezultate timova u kojima preovlauje tenzija i netrpeljivost: zajedniki
cilj nadjaava sve konflikte! Potpunije objanjenje uzroka razliitih vrsta kohezivnosti zahteva dovoenje u
vezu odnosa meu lanovima tima sa nainom voenja tog tima, odnosno tipom linosti trenera ili kapitena u
ulozi voe.
Kada trener ili igra dolazi u ekipu koju ne poznaje i iji do sada nije bio deo, najee je
zainteresovan da sazna kako ta ekipa funkcionie i koliko je kompaktna jer od tih informacija zavisi i
njegovo mesto i uloga u tom timu, njegovo zadovoljstvo u angaovanju, kao i, u krajnjoj liniji efikasnost tog
tima i njega samog. Postoji bar nekoliko naina kako je mogue prepoznati kohezivnost neke grupe i o tim
nainima najee govorimo u psihologiji kao o indikatorima kohezivnosti. Meu najee i najpozdanije
spadaju elja da se ostane u grupi, stepen identifikacije lanova sa grupom (mi, a ne ja), spremnost da se
zalae za ostvarenja zadataka grupe, usvajanje grupnih ciljeva, kao i lojalnost prema drugim lanovima
grupe.

18

Kohezivnost sportskog tima, kao to proizilazi iz reenog, ne moe da se posmatra samo kao stanje,
pa da, shodno tome, tim bude kohezivan ili ne, ve, pre svega, kao proces koji ima svoj poetak, (dakle,
svoje izvore) i posledice, odnosno efekte.
Izvori kohezivnosti sportske grupe bi, po Rotu, bili:

uzajamna privlanost lanova grupe, dobra sociometrijska struktura,

slinost u stavovima i vrednostima,

grupni ciljevi usklaeni sa linim,

odnosi saradnje i/ili takmienja meu lanovima grupe,

aktivnost u grupi i zadovoljstvo tom aktivnou,

nain rukovoenja,

veliina grupe, itd.

Meu najee efekte kohezivnosti moemo, po Rotu, svrstati:

snaga grupe da zadri svoje lanove (proizilazi iz odreenja kohezivnosti),

mo grupe da utie na svoje lanove (bre donoenje odluka, doslednije se prihvataju

dodeljene aktivnosti, itd.),

uticaj na osobine linosti lanova (manje nezadovoljstva i anksionosti, a vie

samopouzdanja i sigurnosti),

vea efikasnost!

Konflikti u grupi
Kada je u grupi nizak nivo kohezivnosti znai da je atmosfera za rad loa, zadovoljstvo u radu slabo i
da dominiraju konflikti. Iz injenice da su konfliktne situacije suprotne kohezivnosti grupe proizilaze i
mogui naini njihovog prepoznavanja:

esto odbijanje predloga koji drugi daju,

nemogunost donoenja odluka,

nepriznavanje tuih zasluga za reenje problema ili za pobedu,

neprijatna i napregnuta atmosfera puna agresivnosti,

este kritike drugih.

U zavisnosti od toga ko su subjekti u konfliktu razlikujemo intrapsihike i interpersonalne konflikte.

Zbog specifinosti sportskih situacija, esto smo svedoci prisustva i ispoljavanja i intrapsihikih i
interpsihikih konflikata. Ovi intrapsihiki odigravaju se u linosti same osobe, a mogu biti uzrokovani
raskorakom izmeu elja i mogunosti, mogunosti i oekivanja, i svim onim uzronicima koji i inae
dovode do stresa, odnosno frustracije. Ve je reeno da oko 1/4 osoba koji se aktivno bave sportom imaju
problema psihike prirode, a ti problemi proizilaze, u velikom procentu, upravo iz ovih intrapsihikih
konflikata kojima nije na vreme odgovarajua panja poklonjena. Interpsihiki konflikti se, pak, odnose na
sukobe izmeu osoba, odnosno igraa, ili igraa i trenera. U principu, koliko ima razliitih osoba uopte,
toliko moe da bude i razliitih izvora njihovog sukoba.

19

Vostvo u grupi, trener i kapiten kao voe

Prilikom odgovora na pitanje ko je voa (na primer, sportskog tima) moramo imati na umu nekoliko
faktora:

o kakvoj se grupi radi: formalnoj ili neformalnoj u neformalnoj grupi voa moe biti najomiljeniji
lan, ali u formalnoj grupi sposobnost izvrenja zadataka i ciljeva vanih za sve lanove grupe ima
prioritet pri izboru voe;

nivo uspenosti grupe;

kvalitet interpersonalne saradnje koji je, opet, odreen i vrstom aktivnosti koji u grupi preovlauje;

karakteristike linosti lanova grupe, itd.

Po Manu (Mann), voe razlikuju od ostalih lanova grupe po superiornosti inteligencije (sposobnost

uvianja sutine situacije), samopouzdanju, prilagodljivosti ili fleksibilnosti, dominatnosti, ekstrovertnosti,

interpersonalnoj osetljivosti, manjoj konzervativnosti, itd.
Navedena distinktivna svojstva voe potvrena su u veini empirijskih istraivanja ovog problema, a
i iskustvo ih potvruje u neposrednom radu sa igraima u sportskim klubovima. Do razlika u opaanju
pojedinih svojstava voe od strane igraa, ipak, dolazi u zavisnosti od toga kom tipu voe pripada.
Tipovi voe
Najpoznatija i empirijski najvie proveravana tipologija voe je svakako tipologija Levina (Lewin)
koji razlikuje:

autokratskog,

demokratskog i

ravnodunog vou.

Autokratski voa zauzima centralno mesto i ulogu u timu, sve reava sam, a poslunost i
pokoravanje lanova tima obezbeuje razvijanjem oseaja zavisnosti i nesigurnosti kod njih. Za razliku od
autokratskog, demokratski voa uvaava individualnost i potrebe svakog lana ekipe, ukljuuje ih u
planiranje i organizovanje aktivnosti grupe, podstie njihovu samostalnost, itd. Ravnoduni voa tima i nije
pravi voa. Obino se za to mesto ne izbori nego mu se dodeli.
Kao to sama pripadnost grupi utie na ponaanje svakog njenog lana, tako i tip rukovoenja
grupom uslovljava razliito ponaanje lanova grupe. Generalno, demokratsko rukovoenje dovodi do
vezanosti za grupu i do vee produktivnosti u radu u odnosu na autokratsko. Autokratski voa, bez obzira na
sva negativna svojstva koja mu se pripisuju u kolektivu uopte, kao trener postie ak i bolje rezultate od
ostalih tipova voa, po ovoj podeli. Naime, u sportu je neophodno odravati zavidan nivo discipline i
odgovornosti i prema sebi i prema drugima da bi se postigla efikasnost, a autokratski voa ba na tome
istrajava. Nema puno razmena miljenja i dilema, radi se onako kako trener kae. S obzirom da je rezultat
imperativ, kada se postigne, deluje kao potkrepljenje ispravnosti takvog vostva. Treneri su, uostalom, na
udaru najvie preko rezultata koje postiu sa ekipom. Demokratski voa stvara oputenu atmosferu za rad,
zadovoljstvo je za lanove ekipe da joj pripadaju. Ali, ako rezultati izostanu, lepa atmosfera je nedovoljna
uteha.

20

Moe se govoriti o razlikama u shvatanju samog termina psiholoke pripreme sportista u zavisnosti
od toga da li se radi o vrhunskom ili o amaterskom sportu. Razlike u shvatanju termina postoje i u zavisnosti
od pristupa autora. Generalno, ruski autori pod psiholokom pripremom sportista podrazumevaju optu
psiholoku pripremu (razvijanje istrajnosti, odgovornosti, samokontrole, emocionalne stabilnosti), kao i
aktivnosti trenera i samih igraa neposredno pre, za vreme i posle takmienja. Ameriki autori su, s druge
strane, usmereni ka razvijanju i korienju konkretnih metoda i tehnika kojima se moe postii optimalno
stanje psihe neophodno za uspeh na takmienju.
Ako zanemarimo ove razlike koje proizilaze iz shvatanja obuhvatnosti, a ne sutine pojma, postoji
saglasnost autora u ovoj oblasti o sledeim bitnim stavkama psiholoke pripreme:

psiholoka priprema sportista je dugoroan, kontinuiran proces;

izvodi se u toku celokupnog procesa bavljenja sportom (dakle, i u fazi treniranja, a ne samo
vezano za takmienje!);

obuhvata planske i sistematske aktivnosti samog sportiste, trenera i strunog saradnika

(psihologa ili lekara);

te aktivnosti su psiholoke, pedagoke i saznajne prirode;

usmerene su ka stvaranju uslova za povoljan razvoj dispozicija linosti uopte, kao i onih
specifinih, vezanih za uspeh u sportu.

Moda je najpotpunije psiholoku pripremu sportista shvatiti kao sloen proces koji se sastoji iz tri
komponente:
1. opte psiholoke pripreme za dugotrajan proces vebanja;
2. psiholoke pripreme za takmienje i
3. psiholoke pripreme za konkretno takmienje.
Opta psiholoka priprema za dugotrajan proces vebanja
Psiholoka priprema sportista u ovoj fazi je usmerena ka upoznavanju i razvijanju svih onih
svojstava linosti koje Psihologija sporta uopte prouava i na kojima insistira, polazei od njihovog znaaja
za uspenost u preduzetim sportskim aktivnostima. Kao imperativ u tom pravcu postavlja je upoznavanje
linosti svakog sportiste. Prihvatanjem ovog prvog i osnovnog koraka u psiholokoj pripremi, na red dolazi
procena konkretnih svojstava kao to su, na primer, nivo aspiracije konkretnog igraa ili njegova
motivisanost za treniranje u konkretnim uslovima za konkretno takmienje, itd.
U kljune aktivnosti psiholoke pripreme sportista za dugotrajan proces vebanja, dakle, spadaju:

razvijanje osobina linosti koje sportiste predodreuju za uspeh i po kojima se, kasnije,
znaajno razlikuju od ostalih, kao to su istrajnost, odgovornost, samokontrola, emocionalna
stabilnost, samopouzdanje, odlunost, itd.

razvijanje motiva znaajnih za uspeh u sportu, kao to su motiv za postignuem, nivo

aspiracije i, uopte, svih onih motiva koji su, po proceni trenera ili samog igraa kljuni

21

podsticaji za njega lino da trenira i da se zalae. Utoliko je znaajnije dobro poznavati

svakog igraa u ekipi!

postavljanje etapnih i krajnjih ciljeva koji, takoe, imaju motivacionu snagu;

formiranje pozitivnih stavova i vrednosti, posebno o sportu kao ansi da se osoba afirmie,
aktualizuje, zaradi, itd.

Osim navedenih, u ovoj fazi psiholoke pripreme, treneri moraju vie panje posvetiti negovanju
odgovarajue socijalne klime u ekipi, odnosno razvijanju oseaja pripadnosti (ba tom timu) kod svakog
igraa, to dovodi samo po sebi i do boljih rezultata. Mada izuzetno vaan za uspenost tima uopte, ove
aktivnosti trenera su od neprocenjivog znaaja u radu ekipa koje se samo povremeno okupljaju, to je sluaj
upravo sa reprezentacijama. Naravno da vaan podsticaj u tom pravcu predstavlja lini primer trenera: ako i
sam ima zadovoljavajue odnose sa svim igraima, ako nema miljenika, ako dosledno hvali ili kritikuje sve
igrae u zavisnosti od njihovog ponaanja i uinka, a ne po linom nahoenju, itd., onda stvara uslove (i
poveava verovatnou) da e i igrai slediti njegov primer. S druge strane, aktivnosti trenera usmerene ka
stvaranju i odravanju grupne kohezije, odraavaju se na poveavanje frustracione tolerancije meu
igraima, smanjivanje intenziteta anksiznosti, odnosno delovanja odreenih neurotskih simptoma, to sve
zajedno ini psiholoku pripremu za dugotrajan proces vebanja.
Psiholoka priprema za takmienje
Ovaj segment psiholoke pripreme usmerava aktivnosti trenera i igraa ka konkretnijim problemima
koji se javljaju u vezi sa samim takmienjima ili utakmicama. Osim bavljenja vlastitim potrebama pred
takmienje, vano je odgovarajuu panju posvetiti i upoznavanju komparativnih karakteristika protivnikih
igraa. Usredsreujui panju na dobre i loe strane protivnikih igraa, postiemo uvid u situaciju, moemo
da planiramo vlastite korake, odnosno taktiku, a kada nam je neto poznato i izvesno (ili nam je bar tako
ini), smanjuje se oseanje nesigurnosti. Linost trenera je kljuna u navedenim primerima. Autoritetom ili
snagom vlastite linosti, trener mora da nametne respektivan odnos prema protivnicima, nezavisno od
njihove objektivne snage. Osim toga, mora unapred preuzeti deo odgovornosti za postignuti uspeh ili
neuspeh, ine rastereuje igrae i stvara im uslove da stvarno pokau koliko mogu u datom momentu. S
obzirom da je u ovom fazi psiholoke pripreme ve uraeno sve to je bilo mogue uraditi do tada na planu
razvijanja individualnih svojstava relevantnih za postizanje uspeha, igrae treba hvaliti i isticati njihove
prednosti, ime se jaa njihova sigurnost u sebe. Potrebno je relativizirati znaaj pobede i poraza kod igraa,
koliko god je to mogue. Niti je uspeh, jednom postignut, trajan bez kasnijeg rada, niti je neuspeh fatalan ako
se shvati kao opomena, te se uloi vie rada, ili ve dovede do nekih drugih promena koje su, ako postoji
saglasnost u ekipi, i dovele do neuspeha. Tako shvaeno, i uspeh i neuspeh su podsticaji za rad!
Psiholoka priprema za konkretno takmienje
U ovoj fazi, pripreme se dopunjavaju specifinim merama, sadrajima i metodama do optimalnog
nivoa, uz sve ostale, ve navedene aktivnosti. Rad na psiholokoj pripremi se, meutim nastavlja i dalje ili,
preciznije: ne prestaje! Psiholoka priprema posle takmienja je znaajna posle doivljene pobede jednako
kao i posle doivljenog poraza ili slabog rezultata. Svedoci smo, na primer, stvaranja zvezda od mladih

22

igraa koji su odigrali svega nekoliko zapaenih utakmica. Mladim ljudima koji su jo uvek u procesu
sazrevanja i upoznavanja sebe i vlastitih mogunosti i htenja, nespremnim za promene u ivotu tog obima, na
taj nain se izmie tlo pod nogama. I u ovom primeru dolazi do izraaja psiholoka priprema posle
takmienja!
Metode psiholoke pripreme sportista
U zavisnosti od toga da li ih sprovodi sportista i trener ili zahtevaju uee strunjaka, razlikujemo
vie konkretnih metoda psiholoke pripreme sportista. U prve, one koje sprovodi trener ili sportista, spadaju,
po Lazareviu:

promena sadraja misli (postie se itanjem knjige ili sluanjem muzike ili gledanjem
filma u kome nema mnogo nasilja i krvi, u svakom sluaju izborom aktivnosti koja kod
konkretne osobe deluje relaksaciono);

zagrevanje (utie na smanjenje uzbuenja ili na podizanje nivoa aktivacije,

masaa i samomasaa (koriste se kao dopuna masae);

vebe disanja (smanjuju uzbuenje, sprovode se 3-4 puta na dan, mada je to sve
individualno);

individualno izgraen sistem rei-drai usmeren ka podizanju aktivacije (npr. dobro je,
samo napred, najbolji si, itd.) ili smirivanju (npr. ne boj se, bie dobro, itd.);

sugestivno dejstvo trenera (utie na poveanje samopouzdanja).

U metode psiholoke pripreme koje zahtevaju angaovanje strunog lica spadaju:

autogeni trening (aktivna sugestija i koncentracija);

progresivna relaksacija (naizmenino zatezanje i oputanje muskulature odreenim

redosledom);

biofeed back trening (ukljuuje i meditaciju, vebe joge i transcedentalnu meditaciju);

situacioni trening (simuliranje uslova karakteristinih za takmienje koji dovode do

poveane napetosti) i

intelektualni ili mentalni trening (poboljanje izvoenja usled intenzivnog zamiljanja tog
izvoenja, bez istovremenog stvarnog izvoenja).

Sve ove metode, bez obzira da li ih primenjuje trener, sam sportista ili psiholog, imaju cilj da smanje
napetost, stres i eliminiu psihosomatske smetnje, te stvore optimalne uslove za postizanje uspeha u sportu, i
ne samo u sportu. Uz uvaavanje svih ovih konkretnih postupaka psiholoke pripreme, rezultati psiholokih
istraivanja pokazuju da su oni najvie pomogli sportistima koji su bili uvereni da e im pomoi. Oni koji su
verovali, njima je pomoglo!

23