RABINDRANAT TAGORE

RELIGIJA OVEKA

Prvi put objavljeno 1931. godine.

Veni San
Nikada ne moemo da izostavimo oveka ni u emu to znamo i
oseamo. Rabindranat Tagore je bio nedvosmislen u svojoj veri. On
uvaava intelektualne uspehe nauke, ali pie kao pesnik i filozof. ovek
uvek treba da bude stvaralac muzike i sanjalac snova; u svojim
materijalnim potragama nikada ne sme da izgubi udnju za optenjem sa
boanskim. Tagore prati razvoj ideje o Bogu od primitivnih predstava do
univerzalnosti. Danas su, kako on kae, sve prepreke sruene i Bog
ovenosti je stigao na vrata oronulog plemenskog hrama. Njegova
knjiga odzvanja radou i potvrivanjem, prekoraujui sve granice naroda
i veroispovesti.

stie na krilima bezvremene Svetlosti

koja cepa veo to pogled ini mutnim
i odlazi s one strane Vremena
neprestano ispliui uzorke Bia.
Misterija ostaje nema,
smisao ovog dugog putovanja,
beskrajne pustolovine postojanja
ije se jurianje s kraja na kraj neba
razbuktava u nebrojeno prstenje staza,
dok na kraju znanje ne zasvetli iz sumraka
u beskraju ljudskog duha,
i u toj bledo osvetljenoj zori
ona bez rei uperi pogled kroz pukotinu u magli
u sliku ivota i Ljubavi
koja se pomalja iz metea duboke patnje i radosti.
ANTINIKETAN
16. Septembar 1929.
(Napisano za sveanost otvaranja Indijskog koleda u Monpeljeu, u
Francuskoj.)

SADRAJ

NAPOMENA
Ova knjiga je zasnovana na predavanjima koja je autor odrao 1930.
godine na Manester koledu, Oksford, pod pokroviteljstvom Hibert
trusta.

I.
II.
III.
IV.
V.
VI.
VII.
VIII.
IX.
X.
XI.
XII.
XIII.
XIV.
XV.

ovekov univerzum
Stvaralaki duh
Viak u oveku
Duhovno sjedinjenje
Prorok
Vizija
ovek mog srca
Stvaralac muzike
Umetnik
ovekova priroda
Susret
Uitelj
Duhovna sloboda
etiri etape ivota
Zakljuak

PRVO POGLAVLJE

OVEKOV UNIVERZUM
Svetlost je, kao zraea energija stvaranja, zapoela kruni ples atoma u
majunom prostoru, a takoe i ples zvezda na ogromnoj, pustoj pozornici
vremena i prostora. Planete su izale iz kupelji u vatri i tokom mnogih
epoha se sunale. Postojali su prestoli gigantskog Nepokretnog, neujnog i
nenaseljenog, koje nije poznavalo smisao vlastite slepe sudbine i sa
velikim neodobravanjem je gledalo na budunost u kojoj e njegova
vladavina biti ugroena.
Potom je dolo vreme kada je ivot stupio na poprite u najsiunijem
izdvojenom krugu jedne elije. Sa svojom sposobnou razvitka i moi
prilagoavanja suoio se sa nezgrapnom ogromnou stvari i protivreio
besmislenosti njihovog obima i mase. Bio je nainjen tako da ima svest ne
o koliini nego o vrednosti postojanja, koju je uvek nastojao da povea i
odri na razgranatim putevima stvaranja, savlaujui ometajuu tromost
Prirode putem povinovanja njenom zakonu.
No, udo stvaranja nije se zaustavilo na tome, u toj izdvojenoj taki
ivota porinutoj na samotnu plovidbu ka Nepoznatom. Mnotvo elija se
povezalo u veu jedinicu, ne putem gomilanja nego putem udesnog
kvaliteta sloenog uzajamnog odnosa kojim se odrava savrena
usklaenost funkcija. To je stvaralaki princip jedinstva, boanstvena
misterija postojanja koja spreava svaku analizu. Vee kooperativne
jedinice mogle su da steknu srazmerno veu slobodu izraavanja, i poele
su da u svojim telima obrazuju i razvijaju nove organe moi, nova sredstva
delovanja. Bio je to mar evolucije koja neprestano otkriva nove
mogunosti ivota.
Meutim, ta evolucija koja se odvija na fizikoj ravni ima ogranieni
domet. Svako preterivanje u tom pravcu postaje breme koje kvari prirodni
ritam ivota, i gotovo sva stvorenja koja su podsticala svoje ambiciozno
telo na poveanje dimenzija su iezla usled neumesne nezgrapnosti.
Pre nego to se taj period okonao, pojavio se ovek i promenio tok te
evolucije, skrenuvi ga sa neogranienog napredovanja u fizikom
uveanju ka slobodi jednog profinjenijeg usavravanja. To je omoguilo da

njegov razvoj postane neogranien, i osposobilo ga da uvidi svoju

beskrajnu mo.
Vatra je zapaljena, ekii udaraju o nakovnje, i za tegobne dane i noi u
prljavtini i neskladu stvoren je muziki instrument. Moemo to da
prihvatimo kao zasebnu injenicu i da pratimo njen razvoj. Ali, kada se
otkrije muzika, saznajemo da je cela stvar samo deo ispoljenja muzike
uprkos svom protivrenom karakteru. Proces evolucije, koji je posle
mnogih epoha stigao do oveka, mora da bude shvaen u svojoj
saglasnosti sa njim, mada u njemu dobija novu vrednost i nastavlja se
drugaijim putem. To je neprekidni proces koji pronalazi svoj smisao u
oveku; i moramo da priznamo da je evolucija o kojoj nauka govori
evolucija ovekovog sveta. Koni povez i naslovna strana su delovi same
knjige; i ovaj svet koji opaamo putem svojih ula i uma i ivotnog
iskustva je potpuno istovetan sa nama samima.
Boanski princip jedinstva uvek je bio princip unutarnjeg uzajamnog
odnosa. To se pokazuje u nekima od njegovih najranijih stupnjeva u
evoluciji vieelijskog ivota na ovoj planeti. Najpotpuniji unutarnji izraz
postigao je ovek u sopstvenom telu. Ali, ono to je najvanije od svega je
injenica da je ovek taj izraz ostvario i u jednom suptilnijem telu izvan
fizikog organizma. Kada je usamljen, on ni do sebe ne dopire, i svoje ire
i stvarnije bie pronalazi u povezanosti s drugim ljudima. Njegovo
vieelijsko telo je roeno i umire; njegova ovenost sastavljena od
mnotva linosti je besmrtna. U tom idealu jedinstva on spoznaje i
ostvaruje ono veno u svom ivotu i ono beskrajno u svojoj ljubavi. To
jedinstvo nije samo subjektivna ideja, ve postaje pobuujua istina.
Kakav god naziv mu dali i kakav god model da predstavlja, svest o tom
jedinstvu je duhovna, a nae nastojanje da mu budemo verni je naa
religija. Ono uvek eka da bude objavljeno u naoj istoriji u sve
potpunijem osvetljenju.
Imamo oi, koje nam prenose sliku fizikog sveta. Imamo i sebi
svojstvenu unutarnju sposobnost koja nam pomae da otkrijemo svoju
povezanost sa najviom sutinom oveka, sa univerzumom linosti. Ta
sposobnost je naa blistava imaginacija, koja na svom viem stepenu
pripada samo oveku. Ona nam prua to vienje celine koje je za bioloku
nunost fizikog opstanka izlino; njegova svrha je da podstakne u nama
oseanje savrenstva koje je nae istinsko oseanje besmrtnosti. Jer,
savrenstvo se idealno nalazi u Venom oveku, ulivajui privrenost tom
idealu u pojedincu, i sve vie ga terajui da ga ostvari.
Razvoj inteligencije i fizike snage je podjednako neophodan za
ivotinje i za ljude radi postizanja njihovih ivotnih ciljeva; ali, ono to je

jedinstveno u oveku je razvoj njegove svesti, koja postepeno produbljuje i

proiruje spoznaju njegovog besmrtnog bia, savrenog, venog. Ona
nadahnjuje one njegove tvorevine koje obelodanjuju boanstvenost u
njemu a to je njegova ovenost kroz razliita ispoljavanja istine,
dobrote i lepote, kroz slobodu delovanja koje nije za njegovu korist nego
za njegovo krajnje izraavanje. Pojedinani ovek mora da postoji radi
uzvienog, monog oveka, i mora da ga izrazi u nesebinim,
nepristrasnim delima, u nauci i filozofiji, u knjievnosti i umetnostima, u
sluenju i oboavanju. To je njegova religija, koja dejstvuje u sri svih
njegovih religija sa raznim nazivima i oblicima. On poznaje i koristi ovaj
svet kad je ta religija beskrajna i tako postie veliinu, ali svoju vlastitu
istinu razume i ostvaruje kada je ona besprekorna i tako nalazi svoje
ispunjenje.
Ideja o ovenosti naeg Boga, ili boanstvenosti Venog oveka,
predstavlja osnovnu temu ove knjige. Ova misao o Bogu nije nastala u
mome umu kroz bilo kakav proces filozofskog rasuivanja. Naprotiv, ona
je sledila kretanje moje naravi od ranih dana sve dok mi nije iznenada
sevnula u svesti kao neposredno vienje. Iskustvo koje sam opisao u
jednom od narednih poglavlja uverilo me je da na povrini naeg bia
imamo neprestane mene individualnog sopstva, dok u dubini prebiva Veni
Duh ljudskog jedinstva van naeg neposrednog znanja. On vrlo esto
protivrei trivijalnostima naeg svakodnevnog ivota i remeti ureenja i
nagodbe uinjene radi osiguravanja nae line naroitosti i zatvorenosti iza
zidova individualnih navika i spoljnih konvencija. On nas podstie na dela
koja su izrazi Sveopteg Duha, i usred ivota usmerenog iskljuivo na sebe
neoekivano pobuuje najvie rtvovanje. Na njegov poziv hitamo da
svoje ivote posvetimo istini i lepoti, sluenju drugima bez ikakve
nagrade, uprkos tome to nam nedostaje vera u stvarno postojanje idealnih
vrednosti.
Izlaui sopstveno religiozno iskustvo, izraavam svoje uverenje da se
prva faza mog saznanja odvijala putem oseanja prisnosti sa Prirodom ne
onom Prirodom koja poseduje kanal za obavetavanje naeg uma i fiziki
odnos sa naim ivim telom, ve onom koja nam ispunjava linost
ispoljenjima i objavama koje na ivot ine bogatim i podstiu nam matu
svojim skladom oblika, boja, zvukova i kretnji. To nije onaj svet koji se
gubi u apstraktnim simbolima iza vlastitog svedoenja Nauci, ve svet
koji, budui da neprestano reaguje na ljudsku prirodu, naoj linosti
izdano pokazuje svoje blago zbilje.

U vezi sa svojim linim iskustvom spominjem i neke pesme koje sam

esto sluao iz usta lutajuih seoskih pevaa, koji pripadaju popularnoj
bengalskoj sekti zvanoj Bauli, koji nemaju kipove ni ikone, nemaju
hramove, svete knjige ni obrede, i koji u svojim pesmama objavljuju
boanstvenost oveka i iskazuju mu snano oseanje ljubavi. Dolazei od
ljudi u kojima nema nikakve izvetaenosti i koji vode jednostavan ivot u
povuenosti, to nam prua klju za skriveni smisao svih religija, poto
ukazuje da se one nikada ne bave Bogom kosmike moi, ve pre Bogom
ljudske karakternosti.
U isto vreme, mora se priznati da ak i nelini aspekt istine kojim se
bavi Nauka pripada ljudskom Univerzumu. Meutim, ljudi od Nauke nam
tvrde da je istina, za razliku od lepote i dobrote, nezavisna od nae svesti.
Objanjavaju nam kako je uverenje da je istina nezavisna od ljudskog uma
u osnovi mistiko, priroeno oveku a ipak neshvatljivo. No, ne bi li
moglo da se kae da idealna istina ne zavisi od pojedinanog ovekovog
uma, nego od univerzalnog uma koji obuhvata pojedinani? Jer, rei da
istina kako je mi vidimo postoji nezavisno od ljudske prirode zapravo
znai poricati samu Nauku, poto ova moe da organizuje u racionalne
koncepte samo one injenice koje ovek moe da upozna i shvati, a logika
je aparat miljenja koji je stvorio mehaniki ovek.
Sto koji koristim sa svim njegovim razliitim znaenjima pokazuje se
oveku kao sto putem ovekovog posebnog organa ula i posebnog organa
miljenja. Kada se nauno ispita, taj isti sto pokazuje mu se kao
zapanjujue drugaiji od onog koji su mu njegova ula prenela. I
svedoenje njegovih fizikih ula i svedoenje njegove logike i naunih
instrumenata povezani su sa njegovom sopstvenom sposobnou
razumevanja; oba su za njega tana i istinita. On se sa potpunim
pouzdanjem slui tim stolom za svoje fizike potrebe, i sa podjednakim
pouzdanjem ga intelektualno koristi za svoje nauno saznanje. Ali, znanje
pripada onome ko je ovek. Da ne postoji odreeni ovek kao pojedinac,
sto bi i pored toga postojao, ali i dalje kao stvar koja je povezana sa
ljudskim umom. Protivreje koje postoji izmeu stola naeg ulnog
opaanja i stola naeg naunog saznanja nalazi jednostavni centar
usaglaavanja u ljudskoj linosti.
Isto vai i u oblasti ideje, pojma, predstave. U naunoj predstavi sveta
nema pukotine u sveoptem zakonu uzronosti. Nita to se dogodi nije
moglo da se dogodi nikako drugaije. To je uoptavanje koje je uinjeno
mogunim zahvaljujui svojstvu logike koja je u domenu ljudskog uma.
No, isti taj um oveka ima u sebi i neposrednu svest o volji koja je svesna
svoje slobode i uvek se bori za nju. Svakoga dana, u veini naih

postupaka, mi potvrujemo njenu istinitost; zapravo, nae ponaanje nalazi

svoju najveu vrednost u povezanosti sa njenom istinitou. U naem
svakodnevnom ponaanju to je analogno onom stolu. Jer, bez obzira na to
do kakvog zakljuka je Nauka neosporno dola o tom stolu, bogato smo
nagraeni kada se njime bavimo kao vrstom injenicom a ne kao
gomilom nepostojanih sastojaka koji predstavljaju odreenu vrstu energije.
Takoe moemo i da upotrebimo taj fenomen merenja. Prostor
predstavljen iglom uveanom pomou mikroskopa ne mora da nas navede
na pitanje koliko anela bi moglo da se smesti na njen vrh, ili koliko bi
kamila moglo da proe kroz njenu uicu. U bioskopu na doivljaj
vremena i prostora moe da se proiri ili suzi samo usled drugaijeg
metoda rada ureaja. Seme u siunom spremitu nosi budunost koja je
po svojoj sadrini ogromna, kako u vremenu tako i u prostoru. Istina, koja
je ovek, nije nastala ni iz ega u odreenom trenutku, mada se moda
tada oigledno pokazala. Ali, ispoljavanje oveka nema u samom sebi kraj
ak ni sada. Niti je imalo svoj poetak u ma koje vreme koje mu
pripisujemo. ovekova istina nalazi se u srcu venosti, poto se njena
stvarnost razvijala tokom nebrojenih epoha. Iako pojavljivanje oveka ima
oko sebe pozadinu miliona svetlosnih godina, to je ipak njegova vlastita
pozadina. On u sebi ukljuuje vreme, koliko god dugo, koje sadri proces
njegovog nastajanja, i samom istinom svog postojanja povezan je sa svime
to ga okruuje.
Odnos, povezanost, je temeljna istina ovog pojavnog sveta. Uzmimo,
na primer, komad uglja. Kada injenice o njemu pratimo do njegovog
osnovnog sastava, tvar koja je naizgled najpostojaniji sastojak u njemu
gubi se u centrima obruih sila. To su jedinice, zvane delii ugljenika,
koje dalje mogu da se ralane na odreen broj protona i elektrona.
Meutim, ti elektrini fakti nisu ono to jesu u svojoj izdvojenosti ve u
svom uzajamnom odnosu, i mada e moda jednog dana i oni moi dalje
da se ralanjuju, bitna istina o uzajamnom odnosu koja je u njima
ispoljena i pored toga e opstati.
Mi ne znamo kako ti elementi, kao ugljenik, sainjavaju komad uglja;
sve to moemo da kaemo je to da oni izgrauju tu pojavu putem
doslednosti uzajamnog odnosa, koji ih ne ujedinjuje samo u pojedinani
komad uglja, ve u drugarstvo stvaralakog usklaenja sa itavim fizikim
svetom.
Postanak sveta je bio omoguen putem stalnog predavanja i
pokoravanja svake jedinice univerzumu. A i duhovni univerzum oveka
takoe od posebnih jedinica uvek zahteva samoodricanje. Taj duhovni
proces nije tako jednostavan kao onaj fiziki u fizikom svetu, poto

inteligencija i volja tih jedinica moraju da se prilagode inteligenciji i volji

sveopteg duha.
U jednom stihu iz Upaniade kae se da je ovaj svet, koji je sav u
pokretu, proet jednim vrhovnim jedinstvom, i stoga istinsko zadovoljstvo
nikada ne moe da se postigne putem zadovoljenja pohlepe, nego
iskljuivo putem predavanja naeg pojedinanog bia Univerzalnom Biu.
Postoje mislioci koji zastupaju uenje o mnotvu svetova, to moe da
znai samo to da postoje svetovi koji nemaju nikakve meusobne veze.
ak i da je to tano, nikada ne bi moglo da se dokae da je tako. Jer, na
univerzum je ukupni iznos onoga to ovek osea, zna, zamilja, rasuuje
da jeste, i svega to mu je saznatljivo sada ili u neko drugo vreme.
Univerzum u svojim razliitim aspektima na razliite naine utie na
njega, svojom lepotom, svojim neminovnim sledom dogaaja, svojom
potencijalnou; i svet mu se pokazuje jedino u svojim razliitim
delovanjima na njegova ula, uobrazilju i mislei um.
Neu da kaem da krajnja priroda sveta zavisi od moi poimanja
pojedinane linosti. Njegova stvarnost je povezana sa univerzalnim
ljudskim umom koji obuhvata celokupno vreme i sve mogunosti saznanja
i ostvarenja. I, to je razlog to za ispravno znanje o stvarima zavisimo od
Nauke, koja predstavlja racionalni um univerzalnog oveka, a ne od uma
pojedinca, koji boravi u ogranienom rasponu prostora i vremena i
neposrednim ivotnim potrebama. I, to je razlog to postoji napredak u
naoj civilizaciji; jer napredak znai da postoji idealno savrenstvo koje
jedinka nastoji da dostigne tako to e proiriti granice svog znanja, moi,
ljubavi, uivanja, i time se pribliiti univerzalnom. Najudaljenija zvezda,
ija bleda, nejasna poruka dodiruje prag najmonijeg teleskopskog vienja,
ima naklonost prema ovekovom razumevajuem umu, i zato nikada ne
moemo prestati da verujemo da emo sve vie prodirati u tajnu njene
prirode. Kao to znamo istinu o zvezdama, tako poznajemo i moni i
duboki ovekov um.
Moramo da oivotvorimo ne samo rasuujui um, nego i stvaralaku
matu, ljubav i mudrost koje pripadaju Najvioj Osobi iji Duh je nad
svima nama; ljubav prema toj Osobi obuhvata ljubav prema svim
stvorenjima i svojom dubinom i snagom prevazilazi sve druge ljubavi, i
vodi napornim pregnuima i muenitvima iji jedini dobitak je ostvarenje
same te ljubavi.
Ia iz nae Upaniade, Naddua, koja proima sve to se kree, je Bog
ovog ljudskog univerzuma u ijem umu imamo udela u svem naem
istinskom znanju, ljubavi i sluenju. Otkriti ga u nama samima putem
samoodricanja je najvii cilj ivota.

DRUGO POGLAVLJE

STVARALAKI DUH
Jednom prilikom, jedna devojica me je nagovorila da joj pomognem
da uprizori jednu priu tako to u igrati ulogu heroja. Dete je zamislilo da
sam zatvoren u mranu sobu zakljuanu spolja. Zapitalo me je: ta e da
uradi za svoju slobodu?, a ja sam odgovorio: Vikau upomo.
Meutim, koliko god da bi to moglo da bude poeljno ukoliko bi dovelo
do uspeha, pria bi time bila upropaena. I zato je ona u svojoj mati
morala da iz komiluka ukloni svaku vrstu pomoi do koje bih mogao da
doem svojim dozivanjima i vapajima. Bio sam primoran da razmiljam o
nekim nasilnim nainima prekidanja tog pasivnog otpora; ali, zarad prie
vrata su morala da budu elina. Pronaao sam klju, ali se ispostavilo da
nije odgovarajui, i dete je bilo ushieno razvojem dogaaja i mojim
nastojanjima da savladam prepreke.
Izgleda da se i ivotna pria o evoluciji, u kojoj je glavna stvar
otvaranje vrata mrane tamnice, odvija na isti nain. Stvarane su zapreke, i
pri svakom nuenju reenja pria je morala da pronae dodatne potekoe
kako bi se avantura nastavila. Jer, doi do potpuno zadovoljavajueg
ishoda znai stii do kraja svega, i sve to bi veliko dete u tom sluaju
moglo da uradi je da spusti zavesu i ode na spavanje.
Duh ivota zapoeo je svoje poglavlje tako to je prostoj ivoj eliji
nametnuo strahovito snano osporavanje ogromnog Inertnog. Uspeh je bio
senzacionalan, i jo uvek odbija da otkrije svoje tajne. Taj Duh se nije
zaustavio na tome, nego je drsko privukao potekoe, i u nainu izvoenja
svog lukavstva iskoristio neto to jo uvek zbunjuje nau logiku.
To je usklaenost samopodeavajueg uzajamnog odnosa koja se opire
svakoj analizi. Duh je skupio brojne elijske jedinice i, grupiui ih u
samoodrivu oblast sadejstva, razvio veu celinu. To nije bilo prosto
gomilanje. Grupisanje je imalo svoj kastinski sistem u podeli funkcija, ali i
prisnu slogu srodstva. Stvaralaki ivot prikupio je veu armiju elija pod
svoje zapovednitvo i uneo u njih, da tako kaemo, duh zajednitva koji se
svom snagom borio kad god je njegova celovitost bila ugroena.

To je bilo drvo koje poseduje unutarnji sklad i unutarnje kretanje ivota

u njegovoj lepoti, njegovoj snazi, njegovom uzvienom dostojanstvu
istrajnosti, njegovom dugom putovanju ka Nepoznatom kroz najmanje
vratnice reinkarnacije. To postignue bilo je dovoljno udesno da bude
podesan zavretak stvaralakog pothvata. Ali, stvaralaki genije ne moe
da se zaustavi od iscrpljenosti; mora da se otvori jo prozora; i stoga je
napustio svoj uobiajeni nain i u svoje delovanje uveo jo jednu okolnost,
a to je kretanje. Rizici ivota su se poveali, pruajui mogunosti za
smelu dovitljivost Duha ivota. Jer, on kao da je uivao u prilikama za
borbu protiv divovske Materije, koja ima vrlo stroge imigracione zakone
za sve pridolice sa obale ivota. Tako je riba bila opremljena sredstvima
za kretanje u elementu ija je gustina oteavala kretanje. to se tie
vazduha, njegova lakoa predstavljala je jo veu smetnju; no, izazov je
bio prihvaen, i ptici je bio podaren udesan par krila koji je sklopio
dogovor sa dovitljivim zakonima vazduha i u njemu pronaao boljeg
saveznika od vrstog tla stabilne zemlje. Arktiki sneg postavio je svoju
ledenu strau; tropska pustinja izgovorila je vrelim dahom svoje golemo
'Ne' za svu decu ivota. Ali, tim kategorinim zabranama se prkosilo, i
granice su pobedonosno prelaene bez obzira na pretnju smrtnom kaznom.
Taj proces osvajanja mogao bi da se opie kao napredovanje ka carstvu
ivota. On je iao od jednog do drugog uspeha savlaujui prirodne zakone
uz pomo pronalaenja novih sredstava. To polje napredujueg kretanja
ivota je polje nemilosrdnog nadmetanja. Budui da je materijalni svet
svet kvantiteta, u kojem su zalihe ograniene a pobeda eka na one koji
imaju monije oruje, uspeh na putu iliti napredovanje jedne grupe esto
podrazumeva poraz neke druge.
Izgleda da su ta guva i tunjava za ivotne povoljnosti izmeu
mnogobrojnih malih boraca na kraju ustanovile dominaciju masivne
telesine golemog organizma sa velikim miiima i kostima, debelim i
tekim slojevima oklopa i ogromnim repovima. Ideja o tako nedolinoj
masivnosti mora da se inila prirodnom za ouvanje ivota; jer, pobeda u
svetu kvantiteta s razlogom moe da izgleda kao da zavisi od veliine
dimenzija. Meutim, tako grdosijska oprema za odbranu i napad dovela je
do potpunog poraza, o emu svakodnevno svedoe brojne iskopine iz
pustinjskog peska i prastarih muljevitih nizija. One predstavljaju
fragmente koji su prekrili zaboravljene puteve velikog povlaenja u borbi
za opstanak. Jer, velika teina koju su ta stvorenja nosila preteno je bila
sastavljena od kostiju, koe, krzna, ljutura, zuba i kandi, i svi ti neivi
delovi vrili su silan pritisak na ivot kojem su trebali sloboda i razvitak da
bi potpuno ispoljio sopstvenu vitalnu prirodu. Ta megalomanska udovita

prekomernog apetita su bezobzirno troila sredstva za ivot koja je zemlja

pruala svojoj deci, troila su ih za odranje glomaznog sastava mrtvih
tereta koji im je smetao u njihovom stvarnom napredovanju. Tako
gubitnika igra sada postaje zastarela i nekorisna. Retkim zaostalim
izdancima tog drutva, kao to su nosorog i nilski konj, dodeljen je vrlo
mali prostor na ovoj planeti, krajnje nepodesan za njihovu ogromnu snagu
i veliinu, tako da izgledaju beznadeno patetino u svojoj velianstvenoj
neskladnosti. Oni i njihovi izumrli prethodnici predstavljali su najvee
promaaje u eksperimentima koje je ivot vrio. A onda, u neko mutno
svitanje, eksperiment je uao u potpuno novu fazu, fazu razoruavanja, u
kojoj se u areni pojavio maleni ovek, donosei sa sobom neizmerno
uzviena oekivanja i nagovetaje.
Moramo da znamo da je proces evolucije sveta napredovao ka
otkrivanju svoje istine to jest, izvesne unutarnje vrednosti koja ne lei u
proirenosti u prostoru ni u trajanju u vremenu. Kada se pojavio, ivot nije
sa sobom doneo nikakve nove materijale. Njegovi elementi su isti oni od
kojih su sastavljene stene i minerali. Samo to je on u njima razvio
odreenu vrednost koja ne podlee merenju ni ralanjivanju. Isto to vai i
za um i svest o sebi; to su otkria od velikog znaaja, samoizraavanje
istine. U oveku se ta istina oigledno pokazala, i dalje se trudi da se to
jasnije ispolji. Ono to je veno ostvaruje se u istoriji zahvaljujui
preprekama ogranienja.
Izgleda da je fizioloki proces u napredovanju evolucije ivota dostigao
svoju potpunost u oveku. Ne moemo da zamislimo nikakav znaajan
dodatak ili preinaku naih vitalnih instrumenata na koje bismo trajno
pristali. Ukoliko se bilo ko nekim sluajem rodi sa jo jednim parom oiju
ili uiju, ili nekim nepredvienim udovima nalik slepim putnicima bez
pasoa, sigurno emo uiniti sve to moemo da ih odstranimo iz naeg
telesnog ustrojstva. Nema sumnje da e svaki novi sluaj suvie uoljivog
fizikog odstupanja naii na ovekovo odluno negodovanje, a najsnaniji
veto moe da se oekuje od njegove estetske naravi, koja bezuslovno
odbija da procenjuje nekakvu korist kad je njeno velianstvo uvreeno bilo
kakvom neoekivanom svojevoljnou oblika. Svi znamo da zadnja strana
naeg tela ima veliku povrinu koja je praktino nezatiena. Sa strateke
take gledita, taj propust je nepovoljan i donosi nam uznemiravanja i
ponienja, ako ne i neto gore, usled neeljenih nametanja i napada. To bi
u naoj svesti moglo da izazove osnovano aljenje zbog kresanja
prvobitnog repa, iji spomen jo uvek moramo u tajnosti da nosimo. No, i
najmanji pokuaj ispravljanja kursa ekonominosti u tom pravcu nailazi na
veliko negodovanje. vrsto verujem da ideja o duhovima i avetima ima

najvee anse na uspeh u naoj plaljivoj uobrazilji kad se radi o naoj

osetljivoj pozadini podruju mrane neobavetenosti; a ipak, suvie je
kasno da ukazujem kako bi jedno od naih oiju moglo da bude korisno
rezervisano za naa lea, tog nosaa tereta koji je tako nepravedno
zapostavljen i proganjan neodreenim strahovima.
Dakle, dok svaka novotarija nailazi na tvrdoglav otpor, sve govori u
prilog relativnoj nebrizi za fizioloku delotvornost ljudskog tela. Neki nai
organi gube svoju izvornu krepkost. Civilizovani ivot ograen zidovima
prirodno je u oveku prouzrokovao slabljenje vida i sluha kao i finog
oseaja za udaljenost. Usled nae navike da jedemo kuvanu hranu, manje
upoljavamo zube a mnogo vie zubare. Razmaena i uukana odeom,
naa koa pokazuje da joj je znatno oslabila funkcija prilagoavanja
spoljnoj temperaturi i sposobnost brzog oporavljanja od povreda.
Odvani ivot kao da je zastao pred raskrsnicom na svom putu pre
nego to se ovek pojavio. Kao da je postao svestan rasipnitva u
nastavljanju sa eksperimentima i novim pronalascima na isto fizikom
planu. U sluaju ivota se ispostavilo da etiri nije uvek dvaput vie od
dva. Kod ivih bia je neophodno da se sauva granica savrene celine
unutar koje uzajamna povezanost ne sme da bude prekomerno nategnuta ni
optereena. Tenja za moi putem uveavanja dimenzija osuena je na
propast; jer, ono savrenstvo koje je u unutarnjem kvalitetu sklada biva
ugueno kada ga kvantitet preplavi u pomami neumerenosti. Kombinacija
preuvelianog nosa i oruja koje slon nosi sa sputenim prednjim delom
njegovog tela ima svoje prednosti. To moe da nas navede da pomislimo
kako bi ta prednost bila dvostruka kada bi i rep slona mogao da izraste u
dodatnu surlu. Ali, razvoj koji lakomo doputa da oblast ivota bude
pretrpana neumerenom proizvodnjom instrumenata postaje napredovanje
ka smrti. Jer, ivot poseduje svoj prirodni ritam kojeg je tablica mnoenja
liena; a ponositi i smeli progres koji otropotkovan jai preko kadence
ivota na kraju ga ubija preprekama koji su neritmine. Kao to sam ve
napomenuo, takve propasti su se dogaale u istoriji evolucije.
Pouka tog traginog poglavlja je u tome da ukoliko rep ne moe da zna
gde da se zaustavi, to dovodi do smetnje koja postaje kobna za carstvo
tela.
Osim toga, evoluciono napredovanje na fizikom planu neizbeno tei
da svoje subjekte pretvori u specijaliste. Kamila je specijalista za pustinju,
a u movari je nespretna. Vodeni konj, koji se ograniio na blatnjave obale
Nila, bespomoan je u oblinjoj pustinji. Takav jednostrani naglasak
dovodi do profesionalizma u oblasti ivota, ograniavajui posebne
sposobnosti na uske odeljke. Struno obuavanje u vazdunoj sferi

preputeno je ptici, a ono koje se odvija u moru rezervisano je za ribu. Noj

je strunjak u svojoj oblasti i delovao bi krajnje smeno u susedstvu orla.
Svi oni moraju da ostanu trajno zadovoljni prednostima koje su
nerazdvojno skopane sa njihovim ogranienjima. Takvo sakaenje
celovitog ideala ivota zarad neke naroito privilegovane sposobnosti je
neizbeno, poto se taj vid razvitka bavi materijama koje su fizike i stoga
nuno ograniene.
Reklo bi se da je na odreenom stupnju cilj Duha ivota bio da svoje
napredovanje sauva od tako uveavajueg tereta mrtvila i takvog suenja
specijalizacije. Jer, nije mu trebalo mnogo vremena da uvidi da
neogranieno stremljenje ka kvantitetu stvara ivotu, koji je u sutini
kvalitativan, komplikacije koje vode u zaarani krug. Te preistorijske
ivotinje sa grdnom telesnom masom morale su da razviju divovsku mreu
kostiju za noenje tereta. To je pak zahtevalo dugaak i zamaan niz
repova koji bi obezbedili ravnoteu. Tako su njihova tela, primorana da
zauzimaju veliki prostor, izlagala opasnosti veliki deo svoje povrine, koja
je morala da se zatiti snanim, tekim i obimnim orujem. Napredak koji
je predstavljao skup mrtvih tvari iziskivao je uporedno oblikovanje zuba i
kandi, ili rogova i kljova, koje su takoe bile beivotne.
Na sebi svojstven nain jedan mehaniki teret povezuje se sa drugim
teretima mehanizama i orua, i ivot raste da bi bio nosa mrtvila, puka
platforma za maineriju, dok ne bude smrskan pod svojim beskrajnim
paradoksima. Uili su nas da je najvei deo stabla mrtva materija; veliko
deblo je, izuzimajui tanki omota, beivotno. Drvo ga koristi kao
podupira u svojoj tenji za visokim poloajem, a beivotno deblo je rob
koji na svojim leima nosi njegovu veliinu. No, drvo je tu zavisnost od
mrtvog potinjenog postiglo po cenu svoje stvarne slobode. Ono mora da
trai vrst savez sa zemljom za podelu svog tereta, i to postie uz pomo
tajnih podzemnih zapletenosti, usled ega postaje trajno nepokretno.
Meutim, oblik ivota koji trai veliku povlasticu kretanja mora da
minimalizuje svoj teret mrtve tvari i da shvati da napredovanje ivota mora
da bude savreni razvoj samog unutarnjeg ivota a ne materijala i
mainerije; neivo ne sme da nastavi da prerasta ivo, oklop da umrtvljuje
kou, naoruanje da oslabljuje i sakati ruke.
Najzad, kada je Duh ivota pronaao svoj oblik i izraz u oveku,
nastojanje koje je zapoeo dovrilo je svoj krug, a istina o njegovoj misiji
zasvetlucala je u nagovetajima koji su nejasno ukazivali u izvesnom
pravcu znaenja van njegovih vlastitih granica. Pre stizanja do kraja tog
kruga, sve preporuke i nagovetaji su bili spoljni. Bavili su se tehnikom,
ivotnom opremom i mehanizmom, efikasnou organa. U tome je moglo

da se pretera i zapadne u beskrajnu dosadu fizikog napretka. Moemo da

se sloimo da oi pele, poto imaju mnotvo povrina, moda poseduju
neuobiajenu prednost koju ne moemo ni da zamislimo, a svitac koji u
sebi ima ureaj za proizvodnju svetlosti moe da bude van nae moi
razumevanja. Po svoj prilici ima stvorenja koja poseduju izvesne organe
koji im omoguavaju osetljivosti koje ne moemo ni da pretpostavimo.
Sve takve pojaane ulne sposobnosti samo poveavaju kilometrau
ivotnog putovanja istim putem i produavaju neodreenu razdaljinu. One
nas nikada ne prevode preko granice fizikog postojanja.
Isto to moe da se kae ne samo za operativnost ivota, nego i za
njegove ukrase. Kolorit i dekorativne mustre na telima nekih stvorenja iz
morskih dubina ine da zanemimo od zadivljenosti. Leptirova krila, lea
nekog tvrdokrilca, paunovo perje, omotai ljuskara, izobilni izliv ukrasa u
biljnom svetu, sve je to dostiglo meru savrenstva koja se ini konanom.
Pa ipak, ukoliko se to nastavi u istom fizikom pravcu, tada, ma koliku
raznovrsnost iznenaujueg preimustva moglo da stvori, izostaje jedan
vaan sastojak neiskazanog znaenja. Ti ukrasi su poput silnih ukrasa na
zarobljenici, raskono savreni u uskim granicama, dok ona govori o
nostalgiji za dalekim horizontom osloboenja, za unutarnjom irinom koja
je van vidokruga ula. Sloboda u fizikoj oblasti je nalik ogranienoj
slobodi u kavezu. Ona proizvodi umenost koja je mehanika i lepotu koja
je povrinska. Bez obzira do kojeg stepena unapreenja telesna snaga i
vetina mogu da se razviju, one dre ivot vezanim za istrajnost navike.
On je zatvoren poput kalupa, podesan koliko je to mogue za bezbednost i
precizno propisane proizvodnje. Vekovima pela ponavlja svoju konicu,
ptica tkalac svoje gnezdo, pauk svoju mreu; a instinkti snano prianjaju
za neke nepromenljive sklonosti miia i nerava kojima se nikad ne
doputa pravo na greku. Da bi bile potpuno pouzdane, fizike funkcije se
ponaaju poput kakvog primernog kolarca, poslunog, urednog, koji
valjano ponavlja lekcije napamet, bez nestaluka i greaka u ponaanju, ali
i bez entuzijazma i inicijative. To je besprekorno savrenstvo u strogim
granicama, roak moda daleki roak beivotnosti.
Umesto dozvoljavanja da izobilni raj usavravanja nastavi sa svojim
dosadnim i bojaljivim naelom besprekorne pravilnosti, Duh ivota se
smelo izjasnio za dodatnu slobodu i odluio da jede plodove sa Drveta
Znanja. Ovog puta nije vodio borbu protiv Inertnog, ve protiv ogranienja
sopstvenih preoptereenih zastupnika. Borio se protiv tutorstva svog
razboritog starog premijera, vernog instinkta. Usvojio je novi metod
eksperimentisanja, proglasio nove zakone, i okuao se u oblikovanju
oveka kroz istoriju koja je bila beskrajno drugaija od dotadanje.

Postupio je odvano i irom je otvorio svoja vrata opasno eksplozivnom

iniocu kojeg je oprezno uveo u svoj sabor elementu Uma. Neu da
kaem da je ovaj ikada bio odsutan, ve samo to da je u odreenoj fazi
izvesna zavesa bila uklonjena i njegova igra postala oigledna, slino
potajnoj vrelini koja se u svojoj usijanoj estini otkriva u poricanju
zraenja.
U sutini kvalitativan, kao i sam ivot, Um ne zauzima prostor. I
upravo iz tog razloga ne poznaje granice u ovladavanju prostorom.
Takoe, poput ivota, Um svoj smisao nalazi u slobodi, koja mu je
nedostajala u njegovim najranijim poslovima sa decom ivota. Iako mu je
dozvoljeno da izae iz trenutnih ivotnih granica, u ivotinji je njegov
delokrug suen, poput deteta koje moe da istri iz svoje sobe ali ne i iz
kue; ili, tanije, poput stranih brodova za koje je u Japanu bila otvorena
samo odreena luka u vreme kada je ovaj zapoinjao svoje kontakte sa
Zapadom, u strahu od opasnosti koja bi mogla da ga snae ukoliko bi
stranci imali neogranienu mogunost komuniciranja. I Um je strani
element za ivot; njegovi zakoni su drugaiji, oruja mona, raspoloenja i
maniri potpuno tui.
Poput Eve iz semitske mitologije, Duh ivota je rizikovao sreu svoje
spokojne povuenosti da bi osvojio slobodu. Sluao je aptanje iskuavaa
koji mu je obeavao pravo na jednu novu oblast misterije, i bio je
podstican na trajni savez s tim strancem. Do te take interes ivota je bio
jedini interes u njegovom kraljevstvu, a onda je, sa dolaskom tog
pustolova Uma iz neke nepoznate zemlje, stvoren jo jedan izuzetno
moan uporedni interes. Ti interesi se sukobljavaju, i nastaju vrlo ozbiljne
komplikacije. Ve sam spomenuo neke vitalne organe oveka koji
ispataju zbog zapostavljenosti. Jedini razlog za to bila je diverzija kojom
je Um onemoguio nepodeljenu panju na koju su ivotne funkcije
polagale pravo u mirnim danima neosporne monarhije ivota. Nije
nikakva tajna da Um ima obiaj da namee svoju volju da bi doao do
izraaja, suprotstavljajui je volji ivota da traje i primoravajui ga na
rtve. Kada su se nedavno neki avanturisti latili opasnog poduhvata
osvajanja Mont Everesta, to su uinili iskljuivo zbog podstrekavanja
nenadmanog buntovnika Uma. U tom sluaju Um je porekao svoj
sporazum o saradnji sa svojim partnerom i ogluio se o zahtev ivota da
mu pomogne. Nepokorni Um vrlo esto izvrgava ruglu vajkadanje
privilegije starog suvereniteta ivota; zapravo, sve vreme trajanja tog
saveza postoje stalni sluajevi obostranog meanja u funkcije onog drugog,
sa neretko neprijatnim pa ak i kobnim posledicama. No, uprkos tome, a
esto i upravo zbog tog suparnitva, novi tok kretanja ovekove evolucije

donosi u njegovu luku blago o kojem ne mogu ni da sanjaju stvorenja

udovino velikih tela.
Nain na koji se ovek pojavio u carstvu ivota je sam po sebi bio
protest i izazov, izazov Davida upuen Golijatu. On je u svom telu nosio
manifest nepoverenja u gomilanje tegobnog orua fizikog razvoja.
Njegov Um rekao je nagom oveku: Ne boj se, i ovaj je stajao sam,
suoen sa pretnjom ljute ete golemih miia. Njegovi vlastiti slabunjavi
miii oajno su jaukali, tako da je morao da se dovija na novi nain i u
novom duhu evolucije. To mu je smesta donelo unapreenje iz pasivne
sudbine ivotinje u plemstvo oveka. Poeo je da stvara svoje dopunsko
telo, spoljne organe radnike koji su mu sluili a ipak nisu otvoreno traili
deo njegovog ivota. Meu najranijima na toj listi bili su lukovi i strele.
Da je ta promena bila sprovedena kroz fiziki proces evolucije, sporim i
postepenim prilagoavanjem njegovih ruku, moda bi to imalo za
posledicu teku i nezgrapnu opremu. A moda sam i nepravedan, moda bi
umenost i gracioznost koje krase tehniki instinkt ivota na savren nain
pretvorile njegovu ruku u lovako sredstvo divnog izgleda. U tom sluaju
bi naa lirska knjievnost danas veliala lepotu te ruke, ne samo zbog
besprekorne lovake vetine, ve i zbog slinog ugursuzluka u
metaforinom smislu. No, ak i u oblasti lirike to bi uzrokovalo izvesna
ogranienja. Na primer, ruke koje bi se specijalizovale u tom gaanju bile
bi nepodesne za dranje olovke ili zglaavanje laute. Tek, veliko
preimustvo poslednjeg metoda u ovekovoj evoluciji lei u injenici da su
ovekovi dodatni novi udovi, kao to su lukovi i strele, postali odvojeni,
zasebni. Oni mu nikada ne vezuju ruke za bilo kakvo naroito preimustvo
delotvornosti.
Slonova surla, tigrove ape, krticine kande, udruile su svoje
najpogodnije izraze u ljudskim rukama, koje su znatno slabije po svojoj
priroenoj obdarenosti od tih udova koje sam spomenuo. Bila bi to itekako
neslana ala da je kombinacija ivotinjskih udova istodobno nala svoje
mesto u ljudskom organizmu usled neke preterane revnosti u biolokoj
inventivnosti.
Prva velika uteda koja je proistekla iz novog programa bilo je
olakanje fizikog tereta, to znai maksimalan uinak uz minimalan
pritisak optereenja na vitalne resurse tela. Druga bitna prednost je u tome
to je Duh ivota u sluaju oveka bio osloboen nunosti
specijalizovanja radi ogranienog uspeha. To je oveka obodrilo da sanjari
o mogunosti da postane kombinacija ribe, ptice i brzohodne kopnene
ivotinje. ovek je poeleo da u svojoj kompletnosti bude jedinstveni
veliki predstavnik mnogolikog ivota, ne putem tegobne zavisnosti od

nasuminog tapkanja prirodne selekcije, ve putem svrsishodnog izbora

mogunosti uz pomo svog rasuujueg uma. To omoguava kolarcu koji
je dobio perorez za roendan da bude u prednosti nad tigrom zato to mu
ne treba milion godina da stekne taj perorez, kao ni jo milion godina da
ga se rei kada se ispostavi da mu ta sprava nije potrebna ili da je opasna.
Ljudski um je sabio epohe u nekoliko godina za sticanje elinih
kandi. Jedini razlog za brigu je to to instrument i temperament onog koji
ga koristi ne moraju uvek da budu savreno usklaeni. Kod tigra su se
kande i temperament koji samo tigar poseduje istovremeno razvijali, i ni
u jednom jedinom tigru nije moguna neusklaenost njegovih noktiju i
njegove tigrovske naravi. No, deak koji puta nokte u vidu peroreza ne
mora istovremeno da razvija i primeran temperament koji je potreban za
njegovu upotrebu i koji bi samo ovek trebalo da ima. Novi organi koji se
danas pridodaju kao dopuna ovekovoj priroenoj vitalnoj zalihi su
isuvie brojni i brzi da bi njegova unutarnja priroda mogla da razvije
sopstvenu istodobnu saglasnost sa njima, tako da svuda u ljudskom
drutvu vidimo nebrojene kolarce kako se igraju svojim i tuim ivotima i
blagostanjem uz pomo novosteenih peroreza za koje nije bilo vremena
da se humanizuju.
Siguran sam da jedna stvar mora da se napomene to da je originalni
zaplet drame promenjen, i da se roditelj, Duh ivota, povukao u pozadinu,
dajui u treem inu apsolutno prvenstvo Duhu oveka mada iz svojih
skrivenih odaja i dalje prua neophodnu pomo. ovekova svest o
sopstvenoj stvaralakoj linosti je ono to je uvedeno u novo ureenje u
carstvu ivota. I od sada nadalje ovekova nastojanja su potpuno
usmerena na osvajanje vlasti i na to da se njegov vlastiti zakonik sprovodi
u delo bez ostatka. U Indiji smo videli kako oni koje zovu misticima, siti
neprestane vladavine majke Prirode u njihovom sopstvenom telu, putem
usredsreivanja unutarnjih snaga stavljaju pod vlast volje vitalna podruja
sa kojima nai zapovedniki umovi nemaju direktan put komunikacije.
Ali, najvanija injenica koja je dola do izraaja zajedno sa promenom
usmerenja u naoj evoluciji je posedovanje Duha koji raspolae ogromnim
kapitalom koji daleko prevazilazi zahteve bioloke ivotinje u oveku.
Neko preplavljujue dejstvo povelo nas je preko strogih granica ivljenja i
pruilo nam otvoren, slobodan prostor u kojem su ovekove misli i snovi
mogli da imaju svoj praznik i da odmore. Odmor je za bogove koji u
stvaranju nalaze radost. U primitivnom raju ivota, u kojem je jedini
zadatak bio da se opstane i ivi, svaka srea je za stvorenja dolazila spolja,
kao dar sluaja; ta bia su ivela od stalne milostinje, i bivala naizmenino
maena i utirana u zadnjicu od strane fizike Sudbine. Prosjaci nikada ne

mogu da budu sloni izmeu sebe; zavide jedni drugima, uzajamno su

nepoverljivi, poput pasa koji ive od milosti gospodara, keze se, ree, laju i
gledaju da jedan drugog rastrgnu. To je ono to Nauka opisuje kao borbu
za opstanak. Tom prosjakom raju nedostajao je mir; uveren sam da su
molitelji za posebnu naklonost sudbine iveli u neprestanoj pripravnosti,
izmiljajui i gomilajui naoruanje.
Ali, iznad buke, graje i jagme die se glas Anela Vika, dokolice,
odvojenosti od prinuujeg zahteva fizike nude, i kae ljudima: Radujte
se. Naputajui svoj prvobitni ropski poloaj kao stvorenje, ovek je
zauzeo svoje pravo mesto kao stvaralac. I, dok je ranije neprekidno molio i
zahtevao da dobije, sada se konano u njemu pojavila potreba da daje.
Njegov Bog, iju pomo je obiavao da trai, sada lino stoji pred
njegovim vratima i ite od njega darove. Kao ivotinja, on je i dalje
zavisan od Prirode; kao ovek, on je gospodar koji gradi svoj svet i
upravlja njime.
I tu, na tom stupnju, pojavljuje se njegova religija, pomou koje on sebe
sagledava iz perspektive beskrajnosti. U Atarva Vedi jedan izvanredan stih
glasi: Pravinost, istina, velika pregnua, gospodarenje, vera,
preduzimljivost, junatvo i blagostanje, prolost i budunost, sve se to
nalazi u nenadmanoj moi vika.
Ono to je iskljuivo fiziko ima svoje granice nalik ljuski jajeta;
osloboenje postoji u atmosferi beskrajnog, koje je neodredljivo,
nevidljivo. Religija ne moe da ima nikakvog smisla u ograenom
prostoru pukog fizikog ili materijalnog interesa; samo u viku pronosimo
uokolo svoju linost, karakternost u viku koji je kao zemljina atmosfera
koja joj donosi stalni tok svetlosti, ivota i divote.
U jednoj svojoj pesmi sam rekao da dete, kada se odvoji od majine
utrobe, nalazi svoju majku u istinskom uzajamnom odnosu ija istina lei u
slobodi. U svojoj odvezanosti, odvojenosti, ovek je sebe spoznao i
ostvario u irem i dubljem odnosu sa univerzumom. U svom etikom
ivotu on ima oseaj obaveze i slobode istovremeno, a to je dobrota. U
duhovnom ivotu njegov oseaj sjedinjenja i volje koja je slobodna dostie
svoj vrhunac u ljubavi. Svoju slobodu mogunosti on osvaja u podruju
Prirode tako to svoju snagu udruuje sa silama Prirode. Slobodu u
drutvenom odnosu dostie tako to ima odgovornost prema svojoj
zajednici, i time koristi njenu kolektivnu snagu za sopstvenu dobrobit. U
slobodi svesti on ostvaruje oseanje jedinstva sa svojim veim biem,
nalazei ispunjenje u posveenom ivotu istine koja stalno napreduje i
ljubavi koja je uvek aktivna.

Prva odvezanost koju je ovek ostvario je fizika. Ona predstavlja

njegovu slobodu od nunosti razvijanja sposobnosti svojih ula i udova u
ogranienoj oblasti njegove vlastite fiziologije, poto mu je na
raspolaganju neogranieno zalee sa izvanrednim mogunostima.
Prvobitni naum Prirode je bio da ovek treba da ima odobrenje za mo
vida dovoljnu za njegovo okruenje i malo povrh toga. Ali, stvaranje
astronomskog teleskopa na naoj glavi izazvalo bi goru krizu bankrotstva
od one koja je zadesila mamuta ije je glupo sazdano telo sebi dozvolilo
luksuz posedovanja kljova. Pu nosi svoju kuu na leima i stoga graa,
oblik i teina moraju da budu strogo uslovljeni nosivou tela. Sreom,
ovekova kua ne mora da nastaje na temelju od njegovih kostiju i da mu
zaposeda telo. Zahvaljujui toj odvojenosti, njegova ambicija ne nailazi na
prepreke u izgradnji velikih i vrstih stanova. Poto njegovo sklonite ne
zavisi od njegovog tela, ono ga nadivljava. Ta injenica znaajno utie na
oveka koji gradi kuu, stvarajui u njegovom umu oseaj neprolaznog u
njegovom stvaralakom radu. A ta pozadina neogranienog vika vremena
podstie arhitekturu, koja stremi ka univerzalnoj vrednosti koja prevazilazi
oskudnost trenutne potrebe.
Ve sam spomenuo stupanj koji je ivot dostigao kada su se
pojedinane elije sastavile u vee jedinice, od kojih se svaka sastoji od
velikog broja njih. To nije bilo prosto gomilanje, nego je posedovalo
tajanstveno jedinstvo, sloenost i skladnost meuodnosa, u okviru kojih su
postojale razlike u oblicima i funkciji. Nikada ne moemo stvarno da
znamo ta taj odnos znai i ta sve podrazumeva. Izmeu jedinica postoje
meuprostori, ali oni ne zaustavljaju povezujuu silu koja proima celinu.
Za celinu postoji budunost koja je u rastu i razvoju, ali da bi do toga dolo
svaka jedinica radi i umire kako bi napravila mesto za sledeeg radnika.
Iako jedinica ima pravo da svojata slavu celine, ona ipak ne moe
pojedinano da sebi predstavi sveukupno bogatstvo koje zaprema istoriju
koja tek treba da se dovri.
Od svih stvorenja, ovek je taj koji je na savren nain dostigao
multielijsku prirodu, ne samo u svom telu ve i u linosti. Njegova
evolucija je stoleima bila evolucija svesti koja nastoji da se oslobodi iz
okova pojedinane odvojenosti i osobenosti, i da u svojoj povezanosti
pojmi i obuhvati celovitost koja se moe nazvati ovekom. Taj odnos, ta
povezanost koja je bila nejasna, mutno nagonska, stalno se bori da bude u
potpunosti svesna sebe. Fizika evolucija teila je ka uspenosti u
besprekornom optenju sa fizikim svetom; evolucija ovekove svesti tei
ka istini u savrenom skladu sa svetom linosti i karaktera.

Ima onih koji e rei da je ideja ovenosti, odnosno ljudske prirode,

apstrakcija, subjektivna po karakteru. Mora se priznati da stvarna
objektivnost te ive istine ne moe da se dokae njenim vlastitim
jedinicama, tj. jedinkama. One nikada ne mogu spolja da vide njenu
sveukupnost, poto su jedno sa njom. Pojedinane elije naeg tela imaju
svoje odvojene ivote; ali nikada nemaju mogunost posmatranja tela kao
celine, sa njegovom prolou, sadanjou i budunou. Ukoliko te elije
imaju sposobnost rasuivanja (koju mogu da imaju ma ta mi o tome
mislili), onda imaju i pravo da zakljue da ideja tela nema objektivno,
injenino utemeljenje i da, mada postoji tajanstveni oseaj privlaenja i
uzajamnog delovanja koji prolazi kroz njih, to nije neto bezuslovno
stvarno; jedina stvarnost koja moe da se dokae je u izolovanosti tih elija
stvorenoj meuprostorima koji nikada ne mogu da se preu ili premoste.
Znamo poneto o ureenju eksplozivnih atoma koji se zasebno obru u
prostoru koji je bezmeran u poreenju sa njihovom veliinom. Ali, ne
znamo zbog ega bi trebalo da nam izgledaju kao vrst komad blistavog
minerala. I, ukoliko postoji posmatra koji jednim pogledom moe da
stekne uvid u neizmerno vreme i prostor koje su nebrojene ljudske jedinke
zauzimale angaovane u odvijanju zajednike istorije, njemu e biti zaista
oigledna izrina istina njihove solidarnosti, a ne odrina injenica njihove
odvojenosti.
Realno postojanje jednog pareta gvoa ne moe da se dokae ukoliko
se pozovemo na svedoenje jednog atoma; jedini dokaz je da ga ja vidim
kao pare gvoa, i da vri odreeno delovanje na moju svest. Neko bie
sa, recimo, Oriona, koje ima takvu mo vienja da vidi atome a ne gvoe,
ima pravo da kae da mi ljudska bia patimo od izuzetno dugotrajne
epidemije halucinacija. Ne treba da se prepiramo sa njim, nego da
nastavimo da koristimo gvoe onakvo kakvo nam izgleda. Bilo je
vidovnjaka koji su rekli 'Vedahametam', 'Vidim', i iveli u skladu sa tim
vienjem. I mada su nam oi moda slepe, uvek smo im se klanjali u
dubokom potovanju.
U svakom sluaju, kakav god naziv da naa logika dodeli istini
ljudskog jedinstva, ne moe da se zanemari injenica da najvee
zadovoljstvo oseamo kada se ostvarimo i prepoznamo u drugima, a to je
definicija ljubavi. Ta ljubav prua nam potvrdu o velikoj, uzvienoj celini,
koja je potpuna i konana istina oveka. Ona nam nudi neizmerno polje u
kojem moemo da se oslobodimo iskljuive vladavine gladi, reeeg glasa,
krguta zuba i razdiruih kandi, i prevlasti ogranienih materijalnih
sredstava, izvora estoke zavisti i podlog obmanjivanja polje u kojem se
najvee blago ljudske due stvaralo putem saoseanja i saradnje, putem

nepristrasnog stremljenja ka znanju koje ne priznaje granice i ne plai se

nikakvih tabua osvetanih vremenom, i putem marljivog razvitka
inteligencije radi sluenja koje ne zna za razlike u boji koe i nacionalnoj
pripadnosti. Duh Ljubavi, koji obitava u neogranienom kraljevstvu vika,
oslobaa nau svest iz nestvarne tamnice odvojenosti i usamljenosti nae
linosti, naeg 'ja'; taj duh se uvek trudi da rairi svoje prosvetljenje u
ljudskom svetu. To je duh civilizacije, koji u svim svojim najboljim
nastojanjima poziva nae najvie Bie da prihvati jedinu sponu jedinstva
koja nas privodi istini, a to je spona pravednosti:
On koji je jedan, iznad svih boja, i koji svojom svakovrsnom moi
zadovoljava uroene potrebe ljudi svih boja, koji je na poetku i na kraju
sveta on je boanski, i neka nas on ujedini u uzajamnom ispoljavanju
dobre volje.

TREE POGLAVLJE

VIAK U OVEKU
U nekim odeljcima iz Atarva Vede pesnik izlae svoje shvatanje
oveka, upuujui na izvesno transcendentalno znaenje koje moe ovako
da se prevede:
Ko je oveku dao oblije, darovao mu dostojanstvenost, kretanje,
izraavanje i karakter, nadahnuo ga mudrou, muzikom i plesom? Kad
mu se telo uspravilo, on je ustanovio da ima i bone strane i sve druge
pravce u sebi on koji je Osoba, uporite beskrajnog bia.
Tasmad vai vidvan puruamidan brahmeti manjate.
I stoga mudar ovek poznaje tu osobu kao Bramana.
Sanatanam enam ahur utadja sjat punarnavah.
Zovu ga drevnim, a on se ipak jo i danas obnavlja.
U samom poetku toka svog ivota ovek je u svom telesnom sastavu
potvrdio i istakao svoju prvu objavu slobode od uspostavljene vlasti
Prirode. Na izvesnom zavoju na putu evolucije odbio je da ostane
etvoronono stvorenje, i poloaj koji je njegovo telo poelo da zauzima
stalno je izraavao neposlunost. Jer, nema nikakve sumnje da je plan
Prirode bio da sve sisare koji hodaju zemljom opremi sa dva para nogu,
ravnomerno rasporeenih du njihovog dugog trupa optereenog glavom
na jednom kraju. To je bila miroljubiva nagodba sklopljena sa zemljom
dok mu je pretila njena konzervativna sila koja vue na dole i trai danak
za sve kretnje. injenica da je ovek odbacio tako oigledno razborito
reenje pokazuje njegovu uroenu snanu sklonost opetovanim
prepravkama ustrojstva, neprestanim protivpredlozima za sve to Priroda
nameri i predloi.
Ukoliko bismo zatekli etvorononi sto kako se epuri hodajui na dve
noge dok mu se druge dve smeno klate sa strane, u strahu bismo pomislili
da se radi o komaru ili nekom neprirodnom hiru tog komada nametaja,
koji je sebi dozvolio da se naali sa stolarevim shvatanjem podesnosti.
Slina apsurdna karakteristika ovekove anatomije navodi nas na

pretpostavku da je on roen pod uticajem neke komete protivreja, koja je

prokrila svoj udnovati put protivan orbitama koje je Priroda uredila. A
ono to je znaajno je to da ovek treba da istraje u svojoj bezumnoj
hrabrosti uprkos kazni koju plaa za suprotstavljanje ortodoksnom pravilu
ivotinjskog kretanja. On svodi na polovinu olakicu u uspostavljanju
ravnotee miia. Spreman je da svoje detinjstvo provede teturajui se
kroz opasne pokuaje u cilju napredovanja sa nedovoljnim osloncem, i
celog ivota je podloan iznenadnim padovima sa traginim ili kominim
posledicama kojih su lieni etvoronoci koji se povinuju zakonu. To je bio
njegov veliki rizik, naputanje sigurnog poloaja svojih udova, koji je
mirno mogao da zadri da je pristao da i dalje pri svakom koraku pokorno
izbliza pozdravlja silnu prainu.
Ta sposobnost da stoji uspravno dala je naem telu slobodu dranja,
omoguivi nam da se lako okreemo na sve strane i da uvidimo da se
nalazimo u sreditu stvari. To u fizikom smislu slikovito prikazuje
injenicu da, za razliku od ivotinja kojima se za kretanje nudi nastavak
jedne uske linije, ovek raspolae proirivanjem kruga. Kao njegov centar,
on svoj smisao nalazi u irokoj perspektivi, i ostvaruje se u veliini svog
obima.
Poto jedna sloboda vodi ka drugoj, ovekovo ulo vida takoe je
pronalo iri delokrug. Ne mislim na bilo kakvo poboljanje njegove
fizike snage, koja je kod mnogih grabljivih ivotinja sposobnija za
prilagoavanje svetlosti. Meutim, preimustvo vieg poloaja nae
fizike osmatranice pruilo nam je vidik, koji nije samo obavetenje o
poloaju i rasporedu stvari, ve i o njihovom uzajamnom odnosu i
jedinstvu, o celini.
Ipak, najbolje sredstvo ispoljavanja fizike slobode koje je ovek
stekao svojim uspravnim poloajem ogleda se u oslobaanju njegovih
ruku. One su u ustrojstvu naeg tela dobile najvii in zbog svoje vetine,
lepote, korisnih aktivnosti, kao i onih koje su iznad svake koristi. One su
najodvezanije, najzasebnije od svih naih udova. Nekada su nam ropski
sluile kao nosai, ali kada su se izdigle iznad tog poloaja udri, odmah
su stekle odgovorni status naih pomagaa. Kada smo im, umesto da ih
drimo ispod nas, dali mesto sa strane, ruke su ispoljile sposobnosti koje
su nam pomogle da prevaziemo ogranienja ivotinjske prirode.
Ta sloboda pogleda i sloboda delovanja bile su kod oveka praene
odgovarajuom mentalnom slobodom zahvaljujui uobrazilji, koja je od
svih naih obdarenosti najizrazitije ljudska. Ona je tu da pomogne

Najnia indijska kasta.

stvoru kojeg je njegov konstruktor ostavio nedovrenog, neogrnutog,

neukraenog, neoklopljenog i bez oruja, i koji, to je jo gore, opsednut
Umom ije energije najveim delom nisu ukroene i saobraene nekom
teko dostinom idealu potpunosti i savrenosti na osnovi koja je oskudna.
Poput svih umetnika, on ima slobodu da grei, da se uputa u oajnike
pustolovine koje su suprotne njegovoj psihologiji ili fiziolokoj
normalnosti i stavljaju ih na muke. Ta sloboda je boanski dar, dat
smrtnicima koji su neprosveeni i nedisciplinovani; zato je put njihovog
stvaralakog napretka posut ostacima pustoenja, a stupnjevi njihovog
usavravanja puni zapanjujue nakaznih pojava. Ali, i pored toga, smo
kreativno osposobljavanje uvek razjanjava cilj koji ne moe da bude ni u
kakvom izdvojenom prohtevu pojedinanog uma niti u neemu potpuno
svedenom na strogu nunost.
Isto kao to nam na vid omoguava da u okruujue vidno polje
ukljuimo i posebnu stvarnost nas samih, naa uobrazilja ini nas snano
svesnima ivota koji treba da ivimo i koji prevazilazi pojedinani ivot i
protivrei biolokom znaaju nagona za samoodranjem. Ona deluje kao
viak i, proteui se van ogranienih ema nae svakodnevice, gradi u njoj
gostinske odaje od neprocenjive vrednosti da bi ponudila gostoprimstvo
svetskom duhu oveka. Mi imamo to poasno pravo da budemo domaini
kada nam je duh slobodan, neokovan za animalno bie. Jer, slobodan duh
je boanski i jedino on moe da polae pravo na srodstvo sa Bogom.
Svaka prava sloboda koju moemo da postignemo u bilo emu
proiruje na put samoostvarenja i samospoznaje, ija osnova je
istiskivanje nae tobonje linosti, sebine i samoive. Nematovito
ponavljanje ivota unutar sigurnih ogranienja koje Priroda namee moe
da bude dobro za ivotinju, ali nikada i za oveka, koji ima odgovornost
da nadraste svoj ivot kako bi iveo u istini.
A sloboda u svom procesu stvaranja daje maha stalnim nagovetajima i
predlozima neeg veeg i znaajnijeg od njegove grube, oite svrhe. Jer,
sloboda slui za izraavanje beskrajnog; ona ne namee granice svojim
delima da bi ih uinila nepromenljivim, nego da bi stalno iznova ruila te
granice i otkrivala ono beskrajno u neprestanim iznenaenjima. To
podrazumeva istoriju stalnog obnavljanja, niz novih poetaka i neprestanih
izazova starom kako bi se dolo do sve savrenije usklaenosti sa izvesnim
temeljnim idealom istine.
U svom stalnom naprezanju da dosegne to uzvieno Dalje, naa
civilizacija prolazi kroz nepovezana poglavlja grevitih odstupanja. Njene
nove avanture gotovo uvek zapoinju nekom kataklizmom; jer, njene
promene nisu tek sezonske promene ideja koje se niu kroz razliite

periode cvetanja i zrenja. To su iznenaenja koja ekaju u busiji i

prouzrokuju revolucionarna podeavanja. To su promene u dinastiji
ivuih ideala ideala koji su aktivni u uvrivanju svoje vlasti sa
uporitima u fizikim i psihikim navikama, simbolima, obredima i
ukrasima. No, ma koliko silovite mogle da budu revolucije u bilo kom
vremenu i drutvu, one se nikada potpuno ne odvajaju od opteg sredita,
ve pronalaze svoje mesto u istoriji koja je jedinstvena.
Civilizacije koje su nastale u Indiji i Kini, Persiji i Judeji, Grkoj i
Rimu, lie na razliite planinske vrhove sa drukijom nadmorskom
visinom, temperaturom, florom i faunom, ali ipak pripadaju istom
planinskom lancu. Izmeu njih ne postoje stroge granice komunikacije;
osnova im je ista i sve one utiu na meteorologiju atmosfere koja nam je
svima zajednika. To je sutina onoga na ta je jedan veliki uitelj mislio
kada je rekao da ne bi stremio sopstvenom spasenju ukoliko svi ljudi ne bi
bili spaeni; jer, svi mi pripadamo boanskoj celini, jedinstvu iz kojeg sve
uzviene due crpu direktno nadahnue; one ga oseaju neposredno u
vlastitom biu, i u svom ivotu objavljuju: Ja sam jedno sa Najviim,
Besmrtnim, Savrenim.
U svom zadatku da sebe stvori, ovek nastoji da u svom umu razradi
sliku svoje istine u skladu sa idejom koju smatra univerzalnom, i uveren je
da e bilo koji izraz koji joj da trajati zauvek. Takav nain miljenja
potpuno je bespredmetan za bioloki opstanak. On oliava njegovu borbu
za ivotom koji nije ogranien na njegovo telo. Jer, na fiziki ivot ima
nit jedinstva u seanju na prolost, dok se ovaj idealni ivot nalazi u
dalekovidnom pomiljanju na budunost. U materijalima i zapisima iz
minulih civilizacija, iskopanim iz skrivenih arhiva praine, pronalazimo
njihove dirljive napore da svoja seanja uine neprekinutim kroz epohe,
poput napora deteta koje u amcu od papira alje svoj san o dostizanju
dalekog nepoznatog. Ali, otkud ta elja? Samo otuda to instinktivno
oseamo da u naem idealnom ivotu moramo da dotaknemo sve ljude i
sva vremena putem ispoljenja istine koja je vena i univerzalna. I, da
bismo joj dali izraz, prikupljamo izvrsne materijale i ovladavamo vetinom
izvoenja koja ima trajnu vrednost. Jer, mi smrtnici moramo da odamo
poast oveku venog ivota. Da bismo uspeli u tome, od nas se oekuje
da platimo mnogo vie od onog to nam je potrebno za puko ivljenje, i u
tom nastojanju esto iscrpljujemo sva svoja ivotna sredstva, pa i sam
ivot.
Idealna slika koju jedan divljak ima o sebi zahteva jarke boje i raskonu
opremu, grube ukrase pa ak i groteskne nakaznosti preterivanja. On
pokuava da uzdigne svoje individualno bie u pojavu za koju veruje da

poseduje velianstvenost idealnog oveka. Nije zadovoljan time kakav je

sa svojim prirodnim ogranienjima; neodoljivo osea neto to je iznad
oevidne istine o njemu i to jedino moe da mu da vrednost. To je princip
moi koja, shodno njegovom trenutnom mentalnom nivou, predstavlja
smisao sveopte stvarnosti kojoj pripada, i njegova sveta dunost je da joj
prui izraz, makar i po cenu vlastite sree. U stvari, preko tog izraza on
postaje jedno sa Bogom, jer za njega Bog nije nita vee od moi, od
snage. Divljak ulae ogromne napore, i esto podnosi muke, kako bi
postao olienje moi u upadljivim bojama i iskrivljenim oblicima, u
delima nemilosrdne svireposti i preteranog razmetanja smelou u
samopovlaivanju. Takav nastup sirove grandioznosti izaziva u
pripadnicima njegove zajednice pokorno duboko potovanje i strah koji im
prua estetsko zadovoljstvo, poto im osvetljava izgled karaktera koji,
koliko je njima poznato, pripada idealnoj ljudskoj prirodi. Oni ne ele da u
njemu vide pojedinca, nego oveka u kojem su svi oni zastupljeni. Stoga,
uprkos njihovim stradanjima, uivaju da budu zasuti i savladani
preterivanjima i u vlasti jedne volje koja je strahotno oita usled svoje
izvanredne hirovitosti u nanoenju povreda. Oni simboliki predstavljaju
svoju ideju neograniene samovolje njihovih bogova tako to im pripisuju
fizike i etike udovinosti u anatomskom sklopu i opakoj
osvetoljubivosti koja vapi za krvlju rtava, u linim sklonostima koje ne
prave razliku pri izboru primalaca i metoda nagraivanja i kanjavanja.
Zapravo, ti bogovi nikada ne mogu da budu okrivljeni za bilo kakvu
kolebljivost u ponaanju izazvanu nekom obzirnou praenom oseajem
samilosti koju dananji muevni pametnjakovii tako esto ismevaju kao
sentimentalnost.
Ma koliko sve to moglo da bude grubo, prosto i banalno, to pokazuje da
ovek ima oseaj da je zaista zastupljen u neemu to ga premauje.
Svestan je da nije nesavren, nego nezavren. Zna da neki smisao u njemu
tek treba da bude shvaen i ostvaren. To nas nimalo ne udi, jer nam se
ini potpuno prirodno da varvarstvo u oveku nije apsolutno i
neogranieno, i da su granice tog varvarstva nalik granicama horizonta. U
ovekovom umu odjekuje duboki zov zov njegove sopstvene unutarnje
istine, koja je van njegovog direktnog znanja i analitike logike. Postoje
pojedinci koji nemaju nikakve sumnje u istinitost tog transcendentalnog
oveka. Dok naa svest to sve bolje razume, u nama nastaju nove
vrednosti, nove dubine i prefinjenosti ushienja, staloena
dostojanstvenost izraavanja putem uklanjanja lanog sjaja, mahnitih
oseanja, svake estine u obliku, boji, reima ili ponaanju, i zlokobnog
mentaliteta kju-kluks-klanstva.

Svaka epoha pokazuje svoj karakter sanjara u svojim monim izrazima

koji je prenose preko uzburkanih vekova do kontinentalne zaravni
postojane ljudske istorije. Ti izrazi ne moraju da budu namerno religiozni,
ali posredno ipak pripadaju ovekovoj religiji, poto su posledica svesti o
veem oveku u pojedinim pripadnicima ljudskog roda. Ta svest nalazi
svoje ispoljenje u nauci, filozofiji i umetnostima, u drutvenom moralu, u
svemu to u sebi nosi sopstvenu krajnju vrednost. Takve osobe su istinski
duhovne i trebalo bi da se svesno udrue u jednoj uzvienoj religiji
oveka, oliavajui njegovu neprekidnu tenju da dostigne savrenstvo u
uzvienim mislima i delima i snovima u besmrtnim simbolima umetnosti,
objavljujui njegovo stremljenje da se uzdigne u dostojanstvo bia.
Bio sam u prilici da obiem ruevine starog Rima, ostatke ljudske
enje za neizmernim, iji prizor salee na um da napusti miljenje. Ne
dokazuje li to da se u viziji velikog Rimskog carstva stvaralaka mata
naroda radovala otkriu svog transcendentalnog ovetva? Ta ideja Carstva
nije sluila samo za davanje oduka pritisku prenaseljenosti, niti za
proirenje podruja trgovakog profita, nego je postojala kao konkretna
slika rimske samobitnosti, kao dua naroda koji je sanjao o uspostavljanju
svetske tvorevine pogodne da bude prebivalite Idealnog oveka. To je
bilo divovsko stremljenje Rima da odgovori na veno pitanje ta je
zapravo ovek kao ovek. A svaki ozbiljno saopten odgovor ulazi u
domen religije, ma kako glasio; i taj odgovor, u svojoj iskrenosti, pripada
ne samo nekom odreenom narodu nego svima nama. Mogue je da Rim
nije pruio potpuno savren odgovor kada se borio za svoje mesto
svetskog graditelja ljudske istorije, ali je pokazao izvanrednu snagu
neukrotivog ljudskog duha koji je u stanju da kae: Bumeva sukam,
Veliina je sama po sebi srea. Njegovo carstvo bilo je poljuljano i
uniteno, ali njegova vera u ovekovu uzvienost i dalje traje u jednoj od
najirih naslaga ljudske geologije. I ta vera je bila stvarni duh njegove
religije, koja je bila bleda u poretku svoje formalne, ustanovljene teologije
i koja je Rimu pruala samo uzbudljivu razonodu a ne i duhovno
nadahnue. U stvari, ta teologija je pala daleko ispod karaktera Rima, i iz
tog razloga je ila protiv njegove religije, ija je misija bila da pokae
svoju ovenost na pozadini neprolaznog. Religiju ovog i drugih naroda ne
treba da traimo u njihovim bogovima, nego u oveku, koji je sanjao o
vlastitoj beskrajnosti i velianstveno delao za sva vremena, prkosei
opasnosti i smrti.
Otkad se svest pojaala od blede izmaglice u svetu ivota u smo
sredite bia u oveku, njegova istorija poela je da pokazuje svoja brza
poglavlja; jer, to je istorija njegovih marljivih, upornih odgovora na

razliite naine na pitanje koje dolazi iz tog njegovog svesnog bia: ta

sam ja? ovek nije srean ni zadovoljan onako kako je to ivotinja, jer
njegova srea i mir zavise od istinitosti njegovog odgovora. ivotinja
ostvaruje svoj uspeh u fizikoj dovoljnosti koja odgovara zahtevima njene
prirode. Kada krokodil nema nikakvih smetnji da se ponaa kao pravi
krokodil, on kezi zube i rei i nema razloga za negodovanje. Opte
priznata istina je da i ovek mora da se ponaa kao ovek da bi otkrio
svoju istinu. No, on je krajnje zbunjen i pometeno pita: Kako je to biti
nalik oveku? ta sam ja? Tigru nije dato da otkrije kakva je njegova
vlastita priroda kao tigra niti, to se toga tie, da po svom ukusu izabere
posebnu boju za svoje krzno.
Ali, oveku su trebala stolea za razmatranje pitanja sopstvene prave
prirode, a jo uvek nije doao do zakljuka. Izgradio je sloene religije da
bi se uverio, protivno svojim prirodnim sklonostima, u paradoks koji glasi
da on nije ono to jeste ve neto vee. Ono to je znaajno u pogledu tih
napora je injenica da ovek, da bi sebe zaista upoznao, razvija u svojoj
religiji viziju jednog Bia koje ga prevazilazi u istinitosti, a sa kojim je uz
to u srodstvu. Te religije razlikuju se u pojedinostima a esto i u moralnom
smislu, ali imaju jednu zajedniku tenju. U njima ljudi tragaju za svojom
krajnjom vrednou, koju nazivaju boanskom, u nekoj samobitnosti
antropomorfistikoj po naravi. Um, koji je nastrano nauan, ruga se tome;
ali, trebalo bi da zna da religija u sutini nije kosmika, pa ak ni
apsrtraktna; ona pronalazi sebe kada dodirne Bramu u oveku; u
suprotnom nema dokaz za svoje postojanje.
Mora se priznati da taj ljudski sastojak uvodi u nau religiju duhovno
ustrojstvo koje esto zapada u zastranjivanja koja su intelektualno slepa,
dostojna moralnog prekora i estetski odbojna. No, to su pogreni odgovori;
oni izobliuju istinu o oveku i, poput svih greaka u sociologiji,
ekonomiji i politici, moraju da budu pobijeni i prevazieni. Njihova
istinitost mora da bude ocenjena po merilu ljudskog savrenstva, a ne po
nekom samovoljnom nalogu koji odbija da bude potvren od suda ljudske
savesti. A velike religije su ishod velikih revolucija u tom pravcu koje su
dovele do temeljnih promena u naem stavu. Sve su te religije redovito
nastupale kao protest protiv ranijih verovanja koja su bila nehumana, u
kojima su obredni propisi postali najvaniji a spoljne prinude neumoljive.
Ta verovanja su bila, kao to ve rekoh, kultovi moi; i ona za nas imaju
vrednosti, i mada nam ne pomau da postanemo savreni putem istinitosti,
pomau nam da postanemo silni i strani putem posedovanja i magijskog
upravljanja boanstvom.

No, moda ja inim nepravdu naim precima. Verovatnije je da oni nisu

oboavali mo naprosto zbog njene korisnosti, nego zato to su je na svoj
nain usvajali kao istinu sa kojom je njihova vlastita mo bila u izvesnom
odnosu i u kojoj je nalazila svoje ispunjenje. Mora da su prirodno oseali
da je ta mo bila mo izvesne volje iza prirode, a ne neko nelino,
neosetljivo ludilo koje bi uvek neobjanjivo nabasalo na tane rezultate.
Jer, bilo bi krajnje maloumno od njih da su ukazivali potovanje pukoj
apstrakciji, bezumnoj, bezdunoj i besciljnoj; u stvari, beskrajno nioj od
njih u svom ispoljavanju.

ETVRTO POGLAVLJE

DUHOVNO SJEDINJENJE
Kada je ovekova zaokupljenost sredstvima za ivot postala manje
naglaena, on je stekao slobodno vreme da se pozabavi tajnom sopstvenog
bia, i nije mogao a da ne oseti da je njegova linost povezana sa
beskrajnim svetom ljudske prirode i da u njemu lei njena savrenost.
Njegova religija, koja je u poetku imala kosmiku osnovu moi, dola je
na vii stupanj kada je svoju temelj pronala u ljudskoj istini linosti. Ne
sme se pomisliti da je takav pristup doveo do suenja opsega nae svesti o
beskrajnom.
Negativna ideja beskrajnog je samo neodreeno proirenje granica
stvari; zapravo, neprestano odlaganje beskrajne veliine. Objanjeno mi je
da je matematika dola do zakljuka da se na svet nalazi u svemiru koji je
ogranien. To nas ne ini neutenim. Ne smeta nam preterano i ne kvari
nae miljenje o prostoru ak ni to to prava linija ne moe da ostane prava
i ima trajnu tendenciju da se vrati na taku od koje je poela. U
hinduistikim svetim spisima vasiona je opisivana kao jaje; to znai da za
ovekov um ona ima kruni omota ogranienja. Ti spisi idu jo dalje od
toga i tvrde da ni vreme nije kontinualno i da na svet opetovano dolazi do
kraja i iznova poinje svoj ciklus. Drugim reima, u oblasti vremena i
prostora beskonanost se sastoji od svagda obrue konanosti.
Meutim, pozitivni aspekt beskonanog je u advaitam, u apsolutnom
jedinstvu, u kojem mnotvo nije obuhvaeno kao u nekom spoljnom
spremitu, ve je u unutarnjem savrenstvu koje proima i prevazilazi
svoju sadrinu, sastojke, poput lepote u lotosu koja je neto neiskazivo
vee od svih sastavnih delova tog cveta. Mono svojstvo skladnosti, a ne
veliina irenja, je ono to u nama izaziva pozitivno oseanje beskrajnosti
u naoj radosti, u naoj ljubavi. Jer, advaitam je anandam; beskrajno Jedno
je beskrajna Ljubav. U onima kod kojih je duhovno oseanje slabo, elja
za ostvarenjem je svedena na fiziko posedovanje, konkretno zahvatanje,
grabljenje u prostoru. Ta udnja za veliinom ne postaje tenja ka
uzvienom, nego pomama za velikim. No, do istinskog duhovnog

ostvarenja ne dolazi se putem poveavanja imetka u obimu ili broju. Istina

koja je beskrajna nalazi se u idealu jedinstva koje otkrivamo u dubljoj
povezanosti, pripadnosti. Ta istina ostvarenja nije u prostoru, ona moe da
se spozna samo u ovekovom vlastitom unutarnjem duhu.
Ekadhaivanudratavjam etat apramejam druvam.
Ovo beskrajno i veno valja uvaavati kao Jedno.
Para akaat aa atma, Ovaj neroeni duh je van prostora. Jer, to je
Purua, 'Osoba'.
Posebno mentalno stanovite koje Indiju krasi u njenoj religiji
pojanjeno je reju Joga, to znai 'postii ujedinjenje', 'sjediniti'.
Ujedinjenje nema svoj znaaj u domenu imati, nego u domenu biti. Stei
istinu je isto to i priznati njenu odvojenost, ali biti istinit znai postati
jedno sa istinom, istovetan sa njom. Neke religije, koje se bave naim
odnosom sa Bogom, uveravaju nas da emo biti nagraeni ukoliko u tom
odnosu ostanemo iskreni i verni. Ta nagrada ima svoju objektivnu
vrednost. Ona nam prua odreeni razlog izvan nas samih za praenje
propisanog puta. I u Indiji postoje takve religije. No, oni koji su dospeli do
veih visina streme svom ispunjenju kroz sjedinjenje sa Narajanom,
najviom Stvarnou oveka, koja je boanska.
Nae sjedinjenje s tim duhom ne moe se postii uz pomo uma. Jer,
na um pripada resoru ekonomije u ljudskom organizmu. On briljivo uva
nau svest za njemu svojstveno podruje prosuivanja, unutar kojeg
doputa na odnos sa pojavnim svetom. No, cilj joge je da nam pomogne
da prekoraimo granice koje je Um uspostavio. U sluajevima kada su one
savladane, nae unutarnje bie biva ispunjeno radou, to pokazuje da
putem takve slobode stupamo u dodir sa Stvarnou koja je svrha po sebi, i
stoga je blaenstvo.
Nekada je ovek imao viziju beskraja u sveoptoj Svetlosti, i svoje
oboavanje je posvetio suncu. Takoe je i vatri ponudio svoje sluenje i
prinosio joj rtve. Zatim je beskrajnost oseao u ivotu, koji je Vreme u
njegovom stvaralakom vidu, i rekao je: Jat kina jadidam sarvam prana
eati nihsritam, Sve to postoji izlazi iz ivota i vibrira u njemu. On je
bio siguran u to, poto je bio svestan tajne ivota neposredno u sebi kao
principa svrhe, ureene volje, izvora svih njegovih aktivnosti. Njegovo
tumaenje krajnjeg karaktera istine zasnivalo se na uputstvu koje mu je
dao ivot, a ne ono to je neivo, jer to je nemo. A onda je prodro dublje u
svoje bie i rekao: Raso vai sah, Beskrajnost je sama ljubav veiti
duh radosti. Njegova religija, koja je u njegovom ostvarenju beskrajnosti,

zapoela je svoje putovanje od bezlinog, neosetljivog djaus, 'neba', u

kojem se ispoljavala svetlost, potom je dola do ivota, koji je
predstavljao silu samostvaranja u vremenu, a zavrila je u purui, 'Osobi',
u kojoj se nalazi vanvremenska ljubav. I objavila je: Tam vedjam
puruam vedah, Spoznaj njega, tu Osobu koju valja shvatiti; Jatha
ma vo mritjuh parivjatah, Kako smrt ne bi mogla da te ojadi. Jer, ta
Osoba je besmrtna i u njoj pojedinac ima svoju neprolaznu istinu. O toj
Osobi je reeno: ''Ea devo vivakarma mahatma sada ananam hridaje
saniviatah'', Ovo je boansko bie, proizvoa sveta, koji je Uzviena,
Mona Dua koja uvek ivi u srcima svih ljudi.
Ja etad vidur amritas te bavanti, Oni koji njega spoznaju prevazilaze
granice smrtnosti ne u trajanju u vremenu, nego u savrenosti istine.
Nae sjedinjenje sa Biem ija aktivnost je prisutna u itavom svetu i
koje boravi u srcu oveanstva ne moe da bude pasivno. Da bismo se
sjedinili sa Njim, moramo da uklonimo sebine motive iz naeg rada i da
postanemo vivakarma, 'svetski radnik', moramo da radimo za sve. Kada
kaem 'za sve', ne mislim na nebrojeno mnotvo jedinki. Svaki rad koji je
dobar, ma koliko mali po obimu, univerzalan je po svom karakteru. Takav
rad doprinosi ostvarenju Vivakarme, 'Svetskog Radnika' koji radi za sve.
Da bi bio jedno sa tim Mahatmom, 'Velikom Duom', ovek mora da
odneguje veliinu due koja se poistoveuje sa duom svih naroda, a ne
samo svog. To nam pomae da shvatimo ono to je Buda opisao kao
Bramaviharu, 'ivljenje u beskonanom'. On kae:
Ne varajte jedni druge, nikoga ni najmanje ne prezrite, nikad u besu ne
poelite nikome da pati usled delovanja vaeg tela, rei ili misli. Poput
majke koja sopstvenim ivotom uva svog sina jedinca, gledajte sa
neizmernom ljubavlju na sva stvorenja.
Iznad tebe, ispod tebe, sa svih strana oko tebe, imaj saoseanja za ceo
svet i neka tvoja neizmerna naklonjenost ne zna za prepreke, za bilo kakvu
elju da povredi i za neprijateljstvo.
Opstajanje u takvoj nameri dok stoji, hoda, sedi ili lei, sve dok te
san ne savlada, zove se ivljenje u Brami.
Ovo pokazuje da Budino shvatanje beskonanog nije bilo zamisao o
duhu bezgranine kosmike aktivnosti, nego beskonanog iji smisao je u
pozitivnom idealu dobrote i ljubavi, koji ne moe da bude drugaiji nego
ljudski. Time to ste velikoduni, dobri i puni ljubavi, ne uviate ono
beskrajno u zvezdama i stenama, ve beskraj otkriven u oveku. Budino
uenje govori o Nirvani kao najviem cilju. Da bismo shvatili njen stvarni
karakter, moramo da znamo put do njenog postignua, koji ne vodi samo
kroz uklanjanje loih misli i dela nego kroz odstranjivanje svih ogranienja

u ljubavi. To mora da znai uzdizanje bia u istini koja je sama ljubav, koja
u svojim nedrima spaja sve one kojima treba da pruimo svoje saoseanje,
razumevanje i sluenje.
Kada ga je neko upitao ta je osnovni uzrok postojanja, Buda je strogo
odgovorio da je takvo interesovanje beskorisno i nebitno. Da nije pritom
mislio da ono izlazi iz ljudskog delokruga kao naeg cilja i da, iako takvo
pitanje moe opravdano da se postavi u oblasti kosmike filozofije ili
nauke, ono nema nita sa ljudskom darmom, ovekovom unutarnjom
prirodom, u kojoj ljubav pronalazi svoje krajnje ispunjenje, u kojoj sve
njegove rtve zavravaju venom koriu i uspehom, u kojoj gaenje
svetlosti lampe ne predstavlja nikakav gubitak poto sija sveproimajua
svetlost sunca? I, jesu li oni koji su sluali velikog uitelja samo uli
njegove rei i razumeli njegova uenja? Ne, oni su u njemu neposredno
osetili ono to im je propovedao, u ivom, dejstvenom jeziku same
njegove linosti, konane istine oveka.
Znaajno je to da sve velike religije imaju istorijsko poreklo u
linostima koje su u svom ivotu zastupale i oliavale istinu koja nije bila
kosmika i izvan etike, nego ljudska i plemenita. Oni su izbavili religiju iz
magijskog uporita demonske sile i uneli je u skriveno srce ljudskog roda,
u ispunjenje koje nije ogranieno na nekakvu izuzetno povoljnu sudbinu
pojedinca, ve je namenjeno dobrobiti svih ljudi. Cilj nije bio duhovno
ushienje usamljenih dua, ve duhovno osloboenje svih naroda. Oni su
doli kao glasnici oveka ljudima svih zemalja i govorili o spasenju koje
moe da se postigne jedino usavravanjem naeg odnosa sa Venim
ovekom, Boanskim ovekom. Kakve god da su bile njihove doktrine o
Bogu, ili neke dogme koje su pozajmili od svoga doba i tradicije, njihov
ivot i uenje odlikovali su se dubljim nagovetajem Bia koje je
beskrajnost u oveku, Otac, Prijatelj, Ljubavnik, i kome treba da se slui
putem sluenja celom ljudskom rodu. Jer, Bog u oveku zavisi u
ispunjenju sopstvene ljubavi od pomoi ljudi i ljubavi ljudi.
U hladu jedne prastare ume u Indiji jednom je bilo postavljeno ovakvo
pitanje:
Kasme devaja havia videma?
Ko je Bog kojem treba da prinosimo rtve?
To pitanje je jo uvek nae, a da bismo na njega odgovorili moramo u
dubini svoje ljubavi i u zrelosti svoje mudrosti da znamo ta je ovek da
ga upoznamo ne samo putem saoseanja, nego i putem nauke, radosti
stvaranja i patnje junatva; tena tjaktena bunita, uivaj u njemu putem
rtvovanja rtvovanja koje proizilazi iz ljubavi; ma gridah, ne udi,

jer pouda i pohlepa ti skreu um u onu opsenu u tebi koja je tvoja zasebna
linost i odvraaju ga od istine u kojoj predstavlja parama puruu,
'najviu Osobu'.
Naa pohlepa nam usmerava svest na stvari koje su daleko od one
vrhovne vrednosti istine koja je svojstvo univerzalnog bia. Jaz koji na taj
nain nastaje sa opadanjem struje ljubavi nastojimo da popunimo stalnim
dotokom bogatstva, koje moda ima mo da napuni, ali ne i mo da ujedini
i okrepi. Stoga se opasna rupa krije ispod bljetavog ivog peska stvari,
koje svojom sopstvenom teinom dovode do naglog sleganja dok se
nalazimo u dubokom snu.
Prava tragedija, meutim, ne lei u riziku za nau materijalnu
bezbednost, nego u zamraenju samog oveka u ljudskom svetu. ovek u
stvaralakim aktivnostima svoje due spoznaje svoje okruenje kao svoje
vee bie, proeto njegovim sopstvenim ivotom i ljubavlju. No, on ga u
svojoj ambiciji unakarauje i skrnavi neosetljivim ispoljavanjem svoje
lakomosti. Njegov svet korisnosti, zadobivi ogromne razmere, reaguje na
njegovu unutarnju prirodu i hipnotiki mu namee emu univerzuma koji
je apstraktan sistem. U takvom svetu ne moe biti govora o mukti, slobodi
u istini, poto je on vrsta zasebna injenica, kavez bez neba iznad sebe.
Po celokupnom svom izgledu na svet je zatvoreni svet tvrdih injenica;
on je poput semena sa tvrdim omotaem. Ali, unutar tog ograenog
prostora prisutan je na tihi vapaj ivota za mukti, ak i kad od nje nema ni
traga ni glasa. Kada neko silno nabujalo iskuenje sasvim uutka to snano
stremljenje, tada civilizacija umire poput semena koje je izgubilo podstrek
da proklija. A ta mukti je u istini koja prebiva u idealnom oveku.

PETO POGLAVLJE

PROROK
U uvodu sam konstatovao da je univerzum sa kojim uspostavljamo
odnos preko naeg ulnog opaanja, miljenja ili matanja nuno ovekov
univerzum. Nae fiziko bie stie snagu i blagostanje putem svog
pravilnog odnosa u znanju i praksi sa njegovim fizikim aspektom. Tajne
svih njegovih pojava ovek uoptava u vidu zakona usklaenih sa
njegovim racionalnim umom. U primitivnom periodu nae istorije
ovekovo fiziko optenje sa spoljnim svetom bilo je od presudne
vanosti za odranje njegovog ivota, ivota koji mu je bio zajedniki sa
osrtalim stvorenjima, pa je i prvi izraz njegove religije bio fiziki poticao
je od njegovog uenja i strahopotovanja pred ispoljenjima moi u Prirodi
i njegovog nastojanja da je pridobije za sebe i svoje pleme pomou
magijskih bajanja i rituala. Drugim reima, njegova religija pokuavala je
da se u potpunosti povee sa tajanstvenom magijom sila Prirode preko
njegove vlastite magijske moi. Zatim je nastupilo vreme kada je stekao
slobodu dokolice da usmeri um na svoju unutarnju prirodu, i zagonetka
sopstvene linosti dobila je za njega prvorazredni znaaj. Tako je njegovo
lino bie nagonski trailo svoje ispunjenje u istinitosti vie linosti. U
istoriji religije naa spoznaja njene prirode prolazila je kroz brojne
promene, ba kao i naa spoznaja prirode materijalnog sveta. Na nain
bogotovanja sledio je tok tih promena, no njegov razvoj se stalno kretao
od spoljnog i magijskog ka etikom i duhovnom izrazu.
Prvi mudar zapis o promeni usmerenja u ovekovoj religiji nalazimo u
poruci velikog persijskog proroka Zaratustre, i ona je kao i obino bila
praena revolucijom. U jednom kasnijem periodu ista stvar se dogodila i u
Indiji, i oito je da je istorija tih religijskih napora uneta u ep Mahabharata
i povezana sa imenom Krine i uenjima iz Bagavadgite.
Najznaajniji od svih istaknutih dogaaja iz iranske istorije je verska
reforma koju je sproveo Zaratustra. Teko da moe biti ikakvih sumnji da
je to bio prvi ovek za kojeg znamo koji je religiji dao izrian moralni

karakter i usmerenje, i istovremeno propovedao uenje o jednobotvu koje

je dobroti kao idealu savrenstva dalo veiti temelj. Sve religije
primitivnog tipa nastoje da zadre oveka vezanog za propise spoljnih
obiaja i obreda. Zaratustra je bio najvei od svih pionirskih proroka koji
je oveku pokazao put slobode slobode etikog izbora, slobode od slepog
pokoravanja besmislenim zabranama i zapovestima, slobode od
raznovrsnog mnotva svetilita i oltara koji nae bogotovanje udaljavaju
od usredsreene istote pobonosti.
Za veinu nas danas je suvino i rei da moralna vrlina svakog
postupka potie od vrline namere. Ali, to je istina koja se oveku jednom
javila poput otkria svetlosti u tami, i ni do danas nije doprla do svih
mranih budaka ljudske prirode. Jo uvek vidimo oko sebe ljude koji se, u
nadi da e time stei zasluge, plaljivo dre puta slepog i tupog
formalizma, koji nema ivo i snano etiko izvorite u umu. To e nas
navesti da shvatimo veliinu Zaratustre. Mada je bio okruen pristalicama
magijskih rituala, on je u tim mranim vremenima nerazumnosti objavio
da je istinitost religije u njenom moralnom znaenju, a ne u spoljnim
obiajima i postupcima od zamiljene koristi; da je njena vrednost u
podravanju oveka da vodi ivot dobrih misli, dobrih rei i dobrih dela.
Prorok, kae dr Gajger, oznaava svoju religiju kao 'nepoznatu za
rei' (Jasna 31 1.) ili kao 'misteriju' (J. 48. 3.) poto je lino smatra
religijom potpuno razliitom od verovanja koje su ljudi do tada imali.
Otkrovenje koje on objavljuje za njega vie nije stvar oseanja niti je samo
neodreena slutnja i predstava Boanstva, nego stvar razuma, duhovne
svesnosti i znanja. To je od izuzetne vanosti, jer verovatno nema mnogo
toliko starih religija u kojima je tako precizno kao u naelima iz Gati
objavljena temeljna doktrina da je religija znanje, odnosno nauka o tome
ta je istinito i suto. Bez znanja su oni koji su bez vere; suprotno tome,
verujui su ueni zato to su pronikli u to znanje.
Ovde uzgred moe da se spomene, da bi se ukazalo na neto slino u
razvoju indijske religijske misli, da se duhovna istina svugde u
Upaniadama sa ponovljenim naglaavanjem naziva vidja, znanje, dok je
njena suprotnost avidja, prihvatanje zablude nastale iz neuvianja.
Spoljni izraz istine dostie istu svetlost jednostavnosti putem
unutarnjeg ostvarenja. Istinska jednostavnost je spoljni izgled savrenstva.
Na primitivnim stupnjevima duhovnog razvoja, dok je ovek nejasno
svestan misterije beskraja u svom ivotu i u svetu, i dok mu nije potpuno
poznat unutarnji karakter njegove povezanosti sa tom istinom, njegovo
prvo oseanje je ili uas ili pohlepa za dobitkom. To ga nagoni na mahnta
preterivanja u bogotovanju, na pomamne greve ceremonijalizma.

Meutim, u Zaratustrinom uenju, koje je najbolje prikazano u njegovim

Gatama, teko da se igde spominje ritualizam bogotovanja. Panja je
gotovo u celosti posveena ponaanju i njegovim etikim pobudama.
Ortodoksni persijski oblik bogosluenja u starom Iranu ukljuivao je
rtvovanje ivotinja i prinoenje haeme daevama. To to se Zaratustra
usprotivio svemu tome pokazuje ne samo njegovu hrabrost, nego i snagu
njegove spoznaje Najvieg Bia kao duha. Kau da je Plutarh naveo da je
Zaratustra pouavao Persijance da Ahuri Mazdi daju 'zavete i molitve
zahvalnice'. Razlika izmeu vere u delotvornost krvavih magijskih rituala
i negovanja etikih i duhovnih ideala kao pravog naina bogotovanja je
ogromna. Zadivljujue je videti kako je Zaratustra bio prvi meu ljudima
koji je prevalio to rastojanje sa pouzdanou saznanja koje je njegovom
ivotu i reima dalo takav ar vere. Istina koja mu je ispunjavala um nije
bila neto to je preuzeo iz knjiga ili od svojih uitelja; nije do nje doao
drei se propisanog puta tradicije, ve mu je ona dola kao rasvetljenje
itavog njegovog ivota, skoro kao optenje njegovog univerzalnog bia sa
njegovim linim, privatnim biem, i on je objavio tu krajnju neposrednost
svog znanja kada je rekao:
O, Mazda, kada sam te doiveo kao ono Prvo i Poslednje, kao
Najdostojnijeg oboavanja i ljubavi, kao Oca Dobre Misli, kao Tvorca
Istine i Pravde, kao Gospoda Sudiju naih ivotnih postupaka tada sam
nainio mesto za Tebe u mojim roenim oima. Jasna 31. 8.
A iskrena potresenost njegove due navela ga je da kae i ovo:
Evo dakle obznanjujem Najveeg od svih! Pesme hvaljenice sastavljam
za njega uz pomo Istine, korisne i blagotvorne za sva iva bia. Neka ih
Ahura Mazda poslua svojim Svetim Duhom, jer Dobri Um me je uputio
da ga oboavam; i neka me on svojom mudrou poui ta je najbolje.
Jasna 45. 6.
Istina do koje se ne stie analitikim postupkom umovanja i
zakljuivanja, i ije dokazivanje ne zavisi od nekog potkrepljivanja
spoljnim injenicama ni od preovlaujueg verovanja i obiaja naroda
istina koja dolazi kao nadahnue van konteksta svog okruenja donosi
pouzdanje da je poslata iz unutarnjeg izvora boanske mudrosti, i da je
osoba koja ju je spoznala posebno nadahnuta i stoga ima odgovornost kao
neposredni prenosilac Boanske Istine.
Sve dok se bavi Bogom kao pomagaem iskljuivo onih njegovih
potovalaca koji znaju tajnu njegovog umilostivljavanja, ovek nastoji da
ga prisvoji za sebe ili za pleme kojem pripada. Ali, im se pojmi moralna
Ovaj i sledei citati uzeti su iz prevoda D. J. Iranija.

priroda, tj. ovenost Boga, i ovek u svojoj religiji uvidi i oivotvori

svoje boansko bie, njegov Bog vie nije strano lice koje treba
umilostiviti za neki poseban ustupak. Svest o Bogu transcendira granice
rasa i okuplja sva ljudska bia unutar jedinstvenog duhovnog kruga
zajednitva. Zaratustra je bio prvi prorok koji je religiju oslobodio
iskljuive svedenosti na plemenskog Boga, Boga izabranog naroda, i dao
je univerzalnom oveku. To je veliki dogaaj u istoriji religije. Kada se
prosvetio Uitelj je rekao:
Ahura Mazda, ja sam uistinu poverovao da si Ti Vrhovno
Blagonaklono Provienje kada mi je doao Sraoa sa Dobrim Umom, i
kada sam prvi put primio tvoje rei i zahvaljujui njima postao mudar. I,
mada je moj zadatak teak, i mogu da me snau nevolje, celom ljudskom
rodu u obznaniti Tvoju poruku, koju Ti proglaava najuzvienijom.
Jasna 43.
On se ovako moli Mazdi: Molim te da mi iskreno saopti, Ahura,
religiju koja je najbolja za ceo ljudski rod, koja, zasnovana na istini, ini
da nam svi poslovi uspevaju, religiju koja naa dela utvruje u poretku i
pravdi putem Boanskih pesama Savrene Pobonosti, i ija je razumna
elja nad svim eljama upravo elja za Tobom, Mazda. Jasna 44. 10.
Sa apsolutnom uverenou i uzdanjem onoga koji je imao direktno
vienje Istine, on se obraa svetu:
ujte me, vi koji dolazite izbliza i izdaleka! Posluajte, jer sada u vam
odrati govor; dobro razmislite o svemu, procenite moje rei paljivo i
nepristrasno. Vie nikada lani uitelj nee unititi ovaj svet, jer je
zanemeo i vera mu je prokazana. Jasna 45. 1.
Mislim da bez ikakve sumnje moe da se kae da je tako uzvieno
shvatanje religije izgovoreno u tako jasnom tonu potvrivanja
pouzdanim glasom uverenosti da je to istina o krajnjem idealu savrenstva
koji mora da se objavi celom oveanstvu, makar i po cenu muenitva
jedinstveno u istoriji bilo koje religije koja pripada toj dalekoj zori
civilizacije.
Bilo je vreme kada su, zajedno sa drugim arijskim narodima, i
Persijanci oboavali elementarne bogove Prirode, iju naklonost je trebalo
zadobiti izvravanjem neke moralne dunosti ili sluenjem iz ljubavi. To je
zapravo bio grubi poetak naunikog duha koji nastoji da otkrije skrivene
izvore moi u prirodi. No, u svemu tome mora da je strujala neka dublja
elja, koja se stalno suprotstavljala kultu moi i nagovetavala svetove
unutarnjeg dobra, beskrajno dragocenijeg od materijalne dobiti. Njen glas
isprva nije bio snaan i veina ljudi se nije obazirala na njega; ali njegovi
uticaji, poput ivota u klici, tiho su napredovali.

Zatim se pojavio veliki prorok, i skrivena vatra istine se naglo

razbuktala u njegovom ivotu i umu. Ono najbolje u ljudima probija se
tokom dugih mranih epoha u nagovetajima i apatima dok ne doe do
glasa koji vie nikada ne moe da bude uutkan. Jer, taj glas postaje glas
oveka, i vie nije ogranien na odreeno vreme ili narod. On deluje u
prekidima utanja i zaborava, potitenosti i poraza, i ponovo istupa sa
svojim osvajakim pozivom. To je poziv borcu, borcu protiv neistine,
protiv svega to iskuava i zavodi ovekov duh, odvraa ga od njegove
misije slobode i baca u zamke materijalizma.
Zaratustrin glas je i danas iv, i nije samo stvar od akademskog znaaja
za istoriare koji se bave dogaajima iz prolosti; nije samo vodilja za
malu zajednicu ljudi u njihovim svakodnevnim ivotnim pojedinostima.
Ne; jer, od svih uitelja Zaratustra je bio prvi koji je svoje rei uputio
celom oveanstvu, bez obzira na prostornu ili vremensku udaljenost. On
nije bio nalik nekom stanovniku peine koji je sluajno trenjem doao do
osvetljenja i, bojei se da ne moe da ga podeli sa svima, sauvao ga sa
strepnjom cicije za sopstvenu domau upotrebu. Naprotiv, on je bio
posmatra u noi; stajao je na usamljenom visu okrenut prema istoku i
zapevao uspavanom svetu pesme zahvalnice svetlosti dok se sunce raalo
na obodu horizonta. Objavio je da je Sunce Istine tu za sve nas, i da
njegova svetlost slui da ujedini ljude sa svih strana sveta. Takva poruka
uvek izaziva protivljenje onih ije su osobine i sklonosti postale none, i
iji zaodenuti interes je u mraku. Za prorokovog ivota vodila se ogorena
borba izmeu njegovih sledbenika i ostalih, koji su bili odani obiajima na
ijoj strani je bila tradicija, a ne istina.
Kau da je Zaratustra poticao iz kraljevske porodice, i da su prvi
obraenici u njegovu veru takoe bili iz vladajueg stalea. Ali svetenici,
Kaviji i Karapani, esto su uspevali da pridobiju vladare za sebe. Tako
saznajemo da su se u toj borbi tamonji kneevi podelili na dve
suprotstavljene strane, slino kao i u Indiji u vreme bitke na Kuruketri.
Veliko zadovoljstvo mi je priinilo saznanje da je proiavanje vere,
to je bila misija velikih uitelja u oba drutva, persijskom i indijskom,
sledilo sline principe. Ve smo videli kako je Zaratustra produhovio
znaenje rtvovanja, koje se u ranijim vremenima sastojalo u spoljnom
ritualizmu koji je ukljuivao krvoprolie. Istu stvar nalazimo i u Giti, u
kojoj je re jana dobila vii smisao od onog koji je imala u svom grubom
vidu.
Prema Giti, dela koja su uinjena iskljuivo sa sebinim ciljem okivaju
nam duu; nepristrasno, nesebino delovanje, izvreno radi odricanja i
predavanja svoje linosti, predstavlja istinsko rtvovanje. Jer, i sama ova

tvorevina nastala je iz samortvovanja Brame, koje nema drugu svrhu; i

zato, kada izvravamo neku obavezu koja je samoportvovana,
ostvarujemo duh Brame.
Ideal zoroastrijanske Persije je izrazito etiki. On upuuje poziv
ljudima da zajedno sa Venim Duhom Dobra rade na uspostavljanju i
irenju Katre, kraljevstva pravednosti, i da se odupru svim napadima zla.
Taj ideal nam daje mesto saradnika Boga u raznoenju njegovih blagoslova
irom sveta.
To je jasno mudrom oveku kao i oveku koji smotreno razmilja;
Onaj koji podrava Istinu svom silom svoje moi,
Onaj koji podrava Istinu najvie to moe svojim reima i delima,
On je, odista,Tvoj najcenjeniji pomaga, O Mazda Ahura!
Jasna 31. 22.
Za nas je od presudnog znaaja to to je ljudski svet u neprestanom
stanju rata izmeu onog to e nas spasiti i onoga to e nas odvui u
ponor nesree. Jedina naa nada lei u injenici da je Ahura Mazda na
naoj strani ukoliko izaberemo ispravnu stazu.
Aktivno junako stanovite ove religije odraava karakter samog
naroda, koji je kasnije osvojio ogromne teritorije i izgradio velika carstva
uz pomo svog maa. Ti ljudi su prihvatili ovaj svet krajnje ozbiljno. Imali
su ivotni polet i pouzdanje u vlastitu snagu. Pripadali su zapadnoj
polovini Azije i njihov snaan uticaj prodro je preko susedne civilizacije
Judeje na zapadni kontinent. Njihov ideal bio je ideal borca. Snagom volje
i portvovanim delima naumili su da osvoje haurvatat blagostanje u
ovom svetu, i ameratat besmrtnost u onom drugom. To je najbolji ideal
na Zapadu, ta uzviena istina borbe. Jer, raj mora da se stekne osvajanjem.
Taj sveti zadatak je za junake, koji u boju treba da stanu na pravu stranu i
da se late pravog oruja.
I u indijskoj istoriji postojalo je junako razdoblje, kada je najvei
pesnik sanskritske literature pobudio taj sveti duh borbe. Ne treba se uditi
tome to je njegov ideal borbe bio slian idealu koji je Zaratustra
propovedao. Problematika s kojom njegov ep poinje je da junak mora da
spasi raj od najezde zlih bia. To je veiti problem oveka i njegov
zadatak. Zli duh likuje i raj je izgubljen kada je Sati, duh Sat (Stvarnosti,
Istine), razdvojen od ive, Duha Vrline. Ono Stvarno i ono Dobro moraju
da uu u brak da bi se junak rodio i spasao sve to je istinito i lepo. Kada
se pokualo da se taj savez ostvari putem strasti, pokrenuo se Boji gnev i
to je imalo za posledicu tragediju razoaranosti. Najzad, pomou

proiavanja kroz pokoru, postignut je brak i rodio se junak koji se borio

protiv zlih sila i povratio raj. To je poema o idealu etike borbe, iji prvi
veliki prorok je bio Zaratustra.
Moramo da priznamo da je ta ideja izvrila snaniji uticaj na ivot
oveka na Zapadu nego u Indiji na Zapadu u kojem silina ivota dobija
najjau podrku od Prirode, a viak energije nalazi svoj ushit u
neprestanim aktivnostima. Meutim, svugde u svetu neostvareni ideal
dovodi do propasti. On potajno prikuplja snagu ak i u sred blagostanja, i
prvo ubija duu a zatim gura ljude u potpuno rasulo. Kada agresivno
dejstvo volje, koja prirodno prati fiziku krepkost, ne uspe da preuzme
odgovornost za svoj ideal, to proizvodi nezasitu pohlepu za materijalnom
dobiti i dovodi do besmislenog robovanja stvarima, dok se u sred poara
sukobljenih interesa tvrava ambicije ne srui u prainu.
I, zbog toga nas proroki glas Zaratustre podsea da sve ljudske
aktivnosti moraju da imaju idealni cilj, koji je sam sebi svrha i zato je mir i
besmrtnost. To je Dom Pesama, ostvarenje ljubavi, koje dolazi putem
istrajnog sluenja vrlini.
Sve ivotne radosti kojima Ti gospodari, Ahura Mazda, radosti koje
su bile, radosti koje jesu i radosti koje e biti, sve ih Ti razdeljuje u svojoj
ljubavi prema nama.
S druge strane, mi na tropskom Istoku, koji ne raspolaemo vikom
fizike energije koji se neminovno pretae u spoljne aktivnosti, takoe
imamo svoj ideal koji nam je dat. Na pravac ne vodi toliko kroz stalnu
spremnost na ratovanje u borbi dobra i zla, koliko kroz unutarnju
usredsreenost uma, kroz umirivanje uzburkanosti elje, da bi se dostiglo
ono spokojstvo beskraja u naem biu koje dovodi do sklada u svemu. I
ovde nas neostvareni ideal progoni svojom kletvom. Kao to aktivnosti
energine vitalnosti mogu da postanu besmislene, i da usled toga zague
duu pukim mnotvom materije, tako i mir ugaene elje moe da postane
mir smrti, a unutarnji svet u kojem bi hteli da boravimo postaje svet
nepovezanih i neskladnih snova.
Negativni postupak obuzdavanja elje i kontrolisanja strasti slui samo
tome da nam sauva energiju od rasipanja i da je usmeri u prikladan kanal.
Iako kanal koji smo izabrali vodi u nau unutranjost, on takoe mora da
ima i svoj izraz u delovanju, ne zbog bilo kakve potajne onostrane
nagrade, nego da bi proverio i potvrdio vlastitu istinitost. Ukoliko se
provera kroz akciju odstrani, ukoliko nae ostvarenje postane iskljuivo
subjektivno, onda to moe da postane nalik putovanju kroz pustinju u noi,
kretanje u jednom te istom krugu dok sve vreme zamiljamo da se drimo
pravog puta uspeha.

Iz tog razloga prorok iz Gite kae pre svega ovo: Onaj koji se odrekne
svih elja i poe dalje lien udnji, nesebian i bez egoizma, taj postie
mir.
Meutim, on se ne zaustavlja tu, ve dodaje: Predajui sva svoja dela
meni, sa mislima koje ti se zadravaju na Najviem Jastvu, osloboen nade
i egoizma, i izleen od mentalne uzrujanosti, upusti se u borbu.
Mora da postoji delovanje, moramo da se borimo, i to ne u borbi iz
strasti i elje, iz nadmenog samodokazivanja, nego iz dunosti izvrene u
prisustvu Veitog, u nesebinoj borbi uzviene i spokojne due koja nam
pomae u naem ujedinjenju sa Najviim Biem.
U tome Zaratustrino uenje, njegovo sveto jevanelje borbe pronalazi
svoje jedinstvo i doslednost. Cilj te borbe on propoveda u Domu Pesama, u
simfoniji duhovnog sjedinjenja. On peva:
Vi koji elite da se spojite sa Dobrim Umom, da budete prijatelji sa
Istinom, vi koji udite da podrite Sveto Delo, dokrajite svaki bes i
nasilje, i manite se svake zlonamernosti i razdora! Takve dobrohotne ljude,
O Mazda, doveu u Dom Pesama!
Podrobne istorijske injenice, koje su bojno polje uenih, nisu moja
struka. I sm sam peva, i uvek me oaravaju melodije koje dolaze iz
Doma Pesama. Kada potoci ideala koji teku sa Istoka i sa Zapada
pomeaju svoje ubore u nekoj dubokoj harmoniji smisla, to mi ushiuje
duu.
U oblasti materijalne svojine ljudi su ljubomorno ponosni na svoje
imetke i na svoja naroita prava. Na alost, postoje prgavi ljudi koji unose
tu gordost sticanja, svetovnost sektatva, ak i u sferu duhovne istine. Da li
bi bilo razborito kada bi neki ovek iz Kine polagao pravo na posedovanje
sunca zato to moe da dokae da sunce najpre izlazi u njegovoj zemlji?
to se mene tie, raduje me kad god ustanovim da su najbolji pojedinci
u svetu saglasni u temeljnim stvarima. Njihova dunost je da ujedine i da
odvrate male i slabe da se poput bodljikavog bunja kostree u ponosu na
siune, beznaajne stvari po kojima se razlikuju, samo da bi povreivali
jedni druge.

ESTO POGLAVLJE

VIZIJA
Nadam se da su moji itaoci shvatili, itajui ove stranice, da nisam ni
uenjak ni filozof. Ne bi trebalo da od mene oekuju plodove sakupljene
na irokom polju znanosti ni blago osvojeno umom strunim u zahtevnom
istraivanju. Sreom, tema religije za mene dobija na privlanosti i
vanosti putem iskustava pojedinaca koji iskreno veruju u njenu istinitost.
Ovo je moje opravdanje zbog iznoenja jednog dela povesti mog ivota
koji je svoju religiju uvek doivljavao kroz proces razvitka a ne
posredstvom naslea ili nekog unoenja spolja.
ovek je celu geografiju zemlje uinio svojom vlastitom, ne marei za
granice podneblja; jer, za razliku od lava ili irvasa, on ima sposobnost da
stvori svoju posebnu kou i temperaturu, ukljuujui i njegovu bezobzirnu
sposobnost prisvajanja koa ostalih stanovnika ove planete i nezakonitog
uzimanja njihovih masti.
Osim toga, njegovo kraljevstvo se stalno iri u vremenu zahvaljujui
velikom viku njegove sposobnosti pamenja, s kojom je povezana
izvanredna vetina pozajmljivanja blaga prolosti iz svih krajeva sveta. On
ivi u svetu istorije, u miljeu neprestanog seanja. ivotinja poseduje
vreme jedino putem umnoavanja svoje vrste, dok ovek to ini putem
uspomena nastalih na dugom putu napredovanja. udesnost njegovog
znanja i mudrosti potie iz njihovog korenja koje se iri u dalekosenu
oblast istorije i iz nje crpi sokove.
ovek ima svoje drugo boravite u podruju unutarnjeg ostvarenja, tom
elementu od nematerijalnog znaaja. To je svet u kojem iz podzemnog
sloja njegovog uma njegova svest esto, poput semena, iznenada alje
izdanke u srce svetle slobode, i pojedinac je naveden da shvati i ostvari
svoju istinu u univerzalnom oveku. Nadam se da e biti od izvesne
koristi iznoenje mog linog iskustva iznenadnog duhovnog izliva iz moje
nutrine, koji je poput podzemnog toka venog strujanja koji neoekivano
izbija na povrinu.

Roen sam u porodici koja je u to doba bila iskreno privrena

monoteistikoj religiji zasnovanoj na filozofiji Upaniada. No, moj um je
iz nekog razloga isprva bio rezervisan i neosetljiv, i nikakva religija nije
izvrila uticaj na njega. Moj duevni sklop je takav da mi za prihvatanje
ma kog religijskog uenja nije bilo dovoljno to to su ljudi iz mog
okruenja verovali da je ono ispravno. Nisam mogao da nateram sebe da
se smatram religioznim zato to su svi kojima mogu da verujem sigurni da
je religija vana stvar.
Tako je moj um odgajan u atmosferi slobode slobode od prevlasti bilo
koje vere koja svoju potvrdu nalazi u izrinoj verodostojnosti neke svete
knjige, ili u uenju neke organizovane grupe oboavalaca. Zato svako ko
me ispituje ima sva prava ovog sveta da sumnja u moje vienje i da odbaci
moje svedoenje. U tom sluaju, merodavnost neke odreene knjige koju
duboko potuje veliki broj ljudi moe da ima veu teinu od iskaza
pojedinca, i stoga nikada sebi ne dajem pravo da propovedam.
Kad se osvrnem na te dane, ini mi se da sam nesvesno sledio stazu
mojih vedskih predaka i bio nadahnut tropskim nebom i njegovim
nagovetajem krajnjeg Onostranog. udo skupljajuih oblaka koji se nisko
sputaju od teine neprolivene kie, naglog nadiranja oluje koja silovito
ljulja niz kokosovih stabala, surova usamljenost bljetavog letnjeg
podneva, mirni izlazak sunca iza rosne koprene jesenjeg jutra sve je to
ispunjavalo moju svest prisnou velikog drugarstva.
Zatim je doao moj obred inicijacije u red Bramina, u kojem mi je
saoptena gajatri strofa o meditaciji, uz ovakvo objanjenje njenog
znaenja: Drau u svesti oboavanu velelepnost Onoga koji je stvorio
zemlju, vazduh i zvezdana prostranstva, i koji alje mo razumevanja u
nae umove.
To je u meni proizvelo oseanje uzvienog ushienja, i svakodnevno
sam meditirao na beskrajno bie koje spaja u jedan tok kreacije moj um i
spoljni svet. Iako mi danas ne predstavlja nikakvu tekou da to bie
shvatim kao beskrajnu linost u kojoj su subjekt i objekt savreno
pomireni i usaglaeni, tada mi je ta zamisao bila nejasna. Zato je struja
oseanja koju je ona pokrenula u mome umu bila neodreena, poput
strujanja vazduha; toj atmosferi je bio potreban jasan svet da bi se
upotpunila i zadovoljila me. Jer, oigledno je da je moja religija religija
jednog pesnika, a ne pravoverne pobone osobe ili bogoslova. Njen dodir
mi stie preko nekog nevidljivog i besputnog kanala, ba kao i nadahnue
mojih pesama. Moj verski ivot sledio je isti tajanstveni pravac razvoja
kao i moj poetski ivot. Oni su na neki nain venani i, mada je njihova
veridba odavno ozvaniena i proslavljena, za mene je to bila tajna.

Kada sam imao osamnaest godina, nenadano mi je u ivot uao proleni

lahor religijskog iskustva, ostavivi za sobom u mom pamenju jasnu
poruku duhovne stvarnosti. Dok sam jedne zore stajao posmatrajui kako
sunce iri svoje zrake iza drvea, iznenada sam osetio kao da se neka
prastara magla razila iz mog vidika, i jutarnja svetlost na licu sveta otkrila
je unutarnje zraenje radosti. Nevidljivi paravan obinosti bio je sklonjen
sa svih stvari i ljudi, i u mojoj svesti se pojaalo njihovo krajnje znaenje;
a to je definicija lepote. Ono to je bilo nezaboravno u tom doivljaju bila
je njegova humana poruka, iznenadno proirenje moje svesti na nadlini
svet oveka. Pesma koju sam napisao tog prvog dana moje zauenosti
zvala se 'Buenje vodopada'. Vodopad, iji duh je skriven u izolaciji
okovanoj ledom, bio je dotaknut suncem i, izbivi u slap slobode, naao je
svoju potpunost u neprestanom rtvovanju, u stalnom sjedinjavanju sa
morem. Posle etiri dana ta vizija je prola, i na moj unutarnji vid spustio
se poklopac. U mraku, svet je ponovo stavio svoju masku uobiajene
injenice.
Posle odreenog broja godina, dok sam radio odgovoran posao u nekim
selima, iveo sam u kraju u kojem vreme sporo tee, a radosti i alosti
imaju jednostavne i iste senke i svetla. Dan koji je za mene bio od
posebne vanosti doao je sa svim banalnostima svakidanjice. Priveo sam
kraju svoj uobiajeni jutarnji posao, i pre odlaska na kupanje stao sam na
kratko pored prozora, gledajui pijacu na obali suvog renog korita koje je
dobrodolicom doekivalo prvu kiu. Iznenada sam shvatio da sam snano
uzbuen. Moj svet iskustva kao da je na trenutak postao osvetljen, i
injenice koje su bile odvojene i mutne pronale su mono jedinstvo
smisla. Oseanje koje me je ispunjavalo bilo je slino oseanju koje bi
mogao da ima ovek koji baulja kroz maglu i ne zna gde se nalazi, a onda
iznenada otkrije da stoji pred sopstvenom kuom.
Jo uvek se seam jednog dana iz mog detinjstva kada sam morao da
uim lekcije iz prvog bukvara, posutog izdvojenim reima koje sam sricao.
Taj jutarnji as izgledao mi je kao nekada osvetljena stranica koja je
postala pranjava i bleda, i izgubivi boju pretvorila se u gomilu
nepovezanih znakova, mrlja i razmaka, dosadnu u svojoj obesmiljenosti
kojoj su doprineli moljci. Iznenada sam doao do rimovane reenice koja
bi mogla da se prevede kao 'Pada kia, treperi lie'. Smesta sam se naao
u svetu u kojem sam povratio svoj puni smisao. Um mi je dodirnuo
stvaralako podruje izraavanja, i u tom trenutku vie nisam bio samo
uenik sa umom zagnjurenim u lekciju sricanja i zatvorenim u uionicu.
Ritmina slika treperavog lia udaranog kiom aktivirala je u mojoj svesti
svet koji nije nosio samo informacije, nego i usklaenost sa mojim biem.

Besmisleni fragmenti izgubili su pojedinanu izdvojenost i moj um je

uivao u jedinstvu vienja. Na slian nain su mi se tog jutra u selu
dogaaji iz mog ivota pokazali u blistavom jedinstvu istine. Sve to je
liilo na lutajue talase otkrilo se mome umu u povezanosti sa beskrajnim
morem. Bio sam siguran da je neko Bie koje je obuhvatalo mene i moj
svet trailo svoj najbolji izraz u svim mojim iskustvima, ujedinjujui ih u
sve iru samosvest koja je duhovno delo umetnosti.
Prema tom Biu sam bio odgovoran; jer tvorevina u meni je njegova
isto koliko i moja. Mogue je da je to bio isti tvoraki Um koji je uobliio
vasionu prema svojoj veitoj zamisli; ali, u meni kao osobi, on je imao
jedan od svojih posebnih centara linog odnosa koji je prerastao u
produbljujuu svesnost. Ve sam imao svojih jada koji su preko mojih
dana ostavili dugi gorui trag kao uspomenu na sebe, ali sam u tom
trenutku oseao da sam kroz njih ustupao sebe patnji sveta koja uvek
prevazilazi moje line granice, poput zvezda koje svojim pojedinanim
vatrenim rasprskavanjima osvetljavaju istoriju vasione. Ogromnu radost
mi je priinjavalo to to sam u svom ivotu osetio odreenost pri pomisli
na misteriju susreta dvoje u stvaralakom drugarstvu. Oseao sam da sam
najzad pronaao svoju religiju, religiju oveka, u kojoj je beskrajnost
postala ocrtana u ovenosti i pribliila mi se kao da joj treba moja ljubav i
saradnja.
Ta moja predstava kasnije je nala svoj izraz u nekim mojim pesmama
upuenim onome to sam nazvao ivan devata, Gospodar mog ivota.
Iako sam potpuno svestan svoje nespretnosti u vladanju stranim jezikom,
sa izvesnim oklevanjem ipak u dati svoj prevod, jer sam uveren da je
svako svedoanstvo objavljeno putem samobeleeeg instrumenta poezije
autentinije od odgovora iznuenih promiljenim ispitivanjima.
Ti koji si najskrovitiji Duh moga bia,
jesi li zadovoljan, Gospodaru moga ivota?
Jer, dao sam ti svoj pehar
ispunjenim svim bolima i nasladama
koje je zgnjeeno groe mog srca predalo,
tkao sam u ritmu boja i pesama prekriva za tvoju postelju,
i od livenog zlata svojih elja
pravio sam igrake za tvoje prolazne sate.
Ne znam zato si mene izabrao za svog partnera,
Gospodaru moga ivota!
Jesi li u spremitu uvao moje dane i noi,

moja dela i snove radi alhemije tvoje umetnosti,

i nanizao na lanac svoje muzike moje jesenje i prolene pesme,
i skupljao cvee iz mojih zrelih asova za svoju krunu?
Vidim kako ti oi pilje u tamu moga srca,
Gospodaru moga ivota, i pitam se
jesu li mi oprotene slabosti i prestupi.
Jer, mnogo bee mojih dana bez slube
i nemarnih noi;
nitavno bee cvee to je venulo u senci
nepodareno tebi.
esto bi se sustale strune mog leuta
olabavile tokom izvoenja tvojih melodija.
I esto bi se na ruevinama proerdanih sati
moje puste veeri napunile suzama.
Ali, da li mi se dani najzad kraju privode,
Gospodaru moga ivota,
dok te sve mlitavije grlim,
a poljupci mi gube iskrenost?
Ako je tako, prekini sastanak ovoga sporog dana.
Obnovi staro u meni sveim izrazima zanosa i ushienja;
i nek se venanje ponovo desi
u novoj svetkovini ivota.
Iz ovoga ete shvatiti kako sam se nesvesno kretao ka saznanju i
ostvarenju na koje sam se spotakao jednog dokonog julskog dana, dok su
se jutarnji oblaci skupljali na istoku a mazna senka padala na drhtave grane
bambusa, i dok je uzbuena druina seoskih deaka buno sa obale vukla
stari ribarski amac; i ne mogu da objasnim kako je u tom asu
neoekivani voz misli projurio mojim umom poput udnovatog karavana
sa blagom iz neznanog kraljevstva.
Od malih nogu sam imao izotrenu osetljivost zbog koje mi je um
stalno treperio od svesti o svetu oko mene, prirodnom i ljudskom. Uz kuu
smo imali malu batu; za mene je to bila zemlja snova, u kojoj su se
svakog dana dogaala uda lepote.
Skoro svakog jutra bih u praskozorje u velikoj urbi ustajao iz kreveta
da pozdravim prvo rumeno prodiranje zore kroz treperave kronje palmi
koje su stajale u nizu uz ivicu bate, dok je trava posjajkivala poto bi kapi
rose uhvatile najraniji drhtaj jutarnjeg lahora. Nebo kao da mi je donosilo

poziv na lino druenje, i itavo moje srce celo telo, u stvari obiavalo
je da na duak ispija preplavljujuu svetlost i mir tih tihih asova. Nipoto
nisam eleo da propustim nijedno jutro, jer svako je za mene bilo
dragoceno, drae nego tvrdici zlato. Siguran sam da sam oseao ire
znaenje mog vlastitog bia kada je nestala barijera izmeu mene i onoga
to je bilo izvan mene.
Bio sam blagosloven tim oseanjem uenja koje detetu prua pravo
ulaska u riznicu misterije u dubini postojanja. Zapostavio sam kolske
obaveze, poto su me one grubo odvajale od sadraja mog sveta te bih se
oseao jadno, poput zeca u kavezu u biolokom institutu. To moda
objanjava znaaj moje religije. Ovaj svet je za mene bio krajnje iv,
intimno blizak mom ivotu, proet finim nagovetajem srodnosti koja je
uveavala vrednost mog bia.
Tano je da i ovaj svet ima svoj nelini, objektivni aspekt istine kojim
se bavi ovek od neline nauke. Otac je u linom odnosu sa svojim sinom;
ali on kao lekar moe da odvoji injenicu o sinu iz tog odnosa i dopusti da
mu dete postane apstrakcija, samo ivo telo sa svojim fiziolokim
funkcijama. Ne moe da se kae da on, ukoliko usled stalnog bavljenja
svojim pozivom potpuno odbaci lini element u odnosu sa svojim sinom,
dostie veu istinu kao lekar nego kao otac. Nauno znanje o njegovom
sinu je upuenost u injenice, a ne spoznaja istine. U svom prisnom
oseanju prema sinu on dotie krajnju istinu istinu povezanosti, istinu
sklada u vasioni, temeljnog principa tvorevine. Nije samo broj protona i
elektrona ono to predstavlja istinu o nekom elementu; tajna njihovog
odnosa je ono to ne moe da se ispita. Mi postajemo svesni te istine o
odnosu neposredno u sebi u naoj ljubavi, u naoj radosti; i na osnovu tog
iskustva imamo pravo da kaemo da je Onaj Najvii, koji sve dovodi u
vezu i obuhvata vasionu, sav ljubav ljubav koja je najvia istina budui
da je najpotpuniji, najsavreniji odnos.
Jo uvek pamtim ok odbojnosti koji sam kao dete pretrpeo kada mi je
neki student medicine doneo pare ljudskog dunika i pokuao da izazove
moje divljenje zbog njegove strukture. Trudio se da me ubedi da odatle
potie predivni ljudski glas, ali ja nisam mogao da podnesem da zanatlija
zauzme presto koji je namenjen umetniku koji prikriva mehanizam i
pokazuje delo u njegovom neizrecivom jedinstvu. Bogu nije stalo da dri
izloena svedoanstva o svojoj moi zabeleena u geolokim zapisima, ali
je ponosno srean u izraavanju lepote koju razastire po zelenoj travi, u
cveu, u igri boja na oblacima, u uboreoj muzici protiue vode.
Imao sam maglovitu predstavu o tome ko ili ta je to to mi je dotaklo
strune srca, poput detenceta koje ne zna kako mu se zove majka, ni ko ili

ta je ona. Oseanje koje sam uvek imao bilo je duboko zadovoljstvo

linosti koja se ulivala u moju prirodu kroz aktivne kanale optenja sa svih
strana.
Bojim se da neki naunik moe da me podseti da gubljenje iz vida
razlike izmeu ivog i neivog, ljudskog i neljudskog, predstavlja obeleje
primitivnog uma. Mada priznajem da je tako, ipak se nadam da to nije
konana presuda, ve pre njena suprotnost. Moda je pouzdani instinkt
same Nauke, odnosno instinktivna logika, ono to ini da primitivni um
misli da je ovenost postala moguna kao injenica samo usled
univerzalne ljudske istine koja je u skladu sa njegovim rasuivanjem i
njegovom voljom. U pojedinostima naeg univerzuma postoje izvesna
neslaganja koja mogu da se opiu kao neljudska, ali ne u svojoj sri. Kosti
se razlikuju od miia, ali organski su jedinstveni u telu. Nae oseanje
radosti, naa uobrazilja, uvia duboko organsko jedinstvo sa univerzumom
shvaenim od ljudskog uma. Bez umanjivanja neslaganja koja postoje u
podrobnim ispoljenjima, nema nita loe u verovanju umu, koji je ponekad
snano svestan sveproimajue linosti koja se odaziva ovekovoj linosti.
Detalji stvarnosti moraju da se prouavaju u svojim razliitostima
putem Nauke, ali ova nikada ne moe da dokui karakter velianstvenog
jedinstva odnosa koje je proima, jedinstva koje neposredno moe da
spozna samo ljudski duh. I stoga je prvobitna uobrazilja oveka
uobrazilja koja je svea i neposredna u svojim doivljajima ta koja u
pesnikoj strofi klie:
Mudrost i duh vasione si ti,
Duo, koja si venost misli,
i daje oblicima i slikama dah
i trajno kretanje!
A u reima jednog drugog pesnika ona govori o
Toj svetlosti iji osmeh ozaruje vasionu,
Toj Lepoti u kojoj sve stvari deluju i kreu se.
Bogoslov moe da se ugleda na naunika i da zatrese glavom i kae da je
sve to sam napisao panteizam. Ali, bolje da se ne uputamo u idolatriju
naziva i zarad nje svrgnemo ivu istinu. Kada kaem da sam ovek, time
se podrazumeva da postoji neto kao opti ideal oveka koji se istrajno
ispoljava u svakom pojedinom ljudskom biu, koje se razlikuje od svih
drugih pojedinaca. Ukoliko lenjo oznaimo takvo uverenje kao
'panantropiju' i zbog tog naziva skrenemo misli sa njegove tajanstvenosti,
to nam nije od preterane pomoi. Potvrdiu svoju veru tako to u rei da

je ovaj svet, koji sadri ono to zovemo ive i neive stvari, doao do svog
vrhunca u oveku, svom najboljem izrazu. ovek, kao tvorevina,
predstavlja Tvorca, i zbog toga je od svih stvorenja ba njemu bilo
moguno da shvati i obuhvati ovaj svet svojim znanjem, oseanjem i
zamiljanjem, i da u svom individualnom duhu ostvari sjedinjenje sa
Duhom koji je sveprisutan.
Postoji jedna ilustracija koju sam iskoristio i u kojoj sam zamislio da je
nau planetu posetio tuinac s neke druge planete i nekim sluajem uo sa
gramofona zvuk ljudskog glasa. Sve to je njemu vidljivo i po svoj prilici
aktivno, jeste obrui disk. Nije u stanju da otkrije linu istinu u pozadini
toga, i zato moe da prihvati nelinu naunu stvarnost diska kao konanu
stvarnost koja moe da se dodirne i izmeri. On bi se udio kako je mogue
da se maina obraa dui. Onda bi, ukoliko bi teio da razrei zagonetku,
iznenada stigao u srce muzike putem susreta sa kompozitorom, te bi
najedanput shvatio znaenje te muzike kao linog saoptenja, tj. poruke.
Ono to prua samo informaciju moe da se objasni u okviru sistema
merenja, ali ono to nam prua radost ne moe da se objasni injenicama
pukog grupisanja atoma i molekula. Izgleda da negde u ureenju ovog
sveta postoji neko ko gleda da ne budemo uskraeni za uitak, to
pokazuje da u vasioni povrh i iznad znaenja materije i sila postoji i
poruka koja se prenosi maginim dodirom linosti. Taj dodir ne moe da se
analizira, moe samo da se oseti. Ne moemo da ga dokaemo nita vie
no to bi ovek sa druge planete mogao da na zadovoljavajui nain
svojim blinjima dokae postojanje linosti koja je ostala nevidljiva, ali
koja, preko aparata, govori direktno srcu.
Da li mi rua samo zbog toga to je obla i rumena prua vee
zadovoljstvo od zlata koje moe da mi plati razne ivotne potrebe, pa ak i
da mi kupi robove? Neko bi pre svega osporio istinu da rua prua vie
uivanja od komada zlata. Ali, takav prigovara mora da zapamti da ja ne
govorim o vetakim vrednostima. Da smo morali da preemo pustinju od
zlatnog peska, estoko blistanje tih mrtvih estica postalo bi za nas pravo
muenje, a pogled na ruu bi nam doneo rajsku muziku.
Krajnji smisao uivanja koje nalazimo u rui nikada ne moe da bude u
zaobljenosti njenih latica, kao to ni krajnji smisao zadovoljstva koje nam
prua muzika ne moe da bude u gramofonskoj ploi. Na neki nain
oseamo da je kroz ruu do naeg srca dopro jezik ljubavi. Zar ne nosimo
ruu voljenoj osobi zato to je u njoj ve ovaploena poruka koja, za
razliku od naeg jezika rei, ne moe da se analizira? Preko tog darivanja
rue koristimo univerzalni jezik radosti za sopstvene potrebe izraavanja.

Na moju sreu, jo u detinjstvu mi je dola u ruke zbirka starih lirskih

pesama koje su napisali pesnici iz Vainava sekte. Postao sam svestan
izvesne temeljne ideje duboko u otvorenom znaenju tih ljubavnih pesama.
Oseao sam radost istraivaa koji iznenada otkriva klju za jezik skriven
u hijeroglifima koji su sami po sebi lepi. Bio sam siguran da su ti pesnici
govorili o vrhovnom Ljubavniku, iji dodir doivljavamo u svim naim
ljubavnim vezama u ljubavi prema lepoti prirode, prema ivotinji, detetu,
prijatelju, voljenoj osobi, ljubavi koja osvetljava nau svest o stvarnosti.
Oni su pevali o ljubavi koja uvek tee prolazei kroz brojne prepreke
izmeu ljudi i Boanskog oveka, o venoj povezanosti koja se zasniva na
uzajamnom poverenju i oslanjanju radi ispunjenja za koje je potrebno
potpuno sjedinjenje pojedinaca i Univerzalnog.
Vainava pesnik peva o Ljubavniku sa sviralom koja kroz svoje razliite
rupe isputa razne tonove lepote i ljubavi koji su u Prirodi i oveku. Ti
tonovi donose nam vest o pozivu. Oni nas veno podstiu da izaemo iz
povuenosti i izdvojenosti naeg na sebe usmerenog ivota i uemo u
carstvo ljubavi i istine. Jesmo li po prirodi gluvi, ili smo ogluveli od
zahteva sveta, od sebinih tenji, od silne pijane buke? Ne primeujemo
glas Ljubavnika, i borimo se, pljakamo, iskoriavamo slabe, likujemo
zbog svoje promuurnosti kada nam uspe da za sebe prisvojimo ono za ta
su drugi zasluni; od svojih ivota pravimo pustinju tako to izbacujemo iz
naeg sveta tu bujicu ljubavi koja lije iz plavog neba i izvire iz zemljinih
nedara.
U oblasti Prirode, otkljuavajui tajna vrata velike radionice, ovek
moe da dospe u onu mranu halu u kojoj se nalazi mehaniar i da tako
postigne probitanost, ali time nikada ne moe da postigne potpunost. Tu
je skladite nebrojenih podataka koji, koliko god da su moda neophodni,
nemaju u sebi blago ispunjenja. Ali, postoji i sala ujedinjenja, u kojoj
prebiva Ljubavnik u srcu postojanja. Kada stigne do nje, ovek trenutano
shvata da je doao do Istine, do besmrtnosti, i zadovoljstvo koje osea
predstavlja kraj i cilj, a ipak nema kraja.
Puke informacije o injenicama, smo otkrie moi, sve to pripada
spoljanjosti a ne unutarnjoj dui stvari. Zadovoljstvo je prvo merilo istine,
i mi znamo onda kada smo dotakli Istinu putem muzike koju ona prua,
putem radosti pozdrava koji alje istini u nama. To je stvarni temelj svih
religija. Svetlost ne doekujemo kao eterine talase; jutro ne eka na nekog
naunika da bi nam se predstavilo. Na isti nain dodirujemo beskrajnu
stvarnost neposredno u sebi samo kada opaamo istu istinu ljubavi ili
dobrote, a ne putem teolokih objanjenja ili uenog razmatranja etikih
doktrina.

Ve sam priznao da je moja religija religija pesnika. Sve to oseam o

njoj potie od vizije a ne od znanja. Otvoreno govorei, priznajem da
nisam u stanju da na zadovoljavajui nain odgovorim na pitanja o zlu, ili
o onome to se deava nakon smrti. I pored toga, uveren sam da sam u
vlastitom iskustvu imao trenutke kada mi je dua doticala beskraj i bivala
ga duboko svesna putem prosvetljenja radosti. U jednoj naoj Upaniadi
stoji da su na um i nae rei zbunjeni pri susretu sa Najviom Istinom, ali
je onaj ko zna istinu zahvaljujui neposrednoj radosti sopstvene due
spaen od svih sumnji i strahova.
U noi se sapliemo o stvari i postajemo otro svesni njihove
pojedinane razdvojenosti i razliitosti. Meutim, dan otkriva jedno vee
jedinstvo koje ih obuhvata. ovek ije se unutarnje vienje kupa u svetlu
njegove svesti najednom uvia duhovno jedinstvo koje vlada nad svim
razlikama. Njegov um vie se ne spotie nespretno o pojedinane injenice
razdvojenosti u ljudskom svetu, prihvatajui ih kao konane. On uvia da
se mir nalazi u unutarnjem skladu koji prebiva u istini a ne u bilo kakvim
spoljnim podeavanjima. On zna da lepota nosi sa sobom venu potvrdu
nae duhovne povezanosti sa stvarnou, koja eka na svoje usavrenje
kroz odziv nae ljubavi.

SEDMO POGLAVLJE

OVEK MOGA SRCA

Kod provale nekog iskustva koje je neuobiajeno, kakvo se meni desilo
u ranoj mladosti, zbunjeni um trai njegovo objanjenje u nekom vrstom
temelju onoga to je uobiajeno, nastojei da neoekivanu duhovnu poruku
prilagodi organizovanom verovanju iji opti naziv je religija. I stoga je
prirodno to sam u to vreme bio srean da od svog oca prihvatim mesto
sekretara u posebnom sektoru jednoboake crkve iji je on bio poglavar.
Uzeo sam uee u njenim slubama ponajvie tako to sam pisao himne
koje su i nehotino odavale utisak nevetog pravovernog uma, meovite
brljotine zasnovane na tradiciji. Podstaknut oseanjem dunosti, uporno
sam sebe uveravao da je moj novi mentalni stav u skladu sa stavom
lanova naeg udruenja, mada sam se stalno spoticao o prepreke i oseao
prinude i ogranienja koja su me jako vreala.
Napokon sam otkrio da u svom ponaanju nisam bio ba veran svojoj
religiji, ve jedino verskoj ustanovi. A ta ustanova predstavljala je povrni
prosek, ije merilo istine je bilo na njenom statinom minimumu, prosek
nepoverljiv prema ma kakvom ivom razvitku koji prevazilazi njegove
granice. Moje ubeenje je da u religiji, a takoe i u umetnostima, ono to
je rasprostranjeno u nekoj grupi nije znaajno. tavie, to je vrlo esto
zaraza uzajamnog podraavanja. Posle dugotrajne borbe sa oseanjem da
sam koristio masku da bih prikrio ivo lice istine, prekinuo sam
povezanost sa naim hramom.
Negde u to vreme, jednog dana sam nekim sluajem uo pesmu jednog
prosjaka koji je pripadao bengalskoj sekti Baula. U savremenoj indijskoj
religiji imamo boanstva sa razliitim imenima, oblijima i mitologijom,
od kojih su neka vedska a neka starosedelaka. Ona imaju posebne
sektake oblike izraavanja i udruenja koja pruaju zadovoljstvo onima
koji su naviknuti na njihova hipnotika dejstva. Neka od njih mogu za
mene da imaju izvesnu estetsku vrednost, a druga filozofski znaaj
optereen preteranom zabavnou legendarnih mitova. Meutim, ono to

me je dirnulo u toj jednostavnoj pesmi bio je religijski izraz koji nije bio ni
grubo konkretan, pun sirovih pojedinosti, ni metafiziki u svojoj
razreenoj transcendentalnosti. U isti mah, bio je pun emotivne iskrenosti.
Govorio je o silnoj enji srca za boanskim koje je u oveku a ne u
hramu ili svetim knjigama, slikama, kipovima i simbolima. Oboavalac
svoje pesme upuuje idealnom oveku, i kae:
Hramovi i damije ispreuju ti se na putu,
i ne uspevam da ujem tvoj zov ni da se pokrenem
kada se uitelji i svetenik srdito skupljaju oko mene.
On ne sledi nikakvu tradiciju obreda, ve samo veruje u ljubav. Po
njemu, Ljubav je arobni kamen koji svojim dodirom pretvara pohlepu u
rtvovanje. I nastavlja: Radi te ljubavi nebo udi da postane zemlja, a
bogovi da postanu ovek.
Od tada sam esto pokuavao da upoznam te ljude, i teio da ih shvatim
kroz njihove pesme, koje su njihov jedini vid oboavanja. ovek je
neretko iznenaen kada u mnogim od tih stihova otkrije zadivljujuu
izvornost oseanja i stila; jer, u onim najboljim sluajevima, oni su
spontano lini u svojim izrazima. Jedna takva pesma je himna Veno
Mladom. Ona uzvikuje:
O, pupoljci moji, mi oboavamo Mladog;
jer Mladi je izvor svete Gange ivota;
iz Mladog se razliva krajnje blaenstvo.
I kae jo:
Nikada ne prinosimo zrelo ito u obredu posveenom Mladom,
ni voe, ni semenje,
ve jedino pupoljak lotosa koji je iz naeg roenog uma.
Mladi as dana, jutro,
je nae vreme za oboavanje Njega,
iz ije namere je proizila Vasiona.
U toj pesmi se Duh Mladoga naziva Brama Kamal, 'beskrajni lotos'. Jer, to
je neto to u svom srcu nosi savrenstvo, a ipak stalno raste i otvara latice.
Bilo je ljudi u Indiji koji nikada nisu pisali uene tekstove o religiji
oveka, ali su imali neodoljivu elju i praktinu pripremu za njeno
postignue. Sam njihov ivot bio je svedoanstvo njihove prisnosti sa
Osobom koja je u svim osobama, o neuoblienom oveku u pojedinanim
oblijima ljudi. Radab, pesnik-svetac iz srednjovekovne Indije, kae o
oveku:

Bogoovek (nara-narajana) je tvoje objanjenje, to nije opsena ve

istina. U tebi ono beskonano tei konanom, savreno znanje tei ljubavi,
a kada se spoje oblik i Neuoblieno (individualno i univerzalno), ljubav
biva ostvarena u pobonosti.
Ravidas, jo jedan pesnik iz iste epohe, peva: Vidi me, Boanski
ovee (narahari), i ja vidim tebe, i naa ljubav postaje uzajamna.
O tom Bogooveku jedan seoski pesnik iz Bengala kae: On je u
nama, ta nedokuiva stvarnost. Prepoznajemo ga kada otkljuamo svoje
sopstveno bie i u istinskoj ljubavi se ujedinimo sa svima.
A njegov sabrat pesnik kae: ovek trai oveka u meni, i ja volim sebe
i istravam napolje.
A jedan drugi pesnik ovako opeva Idealnog oveka: Otkud sveti spisi
mogu da razumeju znaenje Gospoda koji igrajui se deluje u svetu
ljudskih oblija? uj me, brate moj (objavljuje andidas), istina o oveku
je najvia istina, nema istine vee od nje.
Sve su to dokazi direktnog uvianja ovenosti kao objektivne istine
koja pobuuje duboko oseanje enje i ljubavi. To je neto sasvim
razliito od onoga to nalazimo u intelektualnom kultu ovenosti, koji je
poput tela koje se tragino izgubilo u istilitu seni.
Vordsvort kae:
ivimo od divljenja, nade i ljubavi,
I uvek kad su ta oseanja dobro i mudro utvrena i povezana,
Uzdiemo se u blagorodnost bia.
Toj blagorodnosti, dostojanstvu bia, stremimo putem proirenja nae
svesti u uzvienu stvarnost oveka kojoj pripadamo. To postiemo kroz
divljenje i ljubav, kroz nadu koja uzlee iznad aktuelno postojeeg, van
naeg ivotnog veka, u beskrajno vreme u kojem ivimo ivotom svih
ljudi.
To je beskrajna perspektiva ljudske prirode u kojoj ovek pronalazi
svoju religiju. Nauka moe u svoje polje znanja da ukljui zvezdani svet i
svet iza njega; filozofija moe da se trudi da pronae neki sveopti princip
koji je u korenu svih stvari, ali religija se neminovno usredsreuje na
ovenost, na ljudsku prirodu koja nam rasvetljava razum, udahnjuje
mudrost, podstie ljubav, zahteva nae vispreno sluenje. Postoji jedna
nelina ideja koju zovemo zakon, i u koju moe da se pronikne pomou
neline logike u njenom bavljenju nedokuivom dubinom atoma vodonika
i dalekim devianskim svetovima pokrivenim kovitlacima vatre. Ali, kao
to fiziologija nae voljene osobe nije na voljeni, tako ni taj bezlini

zakon nije na Bog, Pitritamah pitrinam, Otac koji je prvobitan i konaan

u svim oevima i majkama, jer za taj zakon ne moemo da kaemo:
Tad vidhi pranipatena pariprasnena sevaja ---''Shvati ga i ostvari putem pokornosti, elje da sazna, i sluenja ----''
Jer, to moe da se odnosi samo na Boga koji je u isti mah i Bog i ovek; a
ako se toj veri prebacuje da je antropomorfistika, onda i oveka valja
okriviti to je ovek, i ljubavnika zato to voli svoju dragu kao osobu
umesto kao princip psihologije. Nikada ne moemo da izostavimo oveka
ni u emu to znamo i oseamo, i jedan prosjaki peva iz Bengala je
rekao:
Na svet je onakav kakav je u naem poimanju; miljenje i postojanje
su izmeani. Sve bi nestalo u nesvesnosti da je ovek nitavilo; a kada vam
stigne odgovor na vae dozivanje, saznajete smisao stvarnosti.
Po njemu, ono to zovemo priroda nije filozofsko uoptavanje, ni
kosmos, nego ono to se oveku pokazuje kao priroda. U stvari, ona je
sadrana u njemu, i zato dolazi do meanja njegovog uma sa njom, i u
tome on pronalazi sopstveno bie. On je zaista umanjen u ovenosti
ukoliko ne moe da unese prirodu u sebe, i da preko nje oseti punou
vlastitog postojanja. Njegova umetnost i knjievnost neprestano daju izraz
tom prisnom optenju oveka sa njegovim svetom. I vedski pesnik
uzvikuje u svojoj himni suncu:
Ti to hrani zemlju, Ti koje se kree usamljeno Sunce, povuci
svoje zrake, otkrij mi izvanrednu lepotu i omogui mi da shvatim da je
Osoba koja je tamo ista ona koja sam ja.
Na nama je da spoznamo Osobu koja je u srcu Svih putem osloboene
svesnosti nae vlastite linosti. Znamo da je najvii zadatak nauke da
otkrije i razjasni univerzum obavijen ljudskim razumevanjem; da vidi
ovekovu vivarupu, njegovo ogromno mentalno telo koje dodiruje krajnju
granicu vremena i prostora, i koje u sebi sadri ceo svet.
Prvobitni Arijci koji su doli u Indiju imali su za svoje bogove
boanstva kie, vetra, vatre, kosmike sile koje su toliko udnovate da nisu
nale izriita uoblienja u slikama i kipovima. Dolo je vreme kada se
uvidelo da one pojedinano nemaju zasebnu, ni sa im povezanu mo,
nego da postoji jedan beskrajni izvor moi koji je nazvan Brama.
Kosmiko boanstvo razvilo se u nelinu ideju; ono to je bilo fiziko
postalo je metafizika apstrakcija, isto kao to u savremenoj nauci materija
nestaje u matematici. I, prema tim Indijcima, Brama nije mogao da bude
shvaen umom ni opisan reima, to u krajnjoj analizi vai i za materiju.

Ma koliko ta ideja mogla da bude zadovoljavajua kao nesaznatljivi

princip koji dovodi u vezu sa sobom sve pojave koje su neline, ona
ostavlja linog oveka u vakuumu negacije. Ne moe se porei da stvari u
ovom svetu nikada ne moemo da shvatimo iznutra, i da je sve to
moemo da znamo to kako nam one izgledaju. Zapravo, mi u celokupnom
svom znanju saznajemo svoje vlastito bie u njegovom stanju saznavanja,
tj. iskustva. A religija je tragala za najviom vrednou ovekovog
postojanja u tom biu. Jer, to je jedina istina koje je ovek neposredno
svestan iznutra. I zato je on rekao:
Puruana para kinit
sa kathta sa para gatih
Ne postoji nita vee od Osobe;
On je najvii, on je krajnji cilj.
Jedan seoski pesnik iz istonog Bengala propoveda u jednoj pesmi
uenje po kojem univerzum poseduje stvarnost u svojoj povezanosti sa
Osobom, i u mom prevodu to bi glasilo ovako:
Nebo i zemlja roeni su iz mojih sopstvenih oiju,
Tvrdoa i mekoa, hladnoa i toplota su proizvodi
mog vlastitog tela,
Miomiris i zadah potiu iz mojih roenih nozdrva.
Taj pesnik opeva Venu Osobu u sebi, koja izlazi i pojavljuje se pred
njegovim oima, isto kao to jedan vedski rii (mudrac) govori o Osobi
koja je u njemu, a takoe prebiva i u srcu sunca:
Imao sam viziju,
lino moju viziju koja mi se pokazala
izlazei iz moje unutranjosti.
U Indiji ima ljudi koji nastoje da svoje lino bie potpuno utope u
nelinu stvarnost koja je bez ikakvog svojstva ili odreenja; da dospu u
stanje u kojem um postaje potpuno prazan, neispisan, lien svih svojih
aktivnosti. Oni koji polau pravo da o tome govore kau da je to najistije
stanje svesti, potpuno radosno i bez ikakvog objekta ili sadraja. To se
smatra krajnjim ciljem Joge, posveenosti sjedinjenju, to potpuno
poistoveenje svoga bia sa beskrajnim Biem koje je iznad svih misli i
rei. Takvo ostvarenje transcendentalne svesnosti praeno savrenim
oseajem blaenstva je u naoj zemlji tradicija osvetana vremenom, koja
u sebi nosi pozitivni dokaz koji se ne moe porei nikakvim negativnim
argumentom. Ne prosuujui njenu istinitost, smatram da moe da bude
dragocena kao mono psiholoko iskustvo, ali to ipak nije religija, ba kao

to ni znanje o krajnjem stanju atoma nije ni od kakve koristi umetniku

koji pravi slike u kojima atomi dobijaju oblik. Izvesno stanje vakuuma je
potrebno za prouavanja stanja stvari u njihovoj izvornoj istoti, a isto
moe da se kae i za ljudski duh; ali, izvorno stanje nije nuno i savreno
stanje. Konkretni oblik je savrenije ispoljenje od atoma, i ovek je
savreniji kao ovek nego tamo gde iezava u izvornoj neodreenosti.
Zbog toga Ia Upaniada kae: Istina je u isti mah i konana i
beskonana, kree se a ipak se ne kree, u daljini je a takoe i u blizini,
unutar svih stvari je i izvan njih.
To znai da je savrenstvo kao ideal nepokretno, ali u svom aspektu
stvarno postojeeg ono se stalno uveava i napreduje ka upotpunjenju,
kree se. I zato ja o Najuzvienijem oveku kaem da je u svojoj sutini
beskonaan, a u svom ispoljavanju u nama jedinkama konaan. Kao to Ia
Upaniada objavljuje, ovek tokom celog svog ivota mora da ivi i radi
bez pohlepe, i da se tako ostvari u Biu koje je u svim biima. To znai da
u svojoj vlastitoj linosti putem nesebinih aktivnosti mora da otkrije
Vrhovnu Osobu.

OSMO POGLAVLJE

STVARALAC MUZIKE
Jedno zrnce peska ne bi predstavljalo nita da nema kao svoju
pozadinu, podlogu, ceo fiziki svet. Ta estica peska saznata je u svojoj
povezanosti sa vasionom u kojoj sve stvari saznajemo putem svedoenja
naih ula. Kada kaem da zrno peska jeste, ceo fiziki svet jemi za tu
istinu koja je iza spoljnog izgleda peska.
Ali, gde je ta garancija za istinitost ove moje linosti koja ima
tajanstvenu sposobnost saznavanja kojoj estica peska prua
identifikacioni dokument? Mora se priznati da i to moje privatno bie ima
za svoju istinitost podlogu linosti u kojoj znanje, za razliku od onog o
drugim stvarima, moe da bude jedino neposredno i samoobjavljeno.
Ono na ta mislim pod linou je samosvesni princip
transcendentalnog jedinstva unutar oveka koje obuhvata sve detalje
injenica koje su pojedinano njegove u znanju i oseanju, elji i volji i
delovanju. U svom negativnom vidu ona je ograniena na pojedinanu
odvojenost, osobenost, usamljenost, dok se u svom pozitivnom vidu stalno
iri u beskraj putem uveanja znanja, ljubavi i delatnosti.
I iz tog razloga je najljudskija od svih injenica o nama to da sanjamo o
nedosegnutom bezgraninom, i taj san daje posebnost onome to je ve
dosegnuto. Od svih stvorenja jedino ovek ivi u beskrajnoj budunosti.
Naa sadanjost je samo deo nje. Neroene ideje i neutelovljeni duhovi
golicaju nam matu sa upornou koja ih za na um ini stvarnijim od
stvari koje nas okruuju. Atmosfera budunosti uvek mora da okruuje
nau sadanjost da bi je uinila proizvoaem ivota i nagovetajem
besmrtnosti. Jer, onaj koji ima zdravu energiju ovenosti u sebi ima i
snanu nagonsku veru da je u idealnom smislu bezgranian. Zbog toga
nai najvei uitelji zahtevaju od nas ispoljavanje koje dotie beskraj.
Time odaju poast Najviem oveku. A nae istinsko bogosluenje je u
naoj neukrotivoj smelosti da budemo veliki, uzvieni, i da tako
predstavljamo boanskog oveka i nikad ne zatvaramo put slobode u
pravcu nedosegnutog.

Mi Indijci smo u naem delu sveta imali nemilo iskustvo kako

bojaljiva ortodoksija, njene nerazumne represije i gomila mrtvih vekova
spreavaju razvitak oveka usled preteranog oboavanja prolosti. Kruto
posaena u sredite stagnacije, ortodoksija vrsto vezuje ljudski duh za
obrue tokove navike dok ga ne savladaju klonulost i nesvestica. Poput
spore reke zaguene korovom koji truli, ona je podeljena na plitke
muljevite bare koje skrivaju svoju tupu zanemelost u opojnoj magli
obamrlosti. Taj mehaniki duh tradicije je u sutini materijalistiki, on je
slepo poboan ali ne i duhovan, i opsednut je avetima nerazboritosti koje
proganjaju slabane umove u sablasnom pritvorstvu religije. Jer, naa dua
se skuplja i smeurava kada dozvolimo da besmisleni dani tkaju uvek iste
ablone besciljnih mrea oko svih oblasti ivota. Ona postaje zakrljala
kada nemamo neto to nas duboko interesuje i mnogo nam znai, nikakvu
perspektivu uzvienog ivota koja za svoje ouvanje i razvijanje zahteva
jasnou uma i junaku panju. Ona biva unitena kada se razmeemo
svojim strastima i pravimo od njih vatromet radi uivanja u njihovim
meteorskim uzbuenjima, nehajno pretvarajui u pepeo sve to je moglo
da bude spaeno za trajno osvetljenje. To se ne deava samo osrednjim
pojedincima koji grle svoje okove koji ih odravaju neodgovornim ili ude
za sumornim nestvarnostima, nego i itavim naratajima slabunjavih rasa
koje su izgubile svako naglaavanje smisla i svrhe u sebi, ne opaajui
svoju budunost.
Neprestana budunost je domen naeg zlatnog doba, koje je istinskije sa
nama od onoga to vidimo u naoj istoriji u deliima sadanjosti. Ono je u
naem snu. Ono je u carstvu vere koja stvara savrenstvo. Videli smo
zabeleke o ovekovom snu o zlatnom dobu, idealnoj stvarnosti kojoj su
bile privrene zaboravljene rase u svom divljenju, nadi i ljubavi ispoljenim
u blagorodnosti njihovog bia putem izvanredne uzvienosti u idealima i
lepote u dostignuu. Dok su jedna za drugom nestajale, te rase su za
sobom ostavljale velika ostvarenja, polaui pravo da budu cenjene kao
sanjari ne toliko kao osvajai zemaljskih kraljevstava, ve kao planeri
raja. Pesnik nam prua najbolju definiciju oveka kada kae:
Mi smo stvaraoci muzike,
Mi smo sanjari snova.
Nae religije nam predstavljaju snove o idealnom jedinstvu koje je sam
ovek ukoliko ispoljava beskrajnost. Mueni smo oseanjem greha, koje je
oseanje nesklada i razdora, kada ma kakva remetea strast stvara pukotine
u naoj viziji Jednoga u oveku, unosei osamu u nae bie i odvajajui ga
od univerzalne ovenosti.

U Upaniadi stoji: Ma gridah, 'Ne udi'. Jer, udnja skree panju sa

beskrajne vrednosti nae linosti na iskuenja stvari. Na seoski pesnik
peva: ovek e blistavo sinuti u tvom pogledu, srce moje, ukoliko
zatvori vrata elj.
Videli smo kako je primitivni ovek bio zaokupljen svojim fizikim
potrebama, i tako sebe ograniio na sadanjost koja je vremenska granica
ivotinje; i nije opazio tenju svoje svesti da se oslobodi u svetu konane
ljudske vrednosti.
Moderna civilizacija kao da se iz istog razloga vratila primitivnom
duhovnom ustrojstvu. Nae potrebe su se tako pomamno brzo umnoile da
smo izgubili slobodno vreme za dublju spoznaju svoga bia i svoju veru u
njega. To znai da smo izgubili nau religiju, enju za dodirom boanskog
u oveku, dodirom graditelja nebesa, tvorca muzike, sanjara snova. Otuda
je postalo lako pocepati na komadie nau veru u usavravanje ljudskog
ideala, u njegovu celovitost kao potpunijeg smisla stvarnosti. Nema
sumnje da je udesno to to muzika sadri neto to je bilo ispitivano i
mereno, i to je muzici zajedniko sa njakanjem magarca ili
automobilskom trubom. Ali, jo udesnije je to to muzika poseduje istinu
koja ne moe da se ralani na delie; a razlika izmeu nje i dreee
bezobzirnosti automobilske trube je beskrajna. Ljudi naeg doba su
analizirali ljudski um, njegove snove, njegova duhovna stremljenja um
koji je najee iznenada zateen u rastrojenom stanju ludila, bolesti i
nepovezanih snova i na svoje zadovoljstvo su ustanovili da je sve to
sastavljeno od istih animalnosti zamrenih u razliite vorove. Moe biti
da je to znaajno otkrie; meutim, jo je znaajnije da se shvati da nekim
udom kreacije ovek beskrajno nadmauje sastavne delove sopstvenog
karaktera.
Pretpostavimo da neki psiholog istraiva sumnja da je u osnovi
ovekove vernosti voljenoj osobi udnja naeg primitivnog stomaka za
ljudskim mesom; ne moramo da mu protivreimo; jer, ma kakvo da je
njeno poreklo, njen tajni sastav, ukupna priroda nae ljubavi, u njenom
savrenom meanju fizikog, psihikog i duhovnog povezivanja,
jedinstvena je u svojoj krajnjoj razliitosti od kanibalizma. Istina koja je u
osnovi mogunosti takvog preobraaja je istina nae religije. Lotosu je
zajedniko sa paretom trulog mesa to to ima elemente ugljenika i
vodonika. U fazi rastvaranja izmeu njih nema nikakve razlike, ali u fazi
stvaranja razlika je ogromna; i ta razlika je ono to je zaista vano. Uili su
nas da neka od naih najsvetijih oseanja kriju u sebi instinkte suprotne od
onoga to ta oseanja tvrde da jesu. Takva otkria na izvesne osobe imaju

dejstvo ublaavanja napetosti, ba kao sa smru dolazi do poputanja

neprestane napornosti ivota.
U modernoj literaturi otkrivamo da neto poput pritajenog smeha
likujueg razoarenja postaje zarazno, i da su vitezovi lutalice koji
oboavaju zlonamerne paljevine napolju i pale nae vremenom osvetane
oltare za bogosluenje, objavljujui da su kipovi koji se na njima uvaju,
ak i ako su lepi, napravljeni od blata. Kau da je ustanovljeno da su
oblija u ovekovom idealizmu obmanljiva, a da je ishodino blato
stvarno. Sa te take gledita, moe da se kae da je cela ova tvorevina
kolosalna obmana, i da milijarde obruih elektrinih estica koje imaju
izgled 'tebe' i 'mene' treba osuditi kao donosioce lanih dokaza.
Ali, koga one nastoje da obmanu? Ukoliko su to bia poput nas koji
imamo neki uroeni kriterijum zbilje, onda za njih upravo te pojave u
svojoj celovitosti moraju da predstavljaju stvarnost, a ne elektrine estice
od kojih su one sastavljene. Za njih rua mora da bude vie
zadovoljavajua kao objekat od njenih sastavnih gasova, koji se mogu
prisiliti da istupe protiv oiglednog identiteta rue. Rua, isto kao i
ovekovo oseanje dobrote, ili ideal lepote, spada u domen kreacije, u
kojem su svi neposluni sastojci pomireni u savrenom skladu. Poto se ti
sastojci u svojoj jednostavnosti povinuju naem ispitivanju, mi smo u
svojoj gordosti skloni da im damo najvee nagrade kao glumcima u toj
misteriji, rui. Takvo ispitivanje je zapravo samo davanje nagrade naoj
sopstvenoj detektivskoj promuurnosti.
Ponavljam jo jednom da oseanja i ideale koje je ovek u svom
procesu samostvaranja izgradio treba sagledati u njihovoj celovitosti. Ni u
jednoj naoj sposobnosti ili strasti ne postoji nita to je apsolutno dobro ili
loe; sve su to sastavni delovi velike ljudske linosti. To su note koje su
pogrene kad se nalaze na pogrenom mestu; zadatak naeg obrazovanja je
da od njih stvorimo akorde koji mogu da se usaglase sa velianstvenom
muzikom oveka. Animalnost u divljaku pretvorila se u via stanja u
civilizovanom oveku drugim reima, postigla je vee saglasje sa
boanskim ovekom, i to ne putem odstranjivanja prvobitnih materija, ve
putem njihovog volebnog rasporeivanja, putem stroge umetnike
discipline, discipline obuzdavanja i naglaavanja na prikladnim mestima,
uspostavljanja ravnotee izmeu svetlosti i senki u pozadini i prednjem
planu, dodeljujui time neuporediv znaaj naoj linosti u svoj njenoj
potpunosti.
Sve dok imamo veru u taj znaaj, naa energija istrajno opstaje u svojoj
stvaralakoj aktivnosti koja otkriva venog oveka. Ta vera je
potpomognuta sa svih strana, od knjievnosti, ostalih umetnosti, legendi,

simbola, obreda, kao i seanjem na herojske due koje su bile olienje te

vere.
Naa religija je unutarnji princip koji obuhvata ta stremljenja, izraze i
snove preko kojih se bliimo Njemu po ijoj slici smo stvoreni. Odrati
ivom nau veru u realnost i ostvarivost idealnog savrenstva je svrha
civilizovanja, koje se uglavnom sastoji od oseanja i predstava koje
zastupaju i prikazuju taj ideal. Drugim reima, civilizacija je delo
umetnosti, stvoreno radi objektivnog oivotvorenja nae vizije duhovno
savrenog. Ona je proizvod umea religije. Zaustavljamo njen napredak u
osvajanju kada prihvatimo kult realizma i zaboravimo da je realizam
najgori oblik neistine, poto sadri minimum istine. On je poput
propovedanja da jedino u mrtvanici moemo da shvatimo realnost
ljudskog tela tela koje se u potpunosti otkriva kada je vieno ivo. Svi
veliki ljudski dogaaji okrueni su izvanrednom atmosferom iekivanja.
Oni nikada nisu celokupni ukoliko iz njih izostavimo ono to bi moglo da
bude, to bi trebalo da bude, to jo nije pokazano i dokazano ali je duboko
proivljeno, i to je upravljeno ka besmrtnom. To obitava u trajnom viku
u pojedincu, koji nadmauje sve nepovezane i povrne injenice o njemu.
Realizam u oveku je ivotinja u njemu, iji ivot je puko vreme
trajanja; ono ljudsko u njemu je njegova stvarnost koja za podlogu ima
veni ivot. Kamenje i kristali, poto su svakako dovreni u onome to
jesu, mogu kao 'neme neosetljive stvari' da zadre neku vrstu utljivog
dostojanstva u svom tupo ogranienom realizmu; injenice o oveku,
meutim, postaju nedoline i bolesne, i proizvode klice smrti kad su liene
svog stvaralakog ideala ideala boanskog oveka. Razlika izmeu nota
kao pukih injenica zvuka i muzike kao istinitosti izraavanja je
neizmerna. Jer, muzika, ikao obuhvata ogranien broj tonova, ipak
predstavlja beskrajnost. Na oveku je da proizvodi muziku duha sa svim
tonovima kojima raspolae u svojoj psihologiji i koji, usled nehata ili
izopaenosti, lako mogu da se pretvore u groznu buku. ovek se objavljuje
u muzici, a ne u buci.

DEVETO POGLAVLJE

UMETNIK
Glavna elja u ivotu je elja za postojanjem. Ona zahteva od nas
mnogo osposobljavanja i iskustva o svemu to je potrebno za
preivljavanje. Pa ipak, ne kota me mnogo da priznam da su hrana koju
jedem, odea koju nosim i kua u kojoj stanujem proizvodi ogromnog
znanja, prakse i organizacije koji meni beznadeno nedostaju; jer, uviam
da ne zasluujem potpuno prezrenje zbog takvog neznanja i nesposobnosti.
Izgleda da su oni koji me itaju prilino zadovoljni to nisam nita vie od
pesnika ili moda filozofa mada ne pretendujem na ovo drugo i ne
usuujem se da to potkrepljujem sumnjivim dezinformacijama.
Uprkos mojoj manjkavosti, potpuno je jasno da ja u ljudskom drutvu
predstavljam jednu struku koja je, iako izlina, ipak smatrana vrednom
hvale. U stvari, ja sam obodren u mojoj ritmikoj zaludnosti pruanjem
moralnih podrki i materijalnih podsticaja za njeno negovanje. Ukoliko
neki benavi kos ne bi znao kako da trai hranu, gradi svoje gnezdo ili
izbegne neprijatelje, nego bi se sav posvetio pevanju, njegova sabraa bi,
pod dejstvom sopstvenog genetskog znanja i svesna svoje dunosti, pustila
da on ugine od gladi. To to se sa mnom nije postupilo na slian nain je
pokazatelj ogromne razlike izmeu ivotinjskog postojanja i ovekove
civilizovanosti. ovekovo bitno posebno obeleje nalazi se u
neodreenom graninom prostoru ivota u njemu koji mu prua
neogranienu podlogu za njegove snove i dela. I upravo u tom carstvu
slobode on spoznaje i ostvaruje svoje boansko dostojanstvo, svoju
uzvienu ljudsku istinu, i drago mu je kada ja kao pesnik slavim njegov
uspeh i pobedu, kada opevam oveka samootkrovitelja, koji nastavlja da
istrauje epohe stvaranja da bi sebe utvrdio u savrenstvu.
Stvarnost se, u svim svojim ispoljenjima, otkriva u oseajnoj i
imaginativnoj pozadini naeg uma. Mi je znamo ne zato to moemo da
mislimo o njoj, nego zato to je neposredno oseamo. I stoga ona, ak i
ako je logiki um odbacuje, nije proterana iz nae svesti. Kao sluajnost

ona moe da bude blagotvorna ili tetna, ali kao otkrovenje ona ima svoju
vrednost u injenici da nam putem oseanja ili mate prua iskustvo;
oseamo da se nalazimo u naroitom polju saznanja. To oseanje je samo
po sebi zanosno kada nije praeno nikakvim velikim fizikim ili etikim
rizikom; mi volimo da osetimo ak i strah ili tugu ukoliko to ne dovodi ni
do kakvih praktinih posledica. To je razlog naeg uivanja u traginim
dramama, u kojima nam oseanje patnje dovodi svest do vrhunca
napetosti.
Stvarnost mog vlastitog bia je neposredna i za mene neosporna. Sve
drugo to na mene deluje na slian nain za mene je stvarno, i neminovno
mi privlai i obuzima panju, mea se sa mojom linou, obogauje je i
proiruje i priinjava joj zadovoljstvo. Moda moj prijatelj nije lep,
sposoban, bogat ili slavan, ali za mene je on stvaran; u njemu oseam
sopstveno proirenje i radost.
Svest o Stvarnom u meni trai radi svoje potvrde i potkrepljenja dodir
Stvarnog izvan mene. Kada u tome ne uspe, bie u meni je potiteno. Kada
je nae okruenje dosadno i triavo, i ne vri nikakvo emotivno delovanje
na na um, postajemo sami sebi nejasni i bledi. Jer, mi smo poput slika,
ija stvarnost je potpomognuta pozadinom ukoliko je ova odgovarajua,
duevno srodna. Kazna koju trpimo u samici sastoji se u spreenosti
uspostavljanja odnosa izmeu sveta injenine stvarnosti i sveta u nama,
usled ega ovaj drugi postaje nerazgovetan u magli pasivnog zamiljanja:
naa linost je zamuena, nedostaje nam drutvo nae vlastite sutine usled
smanjivanja naeg bia. Svet naeg znanja se za nas uveava putem
proirenja nae upuenosti; svet nae linosti dobija na prostranstvu sa
irim i dubljim iskustvom naeg linog bia u naem vlastitom univerzumu
putem saoseanja, razumevanja i mate.
Kao to je ovaj svet, koji moe da se upozna putem znanja, za nas
ogranien usled naeg neznanja, tako je i svet linosti, koji moe da se
shvati putem naeg linog bia, takoe suen usled ogranienosti naeg
saoseanja i imaginacije. U mutnoj polutami neosetljivosti i nesvesnosti
veliki deo naeg sveta za nas ostaje nalik povorci nestalnih skitakih senki.
Shodno stupnjevima nae svesti bili smo vie ili manje u stanju da se
poistovetimo sa ovim svetom, ako ne kao sa celinom a ono barem u
delovima; a nae zadovoljstvo nalazi se u onome u emu se oseamo na taj
nain sjedinjenima. U umetnosti izraavamo ushienost tog jedinstva
putem kojeg se ovaj svet doivljava kao ljudski znaajan za nas. Ja imam
svoje fiziko, hemijsko i bioloko bie; moje znanje o tome iri se sa
irenjem mog znanja o fizikom, hemijskom i biolokom svetu. Imam
svoje privatno, lino bie, koje komunicira sa naim oseanjima, mislima i

fantazijama, i doputa da bude obojeno naim eljama i oblikovano naim

slikovitim predstavama.
Nauka nas podstie da naim umom zaposednemo neizmernost
saznatljivog sveta; na duhovni uitelj pouava nas da svojom duom
shvatimo beskrajni Duh koji je u dubini pomerajuih i promenljivih
injenica sveta; tenja nae umetnike prirode je da ostvarimo ispoljavanje
linosti u pojavnom svetu, u stvarnosti postojanja koja je usklaena sa
stvarnim u nama. Tamo gde se ta usklaenost ne osea dubinski, mi smo
tuinci i stalno smo nostalgini. Jer, ovek je po prirodi umetnik; on
nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fiziku predstavu stvari
oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagoavanje, pretvaranje injenica
u ovekov slikoviti prikaz putem neprestanih uticaja njegovih oseanja i
mate. ivotinja ima geografiju svog rodnog mesta; ovek ima svoju
postojbinu, geografiju svog linog bia. Njeno vienje nije prosto fiziko;
krasi ga umetniko jedinstvo, skladnost, to je neprestano stvaranje. U
njegovoj postojbini, poto mu je svest neometana, ovek razvija i proiruje
svoju sredinu, koja pripada njegovoj vlastitoj stvaralakoj linosti. Da bi
uspeno iveo, on mora da poznaje injenice i njihove zakonitosti. Da bi
bio srean, mora da uspostavi skladan odnos sa svim stvarima s kojima
ima posla. Nae stvaranje je preinaenje odnosa.
Velikani iz nae istorije ne ostaju u naem umu kao statina injenica
ve kao iva istorijska predstava. Uzviena uputstva njihovih ivota
meaju se i usklauju u plemenitu doslednost u legendama koje utiu na
ivot mnogih buduih pokolenja. Ljude sa kojima ivimo stalno menjamo
u svom umu, inei ih stvarnijima za nas nego to bi to bili u ogoljenom
pokazivanju. Muki ideal enstvenosti i enski ideal muevnosti stvoreni
su putem matanja pomou mentalnog grupisanja osobina i ponaanja u
skladu sa naim nadama i eljama, i mukarci i ene svesno i nesvesno
streme dostignuu tih ideala. U stvari, oni jedni za druge dostiu stepen
stvarnosti shodno njihovom uspehu u prilagoavanju tih ideala svojoj
sopstvenoj prirodi. Rei da su ti ideali izmiljeni i da stoga nisu istiniti
pogreno je u ovekovom sluaju. Njegov pravi ivot je u njegovom
vlastitom stvaranju, koje predstavlja ovekovu beskrajnost. On je po
prirodi ravnoduan prema stvarima koje naprosto postoje; za njega one
moraju da poseduju neku idealnu vrednost, i jedino tada ih njegova svest
priznaje za stvarne. Ljudi nikada nisu autentini u svom izdvojenom biu,
a njihova mata je sposobnost zbog koje u svom umu mogu da vide
sopstveno vee bie.
Istinu moemo da uinimo svojom tako to emo aktivno podeavati
njene uzajamne veze. To je posao umetnosti; jer, stvarnost se ne temelji na

grai stvari, ve na principu povezanosti. Istina je beskrajnost kojoj tei

metafizika; injenica je beskrajnost kojoj tei nauka, dok je stvarnost
odreivanje beskrajnosti koje istinu povezuje sa linou. Stvarnost je
ljudska; ona je ono ega smo svesni, ono to deluje na nas, ono to
izraavamo. Kada smo je duboko svesni, svesni smo sebe i to nam
priinjava zadovoljstvo, raduje nas. Mi ivimo u njoj i stalno joj irimo
granice. Nae umetnosti i knjievnost predstavljaju tu stvaralaku
aktivnost koja je osnovni princip u oveku.
Meutim, ono to je neobjanjivo u vezi sa tim je to to, iako pojedinci
odvojeno tee da je izraze, njihov uspeh nikada nije individualnog
karaktera. Ljudi moraju da otkriju, osete i predstave u svim svojim
kreativnim delima Venog oveka, tvorca. Njihova civilizacija je
neprestano otkrivanje transcendentalne ovenosti. U emu god da to ne
uspe, to pokazuje neuspeh umetnika, to je neuspeh izraavanja; a propada
ona civilizacija u kojoj pojedinano osujeuje otkrivanje univerzalnog. Jer,
Stvarnost je istina oveka, koji pripada svim vremenima, i nikakvo
individualistiko ludilo ljudi upereno protiv oveka ne moe da ima
trajnijeg uspeha.
ovek udi da se njegovo oseanje prema onome to je za njega
stvarno nikada ne izgubi; ono mora da pronae neunitivi oblik. Svest o
ovom mom biu mi je toliko jasna da dobija obeleje besmrtnosti. Ne
mogu da zamislim da je ikada bila ili da moe da bude nepostojea. Na
slian nain sve to je za mene stvarno doivljavam kao veno, i stoga
dostojno jezika koji ima trajno znaenje. Znamo za pojedince koji imaju
naviku da ispisuju svoja imena na zidovima nekog velianstvenog
spomenika arhitekture. To je patetian nain povezivanja njihovih vlastitih
imena sa nekim umetnikim delima koja pripadaju svim vremenima i svim
ljudima. Naa udnja za ugledom ili slavom potie od nae elje da
uinimo objektivno stvarnim ono to je u nutrini stvarno za nas.
Neartikulisana osoba je beznaajna, poput tamne zvezde koja ne moe da
se pokae i potvrdi. Ona jednako eka na umetnika koji e joj dati punu
vrednost, ne zbog bilo ega posebno izvrsnog u njoj, ve zbog udesne
injenice da je ona ono to zasigurno jeste, da u sebi nosi veitu misteriju
bitisanja.
Jedan moj kineski prijatelj, dok je iao sa mnom ulicama Pekinga,
iznenada je sa silnim oduevljenjem uzviknuo: ''Vidi, eno ga magarac!''
Svakako da je to bio najobiniji mogui magarac, poput kakve neosporne
injenice kojoj nije potrebno njegovo predstavljanje. To me je zabavljalo,
ali i nateralo na razmiljanje. Za tu ivotinju se obino smatra da poseduje
izvesne osobine koje nisu preporuljive i po kratkom postupku biva

osuena za to. Za mene je bila neprimetna usled skrivenosti banalnim

asocijacijama; bio sam lenjo siguran da je znam i zato gotovo da nisam
mogao da je vidim. Ali moj prijatelj, koji je imao kineski umetniki um,
nije razmatrao magarca sa jeftinim znanjem, ve je mogao iznova da ga
vidi i sagleda kao stvarnog. Kada kaem stvarnog, hou da kaem da ovaj
nije ostao na periferiji njegove svesti vezan za usku definiciju, nego je s
lakoom stupio u njegovu imaginaciju, proizveo sliku, poseban sklad
linija, boja, ivotnosti i pokreta, i postao prisno njegov. Putanje magarca u
salon nailo bi na estoko protivljenje, ali ne postoji zabrana da on zauzme
mesto na slici koja moe sa velikim uvaavanjem da bude izloena na zidu
salona.
Jedini dokaz istine u umetnosti postoji kada nas ona natera da kaemo
'Shvatam'. U Prirodi moemo da proemo pored magarca, ali magarca u
umetnosti moramo da priznamo i cenimo ak i ako je to stvorenje koje
nepristojno zapostavlja sve svoje prirodne istorijske dunosti, ak i ako
glavom lii na peurku a repom na list palme.
U Upaniadama je u jednoj alegoriji reeno da postoje dve ptice koje
sede na istoj grani, i jedna jede a druga osmatra. To je slika uzajamnog
odnosa beskonanog bia i ograniene linosti. Uivanje ptice koja
osmatra je ogromno, jer je isto i slobodno. Obe te ptice se nalaze i u
oveku, i objektivna se bavi svojim poslovima u svetu, dok je subjektivna
ispunjena nepristrasnom radou vienja.
Jedna devojica mi prilazi i nareuje mi da joj ispriam neku priu.
Priam joj o tigru kojem se gade crne pruge na njegovom telu pa dolazi
kod mog prestraenog sluge i trai pare sapuna. Moja mala sluateljka
veoma uiva u prii, i to je uitak vienja; a njen um uzvikuje: Ovde je,
poto ga vidim! Ona zna za tigra iz udbenika prirodopisa, ali tigra iz
moje prie moe da vidi.
Uveren sam da ak i to dete od pet godina zna da nije mogu tigar koji
je krenuo u netigrovsku potragu za apsurdnim sapunom. Za nju zanosna
divota tigra nije u njegovoj lepoti, korisnosti ili verovatnosti, nego u
neospornoj injenici da moe da ga vidi u svom umu sa veom jasnoom
nego zidove oko sebe zidove koji grubo uzvikuju dokaz svoje izvesnosti
koja je samo posredna jer zavisi od okolnosti. Tigar iz prie je neminovan,
on ima obeleje celovite slike koja je sama po sebi potvrda istine. Sam um
sluaoca je oevidac, ije neposredan doivljaj ne moe da se porekne.
Tigar mora da bude kao svaki drugi tigar kako bi imao svoje mesto u knjizi
iz prirodne znanosti; u njoj on mora da bude obini, banalni tigar da bi
uopte bio doputen. Ali, u prii je on izuzetan, i nipoto ne moe da bude
udvojen. Mi znamo neto zato to to pripada nekoj kategoriji; mi vidimo

neto zato to to pripada samo sebi. Tigar iz prie potpuno se odvojio od

svih drugih iz svoje vrste i lako je postao upeatljivo poseban u srcu
sluateljke. Dete je moglo jasno da ga vidi, jer je to uz pomo njene mate
postao njen tigar, jedno sa njom, a to spajanje subjekta i objekta priinjava
nam radost. Da li je to zbog toga to meu njima nema razdvojenosti
budui da je razdvojenost Maja u stvarnosti, u istini koja je stvaranje,
kreacija?
Dogode se u naoj istoriji naroite prilike u kojima svest velikog broja
ljudi iznenada postaje obasjana prepoznavanjem stvarnosti koja se izdie
daleko iznad tupe oiglednosti svakodnevnih deavanja. Svet postaje iv,
jasan, upeatljiv; vidimo, oseamo ga celom duom. Takav jedan sluaj bio
je kada je glas Bude dopro do dalekih obala preko fizikih i etikih
prepreka. Tada su na ivot i na svet pronali svoj duboki smisao
stvarnosti u svom odnosu prema sredinjoj linosti koja nam nudi
oslobaanje ljubavi. Da bi to uzvieno ljudsko iskustvo uinili za svagda
nezaboravnim, ljudi su reili da urade nemogue; naterali su stene da
progovore, kamenje da propeva, peine da pamte; njihov kliktaj radosti i
nade dobio je besmrtne oblike po gorama i pustinjama, po oskudnim
zabitim mestima i gusto naseljenim gradovima. Ogroman stvaralaki napor
uveavao je svoju pobedu u udesnim vajarskim i rezbarskim delima, ne
marei za prepreke koje su bile bezbrojne. Takva junaka aktivnost na
veem delu istonog kontinenta jasno odgovara na pitanje: ta je
Umetnost? Ona je odziv ovekove stvaralake due na zov Stvarnog.
Jednom, pre vie vekova, u Bengalu je boanska ljubavna drama, koja
je u ljudskim duama nainila svoje veno mesto izvoenja, bila ivo
pokazana od strane jedne linosti koja je isijavala svoje duboko unutarnje
ostvarenje Boga. Um celog naroda bio je pokrenut vizijom sveta kao
instrumenta kroz koji se razlegao poziv na susret sa blaenstvom.
Neizreciva misterija Bojeg ljubavnog zova, uobliujui se u beskrajnu
panoramu boja i formi, nadahnula je muziku delatnost koja je
prevazilazila ogranienja klasine konvencionalnosti. Naa bengalska
muzika kirtana nastala je poput zvezde zavitlane uvis plamenim
kovitlacom emocija u srce celog naroda, ija svest je usplamtela od
oseanja stvarnosti koja mora da bude prikladno potvrena i usvojena.
Moe da se postavi pitanje koje mesto muzika zauzima u mojoj teoriji
da umetnost slui tome da u naem umu pobudi duboko oseanje
stvarnosti u njenom najbogatijem obliku. Muzika je najapstraktnija od svih
umetnosti, isto kao i matematika u oblasti nauke. Zapravo, njih dve imaju
dubok uzajamni odnos. Matematika je logika brojeva i dimenzija, odnosno
njihova prirodna povezanost. Stoga se koristi kao temelj naeg naunog

znanja. Kada se izvue iz svojih konkretnih povezivanja i svede na

simbole, ona otkriva svoju raskonu strukturalnu velianstvenost,
neminovnost svog sopstvenog savrenog sazvuja. Sem toga, tu nije
prisutna samo logika nego i magija matematike koja deluje na pojavni svet
i proizvodi harmoniju ritam meuodnosa. Taj ritam harmonije bio je
izvuen iz svog uobiajenog konkretnog konteksta i pokazan posredstvom
zvuka. I tako je sama sutina izraajnosti u bitisanju izloena u muzici.
Izraavanje nailazi na najmanji otpor upravo u zvuku, u kojem poseduje
slobodu nesputanu teretom injenica i misli. To joj daje mo da u nama
izazove prisno oseanje stvarnosti. U slikovnoj, plastinoj i literarnoj
umetnosti objekt i naa oseanja u pogledu njega tesno su povezani, poput
rue i njenih mirisa. U muzici oseanje preieno u zvuk i samo postaje
objekt, nezavisna stvarnost. Ono preuzima oblik melodije koji je odreen,
ali i smisao koji je neodrediv, a ipak nam privlai i obuzima um
nasluivanjem apsolutne istine.
To je magija matematike, ritam koji je u sri cele vasione, koji dejstvuje
u atomu i, u svojim razliitim merama, oblikuje zlato i olovo, ruu i trn,
sunce i planete. Oni su plesni koraci brojeva u areni vremena i prostora,
koji tkaju maju, obrasci pojavljivanja, neprekidni tok promene, koja uvek i
jeste i nije. To je ritam koji ustalasava slike iz bezizraznog i ini primetnim
ono to je neuhvatljivo. To je maja, to je umetnost u ovoj tvorevini, i
umetnost u knjievnosti, koja je magija ritma.
I, moramo li ovde da se zaustavimo? Nije li ono to nam je poznato kao
intelektualna istina takoe i ritam uzajamnog odnosa injenica, koji tka
obrazac, strukturu teorije, i stvara oseaj ubedljivosti za osobu koja je na
neki nain sigurna da zna istinu? Mi verujemo da je ma koja injenica
istinita usled harmonije, ritma u razboru i uvianju, iji proces moe da se
ispita putem matematike logike, ali ne i njegova posledica u meni, isto
kao to moemo da prebrojimo note ali ne i da objasnimo muziku.
Misterija je to da sam ja ubeen, i to takoe spada u maju kreacije, iji
jedini bitan, nezamenljivi inilac je ova samosvesna linost koju ja
predstavljam.
A onaj Drugi? Verujem da je i to samosvesna linost, koja je veno
usklaena sa mojom.

DESETO POGLAVLJE

OVEKOVA PRIRODA
Od vremena kada je postao zaista svestan svoga sopstvenog bia,
ovek je osvestio i tajanstveni duh jedinstva koji je naao svoje ispoljenje
kroz njega u njegovom drutvu. To je utanani medijum povezanosti
izmeu pojedinaca, koji ne slui nikakvoj strogo korisnoj svrsi nego
sopstvenoj krajnjoj istini, i nije aritmetiki zbir nego vrednost ivota. Na
neki nain je ovek osetio da taj sveobuhvatni duh jedinstva ima boanski
karakter koji moe da zahteva rtvovanje svega to je u njemu lino,
posebno, i da se u tom duhu nalazi njegov najvii smisao koji nadmauje
njegovo ogranieno bie i predstavlja njegovu najveu slobodu.
ovekova ponizna odanost tom duhu jedinstva izraena je u njegovoj
religiji; simboliki je predstavljena u imenima njegovih boanstava. To je
razlog to su njegovi bogovi u poetku bili plemenski bogovi, pa ak i
bogovi razliitih zajednica koje su pripadale istom plemenu. Sa
proirivanjem svesti o ljudskom jedinstvu njegov Bog mu se pokazao kao
jedini i sveopti, potvrujui da je istinitost jedinstva ljudi ujedno istinitost
ovekovog Boga.
U sanskritskom jeziku religija se naziva darma, to u izvedenom
znaenju sadri princip povezanosti koji nas odrava postojanim, a u
tehnikom smislu znai odliku neke stvari, njeno sutinsko svojstvo; na
primer, toplota je sutinsko svojstvo vatre, mada u nekim njenim stanjima
moe da bude odsutna.
Religija se sastoji u nastojanju ljudi da neguju i ispoljavaju ona svojstva
koja su neizostavno prisutna u prirodi Venog oveka, i da imaju veru u
njega. Kad bi ta svojstva bila savreno prirodna u jedinkama, religija ne bi
mogla da ima nikakvu svrhu. Naa istorija je zapoela sa svim priroenim
sugestijama nae grube prirode koja nam pomae da ispunimo one svoje
vitalne potrebe koje su neodlone. No, dublje u nama postoji tok tenji koji
se iri mnogim putevima u suprotnom pravcu, ivotni tok univerzalne
ovenosti. Funkcija religije je da pomiri tu protivrenost tako to e grubu

prirodu podrediti onome to smatramo istinom oveka. To biva olakano

kada naa vera u Venog oveka, kojem dajemo razliita imena i
zamiljamo ga u razliitim oblijima, postane snana. Protivreje izmeu
te dve prirode u nama je toliko veliko da su ljudi dobrovoljno rtvovali
svoje vitalne potrebe i izazivali smrt da bi ispoljili svoju darmu, koja
predstavlja istinu Vrhovnog oveka.
Vizija Vrhovnog oveka predoena je pomou nae mate, ali nije
tvorevina naeg uma. Stvarniji od pojedinanih ljudi, taj ovek je nadvisio
svakog od nas svojim proimajuim karakterom koji je transcendentalan.
Drei se njegovog uzvienog nauma, povorka njegovih ideja stalno se
kree preko ometajuih injenica ka usavrenoj istini. Mi pojedinci,
imajui svoje mesto u njegovom planu, moemo ali i ne moramo da
budemo u svesnom skladu sa njegovom namerom, ak moemo da
postavljamo prepreke na njegov put i tako na sebe navlaimo zlu kob. Ali,
svoju pravu religiju stiemo kada svesno saraujemo sa njim, nalazei
izvanrednu radost u patnji i rtvovanju. Jer, putem nae ljubavi prema
njemu postajemo svesni silne ljubavi koja zrai iz njegovog bia, koje je
Mahatma, Najvii Duh.
Veliki kineski mudrac Lao-ce rekao je: Onaj koji moe da umre, ali
nee propasti, poseduje ivot veni. To znai da on ivi u ivotu
besmrtnog oveka. Tenja za tim ivotom navodi ljude da se upuste u
borbu za istinsko nadivljenje. A u naoj svetoj knjizi je reeno: Pomou
adarme (negacije darme) ovek napreduje, stie ono to mu se ini
poeljnim, pobeuje neprijatelje, ali propada u korenu. U toj izreci se
nagovetava da postoji ivot koji je za ljude sutiji od njihovog fizikog
ivota koji je prolazan.
Na ivot dobija ono to se zove 'vrednost' u onim svojim vidovima koji
predstavljaju venu ovenost u znanju, saoseanju, delima, karakteru i
stvaralatvu. I mi od poetka nae istorije gledamo da steknemo, esto i po
cenu svega drugog, vrednost za na ivot a ne samo uspeh i blagostanje;
drugim reima, trudimo se da u sebi ostvarimo besmrtnog oveka, kako
bismo mogli da umremo a da ne propadnemo. To je smisao jedne izreke u
Upaniadi: Tam vedjam puruam veda, jata ma vo mritjuh parivjatah Oivotvori Osobu kako ne bi morao da strada od smrti.
Znaenje ovih rei je krajnje paradoksalno, i ne moe da se utvrdi ni
ulima ni razumom, pa ipak je njegov uticaj tako jak u ljudima da su
odbacili svaki strah i pohlepu, prezreli sve nagone koji su privreni gruboj
prirodi, zarad usvajanja i odravanja ivota koji pripada Venoj Osobi. To
je utoliko znaajnije to mnogi od njih ne veruju u njegovu stvarnost, a

ipak su spremni da zbog njega odbace sve to smatraju konanom i

jedinom pouzdanom injenicom.
Tu idealnu stvarnost mi nazivamo 'duhovnom'. Ta re je nejasna; ali i
pored toga, kroz mutnu svetlost koja dopire do nas preko prepreka fizikog
postojanja, izgleda da imamo snaniju veru u duhovnog oveka nego u
fizikog; jo od najmaglovitijeg perioda svoje istorije ovek ima oseaj da
oite injenice postojanja nisu konane ni odluujue; da njegova najvea
dobrobit zavisi od njegove sposobnosti da ostane u savrenoj vezi sa
nekom velikom tajnom iza vela, na pragu ireg, plemenitijeg i silnijeg
ivota, koji mu zauvek daje daleko veu vrednost od pukog nastavljanja
njegovog fizikog ivota u materijalnom svetu.
Nae fiziko telo ima svoju razumljivu vrednost u fizikom svetu, koji
se zaista moe nazvati naim univerzalnim telom, bez kojeg bi nae
pojedinano telo izgubilo svoju funkciju. Na fiziki ivot dobija sve vie
smisla putem proirivanja slobode u njegovom odnosu sa fizikim svetom,
i to mu prua vie sree nego puki uitak zadovoljenih potreba. Postajemo
svesni dubokog znaenja naeg vlastitog bia kad smo svesni nekog ideala
savrenstva, neke divne ili velianstvene istine koja nam daje unutarnji
oseaj potpunosti, pojaano oseanje nae sopstvene stvarnosti. To
osnauje ovekovu veru, delotvornu ak i kada je neodreena njegovu
veru u objektivni ideal savrenstva koji obuhvata ljudski svet. Njegova
vizija tog ideala bila je divna ili izobliena, blistava ili zatamnjena, u
skladu sa stupnjevima razvitka koje je njegova svest dostigla. Meutim,
kakvi god da su naziv i priroda njegovog verskog ubeenja, ovekov ideal
ljudskog savrenstva zasnivao se na sponi jedinstva koja prolazi kroz
pojedince i dostie najviu taku u vrhovnom Biu koje predstavlja ono
veno u ljudskoj linosti. U njegovoj civilizaciji savreno izraavanje te
ideje donosi blago istine koja se tie otkrovenja oveka a ne samo uspeha
u ivotu. No, kada taj stvaralaki ideal koji je darma ustupi mesto nekoj
ovladavajuoj strasti u velikoj grupi ljudi, civilizacija propada u razornom
ognju, poput zvezde koja je zapalila sopstvenu lomau silnog sjaja.
Dok sam bio dete imao sam slobodu da od kojeega pravim svoje
igrake i izmatavam sopstvene igre. Moji drugovi u igri su uzimali puno
uee u mojoj srei, i zapravo je itavo uivanje u mojim igrama zavisilo
od njihovog sudelovanja u njima. Jednog dana, u taj raj naeg detinjstva
prodrlo je iskuenje iz trinog sveta odraslih. Jedan od naih sadrugova
dobio je igraku iz jedne engleske prodavnice; bila je savrena, bila je
velika i izvanredno je liila na ivo bie. Taj deko je postao ponosan na
igraku i vie nije toliko mario za igru; oprezno je drao tu skupu stvar
podalje od nas, diei se njenim iskljuivim posedovanjem i oseajui se

nadmonim u odnosu na svoje drugove u igri ije igrake su bile jeftine.

Da je mogao da koristi moderni jezik istorije, siguran sam da bi rekao da je
civilizovaniji od nas poto poseduje tu besmisleno savrenu igraku.
On je u svom zanosu propustio da neto shvati neto to mu je u tom
trenutku izgledalo beznaajno naime, da je to iskuenje zasenilo neto
mnogo savrenije od njegove igrake, otkrivanje savrenog deteta koje
uvek ivi u srcu oveka, odnosno darmu deteta. Igraka je bila samo izraz
njegovog bogatstva ali ne i njega samog, ne detetovog stvaralakog duha,
ne detetove velike radosti u igri, njegovog poistoveivanja sa drugima koji
su bili njegovi drugari u svetu igre. Civilizacija slui izraavanju
ovekove darme a ne samo njegovoj snalaljivosti, moi i vlasnitvu.
Jednom prilikom sam se vozio kolima za Kalkutu iz jednog mesta
udaljenog sto milja. Neto nije bilo u redu sa mainom pa smo morali da
dolivamo vodu u nju bezmalo svakih pola sata. U prvom selu gde smo bili
prinueni da stanemo zamolili smo jednog oveka da nas snabde vodom.
To se pokazalo kao prilino teak zadatak za njega, i kada ga je izvrio mi
smo mu ponudili nagradu, ali on ju je odbio iako je bio siromah. Ista stvar
se dogodila u narednih petnaest sela. U zemlji sa vrlo toplom klimom, u
kojoj putnicima stalno treba voda i u kojoj su leti zalihe vode oskudne,
seljaci smatraju svojom dunou da daju vodu onima kojima je potrebna.
Lako su mogli da od toga naprave posao, drei se neumoljivog zakona
potranje i ponude. No, ideal koji smatraju svojom darmom postao je isto
to i njihov ivot. Oni ne polau pravo ni na kakvu linu zaslugu za to to
ga poseduju.
Govorei o oveku koji je zaista dobar, Lao-ce kae: On podstie, ali
ne poseduje. On deluje, ali ne svojata. Dostie vrlinu, ali se ne zadrava u
njoj. Poto ne prebiva u njoj, ona ga nikada nee napustiti. Ono to je
izvan nas samih moemo da prodamo; ali ono to je isto to i nae bie ne
moemo. To potpuno usvajanje istine pripada raju savrenstva, koji je
iznad istilita samosvesti. Stizanje u njega je dokaz dugotrajnog procesa
civilizovanja.
Biri u stanju da se uloi prilian napor da bi se neki stranac u prolazu
snabdeo vodom, a ipak nikad ne polagati pravo na zaslugu niti zahtevati
nagradu za to, ini se smenim i beznaajnim u poreenju sa sposobnou
da se proizvede zapanjujui broj stvari u minutu. Prebogati turista,
spreman da monopolie trite hrane i dodatno se obogati tako to e ceo
svet dovesti na ivicu gladi, svakako se osea suvie nadmono da bi
primetio tako obinu stvar dok juri kroz naa sela brzinom od sto
kilometara na sat.

Da, to je neto sasvim jednostavno, jednako kao to je za jednog

gospodina jednostavno da bude gospodin; ali ta jednostavnost je proizvod
vekova kulture. Tu jednostavnost je teko oponaati. Moda u ja za
nekoliko godina moi da nauim kako da pravim rupice u hiljadama igala
istodobno okreui neki toak, ali biti krajnje jednostavan u svom
gostoprimstvu prema svom neprijatelju, ili prema strancu, iziskuje
narataje vaspitavanja. Jednostavnost ne govori o svojoj vrednosti, ne trai
platu, i zato oni koje opinjava mo ne shvataju da je jednostavnost
duhovnog izraavanja najvie ostvarenje civilizacije.
Proces raspadanja moe da upropasti taj retki plod uzvienijeg ivota,
kao to i itava vrsta ptica izuzetne lepote moe da izumre usled grube sile
gramzivosti koja je civilizovala oruje. Ta injenica mi je bila jasno
potvrena kada sam ustanovio da je jedino mesto gde se oekivalo da
platimo za dobijenu vodu bilo predgrae Kalkute, u kojem se bolje ivelo,
snabdevanje vodom je bilo lake i obilnije, a progres se irio u svim
pravcima. To pokazuje da se izgubila usklaenost karaktera koju su ljudi
nekada imali usklaenost sa unutarnjim biem koje je u svojoj
univerzalnosti vee od bia kojem su na prvom mestu njegove line
potrebe. Ovo drugo gubi oseanje lepote i velikodunosti u svojoj
sraunatosti, jer u njoj predstavlja iskljuivo sebe a ne univerzalnog
oveka.
U Atarva Vedi postoji jedna izreka u kojoj se postavlja pitanje ko je bio
taj koji je oveku dao njegovu muziku. Ptice ponavljaju svoje jedine
tonove ili vrlo proste kombinacije tonova, ali ovek gradi svoj svet
muzike i uspostavlja uvek nove ritmike odnose tonova. Oni mu otkrivaju
sveoptu tajnu stvaranja koja ne moe da se opie. Donose mu unutarnji
ritam koji injenice pretvara u istine. I pruaju uivanje ne samo njegovom
ulu sluha, nego i njegovom dubljem biu, koje postie zadovoljstvo u
idealu savrenog jedinstva, tj. skladnosti. ovek na neki nain osea da
istina nalazi svoje telo u takvom savrenstvu; i kada traga za svojim
krajnjim otkrovenjem on trai medijum koji poseduje skladno jedinstvo,
kao to ga poseduje muzika. Na poriv da damo izraz Univerzalnom
oveku stvara umetnosti i knjievnost. One u svom ritmu linija, boja,
pokreta, rei, misli, izraavaju mnogo vie od onoga to pokazuju na
povrini. One otvaraju prozore naeg uma prema venoj stvarnosti oveka.
One su pretek izobilja na koje polaemo pravo kao na nau zajedniku
batinu bez obzira na zemlju i vreme kojima pripadamo; jer one su
nadahnute univerzalnim umom. I ne samo u svojim umetnostima, nego i u
sopstvenom ponaanju, da bi dobio na vrednosti pojedinac mora da da
istaknuto mesto idealu koji poseduje izvesnu dragocenost istine koja

idealno pripada svim ljudima. Drugim reima, on bi trebalo da u svom

ophoenju i okruenju stvara muziku izraavanja koja ga ini
predstavnikom vrhovne Linosti. A civilizacija je tvorevina ljudske rase,
njeno izraavanje Univerzalnog oveka.
Prvi put kada sam posetio Japan, bio sam u prilici da posmatram u
emu su dva dela ljudske oblasti otro suprotstavljena; jedan, na kojem su
nastali drevni kontinenti socijalnih ideala, merila lepote, propisi linog
ponaanja; i drugi deo, teni, nepostojani element, neprekidna struja koja
je iz svih krajeva sveta odnosila blago na svoje obale. U roku od pola
stolea Japan je bio u stanju da potpuno usvoji moni duh progresa koji je
iznenada jednog jutra eksplodirao nad njim u vihoru pogrde i pretnje. I
Kina je imala svoje buenje, da bi zatim njeno samopotovanje bilo
razbijeno u paramparad u nizu neuspenih godina, i siguran sam da e i
ona uskoro ovladati instrumentom koji ju je estoko povredio. No, ideali
koji su dali ivot i telo japanskoj civilizaciji bili su gajeni u smernim
nadama nebrojenih narataja tokom vekova u kojima glavna stvar nije bilo
neprestano jurenje za koriu. U njima je bilo velikih perioda dokolice koji
su neophodni za procvat lepote ivota i sazrevanje njegove mudrosti.
S jedne strane, moemo da pogledamo moderne fabrike u Japanu sa
mnogobrojnim mehanikim postrojenjima i napravama za proizvodnju i
unitenje najnovijeg tipa. S druge strane, naspram njih moemo da vidimo
neku krhku vazu, neku minijaturu od svile, neku arhitekturu arobne
jednostavnosti, neke savrene stihove o kretanju tela. Takoe moemo da
zapazimo japansko ispoljavanje uglaenosti koje svakodnevno od njih
zahteva znaajnu koliinu vremena i truda. Sve to nije proisteklo iz duboke
svesti o vrednosti stvarnosti koja trai vremena za svoje dovrenje. Ono to
Japan otkriva u svojoj vetoj izradi i korienju telegrafskih ica i
eleznikih pruga, maina za proizvodnju stvari i za ubijanje ljudi, je viemanje slino onome to vidimo u drugim zemljama koje imaju slinu
mogunost za obuavanje. Ali, u svom umeu ivljenja, svojim slikama,
svom kodeksu ponaanja, raznim vidovima lepote koje preuzimaju njegovi
religijski i socijalni ideali, Japan izraava svoju sopstvenu linost,
osobenost, svoju darmu koja, da bi bila od ikakve vrednosti, mora da bude
jedinstvena i da u isti mah predstavlja oveka sa Venim ivotom.
Lao-ce je rekao: Nepoznavanje onog to je veno dovodi do izbijanja
strasti, a to je ravo. I jo je rekao: Umrimo, ali ipak ne propadnimo.
Jer, umiremo kada izgubimo na fiziki ivot, a propadamo kada ne
domaimo svoju ovenost. A ovenost je darma ljudskih bia.

Ono to je u ovom svetu oigledno je beskrajna povorka stvari u

pokretu; ali ono to valja sagledati je najvia ljudska Istina kojom je
ljudski svet proet.
Danas nipoto ne smemo da zaboravimo da puko kretanje nije vredno
samo po sebi, i da moe da bude znak opasnog oblika inercije. Moramo da
se podsetimo da je veliko uzdizanje duha, sveopte razumevanje i
oivotvorenje istinskog dostojanstva oveka, jednom pobueno Budinim
uenjima u Indiji, podstaklo vievekovni pokret koji je doveo do
prosveenja u literaturi, umetnosti, nauci i brojnim delatnostima od opte
koristi. To je bio pokret ija glavna zamisao nije bilo neko dodatno
poveanje znanja ili moi, niti pobuda neke neodoljive strasti. To je bila
nadahnutost slobodom, slobodom koja nam omoguava da budemo svesni
darme, istine Venog oveka.
U jednoj od svojih izreka Lao-ce je rekao: Oni koji poseduju vrlinu
(darmu) vode rauna o svojim obavezama; oni koji nemaju vrlinu vode
rauna o svojim pravima. Progres koji nije povezan sa unutarnjom
darmom, ve sa privlanou koja je spoljna, tei da zadovolji nae
bezbrojne zahteve. Ali civilizacija, koja je izvesni ideal, daje nam obilje
snage da se odreknemo, a to je snaga koja predoava beskrajnost i
nadahnjuje stvaralatvo.
Taj veliki kineski mudrac rekao je: Uveati ivot je ono to se zove
blagodat. Jer, uveanje ivota ostvaruje veni ivot, a ipak ne prelazi
granice jedinstva ivota. Planinski bor izrasta u visoko i prekrasno drvo,
svaki njegov santimetar odrava ritam unutarnje ravnotee, i stoga on ak i
u svojoj prividnoj preteranosti poseduje suzdranu ljupkost vladanja
sobom. Drvo i njegovi proizvodi pripadaju istom temeljnom ustrojstvu
ritma; deblo, cvetovi, lie i plodovi su jedno sa drvetom; njihova bujnost
nije bolest ve blagodat.

JEDANAESTO POGLAVLJE

SUSRET
Nai veliki proroci iz svih epoha istinski su u sebi ostvarili slobodu
due u svojoj svesnosti duhovnog srodstva ljudi koje je sveopte. Pa ipak
su narodi, usled svog spoljnog geografskog poloaja, razvili u svojoj
pojedinanoj izdvojenosti mentalitet koji je odvratno samoiv i sebian.
Oni su u svojoj nagonskoj potrazi za istinom u religiji ili spreavali i
izobliavali tu istinu u kalupu primitivnih izvrtanja njihovog vlastitog
narodnog uma, ili su pak zatvarali svog Boga unutar zidova hrama i svetih
spisa na bezbednoj udaljenosti, naroito od onih oblasti ivota u kojima
njegovo odsustvo omoguava lak pristup avolskoj radionici pod raznim
imenima i u raznim oblicima. Njihovo ophoenje sa njihovim Bogom bilo
je isto kao to se u nekim oblicima vladavine tretira Kralj, koji ima
tradicionalno zvanje ali ne i stvarni uticaj. Pravo znaenje Boga je ostalo
nejasno u naim umovima samo zato to je naa svest o duhovnom
jedinstvu bila naopaka.
Jedan od monih razloga za to naa geografska odvojenost sada je
gotovo uklonjen. Prema tome, dolo je vreme kada moramo, radi istine i
radi mira koji je plod istine, da odbijemo da dopustimo da ideja o naem
Bogu ostane nejasna iza raznih nestvarnosti propisanih obreda i
bogoslovske maglovitosti.
Stvorenje koja ivi svoj ivot skriveno u mranoj peini nalazi svoju
sigurnost upravo u skuenosti svoje ivotne sredine. Ekonomina
dalekovidost Prirode umanjuje njegovu osetljivost i svodi je na tako
ogranienu neophodnost. Ali, kada bi ti zidovi peine iznenada bili
uklonjeni usled nekakve katastrofe, to stvorenje bi moralo ili da prihvati
usud nestajanja, ili da pristupi pregovorima sa svojom irom okolinom.
Ljudske rase vie nikada nee biti u stanju da se vrate svojim
nepristupanim utvrenjima visokih zidina. One su danas izloene jedna
drugoj, fiziki i intelektualno. Branici koji su im tako dugo pruali
potpunu bezbednost unutar njihovih posebnih ograenih prostora porueni
su, i nikakvim vetakim postupkom ne mogu ponovo da se poprave.

Stoga moramo da prihvatimo tu injenicu, ak i ukoliko jo uvek nismo

potpuno prilagodili svoje umove izmenjenom ambijentu javnosti, ak i
ukoliko zbog toga moda moramo da preuzmemo rizike koje za sobom
povlai iri prostor ivotne slobode.
Velik deo nae tradicije su naa pravila podeavanja koja se bave naim
posebnim okolnostima. Nema sumnje da te tradicije daju raznolikost
posebnim etnikim obelejima sa njihovim karakteristinim bojama
bojama koje imaju svoju poetinost kao i izvesna sigurnosna svojstva
prikladna svakoj posebnoj sredini. Moe da nam se desi da snano
zavolimo nau ivopisnu etniku osobenost; no, ukoliko nas to ini
podesnim samo za veoma ogranien svet, onda i pri najmanjoj promeni u
naim spoljnim okolnostima moda moramo da za tu ljubav platimo
samim svojim ivotom.
U ivotinjskom svetu postoje brojni primeri potpunog samoubistva
kojem su podlegle neke vrste koje su se bezumno drale nekog
preimustva koje je kasnije postalo smetnja u izmenjenoj situaciji. U
stvari, ovekova nadmo je dokazana upravo njegovom prilagodljivou
na krajnje iznenaujue situacije, tako da mu ni arka ni ledena oblast
njegove sudbine nisu nametnule nesavladive prepreke.
Ili e nas veliina etnikog problema sa kojim smo danas suoeni
naterati da se nauimo moralnoj prikladnosti umesto puke spoljne
preduzimljivosti i umenosti, ili e komplikacije koje proizilaze iz njega
sputati sve nae pokrete i odvui nas u smrt.
Kada zapadnemo u veliku oskudicu, kada su izvori prihoda koji su nas
tako dugo podupirali iscrpljeni, tada na duh ispoljava svu svoju snagu da
pronae neki drugi izvor snanije i trajnije potpore. To nas vodi iz spoljnog
u unutranji deo naeg skladita. Kada nas neki mii ne slui u potpunosti,
dogaa se da razbudimo intelekt da bismo ga zamolili za pomo, i
iznenaeni smo kada u ovome otkrijemo vei izvor snage za nas nego to
je to fizika sposobnost. A kada se desi da nae intelektualne obdarenosti
postanu izopaene, pa jedini spas vidimo u tome da svoje samoubistvo
uinimo velianstvenim i rigorozno izvedenim, naa dua mora da potrai
savez sa nekom silom koja je jo dublja, jo udaljenija od sirove tuposti
miia.
Negovanje snanog rasnog, odnosno etnikog samoljublja je do sada
jedina stvar koja je pronala svoj potpuni delokrug u ovom susretu ljudi.
Ni u jednom razdoblju ljudske istorije nije bilo takve epidemije moralne
izopaenosti, tako sveopteg uzburkavanja zavisti, surevnjivosti, pohlepe,
mrnje i uzajamnog sumnjienja. Svaki narod, bio jak ili slab, dozvoljava
sebi da neprestano sanja nasilniki san u kojem se pokazuje krajnje

kodljivim za druge. U tom galopirajuem takmienju u tetnosti, na

pristranku ponora bez dna, nijedna nacija ne usuuje se da se zaustavi ili
uspori. arlah sa estokom temperaturom zahvatio je itavo telo
oveanstva, a politika strast zauzela je mesto stvaralake linosti u svim
oblastima ivota.
Dobro je poznato da gramzivosti ne moe biti kraja kada joj je cilj
materijalna dobit. To je poput ludakovog gonjenja obzorja. Ii dalje u
takmienju u gomilanju miliona postaje besmislena trka sa preponama
koja ima prepone ali ne i cilj. Analogna joj je borba materijalnim orujima
orujima koja stalno moraju da se umnoavaju, otkrivajui nove
perspektive razaranja i izazivajui nove oblike ludila u smiljanju strave i
uasa. Tako sada izgleda kao da je zapoela poslednja pogubna
pustolovina pijane Strasti koja jae na intelektu grdne snage.
Danas je, vie nego ikada ranije u naoj istoriji, neophodna pomo
duhovne snage. Stoga verujem da e njeni izvori sigurno biti pronaeni u
skrivenim dubinama naeg bia. Doi e pioniri da preduzmu taj smeli
pothvat i stradaju, i pomou stradanja prokre put ka onom uzvienijem
negovanju ivota u kojem lei na spas.
Naveu u vezi sa tim jedan primer iz istorije drevne Indije. U davnim
danima je u Indiji postojao jedan izvrstan period u kojem se druini sanjara
poljoprivreda inila kao mona ideja a ne samo korisna injenica. Herojska
linost Ramaandre, koji se zalagao za nju, opevana je u popularnim
baladama, koje su kasnije izgubile svoju izvornu poruku i kristalisale se u
ep koji je jedino veliao izvesne porodine vrline svog junaka. Meutim,
iz tragova legende skrivenih u toj povesti sasvim je jasno da je novo doba,
uvedeno sa irenjem poljoprivrede, dolo kao boanski glas onima koji su
umeli da uju. Ono je podiglo prastari zastor divljine, pribliilo ono to je
bilo daleko i sruilo sve prepreke. Ljudi koji su obrazovali odvojene i
suparnike grupe u zatienim zabitim mestima bili su pozvani da stvore
ujedinjeni narod.
U vedskim stihovima nailazimo na stalno spominjanje sukoba izmeu
prvobitnih itelja drevne Indije i kolonista. Tu zapaamo ispoljavanje duha
uzajamnog nepoverenja, kao i borbu u kojoj se teilo ili potpunom
porobljavanju ili istrebljivanju protivnika, i koja se vodila onako kako to
rade ivotinje koje ive u uskoj odvojenosti koju im namee njihovo
ogranieno zamiljanje i nedovoljno saoseanje. Taj duh bi se nastavio u
svoj svojoj svirepoj silini divljatva da ljudima nije uspelo da pronau
mogunost za otkrie da se ovekova najvia istina nalazi u zajednici
saradnje i ljubavi.

Napredak poljoprivrede bio je prva spoljna mera koja je vodila takvom

otkriu. On ne samo to je ureeni ivot na jednom mestu uinio
mogunim za veliki broj ljudi koji ive u neposrednoj blizini, nego je za
sam svoj uspeh zahtevao ivljenje u miroljubivoj saradnji. Sama injenica
da je nastupio tako nagli prelazak iz nomadskih u poljoprivredne okolnosti
ne bi koristila oveku da on pritom nije razvio duhovnu osetljivost za
unutarnji princip istine. Iz itanja Ramajane moemo sebi da predoimo
raanje idealizma u jednom delu tadanjih indijskih kolonista. Njihovom
unutarnjem pogledu se ukazala vizija osloboenja bremenitog
odgovornou za jedan uzvieniji ivot. Ep u svom idealu prikazuje
promenu ljudskog stremljenja od puta osvajanja ka putu mirenja i
usklaivanja.
U dananje vreme, kao to sam rekao, ovekov svet je zadesila jedna
druga velika promena slina onoj koja se dogodila u epskom dobu Indije.
Ljudi su dugo vremena sa gotovo verskim arom negovali mentalitet koji
je proizvod izdvojenosti jedne rase ili naroda; pesnici su povienim tonom
veliali podvige svojih omiljenih boraca; proizvoai novca nisu oseali ni
samilost ni stid u svojoj bezobzirnoj vetini deparenja; diplomate su sejali
lai kako bi se okoristili opustoenom budunou svojih rtava. A sada
iznenada vidimo kako poputaju i rue se zidovi koji su odvajali razliite
rase, i nalazimo se licem u lice jedni pred drugima.
To je izuzetno vana injenica od epskog znaaja. Othranjen na
grudima vuice, skriven u zverskoj jazbini, odgojen da vreba i pljaka,
ovek iznenada otkriva da je ovek, i da njegova istinska snaga lei u
ustupanju svoje brutalne, beslovesne snage zarad slobode duha.
Bog ovenosti stigao je na vrata razruenog hrama plemena. Mada jo
nije pronaao svoj oltar, pozivam ljude sa prostodunom verom, gdegod se
u svetu nalazili, da mu prinesu rtve i da veruju da je mnogo bolje biti
mudar i pun potovanja nego promuuran i gord. Pozivam ih da od
muevnosti i sranosti zatrae pravo da budu prijatelji ljudi, a ne pravo
neke posebne nadmene rase ili nacije koja bi se razmetala kobnom
sposobnou gospodarenja ljudima. Mora da nam bude sasvim jasno da
takvi gospodari vie nee biti tolerisani u novom svetu, poto se ovaj greje
na tedroj sunevoj svetlosti uma i udie izdaan vazduh ivota.
U geolokim epohama zemljinog detinjstva demoni fizike sile imali su
potpunu premo. Besni poar, razorna poplava, raspomamljena oluja,
neprestano su izazivali strahovita grenja zemlje. Na kraju su ti titani
ustupili mesto vladavini ivota. Da je u to vreme bilo bistrih i praktinih
posmatraa, kladili bi se do zadnje pare na te titane i bili bi strano
zajedljivi u svojim opaskama o bespomonom deliu ivota koji trai svoje

mesto u areni u kojoj se rvu divovi. Jedino bi neki sanjar tada mogao da sa
nepokolebljivim uverenjem izjavi da su ti titani osueni na propast upravo
zbog svog preterivanja, kao to su to danas one grozne osobine za koje se
acima kae da su nordijske.
Jo jednom pozivam sanjare sa Istoka i Zapada da ouvamo vrstu veru
u ivot koji stvara, a ne u Mainu koja gradi i sklapa u mo koja prikriva
svoju silu i cveta u lepoti, a ne u mo koja pokazuje svoje miice i cereka
se zadovoljna to je u stanju da izgleda odvratno. Znajmo da je Maina
dobra kada pomae, ali ne i kada iskoriava ivot; da je Nauka odlina
kada unitava zlo, ali ne i kada sa njim ue u sramni savez.

DVANAESTO POGLAVLJE

UITELJ
Ve sam opisao kako se maglovita ideja boanske sutine zgusnula u
mojoj svesti u ljudsko ostvarenje. Ono je u isti mah i beskonano i
konano, Vena Osoba ispoljena u svim osobama. To moe da bude jedno
od brojnih ispoljenja Boga, ono u koje su ukljueni ovek i njegov
Univerzum. Ali, sve dok smo ljudska bia nikada ne moemo da ga znamo
ili zamislimo kao objavljenog u ma kojem drugom nepojmljivom
univerzumu. I stoga, kakav god karakter mu nae bogoslovlje pripisivalo,
on je u stvari beskrajni ideal oveka prema kojem se ljudi kreu u svom
zajednikom razvitku, sa kojim tee da se u ljubavi spoje kao jedinke, u
kojem otkrivaju svoj ideal oca, prijatelja i voljenog.
Siguran sam da je ta misao o boanskoj ovenosti nesvesno
dejstvovala u mom umu, i to me je nateralo da izaem iz povuenosti mog
literarnog poziva i uzmem uee u svetu praktinih aktivnosti. Vie me
nije zadovoljavalo usamljeno uivanje u beskraju u meditaciji, i tekstovi
koje sam koristio za svoje tiho bogosluenje su bez mog znanja izgubili
nadahnue. Siguran sam da sam nejasno oseao da mi je preko potrebno
duhovno samoostvarenje u ivotu oveka putem nekog nesebinog
sluenja. To je bilo vreme kada sam osnovao obrazovnu ustanovu za nau
decu u Bengalu. Ona ima svoj poseban karakter koji jo uvek nastoji da se
do kraja ispolji; jer, to je ivi hram koji sam odluio da izgradim za moje
boanstvo. Na takvom mestu obrazovanje neizostavno biva priprema za
celokupan ivot oveka koji moe da postane mogu jedino putem
ivljenja tog ivota, putem znanja i sluenja, uivanja i stvaralakog rada.
Ta potreba je bila moja vlastita, poto sam osetio podsticaj da se vratim
punoi istine iz mog izgnanstva u izmatanom svetu.
To me navodi na pomisao o Kalidasi, pesniku iz stare Indije, ijom
poemom o Megaduti se razlee muzika tuge jednog izgnanika.
Pesnik nije patio od fizike nostalgije, ve se radilo o neem daleko
korenitijem, o enji due za domom. U skoro svim njegovim delima

moemo da osetimo tiransku, teku atmosferu tadanjih kraljevskih palata,

punu luksuznih stvari ali i okorelosti u samopovlaivanju, mada je to bila i
atmosfera prefinjene kulture zasnovane na rasipnikoj civilizaciji.
Pesnik je u sred kraljevskog dvora iveo u progonstvu progonstvu iz
neposrednog prisustva venog. Znao je da to nije samo njegovo
progonstvo, ve progonstvo cele epohe u kojoj je roen, epohe koja je
skupljala svoje bogatstvo a proputala svoju dobrobit, gradila svoja
skladita stvari a gubila svoju osnovu ogromnog univerzuma. U kom se
obliku njegova elja za savrenstvom istrajno pokazivala u njegovim
dramama i pesmama? Bila je to forma tapovane, umskog prebivalita
patrijarhalne zajednice u staroj Indiji. Oni koji su upoznati sa sanskritskom
literaturom znae da to nije bila naseobina ljudi primitivne kulture i svesti.
To su bili tragaoci za istinom, radi koje su iveli u atmosferi istote ali ne i
istunstva, jednostavnog ivota ali ne i ivota samoumrtvljivanja. Nikada
nisu zastupali celibat i stalno su komunicirali sa drugim ljudima koji su
vodili ivot svetovne orijentacije. Njihov cilj i tenja ukratko su bili
nagoveteni u Upaniadi u ovim stihovima:
Te sarvagam sarvatah prapja dira
jiktatmanah sarvamevavisanti.
Ljudi spokojnog uma ulaze u Sve, svugde spoznavi sveprisutni Duh i
sjedinivi se s njim.
To nikad nije bila filozofija samoodricanja negativnog tipa, ve potpuno
obuhvatna spoznaja i ostvarenje. Kako je Kalidasin namueni um u
bogatom gradu Uajiniju i u slavno doba kralja Vikramaditje, pod tekim
pritiskom silnih ometajuih okolnosti i sveprodirue sebinosti, pustio da
mu misli krue oko vizije tapovane kako bi stekao ivotno nadahnue!
Nije se radilo o namernoj kopiji ve o prirodnoj podudarnosti kada je
jedan pesnik iz moderne Indije takoe imao slinu viziju kada je unutar
sebe osetio muku duhovnog progonstva. U Kalidasino vreme ljudi su ivo
verovali u ideal tapovane, umske naseobine, i nema mesta sumnji da su
ak i u docnijoj epohi postojale zajednice ljudi koje su ivele u srcu
prirode, i to ne isposnika neobuzdano zaljubljenih u dugotrajno
samoubistvo, nego ljudi vedrog i pribranog zdravog duha koji su teili da
spoznaju duhovni smisao svog ivota. I zbog toga su, kada je Kalidasa
pevao o tapovani, njegove pesme nailazile na direktan odziv u ivoj veri
njegovih slualaca. Ali, danas je ta ideja izgubila bilo kakvu jasnu osnovu
stvarnosti, i povukla se u daleku fantomsku zemlju iz legende. Stoga bi
neka sanskritska pisana re u modernoj pesmi bila iskljuivo poetina, jer
bi se o njenom znaenju sudilo na osnovu knjievnog merila ocenjivanja.
A onda bi i duh umskog prebivalita u istoti svog izvornog oblika

predstavljao neobian anahronizam u dananje vreme, i zato on, da bi bio

stvaran, mora da pronae svoje ponovno utelovljenje u savremenim
uslovima ivota. Mora da bude isti u istini, ali ne i faktiki istovetan. To je
ono to je nateralo srce modernog pesnika da ezne da svoju pesmu napie
jezikom opipljivih, konkretnih rei.
No, ja moram da izloim istoriju u nekoj pojedinosti. Civilizovani
ovek se jako udaljio od putanje svog normalnog ivljenja. Postepeno je
izgradio i pojaao neke navike koje lie na navike pela da bi se prilagodio
svom svetu-konici. esto vidimo ljude koji pate od ame, od zamorenosti
svetom, od duha pobune protiv svoje okoline bez ikakvog osnovanog
razloga. Socijalne revolucije neprekidno izbijaju sa samoubilakom
estinom ije je poreklo u naem nezadovoljstvu vlastitim ureenjem
konica odvojenih zidom suvie nepristupanom ograenou koja nas
liava perspektive koja je toliko potrebna da nam prui pravilnu srazmeru
u naoj umetnosti ivljenja. Sve je to pokazatelj da ovek nije bio
oblikovan po modelu pele, i zbog toga postaje bezobzirno antisocijalan
kada se zanemaruje njegova sloboda da bude i neto vie od drutvenog
bia.
U naoj izuzetno sloenoj savremenoj situaciji mehanike sile su
organizovane sa takvom operativnou da se proizvode stvari ije
gomilanje je daleko ispred ovekove selektivne i asimilativne sposobnosti
da ih pojednostavi i uskladi sa svojom prirodom i potrebama.
Takvo neumereno obilje stvari, nalik bujnoj vegetaciji u tropima, ini
oveka zarobljenikom. Gnezdo je jednostavno, ono je od poetka
povezano sa nebom; krletka je sloena i skupa; ona je sama po sebi isuvie
izoptena iz svega to je van nje. I ovek pravi svoj kavez, brzo razvijajui
svoje parazitiranje na udovinoj Stvari, kojoj doputa da ga obavije sa
svih strana. Stalno je obuzet prilagoavanjem sebe svojim mrtvim
uglovima, omeuje se svojim ogranienjima, i naprosto postaje deo njih.
Ovo moe da izgleda protivno doktrini onih koji veruju da stalni visoki
pritisak ivljenja, stvoren vetaki razvijenom udnjom za stvarima,
proizvodi i odrava energiju koja nagoni civilizaciju na njeno beskrajno
putovanje. Ja lino ne verujem da je to ikada bila glavna pokretaka sila
koja je bilo koju veliku civilizaciju za koju znamo u istoriji dovela do
nadmonosti i slave.
Roen sam u gradu koji je nekada bio prestonica Britanske Indije. Moji
preci stigli su u Kalkutu plovei na prvom talasu promenljive sree
Istonoindijske kompanije. Neuobiajeni pristup ivotu u naoj porodici
proistekao je iz sastavljanja tri kulture, hiduistike, muslimanske i
britanske. Moj deda pripadao je onom periodu kada su razraenost

oblaenja i utivosti i obilje slobodnog vremena postepeno bivali svedeni

na viktorijanske manire, tedljive u vremenu, u obiajima i sveanostima, i
u dostojanstvenosti linog izgleda. A ja sam doao na svet u kojem je
moderni, gradski odgajani duh progresa tek poeo da vozi svoja
trijumfalna kola po sonom zelenom ivotu nae drevne seoske zajednice.
Mada je proces gaenja oko mene bio gotovo dovren, ipak se tuni vapaj
prolosti jo uvek zadravao nad ruevinama.
esto sam sluao kako moj stariji brat sa gorinom beznadnog aljenja
opisuje gostoljubivo drutvo, proeto prijatnim mirisom prirodne
ljubaznosti starog sveta, ispunjeno jednostavnom verom i sveanom
poezijom ivota. Ali, sve je to bila iezavajua senka iza mene u zagasitoj
zlatastoj izmaglici nejasnog horizonta dok su sveproimajuu stvarnost
koja je okruavala moje detinjstvo predstavljali moderni grad koji tek to
je izgradila kompanija zapadnih trgovaca i duh modernog doba koji je
teio da na neuobiajeni nain ue u na ivot, sapliui se o njegove
nebrojene specifinosti.
Meutim, uvek se iznenadim kada pomislim da je, i pored toga to je ta
tvrdoa grada u krupnom planu bila jedino moje iskustvo sveta, moj um
ipak bio stalno spopadan nostalginim mislima jednog izgnanika. ini se
da mi je podsvesno seanje na prastaro prebivalite u kojem su, u
umovima naih predaka, bile prikazivane i objavljivane misterije stena,
hunih voda i tajanstvenih apata ume stalno komealo krv svojim
zovom. Kao da je nekakvo vrebajue seanje u meni udelo za
prenatalnom kolevkom i igralitem koje je delilo sa prvobitnim ivotom u
neizmernoj magiji zemlje, vode i vazduha. Piskavi, slabi kliktaj visoko
uzletelog sokola na bljetavom suncu omamljenog indijskog podneva slao
je usamljenom deaku signal zanemelog dalekog srodstva. Nekoliko
kokosovih palmi koje su rasle pokraj graninog zida nae kue, poput
kakvih ratnih zarobljenika iz neke preanje vojske otimaa ove zemlje,
priale su mi o venom drugarstvu koje je veliko bratstvo drvea oduvek
nudilo oveku.
Osvrui se na te trenutke iz mojih deakih dana, kada sav moj um
kao da je lebdeo noen silnom sveu o nebu, o svetlosti, i treperio sa
smeom zemljom u njenoj svetlucavoj travi, ne mogu a da ne verujem da
je moje indijsko poreklo duboko u mom biu ostavilo batinu svoje
filozofije filozofije koja govori o ispunjenju kroz nae slaganje sa svime
postojeim. Osnivanje moje kole ima svoje ishodite u seanju na tu
udnju za slobodom svesti, koja izgleda see iza linije horizonta mog
roenja.

U slobodi u pukom smislu nezavisnosti nema sadraja, pa zato nema ni

znaenja. Savrena sloboda lei u savrenoj slozi, u skladnosti odnosa,
koju u ovom svetu ne ostvarujemo tako to mu se odazivamo svojim
znanjem, ve svojim bivanjem. Predmeti znanja ostaju na beskrajnoj
udaljenosti od nas koji smo znalci. Jer, znanje nije sjedinjenje. Stoga nas
krajnji svet slobode eka tamo gde dostiemo istinu, ne tako to je
oseamo svojim ulima ili saznajemo svojim razumom, ve putem
sjedinjenja u savrenoj saglasnosti i saoseanju.
Usled ivahnosti i sveine svojih ula, deca neposredno stupaju u
prisnu vezu sa ovim svetom. To je prvi veliki dar koji imaju. Moraju da ga
prihvate naga i bezazlena, i vie nikada ne smeju da izgube sposobnost
direktnog optenja sa njim. Za svoje usavrenje moramo da budemo
vitalno nepripitomljeni i mentalno civilizovani; treba da imamo dar da
budemo prirodni sa prirodom i humani u ljudskom drutvu. Moja prognana
dua, sedei u civilizovanoj osami gradskog ivota, vapila je u meni za
proirenjem vidika svog poimanja. Bio sam poput stiha iscepanog iz neke
strofe, uvek u stanju zastoja i neizvesnosti, dok je drugi stih, sa kojim se
rimovao i koji je mogao da mu da punou, bio zamrljan u magli u nekoj
neodgonetljivoj daljini. Mo da budem srean, koja ne kota i koju sam sa
drugom decom doneo na ovaj svet, stalno je bivala oslabljivana i troena
usled trenja sa ivotom od cigle i maltera, usled jednolinih mehanikih
navika i uobiajenog kodeksa uvaenosti.
Po normalnom redosledu stvari, bio sam poslat u kolu, ali izgleda da je
moja patnja bila mnogo vea od patnje veine druge dece. Ono
necivilizovano u meni bilo je osetljivo; osealo je veliku e za bojama, za
muzikom, za dinamikom ivota. Nae gradsko obrazovanje nije marilo za
tu vanu injenicu. Ono je imalo svoja teretna kola koja su ekala na
peatirane pakete koji imaju prou. Relativna koliina necivilizovanog u
odnosu na civilizovano trebalo bi da bude u srazmeri sa koliinom vode i
zemlje na naoj planeti, tako da ono prvo preovlauje. Ali, kola ima za
cilj neprestano reklamiranje civilizovanog. Toliki odliv tenog elementa
dovodi do isuivanja i neplodnosti koja ne mora da se smatra nepovoljnom
u gradskim uslovima ivota. No, moja priroda se nikada nije navikla na te
uslove, na tvrdu prikladnost plonika. Ipak, ono necivilizovano u meni je
pobedilo prerano i odvelo me iz kole tek to sam zakoraio u tinejderske
godine. Naao sam se nasukan na pustom ostrvu neukosti, i morao sam da
se oslonim iskljuivo na svoje uroene osobine shvatanja da bih gradio
svoje obrazovanje od samog poetka.
To me podsea da sam u ranoj mladosti imao veliku sreu da naiem na
bengalski prevod Robinzona Krusoa. I sada verujem da je to najbolja

knjiga za deake koja je ikada napisana. Dok sam bio mlad udeo sam da
pobegnem od samog sebe i poistovetim se sa svime u Prirodi. Izgleda da je
ta sklonost osobito indijska, posledica tradicionalne elje za proirenjem
svesti. Mora se priznati da je takva elja suvie subjektivna, jednostrana po
karakteru; ali to je neizbeno u geografskim okolnostima koje moramo da
podnosimo. Mi ivimo pod iznuivakom tiranijom arkog pojasa, svakog
trenutka plaajui nepodnoljivi danak za najobinije pravo na ivot.
Vruina, velika vlanost, neopisiva razmnoenost siunih stvorenja koja
se hrane velikim stvorenjima, stalni izvori razdraenja, vidljivi i nevidljivi,
ostavljaju veoma malu rezervu snage za rasipne eksperimente. Viak
energije trai prepreke za svoje oivotvorenje. To je razlog to u zapadnoj
knjievnosti tako esto nailazimo na stalno isticanje opake strane Prirode,
pa ljudi sa Zapada deluju ushieno to su u njoj otkrili neprijatelja radi
istog uivanja u njenom izazivanju na borbu. Razlog koji je naveo
Aleksandra da izrazi elju da pronae druge svetove za osvajanje, kada je
njegovo pokoravanje sveta bilo okonano, ini da izvanredno vitalni
narodi sa zapadnjakom eljom, kada dou u priliku da predahnu u svojoj
plemenitoj misiji borbe protiv stvari koje su tetne, napuste svoj put da bi
rairili svoje peeve po drumovima drugih naroda i da polau pravo na
nekanjivost kad ih do kraja pregaze. Da bi osetili uzbuenje pri izlaganju
opasnosti od povreivanja, oni su spremni da srdano doekaju nebrojene
nevolje kako bi povredili druga bia koja su bezopasna i dobronamerna,
kao to su predivne ptice koje imaju sreu da znaju kako da odlete,
plaljiva divlja kojoj je priroda omoguila da obitava u nepristupanim
predelima, i ali, uzdrau se da budem neutiv i spomenem neke vie
vrste u vezi sa tim.
ivotno ispunjenje nailazi na neprestana suprotstavljanja na svom putu,
ali ona su neophodna za njegovo napredovanje. Reni tok bio bi spor da
nije stalnog otpora tla kroz koje mora da kri sebi put. Ta zemlja je ono to
tvori njene obale. Duh borbe spada u genijalnost ivota i doprinosi joj.
Podeavanje instrumenta mora da se obavi, i to ne zato to pokazuje vino
istrajavanje uprkos potekoama, ve zato to pomae muzici da bude
savreno izvedena. Radujmo se to je u ivotu Zapada instrument podeen
u svim svojim razliitim akordima zahvaljujui istaknutoj injenici da
Zapad pobedonosno uiva u borbi sa preprekama. Duh stvaranja u srcu
univerzuma nikada nee dopustiti, za svoje sopstveno dobro, da prepreke
budu potpuno uklonjene. Duh borbe je bitan samo zbog toga to se
pozitivna istina nalazi u tom idealu savrenstva, koje mora da se postigne
naim vlastitim naporom da bi bilo zaista nae. Ali, to ne podrazumeva

nagradu za pokazivanje mone miiavosti ili grubog divljatva pljakake

gramzivosti.
U Robinzonu Krusou radost sjedinjenja sa Prirodom dobija svoj izraz u
prii o pustolovini u kojoj je usamljeni ovek suoen sa usamljenom
Prirodom, pridobija je, sarauje sa njom, istrauje njene tajne i koristi sve
svoje sposobnosti da je navede da mu pomogne.
To je junaka ljubavna avantura Zapada, aktivno udvaranje zemlji i
njeno zadobijanje. Seam se kako me je, jednom u mojoj mladosti,
oseanje snanog ushienja i uenja pratilo na mom putovanju
eleznicom kroz Evropu od Brindizija do Kalea, kada sam uvideo ednu
lepotu tog kontinenta koja svuda cveta u zanosu zdravlja i plodnosti pod
vekovnom panjom njenog plemenitog ljubavnika, zapadnog oveanstva.
On ju je osvojio, uinio je svojom, oslobodio neiscrpnu velikodunost
njenog srca. I, napregnuto sam eleo da introspektivna vizija sveopte
due, koju istonjaki posveenik stie u povuenosti svoga uma, moe da
bude udruena sa tim duhom spoljnog izraavanja kroz sluenje, duhom
primenjivanja volje u iznoenju obilja lepote i blagostanja iz stidljive
tmine na svetlost.
Seam se jutra kada je jedna prosjakinja u bengalskom selu skupljala u
skute svog sarija uvelo cvee koje samo to nije bilo baeno iz vaze na
mom stolu; i sa zanesenim izrazom nenosti zarila je lice u njega,
uzvikujui: O, Voljeni srca mog! Njen pogled je sa lakoom mogao da
prodre kroz veo spoljnog oblika i dosegne carstvo beskraja u tim
cvetovima, u kojima je zapazila prisni dodir njenog Voljenog, uzvienog,
univerzalnog ovenog. Ali, uprkos svemu tome, nedostajala joj je ona
energija oboavanja, ono zapadno ispoljavanje neposrednog boanskog
sluenja, sluenja oveka koje pomae zemlji da pokae svoje cvee i
rasprostre carstvo lepote po pustoj praini. Odbijam da pomislim da
blizanaki duhovi Istoka i Zapada, Marije i Marte, nikada ne mogu da se
sretnu da bi ostvarenje istine uinili savrenim. I uprkos naem
materijalnom siromatvu na Istoku i protivljenju vremena, strpljivo ekam
na taj susret.
Ostrvo Robinzona Krusoa pada mi na pamet kada mislim o nekoj
ustanovi u kojoj prva velika lekcija iz potpunog saveza oveka i Prirode,
ne samo putem ljubavi nego putem aktivnog optenja i dovitljivih metoda,
moe neometano da se odri. Treba uvek da imamo na umu injenicu da su
ljubav i akcija jedini posrednici preko kojih moe da se stekne savreno
znanje; jer, cilj znanja nije cepidlaenje nego mudrost. Osnovna svrha
takve ustanove ne bi trebalo da bude samo to da se neiji udovi i um obue
da budu u delotvornoj spremnosti za sve mogue sluajeve i potrebe, nego

da budu savreno usklaeni u simfoniji uzajamnog reagovanja ivota i

sveta, da pronau ravnoteu u svojoj harmoniji koja je mudrost. Za decu bi
na takvom mestu prva vana lekcija billa lekcija iz improvizacije, dok bi
stalno nametanje gotovih stvari bilo odbaeno. Svrha toga je pruanje
prilika za istraivanje detetove obdarenosti putem neoekivanih
postignua. Moram da razjasnim da to nije lekcija iz obinog ivota, nego
iz stvaralakog. Jer, ivot moe da postane sloen i zamren, ali ukoliko je
u njegovom sreditu iva linost on e ipak posedovati stvaralako
jedinstvo i skladnost; nosie sopstvenu teinu sa savrenom ljupkou, i
nee biti puki dodatak broju injenica koji samo uveava guvu.
Voleo bih da mogu da kaem da sam u svojoj koli u potpunosti
ostvario svoj san. Posao je tek zapoet time to sam deci pruio mogunost
da otkriju svoju slobodu u Prirodi tako to e biti u stanju da je zavole. Jer,
ljubav je sloboda; ona nam daje onu punou postojanja koja nas spaava
od toga da svojom duom plaamo stvari koje su strano jeftine. Ljubav
obasjava ovaj svet svojim znaenjem i ini da ivot oseti da svuda ima
onoga 'dovoljnog' koje je zapravo njegova 'gozba'. Poznajem ljude koji
propovedaju kult jednostavnog ivota tako to veliaju duhovnu prednost
siromatva. Odbijam da zamiljam ikakvu posebnu vrednost u siromatvu
kad god je ono puka negacija. Jedino kada ima osetljivost koja ga ini
sposobnim da odgovori na dublji zov stvarnosti, um se prirodno odvraa
od iskuenja izmiljene vrednosti stvari. Neosetljivost je ono to nas liava
nae iste sposobnosti da uivamo, i osuuje nas na nedostojnost
snobovskog pridavanja znaaja nametaju i besmislenom teretu skupih
stvari. Meutim, neosetljivost askeze suprotstavljena neosetljivosti luksuza
je naprosto borba protiv jednog zla uz pomo drugog, pozivanje
nemilosrdnog demona pustinje na mesto zbrkanog demona dungle.
Dao sam sve od sebe da deca iz moje kole ispolje sveinu oseanja
prema Prirodi, osetljivost due u njihovom odnosu prema njihovom
ljudskom okruenju, uz pomo literature, veselih sveanosti, kao i
religijskog uenja koje nas upuuje da se posredstvom due pribliimo
svetu, i da ga tako osvojimo vie no to se moe izmeriti poput istinskog
osvajanja nekog instrumenta putem buenja njegove muzike.

TRINAESTO POGLAVLJE

DUHOVNA SLOBODA
Ima povreda koje nam ugroavaju ivot; one oteuju skladnost
ivotnih funkcija pomou kojih se odrava usklaenost naeg fizikog bia
sa fizikim svetom; i te povrede se zovu bolesti. Ima i inilaca koji nam
ugnjetavaju razum. Oni oteuju skladnost odnosa izmeu naeg
racionalnog uma i sveta zdravog razuma; i mi ih zovemo glupost, neznanje
ili umobolnost. Ima neobuzdanih preterivanja u strastima koja potpuno
poremeuju ravnoteu u naoj linosti. To ometa usklaenost izmeu duha
pojedinanog oveka i univerzalnog oveka; to je ono to zovemo greh. U
svim tim sluajevima osujeeni su naa spoznaja i ostvarenje univerzalnog
oveka u njegovom fizikom, racionalnom i duhovnom vidu, a naa
stvarna sloboda u oblasti materije, uma i duha je suena ili izobliena.
Sve uzvienije religije Indije govore o osposobljavanju za Mukti,
osloboenje due. U ovom naem biu smo svesni individualnosti, i sve
njegove aktivnosti su povezane sa izraavanjem nae konane i line
prirode i uivanjem u njoj. U naoj dui smo svesni transcendentalne
istine u nama, Univerzalnog, Najuzvienijeg oveka; i ta dua, duhovno
bie, nalazi svoje zadovoljstvo u odricanju od individualnog bia zarad
najvie due. To odricanje nije u poricanju bia, nego u njegovom
posveivanju. elja za tim potie od instinkta koji je vrlo esto tek nejasno
svestan svog cilja, i naslepo trai ime koje bi joj odredilo svrhu. Ta svrha
je u ostvarenju njenog sjedinjenja sa nekim nepristrasnim, krajnjim
idealom savrenosti, nekog skladnog odnosa izmeu pojedinanog i
beskrajnog oveka. O tom skladu, a ne o jalovom izdvajanju, govore
Upaniade kada kau da za onoga koji sebe otkrije u Svemu istina vie ne
ostaje skrivena.
Jednom kada sam bio u poseti jednom zabaenom bengalskom selu,
naseljenom preteno muslimanskim ratarima, seljaci su mi upriliili
opersku izvedbu iji libreto potie od neke stare verske sekte koja je pre
vie vekova imala veliki uticaj. Mada je sama ta religija mrtva, njen glas

nastavlja da propoveda njenu filozofiju ljudima koji, uprkos tome to

pripadaju drugaijoj kulturi, nisu umorni od sluanja. U skladu sa svojom
doktrinom, ona je razmatrala razne inioce, materijalne i transcendentalne,
koji sainjavaju ljudsku linost, obuhvatajui telo, bie i duu. Zatim je
doao dijalog, tokom kojeg je isprian sluaj jednog oveka koji je eleo
da poe na putovanje u Vrindavan, Vrt Blaenstva, ali ga je u tome spreio
jedan straar koji ga je optuio za krau. Lopovluk je dokazan kada se
ispostavilo da je u svojoj odei kriom pokuao da prokrijumari bie,
odnosno linost, koja svoje ispunjenje pronalazi iskljuivo putem svoje
predaje. Prestupnik je uhvaen sa svojim smotuljkom zbog kojeg mu je
zabranjen prolazak do krajnjeg cilja. Pod poderanom strehom poduprtom
bambusovim motkama i osvetljenom sa nekoliko aavih petrolejki,
gomila seljaka, povremeno ometana zavijanjem akala sa oblinjih
pirinanih polja, pratila je sa neumornim interesovanjem sve do pred zoru
izvoenje drame koja se bavila konanim smislom svega postojeeg kroz
naizgled nepodesno smenjivanje plesa, muzike i kominog dijaloga.
Ovaj primer e pokazati kako su u Indiji sasvim prirodno poezija i
filozofija ile ruku pod ruku samo zato to je ova druga davala sebi pravo
da navodi ljude na praktian put njihovog ivotnog ispunjenja. ta je to
ispunjenje? To je naa sloboda u istini, ija molitva je: Vodi nas iz
nestvarnosti u stvarnost. Jer, satjam je anandam, ono Istinsko je Radost.
U svetu umetnosti, u kojem je naa svest osloboena od uplitanja line
koristi, stiemo neometano vienje jedinstva, ovaploenja onog stvarnog,
koje je vena radost.
Kao i u svetu umetnosti, i u duhovnom svetu naa dua eka na svoju
slobodu od ega da bi dostigla onu nesebinu, nepristrasnu radost koja je
izvor i cilj ove tvorevine. Ona vapi za svojom mukti, za slobodom u
jedinstvu i doslednosti istine. Ideja mukti je izvrila izvanredan uticaj na
nae ivote u Indiji, dotakla je vrela istih oseanja i skruenih molitvi, jer
ona na krilima pesnitva uzlee ka nebu. Stalno sluamo ljude ogranienog
obrazovanja i prostodune vere kako u svojoj molitvi Tari, Boginji
Spasiteljki, pevaju:
Zbog kakvog greha bi trebalo da budem primoran da ostanem u ovoj
tamnici pojavnog sveta?
Oni se boje da ne budu odstranjeni iz sveta istine, da ne budu veno
noeni strujom okrueni penom stvari, da ne budu bacani naokolo
plimskim talasima uitka i bola i da nikada ne dopru do krajnjeg smisla
ivota. Neko od tih ljudi moe da bude koija koji vozi kola na pijacu, a
neko ribar zaokupljen svojom mreom. Moda nee bez odlaganja
inteligentno odgovoriti na pitanje o dubljem znaenju pesme koju pevaju,

ali u svome umu nemaju nikakve sumnje da trajni uzrok svih jada nije
toliko u nedostatku raznih sredstava za ivot koliko u nepoznavanju smisla
ivota. Za njih je uobiajeno da kude preterano isticanje 'ja' i 'moje', koje
iskrivljuje izgled istine. Pa zar nisu esto viali ljude koji nisu iznad njih ni
po drutvenom poloaju ni po intelektualnim dostignuima, kako odlaze u
potragu za Istinom, ostavljajui za sobom sve to imaju?
Oni znaju da cilj tih smelih poduhvata nije uveanje ovozemaljskog
bogatstva i moi, nego mukti, sloboda. Moda poznaju i nekog sirotana iz
svog sela i svog stalea, koji ostaje u svetu vrei svoj svakodnevni posao
a ipak je na glasu kao osloboen u srcu Venog, Boga. Lino sam naiao
na jednog ribara koji je pevao sa umom zadubljenim u svoju nutrinu dok je
po ceo dan ribario na Gangi, kojeg mi je moj laar sa dubokim
potovanjem pokazao kao oveka osloboenog duha. On je van domaaja
utvrenih cena koje drutvo stavlja na ljude, i koje ih razvrstavaju kao
igrake stavljene u izloge u skladu sa trinim merilom vrednosti.
Kada mi se lik tog ribara pojavi u svesti, ne mogu da ne pomislim da
nije mali broj onih koji svojim ivotima pevaju o dui osloboenoj od
stega, a nee biti zabeleeni u istoriji. Ti neizvetaeni indijski seljaci
znaju da je car samo nakieni rob koji ostaje prikovan za svoje carstvo, da
je milionera sudbina vezala na stub srama u zlatnom kavezu njegovog
bogatstva, dok je ovaj ribar slobodan u carstvu svetlosti. Kada se, slepo
traei u mraku, spotaknemo na stvari, vrsto se hvatamo za njih verujui
da su one naa jedina nada. Kada se pojavi svetlost, putamo ih iz ruku
uviajui da su to samo delii Svega sa ime smo povezani. Priprosti
ovek sa sela zna ta je sloboda sloboda od izdvojene samoe bia, od
izolovanosti stvari, koja daje pomamnu snagu naem oseaju posedovanja.
On zna da ta sloboda nije samo poricanje ropstva u oskudnosti naih
svojina, nego da se nalazi u nekoj pozitivnoj spoznaji i ostvarenju koje
naem biu prua istu radost, i zato peva:
Neka se moja dva uma sretnu i spoje,
I povedu me u grad Velelepan.
Kada taj jedan na um koji luta u potrazi za stvarima u spoljnom
podruju raznolikosti, i drugi koji stremi unutarnjoj vizija jedinstva, vie
nisu u sukobu, oni nam pomau da spoznamo aab, anirvaaniju,
neiskazivo. I pesnik-svetac Kabir ima istu poruku kada peva:
Kada kaemo da se Najvia Stvarnost nalazi jedino u unutarnjem
kraljevstvu duha, nanosimo sramotu spoljnom svetu materije; isto tako, ne
govorimo istinu ni kada kaemo da je ona samo u spoljnom svetu.

Prema tim pevaima, istina je u jednoti, celini, saglasnosti, i zato je

sloboda u njenom uvianju i ostvarenju. Ti tekstovi naih svakodnevnih
bogosluenja i meditiranja slue navikavanju i pripremanju uma da
savlada prepreku odvojenosti od ostatka postojanja i da spozna advaitam,
Najvie Jedinstvo koje je anantam, beskrajnost. Filozofska mudrost, koja
vri svoje sveopte zraenje na narodni um u Indiji, je ono to nadahnjuje
nau molitvu, nae svakodnevne duhovne prakse. Ona nas neprestano
podstie da odemo izvan pojavnog sveta, u kojem su nam injenice kao
injenice tue, poput pukih zvukova neke strane muzike; ona nam govori o
osloboenju u unutarnjoj istini svih stvari, u kojoj beskrajno Mnotvo
objavljuje ono Jedino.
I sloboda u materijalnom svetu ima isto znaenje izraeno jezikom koji
joj je svojstven. Dok su nam prirodne pojave izgledale nepovezane i
nebitne, kao raznorodna ispoljenja nejasnog i besmislenog hira, iveli smo
u tuem svetu, i nikada nismo ni pomiljali na na svara na njegovom tlu.
Zahvaljujui otkriu usklaenosti njegovog funkcionisanja sa
funkcionisanjem naeg razuma, uviamo svoje jedinstvo sa njim, i otuda
nau slobodu.
Oni koji su odgajeni u pogrenom shvatanju tog toka zbivanja u svetu,
ne znajui da je on jedno sa njima samima putem veze znanja i
inteligencije, obrazovani su kao kukavice sa nepopravljivom verom u
zapovest sudbine koja iz neshvatljivih razloga deli udarce. Bez borbe se
pokoravaju kada su im uskraena ljudska prava, poto su naviknuti da sebe
doivljavaju kao bia stavljena van zakona u svetu koji im stalno namee
neshvatljive nepredviene dogaaje.
Takoe je i na socijalnom ili politikom polju nedostatak slobode
utemeljen na duhu otuenosti, na nepotpunoj spoznaji Jednog. Tu
robujemo usled iskrivljenosti spone jedinstva. Moglo bi da se pomisli da
pojedinac koji uspe da se odvoji od svojih blinjih stie istinsku slobodu,
poto sve veze odnosa podrazumevaju obavezu prema drugima. Meutim,
mi znamo da, koliko god to moglo da zvui paradoksalno, stvari stoje tako
da u svetu ljudi jedino savreno ureenje meuzavisnosti vodi ka uveanju
slobode. Najindividualistinija ljudska bia, koja nemaju nikakvu
odgovornost, zapravo su divljaci koji ne uspevaju da postignu punou svog
ispoljavanja. Oni ive uronjeni u tminu, poput loe zapaljene vatre koja ne
moe da se oslobodi svog dimnog omotaa. Slobodu od izolovanosti
pomraenog ivota mogu da dostignu samo oni koji imaju sposobnost da
neguju uzajamno razumevanje i saradnju. Istorija razvoja slobode je
istorija usavravanja ljudskih odnosa.

Budui da u svom slepilu nismo primetili neto u emu lei istina naeg
postojanja, postalo je mogue da ljudi kau da je postojanje samo po sebi
loa stvar. Ukoliko pokuava da poleti sa samo jednim krilom, ptica se ljuti
na vetar to je baca dole u prainu. Sve skrene istine su rave. One bole
zato to nagovetavaju neto to ne pruaju. Smrt nas ne vrea, ali vrea
nas bolest zbog toga to nas stalno podsea na zdravlje a ipak nam ga
uskrauje. I ivot u polusvetu je lo zato to izigrava potpunost iako je
oigledno da je nepotpun, i prua nam au ali ne i gutljaj ivota. Sve
tragedije proistiu iz toga to istina ostaje deo, poto njen krug nije
dovren. Taj krug dolazi do kraja kada pojedinac ostvari ono sveopte i
tako stekne slobodu.
No, budui da je ta sloboda u samoj istini a ne u njenom izgledu,
nijedan prenagljeni put ka uspehu, nasilno stvoren pohlepom za
rezultatom, ne moe biti pravi put. Jedan seoski pesnik, nepoznat u svetu
priznate uvaenosti, peva:
O, okrutni ovee preke potrebe, mora li vatrom da saie um koji je
jo u pupoljku? Razbie ga na komade, unitie njegov miris u svom
nestrpljenju. Zar ne vidi da mom Gospodu, Vrhovnom Uitelju, trebaju
vekovi da usavri cvet i nikada ga ne obuzima urba? Ali, usled tvoje
uasne pohlepe, ti se uzdaje iskljuivo u silu, i moe li onda biti nade za
tebe, ovee preke potrebe? ''Priti'', rekao je pesnik Madan, ''ne vreaj um
moga Uitelja. Znaj da samo onaj koji sledi prirodni tok i izgubi sebe,
moe da uje glas, ovee preke potrebe''.
Ovaj pesnik zna da ne postoje spoljna sredstva za hvatanje slobode za
guu. Unutarnji proces gubljenja sebe je ono to vodi ka njoj. Ropstvo u
svim svojim oblicima ima uporite u unutarnjem biu a ne u spoljnom
svetu; ono je u zamagljivanju nae svesti, u suavanju vidika, u pogrenom
procenjivanju stvari.
Zavriu ovo poglavlje jednom pesmom bengalske Baul sekte, starom
preko sto godina, u kojoj pesnik opeva venu sponu jedinstva koja
povezuje beskonanu i konanu duu, i koje nikako ne moemo da se
oslobodimo zato to je ljubav krajnji cilj, zato to je uzajamni odnos ono
to istinu ini celovitom, dok je apsolutna nezavisnost zapravo praznina
potpunog robovanja. Pesma glasi ovako:
Taj lotos due vekovima cveta, lotos u kojem sam zatvoren, kao i ti,
bez anse da umaknem. Nema kraja otvaranju njegovih latica, a med u
njemu je toliko sladak da ti, poput oarane pele, nikada ne moe da ga
napusti, i stoga si zatvorena, i ja sam, i nigde nema mukti.

ETRNAESTO POGLAVLJE

ETIRI ETAPE IVOTA

Istakao sam da sam usmerio panju na temu religije koja se odnosi
iskljuivo na oveka, pomaui mu da uperi svoje dranje i ponaanje u
pravcu beskonanog u njegovom ljudskom vidu. U isti mah valja shvatiti
da je indijski um uvek teio ka onom transcendentalizmu koji religiju ne
smatra krajnjim ciljem ve pre sredstvom za postizanje konanog rezultata.
A ovaj se sastoji u savrenom oslobaanju individualnog u sveoptem
duhu s one strane najdaljih granica same ljudske prirode.
Takav krajnji oblik misticizma moe da se objasni mojim zapadnim
itaocima putem njegove analogije u nauci. Jer, nauka zaista moe da se
opie kao misticizam u oblasti materijalnog znanja. Ona nam pomae da
zaemo iza pojava i stignemo do unutarnje stvarnosti objekata u
principima koji su pojmovi, apstrakcije; ona oslobaa na um robovanja
ulima i daje mu slobodu razuma.
Zdravorazumski pogled na svet koji nam je vidljiv od vitalnog je
znaaja za nas. Za sve nae praktine potrebe zemlja je ravna, sunce zaista
zalazi na zapadnom horizontu; i ma kakav da je zakljuak velikog
matematiara o odsustvu doslednosti u vladanju vremena, treba da imamo
potpuno poverenje u vreme kada doterujemo svoje satove. Kod stvari koje
se odnose na umetnosti i naa uobiajena dnevna zanimanja, moramo da se
bavimo materijalnim objektima onakvim kakvi nam izgledaju, a ne kakvi u
sutini jesu. Meutim, nauna otkria, ak i kada su daleko izvan njegove
sposobnosti neposrednog opaanja, daju oveku najistije oseanje
nepristrasnog uivanja i natulne pozadine njegovog sveta. Nauka nam
prua mistino znanje o materiji koje neretko prevazilazi dijapazon nae
mate. Mi ga pokorno prihvatamo, podraavajui one uitelje koji su
obuili svoj razum da se oslobodi okova spoljnog izgleda ili linih
sklonosti. Njihov um boravi u nelinoj beskonanosti u kojoj nema razlike
izmeu dobrog i loeg, visokog i niskog, runog i lepog, korisnog i
beskorisnog, i u kojoj sve stvari imaju jedinstveno univerzalno pravo da
budu priznate, pravo koje im daje samo njihovo postojanje.

Krajnja sloboda duha kojoj Indija stremi ima slinu osobenost

oivotvorenja. Ona je van svih ogranienja linosti, liena svih etikih ili
estetskih posebnosti; to je ista svest Bia, osnovna stvarnost, koju krasi
beskrajna prosvetljenost blaenstva. Mada nauka odvodi nae misli do
krajnje granice podruja uma, ona ne moe da prekorai granice vlastite
tvorevine koju ini usklaenost logikih simbola. Ptie je u njoj izalo iz
svoje ljuske, ali ne i iz definicije svoje ptiastosti. Ali, u Indiji je jedan jogi
rekao da kroz pojaan proces koncentracije i utiavanja uma naa svest
zaista dostie onu beskrajnost u kojoj znanje prestaje da bude znanje, a
subjekt i objekt postaju jedno stanje postojanja koje ne moe da se
odredi ni oznai.
Mi imamo svoje lino bie, i ono ima svoje elje koje se trude da stvore
svet u kojem mogu da budu nesputano aktivne i da nau svoje
zadovoljenje. I dok to lino bie nastavlja time da se bavi, mi otkrivamo da
nae samoostvarenje dostie savrenstvo upravo u odricanju od tog bia.
Ta injenica nas je uinila svesnim da pojedinac pronalazi svoj smisao u
temeljnoj i izvornoj stvarnosti koja ukljuuje sve jedinke stvarnosti koja
je etika i duhovna osnova oblasti ljudskih vrednosti. To spada u nau
religiju. Kao to je nauka oslobaanje naeg znanja u sveobuhvatnom,
sveoptem razumu, koji ne moe da budu drugo do ljudski razum, religija
je oslobaanje nae pojedinane linosti u univerzalnoj Osobi koja je i
pored toga ovena.
Drevni istraivai u oblasti psihologije u Indiji, koji izjavljuju da nae
oslobaanje moe da ode jo dalje u oblast u kojoj beskonanost nije
omeena ljudskim ogranienjima, ne zadovoljavaju se time da to razviju i
izloe kao doktrinu; oni preporuuju istinsku usmerenost na to oslobaanje
radi dostizanja ovekovog najvieg cilja. I zarad njega je osmiljena staza
discipline koja treba da se prua kroz na ivot u svim njegovim etapama,
pomaui nam da razvijemo svoju ovenost do savrenstva, kako bismo
mogli da je nadmaimo u potpunoj slobodi.
Savrenstvo ima dva vida u oveku, i oni u izvesnoj meri mogu da se
odvoje: savrenstvo u bitisanju i savrenstvo u postupanju. Moe da se
zamisli da, pomou nekog vebanja ili prisiljavanja, dobra dela moda
mogu da se izvuku iz oveka koji lino ne mora da bude dobar. Aktivnosti
u kojima se ovek izlae smrtonosnoj opasnosti esto preduzimaju
kukavice iako su svesne ogromnog rizika. Takva dela mogu da budu
korisna i mogu da nastave da postoje i posle ivotnog veka pojedinca koji
ih je izveo. Pa ipak, tamo gde se ne postavlja pitanje korisnosti nego etike
besprekornosti, smatramo vanim da pojedinac bude iskren u svojoj
dobroti. Njegovo spoljno dobro delo moe da nastavi da donosi dobre

posledice, ali unutarnja besprekornost njegove linosti ima svoju

sopstvenu neizmernu vrednost, koja je za njega duhovna sloboda a za
oveanstvo beskrajan dobitak, bez obzira to mi to moda ne znamo. Jer,
dobrota predstavlja nevezanost naeg duha za izuzetnost i iskljuivost
naeg egoizma; mi se u dobroti poistoveujemo sa univerzalnom
ovenou. Njena vrednost nije samo u nekoj koristi za nae blinje, nego
u samoj njenoj istinitosti uz pomo koje uviamo da ovek nije puka
ivotinja, uslovljena svojim strastima, nagonima, sklonostima i eljama,
nego duh koji ima svoje nesputano savrenstvo. Dobrota je sloboda naeg
bia u svetu oveka, ba kao to je to i ljubav. Moramo da budemo istiniti i
istinoljubivi unutar sebe, ne u odnosu na svetovne dunosti, nego radi
onog duhovnog ispunjenja i ostvarenja koje je u skladu sa Savrenim, u
saglasnosti sa Venim. Da to nije tako, mehanika savrenost bi se
smatrala vrednijom od duhovne. Da bi spoznao svoje jedinstvo sa
univerzalnim, pojedinani ovek mora da ivi svoj savreni ivot koji mu
jedini daje slobodu da ga transcendira.
Besumnje je Priroda radi svojih vlastitih biolokih ciljeva stvorila u
nama snanu veru u ivot tako to nas spreava da se obaziremo na smrt.
Bez obzira na to, ne samo nae fiziko postojanje nego i ambijent koji ono
gradi oko sebe mogu da nas napuste u samom trenutku trijumfa; i najvee
blagostanje se okonava i gubi u praznini; i najmonije carstvo zapada u
obamrlost u sred plamsanja festivalskih vatri. A sve je to ipak istinito, i
oevidnost toga nas primorava da se podsetimo kako stvari stoje.
A opet, podjednako je tano i to da, mada svi nai etiki odnosi imaju
svoj kraj, ne moemo nekanjeno da ih zanemarimo dok traju. Ukoliko se
ponaamo kao da ne postoje, samo zato to se nee zauvek nastaviti, oni e
svejedno iznuditi svoje dabine, i jo emo morati da platimo i kaznu.
Pokuaj da se odbace spone koje su stvarne, mada privremene, samo
pojaava i produava zavisnost od njih. Dua je uzviena, ali lino bie
mora da bude savladano da bismo stigli do nje. Ne dostiemo svoj cilj tako
to unitavamo put.
Nai uitelji u staroj Indiji uviali su da je ovekova dua neto zaista
divno. Nisu videli kraja njenoj blagorodnosti, koja svoje ispunjenje nalazi
u samom Brami. Stoga bi svako ogranieno vienje oveka bilo manjkavo.
On ne bi mogao da dostigne svoju potpunost samo kao Graanin ili
Rodoljub, jer ni Grad ni Domovina, ni mehur zvani Svet, ne bi mogli da
obuhvate njegovu venu duu.
Bartrihari, koji je nekada bio kralj, rekao je: ta onda ako si stekao
izvor ispunjenja svih elja; ta ako si nogom stao na vrat svog neprijatelja,

ili se zbog tvog blagostanja prijatelji okupljaju oko tebe? Pa ak i ako si

uspeo da smrtna tela vekovima odrava u ivotu tatah kim, ta onda?
to e rei, ovek je vei i vaniji od svih tih objekata njegove elje.
On je autentian u svojoj slobodi.
Meutim, u procesu sticanja slobode ovek mora da svee svoju volju
da bi njene snage spasao od rasejavanja i besplodnog troenja, i tako joj
obezbedio brzinu koja dolazi od same stege. Isto tako i oni koji tee
slobodi na isto politikom planu, stalno suavaju i svode svoju slobodu
miljenja i delanja na ono usko podruje koje je nuno za osiguravanje
politike moi, veoma esto po cenu slobode svesti i savesti.
Indija je prvobitno prihvatila stege svog drutvenog ureenja kako bi
prekoraila granice drutva, isto kao to jaha stavlja uzde svom konju i
uzengije sebi na noge da bi postigao veu brzinu u kretanju ka svom cilju.
Univerzum ne moe da bude tako sumanuto osmiljen da u njemu elja
predstavlja beskrajno dugu pesmu bez finala. I, onoliko koliko je teko i
muno zaustaviti se u sred melodije, toliko bi trebalo da je prijatno stii do
njene zavrne kadence.
Indija nas nije savetovala da se naglo zaustavimo dok je posao u punom
jeku. Tano je da se beskrajna povorka ovog sveta nastavljala, sa svojim
usponima i padovima, od njegovog postanka do dana dananjeg; ali,
jednako je neosporno da se povezanost svakog pojedinca sa njom ipak
zavrava. Mora li on neizostavno da je prekine bez ikakvog oseaja
okonanja i ispunjenja?
Dakle, u podeli ovekovog ivota u svetu koju smo imali u Indiji, rad je
bio u sredini, a sloboda na kraju. Kao to je dan podeljen na jutro, podne,
posle podne i vee, tako je i Indija podelila ovekov ivot na etiri dela,
sledei zahteve njegove prirode. Svetlost dana raste i smanjuje se; tako i
ovekove telesne snage rastu i smanjuju se. Shvatajui to, Indija je
njegovom ivotu dala povezano znaenje od poetka do kraja.
Prva faza je bila bramaarja, period discipline u obrazovanju; sledila je
garhastja, period rada u svetu; potom vanaprastja, povlaenje radi
poputanja spona; i najzad pravraja, vedro ekanje slobode nakon smrti.
Mi smo doli do toga da na ivot gledamo kao na borbu sa smru
nametljivim neprijateljem, a ne prirodnim svretkom i u nemonoj svai
sa njom provodimo sve njegove etape. Kad doe vreme da nas mladost
napusti, sve bismo uinili da je zadrimo. Kad strasnost elje oslabi, mi bi
da je povratimo, da je ponovo oivimo nekim novim gorivom. Kada nam
ula popuste, teramo ih da nastave da se napreu. ak i kada nam stisak
olabavi, nismo voljni da se odreknemo svoje imovine. Nismo obueni da
ono to je neizbeno prihvatimo kao prirodno, pa ne moemo otmeno da

predamo ono to mora da ode, nego ekamo da nam to bude oteto. Istina
nam dolazi kao zavojeva samo zato to smo izgubili znanje da je
doekamo kao gosta.
Peteljka voa koje zri postaje labava, njegovo meso meko, ali semenke
mu otvrdnu da bi obezbedile predstojei ivot. Nai spoljni gubici,
izazvani starou, takoe imaju odgovarajue dobitke. No, u ovekovom
unutarnjem ivotu glavnu ulogu igra njegova volja, tako da ti dobici zavise
od njegovog sopstvenog disciplinovanog stremljenja; iz tog razloga se u
sluaju nedisciplinovanog oveka, koji je propustio da se snabde za
sledeu etapu, tako esto vidi kako mu je kosa seda, usta bezuba, miii
mlitavi, a dranje njegove stabljike za ivot ipak odbija da popusti, i to ide
dotle da on udi da sprovodi svoju volju u pogledu svetovnih pojedinosti
ak i nakon smrti.
Ali, odustati moramo, i putem odustajanja napredovati to je istina
unutarnjeg sveta.
Cvet mora da odbaci svoje latice radi oploenja, plod mora da otpadne
radi obnavljanja drveta. Dete naputa zatitu utrobe da bi postiglo dalji rast
tela i uma koji predstavlja ceo ivot deteta; potom, dua mora da izae iz
ovog samodovoljnog stanja i dospe u prostraniji ivot, koji sadri razliite
uzajamne odnose sa roakom i susedom, sa kojima obrazuje vee telo; na
kraju dolazi do propadanja tela, slabljenja elja. Obogaena svojim
iskustvima, dua tada naputa skueniji ivot radi univerzalnog ivota,
kojem posveuje svoju sakupljenu mudrost i samostalno stupa u odnose sa
ivotom Venim, tako da, kada propadajue telo najzad izgubi i poslednji
deli snage, dua posve prirodno i bez aljenja posmatra njegovo
rastakanje, u iekivanju sopstvenog ulaska u Beskonano.
Od pojedinanog tela do zajednice, od zajednice do svemira, od
svemira do Beskraja to je prirodno napredovanje due.
Zbog toga nai uitelji, imajui na umu cilj tog napredovanja, nisu u
prvoj, vaspitno-obrazovnoj fazi ivota propisivali samo uenje, nego
bramaarju, ivljenje u disciplini, kako bi i uivanje i odricanje od njega
doli osnaenom karakteru sa podjednakom lakoom. Poto je ivot
hodoae sa osloboenjem u Brami kao svojim ciljem, njegovo ivljenje
bilo je shvaeno kao duhovno vebanje koje valja sprovoditi u njegovim
razliitim etapama, ponizno i sa bodrom reenou. I uenik je, od same
svoje inicijacije, uvek imao u vidu to konano postignue.
im um odbije da bude ogranien umerenim propisima, nema vie
nikakvog razloga zbog kojeg bi traio zaustavljanje na bilo kojoj granici; i
zato, poput pokuavanja da se vatra ugasi uljem, njegova sticanja samo
ine da se njegove elje sve neobuzdanije razbuktavaju. Zbog toga je

toliko bitno da se um od samog poetka navikne da bude svestan prirodnih

granica i da eli da ostane unutar njih; da se neguje duh uivanja koji je
udruen sa duhom slobode, spremnou na odricanje.
Posle perioda takvog obuavanja dolazi period ivota u svetu ivota
domaina. Manu nam kae:
Ukoliko nismo u dodiru sa svetom, ne moemo da se disciplinujemo
tako uspeno kao kada sa mudrou vodimo svetovan ivot.
to e rei, mudrost ne dostie potpunost izuzev kroz ivljenje ivota; a
disciplina odvojena od mudrosti nije prava disciplina, ve puko besmisleno
pridravanje obiaja, to je samo preruena glupost.
Rad, naroito dobar rad, postaje lak tek kada je elja nauila da se
disciplinuje. Jedino tada poloaj domaina postaje izvor dobrobiti za ceo
svet, i umesto da bude smetnja potpomae konano osloboenje.
Poto se druga etapa ivota provede na taj nain, opadanje telesnih
snaga treba da se shvati kao upozorenje da se telo blii svom prirodnom
kraju. I, to ne treba prihvatiti snudeno kao da se radi o obavetenju o
otputanju nekoga ko jo uvek eli da ostane na svom poloaju, nego
radosno, poto zrelost i dospelost moe da se smatra stanjem ispunjenosti.
Nakon to napusti majinu utrobu, beba i dalje mora jo neko vreme da
ostane uz majku, vezana za nju uprkos svojoj odvojenosti, sve dok ne bude
u stanju da se prilagodi svojoj novoj slobodi. Takav je sluaj u treoj etapi
ivota, u kojoj ovek, mada se povlai iz sveta, ipak ostaje u dodiru sa
njim dok se priprema za zavrnu etapu potpune slobode. On i dalje daje
svetu iz svoje riznice mudrosti i prihvata njegovu potporu; ali ta uzajamna
razmena vie nema isti prisni karakter kao dok je bio domain, poto
postoji novi oseaj odstojanja.
I najzad dolazi dan kada ak i takvi komotni odnosi dolaze do kraja, i
osloboena dua izlazi iz svih veza da bi se okrenula Vrhovnoj Dui.
Samo na taj nain ovekov svetovni ivot moe istinski da bude
proivljen od jednog do drugog kraja, a da on ne pokuava na svakom
koraku da zakljui mir sa smru, niti da kada smrt u svoje vreme doe
bude savladan njome kao da se radi o osvajakom neprijatelju.
Zbog toga etvorofazni nain ivota u Indiji podeava oveka prema
velianstvenoj harmoniji univerzalnog, ne ostavljajui prostora
nepoduenim eljama obesnog individualizma da se neobuzdano daju u
ubitani galop, i navodei ih na njihovo krajnje usklaivanje u
Najuzvienijem.
Ukoliko zaista verujemo u to, onda moramo da podrimo takav ideal
ivota u kojem sve ostalo ispoljavanje line moi, snaga nacija mora da

se smatra drugostepenim a ovekova dua mora da pobedi i oslobodi se

okova linosti koji je dre u stalno obruem krugu ogranienja.
A ako ne bude tako, tatah kim, ta onda?
Meutim, takav ideal potpunog zatiranja line odvojenosti nema u
Indiji opte odobrenje. Ima meu nama mnogo onih koji se mole za
dvojnost, kako bi za njih spona ljubavi i predanosti Bogu mogla zauvek da
se nastavi. Za njih je religija istina koja je konana, te odbijaju da zavide
onima koji su spremni da otplove do druge obale postojanja s one strane
ovenosti. Oni znaju da je ljudska nesavrenost uzrok naih jada, ali na
podruju nae ogranienosti postoji ispunjenje u ljubavi koja prihvata sve
patnje a ipak se izdie iznad njih.

PETNAESTO POGLAVLJE

ZAKLJUAK
U sanskritskom jeziku ptica je opisana kao 'dvaput roena' jednom u
svojoj ogranienoj ljusci, a potom najzad u slobodi bezgraninog neba.
Oni iz naeg naroda koji veruju u osloboenje ovekovog ogranienog
bia i postizanje slobode duha rezerviu taj epitet za sebe. U svim
oblastima ivota ovek ispoljava tu dvojnost svoje postojanje u podruju
oiglednih injenica i njegovo prevazilaenje u domenu dubljeg znaenja.
Poto je taj instinkt bitno svojstven njegovom umu koji mu stalno
predlae prelaenje granice, on nikada nije prihvatio kao krajnje ono to je
oigledno, i neprestano se borio da probije oklop svojih ogranienja. U
tom nastojanju on se esto protivi instinktima svoje vitalne prirode, pa ak
i sa likovanjem nipodatava stroge kaznene zakone biolokog carstva.
Najvee blago njegove civilizacije steeno je tako to je sluao taj instinkt
u svojoj neprekidnoj pustolovini Beskrajnog Dalje. Njegovo dostizanje
istine see daleko iznad njegovih potreba, a ispunjenje njegovog bia
stremi da pree granicu njegove line koristi. To mu dokazuje njegovu
beskrajnost i ini da njegova religija za njega bude stvarna zahvaljujui
njegovom vlastitom ispoljavanju u istinitosti i vrlini. Religija je moguna
jedino za oveka, poto njegova evolucija tee od uspenosti u prirodi ka
savrenstvu duha.
Prema nekim tumaenjima uenja vedante, Braman je apsolutna Istina,
nelino To, u kojem ne moe biti razlikovanja ovog i onog, dobra i zla,
lepog i njegove suprotnosti, poto nema nikakvo drugo svojstvo izuzev
svog neizrecivog blaenstva u venoj samoi svoje svesti potpuno liene
svih stvari i misli. Ali, budui da naa religija moe da ima znaaja
iskljuivo u ovom pojavnom svetu shvaenom od strane naeg ljudskog
bia, to neuslovljeno poimanje Bramana je van predmeta moje rasprave.
Ono to sam pokuao da izloim u ovoj knjizi je injenica da je boanska
Stvarnost, kako god da je nazivana, nala svoje najvie mesto u istoriji
nae religije zahvaljujui svom ljudskom karakteru, dajui smisao ideji o

grehu i svetosti, i pruajui neprolaznu osnovu svim idealima savrenstva

koji su usklaeni sa ovekovom prirodom.
Kao to sam ve rekao, mi u naoj zemlji imamo mnogovekovno
predanje da ovek bavei se jogom moe da prekorai granice svoje
ljudske prirode i nae se u istom stanju svesti o svom nepodeljenom
jedinstvu sa Parabramanom. Ne postoji niko ko bi imao pravo da protivrei
tom uverenju; poto je to stvar direktnog iskustva a ne logike. Svuda u
Indiji je poznato da ima pojedinaca koji poseduju mo da privremeno
postignu stanje Samadija, potpuno utapanje svog bia u beskrajnosti,
stanje koje je neopisivo. Mada prihvatamo njihovo svedoenje kao istinito,
hajde da istovremeno verujemo i u svedoenje drugih koji su osetili
najdublju ljubav koja je snano oseanje jedinstva prema Biu koje u
sebi sadri sve to je ljudsko u znanju, volji i delovanju. A to bie je Bog,
koji nije samo ukupan zbir injenica, nego cilj koji se nalazi neizmerno
iznad svega to je sadrano u prolosti i sadanjosti.