UNIVERZITET U NIU

FILOZOFSKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

Dimitrije Simovi 341

LEONARDO DA VINI; IDEALNI MISLILAC

RENESANSE EPOHE
SEMINARSKI RAD

Mentor:
doc.dr Zoran Dimi
Ni, mart 2014.

UVOD
Promena paradigme je ono to ini prelaz iz srednjeg veka u renesansu; naime,
govori se o spontanoj (to ne znai i lakoj) i neophodnoj promeni usmerenja ljudskog
duha. Autoritet koji gui ovekovu tendenciju ka otkrivanju i otkriu, koji prua
konane odgovore, koji ne dozvoljava pitanju, ideoloki neartikulisanom, da bude
javno postavljeno, koji pribegava sili kako bi umirio radoznalost, tu infrastrukturalnu
ljudsku tenju, ... - takvom autoritetu mora, prirodnim tokom, doi kraj, upravo zato to je
sva oveija duhovno-telesna konstrukcija takva da ovek pitanjem i uenjem reaguje na
svet u njegovoj svekolikoj, svevremenoj meni. ovekovo je da sumnja u date (i
dostignute)

odgovore

(da

vremenom

nametnuti

odgovor

pone

smatrati

jednodimenzionalnim) i da istrauje, da ispituje, u venoj potrazi za stabilnim

odgovorom, za izvesnou.
Srednji vek je doba vladanja gorepomenute vrste autoriteta (govori se o Evropi),
hrianskog i

totalitarnog.

Religiozno

objanjenje

sveta

je upravo

takvo

jednodimenzionalno1, i trebalo bi, kao i svaka ideoloka konstrukcija, da ima svoje

slobodne poklonike (one koji veru ispovedaju slobodno i svojevoljno) - meutim, takav
nije bio sluaj. Crkvene vlasti smatrale su hrianstvo objanjenjem totaliteta, celovitim
odgovorom na sve oko ega bi se ovek mogao zapitati, te svako negiranje autoritativnog
Odgovora bivalo je kanjeno.
S psiholoke strane gledano, oveku je lake da smatra da ivi u svetu u kojem je
Bog dobar, a da loe stvari objanjava sopstvenim nedostatkom i sopstvenim grehom,
nego da veruje kako ivi u svetu u kojem je Bog lo, ili u kojem Boga nema. Razmatranje
ovakvog tumaenja ljudske prirode, kao, u neku ruku, mazohistike, nee u ovome radu
nai svoje mesto - svrha ovakve napomene jeste takva da doara kako konfuzno i prljavo
vreme, period nedostatka samopouzdanja i dostojanstva, iziskuje, kao izgovor, (tvrdu)
veru u postojanje Boga kao olienja istote, svedobre i svemone volje, i u postojanje
zagrobnog ivota (raja kao iekivanog utoita, i pakla kao kazne; dva glavna motiva za
Smatram da je ovaj atribut jasan, kao i moja namera da se njime posluim. On treba da pokae hriansku
dogmu kao nedovoljno obuhvatnu, kao zatvorenu za svet u celini, kao dovoljnu samo odreenom broju
ljudi...
1

moralno delanje). Ovakva slika srednjeg veka je, naravno, ne tako iscrpna i ne tako verna
- na kraju krajeva, kao i bilo koje opisivanje vievekovnog perioda vremena, provueno
kroz filter generalizacije.
Mnogi su istoriari uoili momenat ponavljanja istorije - prelazak iz mitske
predstave u filozofsko promiljanje u antici, ekvivalent je prelasku iz srednjeg veka u
renesansu (delimini ekvivalent, u pogledu naina razmiljanja). Renesansa je
antropocentrina, u tom smislu; revalorizacijom antikih vrednosti dolazi do ponovnog
velianja ljudskog: ljudske lepote, ljudskog znanja, ljudske moi, ljudskih mogunosti...
ovek je nanovo poeo da veruje kako e istraivanjem prirode istraiti i sebe, kako se
moralni zakon za ivota mora potovati da bi se za ivota pokupila nagrada, kako
ljudska lepota treba da bude u fokusu umetnike panje i sl...
Mogue je da ovaj kratki opis nee uspeti da doara duh renesanse, njene bitne
momente i odlike. Smatram da e u tome pomoi prikaz idealnog renesansnog oveka
kao to je bio Leonardo da Vini.
LEONARDO DA VINI
Odakle epitet idealnog oveka renesanse? ini se da je prueni opis preporoda u
gornjim pasusima, zapravo, opis Leonarda da Vinija, upravo zato to su njegov rad i
njegove sklonosti, namere i dostignua, reprezentativni u pogledu renesanse i njenih
tendencija. Kao to je pomenuto, gomilanje zabluda, nedovoljnih a konanih odgovora,
potiskivanje ljudske tenje ka otkriu i invenciji, isprovociralo je vreme - ljudi su hteli da
se iskobeljaju iz blata neznanja. Tako je i ideal mudraca, kao produkt vremena,
podrazumevao znalca univerzalnih tendencija, oveka koji je hteo da zna sve, da se svime
bavi, da sve ispituje; mudrac je bio nazvan - homo universalis.
Leonardo je, dakle, bio homo universalis - bio je umetnik, naunik, istraiva,
izumitelj i, ako se tako sme rei - filozof. Mislilac, preciznije. Svakoj od ovih disciplina
bio je posveen, te je i njegov uspeh u svakoj od njih pozamaan; njegov je rad ostavio
neizbrisiv trag u ljudskoj povesti.
U ovom radu se neu dugo zadravati na Leonardu kao slikaru, iako je on to

primarno bio. Istraivao je prirodu slikarskim metodama jer se vodio renesansnom milju
da je slikarska umetnost, izmeu ostalog, i metod izuavanja fizike prirode. Kao slikar,
prouavao je kretanje, pereceptivne mogunosti (percepciju), proporciju, slinosti izmeu
vrsta i unutar vrsta, anatomiju, somatske odlike oveka, itd. Bavio se portretom, ljudskim
telom, te i fizionomskim istraivanjem. Iz enciklopedijkso-botanikih tenji crtao je
cvee, biljke... Srednjovekovni motivi nisu, pak, sasvim iezli; religiozni motivi bili su
dominantni na nekim njegovim slikama iz mladalake ( i ne samo iz mladalake) faze, ali
su takva dela, ini mi se, bila naruivana, i Leonardo je, vrlo mogue, s obzirom na
antropomorfnost Bogorodice, Hrista i andjela, kroz rad na njima prouavao i oveije
oblije, i sve ono to ga je zanimalo. Vodim se ovakvom pretpostavkom zbog
Leonardovog mladalakog ateizma, ekspliciranog u njegovim belekama. Ateizam je
moda gruba re da bi objasnila njegov stav, ali je on svakako smatrao spekulaciju o
boanstvu nepotrebnom i besmislenom, upravo zbog ljudskog nepoznavanja vidljivog,
zemaljskog sveta.
Leonardo je bio fasciniran prirodom u svoj njenoj velianstvenosti, te joj je,
pretpostavljam, upravo zbog te oduevljenosti, prilazio kao umetnik, umetnik koji je
doivljava kao nedokuivu u svojoj moi. S druge strane, naunik u njemu, koristei
umetnost, preciznije - slikarski metod, za razne saznajne operacije, shvatao je prirodu kao
dokuivu u svojoj zakonitosti. Svako podraavanje vizuelnog doivljaja prirode, nije bila
reprodukcija namenjena iskljuivo estetskom uivanju, ve proces odsecanja komadia
realnosti, kako bi se u izolaciji bolje prouio, kako bi produkovao saznanjem o svetu, o
oveku...
to se njega kao izumitelja tie, poznato je da je konstruisao mnotvo praktinh
izuma koji zahtevaju poznavanje mehanike, kretanja i prirodnih zakona. Iz sveg ovog se
moe nazreti da je Leonardo svoje vreme posvetio ovozemaljskome u njegovim
pojavnostima, oblijima, pravilima, zakonima, mogunostima, uticajima, te u njegovoj
mutnoj svrsishodnosti i oiglednoj ureenosti. Moja je namera da se, nakon sveg ovog
uoptenog opisivanja, koje ima za cilj da priblii itaocu tog mistinog i legendarnog
Leonarda, posvetim njegovoj filozofskoj misli, tanije, njegovom promiljanju onog
to bi se moglo nazvati filozofskom tematikom.

FILOZOF PRIRODE
S obzirom na to da je Leonardova misao, kao filozofa prirode (vie - prirodnjaka),
zapisana fragmentarno, o misanoj sistematskoj celini, dakle, nema rei. Utoliko je tee
razumeti ga, u tom pogledu. Nesumnjivo je, s druge strane, da ta misao ima preferenciju
ka filozofskom. Moja je panja koncentrisana na izdanje njegovih fragmenata pod
nazivom Predskazanja (da Vini); knjiica je podeljena na poglavlja: Filozofija,
Aforizmi i Predskazanja - u daljem tekstu nai e se tumaenja prvog od ova tri.
Jasno se da uoiti da Leonardo iskustvo priznaje kao validno u pogledu saznavanja
prirode, i to ne samo kao validno, ve i kao ono to bi teoriji kao racionalnoj strukturi
dalo ivost. Bilo bi apsurdno da, s obzirom na gorepomenuti stav o slikarstvu kao metodi
prouavanja prirode, iskustvo (percepcija) ima negativan status u odnosu na saznavanje
prirode. Uostalom, ako telom ne zapoinje nae saznavanje sveta (prvenstveno kao
prostornog), ime e? Na nekoliko mesta moe se zapaziti kako Leonardo istie da dua
ne bi mogla bez tela, kao ni telo bez due. Na primer: Svaki deo tei da se sjedini sa
svojom celinom da bi tako izmakao sopstvenom nesavrenstvu. Dua eli da istraje u telu
zato to bez udova tog tela ona ne moe ni da dela niti da osea(Atl.59 r.b)2 ovekova
dua je, ovde, verovatno: ono ime ovek misli, ono to daje spiritualnu snagu njegovome
kretanju (spram fizike snage), ono to sadri umsko (odnosno, razumsko)... Takva dua
zahteva telo, da bi uopte, kao mislea, mogla biti i delatna, delotvorna, da bi mogla
osetiti svet u njegovoj prostornosti, i da bi mogla uticati na taj prostorni svet, napraviti
promenu - stvoriti i nainiti, i spreiti, zaustaviti. Ne treba rei da telo lieno due, gubi
svu ivotnost.
Saznavanje poinje percepcijom i jedino percepcija (iskustvo) prua kakvu
predstavu sveta. Ono - iskustvo - je nepogreivo, kako naglaava da Vini, u smislu da
nije obmanjujue. To ne znai da mi ne moemo biti obmanuti u pogledu ulne predstave
sveta, ali nije ulo ono to nas zavarava, ve je to nae rasudjivanje. Nae rasuivanje
moe podlei uticaju naih elja, naih (mogue) nerealnih ili preteranih oekivanja, te
pomueno takvim uticajima, ono moe nainiti pogreku u tumaenju stvarnosti. Ne
nalazim da je teko sloiti se s ovakvom pretpostavkom. Kada bivamo prevareni neim,
2

L. da Vini, Predskazanja, Slubeni glasnik, Beograd, 2011. , str. 10

na primer, bivamo rtva optike varke, nae ulo e percipirati varku kao takvu, i
izvestie nas o njoj - ulni podatak bie podatak o onome to percipiramo, a mi, u datom
trenutku, percipiramo optiku varku. Zakljuivanje da taj podatak izvetava o stvarnosti
kakva ona, zapravo, jeste, nije ispravno - rasudjivanjem se treba doi do zakljuka da
nam stvarnost biva prikazana kao deformisana, a nikako da se deformacija pripisuje ulu.
S druge strane, ula mogu biti deformisana... Mogu biti oteena. Opet, ostaje na
rasuivanju da dovede do stava da je stvarnost drukija od onoga o emu nas oteena
ula informiu. A do kriterijuma ispravnosti ula se moe doi jedino konvencionalnim
putem.
... nije nimalo protivreno naglaavati, na jednoj strani, da svekoliko saznanje
zapoinje sa osetom, a priznavati na drugoj strani, umu jednu posebnu funkciju iznad i
izvan opaanja.3 Kasirer ovako zakljuuje nakon to je izneo funkcije uma kod
Leonarda. ini mi se da Leonardo ne razluuje um od razuma sasvim jasno, mogue i da
uopte ne pravi distinkciju. Meutim, postoje tragovi ovakvog razlikovanja: razum je
mogunost da se stvarnost posmatra kroz izvesne merne jedinice, da se sagleda
matematiki; takvo sagledavanje dovodi do zakljuka uma - stvarnost se, sa svim svojim
raznolikostima i pojedinanostima, moe predstaviti kroz jedan opti zakon. Leonardo je
imao tendenciju da stvarnost svede na matematiku izvesnost. Posmatranje fizike
stvarnosti matematiki, odlika je novog veka, prema Hajdegeru (Hajdeger, umski putevi,
Doba slike sveta), i ono zapoinje, reklo bi se, Kuzanskim, i nastavlja se kod Leonarda,
samo bez metafizikih tendencija. Hajdeger, meutim, navodi kao novovekovnu odliku i
proces specijalizacije, to definitivno nije sluaj kod Leonarda - on je homo universalis,
koji iza svega i nad svim nazire jedan dokuivi opti zakon.
Iskustvo (percepcija) prua veliku raznovrsnost opaaja, informacija i podataka, koja
treba da prodje kroz filter rasudjivanja, i potom da bude podvedena pod jedan opti,
vladajui zakon. Rasuivanje je ono racionalno, ono razumsko 4 - svoenje stvarnosti.
Razum vri kategorizaciju svih ulnih podataka.
Takoe, Leonardno je smatrao da svako osetilno bie, naravno, razvija pojam
kauzalnosti. Meutim, iako je to svevladajui odnos stvari - taj urono-posledini odnos,
3

E. Kasirer, Problem saznanja u nauci novijeg doba, T.1, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia,
Novi Sad, 1998., str 239
4
Napomenuo sam u prethodnom pasusu ta mislim da je funkcija razuma prema Leonardu
6

ipak on ne moe biti opti princip postojanja stvari. On jeste svevladajui zakon, ali
sumnjam da bi se Leonardo zadovoljio proglaavanjem ovog zakona kao vrhovnog, jer
svaki uzrok trai sopstveni uzrok po pravilu. Vrhovnost pripada oveku nezamislivom
uroku bez uzroka, uzroku koji nije posledica, ve je, na neki nain, samopokrenut.
Smatram da je Leonardo bio, spram svega, u jednoj metafizikoj potrazi za principom.
Iavi nauno-empirijskim putem odozdo, on je naiao na sumnju da iza svega stoji
zapravo jedan svevladajui um, dakle, Bog, i to nije tajna... Nije tajna da je Leonardo
doao da zakljuka da Bog, ili kakav ureivaki um postoji, ali takav Um sa svojim
Principom ostaje oveku tajna, nesaznatljiv i oigledan. Leonardo je u svojim
prouavanjima anatomskih konstrukcija nalazio mnoge slinosti izmeu odreenih vrsta
ivotinja i samog oveka - na primer, smatrao je da su odreene kosti u konja i ljudi takve
da imaju isti princip formiranja i funkcionalnosti. Izuavanjem perspektive zbog
slikarskih razloga, uoio je svu matematinost (da nadenem takav atribut) prirode i njenih
oblika5, te i racionalni princip prema kojem je ta priroda ureena. Zapravo, celokupni
njegov rad kao slikara, vodio ga je saznavanju prirode upravljanje principom.
Iz sveg ovog se moe zakljuiti na veliki uticaj Leonarda da Vinija na filozfiju - moe
se uvideti podstrek empirizmu, nauci o saznanju, induktivnoj metodi, filozofiji prirode...
Ovde sam izostavio njegova razmiljanja u domenu etike, koja se poklapaju u velikoj
meri s Aristotelovim. Takoe nisu pomenuta ni njegova promiljanja vremena, na primer
- posmatranjem vremena racionalno, kroz merne jedinice, izbegava se subjektivni
relativizam u doivljaju vremena, jer se ono, zbog prolaznosti, obuhvata na vrlo
specifian nain, pamenjem, ili kakvom unutranjom moi vizuelnog predstavljanja
prolog trenutka; ti proli trenuci nemaju redosled kakav nudi konvencionalna
racionalizacija, ve se niu prema intenzitetu uticaja koji imaju na nas kao pojedince.
Ovo nije jedini Leonardov zakljuak o vremenu, niti su izneti svi njegovi zakljuci o
prostoru, jer ih ima mnogo, i mnogi su konstruktivni za modernu nauku. Cilj ovog rada
bio je da se ovaj njegov uticaj, kroz deskripciju i tumaenje njegove linosti s obzirom na
tenju ka nauci, tanije - tenju ka saznanju sveta, obelodani i skromno, u neku ruku,
predstavi u svoj veliini.

Npr. - vitruvijev ovek.

Koriena literatura:
E. Kasirer, Problem saznanja u nauci novijeg doba, T.1, Izdavaka knjiarnica
Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1998
L. da Vini, Predskazanja, Slubeni glasnik, Beograd, 2011
D. Grli, Estetika, Povijest filozofskih problema, Naprijed, Zagreb, 1974.