Milka Kneevi-Ivakovi

IZGUBLJENO LICE
(forumska pria)

Copyright 2009 by Milka Kneevi-Ivakovi.

Posveeno mojim
forumskim prijateljima

ODLOMCI
1
BELI HODNICI
Desilo se to u noi izmeu 8. i 9. jula. Tanije u rano jutro nekog ponedeljka. Probudila me je
otra bol u preponama. Okrenuo sam se na stomak, prebirui po glavi sve to sam pojeo i popio
prethodne veeri. Proklinjao sam svoju neutaivu glad u sitnim satima, jednu od onih loih navika koju
steknete kada uvee dugo sedite ispred kompjutera i kada vam slova i slike na ekranu pobrljave pred
oima, pa vam se uini da je i protezanje na stolici nedovoljno za razbuivanje. Takozvani streing vrlo
koristan za miini tonus, ligamente, tetive i bru cirkulaciju nije uvek prava terapija. Ne znam kako se
ostali izbore sa takvom situacijom, ali meni pomae veliki, vieslojni sendvi debeli komad kakavalja,
nekoliko naslaganih renjeva unke, bogati trc majoneza. Ako se uz to nae pokoja zelena maslina, da
oplemeni ukus, moj uitak je skoro kompletan. Dok uz Carminu Buranu vaem soliterski sendvi i
gustiram au belog, sklon sam vrlo filozofskim mislima: zato sam ja tu gde jesam, da li je moj ivot
onakav, kakvog sam ga zamiljao pre tridesetak godina i sline stvari. Nisam sklon samoanalizi; misli
same dou i brzo odu, onog trenutka kada u mojim ustima nestane slankasto-kiselkasti ukus poslednje
masline.
Imam pedeset godina, ne mui me visok pritisak, volumen kose mi je isti kao kada sam bio
mladi. Radim posao koji volim. U braku sam pola svog veka, sa enom s kojom nemam nikakve
trzavice. Kad pogledam u ogledalo, vidim Konstantina lice oveka koji vrsto stoji na zemlji, zna ta
hoe, uspenog oveka sreene egzistencije, sa dovoljno razloga da bude zadovoljan, mada ne i potpuno
srean. Nemam zbog ega da budem nezadovoljan ili, jo gore, nesrean (mozgao sam i o ovoj gradaciji:
nezadovoljan, nesrean, oajan, i nisam uvideo bitniju razliku). Pomirio sam se sa svojim nesavrenim
ivotom jer znam da nita nije savreno. Na ta bih se mogao aliti?
Zapravo, tako sam razmiljao nekada. Sve se promenilo te noi, kada me je probudila bol.
Prevrnuo sam se na stomak, pa na stranu, i opet na lea, ali bol nije jenjavala, ve, naprotiv, rasla.
Prostrujala mi je kimom i otro sevnula u desnoj nozi. Nisam paniar, ali mi je odjednom prohujala
kroz glavu suluda pomisao kako u umreti u krevetu, i da e to biti prilino glupa, bolna smrt usled, na
primer, pucanja trbune aorte ili neeg prizemnog a neoekivanog.
ta moe pomisliti jedan pedesetogodinjak u takvim trenucima? Prvo, da pedeset godina vie
nije naivan sta po broju nataloenih lipida i koliine holesterola; drugo, da smrt dolazi u nezgodnom
momentu onda, kada za nju nismo pripremljeni; i tree da ena, koja mirno spava na drugoj strani
kreveta, ne uje, ne vidi i ne osea ono to ja, to jest, njena boanska polovina, njen ivotni izbor i
sudbina, preivljavam. A trebalo bi. Ako je istina da sam ja njen soulmate (kao to mi je vrlo
samouvereno rekla pre etvrt veka), morala bi osetiti moju bol i probuditi se iz najdubljeg i najslaeg
sna. Nisam eleo da je prodrmam i saoptim joj svoje trenutno stanje, ali posle desetak minuta, koji su
mi se uinili kao venost, imao sam neodoljivu i pakosnu potrebu da i nju zaboli, vie nego mene... da je
trecne neka grozna muka, mnogo gora od one na koju se ali jednom meseno, iz godine u godinu,
prenemaui se prevrtanjem oima i pravdajui se zbog mrzovolje.
Nisam ni slutio da je bol samo poetak, taka od koje poinju odmotavanja i raskrinkavanja
stilizovane prirode linih uspomena. (Sve prie imaju svoj uvod, razradu i zakljuak, a uvod moje see
toliko daleko da bi se mogao nazvati pra-uvodom.)
Bol je alarm da neto nije u redu u naem telu, ili dui, ili i u jednom i u drugom. Nikada nisam
razumeo metafiziku podvojenost due i tela, iako sam se silno trudio da shvatim ta je Dekart hteo da
kae; itao sam njegovu bajku o dualizmu ljudske prirode, ali nisam dobro obradio podatke. S polu-

gnuanjem sam odbacio Dekartovu misao o dui i telu kao dvema nezavisnim supstancijama, i oveku
kao stanitu za ta dva ravnopravna i autonomna entiteta. To mi je delovalo prilino religiozno. Telo, ta
pohotna, ulna tvorevina, stalno opseda naizgled slabiju duu, mui je i kinji laima. Ukratko stalno je
ikanira, ucenjujui je ovim ili onim da e lai ozvaniiti kao istinu a dua, tako trpeljiva i tolerantna,
zapravo se, poput parazita, odrava uz pomo iskustva kojeg isisava iz tela. Telo ne moe bez due, dua
ne moe bez tela. A oboje su stalni pobunjenici. Izlazi da je deo nas uvek rtvovan ili potlaen. Bla, bla,
bla Digao sam ruke od Dekarta i ostatka produhovljenog, filozofski nadahnutog oveanstva i ekao
da mi neki multidisciplinarni, struni tim saopti da imam duu. Jer, uopte je nisam oseao. Celog svog
ivota oseao sam da imam mozak, srce, bubrege, penis, ui, nos, usta (i, hvala bogu, kosu), ali duu ne.
I tako sam, u noi izmeu 8. i 9. jula, konano osetio kako mi se dua verovatno nalazi u nosu i
da ima nameru da iscuri napolje. S naporom sam ustao iz kreveta (uplaen zbog bola i, ujedno, ljut na
svoju lepu polovinu koja je i dalje bezbrino pianissimo hrkala), odgegao do predsoblja i pozvao Hitnu
pomo. Trebalo je celih deset minuta da s one strane ujem ljudski glas, i do detalja mu objasnim ta me
i koliko boli, gde me tano boli, jesam li povraao, imam li temperaturu ili probadanja u grudima. Nisam
znao odgovore na sva pitanja, osim na ono koliko me boli i, ve iznerviran islednikim tonom glasa s
druge strane slualice, dreknuo kako nisam nikakav hipohonder koji zove Hitnu im dobije gasove. U
meuvremenu se moja draga probudila. Kosta, ta se desilo?" uo sam je kako, snenim i unjkavim
glasom, pita iz kreveta.
Dobra je ena moja Vojislava rekao bih o njoj ukratko; jo uvek dopadljiva, i, uopteno
govorei, sasvim prijatna saputnica u svakodnevnom ivotu, s izuzetkom povremenog/mestiminog
naoblaenja. Supruniki ivot je, dodue, izgubio onu notu strasti od pre deceniju, dve. S vremena na
vreme otaljamo seks, ali znam da je to jo jedna u nizu neminovnosti koju sa sobom nose godine braka.
Na sin Viktor (majina slika i prilika), ve dve godine je u Kanadi, kod ujaka. Izveli smo ga na
put, proavi kroz vrlo malo trnja i kamenja spoticanja, a onda ga pustili da prhne iz gnezda. Nismo ga
sklepetali i pretvorili u ostvaritelja roditeljskih vizija i nedosanjanih snova, niti bi se on ikada predao
naim odlukama. No, odleteo je predaleko. esto mi nedostaje, ali mu to ne govorim kada se, jednom
meseno, ujemo telefonom. eznutljivi razgovori ne prilie odnosu otac sin. Ponekad me uhvati panika
zato to sam poeo da zaboravljam; jeste moj ve odrasli sin je visok, ima zelene oi i jamice na
obrazima (kada se smeje), ali ne mogu da se setim kakvog oblika je njegova brada, i da li je, kao dete,
voleo ovo ili ono, ili sam ja to uobrazio.
Sve ostalo je u redu. Mirno spavam, pravilno diem, dioptrija mi nije porasla ve godinama,
varenje mi je uobiajeno. Funkcioniem.
Nije to loe, ini mi se. Nema stresova, nema nieg zbog ega bi mi skoio pritisak. Samom sebi
sam ef na poslu. Doem, zadubim se u projekat, odem a da me niko ne uznemirava. Crtam kue,
stambene i poslovne zgrade, raunam zakrivljenja i merim uglove, ne razmiljajui, usput, ni o emu
drugom, osim o perspektivi, poloaju, kosinusima i oblicima. To je sve to mi je ostalo od strasti. Nekad
mi je taj posao izgledao vizionarski; sada se, meutim, pretvorio u rutinu. Bri sam, vetiji, no sa
manjkom originalnih ideja. Taj manjak sam ustanovio pre izvesnog broja godina, i shvatio da postoji
poodavno, ali sam podatak preutao samom sebi.
Nisam isti kao nekad, a to je prihvatljiva samospoznaja, ako shvatite da je vreme nepodmitljivo.
Boli me ... sve, uzvratio sam eni. Ona je ustajala teko i tromo, sudei po zvucima koji su
dopirali iz spavae sobe.
Glas mi je rekao da e neko ubrzo doi. Lezite i ekajte. Smirite se. Rei me uopte nisu smirile;
razmiljao sam o nadolazeim minutima bola. Nekako sam se dovukao do kreveta i sklupao pod
pokriva tresui se u iznenadnom naletu groznice. Sigurno si neim pokvario stomak, rekla je
Vojislava, skuvau ti aj od nane. uo sam je kako ljape papuama po kuhinji i govori: Ko zna ta

jede tamo na poslu ... Leto je, vruina, a kupujete hamburgere za doruak, kao da ne znate da su oni na
ovoj temperaturi podloni kvarljivosti... Daj Boe da nisi navukao salmonelu ... Njen glas je do mene
dopirao samo povremeno i isprekidano, iz neke velike, maglovite udaljenosti. Nisam bio sposoban da
mislim ni o emu; izgledalo mi je kao da ivot, propraen nepodnoljivim bolom u donjem delu
stomaka, polako ali sigurno istie iz mene. Hoe li sledee to u ugledati pre nego to preem u drugo
agregatno stanje biti hodnik ispunjen belinom, ili moda neki tunel kroz koji u proi uz ubrzano
odmotavanje filmske trake sa najvanijim kadrovima iz ivota? Ili e to biti plamtea praznina koja
prodire stvari, kao u poslednjem Miiminom romanu?
Hitna je pozvonila na vrata ba poto sam ispovraao ceo sadraj eluca i kako mi se inilo
delove samog eluca, na tepih pored kreveta. Zadnji izbaaj pre nego to mi zgasne svest, gotov sam,
protutnjalo mi je kroz mozak.
Video sam ispred sebe obrise oveka u belom. Skinuli su prekriva sa mene, smakli donji deo
pidame. Neija ruka mi je pritiskala stomak. Nisam mogao ni da beknem, ali sam oseao kako moji
unutranji organi govore umesto mene. Bilo je to stanje nemoi, prilino idiotska senzacija iv sam a
kao da nisam; ne govorim, ve na dodir reagujem trupkanjem donjeg dela tela, poput obogaljenog ratnog
veterana iz depresivnog filma Doni je krenuo u rat, kojeg sam gledao pre tri decenije (i kud mi ba on
pade na pamet?).
Pokuajte da podignete levu nogu i savijete je u kolenu, uo sam doktorov glas. vlasnik tog
mladalakog tenora morao je biti neki picopevac, dojueranji staista, to je u mene ulilo izvesnu dozu
straha. Ali, posluao sam ga. Nisam osetio ni olakanje, niti intenzivniji bol.
Sad desnu ... Tako. Boli li?
Da, promrmljao sam s naporom.
Kad ste poslednji put imali stolicu? Oseate li muninu, gaenje? Nadutost trbuha? Da li ste
imali temperaturu?
Malopre je povraao, kazala je Vojislava.
Je li vam posle povraanja malo lake?
Zaudo, i jeste bilo za nijansu lake. Nisam to odmah primetio, sve dok nisam podigao prvo
jednu, a zatim drugu nogu. Bio sam sasvim siguran da to ne bih mogao pre nego to sam prevrnuo
eludac. Razbistrilo mi se u glavi.
Potvrdno sam odgovorio.
Imate upalu slepog creva. Nije kritino, i ne bih rekao da zahteva hitnu intervenciju.
Preporuujem vam mirovanje u krevetu, par dana, uz stavljanje hladnih obloga na stomak. to vie
tenosti, lako svarljiva hrana i biete kao novi, kazao je lekar.
Kao nov! - nasmejao sam se u sebi. To me je asociralo na snishodljive rei nekog
automehaniara koji je vlasnika starog trabanta ubedio da e farbanjem karoserije podmladiti krinu.
Sad sam ve mogao da se blago uspravim u krevetu i osmotrim lice kome je pripadao
mladalaki glas: ovek moda mojih godina, ili ak stariji. Mrav, prosed, s naoarima. Zeznuo sam se,
pomislio sam. Ne bi valjalo ako bih ikad izgubio vid. Totalno sam antitalentovan da procenjujem ljude
na osnovu boje glasa.
Ostatak noi prespavao sam kao beba, u fetusnom poloaju, bez snova.
Ujutru me je probudio zvuk dizanja roletni. Izlazim, Kosta, ve je prolo deset, uo sam
Vojislavu da govori. Na nahtkasni su ti aj i dvopek.
Nagnula se nad krevet i poljubila me ovla u elo. Kako si?, pitala je a potom se nasmejala.
Bolje ti je, rekla bih. Po obiaju, uasno si hrkao. Usne su joj bile suve poput mrtvog lista. Ugledao
sam tamnu dlaicu, izniklu na njenoj bradi. Nisam mogao a da je ne vidim; upadljivo je odudarala od
enine svetle puti i trala kao ica iz nekog rashodovanog ureaja. Ima ovde ... poprilino veliku

dlaku, kazao sam. Ah, znam... Idem samo do prodavnice, odgovorila je nehajno, i krenula ka vratima
sobe. Bila je u ruiastoj majici a ta boja joj nikada nije dobro stajala i beloj suknji. Prvi put sam uoio
reljefni splet vena na njenim nogama, i to me je za trenutak rastuilo i razneilo.
Mojoj eni, dakle, vie nije bilo vano kako e meni izgledati. Bolesnom ili ne, uvek mi je bitno
kako ona izgleda. Dlaci na bradi bilo je dozvoljeno da se zapati iz prostog razloga jer njoj nije bitno nita manje ili vie nego to joj je bitno kako e izgledati kasirki u samousluzi. Obukla je meni
omraenu boju, a noge ... te noge, koje su se ranije ee i gipkije uvijale oko mojih bokova, dobile su
peat starenja ... koji ona, moda, nije ni primetila. Jer, da jeste, ne bi sebi dopustila izrez na suknji to
pri svakom koraku otkriva rune plaviaste linije na unutranjim pregibima kolena.
Razmiljao sam o toj injenici jo minut nakon to je izala iz stana, s meavinom sete i izvesne
ljutnje. Ne bi smela dopustiti sebi sline previde; ena sa etrdeset devet, kao i ona sa trideset devet, ili
sedamdeset, mora voditi rauna o takvoj sitnici kao to je jedna dlaka na bradi, posvetiti joj podjednaku
panju kao i maljama na nogama ili nausnicama, noktima ili, pak, frizuri. Oduvek sam oseao odreenu
dozu gnuanja prema zaputenim enama. U svojoj firmi imao sam nekolicinu sredovenih prsatih i
raskokanih koleginica, toliko naraslih bokova da previru preko stolica poput uskvaenog testa; lanih
plavua sa podrastkom u vidu viecentimentarskog, tamnog tepa na razdeljku, jednu, ak, sa krnjavim
zubima... i liile su mi na jato avki, koje romore na golim granama jesenjeg drveta.
Polako sam ustao, otiao u kupatilo, ispraznio beiku, umio se, vratio u krevet. Bol je bila
prisutna jo samo u tragovima, kao oseaj neprijatne zategnutosti u preponama. Opet sam ustao,
proetao se po sobi, zavirio kroz prozor. Napolju se ve dizalo sparno podne. Posrkao sam aj, a dvopek
izdrobio i izbacio na terasu bunim i uvek gladnim golubovima. Pozvao sam firmu telefonom i rekao da
me nee biti nekoliko dana na poslu, te da u im se sutra javiti sa instrukcijama oko nastavka jednog
projekta.
Zatim sam sebe nekako prisilio da legnem u krevet. Prevrtao sam daljinski upravlja po rukama,
premiljajui se da li da uzmem neku knjigu ili ukljuim televizor. Zapravo mi nije bilo ni do itanja, ni
do gledanja. Titao me je nedovreni projekat na poslu, ali sam nekako odagnao misli o njemu.
Osvrnuo sam se oko sebe. Tu su fotelje, tu su prozori, vrata, slike na zidovima od kojih sam dve
ja naslikao u danima dok sam se zanosio idejom o sopstvenoj, vanserijskoj nadarenosti. Jedna je
predstavljala krajolik, utisnut u seanje nakon poslednjeg porodinog izleta u prirodu, kada je Viktor
imao dvanaest. Uio sam ga kako se svuda moe osluhnuti ivot. Stavljao sam Viktorove ruke na
suncem zagrejani kamen da bi on uhvatio njegove nejasne vibracije, nepoznate ulima. Zajedno smo
leali ispod kronjevitog drveta i gledali nebo kroz lie da bismo videli jo jednu sekvencu univerzuma.
Seao sam se tog malog putovanja, koje je, moda, bilo najsvetlija uspomena u nastupajuim
godinjim dobima mojih nezadovoljstava.
Nikad vie nee biti takvih izleta, nikad vie istih trenutaka. I da je moj sin ovde, i pod uslovom
da nam pokloni par sati svog dragocenog, mladalakog vremena ta bismo radili nas troje u prirodi, o
emu bismo priali? Sa Vojislavom sam odavno iscrpeo sve teme za razgovor, izuzev jutarnjih dogovora
oko toga ko e od nas dvoje, pri povratku s posla, kupiti kune potreptine, svratiti u potu da plati
raune, ili veernjih komentarisanja filma kojeg zajedno gledamo na televiziji.
Ne znam zato me je odjednom spopala tuga.
Tu su fotelje ... slika u mrtvom oku zida.
Nedovoljna, krnja stvarnost.
Ponovo sam ustao, uzeo laptop i doneo ga u krevet. Iz dosade i elje da otera tmurne oblake iz
glave ovek je spreman na tota; ja nisam bio spreman ni na ta krupno, jer u pedesetoj nisu mogui
nikakvi kopernikanski obrti.

Ukucao sam u pretraiva re UMETNOST. O umetnosti sam odavno bio prestao da

razgovaram sa bilo kim, pa ak o njoj i da razmiljam, ali mi je, kao da je neko ispred mojih oiju stavio
neonski natpis, odjednom bljesnula negde davno proitana ili izreena misao - Umetnost je sredstvo za
ivot due.
U pretraivau sam kliknuo na prvi link: Diskusija o umetnosti na Forumu Sputnjik. Otvorio
sam ga i iznenadio se malom kolinom komentara, meu kojima je, dodue, bilo i kvalitetnih. Ne
moete ostaviti komentar ako niste registrovani. Registrujte se ovde, pisalo je u gornjem, levom uglu.
Pristupio sam registraciji. Sledio sam putokaze kao pravi analfabeta: ukucajte svoj nadimak
(nickname) ... ukucajte svoju lozinku (password), ukucajte datum roenja (opcionalno) ... ukucajte
potanski kod ... ukucajte va mejl ... pre zahteva za registraciju proitajte Sputnjikov Pravilnik ...
ekao sam ta e biti jo. Ukucajte visinu, teinu, boju kose i oiju, genezu porodinih bolesti,
prosean nedeljni broj snoaja? Ali karusel se tu zaustavio.
Razmiljao sam o nadimku. Izbor nadimka prua neverovatne mogunosti, gotovo kao deako
matanje o tome ko bih eleo da budem. Moj spisak idola odavno se sveo na nikog i nita... a ideje o
imenu za alter ego odjednom su presahle. Kad sam bio klinac eleo sam da budem drugi Leonardo,
Direr, ili barem Dim Morison, a sada bi bilo smeno-pretenciozno i skoro skrnaviteljski prisvajati
velika imena. Ko sam ja? Mogao sam moda biti umetnik, ali se ta mogunost negde, tokom prohujalih
godina, zatrla. Da sam glumio umetnika, verovatno bih slikao pastoralne pejzae a neto iznutra bi me
vuklo da preko platna prevuem tamne oblake, da u oak umetnem avola ili potoi pretvorim u potok
krvi. Moda sam isuvie obian, moda nedovoljno matovit ... Moda iznutra teim Kapriozama ali
sam spolja neko drugi. Nauen sam da budem taj spolja, ili nisam siguran da bi naruavanje u glavi
unapred iscrtane slike ita valjalo jer u sutini nemam senzibilitet jednog Goje. Moda bi me bilo strah
ta e rei sredina, likovni kritiari, moji najblii, moda bi me bilo sramota od samog sebe jer Gojinu
Kaprioza fazu smatram odbojno mranom. Zato bih sasvim izvesno da sam slikar, slikao pastirice,
jaganjce, zalazak sunca, a sanjao Saturna koji jede svoju decu.
Ko sam ja? Obian, pomalo neostvaren ovek. Normalan. Normal. Marlon.
Moj nadimak bi se mogao tumaiti dvojako kao anagram, ili zanesenost jednog oboavaoca
Marlona Branda. (voleo sam Branda u svim njegovim fazama. Mladi lav vremenom je zgulio svoju lepu
ljuturu, ali je do kraja posedovao harizmu Stenlija Kovalskog, Zapate, Terija Maloja ... ak i u koi
pukovnika Kerca u Apokalipsi.)
Dopalo mi se, no Marlon je i ime jednog od petorice Deksona, a nije mi bila privlana ideja da
me neko identifikuje sa fanom brata Majkla Deksona.
I tako sam odluio da postanem Brando.
Ukucao sam nadimak i lozinku.
Nakon dva minuta stigao mi je mejl:
Brando, registrovali ste nalog na Sputnjik! Korisniko ime vaeg naloga je Brando a lozinka je
bkosta (moete da je promenite kasnije).
Pre nego to se prijavite, potrebno je da aktivirate svoj nalog. Da biste to uradili, kliknite na
sledei link: http://www.sputnjik.in.rs/index.php?action=activate;u=2 47;code=61c8a1043b
Hvala Vam.
Sputnjik tim.
Postupio sam po uputstvu i bio lansiran na Sputnjikov portal. Malo sam vrljao po poetnoj
strani a zatim izabrao opciju Forum. U gornjem desnom uglu pojavio se sledei natpis:
Dobrodoli, Brando.
Bili ste ovde poslednji put: danas u 11.06
Privatne poruke: 0 neproitano, ukupno 0.

Forum je bio glomazan i sastojao se iz vie kategorija: Drutvo, Nauka, Kultura i umetnost,
Sport, Zabava, - Oglasi koji su se, dalje, granali u podforume.
Dakle - pomislio sam - uao sam u virtuelni svet, svet o kome nita ne znam. Internet sam do
tada koristio samo za razmenu pote i guglanje u cilju potrage za informacijama koje su mi neophodne
za posao. Sada sam krenuo u pravcu kojim me je srce vodilo: Kultura i umetnost.
U oi mi je zapala tema: Vaa razmiljanja o muzici.
Stavio sam slualice na ui i pustio Mocartov Rekvijem.
Stisnuo sam petlju i napisao svoj prvi komentar:
Kad pomislim na muziku, ja ujem Mocarta. Zamiljam klinca sa pomalo grotesknom perikom i
nestanim, brzim prstima koji preleu preko klavirskih dirki; da li je tada petogodinji Amadeus mogao
slutiti da e, vekovima kasnije, na jednom od vip sedita Vojadera, jezditi svemirom Kraljica noi iz
njegove arobne frule kao pozdravna poruka vanzemaljskom ivotu? Veliki Mocart naao se meu
zvezdama mnogo ranije, u trenutku kada je prvi put uo muziku u sebi i osetio da je cilj njegove kratke
ivotne misije podeliti je sa ostatkom sveta, jer prava, velika ... genijalna umetnost dostie svoj vrhunac
pri davanju.
Mocartova strast, njegov zanos, entuzijazam i obuzetost koji su iznad granica obinog realnog
sveta, izazivaju izvornu, duhovnu uzvienost kod sluaoca. Mocart igra ulogu i muziara i arobnjaka;
kroz zvunu konstrukciju on nam namee odreenu iluziju, odreenu stvarnost.
Njegova muzika prome nas i pri samoj pomisli na nju, ak i pre nego to emo staviti disk u dvd
slino oseanju nestrpljenja pred dugo iekivano putovanje. Jo samo minut i predaemo se, bez
zadrke i samoubilaki, najviem stepenu uzburkanosti. Katapultirae nas, kroz Malu nonu muziku, u
prolost, podno balkona gde su se svirale serenade u zamenu za miriljavu maramicu s monogramom ili
devojaki osmeh; u dramma giocoso - Don ovani - Komandant e nas uzeti za ruku i odvesti u Pakao;
uz Lacrimosu emo zaplakati kao to je i sam Mocart plakao kada ju je prvi, a verovatno i poslednji put
uo; uz Sanctus emo poeleti da umremo. Sve je tu, u naem uhu, u naoj utrobi: gracija rokokoa,
hedonizam, cinizam, ljubav, patnja, volterovski skepticizam, lepravost i seta romantizma. Tu lee i
zaeci opena, uberta, Malera, ajkovskog.
Mocartova muzika nikad ne smiruje; as nas digne u nebeske visine, as baci u ponor, as
lazurna, as teka - poput smrti i ivota koji se vrsto i neno uhvate za ruke i pleu Holbajnov Dance
Macabre. Dok je sluamo, na unutranji svet obnavlja se nekoliko puta. Ona je kao pla iz daljine koji
nas odvlai od ivota i vodi u svoje tajno kraljevstvo, jecaj tajnovitosti, bola i duhovnog oaja, apat o
stvarima neznanim, stvarima nevienim, o besmrtnosti s one strane oblaka i, istovremeno, oda
prozranim snovima, smehu bez straha, radosti, likovanju i sirovoj snazi.
Requiem aeternam dona eis, Domine, et lux perpetua luceat eis.
Zatim sam osetio potrebu za dremkom.
Izlogovao sam se sa foruma i iskljuio laptop.
Sanjao sam golubove, i sebe kako slikam uz Mocartov Rekvijem.
6
TAMNI VILAJET
Anela je imala posebnu sklonost prema forumskim novajlijama, naroito onima koji su
odavali utisak kulturnih sagovornika.
Sa posla je tog dana zavirila na forum i na brzinu ispratila dva Brandova komentara. Bio je
pismen, elokventan, obrazovan. Dopadao joj se, veoma. To nije dobro za mene, razmiljala je, jo jedna
unapred izgubljena nada, jo jedan neostvareni san.

Branda je tek ekao obred inicijacije, 'topli zec' u vidu provokacija, spletki i namernog
zbunjivanja. Ako bude savladao te prepreke, opstae; meutim, ukoliko samo jednom poklekne i
postane meta verbalnog iivljavanja, pae - s malom ili nikakvom ansom da se ikad pridigne.
U virtuelnom svetu nema mimike, ali ima smajlija :) tipskih osmeha ili suza, nacrtanih
seanja iju istinitost nije mogue utvrditi nikako drugaije nego verovanjem na lepe oi u avataru.
Jedan izostavljen, odnosno pogrean znak interpunkcije, isputeno slovce, ili lapsus linguae, esto su
dovodili do komedije, odnosno tragedije situacije. Manjkavost takvog oblika komunikacije rezultirala je
nesporazumom koji je, ponekad, bivao nereiv iz razloga psiholoke prirode: ako bi jedan korisnik
nehotice povredio drugog, a taj drugi je inae osetljiv i sklon da se ponaa kao uvreena mlada, njihov
odnos bivao je zauvek osuen na antagonizam. Ako bi, pak, neko natrao na agresivca ili paranoika koji
svaki post tumai kao atak na njegovu linost, i neoprezno se sa njim upustio u polemiku, na jadnika bi
se sruila sva silina osvetoljubivosti, pakosti, spletkarenja i, ak, mrnje. verbalni klin tada je postajao
beskonana traka uvreda, provokacija, prozivki i repliciranja u istom maniru.
Matriks omoguava raznim udacima (popularno nazvanih frikovi) da nesmetano vrljaju po
komentarima, analiziraju napisane misli, love slabosti i onda - ukoliko im se dozvoli - njima manipuliu.
Svaki poetnik ulee u kou virtuelnog gladijatora i, ukoliko se ne snae u tom voru spletki i
podmetaina, jedina opcija je - exit. Tada nikog nije briga; tavie, progon od strane frikova je atrakcija,
zanimacija posmatraa sa strane koji ive iskljuivo forumskim ivotom. Nema empatije, nema nieg ...
osim smajlija gladnih hijena, punih buke i besa.
Mesec dana poto je pristupila Sputnjiku, Aneli se javio Sartorijus. Bila je neiskusna, naivna,
otvorena, i u njemu, 'starom' forumau, nala mentora. Slao joj je opirne, detaljne poruke sa
instrukcijama kako treba da se ponaa, kakav stav da zauzme, sugerisao joj sitne ispravke u
komentarima, postepeno je upoznavao sa forumskim karakterima. Bila mu je zahvalna, i uvek se prema
njemu ophodila sa strahopotovanjem. Iako joj nije saoptio svoje ime i godite, zamiljala ga je kao
mnogo starijeg od sebe. Iz nekog razloga, imala je u glavi viziju oveka sa licem umornog pesnika ili
profesora, malo pogurenog, i dubokog, smirujueg glasa. Dodue, Sartorijus je imao svoje bubice:
njegove simpatije prema drugim korisnicima - vrlo esto ispoljene kroz laskave komentare - bile su kao i
odvratnost ili, ak, mrnja, prevrtljive, podlone vremenskim promenama, otapanju leti i smrzavanju
zimi, odlasku s jakim vetrom. No, Anelu je obasipao toplinom stalno istog intenziteta.
Onda je jednog dana jednostavno nestao sa Sputnjika. Nije ga bilo nekoliko nedelja, u toku
kojih se iskreno brinula ta mu se dogodilo. Nedostajalo joj je Sartorijusovo ljubazno, toplo prisustvo,
njegovo strpljivo poduavanje i pokroviteljstvo. Kada se vratio i javio joj se pozdravnom porukom,
obradovala mu se kao to bi se obradovala starom prijatelju. Zato nisi dolazio tako dugo? - pitala je.
Bio sam na putu, turo je odgovorio, ne dajui nikakva dodatna objanjenja. Jesi li se snala u mom
odsustvu? Oh, da ... Sve je bilo u redu, kazala je ponosno, oekujui da e joj Sartorijus na tome
odati priznanje. Ali, neto se promenilo. Poelo je tako to su njegove privatne poruke uestale; im bi
se ulogovala na Sputnjik, zatekle bi je tri, etiri, a do kraja dana bi ih se nakupilo jo petnaestak, to je
Anelu dekoncentrisalo u itanju i komentarisanju njoj zanimljivih tema. Poruke su se katkad sastojale
iz jedne jedine reenice (kako si?, dobro jutro), a ee iz niza nepovezanih, nerazumljivih, koje
kao da su bile sled njegovih iznenada zbrkanih misli, neki Sartorijusov unutranji monolog isuvie lian
i komplikovan da bi ga mogla pratiti. Sartorijus vie nije liio na oveka s kojim je ranije priala.
Postajao je sve naporniji pa mu je odgovarala samo na poruke koje je razumela, i to vie iz kurtoazije i
zahvalnosti koju je gajila prema njemu nego iz potrebe. Vremenom se broj njegovih poruka popeo na
tridesetak dnevno, a broj njenih odgovora sveo na dva ili tri. A onda je Anelu jednog jutra u
potanskom sanduetu zateklo kratko i uznemiravajue Satrorijusovo pismo: Gadi mi se. Takvi, kao
to si ti, skrnave ovaj svet.

Saekala je nekoliko minuta da doe k sebi od oka, razmiljajui usput o mogunosti kako je
Sartorijusova poruka grekom poslata njoj umesto nekom drugom. Pre nego to je stigla da mu
odgovori, dobila je novu: gospoice lara... ali ne neu te zvati gospoicom jer si nita, izbljuvak, ptiije
govno. ko si, ko si, ko si ti? mogu se kladiti da se nikad nisi zapitala. dosta je bilo smea, trgove su
usrali letei pacovi, dosta je bilo, dostaaaaa je bilo. Pevaj crna leptirice dok te ne pokljucaju. (tri
smajlija).
Dvoumila se: prijaviti njegovu poruku deurnom moderatoru ili ne, ignorisati je ili mu
odgovoriti? Bilo joj je jasno da sa njim neto nije u redu. Meutim, povrh toga jo uvek je volela
Sartorijusa - ljubavlju kakva se gaji prema dragom i na smrt bolesnom guruu, ljubavlju prema
nekadanjem autoritetu koji je zasluio da se, u ime starih dobrih vremena, preko neeg i pree.
Odluila se za utanje. No, kada je tog dana primila jo tri Sartorijusova pisma - svako
besmislenije i jezivije od prethodnog - reila je da ih ipak prijavi.
Mogu ga kazniti iskljuenjem ali ti zna da to nije nikakvo reenje. Vratie se pod istim
nadimkom, ili nekim drugim, a tada e biti osvetoljubiv i, verovatno, jo gori. Reci ta eli da uinim,
napisao joj je moderator.
Nita, odgovorila je posle kraeg razmiljanja.
Jesi li mu dala nekog povoda za ovakvo ponaanje?
Pitanje je Anelu zgranulo - zato bi iko video krivca u njoj, ta je ona uinila da zaslui toliki
prezir, kakav povod bi opravdao bolesnu mrnju koja je izbijala iz rei nekadanjeg prijatelja?
Virtuelni svet bio je surov koliko i realni; njime su carovale predrasude i zablude, muki snovi
o posedovanju i kupovini ene, ovinizam, diskriminacija svake vrste; njime su suvereno vladali
mukarci jo uvek - u lovu na mamute - i njihova predstava o eni kao plenu, lutki, pevaljki koja e im
na izvol'te dati svoj dekolte samo ako joj ponude dovoljno krupnu novanicu, striptizeti to iz dinovske
kartonske torte izlee sa zekinim repiem i manicom oko vrata, eni kao objektu, pokloniu i ekstra
kolaiu, spremnom na sve i svata. ena je uvek bila krivac, zato to je izazivala ono najgore u
mukarcu ako se njemu takav tip ene nije dopadao; zato to je ensko smejanje - ako je tog jutra njen
sagovornik ustao na levu nogu, bio mamuran, ili namorast jer su ga kaznili zbog pogrenog parkiranja bivalo protumaeno kao podsmevanje; ena je bila toy a mukarac homo ludens koji je, kad bi se zasitio
igranja, svoju igraku pretvarao u rtvu.
Sartorijus joj je danima uporno slao poruke a ona ih je brisala i pre nego to bi ih proitala.
Njena tuga, bol i razoaranje meali su se u oseanje koje ih je, svako pojedinano, slabilo, stvarajui
nekakav udan hibrid, udovite. To udovite, poluoblikovano, teko, nemo i bezimeno, lealo je u njoj,
odbijajui da se rodi, odbijajui da umre. Bilo je naporno kontrolisati ga. Ulagala je sve svoje mentalne
snage da zaboravi Sartorijusa. vreme je bilo lekovito; kako je proticalo, tako se sve manje uzbuivala pri
jutarnjem pogledu u svoje potansko sandue. Nije ni uoila taan trenutak prestanka njegovog javljanja;
za nju je bio virtuelno mrtav jo kada je, na pitanje moderatora ta da uini, rekla jedno nita. Poto je
napokon postala ravnoduna na sve to ju je zadesilo sa Sartorijusom i spremna na rizik da se dogodi
neto slino, sa nekim drugim kome e pokloniti poverenje, bilo joj je jasno - Sartorijusa je odavno
prealila, ali se dugo borila sa strahom od ponovnog buenja udovita u sebi.
Forum je u svojoj glavi Anela doivljavala kao veliku prostoriju u koju se stalno ulazi i izlazi, i
gde neko zasedne, udobno zavaljen u separe a neko stoji, sm, ekajui da bude pozvan u drutvo najee uzaludno, jer ekanje na neki 'pravi trenutak' na forumu znai isto to i osamu u realnom svetu.
Kakofonija glasova slivala se u sajber prostor, nalik neprekidnoj reci raznovrsnih misli. U separeima su
mahom sedele forumske zvezde, linosti koje su se svojim konstantnim prisustvom, izraenom
individualnou, specifinim renikom ili nekim posebnim kvalitetom, nametnule i odomaile.

Ona je bila visoko kotiran forumski korisnik, ali nikada nije stigla do vrha. Epitet najpopularnije
pripadao je Lady Marmelade, neprikosnovenoj virtuelnoj slamaici mukih srca, koja je na diskusijama
ostavljala lucidne, kratke i saete komentare. Nije je bilo lako razumeti, a uputanje u dijalog sa njom
znailo je spremiti se na stalna saplitanja. Lady Marmelade nepogreivo je pronalazila slabe take svojih
oponenata i nemilosrdno, ali na vrlo armantan nain, izvrgavala ih ruglu. Ne bi se zaustavila sve dok se
protivnik ili protivnica ne povue ili javno prizna poraz. Anela je odavno digla ruke od dijaloga s njom;
nalazila je da su dugotrajni obrauni izmeu njih dve umarajui i bespredmetni. Jer, ak i kad je bilo
upljina u komentarima Lady Marmelade, niko to nije primeivao, ili se barem nije usuivao da prizna da
ih primeuje. Lady Marmelade toliko se ustalila kao autoritet, da je mogla sebi dopustiti i luksuz
povremenih greaka, neloginosti i nedoslednosti. Klanjali su joj se po navici, a ona je bila ili predmet
oboavanja ili predmet ogovaranja, zavisti i mrnje.
Niko nikada nije video Lady Marmelade u stvarnom svetu. Iako nikom nije pokazala svoju
fotografiju, o njoj je vladala fama kao o rasnoj lepotici. Tome je doprineo i njen avatar: zasenena
polovina enskog lica krupnog crnog oka, visokih jagodica i velikih, senzualnih usta. Pa iako su avatari
predstavljali gotove sliice iz irokog internet asortimana, imali su magijsku mo vizuelne identifikacije
sa korisnikom koji bi ih odabrao. Svako je u izabranoj sliici pronalazio slinost sa sobom, ili barem ono
to je prieljkivao da bude. Forumom je krstarilo mnotvo varijacija Aneline Doli, Monike Belui,
Breda Pita, Dorda Klunija, kuca, maca, tigrova, manga likova - zavisno od uzrasta, pola i sopstvenih
projekcija u svetu iza ogledala.

O AUTORKI

Milka Kneevi-Ivakovi roena 1961. god. u Beogradu. Diplomirala na odseku za svetsku

knjievnost na Filolokom fakultetu. lan je Udruenja knjievnika Srbije. Dobitnica nekoliko
knjievnih nagrada za prie. Zbog specifinosti stila i tematike kritiari je nazivaju "Tarantinom
savremene srpske proze". Bibliografija: romani "Veliko drvo", "13 - jedno seanje na
sedamdesete", "Bez daha", "Tango Macabre", "Izgubljeno lice", "avolji tobogan"; zbirka pria
"Najbolji prijatelj"; eseji "Mali vodi kroz horor". U pripremi je nova zbirka pripovedaka.

Ako elite da proitate celu knjigu, moete je naruiti na:

http://www.amazon.com/dp/B00IPN3PLU

Pogledajte i naa druga izdanja na www.e-knjige.org.