Astapovo, mala eleznika stanica u ruskoj provinciji, poslednje je

mesto u kome je boravio Lav Nikolajevi Tolstoj. Tu je 20. novembra

1910. legao u samrtniku postelju bog ruske knjievnosti, kako je za
autora Rata i mira rekao Dostojevski. Imao je 82 godine. Poslednji
otkucaj njegovog namuenog srca zabeleen je u 6 asova i 15 minuta.
Kazaljke velikog okruglog staninog sata tada su zaustavljene, i evo,
gotovo ceo vek, pokazuju as Tolstojeve smrti. Dopisnik lista Ruskije
vjedomosti javio je svojoj redakciji: Rusija je izgubila svog
najslavnijeg sina, a svet svog najslavnijeg graanina.
Odluku da
zauvek napusti Jasnu Poljanu, Tolstoj je doneo teka srca. Tom milju
dugo se nosio. Veliki pisac je, meutim, svakim danom sve vie oseao
otpor ivotu na spahijskom imanju. Smetalo mu je mnotvo sluga i lakeja
koji su parazitima morali da prinose ak i au vode. Plemiko gnezdo
postalo je za njega tamnica duha, puna nepravde. Njegovo uenje otro se
kosilo sa nainom ivota u ovom plemikom gnezdu. Na to su mu,
uostalom, sve ee javno ukazivali njegovi itaoci i sledbenici.
Godine
1885. Tolstoj e tim povodom napisati: Zar mi je sueno da umrem, a da
ne proivim bar jednu godinu izvan ove lude amoralne kue u kojoj sam
sada svakog asa izloen patnji, a nisam, eto, proiveo ni godinu dana
ljudski razumno, to jest na selu, ne na gospodarskom imanju nego u izbi,
meu radnim svetom.
Tolstoj iz Jasne Poljane nije, meutim, pobegao
samo zbog raskoi koje se, kao ovek koji istinski traga za Bogom,
stideo i zgraavao, ve i zbog tekih svaa, nepoverenja i ljubomore
koju je pokazivala njegova supruga Sofija Andrejevna.
Kad je saznala
da je Tolstoj tajno otiao od kue, Sofija je dobila nervni slom.
Upitala je erku Sau: Hajde, reci mi kuda je otiao tvoj otac, sigurno
zna. Saa je odgovorila: Nemam pojma. Nita odreeno nije mi rekao.
Rei kao grom
Zatim
je majci pruila oevo pismo. Zadravajui dah, Sofija je pogledom
preletala preko Tolstojevog rukopisa. Drhtavim usnama proitala je
sledee opratajue reenice:
Moj e te odlazak raalostiti. ao mi
je zbog toga, ali molim te da me razume i shvati da nisam mogao
drugaije. Moj poloaj u ovoj kui postao je neizdriv. Uz sve drugo, ne
mogu vie da trpim toliku rasko. Ovo to ja sada inim uobiajeno je

za starce - naputaju svetovni ivot da bi svoje poslednje dane proveli u

tiini i samoi. Molim te, razumi me i nemoj pokuavati da krene za
mnom, ak i ako otkrije gde sam. To bi samo pogoralo stvari, i za tebe
i za mene, a ne bi promenilo moju odluku.
Zahvalan sam ti na
etrdeset osam godina asnog ivota sa mnom, i molim te da mi oprosti
sve to sam ti skrivio, kao to i ja od sveg srca tebi opratam sve to
si moda skrivila meni. Savetujem ti da se pomiri s novim uslovima
ivota s kojima e se suoiti posle mog odlaska, i da ne bude ogorena
na mene. Ako eli da mi pie, reci Sai, ona e znati gde sam i slae
mi sve to mi je potrebno: ali ona ti ne moe rei gde sam, jer sam je
naterao da mi to obea.
Tolstojeve rei
pogodile su Sofiju kao
grom. Izletela je iz kue, strmoglavila se niz stepenice, i pojurila ka
oblinjem jezeru. Za njom su potrali Saa, nekoliko slugu i Valentin
Bulgakov, Tolstojev sekretar. Uspeli su da je posle petnaestak minuta
izvuku iz hladne i mutne vode. Jezik joj je bio izvan usta, oi
sklopljene, odea natopljena vodom i muljem. Poloili su je na stomak,
ispumpali vodu i vratili u ivot. Kada je dola k sebi rekla je:
Pustite me da umrem, zato mi ne date da umrem!
ta je prelomilo
Lava Tolstoja, posle silnih kolebanja, da konano okrene lea ivotu u
Jasnoj Poljani? Kada je dara prevrila meru? Bilo je to 10. novembra
1910. godine. Kua Tolstojevih bila je utonula u grobnu tiinu i mrkli
mrak.
Tolstoj je spavao u jednoj, a Sofija u drugoj sobi. Izmeu
njihovih odaja vrata se nisu zatvarala jer je tako htela Sofija. Oko
ponoi, Lava Nikolajevia probudilo je ukanje papira u njegovoj radnoj
sobi. Bila je to Sofija Andrejevna. Rikala je po njegovim spisima
traei dokaze o Tolstojevom novom testamentu kojim se odrie honorara
za svoja literarna dela. To je bila kap koja je prelila pievo
strpljenje.
Kad se Sofija vratila u svoju postelju, Tolstoj je ustao,
zapalio sveu i otiao u sobu svog kunog lekara Duana Mikovickog,
Slovaka koji je u Jasnoj Poljani boravio ve est godina. Rekao mu je:
Odluio sam da odem. Vi ete sa mnom. Poneemo samo najpotrebnije.
Makovicki kae da je pri plamenu svee video Tolstojevo borama
izbrazdano lice, koje je odavalo duboku patnju, ali i odlunost.
Dogovorili
su se da Jasnu Poljanu napuste dok Sofija Andrejevna spava, u najveoj

tiini. U opremanju Tolstoja za put, pored dr Makovickog uestvovale su

pieva kerka Saa i prepisivaica Tolstojevih dela Varvara Feokritova.
One su ve nekoliko dana nasluivale da se neto veliko sprema, ali su
bile zaprepaene kad se to dogodilo.
- Odlazim, konano! - rekao im je Tolstoj.
Puls podivljao
U
jedan glomazni kofer stavili su samo najneophodnije stvari. Napunili su
ga do vrha. Primeujui da je Lav Nikolajevi dosta uzrujan, doktor
Makovicki mu je tiho rekao: Da nije ovo prenaporno i opasno za vae 82
godine? Zatim mu je izmerio puls - sto otkucaja.
Tolstoj ostaje pri svojoj odluci, a lekar se ne usuuje da mu protivrei.
Meu
najpotrebnijim stvarima nali su se i jedan fenjer, bunda i aparat za
klistiranje. Tolstoj je poao u konjunicu da upregne konja, ali se u
mraku sapleo i izgubio kapu. Vratio se po lampu i pronaao kapu. Pri
uprezanju konja pomogao mu je koija Andrijan Jelisejev. Seli su u
droku, no je bila tamna, put se jedva nazirao.
Trenutak Tolstojevog
rastanka od Jasne Poljane njegova erka Saa ovako opisuje: Dugo je
stajao i gledao u kuu u kojoj je roen. Pomislila sam da e se
predomisliti i vratiti na spavanje. Ali nije. Kleknuo je na vlanu
travu, sagnuo se i poljubio zemlju. Onda je ustao i krenuo. Njegov
dotadanji ivot ostao je iza njega.
Dok su Saa i Varvara plakale,
Tolstoj i Makovicki su seli u droku i uputili se ka eleznikoj stanici
Jasenka, odakle su polazili vozovi za sve june pravce.

NAPUTAJUI te hladne novembarske noi Jasnu Poljanu, doktor Duan

Makovicki, postavio je Tolstoju pitanje: Ako ve nekuda idemo, moramo
da znamo kuda idemo. Tolstoj je smatrao da je pitanje na mestu. Kao
mogua odredita predloene su Bugarska i Turska. Raunalo se da ih tamo
niko nee prepoznati. U obzir je dolazio i Kavkaz, gde je bilo aktivno
nekoliko tolstojevskih kolonija kojima bi svakako bila velika ast da
ugoste slavnog mudraca iz Jasne Poljane.
Tolstojeva erka Saa kae
da se njen otac, posle razmatranja dobrih i loih strana predloenih
varijanti, neoekivano naljutio. Rekao je: Ne mogu da podnesem te
smene planove. Nisu nam potrebni. Hajdemo bilo kud!
Tolstoj je imao

opsesiju da mu je Sofija Andrejevna za petama i da e ga pre ili

kasnije pronai i odvui natrag. Zato je traio da stalno menjaju pravac
kretanja.
Stiu u manastir u amordinu gde ivi Tolstojeva sestra
Marija Nikolajevna. Njoj je 80 godina. Ona je ortodoksna pravoslavka,
kao i 600 drugih kaluerica ovog manastira. Ali, svom bratu, koga je
Ruska pravoslavna crkva u meuvremenu odstranila iz svojih redova, nita
ne prigovara. S velikom panjom slua ga dok govori o veri osloboenoj
crkvenih obreda, o duhovnoj lepoti bez okova i pritisaka crkvenih
monika, o neprotivljenju zlu nasiljem. Za kaluericu Mariju Nikolajevnu
Lav Tolstoj je samo njen dragi brat koji eli dobro svakom oveku.
Iako
je za sestru bratov dolazak bio vrlo radostan dogaaj, ona nije mogla a
da ne primeti kako je Tolstoj utuen, umoran i utljiv. ivci ga
oigledno izdaju. Pred sestrom plae dok joj opisuje kako je Sofija
Andrejevna pokuala da se utopi posle njegovog odlaska iz Jasne Poljane.
Kae joj da bi eleo da ivot zavri u samoi, u nekoj seoskoj izbi, a
kad bi mogao i u manastiru.
Pogrbljen i umoran, Tolstoj odlazi da
prenoi u ovdanjoj gostionici. Obeava sestri da e se sutradan videti.
Ali, u toku noi menja plan. Boji se da je mesto njegovog boravka
otkriveno i da e ovde iznenada banuti Sofija Andrejevna. Rano ujutru,
ne javljajui se nikome, naputa gostionicu. Vraa se u Kozeljsk, odakle
nastavlja put eleznicom.
Iz Kozeljska Sofiji Andrejevnoj alje sledeu poruku:
Sada
su potpuno nemogui nae vienje, i jo vie, moj povratak. Savetujem
ti da se pomiri s onim to se dogodilo, da se sloi u ovim za tebe
novim prilikama i, to je glavno, da se lei. Proveo sam dva dana u
amorodinu i Optinu, i odlazim. Ne kaem ti kuda putujem, jer smatram
rastanak neophodnim i za tebe i za sebe. Nemoj misliti da odlazim zato
to te ne volim. Ja te volim i elim svom duom, ali ne mogu da postupim
drugaije nego to postupam.
Put na jug
Iz Kozeljska
Tolstoj kree vozom prema donskom kraju. Karte su uzeli do Batajska,
gradia u blizini Rostova. Tolstoj eli da poseti Novoerkask gde ivi
erka njegove sestre Marije. A odatle bi ih onda put odveo ili na Kavkaz
ili u Bugarsku.

Pored doktora Makovickog sa Tolstojem putuju njegova

erka Saa i Varvara Feokritova, prepisivaica Tolstojevih dela. U
knjizi Zadnja stanica Deja Parinija, koju je nedavno izdala Dereta,
Saa ovako opisuje to putovanje:
Put
do stanice u Kozeljsku bio
je sav izlokan. Jedan deo je odnela nedavna oluja i moralo se poprilino
naokolo preko njive sa repom nekog seljaka. Iako je stanica bila na
samo tridesetak kilometara, satima smo putovali. Droka koju smo
pozajmili od monahinja samo to se nije raspala pod nama. Tata bi
zastenjao svaki put kad bismo naleteli na izboinu, i sada je znao da
umire. Njegov staklast pogled me je plaio, kao da je ve napustio ivot
na ovome svetu, a jo nije stupio u sledei. Plakalo mi se, ali sam se
savladala.
Ukrcali smo se u prvi voz koji je iao na jug, s
maglovitom zamisli da se uputimo ka imanju naeg roaka blizu
Novoerkaska. Izgleda da se tata slae s ovim planom, mada e nam donde
trebati najmanje 24 sata.
Lav Nikolajevi moe da izdri ovaj put, pitala je Varvara doktora Makovickog.
U prilino je dobrom stanju, odgovorio je.
Duan
Makovicki je optimista, kao i ja. Mnogo nam je bilo stalo da izguramo
do Novoerkaska, ako je mogue. Ali tata je veoma loe izgledao kada smo
stigli na elezniku stanicu, zamagljenih oiju, drhtavih ruku.
Tata, jesi li siguran da si u stanju da izdri put?
Pogledao me je popreko, to me je pogodilo.
Moete li, Lave Nikolajeviu? pitao ga je Duan, merei mu puls. Nema svrhe,
ako emo ugroziti vae zdravlje.
Moramo da idemo, Duane. Nema izbora.
Puls - 76. Odlino! objavio je Duan, kao da je oevo zdravlje njegovih ruku
delo.
Mislim da ovde treba da se zadrimo, rekla je Varvara. Sofija Andrejevna nee
krenuti za nama. Tanja je s njom.
Ali odluka je ve pala i tata nije hteo da je menja.
Donesite mi novine, molim vas, rekao je. Kad god kree na put, kupuje sve
mogue novine.
Duan Makovicki je doneo novine, ali sam po njegovom ukoenom licu shvatila
da neto nije u redu.
Pogledajte
naslove, rekao je, pokazujui na jednu naslovnu stranu. Pisalo je:
TOLSTOJ NAPUSTIO DOM! NE ZNA SE GDE JE! U drugim novinama je veliki

naslov: POBEGAO MUDRAC IZ JASNE POLjANE!

Rune opaske
Tata
je prelistao novine i odmahnuo glavom. Sve znaju. Ne moe im se umai.
Svi u vagonu preklapaju o novinskim naslovima i tati je bilo neprijatno.
Jedan gizdavko u engleskom prsluku je rekao: Dao joj je otkaz. Bravo!
Njegov prijatelj, neto stariji ovek, namignuo je i dodao: Nije mu
davala ono to mu je bilo potrebno, a? zakikotali su se kao dearci.
Tatino lice postalo je bezizraajno i zatvoreno kao plehana maska.
Stegao je pesnice.
Pa to je Lav Tolstoj! On je!, neki ovek je povikao.
Duan
Makovicki potrao je do njega da ga utia, ali prekasno. Svi putnici su
sada znali da je Tolstoj tu. Svi su videli njegovu sliku u novinama, a
on nema obino lice, s tom belom bradom i nakostreenim sneno belim
obrvama.
Osvrnula sam se da pogledam u onu nepristojnu dvojicu i
uivala videvi da su se uspaniili. Naroito je starijem bilo
neprijatno kao da ga je sam car zatekao nagog ispred Zimskog dvorca.
Budite sigurni da e vas vai gresi sustii, proaputao je Duan, taman toliko
glasno da su ga ta dvojica mogla uti.

VEST da je Lav Tolstoj pobegao od kue i da je u vozu broj 12, koji

klopara prostranstvima Rjazanske gubernije, brzo je prostrujala celom
kompozicijom. Putnici su prosto opseli njegov vagon. Svi su hteli da
vide i uju mudraca iz Jasne Poljane za koga se s pravom govorilo da je
drugi car Rusije. eleli su da mu stegnu ruku, pozdrave ga i potrae
savet i utehu.
Tolstoj je sa svima razgovarao kao sa sebi ravnima.
Zatim je svojim bezubim ustima pokusao orbu od jema sa malo dvopeka.
Posle je zaspao sklupan na seditu. erka Saa pokrila ga je ebetom.
Tolstoj nije dugo spavao. Trgao se iz sna i zbunjeno upitao: Gde smo?
Njegov lini lekar Duan Makovicki bio je tu: U redu je, Lave
Nikolajeviu. Sve je u redu - rekao je i starca poloio na lea.
Izmerio mu je temperaturu - trideset devet sa dva!
Bio je to znak za
uzbunu. Posle nekoliko sati temperatura je prela etrdeseti podelak.
Lekar i Saa bili su u panici. Saa je kazala: Ne moemo dalje ovako!
Utom je voz ulazio u malu pranjavu stanicu Astapovo. Lekar je

konstatovao da je zdravstveno stanje Tolstoja takvo da ne moe da

nastavi put.
U knjizi Zadnja stanica Deja Parinija, koju je
nedavno izdala Dereta, Saa kae da Tolstoj nije dozvolio da ga iz
voza iznesu - to bi za njega bio znak poraza. Oslanjajui se na ruku
doktora Makovickog, oprezno je siao niz stepenice vagona i seo na
drvenu klupu postavljenu uz staninu zgradu. Oslonio se na tap. elo i
obrazi bili su mu vlani. Zatim mu je glava pala na grudi.
Centar sveta
Doktor
Makovicki uspeo je da se dogovori sa efom stanice Ooljinom da
bolesnog Tolstoja primi u svoju kolibu koja je bila na pedesetak koraka
od pruge. Bila je od naboja i okruena malom batom. Tolstojeva erka
naglaava da ta kuica nije bila vea od Tolstojeve upe za alat u
Jasnoj Poljani. Veliki pisac se do nje jedva dovukao. Sedam dana kasnije
u njoj e izdahnuti.
Astapovo je postalo mali centar sveta.
Redakcije mnogih listova alju specijalne izvetae i fotoreportere da
prate poslednje dane Lava Tolstoja. Svaka vest se skupo plaa. Redakcija
Ruskog slova moli efa stanice Ooljina: Budite ljubazni,
telegrafiite pojedinosti o stanju i boravku Lava Nikolajevia, i daljem
planu njegovog putovanja. aljemo smesta honorar. Ooljin odgovora
Ruskom slovu: Lav Nikolajevi moli da se ne objavljuje nikakva
informacija o njemu.
Astapovo je zasuto telegramima. Brzo
ozdravljenje piscu ele roaci, prijatelji, itaoci njegovih dela i
sledbenici njegovih ideja. Tolstojevci sa Kavkaza 3. novembra poruuju:
Doi k nama. Nudimo ti na dom, rad, ljubav. Guverner, knez
Oboljenski, 4. novembra pita viceguvernera Rjazana: Obavestite me da li
mesni svetenici mogu da odre bogosluenje za Tolstojevo ozdravljenje.
Molba je podneta jue, ali nisam sklon objavljivanju. Savetujte
nedozvoljavanje.
Mitropolit Antonije iz Petrovgrada alje Tolstoju
telegram: Od prvog asa vaeg raskida sa crkvom neprekidno sam molio
Boga da vas vrati crkvi. Moda e vas on brzo pozvati pred svoj sud i
molim vas u vaem sadanjem stanju bolesti da se izmirite s Bogom i
ruskim narodom. Neka vas Bog blagoslovi i titi. Viceguverner Rjazana
odgovara knezu Oboljenskom: Episkop zabranio bogosluenje za buntovnika
sve dok ne izjavi svoje pokajanje mesnim svetenicima i bude priputen

prieu. Episkop je
obavestio mitropolita da je stareina Josif iz
manastira Optine poslat u Astapovo i zaduen da nagovori Tolstoja na
vrenje potrebnih ceremonija bez potrebe episkopove dozvole.
Dopisnik
lista Ruskije vjedomosti 6. novembra javlja redakciji: Oko dva asa
Tolstoj je imao teku sranu krizu koja je trajala dvadesetak minuta i
sreno prevaziena. U etiri asa imao je temperaturu 37,8. Razni
episkopi, mnoga druga lica, dame velikog sveta, uputili su nagovaranja
na pomirenje sa crkvom.
Dopisnik Peterburgske gazete 7. novembra
javlja: Kraj je blizu. Tolstojeva porodica okupljena u dvoritu pod
jesenjom ledenom kiom. itava stanica Astapovo je na nogama.
Dok je
u Astapovu sve vrilo kao u samovaru, ta se dogaalo u Jasnoj Poljani? O
tome u svojim memoarima svedoi najstarija Tolstojeva ker Tatjana:
Otac je umirao nedaleko od mene, a ja nisam znala gde se nalazi. Nisam
mogla da poem k njemu i da ga negujem. Moda ga vie neu ni videti
ivot. Da li bi mi dozvolili da ga posetim na samrtnoj postelji? No bez
sna. Za itavo to vreme majka nije prestala da plae. Jadikovala je i
jeala u sobi do moje. Kada sam ustala, jo nisam znala ta da radim i
kakvu odluku da donesem. Meutim, naiao je neko nepoznat, ko je shvatio
situaciju i saalio se na Tolstojevu porodicu. Poslao nam je telegram:
Lav Nikolajevi je u Astapovu, kod efa stanice. Temperatura etrdeset
stepeni. Do smrti u biti zahvalna Orlovu, dopisniku lista Ruska re.
Tatjana
kae da je odmah probudila majku i brau. Krenuli su za Tulu, odakle za
Astapovo vozovi idu jednom dnevno. Poto je taj jedan ve bio otiao,
naruili su specijalnu kompoziciju.
- U Jasnoj Poljani - kae Tatjana
- majka se u grozniavoj urbi za sve pobrinula. Uzela je sve to bi
moglo da bude potrebno ocu. Nita nije zaboravila. Razum joj je bio
lucidan, ali srce joj je bilo lieno dobrote. U tom trenutku mi, deca,
bili smo protiv nje i osuivali smo je. Nismo mogli a da ne uvidimo da
je bila uzrok onome to se dogodilo. A poto nismo kod nje primetili ni
trunke kajanja, oseali smo se nesposobnima da joj oprostimo.
Briga za majku
U Astapovu elezniari su odvojili vagon u kome su bili lanovi porodice Tolstoj i

postavili ga na sporedni kolosek.

Tu smo se smestili da bismo ostali koliko bude potrebno - nastavlja
Tatjana. - Da bismo spreili majku da ode kod oca, odluili smo da ga ni
mi ne obilazimo. Jedino je Sergej otiao kod njega. Aleksandra (Saa)
ga je obavestila i on je u Astapovo stigao pre nas. Sluajno je otac
saznao da sam i ja tu i zapitao je zato ga ne obilazim. Potresena,
potrala sam do kue efa stanice. Plaila sam se pitanja koja e mi
postaviti u vezi sa majkom. Nisam pripremila odgovore. Nikada ga nisam
lagala i znala sam da u tom uzvienom trenutku neu biti sposobna da mu
odgovorim laju.
Tatjana kae da je oca nala sasvim svesnog. Rekao joj je nekoliko nenih rei, a
zatim je upitao: Ko je ostao sa majkom?
Odgovorila sam mu da je majka ostala s mojom braom i da su pored nje
lekar i bolniarka. Postavio mi je mnoga pitanja jer je poeleo da zna
pojedinosti. A kad sam mu rekla: Zar te razgovor o tome ne
uznemirava?, sa mnogo snage je odgovorio: Govori, govori o tome, ta
bi za mene moglo da bude vanije? Nastavio je da se dugo i potanko
raspituje o njoj.
Sofija Andrejevna stigla je u Astapovo zakupivi specijalni voz. To smo
vam ve rekli, ali nismo naveli rei koje su tom prilikom izmenjale
majka i njena erka Saa kojoj je Tolstoj rekao da bi ga susret sa
suprugom bukvalno ubio.
- Zna li koliko me kota ovaj voz? - upitala je Sofija Andrejevna. - Pet stotina
rubalja!
- Nije me briga, taman da taj smeni voz kota celo Tolstojevo imanje odgovorila je Saa, na ta se, kau, majka izbezumila.
Sofija
je na sve naine pokuala da prodre do sobe u kojoj je umirao njen
suprug, ali su je uvek zaustavljali i vraali u njen vagon postavljen na
sporednom koloseku stanice Astapovo. Ali, jednom joj je ipak polo za
rukom da prie prozoru iza koga je leao Tolstoj.
Lice iza stakla
Priljubila
je lice uz staklo i izbeila oi. Saa je to opazila i skoila sa
stolice. Ali, Sofijin lik primetio je i Tolstoj: Ko je to tamo?,
upitao je erku. Saa je rekla: ena efa stanice. Htela je da ue, ali
sam ja rekla da spava i da te ne uznemirava. To je Sofija
Andrejevna, rekao je Tolstoj. Priinilo ti se, tata. To je ena efa

stanice, bila je uporna Saa. Ako bi Sofija Andrejevna htela da me

vidi, ne bih mogao da je odbijem, rekao je Tolstoj.
U Astapovo su
svakim danom stizale nove ekipe novinara. Bila se ve okupila poprilina
svita izvetaa, fotoreportera, daktilografa. Nala se tu i jedna
filmska kamera iji su snimci obilazili svet. Telegrafska soba bila je
danonono zakrena. U blizini su morali da podignu atore sa poljskim
krevetima za boravak predstavnika sedme sile.
Pred kamerama
Sofija
Andrejevna bila je u centru panje. Dobila je fantastian publicitet.
Kamere su beleile svaki njen korak. Davala je intervjue alei se da
joj ne dozvoljavaju da vidi supruga.
U memoarima najstarija Tolstojeva erka Tatjana ove trenutke ovako belei:
Nadala sam se da e otac izraziti elju da vidi i majku. arko sam
elela da se pomire pre nego to umre. I Aleksandra (Saa) tako je
mislila. Meutim, bilo je oigledno da se on plai susreta sa njom. U
bunilu je ponavljao: Pobei, pobei... ili Sledie me, sledie me.
Naredio je da se zavesicom zastre prozor, jer mu se uinilo da je video
neko ensko lice koje pokuava da gleda unutra. Izdiktirao je telegram
sinovima za koje je verovao da su ostali u Jasnoj Poljani pored majke:
Molim vas zadrite majku. Toliko sam slab da srce ne bi izdralo
susret.
Tatjana zatim kae:
- Jednom kad je na mene bio red da
budem uz njega, rekao mi je: Mnoge se stvari pripisuju Sonji. Nismo to
dobro uradili. Od uzbuenja mi je zastao dah. Htela sam da ponovi ono
to je rekao da bih bila sigurna da sam ga dobro razumela. Upitala sam:
ta si rekao, oe? Kakva so... soda? A on je ponovio: Sonji, Sonji se
pripisuju mnoge stvari... Rekla sam mu: Hoe li da je vidi? Hoe
li da vidi Sofiju? Meutim, izgubio je svest. Nisam uspela da dobijem
odgovor, znak pristanka, pokret odbijanja. Nisam se usudila da ponovim
pitanje. Ponovivi ga izgledalo bi mi kao da duvam na plamiak koji se
gasi.
- Nisam uspevala - zakljuuje
Tatjana - da shvatim majku.
as je izjavljivala da nije luda i da sasvim dobro razume da bi ga
susret s njom mogao ubiti, as je govorila da je to svejedno, jer u
svakom sluaju nije joj dozvoljeno da ga vidi, a ponekad se alila
plaui zato ona ne moe da ga neguje. Svi smo oseali da je situacija
udovina, ali neprihvatljivo je bilo njeno prisustvo pored njega
ukoliko to sam otac ne zatrai.

Rei ljubavi
Bio je 20. novembar 1910, jedan sat po ponoi. Jedva ujnim glasom Tolstoj je
rekao: Evo kraja... Tako jednostavno... Dobro...
Poslednje Tolstojeve trenutke njegova erka Tatjana ovako opisuje:
Jednog
dana sedela sam kraj oeva uzglavlja i drala ga za ruku, onu ruku koju
sam toliko volela i koju sam uvek s uzbuenjem gledala mislei na ono
to je ona, inspirisana duhom, prenosila oveanstvu. Dremuckao je
zatvorenih oiju. Na jednom progovori: Na kraju smo... i nievo.
Gledam ga kako postaje bled i kako mu se disanje usporava.
Kaem sebi
da smo zaista doli do kraja. Strah mi die kosu na glavi, ledi mi krv u
ilama. Ne mogu da ustanem, da nekoga pozovem, jer me dri za ruku i na
najmanji pokret stee u svoju.
Najzad je neko doao i aljem ga da
potrai lekara. Daju mu injekciju kamfora. Vidim kako mu se pomalo vraa
boja i kako mu disanje postaje pravilnije. Najednom se ispravlja u
krevetu i jasnim snanim glasom izgovara ove rei: Savetujem vam da se
setite jedne stvari. Na svetu je mnogo ljudi osim Lava Tolstoja, a vi
ste svi ovde da se brinete samo o Lavu.
Poslednje rei izgovara
slabim glasom i pada na jastuk. estog novembra (po starom kalendaru)
pre nego to je umro, pozvao je Sergeja. A kad mu se Sergej pribliio,
tankim glasom, uz veliki napor mu je rekao: Sergej! Ja volim istinu...
Mnogo... Ja volim istinu.
To su bile njegove poslednje rei. Kao
mladi ponosno je izjavio da je njegov heroj, ono to je ljubio svom
snagom due svoje, bila Istina. I do dana kada je sve slabijim glasom
rekao najstarijem sinu, svom istinskom prijatelju, da voli istinu,
istinu nikada nije izneverio.
U noi 20. novembra Tolstojevo stanje
se naglo pogoralo. Lav Nikolajevi je sve tee disao. Prostoriju je
ispunjavao straan zvuk koji je dolazio iz njegovih plua. inilo se kao
da neko strue drvo. Tolstoj je uzimao sve manje vazduha i sve tee
izdisao. Doktor Makovicki je rekao:
- Agonija...
U sobu su uveli
Sofiju Andrejevnu. Sela je na stolicu postavljenu pored bolesnikovog
uzglavlja. Uzela je Tolstojevu glavu u ruke i aptala mu rei ljubavi.
Molila ga da joj oprosti. U knjizi Zadnja stanica Dej Parini zapisuje
ove njene oprotajne rei:
- Znala sam ta sledi - trenutak koji sam
godinama ponavljala u mislima. vrsto sam stisla Ljovokinu aku uz

obraz. Bila je vrela. Jo je bio iv, moj Ljovoka. Rekla sam: Znam da
mi ne veruje, Ljovoka, ali ao mi je. Bila sam bezoseajna i nisam te
sluala. Moe li mi ikako, ikako... Nisam mogla da se uzdrim i
zajecala sam. Sergej je pokuao da me utei, ali odmahnula sam rukom, a
onda me je Sergejenko zgrabio svojim ruerdama i odvukao. Proklela sam
ga.
Naslov: Re: Genije iz Jasne poljane

Ned Apr 17 2011, 13:25

Iako je Lav Tolstoj ve u drugoj godini ostao bez majke, a u devetoj bez
oca, njegovi biografi kau da je on, ivei na velikom oevom imanju,
imao zlatno detinjstvo. Moda se to moe i tako kazati. Ambijent
plemikog gnezda u Jasnoj Poljani mogao je na ljubopitljivog deaka jake
mate, kakav je bio Ljovoka, delovati zaista arobno. Pred njegovim
oima prostirala su se cvetna polja, guste ume, vonjaci, bistre vode.
Tolstojevi su imali ergelu konja, stada ovaca, krda goveda,
pelinjake...
Tetke, zatim baba sa oeve strane i otac grof Nikolaj
Tolstoj svojski su se trudili da Ljovoki nadoknade ljubav rano
preminule majke, grofice Marije Volkonske. Ona je bila ker monog
princa Volkonskog, koji je bio vrhovni komandant vojske carice Katarine
Druge. Iako je imao samo dve godine kad mu je majka umrla, Tolstoj kae
da je celog ivota pamtio njen blagi i dirljivi lik, trajno urezan u
njegovo srce.
- U najbolnijim periodima svoga ivota - kae Tolstoj kada sam se borio protiv samog sebe i kada sam oklevao kojim putem da
poem, molio sam se bezbroj puta liku svoje majke da mi pritekne u pomo
i da mi svojim savetom ukae put.
Tolstojeva memorija izazivala je
pravo divljenje njegovih savremenika. Ona je bila toliko jaka da se on
ak seao dana kada je bio u kolevci. U Uspomenama iz detinjstva,
kae:
- Uvijao sam se u pelene; hteo sam da irim ruke, ali nisam
mogao. Dreao sam i plakao, i krici su mi izgledali neprijatni, ali
nisam mogao da ih zaustavim... To je bilo prvo i najjae od mojih
ivotnih seanja. eleo sam slobodu, ali sam bio slab, dok su oni,
veliki iznad mene, bili jaki.
Blistava vojnika karijera Tolstojevog
dede naglo je prekinuta. Kako je bio gordog i dostojanstvenog karaktera,
uz to nezavisan, dva puta se naao u carskoj nemilosti, pa je u 46.
godini penzionisan, o emu Tolstoj pie u Ratu i miru.
Posle
penzionisanja, knez Volkonski se vratio na svoje imanje. Poeo je da

zida zamkove i kule i da podie parkove i fontane. Podigao je lepu kuu

za svoju poslugu. Starao se da oni koji ga slue budu ne samo siti ve i
lepo obueni. Svoje seljake titio je od samovolje inovnika i andara.
Mogao je tu pomo da im priuti zato to je imao visok poloaj u
drutvu. Nosio je titulu kneza i imao jedan od etiri najvia vojna ina
u Rusiji - bio je glavni general infanterije.
Posle smrti grofice
Marije Volkonske, tragedija jedna za drugom zakucala je na vrata
porodice Tolstoj. Najpre je u leto 1837, grof Nikolaj Tolstoj naen
mrtav na drumu. Policijska istraga je tvrdila da su ga ubili i
opljakali razbojnici. Ljovoka je, posle smrti majke, bio vrlo vezan za
oca, setnu sanjalicu, koji ga je esto vodio u lov. Stojei pored
oevog kovega, jecajui, deak je rekao: Sada smo odista siroii.
Bakine prie
Lavu Tolstoju u detinjstvu je veliki jad zadavalo to
to nije bio lep kao njegova braa. tavie - sam sebe je smatrao
runim. Zbog tog kompleksa ponekad je toliko patio da je padao u
oajanje. Govorio je: Zar moe biti sree na zemlji za oveka koji, kao
ja, ima debele usne, spljoten nos i sitne sive oi.
I esto je
molio Boga da uini udo i da mu podari lepe crte lica. Bio je spreman
da to plati svim onim to ima, itavim svojim buduim bogatstvom.
Spas
od tih crnih misli Ljovoka bi nalazio u divnim priama svoje drage
bake. Kad padne no njih dvoje odlazili su na spavanje. Ugasili bi sveu
i ostavljali da gori samo
mala lampa ispod pozlaenih ikona. A tada
bi iz bakinih usta potekle arobne rei koje je sluao i stari Lav
Stepanovi, slepi rob, sedei na prozorskom ispustu. Stepanovia su bili
kupili samo da bi deci priao ono to je bio uo i video u toku svog
dugog i tekog ivota u raznim krajevima sveta.
Dok je bio u deakom
uzrastu, Tolstoj se esto preputao blaenom svetu svoje imaginacije.
Tako je, recimo, imao veliku elju da se odvoji od zemlje i da leti u
prostoru. Jednog dana pokuao je da to izvede. Skoio je sa prozora
uionice koja je bila na drugom spratu. Nali su ga na zemlji bez
svesti, ali nije imao nikakve prelome i povrede na telu. Drugi put je
pokuao da pretekne konjsku trojku...
Tolstojev staratelj posle oeve

smrti postala je njegova tetka Aleksandra Ilinina. Ona je ivela u

Kazanu na Volgi. Ali kad je i ona umrla od tuberkuloze 1841. godine,
brigu o njemu i njegovoj brai preuzela je druga tetka Pelagija.
Kao
osmogodinjak, Tolstoj je ocu itao Pukinove pesme. etiri godine
kasnije, napisao je svoje prve stihove. Oduuevljavale su ga ruske
narodne bajke i pesme. Voleo je prie iz 1001 noi. U svom dnevniku,
koji nosi datum 19. mart 1847, on pie:
- U meni se budi strast za
naukama. Ali, iako je to najplemenitija strast kod oveka, ja joj se
neu jednostrano predati, to jest, potpuno ubijajui oseanja. Trudiu
se samo da se obrazujem i napunim pamenje.
Od svoje 15. godine
Tolstoj je poeo da ita dela Rusoa, ilera, Gogolja, Turgenjeva,
Dikensa, Ljermontova, Stendala... Intenzivno izuava ekonomiju,
filozofiju, istoriju. Na Kazanskom univerzitetu ui arapski, turski i
tatarski.
Iako je imao samo 16 godina upustio se u buran ivot, pun
svakojakih zadovoljstava, kakva su sebi tada mogli da priute mladi
ruski aristokrati. Ide sa bala na bal, bani po krmama, bludniki sa
lakim enama, kocka se gubei velike sume novca. Te godine zaveo je
sluavku svoje tetke, mladu Mau. Ona ga je zavolela i podala mu se.
Buran ivot
Ali, mladi Tolstoj nije hteo da bude kao drugi
razuzdani ruski plemii. On pokazuje znake kajanja i grie savesti. U
svom dnevniku zapisuje: ta bih mogao da uinim za te nesrene seljake,
nae robove, koji rade za nas, njihove gospodare, da bismo mi mogli
iveti u luksuzu, dokolici i razvratu.
Odlazi na Kavkaz gde njegov
brat slui kao oficir. Zli jezici tvrde da se sklonio iz Moskve zbog
velikih kockarskih dugova. U tome ima istine. Ali, ako je Tolstoj beao
od karata, vina i lakih ena, inio je to zato da bi pronaao svoju
pravu sudbinu. Prema zapisu u dnevniku, on je hteo da ispuni tri obaveze
- prema sebi, prema blinjima i prema Bogu.
Dok su ga potanska kola vozila prema kavkavskim planinama, Tolstoj se ovako
ispovedao bratu:
Da, vodio sam lak ivot. Rasipao sam uzalud svoju mladost, ali smatram
da nije suvie dockan da se popravim. Mogu jo da postanem neto
izuzetno i da proslavim ime Tolstojevih. Znam da imam izuzetan talenat i

da mogu da postanem najslavniji knjievnik Rusije.

U elji da
promeni svoj ivot, unuk svemonog princa Volkonskog postaje obian
vojnik. Kao dobrovoljac krajem juna 1852. bori se protiv pobunjenika na
Kavkazu. Poetkom januara te godine postaje artiljerijski podoficir IV
baterije II brigade. Komandant ruske vojske na Kavkazu princ Barjatinski
pohvaljuje ga i daje mu savet: Veoma ste obdareni. Preporuujem vam da
nastavite vojnu karijeru.
U bici za Sevastopolj Tolstoj je iskazao nevienu hrabrost. Moda bi
tada i poginuo da po nareenju cara Aleksandra Drugog nije povuen iz
najkrvavijih okraja. Car je ve bio proitao Tolstojeva dela
(Detinjstvo, Mladost, Sevastopolj) i smatrao je da ivot tog
mladog oveka, velikog talenta, treba svakako sauvati za dobrobit ruske
knjievnosti. Uostalom, Tolstoj je ve bio obasut hvalospevima.
Turgenjev je njegov dolazak pozdravio reima: Ovo je mlado vino, ali
kad prevri, bie to pie dostojno bogova.
Tolstoj, meutim, nije
samo svojim knjigama i ratnim junatvom plenio panju. Kao krupni
zemljoposednik (godine 1847, kao devetnaestogodinjak, nasledio je
imanje od 2.200 hektara zemlje sa 350 porodica) stavio se na elo borbe
za ukidanje ropstva u Rusiji. Svuda gde bi se pojavio - banuo bi kao
neki razbarueni drevni slovenski bog. Tako je bilo i kad je kroio u
kuu dvorskog lekara Bera u Kremlju. Tu e prvi put sresti Sofiju
Adrejevnu, svoju buduu suprugu.
Berovi su imali tri keri - Lizu,
Sofiju i Tanju. Sofiji je tada bilo 11 godina. Kad ju je majka
predstavila grofu iz Jasne Poljane devojica je zadrhtala od glave do
pete. Pred njom je bio slavni pisac, neustraivi ratnik, vitak i prav,
utegnut u svoju blistavu uniformu. Tolstojevo energino lice, pomalo
surovo i grubo, devojicu je dovodilo do ushienja. U knjizi Zadnja
stanica Deja Parinija Sofija kae:
Tolstoj je imao tamne brkove
koji su mu padali oko usana, savreno ispeglanu uniformu i tako
uglancane izme da su mu se kolena ogledala na njihovim vrhovima.
Sveana sablja visila mu je o pojasu. Zlatne epolete i dva reda dugmadi
na njegovoj uniformi - pa to se nije moglo izdrati. Dok je govorio
grofove oi arile su panjom. Pogled mu je bio prodoran i neodoljiv.
Sofijin
opis Tolstojevog pogleda slae sa opisom koji je dao Turgenjev: Nita
tako ne zbunjuje kod Tolstoja kao oi. One zahvataju do dna vaeg srca
kao da tamo trae vaeg Boga.

Sonja istie da su njen otac i Tolstoj

priguenim tonom razgovarali oko dva sata. Ona se pitala emu tolika
tajanstvenost i zakljuila da je re mogla biti samo o jednom - koja e
od njih tri postati grofica Tolstoj. Ma koliko to izgledalo udno,
njeno srce je pohrlilo Lavu Tolstoju.
Odluila sam tada i na tom
mestu da u jednog dana biti njegova ena. Kad je otiao, otrala sam u
salon i zavezala crvenu manicu oko zadnje noice fotelje na kojoj je
Tolstoj sedeo. elela sam da me se u svakom trenutku sea.
Zatim je prepisala itave stranice Tolstojeve Mladosti i nosila ih uvek skrivene u
nedrima, sasvim blizu srca.

Znak sudbine
U svom dnevniku Tolstoj ovako opisuje trenutak kada
je prvi put sreo svoju buduu enu: Veerao u Pokrovskom. Deca su nas
posluivala oko stola. Kakve ljupke, razdragane devojice.
Tolstoj
je zatim ee svraao u dom doktora Bera. I svakog puta svojim priama
oaravao tri ljupke razdragane devojice. Izmiljao je igre,
organizovao izlete. A zatim je iezao i nekoliko godina se nije
pojavljivao.
Redovni gost porodice Ber postao je ponovo 1861. A tada
je Sofija ve bila vitka devojka od 17 godina, tamnih oiju i gracioznih
pokreta. Bila je verena sa armijskim kadetom Polivanovom. Sofijina mama
Ljubov govorila je da je Liza idealni partner
za tog ekscentrinog i preterano intelektualnog grofa i stalno je ugaala da ba
ona sedi pored njega.
Liza
je bila lepa i inteligentna devojka, ali malo na svoju ruku. Nije imala
ljupkost i arm svojih mlaih sestara Sonje i Tanje. Sonja je imala
divnu kou, zube bletave beline, a izraz uzbudljivosti, koji je zraio
iz njenih krupnih tamnih oiju, davao je njenom licu izvanrednu
ljupkost.
Porodica Ber planirala je da deo letnjih ferija provede na
dedinom imanju u Ivickom. Kako se ovo mesto nalazilo nedaleko od Jasne
Poljane, Tolstoj je zahtevao da obavezno nekoliko dana provedu kod
njega. Dogovor je pao i drutvo je krenulo na put. Ali, Tolstoj ih nije
mogao ugostiti u domu svojih predaka, lepoj beloj kui sa 40 odaja,
ukraenoj balkonima i stubovima, u kojoj je on proveo svoje detinjstvo.
Rodnu kuu morao je da proda, da bi isplatio velike kockarske dugove.

Umesto
dragog roditeljskog doma Tolstoj je sagradio dvospratnu drvenu kuu
koju je sasvim jednostavno opremio. Prizor ba nije bio oaravajui
pogotovu za one koji su dolazili iz Kremlja. U prizemlju je bila
prostorija zasvoena tavanicom na kojoj su stajale gvozdene alke o koje
su se nekad veala sedla i suile unke. Nametaj je bio izraen od
brezovine, a radio ga je domai stolar. Bilo je tu nekoliko obojenih
stolica i fotelja sa tvrdim jastucima prekrivenim grubim pamunim
presvlakama.
ta je ostalo u ruskom ivotu od grofa Tolstoja osim njegeovih genijalnih knjievnih
dela?
U ivotu obinog Rusa od grofa Tolstoja pored genijalnih knjievnih dela, filosofskih,
religioznih i padagokih spisa ostale su anegdote (kasnije izmiljene), teorija neprotivljenja
zlu nasiljem, vegetarijanstvo i koulja "tolsotjka".
Anegdote o Tolstoju i drugim poznatim ruskim piscima pripisuju se Danijelu Harmsu, ak se
pod njegovim imenom i izdaju, a u stvari su izale ispod pera bivih Harmsovih saradnika iz
urednitva lista "Pionir" Natalije Dobrohotove-Majkove i Vladimira Pjatkockog. Ti vicevi su i
danas iroko rasprostranjeni u narodu iako malo ko zna njjihove prave autore. Vrlo su
popularni oni kako je Tolstoj voleo decu. On ih je zaista voleo i za seoske maliane otvorio
kolu u Jasnoj Poljani koja bi se prema reimu koji je u njoj vladao svidela i dananjim
acima poto u njoj nije bilo nikakve stege niti odreenog nastavnog plana, a ni ocenjivanja.
U jednom vicu kako je Tolstoj mnogo voleo decu, doveli su mu punu prostoriju maliana da
vie nije mogla ni muva proleteti, a grof je stalno traio : "Jo ! Jo dece!". U jednom drugom
vicu : deavalo se da mu u kabinet dovedu est sirotana da ih odene, a on narui kod
Hercena da im ije preobuke, koje su bile ili prevelike da su im visili rukavi ili tesne da se ne
mogu ni navui, na to bi se grof samo mrtio spreman da svakog asa zakai gvozdenom
kukom krojaa.
Grof je voleo da svira na balalajki, ali nije imao sluha, to mu nije smetalo da dok je pisao
"Rat i mir" stalno imitira zvuke ovog omiljenog ruskog narodnog instrumenta : "Bram-brambram, pam-pam-pam". Pod starost je grof iz Stare Poljane postao najenerginiji pristalica
neprotivljenja zlu nasiljem, a potpuno je bio preao i na vegetarijansku kuhinju, pa je ak
sastavljao i recepte iz nje. U svetu mode poznat je po svojim dugim kouljama koje su se po
njemu nazvale tolstojke i ponovo su se vratile u modu tridesetih godina XX veka. Ove
koulje pravljene su od lana ili pamuka, sa malom kragnom koja se pod grlom zakopavala
jednim dugmiem, a preko pasa se povezivala pojasom ili kaiem. Modni sledbenici
tolstojki su jakne razliitih modela koje su preplavile svet krajem prolog veka i to u raznim
modelima.

Sofija Tolstoj u fotografiju se zaljubila 1887. godine, u svojim ranim 40ima. Hobi joj je donosio mnogo uitka i esto ju se moglo vidjeti kako
trkara obiteljskim imanjem Jasnaja Poljana u pregai, prstiju crnih od
kemikalija za razvijanje fotografija. Njezin mu Lav mrzio je kad bi ga
fotografirali. Ipak, svake godine, na godinjicu njihova vjenanja, Sofija bi

obukla svoju najbolju odjeu i natjerala svog supruga usamljenika da

pozira za fotografiju.
Te fotografije s obljetnica njihova vjenanja prvi su put javnosti pokazane
prije dvije godine u knjizi Song Without Words, izdanju koje objedinjuje
Sofijine fotografije i izvatke iz njezinih dnevnika, no ono to moda
najbolje govori o povijesti jednoga braka i povijesti jedne obitelji ipak je
govor tijela. Mu i ena stoje jedno pored drugoga. Sofija se smijei
nekako nervozno, naginjui se prema Lavu, grlei ga i hvatajui njegovu
ruku. On stoji ukoeno, gleda prije u kameru nego u Sofiju, izraz mu je
osoran, ruke zakaene za remen njegove seljake odjee.
Kad ih ovjek tako gleda, pita se kako je ikad to mrzovoljno, antipatino
bie moglo ispisati stranice i stranice posveta enskim likovima, kao to je
to napisao Natai u Ratu i miru, ili kako nas je uspijevao uvjeriti da je
Levin doista, u Ani Karenjinoj, naao odgovor na pitanje zato smo
ovdje gdje jesmo, i koji je smisao naeg ivota Ako i nije volio
fotografiranje, valjda je volio tu enu koja je tako predano stajala pored
njega gotovo 50 godina.
Sve sretne obitelji nalik su jedna na drugu, svaka nesretna obitelj,
nesretna je na svoj nain. Tako je Lav Nikolajevi Tolstoj zapoeo pisati
Anu Karenjinu 1873. godine. Stotinu godina od njegove smrti, njegovo
djelo, njegov brak i on sam ponovno su pod lupom javnosti.
U europskim kinima je upravo poeo igrati film Michaela Hoffmana, The
Last Station, koji radnjom prati posljednje dvije godine Tolstojeva ivota
(Christopher Plummer) i njegova braka sa suprugom Sofijom (Helen
Mirren). Istodobno, nakladnika kua Alba Books ponovno je objavila
Sofijine dnevnike, zapise supruge moda i najveeg pisca na svijetu, koji
pokrivaju razdoblje od pola stoljea, i otkrivaju kako se mladi, strastveno
zaljubljeni par pretvorio u dvoje staraca koji se ogoreno svaaju oko
nasljedstva i tantijema. Rat i mir, kapitalno djelo ruskog realizma, koje
je u drugoj polovici 19. stoljea postavilo postulate povijesnog romana,
mnogima nedostine i danas, dobio je tim dnevnicima i, kau kritiari,
osrednjim filmom, sasvim novo znaenje.
Da Lav i Sofija ive danas, Facebook bi vjerojatno, kako je netko duhovito
primijetio, bio njihov medij. A da smo mi njihovi prijatelji, svakodnevno
bismo itali neumorne zapise tog osebujnog para; ne bismo se mogli
obraniti od njihovih furioznih news feedova, Lavovih kompliciranih statusa,

Sofijinih ljubavnih posveta u obliku pjesama i beskrajnih galerija

fotografija u kojima samo zaljubljenoj eni ne bi bilo dosadno gledati
uvijek iste fotografije supruga koji jae na konju ili po petnaesti put stoji
naslonjen na drvo
Sofija je s fotografijom poela eksperimentirati jo u mladosti, no u hobi
se potpuno unijela tek mnogo godina kasnije. Iza sebe je ostavila nekih
1000 snimaka. Snimala je samu sebe, svoju obitelj i seljake na Jasnaji
Poljani sve s velikom brinou i vjetinom. Povjesniari su Tolstojevu
enu, koja se za njega udala kad je imala 18, a on 34 godine, esto
portretirali kao ljubomornu i histerinu. No, ini se da su joj uinili veliku
nepravdu. Iako su se vjenali iz ljubavi, razliita miljenja o religiji,
drutvu i seksu na kraju su ih razdvojila do oaja. Punih 48 godina
Tolstojevi su razdirali jedno drugo ljubavlju i mrnjom.
Oenit u se sad ili nikad! ena pod bilo koju cijenu!, zapisao je grof
Tolstoj 1862. godine u svoj dnevnik, ubrzo nakon to je zaprosio 18godinju Solfiju Behrs. Petnaest godina stariji od nje, ve je bio poznat
pisac i gospodar imanja u blizini Moskve, Jasnaja Poljana, koje se
prostiralo na vie od 1600 hektara. Na imanju je ivjelo 3000 seljaka. Do
tada se Tolstoj ve bio nauivao ivota provodio je noi u bordelima i sa
Ciganima, borio se s konjicom u Krimskom ratu i preivio opsadu
Sevastopolja Kad se vratio kui, jedino to je elio bio je miran seoski
ivot obui seljaku odjeu, pustiti bradu, a pero zamijeniti plugom. Po
povratku na imanje, njegove avanture, meutim, nisu prestale: jako se
zaljubio u seljanku Aksinju koja mu je rodila sina Timofeja. Tu vezu
spominje i Turgenjev. U jednom pismu navodi kako je Tolstoj zaljubljen u
neku seljanku i uope ne eli razgovarati o knjievnosti.
Iako raskalaenost nije bila neobina za plemstvo toga doba, Tolstojeva
obitelj bila je poznata po tome da je bila posebno neukrotiva. Njegov
stariji brat je kupio prostitutku u bordelu i umro u njezinom naruju u dobi
od 29 godina. Njegova sestra Marija, poput Karenjine, napustila je
supruga kako bi ivjela u grijehu sa vedskim grofom rodila mu je
kerkicu prije nego je postala opatica, a njegov brat Sergej ivio je na
oblinjem imanju s Cigankom koja mu je rodila 11 djece. Nije ni udo da
je Tolstoj prieljkivao suprugu aristokratkinju koja e ga spasiti od svih
grijeha njegove obitelji.
Volim ju kako sam mislio da nikoga nije mogue voljeti, zapisao je
Tolstoj u svoj dnevnik prije nego ju je zaprosio. Upucat u se ako se ovo

nastavi, opisivao je svoju muku jer je razdvojen od ljubljene ene.

Sreom po literaturu, vjenali su se nekoliko tjedana kasnije.
Kao to je bio i obiaj u to vrijeme, u noi uoi vjenanja poklonio joj je
svoj momaki dnevnik (plemii toga doba imali su obiaj voditi dnevnike,
u kojima bi opisivali i svoje erotske eskapade, a onda bi ga prije vjenanja
poklanjali svojim mladenkama). Sofija Lavu nikad do kraja nije oprostila
taj in to zasipanje informacijama o orgijama, pijanevanju, doslovce
parenju sa seljankama, homoseksualnim flertovima
Prolost mojeg supruga toliko je uasna da nisam sigurna hou li je ikad
uspjeti prihvatiti, zapisala je u dnevnik. Njihovih 48 godina braka od tog
e trenutka biti obiljeeno njezinim gaenjem zbog Tolstojeva
nekadanjeg ivota i njegovog kompliciranog unutarnjeg ivota. Njegovi
me dnevnici toliko uznemiruju da postajem zbunjena i ne mogu jasno
razmiljati, zapisala je 15 godina kasnije.
Usprkos tome, brak je na poetku bio predivan. Bili su ludo zaljubljeni
kad su se vjenali 1862. godine i dijelili su apsolutno sve, ak i svoje
dnevnike. Koristili su dnevnike da bi razgovarali jedno s drugim,
objanjava Leah Bendavid-Val, autorica knjige Song Without Words.
Iako je dnevnik poela pisati sa 16 godina, sada je Sofija pisala
svakodnevno. I poprimila je dramatian ton kojim se sluio njezin suprug.
Jednog od ovih dana ubit u se ljubomorom, zapisala je nakon to je
otkrila da na imanju ivi Askinja s Tolstojevim sinom. Ako nije opisivala
nju, onda bi opisivala suprugove grube zagrljaje, nakon kojih bi slijedila
hladnoa i povlaenje. Tolstoj je vjerovao kako je jedina svrha seksa
prokreacija, tako da je, vrlo brzo nakon vjenanja, krenuo Sofijin niz od
25 godina trudnoa, raanja i odgajanja djece. Izmeu 1863. i 1888.
godine, Sofija je rodila 13 djece, od kojih ih je osam doivjelo odraslu dob.
etvrt stoljea trudnoa i majinstva bez sumnje ju je iscrpilo; o pet smrti
moemo samo nagaati kako ih je podnijela. Na jednoj od najpotresnijih
fotografija, Sofija je naslonjena na grobnicu koju je sagradila u sjeanje
na Vanjeku Tolstoja, njezino najmlae dijete, koje je preminulo od
ljubiaste groznice kad je imalo est godina.
Pokuala je Tolstoju objasniti vanost zatite od trudnoe, no on je
odbijao svaku pomisao na to. Osim to je seks bio prokreacija, o njemu je
govorio i kao o neemu svinjskom i neprirodnom. Ja ga uope ne
zanimama. Doivljava me kao lutku, samo kao suprugu, a ne kao ljudsko
bie, pisala je sva oajna. Ja sam tu da udovoljim njegovom uitku i

rodim mu djecu. Ja sam komad namjetaja!

ezedesete godine 19. stoljea donijela su, meutim, vjetar promjena i za
ene u Rusiji. Nakon to je car Aleksander ukinuo kmetstvo i unitio sr
feudalne obitelji, tisue ena napustile su obitelj u potrazi za poslom i
obrazovanjem u gradu, a mnoge od njih odbile su se udati. Tolstoj je bio
uasnut, optuujui ene da postoje samo zato da bi uzbuivale mukarce
i pretvarale ih u zvijeri. Ipak, tom stavu nije bilo niti traga dok je pisao
Rat i mir. ini se da je par u tom razdoblju konano naao
razumijevanje i zajedniki ivot dok je Lav ispisivao stranice posveene
Natai, nerijetko promatrajui svoju enu koja je u est godine rodila
etvero djece, Sofija je polako postajala njegova tajnica, osoba kojoj se
povjeravao, osoba na koju se poeo oslanjati. Njezini dnevnici iz tog
razdoblja gotovo da otkrivaju enu nadnaravne energije: ispunjeni su
opisima uma i rijeka oko Jasnaje Poljane, plivanja, klizanja, zabavljanja
posjetitelja koncertima i piknicima, igranja s djecom
Zadnjeg dana srpnja 1868. Sofija je zapisala: Samoj se sebi smijem dok
itam svoj dnevnik. Koliko kontradikcija kao da sam najnesretnija ena
na svijetu! No tko bi mogao biti sretniji? Nekad, kad sam sama u sobi,
smijem se od sree i prekriim se, i zamolim Boga za jo mnogo, mnogo
godina sree. Uvijek piem dnevnik kad se svaamo a ne bismo se
svaali da se ne volimo Udana sam ve est godina. No i dalje ga
volim jednako strastvenom, poetinom, grozniavom, ljubomornom
ljubavlju A svake veeri, kad bi cijela njena obitelj zaspala, Sofija bi
sjela za radni stol i do sitnih jutarnjih sati prepisivala njegov rukopis. Bila
je sretna. Ujutro bi uisto prepisane kopije stavila na njegov stol, a on bi
ih vratio naveer, crne od ispravaka.
Do 1872. rodila je jo dvoje djece, a izmeu 1873. i 1976. jo troje. Svo
troje su umrli. Tugu je zakopala u papire, prepisujui svake noi Anu
Karenjinu. No kad je Tolstoj zavrio roman poeo ga je, iznenada, muiti
osjeaj krivice zbog privilegiranog ivota i najavio je kako odustaje od
pisanja i kako e se pridruiti seljacima na polju. Sam je vadio vodu iz
bunara, sam je izraivao izme, ostavio se pisanja, osim kad bi sjeo
zabiljeiti jo jedan moralni traktat u kojem je napadao Crkvu ili
propovijedao branu istou i vegetarijanstvo. Godine 1882., Tolstoj je
razmiljao o tome da se odrekne prava na svoje knjige, uvjeren kako je
privatni kapital nemoralan. Svaali su se oko toga gotovo deset godina,
sve dok ga Sofija nije uspjela nagovoriti da joj barem oporukom ostavi
prava na Rat i mir i Anu Karenjinu. A kad se odrekao imanja i novca od
tantijema, inei nju u potpunosti odgovornom za djecu, izdavae i

voenje imanja, pobjesnila je zbog tereta koji joj je stavio na lea. No bilo
je kasno. Ruski boemi, vizionari i revolucionari, pa ak i Ghandi koji je u
Tolstoju naao uzor, ve su ga smatrali svojim voom, ili barem
glasnogovornikom, i u stotinama dolazili na njihovo imanje, razglabati s
velikim prorokom, dok im se on alio na suprugu koja ga tiranizira i
predstavlja sve ono to je on u ivotu poeo prezirati.
Grozni su ti ljudi koji slijede Lava Nikolajevia! Meu njima nema jednog
normalnog. A veina ena je histerina, zapisala je u svom dnevniku. O
incidentu koji se dogodio 5. veljae 1895. zapisala je: Lavoka je stajao
iza drveta upitala sam ga zato vie ne pie. Izaao je, pogledao oko
sebe i rekao: Draga moja, mislim da nas ne moe uti nitko osim drvea,
pa u ti odgovoriti. Vidi, prije nego to neto napiem, mora me zapaliti
ljubav a s tim je gotovo!
Kakva teta, odgovorila sam, dodajui da bi se mogao u mene zaljubiti,
ako eli, i onda neto napisati.
Ne, prekasno je!, odgovorio mi je. Nitko ju naravno nije pitao je li
moda iscrpljena od voenja obiteljskih financija, prepisivanja knjiga,
raanja djece, Tolstojevih bolesti, zabavljanja njegovih uenika i pripreme
njihovih kompliciranih vegetarijanskih jela.
Omraena burujka s vremena na vrijeme ipak se, u Tolstojevim oima,
pretvarala u ljubljenu enu, pa bi uslijedili periodi strasti. Bila je okirana
udnjom koju je u njoj probudio u njenim 40-ima, a kad je ostala trudna
12. put, u svojoj 46. godini, usprkos njegovom javnom zaklinjanju u
apstinenciju, osjeala je samo sram. Pokuala je abortirati, ali nije
uspjela. Dok se ona pripremala za porod, suprug joj je objavio da e
spakirati svoje stvari jer se sprema zapoeti novi ivot u Americi?! Nije
otiao. Vratio se zavriti svau neposredno prije nego se nesretno dijete
rodilo.
Kasnije, u listopadu 1899., Sofija opisuje scenu s Jasnaje Poljane, u
vrijeme dok je Tolstoj patio od tekog kalja i iziao van u etnju, a da
Sofiji nije rekao kamo ide. Podigla se oluja, padala je kia, padao je
snijeg, krovovi i drvee su se povijali, poklopci na prozorima lupali,
spustio se mrak nije jo bilo mjeseca a on se i dalje nije pojavljivao.
Izala sam na trijem i stajala na terasi, ekajui ga s knedlom u grlu i
potonulog srca, kao dok sam bila mlada, a on bi otiao u lov ekala bih
satima u agoniji, pie. Konano, vratio se. Sofija poinje plakati. A na

sve moje strastvene i ljubavne rijei njegov ironian odgovor je bio: Pa

to ako sam izaao? Nisam dijete, ne moram ti govoriti kamo idem.
U trenutku kad se najvie svaaju, u njihov ivot ulazi zlokobni Vladimir
ertkov, Tolstojev akolit i osoba koja je dobila dozvolu itati Lavove
dnevnike pred kraj njegova ivota. U svom dnevniku Sofija je zapisala:
Shvatila sam njegovi posljednji dnevnici svi su bili napisani za
ertkova i sada se Lav Nik vie u njima ne usuuje napisati niti slovo
ljubavi za mene. Izvor njene ljubomore je sjeanja na momaki dnevnik,
u kojem je Tolstoj prije mnogo godina zapisao, a Sofija proitala, kako se
nikada nije zaljubio u enu, nego se redovito zaljubljivao u mukarce.
ertkov uspijeva ne samo Tolstoja okrenuti od Sofije, nego i njihovu
djecu. Pred kraj ivota njihovi su dnevnici prepuni gorkih optubi i boli. U
studenom 1903. je zapisala: Ula sam u suprugovu sobu veeras, dok se
spremao na spavanje, i shvatila da mi u posljednje vrijeme nije uputio niti
jednu rije utjehe ili njenosti. Dogodilo se ono to sam predvidjela: moj
strastveni suprug je umro, a budui da mi nikad nije bio prijatelj, kako bi
mi mogao biti sad? Ovo nije ivot za mene. Nemam u to uloiti energiju
niti strast za ivotom; nikakvih kontakata s ljudima, nema umjetnosti,
nema posla nita osim potpune usamljenost itav dan.
Na kraju joj Tolstoj vie nije niti dao da ita njegov dnevnik. To ju je toliko
povrijedilo i uplailo, da se Sofija opsesivno poela bojati kako je Lav
unutra napisao novu oporuku. On ju je pak uo kako po njegovoj radnoj
sobi prekapa po papirima u potrazi za dnevnicima ili novom oporukom.
Ili dnevnik, ili moj ivot, postavila mu je ultimatum.
To ga je silno razljutilo. Bila je to kap koja je prelila au. Tolstoj je
napustio Sofiju u 5 ujutro 28. listopada 1910., nakon 48 godina braka. U
dobi od 82 godine, Lav je otiao zauvijek, ostavljajui iza sebe poruku u
kojoj objanjava da mu je ivot kod kue postao nepodnoljiv i da eli
posljednje godine provesti u miru.
Kad je Sofija ula da je suprug od nje pobjegao, skoila je u jezero, no
izvuklo ju je dvoje njezine djece. Iduih pet dana nije nita niti jela niti
pila. A onda je doznala da joj suprugu umire na eljeznikoj stanici, 80
kilometara od kue, u Astapovu. Popela se na vlak, dola do stanice i
sljedea etiri dana provela molei njegove sljedbenike da ju puste
unutra. Vidjela ga je nakratko, u 6 ujutro, 7. prosinca 1910., prije nego je
posljednji put izdahnuo. O tome Sofija ne pie mnogo u svom dnevniku.

Preostalih devet godina, dok je pored nje prolazio Prvi svjetski rat i
boljevika revolucija, ona se s ertkovim borila na sudu. U dnevnicima
nema vie one divlje, histerine energije, ali nema niti Tolstoja. Uspijeva
se pomiriti s djecom, uspijeva umiriti sebe, vadei krumpire iz polja u
razdobljima kad su duani prazni.
Grofica Sofija bila je kompleksna ena, ljudski dinamo eljezne
konstitucije i poetine due. Prevodei njezine dnevnike na engleski jezik,
s bolnim sam razumijevanjem shvatila njezinu hrabrost i inteligenciju, ali i
njezin oaj. Bez nje ne bi bilo niti jednog od velikih Tolstojevih romana, no
njegove rijei ipak imaju vee znaenje od njenih. Nakon njegove smrti,
nastavila je uvati njegovu uspomenu i objavljivati njegova djela, molei
ljude da budu milostivi prema eni ija snaga nije bila dovoljna da na
svojim, slabim ramenima nosi teret sudbine. Sudbine da bude ena
genija, zapisala je prevoditeljica njezinog dnevnika na engleski jezik,
Cathy Porter.
Pola milijuna rijei dugaak, njezin dnevnik pokriva 57 godina od udaje
do njezine smrti. Ono to je fascinantno, i vjerojatno zastraujue, voljela
ga je strastveno do samog kraja. Tjedan dana prije nego ju je napustio,
Sofija je, naime, provela u rovu ispred ertkovljeve kue, naoruana
dvogledom, ekajui da se pojavi Tolstoj. Zamiljam kako leim na mostu
iznad tog rova i doputam da me pregazi njegov konj, zapisala je. Ili,
kako je sam Tolstoj jednom zapisao: ovjek preivi potrese, epidemije,
uase bolesti i sve agonije due, no cijelo to vrijeme njegova je najvea,
razarajua tragedija bila, jest i bit e tragedija spavae sobe.
Dnevniki zapisi: Svaa zbog odjee
Lav
8. sijenja 1863.
Ujutro njezina odjea. Izazvala me da prigovorim, i jesam, i rekao sam
suze i vulgarna objanjenja Zakrpali smo stvari nekako. Uvijek sam
nezadovoljan sobom u takvim situacijama, osobito poljupcima to su
krive zakrpe. Osjeam da je potitena, no ja sam jo vie, i ne mogu
nita rei - nema se to rei. Moe me spasiti samo to da se ona ne
zaljubi u nekog drugog, a to ne ovisi o meni. Kae da sam drag. Ne volim
to uti; samo e me zbog toga prestati voljeti.
Sofija
9. sijenja 1863.
Nikad u cijelom svom ivotu nisam bila toliko iscrpljena kajanjem. Nikad

prije ne bih mogla niti zamisliti da u biti toliko kriva. Guim se u suzama
cijeli dan. Tako sam potitena. Bojim se razgovarati s njim, ili ga makar
pogledati Sigurna sam da je sad shvatio koliko sam slaba i patetina.

Knjievni rad
U mladosti Tolstoj ita Sterna i oduevljava se Pukinom, dok ga Ljermontova
proza ui topografskoj tanosti (koju koristi u "Ratu i miru"). Njegov prvi
knjievni rad, "Istorija jueranjeg dana" (1851.), je bio pokuaj prianja o
duevnim stanjima jednoga dana. klovski ga smatra ranom pojavom "toka
svijesti" i pristupom poetici snova - koja e dobiti znatno mjesto u strukturi
"Rata i mira". U prvoj polovini pedesetih godina 19. vijeka nastaje Tolstojeva
trilogija: "Djetinjstvo" (1852.), "Djeatvo" (1854.) i "Mladost" (1857.). Opisujui
opsadu Sevastopolja u Krimskom ratu, Tolstoj se vraa naelima ranog ruskog
realizma, tzv. naturalne kole, i anru objektivnog "ogleda".
Ve 1861. Tolstoj je pisao ruskom politikom emigrantu Gercenu u London
kako je naumio pisati roman u kojem junak treba da bude povratnik dekabrist.
Tako se postepeno raao najvei Tolstojev roman "Rat i mir". Prethodio mu je
"Dekabrist" (1861.), s uvodom u kojem se spominje pobjeda ruske vojske
1812. i poraz 1855. godine. "Ana Karenjina" je nastajala izmeu 1875. i 1877,
pisana u nastavcima, pa se nizanjem dvije paralelne fabule pojavljuju motivi
drutvenog i kulturnog ivota, ali i ruske privrede tih godina. Roman u kojem
providnost kanjava nevjeru (Vronski nestaje u Srbiji, Ana se baca pod voz)
prevladao je pievu moralistiku.
Prelomna godina u Tolstojevom ivotu je 1881. Obraa se vjeri, posjeuje
manastire, razgovara s pristalicama sekti, zakljuuje kako se samo
udorednim usavravanjem moe postizati napredak u drutvu. Zlu se ne valja
suprotstavljati, nego treba prosvjeivati puk, uzgajati u njemu hrianska
naela. Tome ima sluiti knjiga, pristupana mnotvu, a to u Rusiji znai
seljatvu. Trai knjievni oblik koji bi dopirao sve do izgladnjelog sela u
"Pukim pripovijestima" (1887.), koje su pisane kao jevaneoske parabole.
Meutim, u vrijeme svoje najvee popularnosti, Tolstoj doivljava teku
duevnu krizu, podstaknutu i porodinim sporom. Umire na eljeznikoj stanici.

Nastanak "Ane Karenjine"

Dnevniki zapis Sofije Tolstoj na dan 24. 2.1870.god:

"Sino mi Ljovoka ree da je smislio tip udate ene iz vieg stalea. Rekao
mi je da mu je nakana da prikae tu enu samo kao nesrenicu, a ne kao
krivu i da su, im ju je zamislio, sve ostale linosti i muki tipovi do kojih je
ranije bio doao, nali sebi svoje mjesta i grupisali se oko nje ene..."
1872. Tolstoj je vidio kako se ki pukovnika, Ana Stepanova, razuzdana
ljubomorom, bacila pod voz. Njegova elja je bila da upotrijebivi ovaj
dogaaj napie roman koji e biti iznad njega, kao istoriju jednog vremena i
drutvenih kretanja u njemu.
"U proljee 1873. ue grof Lav Tolstoj jedne veeri u sobu svoga najstarijeg
sina koji je svojoj staroj tetki ba itao Pukinove "Pripovijetke Bjelkina".
Otac uze knjigu i proita rijei "Gosti se iskupie u ljetnikovcu ". "Tako treba
poeti !", ree on, ode u svoju radnu sobu i napisa: "Sve se poremetilo u
kui Oblonskih...". To je bila prva reenica "Ane Karenjine". Dananji
poetak, apersi o srenim i nesrenim porodicama, stavljen je na elo
kasnije. Meutim, pisati "Anu Karenjinu nije bilo nimalo lako. Djelo je raeno
u est redakcija. Imenu "Ana Karenjina" prethodila su "Mona enska" i
"Dva braka". Tek u etvrtoj verziji djelo dobija dananje ime. Od prve ka
poslednjoj redakciji Ana dobija sve finije osobine. Karenjinu se od V
redakcije dodaju mnoge nesimpatine crte. Lik Vronskog u svakoj novoj
redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Januara 1875. i u tri sljedea
mjeseca pojavljuju se u "Ruskom vijesniku" djelovi romana. Zatim je
objavljivanje prestalo jer autor nije imao vise ta da da. Naredne godine
ponovo se pojavljuju novi fragmenti."Dosadila, strana Ana Karenjina" pisao
je Tolstoj iz Samare. "Konano, veli u martu 1876., "moram da zavrim
roman kog sam do gue sit."
Djelo je odtampano 1877. dobivi svoju konanu fizionomiju.