STRAH

Hajde,reci mi ega se plai...Ne,ne elim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji

najvei strahovi.Zbog ega me to zanima?Pa,elim da vidim da li je tvoj strah isti kao
kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuje od drugih...Naravno,za uzvrat e i ti spoznati
moj najvei strah.Servirau ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah
bie specijalitet kue,a ja u biti tvoj poasni gost.Dakle,postoji vie strahova...Oh,pa to
je super,zasitiu se jednom za svagda!ta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?
Visina...?Dragi moj,shvata li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!
Pa,poto sam jo uvek gladna,morau da se zasitim svojim strahom.Sluaj me paljivo...
Svake noi plaim se da idem na spavanje...Ne zato to me ispod kreveta eka neko,ili
zato to e me mrak pojesti,ve zbog sna.Plaim se da zaspim,da opet sanjam ono to me
mui i to me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mrane
sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrena i
bespomona,dok se u meni smenjuju oseanje tuge,bola,sree i razoarenja.Jedno vreme
vidim sebe kako oajniki plaem,a kasnije vritim od smeha.Zidovi su oblepljeni
slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje potee krv,i ujem
srceparajui vrisak,koji me tera da poludim!elim da ta galama prestane,ali protiv svoje
volje kruim po sobi,prelazei rukama preko slika,i gledajui kako slike nestaju u reci
krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne moe pomoi.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a miii na telu se gre i opominju da mi se
strah uvukao pod kosti.tipam se po telu,elei da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je
upravo otiao-sa onim snom...Molim Boga da uslii moje molitve,i da vie nikada ne
sanjam takve stvari!Meutim,shvatila sam da taj san ima neko znaenje...Kada bi mi kroz
glavu prole sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve
manje slika,dola bih do neverovatnog zakljuka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima
sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvata li?Taj san...nije on moj
najvei strah...Tano je da se plaim krvi,mrane prostorije,ak se plaim i same sebe!
Meutim,te stvari me ne mogu zaplaiti kao to me plai injenica da...da polako gubim
sve prijatelje...Da li sada razume?Svaka slika,svaka kapljica krvi oznaava po jednu
osobu u mom ivotu.Prva slika koja je iezla sa onog zida je Lenina.Zna li ta se desilo
sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objanjenja,i zauvek otila
u Australiju,na drugi kraj sveta...Zna li ta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec
dana poginule su u saobraajnoj nesrei!Ah,tako se plaim!Kako da spreim gubitak
mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otile u nepovrat?Znam da vreme
ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati nain da se stvari promene.Mora da postoji neki
nain...
Ti drhti...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke
graevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvata li sada da je vei strah upustiti se u
jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmiu pa tvom telu?Priznae,ni za ta na
svetu ne bi poeleo da se nalazi u mojoj koi.San u kome ivim je zastraujui,pun
strepnje i neizvesnosti,ali java je jo gora.Oekivati svaki dan poziv smrti,gledajui kako
najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznae,uasna je stvar.Pa,dananji obrok bio je
veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidi svog omiljenog gosta na
vratima restorana,znae ta se desilo.Igra je zavrena.