Razlike Izmedju Aristotelovog I Kvintilijanovog Shvatanja Retorike

DIOGEN pro culture magazine & DIOGEN pro art magazine -ISSN 2296-0929; ISSN 2296-0910
Publisher Einhorn Verlag, Kusnacht, Switzerland

E-mail: contact_editor@diogenpro.com / WWW: http://www.diogenpro.com/
Petar Lazi
RETORIKA VETINA ILI UMETNOST

(SLINOSTI I RAZLIKE IZMEU ARISTOTELOVOG I
KVINTILIJANOVOG VIENJA RETORIKE)
U prvom delu (Osnovni pojmovi) definisani su kljuni pojmovi kojima

se ovaj rad bavi: retorika, dijalektika i dijalog.
U drugom delu (Agonistiki poriv antike retorike) ukratko se izlae
istorijat ideje o nadmetanju kod starih Grka (od mitskih ratova do govornikih
takmienja), te se u tom kontekstu pokazuje zato je retorika za Helene pre
svega predstavljala nadmetanje.
U treem delu (Aristotel1 i Kvintilijan2 istorijske okolnosti)
napravljeno je poreenje izmeu istorijskih okolnosti u kojima su njih dvojica
Aristotel (gr. ) (384. pne. 322. pne.), jedan od najznaajnijih filozofa u istoriji. Roen je u
Stagiri, grkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Aristotelov otac Nikomah, radio je kao lekar na dvoru
Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Makedonskog. Aristotel je sa osamnaest godina doao u Atinu i
narednih petnaest godina pohaao je Platonovu Akademiju. Posle Platonove smrti Aristotel sa Ksenokratom
(takoe Platonovim uenikom) odlazi na dvor Hermijasa vladara Atarnije u Maloj Aziji i eni se Pitijom,
vladarevom poerkom. Poto Hermijas gine 344. pne, Aristotel bei u Mitilenu odakle na poziv Filipa II
Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor trinaestoginjeg Aleksandra Makedonskog. Kada
Aleksandar polazi u pohod u Aziju (335. pne.) Aristotel se vraa u Atinu i otvara svoju kolu Licej. Za trinaest
godina, koliko je poduavao u Liceju, napisao je veinu svojih dela. Posle nemira koji su izbili nakon
Aleksandrove smrti, Aristotel se povlai na svoje seosko imanje u Kalkisu u Eubeji, gde je i umro sledee godine
(322. pne). Po svedoenju mnogih antikih autoriteta napustio je Atinu rekavi da nee po trei put pruiti ansu
Atinjanima da se ogree o filozofiju (mislei na Anaksagoru i Sokrata).
2
Marko Fabije Kvintilijan (lat. Marcus Fabius Quintilianus) (35. god. izmeu 95. i 100. god.), najznaajniji
rimski pedagog i uitelj retorike. Roen je oko u Kaligurisu, gradiu na reci Ebru u paniji. Najvei deo ivota
proveo je u Rimu, gde se kolovao i gde mu je otac, po svoj prilici, imao retorsku kolu. Vodio je miran i ni po
emu zanimljiv ivot, osim ukoliko u zanimljivost ne spada podatak da se u pedesetpetoj godini ivota oenio
1
pisali o retorici (Aristotelovo doba: retorika je vetina od ugleda koja je u

opasnosti jer je, po njemu i jo vie po Platonu, zloupotrebljavaju sofisti
Kvinitlijanovo doba: retorika je u zamiranju, po njemu, zahvaljujui
deklamatorskim kolama a po Tacitu3, zahvaljujui carskom apsolutizmu posle
pada Rimske republike i s tim u vezi ograniavanju slobode govora).
U etvrtom delu (Retorika po Aristotelu) ukratko je predstavljeno
Aristotelovo shvatanje retorike i njene uloge.
U petom delu (Retorika po Kvintilijanu) prikazano je Kvintilijanovog
shvatanje retorike, sa posebnim osvrtom na njegovu teoriju stila i s tim u vezi
oigledan Aristotelov uticaj.
U estom delu (Razlike izmeu Aristotelovog i Kvintilijanovog
shvatanja retorike) navodene su jo neke slinosti i analizirane su razlike
izmeu Aristotelovog i Kvintilijanovog definisanja retorike i njene svrhe. U
zakljuku se iznosi stav autora o uzrocima tih razlika.
Na kraju je naveden Spisak literature koja je koriena prilikom pisanja
ovog rada.
etrdeset godina mlaom devojkom, koja mu je rodila dva sina i umrla sa devetnaest godina. Ubrzo posle toga
umro mu je stariji sin (u petoj), a nekoliko godina kasnije i mlai (u desetoj godini ivota).
3
Publije (lat. Publius) ili Gaj Kornelije Tacit (lat. Gaius Cornellus Tacitus) (56. god. 117. god.), rimski
govornik, pravnik, senator i jedan od najznaajnijih rimskih istoriara. Njegova najvanija dela Anali i
Istorija bave se istorijom rimskog carstva od smrti imperatora Gaja Cezara Oktavijana Avgusta (14. godine)
do smrti cara Tit Flavija Domicijana (96. godine). Za ivota je bio slavljen kao pravnik i govornik, mada je
njegovo umee u javnim nastupima tumaeno ironino, u svetlu njegovog imena jer Tacit na latinskom znai tih.
OSNOVNI POJMOVI
Retorika je grki termin koji je nastao u V veku pne. Izveden je iz rei

rhetor (gr. ), to znai podnosilac zahteva na sudu odnosno onaj koji
govori, tj. besednik. U latinskom jeziku ovaj termin prevodi se kao oratoria
odnosno orator (od oro, orare = govoriti, obraati se nekome). Retorika
oznaava govorniku vetinu, tj. predstavlja nauku o principima pravilnog i
ubedljivog govorenja. U grkoj filozofiji retorika je inila deo logike a osnovali
su je sofisti. U srpskom jeziku termin retorika upotrebljava se ravnopravno sa
domaim reima besednitvo i govornitvo.
Dijalektika predstavlja vetinu voenja dijaloga i diskusije. I smo
osnovno znaenje na grkom dialektike tchne sugerie vetinu voenja
diskusije. Za Platona4, meutim, dijalektika je umetnost voenja diskusije na
bazi pitanja i odgovora. Za Aristotela dijalektika predstavlja vetinu dokazivanja
po verovatnoi a ponekad joj daje i atribute sofinosti. Najradikalniju tezu o
sutini dijalektike izneo je Artur openhauer5: Pravi pojam dijaktike je, dakle,
ono to smo sada rekli: intelektualna vetina maevanja da bi se u toku prepirke
uvek ostalo u pravu.6
Dijalog na grkom znai razgovor i u kolokvijalnom govoru koristi se u
svom osnovnom znaenju. U filozofiji, jo od vremena Sokrata7, dijalog
Platon (gr. ) (427. pne. 347. pne.) antiki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih
linosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je Sokratov uenik. Osnovao je filozofsku kolu u gimnazionu,
odnosno vebalitu (gr. ) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju iji je zatitnik bio
heroj Akadem (gr. ). Zbog toga su Platonovu kolu prozvali Akademija (gr. ), i tako su
termini Akademija i gimnazija dobile znaenje koje danas imaju. U svojoj koli Platon je poduavao
mnogobrojne uenike iz svih krajeva Grke a najpoznatiji je bio Aristotel. Platon je umro kao
osamdesetogodinjak i sahranjen je u smoj Akademiji.
5
Artur openhauer (nem. Arthur Schopenhauer) (Gdanjsk, 1788. Frankfurt na Majni, 1860.), nemaki
filozof. Najznaajnije openhauerovo delo je Svet kao volja i predstava. Eristiku dijalektiku opnhauer je
koncipirao 1819. godine, ali je posle nekoliko bezupenih pokuaja razrade, konano odustao i spis je ostao
nedovren. Hiber ga datira sa 1830/31. godina, ali to treba shvatiti samo kao vreme konanog formulisanja, a ne
i nastanka spisa. Delo je prvi put objavljeno posthumno 1864. god. u svesci koja sadri openhauerovu
zaostavtinu.
6
openhauer, Artur: Eristika dijalektika; Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad; 1985; str. 39.
7
Sokrat (gr. ) (469. pne. 399. pne.), antiki folozof, otac filozofije morala. Po svoj prilici bavljenje
filozofijom zapoeo je izuavanjem Arhelaja, Diogena iz Apolonije, Empedokla i drugih kosmolokih mislilaca.
Poto Sokrat nije iza sebe ostavio nita napisano, postoji veliki problem utvrivanja njegovih filozofskih
gledita, pre svega zbog razliitih karaktera izvora koji su nam na raspolaganju: Ksenofontovi sokratski spisi
(Uspomene na Sokrata A ili Memorabilia Socratis, Gozba i
Odbrana Sokratova ), Platonovi dijalozi, Aristofanove Oblakinje i ratrkani
4
predstavlja formu razvoja filozofske misli na osnovu teze i antiteze. Za Platona

dijalog je govor due sa samom sobom i iz toga je razvijena njegova
koncepcija dijalektike.
AGONISTIKI PORIV ANTIKE RETORIKE
Misao o borbi i nadmetanju kao pokretakoj snazi sveopte stvarnosti,

kod starih Grka javila se jo u vreme mitsko-poetskog poimanja sveta. Tako se
ve kod Homera8 agon9 ispoljava kao nagon za takmienjem i sirova elja za
samopotvrivanjem. Uostalom, po Homeru je do Trojanskog rata i dolo
zahvaljujui Eridi10. Kasnije je agonistiki poriv preuzelo i filozofsko-racionalno
poimanje sveta, tako da ve kod Hesioda11 i Heraklita12 dobija istorijsku i
filozofsku dimenziju. I dok Homer govori samo o jednoj (ravoj) Eridi Hesiod
razlikuje dve Eride (ravu i dobru), koje u stvari predstavljaju alegorijskomitsku borbu dobra i zla. Homerovim atributima sirovog junatva Hesiod
prodadaje oplemenjeni karakter takmienja sa drugima, ali i sa smim sobom
taj karakter se ispoljava i neguje na stadionima i hipodromima, kao i na
muzikim, dramskim i besednikim takmienjima. Iz borbe suprotnosti
proizilazi harmonija, pa samim tim borba predstavlja kosmiku pravdu. Sve se
kod Grka nadmee: kako bogovi, tako i ljudi i ivotinje.
Aristotelovi iskazi. Uprkos tome, zajedniki imenitelj pisanih tragova o Sokratu jeste da je on dijalog
inaugurisao kao formu prilikom ubeivanja.
8
Homer (gr. O) (pretpostavlja se da je iveo krajem VIII i poetkom VII veka pne.), antiki pesnik ije je
delo ostavilo neizbrisiv trag na razvoj zapadne civilizacije. Po legendi, Homer je bio slep i spevao je Ilijadu i
Odiseju, dva najznaajnija epa antike knjievnosti.
9
Agon (gr.) = borba, utakmica, takmienje.
10
Erida grka boginja razdora, nesloge i svae.
11
Hesiod (gr. H) (pretpostvka je da je neto mlai od Homera i da je stvarao krajem VIII veka), prvi
starogrki pesnik koji je o sebi dao biografske podatke. U spevu Poslovi i dani navodi da mu je otac napustio
eolsku Kimu u Maloj Aziji te da se naselio u beotskom selu Askri. Autor je Teogonije, speva koji predstavlja
glavni izvor za grku mitologiju. Mada su postojale spekulacije kako Hesiod nije ni postojao, stilistika analiza
dokazala je da su dva dela pouzdano Hesiodova: Teogonija i Poslovi i dani.
12
Heraklit iz Efesa (gr. ) ili Heraklit Mrani (gr. ) (iveo je na
prelazu iz VI u V vek pne.), predsokratski filozof i utemeljitelj takozvane Efeke kole. Bez sukobljavlja i
nadmetanja, po Heraklitu, ne bi bilo ni razvitka. Rat je otac i car svemu, jedne je uinio bogovima, druge
ljudima, jedne robovima, druge slobodnima. (Fragment 80)
Stari Grci su i umirali u uverenju da e u zagrobnom ivotu gledati

nadmetanja i da e se sami veno nadmetati. Pohvale borbi izreene su na srce
cele Helade, jer je Helenima agonski ivot bio drugo disanje13. U skladu sa
ovakvom ivotnom filozofijom odvijaju se atletska i duhovna takmienja,
formiraju se i razvijaju svi rodovi umetnosti: pesnitvo, vajarstvo, slikarstvo,
muzika... a po tim naelima praktikuju se: politika, filozofija, pa i dijalektika i
besednitvo. Joel je u nekoliko reenica opisao kako je od nadmetanja kraljeva u
ratovima preen put do nadmetanja govornika u besednitvu: Nadmetanje
kraljeva dovodi do rata, i pobeda se opet slavi u bojnim igrama, a pobednike u
njima veliaju i pesnici i plastiari, koji se opet nadmeu jedni s drugima. I tako
neprestano sve dalje, sve duhovnije, jedan agon izaziva drugi. Borbe u oruju
ive i dalje u seanju, i pridruuju se u umetnikoj fantaziji, mitolokoj, epskoj i
plastinoj. Plastika stvara borbene grupe i poezija razbija svoje lirsko jedinstvo
i razvija se u nadmetanje figura u drami, kojim se opet pesnici nadmeu jedni sa
drugima i pred sudijama. I kao mrtvi junaci bore se njihovi mrtvi pesnici kao
Ajant i Odisej bore se Homer i Hesiod, pa Eshil i Euripid, protiv drugih pesnika
i besednika, a ovi se opet izmeu sebe nadmeu u sjajnim besedama i govorima
na sudu i postaju uitelji parlamentarne i juristike vetine u raspravljanju14. A
sa besednicima i pesnicima, opet se nadmeu filosofi...15
Jo se Ksenofan16 zalagao za primat duhovnog obrazovanja nad telesnom
snagom i vrlinama povezanim sa njom. Mada ne odbacuje atletsku agonistiku,
Ksenofan se ali to Heleni vie zadovoljstva nalaze u priama o bojevima
protiv Titana i s veim ponosom gledaju na one koji donose pobede u
olimpijskim i ostalim panhelenskim igrama, nego na one koji poseduju mudrost.
O tetnosti odreenih gimnastikih napora govori Aristotel17 (VIII 4, 1339 a 1),
kritikujui one koji nastoje kod dece da razviju takmiarska i borilaka tela,
ali im time nagruju telesni izgled i koe razvoj tela. Da bi se uspostavila
uri, Milo: Istorija helenske etike; Zavod za izdavanje udbenika, Beograd; 1987, str. 142.
Podvukao: P. L.
15
Joel, K: Istorija antike filosofije; Tibingen, 1921, str. 105/106.
16
Ksenofan iz Kolofona (gr. ) (oko 565. pne. oko 473. pne.), antiki filozof i
pesnik. Koliko se iz oskudnih fragmenata moe zakljuiti, Ksenofan nije bio naroito veliki pesnik, ali se snano
istie u istoriji rane grke misli svojom kritikom bogova i tradicionalnih religijskih obreda i verovanja. Ksenofan
kritikuje grke mitove i epsku sliku sveta a posebno napada Homera i Hesioda: Sve su bogovima pripisali
Homer i Hesiod, sve to je kod ljudi sramotno i pokudno: krau, preljubu i meusobno varanje (Fragment 11).
Na drugom mestu Ksenofan kae: A ljudi misle da se bogovi raaju i da imaju njihovu odeu, glas i telo.
(Fragment 14). Ksenofan duhovito kritikuje grka antropomorfna boanstva i predstavlja ih kao puke tvorevine
ljudi: Etiopljani tvrde da su im bogovi tuponosi i crni, Traani da su plavooki i riokosi, a kad bi volovi, konji i
lavovi imali ruke i mogli njima da slikaju i stvaraju dela kao ljudi, slikali bi likove bogova i davali im telo kakvo
upravo i samo imaju: konji nalik na konje, volovi na volove, [a lavovi na lavove]. (Fragment 15).
17
Aristotel: Politika; Globus, Zagreb; 1988, str. 260.
13
14
harmonija izmeu telesne i duhovne snage, odnosno da bi se formirao savren

ovek (fiziki, intelektualno i moralno po Platonu18), u staroj Grkoj se javio
ideal kalokagatije.19 Aristotel, takoe insistira na tome da se ne valja iskljuivo
posveivati samo jednoj vrlini.20 (1338 b 30-35)
Pored nadmetanja na stadionima koja su afrimisala telesne vrline, vodile
su se i mnoge borbe na duhovnom polju. Tako su na velikim svetkovinama
Panatenajama, svake etvrte godine21 prireivana takmienja, ne samo iz
atletskih, borilakih i gimnastikih vetina, nego i iz knjievnih rodova.
Odravana su muzika, dramska i govornika nadmetanja. Pobeda u takvim
nadmetanjima znaila je kienje lovorovim vencima, znaila je slavu ne samo za
pobednika, nego i za njegov rod i polis. Znaaj pobede na bilo kom takmienju
prenosi se i na stari Rim, tako da Ciceron22 primeuje kako misao o potonjoj
slavi sve podstie na posao i nadmetanje: Svi eznemo za pohvalom, i to je
ko bolji, sve se vie povodi za slavom23. Isti motivi koji vae za telesna
nadmetanja, vae i za duhovna: Umetnosti ive od priznanja, a gde nema
odobravanja i prijema, sve navek ostaje kao mrtvo.24 Koliko su slavljenike
poasti bile neodoljive (ne samo ljudima) najbolje pokazuje sledei primer iz
Platonove Drave: Kada su due birale svoj sledei ivot onda je Atlantina25
dua, videvi velike poasti koje se ukazuju atletama nije ih mogla mimoii
nego ih uze26.
A tamo gde je ulog veliki (slava) veoma brzo se prelaze krhke granice
moralnog i doputenog odnosno, princip da cilj opravdava sredstvo postaje
optevaei u svim oblicima nadmetanja. Tako je na jednoj sauvanoj vazi iz
Sparte predstavljena scena u kojoj jedan borac pokuava svom protivniku da
18
I smo Platonovo ime (pleat, irok) simbolizuje ovu njegovu tenju. Po svojoj fizikoj konstituciji Platon je
bio atletski graen i spremao se da nastupi na Olimpijadi.
19
Kalos (gr.) = lep; agathos (gr.) = dobar.
20
Oni koji odvie preputaju decu samo fizikom vebanju, zaputajui pri tome nunu naobrazbu, zapravo ih
poprostauju. (Aristotel: Politika).
21
Male Panatenajame su slavljene svake godine.
22
Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero) (106. pne. 43. pne.), rimski besednik, dravnik i
knjievnik. U ranoj mladosti zapoeo je svoj knjievni rad. Kao dvadesetogodinjak sastavio je spis O
iznalaenju tema. Kada je Sula pobedio 81. pne. Ciceron zapoinje advokatsku karijeru, ali se posle dve godine
povlai iz zdravstvenih razloga. Po svoj prilici zamerio se Suli svojom odbranom Seksta Roskija (80. pne.).
Odlazi u Grku gde, izmeu ostalog, na Rodosu slua slavnog profesora besednitva Molona. Kada se vratio u
Rim, Ciceron je zapoeo briljantnu karijeru (za rimske prilike veoma kasno) u 29. godini ivota, tokom koje bio
kvestor, edil, pretor i konzul. Ostao je zapamen kao najznaajniji i najuticajniji rimski besednik.
23
Ciceron (Rgo arch, 11,26).
24
Ciceron (Tusc. Disp I 24).
25
Atlanta je mitska figura, brza trkaica i veoma vet lovac.
26
Platon: Drava, BIGZ, Beograd, 1993, str. 324.
iskopa oko. Kako se u duhovnim nadmetanjim nije moglo osloniti na kopanje

oiju, pribegavalo se drugim (moralno nedopustivim) sredstvima. Tako su
vremenom pripadnici Megarske kole razvili posebnu govorniku vetinu
eristiku27, koja je u stvari nastavila sofistiku tradiciju, te se zbog toga
Protagora28 smatra njenim duhovnim utemeljiteljem. Eristika bi u slobodnom
prevodu bila vetina svaalatva i nju su, za potrebe besednikih duela, vebali u
mnogim retorikim kolama.
Da delatnost sofista nije nailazila na opte odobravanje, pokazuju ve
Aristofanove29 Oblakinje, gde on karikaturalno prikazuje na pozornici dvoboj
pravednog i nepravednog govora, u kojem nepravedni govor pobeuje jer je
bestidan i beskrupulozan. I Platon u Fedru (267 a) ima ironian stav prema
retorima, koji (poput Tisije30 i Gorgije31) mogu snagom rei uiniti da male
stvari izgledaju velike, a da velike stvari izgledaju male.32
27
Eristika (gr.) = svaa, prepirka, razdor.

Protagora (gr. ) (oko 481. god. pne. 411. god. pne.), uitelj govornitva, pravnik, sofista.
Roen je u Abderi (Trakija) a u Atinu je doao sredinom V veka pne. Uivao je naklonost Perikla, koji mu je
(prema nekim izvorima) poverio i zadatak da u Turijima sastavi ustav ove panhelenske kolonije, osnovane 444.
godine pne. Platon u svom dijalogu Protagora kae da je on izumitelj uloge profesionalnog sofiste, odnosno
uitelja vrline. Prema Diogenu Laertiju, Protagora je zbog svoje knjige o bogovima bio optuen za
bogohuljenje, ali je pobegao iz grada pre suenja i utopio se prilikom plovidbe ka Siciliji, dok je njegova knjiga
bila spaljena na trgu. Ukoliko je ova pria pouzdana (u ta se ozbiljno sumnja), onda su se ti dogaaji verovatno
odigrali tokom oligarhijskog prevrata 411. god. pne.
28
29
Aristofan (gr. A) (oko 445. god. pne. oko 385. god. pne.), najznaajniji je predstavnik stare
antike komedije i jedan od najveih komediografa u istoriji. Pored jedanaest potpunih Aristofanovih komedija,
sauvano je i oko hiljadu fragmenata i citata kod drugih antikih pisaca. O Aristofanom ivotu zna se veoma
malo i po svoj prilici nije imao veliki drutveni uticaj, uprkos popularnosti svojih komedija. U Platonovoj
Gozbi Aristofan je prikazan kao prijatan i ovijalan sagovornik koji skree jednu ozbiljnu raspravu u
duhovitom smeru, i po nekim tumaima upravo u tom svetlu treba posmatrati i njegovo delo.
30
Tisija (gr. ) (V vek pne.), sofista koji je bio uenik rodonaelnika retorike Koraksa (s obzirom da je
ovaj sastavio prvi nama znani prirunik Rhetorike tchne). Kao i njegov uitelj i Tisija se najvie bavio
sudskim besednitvom. U vezi sa njima dvojicom ostala je anegdota po kojoj je Tisija postao Koraksov uenik
uz uslov da mu isplati 1000 drahmi na ime kolarine tek onda kada ovaj dobije prvi spor. Poto je zavrio
kolovanje, Tisija se nikako nije prihvatao voenja nekog spora te Koraks, izgubivi ivce, predoio mu je da e
morati da ga tui i da e Tisija svakako izgubiti ako izgubi spor, morae da mu plati po sudskoj presudi, a ako
ga dobije morae da mu plati jer je dobio svoj prvi spor. Tisija mu je na to odgovorio da nikako nee morati da
plati Koraksu poto ako izgubi parnicu, nee biti duan Koraksu jer jo uvek nije dobio svoj prvi spor, a ako
dobije taj sudski spor nee biti duan da plati po sudskoj odluci! Ova anegdota upravo pokazuje sutinu termina
sofizam, odnosno da se na sofiste odnosi poznati iskaz Vuka Karadia sve moe da bide a ne mora da
znai.
31
Gorgija (gr. ) iz Leontina (u donjoj Italiji) (oko 483 god. pne. oko 376. god. pne.), filozof,
besednik i uitelj retorike. Gorgija je utemeljitelj prve generacije sofista. Nekoliko doksografa navodi podatak da
je Gorgija bio Emedoklov uenik mada je od njega bio mlai samo nekoliko godina. Gorgija je retoriku vetinu
preneo sa Sicilije u Atiku. Naime 427. godine pne. doao je kao poslanik i svojim kienim govorom namah
opinio Atinjane. Doprineo je i irenju atikog dijalekta u jezik antike knjievnosti.
32
Slinu formulaciju ponavlja i Aristotel u Retorici (B24, 1402a 23) da se slabiji dokaz uini jaim (
).
ARISTOTEL I KVINTILIJAN ISTORIJSKE OKOLNOSTI
Uvod o agonistikom porivu u Staroj Grkoj bio je neophodan da bi se na

pravi nain razumelo Aristotelovo vienje retorike. S jedne strane on se naslanja
na ideju agonistike ontologije u skladu s kojom i retorika predstavlja, pre
svega, borbu: Osim toga, ako bi nesposobnost da se branimo telom bila
sramota, bilo bi besmisleno kad se sramotom ne bi smatrala nesposobnost da se
branimo govorom ije je korienje ljudskoj prirodi svojstvenije nego korienje
telom.33 (1355 b) S druge strane, kao i njegov uitelj Platon, i Aristolel se
obruava na one kojima retorika ne slui u iznalaenju stvarno uverljivog34 jer
im se retorika ne odnosi na sposobnost ve na nameru35. Pri tome, naravno,
misli na sofiste36.
Za razliku od Aristotela, Kvintilijan deluje u vreme kada je poeo da
zamire ugled besednitva. Umesto retorskih kola, u Rimu su cvetale
deklamatorske kole. I smo ime kazuje da su u njima vebani govori na
apstraktne teme, tako to se nije obraala panja ta se govori ve je bilo vano
kako se govor izlae (deklamuje).
Kada smo ve kod istorijskih okolnosti treba imati u vidu da su oba
Kvintilijanova uitelja, (najverovatnije) filolog Kvint Remije Palemon (pisac
prve znaajnije rimske gramatike) i (pouzdano) retor Domicije Afer bili
dosledni tradiciji knjievnosti avgustovog doba, to objanjava Kvintilijanov
stav da upravo Ciceron treba da bude glavni uzor svakog besednika jer ih je
nadmaio u svim svojstvima koja se kod svakog govornika pojedinano hvale.
Poto je poeo da zamire ugled besednitva37 (a Kvintilijan je kao advokat i
33
Aristotel: Retorika; Nezavisna izdanja Slobodana Maia, Beograd; 1987, str. 11.
Ibid.
35
Ibid.
36
U sam termin namera Aristotel ukljuuje i moralne atribute: Bit ili sutina sofistikog besednitva sastoji se
u besednikovoj moralnoj nameri, u svrsi, odnosno u slobodnom izboru i primeni prividno pravilnih argumenata.
Njima se dijalektiar moe sluiti prema potrebi. Ako se, pak, njima namerno slui, naziva se sofist. U retorici,
meutim, nema ove razlike. U njoj se, naime, besednikom smatra i onaj ko se slui pravim, kao i onaj ko se slui
lanim argumentima. (Ibid, str. 12; Marko Vii, komentar 12)
37
Od ranijih Kvintilijanovih teorijskih dela (od kojih nijedno nije sauvano), verovatno je najvaniji spis De
causis corruptiae eloquentiae (O uzrocima propadanja besednitva). Ovo delo nastalo je znatno pre spisa
Obrazovanje govornika, tako da iz ovog potonjeg moemo poneto saznati O uzrocima propadanja
besednitva. Osnovano se pretpostavlja da je Kvintilijan i u ovom delu (kao i u Obrazovanju govornika)
34
govornik ve bio na zavidnom glasu), car Vespazijan ga je postavio za prvog (od

strane drave) plaenog profesora retorike i filologije, sa godinjom platom od
sto hiljada sestercija. Tim poslom se bavio i kasnije, za vreme vladavine Tita i
Domicijana. Posle dvadesetogodinjeg rada u koli, povukao se 90. godine, kao
veoma cenjen i slavljen pedagog i posvetio se izradi dvanaestoknjija De
institutio oratoria38 kod nas prevedeno kao Obrazovanje govornika.
Domicijan ga je odlikovao konzulskom au i poverio mu dvojicu svojih
neaka, buduih pretendenata na presto, na vaspitavanje i poduavanje. Iako je
Kvintilijan bio pre svega dvorski ovek za vreme Domicijanovog krvavog
apsolutizma (kako ga naziva Tacit), u kome su gonjeni ne samo hriani nego i
filozofi, naroito stoiari i popularni putujui uitelji kiniari, on nije bio
politiar, ve pedagog. Njegov spis je, kao i njegov ivot, lien politike i
dravnike note koji imaju Demosten39 i Ciceron. Kvintilijan nije bio ni filosof u
grkom smislu tog pojma. Ono po emu je ostao upamen, pored jednog od
najvanijih udbenika retorike iz perioda helenizma jesu njegovi humani
pedagoki principi koji imaju odjeka i danas (osuivao je telesne kazne i
smatrao ih neefikasnim i poniavajuim vaspitnim sredstvom, traio je da se
vaspitanikova linost potuje, a za stimulisanje uenikove aktivnosti treba da se
uzroke propadanja retorike traio u deklamatorskim kolama. Naime, u ovim kolama govorilo se samo na
izmiljene teme, a stil koji su podravale bio je veoma izvetaen jer se preterivalo sa gomilanjem efekata i
ukrasa. Za razliku od Kvintilijana, koji je ipak bio ovek dvora, dravni profesor i vaspita carevih neaka, Tacit
nam prua bitno drugaiju sliku propadanja rimskog besednitva. On razloge za to pronalazi u carskom
apsolutizmu posle pada rimske republike i s tim u vezi ograniavanjem slobode govora. Po njemu, to je kljuni
razlog zato su se namnoile deklamatorske kole u kojima se govorilo o fiktivnim temama koje nisu imale
nikakvih dodirnih taaka sa stvarnou.
38
De institutio oratoria je jedino sauvano Kvintilijanovo delo. Napisao ga je pred kraj ivota, jedva pristavi
na nagovor prijatelja. Vei deo knjige prenosi ve poznate savete i uputstva za mlade besednike i sadri podelu
na pet delova besede, preuzetu iz Retorike za Herenija. (Najstariji nama poznati latinski udbenik retorike,
nastao izmeu 86. god. pne. i 82. god. pne. Nekada se verovalo da je autor tog dela Ciceron, danas se to delo
smatra anonimnim). Kvintilijan u Obrazovanju govornika ne nastoji da uini ili otkrije neto novo, ve se
ograniava na prenoenje uenja svojih prethodnika, kako rimskih, tako i grkih. Delo je, inae, pronaeno u
celini 1416. godine u manastiru Sent Galen, u vajcarskoj.
Demosten (gr. ) (384. god. pne. 322. god. pne.), najvei govornik antike Grke i istaknuti
atinski dravnik. Ne samo da njegovi govori pruaju temeljan uvid u politika i drutvena zbivanja tokom IV
veka pne. u Grkoj, ve predstavljaju i znaajna knjievna ostvarenja. Demostenov otac bio je trgovac i vlasnik
radionice oruja (), a umro je kada je Demosten imao sedam godina. Ostavi sm sa majkom i
estogodinjom sestrom, brigu o njima (kao i za poprilinu imovinu) preuzela su trojica tutora koji su uzurpirali
najvei deo nasledstva pa je Demosten bio prisiljen da sudskim putem trai da vrate ono to su oteli. Za to je bilo
neophodno da savlada vetinu govornitva. Kada je postao punoletan Demosten je 364. god. optuio tutore, i
dobio je parnicu. Dok je drao svoj prvi govor publika ga je, navodno, esto prekidala i rugala se njegovoj
zamrenoj besedi, a i dokazi koje je navodio bili su preopirni i neadekvatni. Pored toga, po predanju, Demosten
je u to vreme imao slab glas, kratak dah i nejasan izgovor. Zbog toga je kasnije vebao govore drei u ustima
kamenie, a da bi osnaio glas govorio je stojei na obali pored buke koju su proizvodili morski talasi.
39
uvode takmienja, pohvale i druga humanija sredstva od telesne kazne, tvrdio je

da u nastavi i vaspitanju vanu ulogu imaju igra i odmor a uitelj mora da uvidi
individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog
pojedinog uenika).
RETORIKA PO ARISTOTELU
Retorika je najstarija disciplina koja se sutinski bavi jezikom i iskazom.

Na to ukazuje i Aristotel, jer izmeu istine i zablude postoji meuprostor
privremenih i verovatnih stanja, koja sadre neizvesnost i verovatnou. Politika,
pravo i moral (za razliku od egzaktnih nauka) jesu podruja, koja po svojoj
prirodi, ne poznaju konana stanja, ve su sva reenja privremena i verovatna (u
veoj ili manjoj meri).
U antiko doba retorika je definisana na razliite naine. Za osnivaa
grke retorike Koraksa40, ona je sredstvo uveravanja reima. Kada smo ve
kod uveravanja, za Aristotela postoje tri tehnike metode uveravanja: jedna se
postie karakterom besednika, druga raspoloenjem u koje se dovodi slualac, a
trea samom besedom, ukoliko sma neto dokazuje ili se ini da neto
dokazuje41. (1356 a) Uostalom, i sm originalni naziv Aristotelovog dela
(Tchna rhetorika) sugerie status predmeta kojim se bavi. Poto je
besednitvo lieno boanskog nadahnua (kao npr. poezija) , meu grkim
muzama ne sedi muza retorike. Zbog toga je Aristotel i definisao retoriku kao
sposobnost, vetinu, odnosno tehnu i da se njezin osnovni zadatak ne sastoji u
40
Vetina besednitva prvo se razvila na Siciliji (naroito u Sirakusi, gde je 465. pne. tiranska vlada zamenjena
demokratskom pa se javila potreba za javnim raspravama). Osnivaem retorike smatra se Koraks, autor
najstarijeg sauvanog spisa Rhetorika tchne. Na tlo Grke retoriku su pred kraj V veka preneli sofisti, koji su
obeavali da svakoga mogu nauiti, da bude vet na reima i delima. Najznamenitiji sofisti bili su Gorgija,
Protagora, Hipija i Prodik. Koliko su sofisti bili popularni govori i podatak da je bio est sluaj da se u pojedinim
gradovima na ulicama slavio njihov dolazak. Mladii, obino iz dobrostojeih kua (jer uenje kod sofista nije
bila nimalo jeftina zabava) dolazili bi da sluaju njihove kiene govore i da izuavaju govorniku vetinu. Platon
i Aristotel kritikuju sofiste, ne samo zbog toga to su svoju vetinu prodavali za veliki novac, ve i zbog metoda
kojima su se koristili u dokazivanju, kao i zbog namere njihove retorika. Videti fusnotu br. 36.
41
10
uveravanju, nego u iznalaenju uverljivog u svakom datom sluaju, to vredi i za

ostale vetine.42 (1355 b)
Neto dalje Aristotel ponavlja ovaj stav: Neka retorika bude sposobnost
teorijskog iznalaenja uverljivog u svakom datom sluaju43, (1356 a) uz
objanjenje moglo bi se, meutim, rei da je retorika u stanju da teorijski
iznae uverljivo u svakom datom sluaju, zbog ega i tvrdimo da se njena
pravila ne tiu nekog osobenog odreenog roda44. Za razliku od drugih vetina
koje se bave dokazivanjem strogih pravila vezanih za sopstveni predmet
istraivanja, te u skladu s tim, zahtevaju i od slualaca odreenu vrstu znanja iz
datog predmeta retorika se bavi pitanjima od opteg znaaja za koja
sluaocima nije nepohodno poznavanje brojnih okolnosti i temeljno izvoenje
zakljuaka. Nijedna vetina ne bavi se pojedinanim sluajevima, te sledstveno
tome ni retorika nee razmatrati ono to izgleda verovatno pojedincu45. (1357
a)
Aristotel uzima medicinu kao primer i injenicu da ona ne istrauje
pojedinane sluajeve (npr. ta je dobro za Sokratovo i Kalijino zdravlje), ve se
bavi onim to je korisno zdravlju grupe ljudi odreenih osobina i slinog
telesnog ustrojstva. Po istom principu postupa i dijalektika koja ne izvodi
zakljuke iz bilo kojih premisa (jer ak i ludaci imaju odreene predstave) nego
uzima u razmatranje predmete koji zahtevaju logiku diskusiju; slino tome, i
retorika se bavi pitanjima o kojima se ljudi obino savetuju46. I upravo u
pretresanju pitanja o kojima se ljudi savetuju Aristotel vidi zadatak retorike:
Zadatak retorike sastoji se u pretresanju pitanja o kojima se savetujemo, ali o
kojima nemamo strogo odreenih pravila, i u prisustvu takvih sluatelja koji
nisu sposobni da sagledavaju brojne okolnosti sluaja i da prate opirno
izvoenje zakljuaka47.
42
Ibid, str. 11.

Ibid.
44
Ibid. Uporediti sa: Nuan uslov za ono to treba da bude lepo i valjano reeno (sastoji) u tome da se dua
onoga koji govori razumeva u istinu onih stvari o kojima eli da govori. (Platon: Fedar u: Platon; Ijon.
Gozba. Fedar; Kultura, Beograd; 1979, str. 259.)
45
Ibid, str. 16.
46
Ibid.
47
Ibid, str. 17.
43
11
U zavisnosti od samih slualaca, Aristotel deli besedu na:

a) politiku, tj. savetodavnu48 (gr. ili
govornik podstie ili odvraa od konkretnih radnji koje se tiu kolektivne
budunosti, npr: prihodi, rashodi, rat, mir, odbrana zemlje...),
b) sudsku49 (gr. koja se bavi pitanjima odgovornosti,
krivice, pravde i nepravde, pri emu je nepravedan in ili postupak svaki onaj
koji je svojevoljan i protivan bilo posebnom zakonu (pisani zakon drave), bilo
optem (nepisane norme koje priznaju svi graani); u sudskoj besedi se uvek
susreu optuba (gr. ) i odbrana (gr. ), te je smim tim
svrha sudskog govornitva dokazati istinitost ili neistinitost nekih tvrdnji o
radnjama koje su se ve dogodile),
c) epideiktiku50 (gr. ili u kojoj
govornik dokazuje da su neiji postupci hvale vredni: uzvieni, ispunjeni
vrlinom: pravednou, hrabrou, mudrou, dareljivou, velikodunou,
razumevanjem i razboritou).
Poto se politika beseda izgovara pred lanovina narodne skuptine,
odnosno pred onima koji imaju mo odluivanja o buduim dogaajima i sm
predmet takve besede tie se budunosti (bilo da podstie na neto korisno ili
odvraa od neeg tetnog ona uvek daje savete o buduem). Od dve stranke u
sporu jedna neminovno neto optuuje a druga se brani, te sledstveno tome,
sudska beseda neminovno se bavi prolim dogaajima i njen predmet je ili
optuba ili odbrana. Sudska beseda mogla je biti javna (gr. ) ili
privatna (gr. ). to se tie epideiktike ili sveane besede, ona ili hvali
neto to je moralno, lepo i korisno ili kudi neto to je nemoralno, runo i
tetno. Iz toga Aristotel izvlai zakljuak da epideistikoj besedi najvie
odgovara sadanjost, jer gotovo svi besednici polaze od postojeeg stanja,
48
U demokratskoj Atini svaki punoletni graanin mogao se obratiti, kako na sudu, tako i u narodnoj skuptini
te je na taj nain bio u prilici da skrene panju na sebe (ili ak da se proslavi), ukoliko je bio vet govornik.
49
Dobri besednici u Atini bili su veoma cenjeni. Mogli su, ne samo da dre govore, ve i kao logografi da piu
govore za druge. Obino su to bili sudski govori koje su klijenti uili napamet, i izgovarali ih kao svoje optube
ili odbrane na sudu.
50
Gorgija se posebno isticao u sveanim govorima. Besede su mu bile kiene raznim retorskim figurama, poput
metafore, anafore, asonancije, paronomasije...
12
premda esto poseu, kako za prolou, tako i za budunou, da bi kod

slualaca evocirali uspomene ili pak neto anticiprali.51 (1358 a 1359 a)
Da bi se na pravi nain razumela svrhe retorike, neophodno je obratiti
panju na razliku koju Aristotel pravi izmeu strogo naune metode
(apodeixis, demonstratio) i dijalektiko-retorike metode (pistis,
probatio ili argumentum). Mada je na samom poetku ustvrdio da je
retorika saobrazna dijalektici52 (1354 a), Aristotel upozorava i na razlike:
Ako bi neko pokuao da od dijalektike i retorike naini nauke, a ne praktine
discipline, ono to jesu, taj bi neprimetno razorio njihovu pravu narav i tako ih
transformiui, zaao u oblast nauka s definisanom materijom, a ne iskljuivo
dijalogom. (1359 a) Ovo Aristotelovo upozorenje presudno je za naelno
razlikovanje izmeu teorijske filozofije, u koju spadaju tane nauke
(matematika i fizika) i praktine filozofije, u koju spadaju politika (etika),
dijalektika i retorika. Teorijska i praktina filozofija razlikuju se samo po nainu
kako dolaze do istine. U Nikomahovoj etici53 Aristotel je ljudsku sposobnost u
dokuivanju istine podelio na pet vrsta:
1. Vetina (tchne)
2. Znanje (epistme)
3. Razboritost (phronesis)
4. Mudrost (sopha)
5. Um (nus)
Jasno je iz ove podele da retorika ne zalazi ni u oblast epistme, ni u
oblast sopha. Za Aristotela, ve je to reeno ali nije zgoreg ponoviti, retorika
je vetina (tchne), a dotie se, donekle phronesis, dok se u sferi imaginacije
dotie i oblasti uma, odnosno nusa. Mada sve navedene duhovne
sposobnosti streme istini, Aristotel razliito vrednuje te istine. Tako je za njega
praktina istina znaajnija od naune, pre svega zbog toga to se bez nje ne
mogu obezbediti pravilna sredstva za postizanje postavljenog cilja, mada je
51
Pasusi o Aristotelovoj podeli besede na tri vrste, u stvari predstavljaju ukratko prepriano (njegovom
terminologijom) tree poglavlje Retorike Vrste besede. Samu podelu besede po vrstama Aristotel je
preuzeo od svojih prethodnika. Detaljnije, videti: Aristotel: Retorika; Nezavisna izdanja Slobodana Maia,
Beograd; 1987, str. 23 26; Platon: Fedar; BIGZ, Beograd (267 a); Platon: Timaj; Mladost, Beograd;
1981; Bazal, Albert: Povijest filozofije I tom (poglavlja 6, 7, 8, 9); Globus, Zagreb; 1988.
52
53
Aristotel: Nikomahova etika; BIGZ, Beograd; 1970, str. 145.
13
nauna istina u saznajnom smislu vrednija od praktine.54 Nauno znanje je

sposobnost dokazivanja koje poiva na logikoj nunosti da neto moe biti
samo na odreeni nain, i nikako drugaije. Tchne i phronesis barataju i
onim to je promenljivo, dakle onim o emu moe da se odluuje. Sm in
odluke je sutina svrhe ovog naina rasuivanja.55 Znanje ne mora poznavati
pojedinano i posebno, jer se ono bavi optim i neminovnim. Vetina i
razboritost, pak, moraju da poznaju i pojedinano i posebno, moraju da poznaju
sve promenljive okolnosti jer se svako delanje odvija (...) u pojedinostima.56
Sve to nije neminovno spada u debatu jer taan sud nauke ne moe da zameni
vrednovanje i procenjivanje u politici, pravu, etici i estetici. Rolan Bart57 u svom
Aide-mmoire, posveenom antikoj retorici58 kae da se u Aristotelovom
pojmu verovatnog (eiks) ideja optosti suprotstavlja ideji univerzalnosti.
Opte nije nuno. Univerzalno je, kao atribut nauke, nuno. Opte je ljudsko
mnjenje i predstavlja zbir miljenja o nekom predmetu ili pojavi velikog broja
ljudi kojima se veruje. Upravo je retorikoj vetini svojstvena metoda
uveravanja na osnovu optih mesta59, a metoda uveravanja, po Aristotelu
jeste odreena vrsta dokazivanja60 (1355 a).
54
Ibid, str. 158/159.
55
Ibid, str. 148.
56
Ibid, str. 149.
57
Rolan Bart (fr. Ronald Barthes) (1915. god. 1980. god.), francuski semiotiar, knjievni teoretiar, pisac i
slikar. Kao nastavnik francuskog u Aleksandriji, upoznao je lingvistu Greimasa i zainteresovao se za Sosira
(Saussure), Hjemsleva i Jakobsona. Seli se u Parizu 1950. godine i ubrzo (1953. God.) objavljuje Nultu taka
pisma (Le degr zro de l criture). U Elementima semiologije (Elments de smiologie) iz 1964.
Godine, odnos izmeu verbalnih i neverbalnih znakova za Barta je presudan za razumevanje jezika. On se zalae
za znatno iri koncept jezika kao prakse koja modelira i organizuje polja diskursa. Zbog meuzavisnosti izmeu
itljivog (lisible) teksta i napisanog (scriptible) teksta pisca (scripteur, crivant), koja je manje prisutna u tekstu
ne-knjievnog autora (crivant), italac preuzima ulogu koautorstva i otuda dijaloki uestvuje u stvaranju
smisla. U svom pristupnom predavanju na Kole de Fransu (College de France) Lekcija (Leon) Rolan Bart
pripisuje knjievnom spisu subverzivni karakter zahvaljujui pomeranju izvedenim oznaavanjem: omoguava
piscu (crivant) da govori a da se ne identifikuje sa subjektom-autorom, pa na taj nain izmie poretku diskursa
koji se reprodukuje kada se pokorava Jeziku (langue).
58
Barthes, Roland: Lancienne rhtorique. Aide-mmoire; Communications, 16, Paris; 1970, str. 204.
59
Mesto je mono sredstvo istraivanja i otkrivanja, elemenat zdruivanja ideja, podsetnik, spomenar. Mesta,
kae R. Bart, nisu, dakle, smi argumenti ve odeljci u kojima se oni slau. On zatim navodi Dimarsea
(Dumarsais) koji kae: Mesta su elije gde svako moe ii da, takorei, uzme materiju nekog diskursa i
argumente o svim vrstama predmeta. (Barthes, R: navedeno delo, str. 189.) R. Bart otroumno ukazuje i na
istorijsku dvoznanost izraza opte mesto. To su, najpre, oblici, opti za sve argumente, a to su prazniji to su
optiji, a, zatim, to su stereotipi, ponovljene propozicije. Tako je dolo do reifikacije topike, kada topos dobija
fiksiran sadraj, nezavisno od konteksta. To je uvod u stereotipiju. (Tadi, Ljubomir: Entimem retoriki
silogizam; Institut za filoziju, Beograd; str.1.) Tadi dalje zakljuuje da je upravo zbog toga to je topika bila
14
RETORIKA PO KVINTILIJANU
Kada govori o predmetu retorike, Kvintilijan kae: Po mom miljenju

predmet retorike je sve ono to moe biti sadraj govora61 i pri tome se poziva
na autoritete koji su o predmetu retorike razmiljali na slina nain: Sokrat u
Platonovom Gorgiji, sm Platon u Fedru, kao i Ciceron koga u
Obrazovanju govornika Kvintilijan najee navodi kao primer dobrog
govornitva: Pravi govornik mora istraivati, sluati, itati, raspravljati,
obraivati i razmiljati o svim stvarima koje ine sadraj ovekovog ivota, jer
su to stvari koje ulaze u podruije govornikove delatnosti i predmet njegovog
zanimanja62.
Po Kvintilijanu govornik mora da bude mudar ovek, neporonog
karaktera, koji treba u potpunosti da ovlada govornikom vetinom i zato je
nephodno od malena, kroz obrazovanje, izgraditi njegov moralni lik i dovesti do
savrenstva njegove govornike sposobnosti. Govornikom vetinom moe se
ovladati samo neumornim radom, istrajnim uenjem, raznovrsnim vebama,
estim probama, udubljivanjem u predmet i osobitom prisutnou duha. Inae,
definiciju dobrog govornika kao moralnog oveka vinog govorenju (vir bonus
dicendi peritus) Kvintilijan je preuzeo od Katona Starijeg63. Ostvarenje svog
govornikog ideala, mudrog, obrazovanog, besprekorno moralnog oveka,
Kvintilijan vidi u Ciceronu, koga smatra jedinim uzornim besednikom jer je sve
druge besednike nadmaio u svim svojstvima koja se kod svakog pojedinano
hvale.
degenerisana u stereotipiju (jo od vremena latinskih autora a naroito u Srednjem veku) i dolo do difamiranja
retorike kao pukog praznoslovlja.
60

Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika; Veselin Maslea, Sarajevo; 1985, str. 180.
62
Ibid.
63
Marko Porcije Katon Stariji (lat. Marcus Porcius Cato Maior), poznat i kao Cenzor (234. god. pne. 149.
god. pne.), u periodu srednje republike rimski dravnik, besednik i knjievnik. Kao vojni tribun borio se u
drugom punskom ratu, a zatim je zapoeo politiku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je
bio impresioniran Katonovim moralnim naelima. Ciceron navodi da je znao za 150 Katonovih govora. Neznatni
fragmenti koji su sauvani odaju otroumlje, duhovitost, iskrenost i jednostavnost. Kada je u starosti Katon
morao da se brani na sudu od optubi koje su sobom nosile pretnju smrtne kazne, odrao je govor koji je ostao
zapamen po reenici : Kako je teko oveku koji je svoj ivot proveo u proloj generaciji da pridobije ljude
koji pripadaju sadanjosti. Pretpostavlja se da je Marko Porcije Katon Stariji prvi u Rimu poeo da se bavi
retorikom kao teorijskom podlogom za dobro besednitvo. Iako je bio veliki protivnik upotrebe grkog jezika i
grkoj knjievnosti odricao bilo kakvu vrednost, u njegovim delima o retorici oigledan je grki uticaj.
61
15
Za smu re rhetorika Kvintilijan ne nalazi adekvatan pojam u latinskom

jeziku. To nije oratoria (jer orare podrazumeva obraanje bilo kome), dok
grka re rhetor (od podnosilac zahteva na sudu) oznaava onoga koji neto
besedi, dakle ueno govori. A upravo pojam uenog govora podrazumeva
govor koji najadekvatnije izraava tanu misao. Zato je za Kvintilijana retorika
ars bene dicendi, a njen cilj je pravilno govoriti i misliti. Poto je retorika
umetnost a njen predmet sve ono to moe biti sadraj govora, Kvintilijan pravi
podelu:
a) umetnost (nauka o dobrom govoru),
b) umetnik (govornik iji je cilj da dobro govori),
c) umetniko delo (dobar govor).
Iz podele da se neke umetnosti temelje samo na posmatranju (astrologija),
da neke za podlogu imaju praktini rad (ples) a da se neke, pak, temelje na
izvravanju nekog vidljivog zadatka (slikarstvo) Kvintilijan izvodi zakljuak
da se retorika temelji na praktinoj radnji64, ali i da dosta uzima od drugih
umetnosti. Kao argument za to navodi da njezin predmet pokatkad moe biti
takve prirode da je dovoljno samo umno razmiljati o njemu65, a neto dalje: I
u uspesima koje govornik postie pisanjem govora ili istorijskih rasprava, to s
pravom uzimamo kao deo govornikovog zadatka, prepoznaemo izvesne crte
produktivne umetnosti66.
Kada daje sliku idealnog govornika, Kvintilijan insistira na dobrom
poznavanju svih oblasti koje se tiu rei i govora od gramatike i stilistike, pa
sve do istorije knjievnosti. Smatrajui istoriju knjievnosti vanom, unutar
svog dela sastavlja i pregled grke i rimske knjievnosti, koji je i danas znaajan
jer ne prua samo istorijske podatke, ve sadri i Kvintilijanove kritike
opservacije.
64
Ipak, ako govornitvo treba da pripadne jednoj od ove tri vrste, poto je aktivni rad u njegovoj praksi
najvaniji i naei, nazovimo ga aktivnom ili administrativnom umetnou, poto su ova dva naziva istovetna.
(Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika; Veselin Maslea, Sarajevo; 1985, str. 176.)
65
66
Ibid, str. 176.
16
Kvintilijanova teorija stila temelji se na stavovima svojih prethodnika, od

kojih je preuzeo ono to je po njegovom miljenju bilo najbolje i ispravno, a
dopunio ih je rezultatima iz sopstvenog iskustva. Od izbora rei, njihovog
pravilnog rasporeda u reenici, kao i od stilskih ukrasa, zavisi lepota stila. Na
nekoliko mesta on istie da je osnovni princip dobrog stila upotreba rei iz
svakodnevnog govora jer one stvaraju najjai utisak neposrednosti,
neizvetaenosti i stvarnosti. Po Kvintilijanu dobar govor zahteva da se
upotrebljavaju najefektnije i najprikladnije rei i da im se u reenici pronae
najefektnije mesto kako bi se postigla jezika jasnoa, lepota, ritminost i
muzikalnost. Stil, inae, treba da je u skladu sa karakterom govornika, prilikama
i okolnostima u kojima se govor dri jer svaki ukras duguje svoj uinak, koliko
sopstvenim svojstvima, toliko i okolnostima pod kojima je upotrebljen. Govor
bez ukrasa Kvintilijan poredi sa ukoenim vajarskim oblicima a figurativni
govor67 poredi sa delima vajara u ijim se oblicima nasluuje pokret i oseanje
(motus i affectus). Kao argument, Kvintilijan navodi primer Mironove statue
Diskobol (baca diska).
U Kvintilijanovim shvatanjim stilskih figura prepoznaje se veliki
Aristotelov uticaj. to se tie sme figure (gr. shema), Kvintilijan je definie kao
govorni oblik koji se udaljava od obinog i direktnog naina izraavanja i
prihvata antiku podelu na figure misli i figure rei. Figura ne povlai za sobom
ni promenu reda rei, ni promenu njihovog osnovnog znaenja, kao to je sluaj
sa tropom. Definiui trop68 (u koji svrstava metaforu, kao najlepi primer tropa)
upotrebljava dva termina: sermo translatus i verbum translatus. Takav
nain obeleavanja tropa direktno sledi Aristotelovu oznaku metaphore.
Kvintilijanovo poreenje figurativnog izraza sa pokretima i afektima, u direktnoj
je vezi sa antikom kategorizacijom naina podvrgavanja jezikog iskaza o
emu je i Aristotel pisao. I kada priznaje dve vrste reenine strukture (tesno
povezanu i labaviju) Kvintilijan se, u stvari poziva, na Aristotelovu podelu na
periodini i neperiodini stil.
67
Kvintilijanovo uenje o stilskim figurama smatra se jednim od najsistematinijih u antikoj i helenskoj

tradiciji.
68
Najstariju definiciju tropa dao je aleksandrijski gramatiar Trifon iz I veka po njemu je trop ona re koja je
nastala promenom znaenja osnovne rei, to odgovara Ciceronovoj definiciji verborum immutatio.
Kvintilijan pod tropom podrazumeva promenu prvobitnog znaenja rei u drugo znaenje radi stilskog
ukraavanja.
17
RAZLIKE IZMEU ARISTOTELOVOG I

KVINTILIJANOVOG SHVATANJA RETORIKE
Ve su u poglavljima o Arsitotelovom i Kvintilijanovom shvatanju

upotrebe retorike navedene neke slinosti (odnosno Aristotelovi stavovi koje je
Kvintilijan preuzeo). I kada govore o zloupotrebi retorike, nalazimo velike
slinosti jer obojica ukljuuju i moralni aspekt namere retorike. Tako je Aristotel
u Sofistikim zakljucima ( ) tvrdio da se sofistika
priinjava uenou a nije, i da je sofist trgovac mudrou koja se ini
mudrou a nije; dok je po Kvintilijanovom miljenju bilo mnogo ljudi, a ima
ih i danas, koji su svoje govornike sposobnosti upotrebljavali na unitenje
drugih ljudi.69 Vreme je pokazalo da su bili u pravu, iz ega je Ljubomir Tadi
izveo zakljuak: Retorika je smu sebe obezvredila, kada je postala sredstvo za
uticaj. Videe se da je trpela najvie tete kada je doputala da se odvoje rei od
stvari.70 Dalje, za obojicu karakter govornika predstavlja bitno sredstvo uz
pomo koga on utie na sluaoce. Tako po Aristotelu: Uverljivost se postie
vrstim karakterom tada kad je govor takav da besednika ini dostojnim
poverenja71 (1355 a), dok Kvintilijan podrazumeva da retorika odgovara
potenu oveku i koja je uistinu prava retorika, bie vrlina72.
Mada Kvintilijan prihvata tradicionalnu podelu stila na jednostavan
(genus subtile), uzvien (genus grande) i umeren (genus medium), kao i
Aristotelovu podelu vrsta beseda: I Aristotel je time to je podelio govornitvo
na sudsko, politiko i panaegiriko, praktino uinio sve stvari predmetom
zanimanja, jer nema nijedne stvari koja ne bi ulazila u jednu od gore tri
navedene vrste govornitva73; on sm ne prihvata podelu govora koju je u
osnovi usvojio Aristotel (Retorika III 13) na etiri dela (uvod, izlaganje,
uveravanje, zakljuak), ve se priklanja Koraksovoj petodelnoj podeli (uvod
69
70
Tadi, Ljubomir: Retorika; Filip Vinji, Beograd; 1995, str. 8.
71
Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika, Veselin Maslea, Sarajevo; 1985, str. 178.
73
Ibid, str. 183.
72
18
proemium, izlaganje narratio, dokazivanje probatio, pobijanje refutatio,

zakljuak peroratio).
Uprkos slinostima, razlike meu njima dvojicom javljaju se ve kod
pitanja ta je retorika. Za Aristotela retorika je, pre svega, borba reima za
Kvintilijana je ona posebna vrlina kojom su ljudi obdareni i kojom se izdvajaju
od drugih ivih bia. Za Aristotela je retorika sredstvo, za Kvintilijana retorika
je svojstvo. Razlika izmeu ovih stavova najlake se primeuje poreenjem dva
citata, ve navedenog Aristotelovog: Osim toga, ako bi nesposobnost da se
branimo telom bila sramota, bilo bi besmisleno kad se sramotom ne bi smatrala
nesposobnost da se branimo govorom ije je korienje ljudskoj prirodi
svojstvenije nego korienje telom74 (1355 b); i Kvintilijanovog: Pa ako se
kod svakog ivog bia ono svojstvo naziva vrlinom kojim ono nadmauje ostala
bia ili bar veinu njih (za primer mogu uzeti kod lava odvanost, a kod konja
brzinu), onda je jasno da su svojstva kojima ovek nadmauje ostala bia razum
i mo govora. Zato onda da ne drimo da se osobita ovekova vrlina nalazi
jednako u govoru i u razumu? Sasvim ispravno govori Kras kod Cicerona:
Govornitvo je jedna od najveih vrlina, a i sam ga Ciceron u pismima
upuenim Brutu i na drugim mestima naziva vrlinom.75
Za Aristotela je retorika saobrazna dijalektici76 (1354 a) i naziva je
njenim ogrankom jer se dijalektika bavi postavljanjem pitanja i iznalaenjem
tanih odgovora, dok se retorika bavi uveravanjem da se prihvati odreeno
miljenje; Kvintilijan daje prednost retorici jer je filozofsko obrazovanje deo
retorskog vaspitanja, nad kojim je zbog nemarnosti nekih retorskih kola
retorika davno izgubila kontrolu, iako je u poetku spadalo u njen domen:
Najzad, poto svi predmeti razgovora mogu initi sadraj dijalektike, a ona je
stvarno isprekidani oblik retorike, zato onda ne bi mogao biti i predmet za
neprekidan govor retoriku.77 (...) Prema tome i dijalektika e biti vrlina.
Nema sumnje onda da je i govornitvo vrlina ija je priroda mnogo lepa i
otvorenija.78
74
Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika, Veselin Maslea, Sarajevo, 1985, str. 178/179.
76
Aristotel: Retorika, Nezavisna izdanja Slobodana Maia, Beograd, 1987, str. 5.
77
Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika, Veselin Maslea, Sarajevo, 1985, str. 181.
78
Ibid, str. 178.
75
19
Govorimo li o kljunom uzroku razliitog poimanja retorike u

Aristotelovom i Kvintilijanovom delu on lei, pre svega, u duhu vremena. Za
Aristotela (za razliku od nekih drugih antikih mislilaca) retorika je samo
vetina (tchne) i kao takva podreena je nekim ozbiljnijim duhovnim
discipilinama, npr. dijalektici i filozofiji. Za Kvintilijana ona je umetnost (ars
rhetorica) i to aktivna umetnost, presudna za duhovni razvoj i vaspitanje.
Ve je bilo rei o tome da je u Aristotelovo vreme retorika na vrhuncu (pa
samim tim ugroava filozofiju) a u Kvintilijanovo vreme retorika je u zamiranju
(pa se treba boriti da joj se povrati ugled).
Ne treba smetnuti sa uma ni drugi, ne manje znaajan uzrok razliitom
pogledu na ulogu retorike a to je njihova osnovna vokacija: Aristotel je filozof
a Kvintilijan pedagog. Ulogu retorike (po njemu vetine) Filozof ne moe da
podigne na pijedestal na koji ju je podigao Pedagog.
Vetina ili umetnost (ili pak, nauka)... retorika je teorija koja se bavi
besednitvom najkarakteristinijim svojstvom po kome se ovek razlikuje od
ivotinje. Moda nam ba zato neke besede deluju samo kao vetina, neke kao
umetnost a zbog nekih bogme zaalimo to je oveku data mo govora.
20
SPISAK LITERATURE:
Aristotel: Retorika; Nezavisna izdanja Slobodana Maia, Beograd; 1987.

Aristotel: Politika; Globus, Zagreb; 1988.
Aristotel: Nikomahova etika; BIGZ, Beograd; 1970.
Barthes, Roland: Lancienne rhtorique. Aide-mmoire; Communications,
16, Paris; 1970.
Bazal, Albert: Povijest filozofije (I-III); Globus, Zagreb; 1988.
Budimir, Milan Flaar, Miron: Pregled rimske knjievnosti; Zavod za
izdavanje udbenika, Beograd; 1963.
Ciceron, Marko Tulije: O govorniku; Matica Hrvatska, Zagreb; 2002.
uri, Milo: Istorija helenske etike; Zavod za izdavanje udbenika, Beograd;
1987.
uri, Milo: Istorija starih Grka do smrti Aleksandra Makedonskog;
Zavod za izdavanje udbenika, Beograd, 1988.
uri, Milo: Istorija helenske knjievnosti; Zavod za izdavanje udbenika,
Beograd; 1989.
Gilbert, Katarina Evert/Kun, Helmut: Istorija estetike; Kultura, Beograd;
1969.
Joel, K: Istorija antike filosofije; Tibingen; 1921.
Kurcijus, Ernst Robert: Evropska knjievnost i latinski srednji vek; Srpska
knjievna zadruga, Beograd; 1996.
Kvintilijan, Marko Fabije: Obrazovanje govornika; Veselin Maslea,
Sarajevo; 1985.
Laertije, Diogen: ivoti i miljenja istaknutih filozofa; BIGZ, Beograd; 1979.
Leski, Albin: Povijest grke knjievnosti; Golden Marketing, Zagreb; 2001.
Nui, Branislav: Retorika; Geca Kon, Beograd; 1938. (reprint: Vajat,
Beograd; 1989.)
Oksfordska istorija Grke i helenistikog sveta; Klio, Beograd; 1999.
Rasl, Bertrand: Istorija zapadne filozofije; Narodna knjiga, Beograd; 1998.
Platon: Timaj; Mladost, Beograd; 1981.
Platon: Ijon. Gozba. Fedar; BIGZ, Beograd; 1985.
Platon: Dijalozi (Taeg, Harmid, Lahet, Lisid, Eutifron, Euthidem, Hipija
vei); Grafos, Beograd; 1982.
Platon: Drava; BIGZ, Beograd; 1993.
openhauer, Artur: Eristika dijalektika; Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad; 1985.
Tadi, Ljubomir: Entimem retoriki silogizam; Filozofija i drutvo,
Institut za filozofiju; Beograd.
Tadi, Ljubomir: Retorika; Filip Vinji, Beograd;
21

Razlike Izmedju Aristotelovog I Kvintilijanovog Shvatanja Retorike

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Razlike Izmedju Aristotelovog I Kvintilijanovog Shvatanja Retorike

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Razlike Izmedju Aristotelovog I Kvintilijanovog Shvatanja Retorike

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

DIOGEN pro culture magazine & DIOGEN pro art magazine -ISSN 2296-0929; ISSN 2296-0910

Publisher Einhorn Verlag, Kusnacht, Switzerland

RETORIKA VETINA ILI UMETNOST

U prvom delu (Osnovni pojmovi) definisani su kljuni pojmovi kojima

pisali o retorici (Aristotelovo doba: retorika je vetina od ugleda koja je u

Retorika je grki termin koji je nastao u V veku pne. Izveden je iz rei

predstavlja formu razvoja filozofske misli na osnovu teze i antiteze. Za Platona

AGONISTIKI PORIV ANTIKE RETORIKE

Misao o borbi i nadmetanju kao pokretakoj snazi sveopte stvarnosti,

Stari Grci su i umirali u uverenju da e u zagrobnom ivotu gledati

harmonija izmeu telesne i duhovne snage, odnosno da bi se formirao savren

iskopa oko. Kako se u duhovnim nadmetanjim nije moglo osloniti na kopanje

Eristika (gr.) = svaa, prepirka, razdor.

ARISTOTEL I KVINTILIJAN ISTORIJSKE OKOLNOSTI

Uvod o agonistikom porivu u Staroj Grkoj bio je neophodan da bi se na

govornik ve bio na zavidnom glasu), car Vespazijan ga je postavio za prvog (od

uvode takmienja, pohvale i druga humanija sredstva od telesne kazne, tvrdio je

Retorika je najstarija disciplina koja se sutinski bavi jezikom i iskazom.

uveravanju, nego u iznalaenju uverljivog u svakom datom sluaju, to vredi i za

Ibid, str. 11.

U zavisnosti od samih slualaca, Aristotel deli besedu na:

premda esto poseu, kako za prolou, tako i za budunou, da bi kod

nauna istina u saznajnom smislu vrednija od praktine.54 Nauno znanje je

Ibid, str. 158/159.

Ibid, str. 148.

Ibid, str. 149.

Kada govori o predmetu retorike, Kvintilijan kae: Po mom miljenju

Aristotel: Retorika; Nezavisna izdanja Slobodana Maia, Beograd; 1987, str. 8.

Za smu re rhetorika Kvintilijan ne nalazi adekvatan pojam u latinskom

Kvintilijanova teorija stila temelji se na stavovima svojih prethodnika, od

Kvintilijanovo uenje o stilskim figurama smatra se jednim od najsistematinijih u antikoj i helenskoj

RAZLIKE IZMEU ARISTOTELOVOG I

Ve su u poglavljima o Arsitotelovom i Kvintilijanovom shvatanju

proemium, izlaganje narratio, dokazivanje probatio, pobijanje refutatio,

Govorimo li o kljunom uzroku razliitog poimanja retorike u

Aristotel: Retorika; Nezavisna izdanja Slobodana Maia, Beograd; 1987.

You might also like