SEVILJSKA IZJAVA O NASILJU

usvojena na sastanku u Sevilli,, panija, 16. maja 1986. godine; potvrena na 25. zasedanju Opte
konferencije UNESCO-a 1989. godine. Uvereni da se u svojim naunim podrujima moramo osvrnuti
na najopasnije i najpogubnije ponaanje nae vrste - nasilje i rat; shvatajudi nauku kao ovekov
kulturni proizvod koji ne moe biti konaan niti sveobuhvatan i primajudi sa zahvalnodu podrku
seviljskih vlasti i predstavnika panskog UNESCO-a; mi, dole potpisani naunici iz razliitih delova
sveta i razliitih disciplina, sastali smo se i usvojili sljededu Izjavu o nasilju.
U njoj propitujemo neke bioloke postavke koje se koriste, ak i od strane nekih naih kolega, za
opravdanje nasilja i rata. Bududi da su one pridonele pesimistikoj atmosferi u nae vreme, smatramo
da bi otvoreno, argumentirano odbijanje tih krivih postavki moglo znatno pridoneti Meunarodnoj
godini mira.
Zloupotreba naunih teorija i podataka radi opravdavanja nasilja i rata nije novina, nego prateda
pojava savremenih nauka. Teorijom evolucije se, primera radi, nije samo opravdavao rat, nego i
genocid, kolonijalizam i tlaenje slabijih.
Svoj stav razraujemo u pet teza. Svesni smo da postoje jo mnoga pitanja o nasilju i ratu na koja bi
se moglo uspeno odgovoriti u sklopu naih disciplina, no ovde se ograniavamo samo na ona koja su
po naem miljenju bitna za poduzimanje prvog koraka.
1. Nauno je netano tvrditi da smo od naih predaka nasledili potrebu za ratovanjem. Iako je sukob
rairena pojava u svim ivotinjskim vrstama, samo je u nekoliko sluajeva zabeleena borba na smrt
izmeu organizovanih grupa koje pripadaju istoj vrsti, iako se ni u jednom od tih sluajeva nisu
koristila tetna sredstva slina oruju. Prirodno hranjenje drugim vrstama ne moe se izjednaiti sa
nasiljem unutar iste vrste. Voenje rata iskljuivo je ljudski fenomen i ne nalazimo ga kod drugih
ivotinja.
injenica da se ratovanje tokom vremena tako radikalno izmenilo, potvruje da je ono kulturni
proizvod. Ono svoju bioloku povezanost prvenstveno ostvaruje preko jezika koji omoguduje
homogenizaciju grupe, prenoenje tehnologije i koritenje orua. Rat je bioloki mogud, ali nije
neizbean, to potvruju vremenske i prostorne razlike u naravi i nainu voenja rata. Postoje kulture
koje nisu ratovale vekovima, kao i kulture koje ratuju esto samo u odreenim razdobljima.

2. Nauno je netano tvrditi da je rat ili bilo koji drugi oblik nasilnog ponaanja genetski programiran
u ljudskoj naravi. Iako geni sudeluju na svim nivoima funkcioniranja naeg ivanog sastava, oni samo
predstavljaju odreeni razvojni potencijal koji se iskljuivo ostvaruje vezom s prirodnim i drutvenim
okruenjem. Iako se pojedinci meusobno razlikuju po uticaju koje iskustvo ima na njihove
predispozicije, o interakciji izmeu njihova genetskog sklopa i vaspitnog okruenja ovisi razvoj
njihovih osobnosti. Osim retkih patolokih primera, geni ne proizvode pojedince koji su predodreeni
za nasilje. No oni ne odreuju ni suprotno. Iako sudeluju u oblikovanju naeg ponaanja, geni sami po
sebi ne utiu na rezultat tog oblikovanja.

3. Nauno je netano tvrditi da je tokom ljudskog razvoja agresivnost odabrana na tetu drugih oblika
ponaanja. U svim dobro prouenim vrstama status pojedinca u grupi ovisi o sposobnosti saradnje i
ispunjavanju drutvenih uloga vanih za strukturu grupe. Dominacija ukljuuje drutveno
povezivanje i privrenost; ona se ne svodi samo na posedovanje i upotrebu telesne sile, iako sadri
agresivne oblike ponaanja. Ako se agresivno ponaanje vetaki usadi u ivotinje, ono vrlo brzo
stvara krajnje agresivne jedinke, to znai da agresija nije u potpunosti odabrana prirodnim putem.
Kad se eksperimentalno stvorene preterano agresivne ivotinje ubace u grupu, one ili poremete
njenu drutvenu strukturu, ili ih grupa odbaci. Nasilje ne proizlazi niti iz naslea evolucije niti iz naih
gena.
4. Nauno je netono tvrditi da ljudi imaju nasilan um. Iako posedujemo ivani mehanizam za
nasilno ponaanje, njega automatski ne aktiviraju ni unutranji ni spoljni stumulusi. Za razliku od
drugih ivotinja, uz izuzetak viih primata, vii ivani procesi kod oveka filtriraju te stimuluse
(informacije koje ovek prima preko ula vida, sluha) pre njihovog aktiviranja. Nae ponaanje
rezultat je procesa uvjetovanja i socijalizacije. U naem neurofiziolokom sklopu ne postoji nita to
bi nas navodilo na nasilno ponaanje.

5. Nauno je netano tvrditi da je rat podstaknut instinktom ili nekim drugim porivom. Savremeno
stanje rata prelo je put na kojemu su u poetku bili najvaniji emocionalni i motivacijski inioci,
ponekad nazvani instinktima, a kasnije kognitivni. Savremeni rat podrazumijeva institucionalnu
upotrebu odreenih osobina linosti, kao to su poslunost, podlonost sugestijama i idealizam;
socijalnih vjetina, poput jezika, i racionalnog miljenja, kao to su izraunavanje trokova, planiranje
i informisanje. Tehnologija savremenog rata potie pojavu osobina povezanih s nasiljem, kako u
pripremanju vojnika, tako i u osiguranju civilne podrke za voenje rata. Takva preterivanja esto
dovode do toga da se osobine pogreno dre uzrokom, a ne posledicom voenja rata.
Skloni smo zakljuku da biologija ne osuuje ovjeanstvo na rat te da se ono moe osloboditi okova
biolokog pesimizma i sebe ojaati preuzimanjem transformativnih zadataka koje je potrebno
ostvariti u Meunarodnoj godini mira i drugim godinama to su ispred nas. Iako su ti zadaci uglavnom
institucionalni i kolektivni, njihovo ostvarenje ovisi o spoznaji svakog pojedinog sudeonika koji u
pesimizmu i optimizmu vidi presudne inioce. Kao to rat zapoinje u naim glavama, u njima
zapoinje i mir. Vrsta koja je izmislila rat, sposobna je izmisliti i mir. Svaki od nas snosi deo te
odgovornosti.

Sevilla, 16. maj 1986.

(slede potpisi 19 naunika i univerzitetskih profesora iz 12 zemalja)