Kahlil Gibran

(1883-1931)

Prorok

***
...Kad vas ljubav pozove, poite za njom, Premda su staze njene tegobne i
strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas ma,
skriven meu perima njenim, moe povrediti. A kad vam progovori,
verujte joj, Premda vam glas njen moe unistiti snove, k'o to severac
opustoi vrt. Jer, ba kao sto vas krunise, ljubav e vas i razapeti. Isto kao
to vas podstie da rastete, isto tako e vas i okresati. Kao sto se uspinje
do visina vaih i miluje vam granice najtananije to trepere na suncu,
Tako e se spustiti i do vaeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju
za zemlju. Poput snoplja peninog, sakupie vas u naruje svoje.
Omlatie vas, da bi vas ogolila. Prosejae vas, da bi vas otrebila od
kukolja. Samlee vas, do beline. Umesie vas, dok ne postanete gipki; A
onda e vas izloiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za
svetu Boiju svetkovinu.
Sve e vam to ljubav uiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u
spoznaji toj postali deo srca ivota.
Budete li, pak, u strahu svome traili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godinja doba gde ete se smejati, al' ne punoom
smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje nita osim sebe i nita ne uzima, osim sebe. Ljubav ne
poseduje, niti doputa da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kaete: "Bog mi je u srcu", ve: "Ja sam u srcu
Boijem."
I nemojte misliti da moete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se
uinite vrednima, usmerie vae puteve.
Ljubav nema drugih elja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate jo i

da elite, neka vam ovo budu elje: Da se istopite i budete kao potok
razigrani to peva svoj milozvuk noi. Da spoznate bol prevelike nenosti.
Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i
radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite
zahvalnicu za jo jedan dan ljubavi; Da otponete u poslepodnevnom asu
i razmiljate o ljubavnom zanosu; Da se s veeri vratite kui sa
zahvalnou, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom
slavljenikom na usnama?

Halil Dubran
BROD U MAGLI
Ispriao nam je ovo jedne snene, na vetru uzdrhtale noi u svojoj
izdvojenoj kui u dolini Kadie.
Razgrui na ognjitu pepeo krajem tapa koji mu je bio u ruci, ree:
"Hoete da vam kaem zato sam tuan.
Hoete da vam ispriam onu tunu priu koju seanje svakoga dana i svake
noi u meni iznova vraa.
Dosadilo vam je moje utanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja.
Rekli ste jedan drugom: kako da uemo u kuu njegove ljubavi, ako nam
ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne moe biti sauesnik ni u emu
drugom.
Zato sasluajte moju priu. Sasluajte me bez saaljenja, jer saaljenje je
za slabe, a ja sam, u svom bolu, jo uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju ene udnog izgleda.
Video sam je u noima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru
uo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oi i oseao dodir njenih prstiju na
elu. Otvarao sam oi, ustajao u strahu, oslukujui apat niega.
Govorio sam sebi: Je li me mata odvela toliko daleko da sam se izgubio u
magli? Jesam li enu lepog lika, prijatnog glasa, nenog dodira, stvorio od
snova da bi zauzela mesto neke stvarne ene? Da li se pomeala sa mojom
sveu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se
druim, i u kojoj traim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, nita ne
ujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i uo njen glas? Jesam li poludeo?
Jesam li opsednut ovek koji je pobegao u samou i od utvara samoe
izmislio saputnicu i drugaricu?

Rekoh "drugaricu" i vi se udite tome. Ali postoje neobina iskustva, mi ih

poriemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Nae uenje i
poricanje, meutim, ne znae da ona u nama nisu stvarna. Ova ena iz
mate je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i elje. Ujutru bih
je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje
isto, neno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa
mnom, razgovarala, pitala za miljenje. Uvee bi prilazila i rekla: "Poimo
brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i
polazio drei je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u
suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u veernji pokriva,
uronjeno u aroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlaene
zalaskom sunca, ponekad traila da ujem cvrkut ptice u molitvi
zahvalnosti i mira, pre nego meu granjem potrai prenoite.
Toliko puta je dola kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda
kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijui u sebi pobunu protiv onog to mi se ne
dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi
meu njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s maem ivotne boli u srcu, s lancima
zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u
mene sa svetlom u oima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, ivot
izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobinim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Moe li u
cvetu mladosti biti dovoljno ono to nazivate iluzija, mata, san - ak
duevna bolest?
Kaem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepi, najsreniji,
najprijatniji i najspokojniji deo ivota koji znam. Kaem vam da sam sa
svojom eterinom saputnicom predstavljao apsolutnu, istu ideju koja
krui tragom suneve svetlosti, plovi morima, kree se meseinom
obasjanim noima, raduje se pesmama koje niko nije uo i zastaje pred
prizorima koje niko nije video. ivot, celi ivot je ono to duhom iskusimo.
Postojanje, sveukupno postojanje sadrano je u onome to saznajemo i
potvrujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam neto
duhom iskusio. Doivljavao sam to svakoga dana i noi sve dok nisam
napunio tridesetu godinu ivota.
Kamo sree da nisam napunio tridesetu. Kamo sree da sam hiljadu i jedn
put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepi deo
ivota, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i
usamljeno stablo, tako da njegove grane ne pleu na pesme vetra, niti
ptice savijaju gnezda u njegovom liu i meu njegovim cvetovima."

On zauta na trenutak okrenuvi glavu, zatvorenih oiju, oputenih ruku.

Sav se pretvorio u oaj. utali smo u oekivanju da priu nastavi. Podigao
je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bia,
ree:
"Seate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u
Veneciju u naunu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za duda, s kojim
se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu
mesecu, kad duh prolea treperi vazduhom, previja se u morskim
talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na
horizontu. Kako da vam opiem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga
ljudske rei ne prelazi granice ljudske spoznaje i oseanja. Duh poseduje
ono to je dalje od spoznaje i tananije od oseanja. Kako da vam to
naslikam reima?
Godine koje sam proveo sa svojom eterinom saputnicom su godine
prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol
vreba iza zastora sree i da je gorina talog koji miruje na dnu moje ae.
Ali, oduvek sam znao da e uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma
koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline,
moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale.
Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, ila
tamo gde sam ja iao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo
nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih iao nekud u
posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi
sluajui zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je amac
odvojio od bejrutske luke, onoga asa kada sam stupio na brod, osetio sam
da se neto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snanu i
nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. uo sam glas iz dubina kako
mi na uvo apue: 'Vrati se odakle si doao. Sii u amac i vrati se na obalu
svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slian vrapcu u kandama jastreba koji krui
irokim prostranstvom. Kada je dolo vee, poto su libanski vrhovi nestali
u morskoj izmaglici, stajao sam sm na prednjem delu broda. Devojke iz
mojih snova, ene koju sam zavoleo, ene koja je pratila moju mladost,
nije bilo pored mene. Slatka devojica, iji sam lik video kad god bih
pogledao u nebo, iji sam glas uo kad god bih oslukivao tiinu, ruku
dodirivao kad god bih ispruio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi
put, prvi put sam stajao sm ispred noi, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovui u sebi svoju saputnicu,
gledajui u talase koji se prevru, ne bih li, moda, njen lik ugledao u

belini pene.
U pono, kada su putnici otili na spavanje i kada sam ostao sm,
izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na
nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pruio ruke prema njoj viui:
'Zato si me napustila?... Zato si me dala samoi? Kuda si otila? Gde si
bila? Doi blie, doi meni i ne ostavljaj me vie.'
Nije mi prila, tavie nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se
izraz nevienog bola i tuge. Ree tiho: 'Dola sam iz morskih dubina da te
na asak vidim. Ponovo u otii tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i
sanjaj.'
Ree ovo, pomea se s maglom i nestade. Poeo sam da je dozivam kao
gladno dete. irio sam ruke i dohvatao samo vlani vazduh noi.
Uao sam u kabinu s neim to se u mojoj dui kolebalo, borilo, sputalo i
uzdizalo. U utrobi tog broda bio je jo jedan brod na moru oaja i sumnje.
Zaudo, samo to sam poloio glavu na jastuk, kapci su oteali, telo
klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam.
Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv
je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i meala s
opalim cvetovima.
Brod je danonono plovio izmeu dve puine, ali ja nisam znao jesam li
ovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka
izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo
u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao
molei i prizivajui tajne sile da ujem njen glas, vidim njen obris, osetim
dodir njenih prstiju na elu.
Ovako sam proveo etrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se
ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvee uao u venecijansku
luku. Prile su arene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do
grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno
grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole
zamenjuju kola.
Kada sam s broda siao u gondolu, laar me je upitao:
-Kuda elite, gospodine?
im sam pomenuo duda, pogledao me je s panjom i potovanjem, i
poeo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se ve smrailo. No je svoj plat spustila na
grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajalita. Njihov
odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podseala na san
pesnika koji se zanosi neobinim prizorima i predelima iz mate. U blizini

mesta na kojem se kanal spajao s drugim zaula su se sa svih strana zvona,

ispunjavajui nebo tunim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako
sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci
probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do
plonika. Laar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruenu
batom. Ree: 'To je ovde'. Izaao sam iz gondole i polako krenuo prema
kui. Laar je s torbom na leima iao za mnom, sve dok mu nisam dao
novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh
oaloenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zaudio me je prizor i nisam
znao ta da radim.
Odmah mi prie jedan sredovean sluga. Pogleda me nateenih kapaka.
Nakon uzdaha upita: 'ta elite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kua
venecijanskog duda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog asa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pruio mu ga.
utke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju
hodnika.
Za sve vreme u meni ne bee ni misli ni elja. Priao sam jednoj mladoj
slukinji i upitao za razlog njihove alosti. Odgovorila je tuno: 'Pa zar
niste uli da je dudova erka danas umrla?!'
Nije vie nita rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u pla. Zamislite
kako se osea ovek to je preplovio more kao maglovita, nejasna misao,
koju je neki nebeski gorostas bacio u penuave talase i sivu maglu.
Zamislite kako se osea mladi koji se dve nedelje kree izmeu jauka
oaja i vriska puine i na kraju se puta nae pred vratima kue u kojoj se
kreu tune senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji
gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavi:
'Izvolite, gospodine. Dud vas oekuje.'
Ree ovo i poe ispred mene. Iao sam za njim, sve dok mi kod vrata na
kraju hodnika nije dao znak da uem. Uao sam u prostranu odaju s
visokim plafonom, osvetljenu sveama. U njoj su sedeli neki uglednici i
svetenici. Svi su utali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan
starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim leima i bolom na licu.
Priao mi je i uzeo me za ruku rekavi: 'ao mi je da ste doli iz daleka i
zatekli nas u alosti za najdraim. Ali nadam se da vas na gubitak nee
spreiti da obavite ono zbog ega ste doli. Budite spokojni, mladiu.'
Zahvalio sam mu na lepim reima uz izraze sauea zbog njegovog
gubitka, u nekoliko smuenih rei.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridruio sam se

ostalima koji su utke sedeli, gledajui kriom njihova tuna lica, sluajui
njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan
za drugim odlazili i sa oaloenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao
samo ja. Tada sam ustao i priao mu s reima: 'Dopustite mi, gospodine, da
odem'. On se usprotivio govorei: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ii. Budite
na gost ako vam ne smeta da gledate nau tugu i sluate na pla.'
Postidele su me njegove rei i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On
nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domaini na svetu. Ostanite kod nas da
vam pruimo bar deo onoga to stranac dobije u vaoj zemlji!'
Odmah zatim nesreni starac je pozvonio srebrnim zvonom i ue sobar u
brokatnoj odei. Starac mu ree pokazujui na mene: 'Odvedi naeg gosta
u sobu na istonoj strani. Poslui ga jelom i piem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo ureenu sobu s raskonim
nametajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio
skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivaima i jastucima.
On ode i ja se sruih na stolicu razmiljajui o sebi, ljudima oko mene,
svojoj samoi i onome to se desilo na poetku mog boravka u tako dalekoj
zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pie i postavi je ispred mene.
Pojedoh neto na silu, zatim sobaru rekoh da moe da ide.
Dva sata sam proveo hodajui po sobi ili stojei uz prozor zagledan u
nebo, oslukujui glasove laara i um njihovih vesala po vodi, sve dok,
iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmeu vidljivog i nevidljivog, nisam
legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju seanje i
zaborav, kao to se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo
poprite na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni
utke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U ivotu postoji
prostor koji savladava na duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim
arinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo
znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bie stoji
u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko
eterino bie me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka.
Ustao sam i uputio se u hodnik privuen neim neodoljivim. Iao sam, ali
nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i
prostora, sve dok na kraju hodnika nisam uao u ogromnu prostoriju sa
mrtvakim sandukom na sredini, pod svetlom mnotva svea na obe
strane, okruenim cveem. Priao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i
video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz

snova. Video sam enu prema kojoj sam oseao vie od ljubavi. Bila je
mrtvo, nepomino belo telo u beloj odei i belom cveu, koje prekriva
spokoj beskraja i strah od venosti.
Boe! Gospodaru ljubavi, ivota i smrti, stvorio si na duh i poslao u svetlo
i tamu. Ti si stvorio nae srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti
si moju saputnicu pretvorio u beivotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim
putevima, ne bi li mi pokazao da ivot skriva smisao umiranja, radost
smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoe posadio beli ljiljan i onda me
poveo u neku daleku dolinu, da mi pokae da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoe, Bog mi je nasuo gorku au. Nek
bude Boja volja. Mi - ljudi, mi - treperava praina u beskraju, samo
moemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti
pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama ve u ivotu samom.
Ako patimo, ne boli nas rana, ve je bol u prirodi samoj.
Moja pria nije za aljenje. Onaj ko se ali, sumnja u ivot. Ja sam vernik
koji veruje u logiku gorine prisutne u svakom gutljaju naeg nonog pia.
Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od
eleza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja pria. Kako da je zavrim, kad ona nema kraj? Dugo sam
kleao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno
lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u
sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom venosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da
nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz
tuine u tuinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"