METODE MERENJA ELEKTROMAGNETNOG ZRAENJA

Zvezde i druga nebeska tela emituju zraenje u veoma velikom opsegu, od vrlo kratkih ( i X zraka) do
dugih radio talasa. ovek ima samo jedan prijemnik koji registruje vidljivu svetlost (oko) i to je dugo bio
jedini nain da neto sazna o kosmosu. Zemljina atmosfera proputa vidljivu svetlost, radio talase i neto
infracrvenog zraenja , ali su prijemnici za radio talase i infracrveno zraenje otkriveni tek krajem 19 i
poetkom 20 veka. Registrovanje kompletnog spektra zraenja postalo je mogue tek u drugoj polovini
20 veka kada su vetaki sateliti izneli instrumente iznad Zemljine atmosfere. Merenjem i analizom
primljenog fluksa zraenja, njegove raspodele po talasnim duinama i polarizacije zraenja u okviru tri
osnovne astrofizike metode : fotometrije, spektrometrije i polarimetrije dobijeno je obilje informacija o
fizikim i hemijskim osobinama nebeskih tela. Fotometrija je metoda merenja svetlosnog fluksa ili fluksa
zraenja unutar odreenog opsega talasnih duina koji stie do posmatraa. Oko je prirodni prijemnik pa
nije loe da ponovimo osobine oka.
Oko je selektivan prijemnik elektromagnetnog zraenja. Osetljivo je samo u uskom opsegu talasnih
duina, od oko 390 nm do 760 nm. Taj opseg se zbog toga i zove vidljivi opseg spektra. Oko, ipak nije
idealan prijemnik , tj. Nije jednako osetljivo na svim talasnim duinam. Najosetljivije je u oblasti zelene i
ute boje. Tu osobinu nazivamo spektralna osetljivost oka. Ako sa oznaimo talasnu duinu na kojoj je
oko najosetljivije, sa
najmanju koliinu svetlosti te talasne duine da bi oko reagovalo, a sa
najmanju koliinu energije bilo koje talasne duine na koju oko reaguje (
).

Kolinik
se naziva koeficijent relativne spektralne osetljivosti oka. Spektralna osetljivost oka u
dnevnom i nonom reimu je jako slina, s tim to u dnevnom reimu je maksimum na 550 nm a u
nonom 513 nm. Ova osobina oka znai da ako se posmatraju zvezde istog sjaja, zbog razliite spektralne
osetljivosti oka, ute zvezde izgledaju sjajnije od plavih i crvenih. Zbog toga je potrebno znati krivu
osetljivosti oka da bi se uraunale odgovarajue korekcije. Minimalan fluks zraenja koji moe da
detektuje neki prijemnik jeste prag njegove osetljivosti. Prag osetljivosti oka je vrlo mali i iznosi oko
, tj oko 100 svetlosnih fotona u sekundi. U svakodnevnom ivotu oko je izloeno razliitim
fluksevima razliitog nivoa. Oko funkcionie u veoma velikom opsegu fluksa zahvaljujui sposobnosti
adaptacije, prilagoavanja datom nivou osvetljenosti. Adaptacija se delimino postie promenom
prenika zenice, ime se regulie koliina svetlosti koja ulazi u oko. Danju je prenik zenice oko 2 mm a
nou se poveava do 6-8 mm. Osim toga postoji joi bioloki mehanizam adaptacije oka na dnevni i
nono vienje. Na vrlo slabe izvore potrebno je oko adaptirati i po pola sata. Oko ima jo jednu veoma
vanu osobinu, a to je osobina akomodacije, tj. dobijanja otrih likova na mrenjai bez obzira gde se
nalazi predmet. Ovo se postie promenom krivine i ine daljine sistema onog soiva. Oko je normalno
akomodirano na beskonanost. Za svako drugo rastojanje oni miii vre kontrakciju. Zato se oko
odmara gledanjem u daljinu. Da bi se efikasno razumelo sve to e biti reeno ovde, potrebno je
razumeti osnovne fotometrijske jedinice i veliine.

FOTOMETRIJSKE VELIINE I JEDINICE

Osnovne veliine koje karakteriu zraenje nebeskih tela su fluks, intezitet i osetljivost. Ako je izvor
svetlosti na tako velikoj daljini da se njegove dimenzije mogu zanemariti, onda se on naziva takastim
izvorom. Zvezde su takasti izvori. Jedna od osnovnih karakteristika takastog izvora je fluks- ukupna
koliina energije koju on emituje u svim pravcima u jedinici vremena. Svetlosni fluks koji u odreenom
pravcu prolazi kroz jedinini prostorni ugao je intezitet zraenja.

Jedinica za intezitet je kandela (cd). To je fluks od jednog lumena koji prolazi kroz prostorni ugao od
jednog steradijana. Prosotrni ugao je mera otvora konusa. Ako je S povrina na sferi koju iseca konus
onda je rostorni ugao :

. Prostorni ugao oko svetlosnog izvora iznosi 4 steradijana.

Osvetljenost je fluks zraenja po jedinici povrine. Ako povrina S nije normalna na osu konusa, tj ako
normala na povrinu sa osom konusa zaklapa neki ugao onda je osvetljenost data formulom :

Treba voditi rauna da ova formula u sebi ne ukljuuje uticaj okoline kroz koju se prostire svetlost
izmeu izvora i posmatraa. Osvetljenost je jedina fotometrijska veliina koja se meri i ima izuzetnu
ulogu u astrofizici. Osvetljenost od 1 luksa ima 1
povrine kada normalno na nju upadne fluks
zraenja 1 lumena odnosno povrina sfere prenika 1m ako se u njen centar postavi takasti izvor od 1
lumena (meunarodne svee). Vea jedinica je fot (

). Osvetljenost se kao i fluks

zraenja moe odnositi na zraenje u celom spektru ali i na neki odreeni opseg talasnih duina. Ukoliko
je taj opseg veoma uzak, zraenje i fluks se nazivaju monohromatskim. Za svetlosne izvore konanih
dimenzija, kao to su Sunce, Mesec, magline definie se i sjaj izvora. To je intezitet zraenja po jedinici
vidljive povrine izvora, odnosno fluks zraenja koji unutar jedininog prostornog ugla emituje jedinina
vidljiva povrina. Vidljiva povrina izvora predstavlja projekciju njegove stvarne povrine na ravan
normalnu na pravac vizure. Sjaj izvora konanih dimenzija je :

On ne mora da bude isti na celoj povrini. Sjaj od 1 nita ima izvor iji svaki metar kvadratni vidljive
povrine ima intezitet zraenja od 1 kandele ili fluks od 1 lumena po steradijanu. Osvetljenost E povrine
S koju daje neki izvor konanih dimenzija vidljive povrine i srednjeg sjaja B, koji se nalazi na rastojanju
r:

SPEKTAR ZRAENJA I SPEKTROMETRIJA

Zraenje je oblik energije koji ima i estina i talasna svojstva. Zraenje koje se moe opisati kao skup
talasa odreene fekvencije ili talasne duine , tj. skup fotona iste energije h naziva se

monohromatsko. Meutim , veina nebeskih objakata zrai na razliitim energijama. To zraenje se

prizmom, difrakcionom reetkom moe razloiti u spektar po talasnim duinama. U sutini spektroskop
je ureaj koji kroz prorez proputa svetlost koja pada na soivo kolimatora koji svetlost usmerava
paralelnoim snopom na prizmu a ona dalje poto razloi svetlost na talasne duine je alje na soivo
kamere koje dalje tu svetlost prosleuje fotoploi ili nekom drugom mediju gde se vidi jasno razloena
svetlost u dugine boje. Veliina koja se meri je koliina energije
u jedininom frekventnom intervalu
koja u jedinici vremena pada na jedinicu povrine. Prema fotometrijskoj terminologiji, to je osvetljenost
u jedininom frekventnom intervalu. U spektroskopiji se ova veliina naziva monohromatski fluks :

Spektar elektromagnetnog zraenja se prema poreklu i prema nainu dtekcije deli na nekoliko oblasti :
gama (), rendgensku (X), ultraviolentnu (UV), vidljivu, infracrvenu (IC) i radio oblast. Samo mali deo
elektromagnetnog zraenja, koji odgovara talasnim duinama 390-760 nm, prouzrokuje vizuelni nadraaj
oka i naziva se vidljivi spektar. Taj deo spektra vidimo kao : ljubiastu (390-450 nm) , indigo (450-480
nm) , plavu (480-510 nm) , zelenu (510-550 nm) , utu (550-585 nm) , narandastu (585-620 nm) i crvenu
(620-760 nm). Meu bojama nema otre granice i podela je stvar konvencije. Vidljivi deo spektra
naravno ima ogroman znaaj u astronomiji jer najvei broj zvezda najvie energije emituje upravo u toj
oblasti. Sem toga, ovo zraenje veoma dobro prolazi kroz Zemljinu atmosferu, uz slabljenje oko 20%.
Spektometrijom se omoguava analiza spektra zraenja nekog tela preko koje se mogu saznati neke
osobine kao to su : hemijski sastav, stanje jonizacije, temperatura, prisustvo magnetnog polja, rotacija,
kretanje u odnosu na posmatraa, postojanje pratilaca (dvojni sistemi).

POLARIMETRIJA
Polarimetrija je metoda koja daje dopunske informacije o astronomskim objektima i materiji koja
ispunjava prostor izmeu njih. Polarizacija svetlosti je posledica odreenog mehanizma zraenja, ali i
optike anizotropnosti sredine koja zrai ili sredine kroz koju zraenje prolazi. Polarizacija svetlosti
odnosno elektromagnetnog zraenja se javlja kao posledica refleksije o neku povrinu, rasejanja na
esticama praine ili postojanja zvezdanog ili meuzvezdanog magnetnog polja. Ako vektor jaine
elektrinog polja elektromagnetnog talasa osciluje stalno u jednom pravcu, svetlost je linearno
polarizovana . Ona je nepolarizovana ako elektrini vektor osciluje u svim pravcima normalnim na pravac
prostiranja talasa. Da bi se detektovala polarizacija, svetlost se usmerava na polarimetar. To je
instrument koji proputa samo zraenje polarizovano u jednom pravcu. Ako linearno polarizovana
svetlost pada na polarimetar, onda e intezitet svetlosti koja ga proputa biti funkcija njegove orjentacije
i menjae se od 0 do 1 u zavisnosti od poloaja polaroida. Ako je upadno zraenje nepolarizovano,
intezitet zraenja koje naputa polarimetar bie konstantan. Zraenje nekih nebeskih tela je delimino
polarizovano, pa se promenom ugla polaroida intezitet varira od maksimane do minimalne vrednosti.
Odnos :

Naziva se stepen polarizacije i obino se izraava u procentima. Pravac polarizacije se odreuje iz

poloaja polaroida u kojem je intezitet proputenog zraenja maksimalan.

ZAKONI I MEHANIZMI ZRAENJA

Smatra se da je vie od 90% materije u kosmosu u stanju plazme. Plazmu ine elektroni, joni, atomi i
molekuli. Plazma razliitim procesima moe emitovati elektromagnetno zraenje.Zraenje koje nastaje
ovim procesima moe se podeliti na termalno i netermalno. Termalno zraenje nastaje usled haotinog
kretanja atoma i naelektrisanih estica dok netermalno nastaje kao posledica promene brzine
naelektrisanoh estica u magnetnom polju. Sva tela u vasioni zrae termalno. Emisiona sposobnost
nekog tela zavisi od vie faktora : temperature, toplotne i elektrine provodljivosti, oblika tela i njegovog
fizikog stanja uopte. Posebno je znaajan sluaj kada emitovano zraenje zavisi samo od temperature.
Takvo zraenje naziva se termodinamiki ravnoteno, a telo koje zrai apsolutno crno. U tom sluaju
zakoni zraenja su najjednostavniji. Ovo je u sutini teorijska idealizacija koja nam omoguava da
aproksimirajui zvezdu apsolutno crnim telom, merenjem njenog zraenja odredimo njenu temperaturu.
U izolovanom sistemu, atomi i moekuli gasa e haotinim kretanjem i meusobnim sudarima u toku
vremena uspostaviti ravnotene raspodele po brzinama i energetskim stanjima. Sa zraenjem to nije
sluaj. Interakcija meu fotonima je zanemarljiva pa se njegova ravnotena raspodela moe ostvariti
samo kroz interakcije zraenja sa esticama gasa, kroz apsorpcije i emisije. Da bismo dobili
termodinamiki ravnoteno zraenje, potrebno je da telo koje zrai bude potpuno izolvano od okolne
sredine dok se temperatura ne izjednai u svim njegovim delovima. Ovi uslovi se u potpunosti nikada ne
mogu realizovati. Ali ipak postoje uslovi bliski termodinamikoj ravnotei, na primer unutranjost zvezde
ili duboki slojevi zvezdane atmosfere. Model apsolutno crnog tela bi bila upljina koja se odrava na
konstantnoj temperaturi i koju zraenje, apsorbovano i emitovano atomima zidova te upljine, ispunjava
ravnomerno u svim pravcima. Ako bi se na tom telu napravio sasvim mali otvor, onda bi intezitet
zraenja merenog na otvoru bio funkcija samo frekvencije i temperature.

T=const.

Na slici je prikazana kriva dobijena eksperimentalnim rezultatima koja pokazuje zavisnost inteziteta od
frekvencije pri konstantnoj temperaturi. Meutim, klasina fizika je dolazila do drugih rezultata. Iz
jednaine :

, sledi da porastom frekvencije intezitet zraenja uvek raste. Kada bi se ovaj izraz primenio na sve
frekvencije emitovana energija bi bila beskonana to je naravno besmislen rezultat. Sve do 1900.
godine ovo se nije moglo objasniti da bi tek tada Maks Plank postavljajui temelje kvantne fizike uveo
pretpostavku po kojoj emitovana energija moe imati samo diskretne vrednosti jednake celobrojnom
umnoku elementarnih porcija, kvantova energije h. U okviru ove teorije Plank je dobio jednainu koja
je i za visoke frekvencije pokazivala slaganje sa eksperimentalnim rezultatima.

Ovo je Plankov zakon. Iz ovoga sledi da intezitet zraenja apsolutno crnog tela vai :

To je upravo ona univerzalna funkcija Kirhofovog zakona koji odreuje odnos emisione i apsorpcione
moi. Da vidimo neke posledice Plankovog zakona :
-

: Rejli Dinsov zakon

U oblasti zraenja niskih frekvencija eksponencijalna funkcija se moe razviti u red :

, to da je Rejli Dinsov zakon :

Ovim Plankov zakon prelazi u klasini i koristi se u radio astronomiji.

-

Vinova aproksimacija

Za visoke frekvencije jedinicu moemo zanemariti u odnosu na eksponencijalni lan pa dobijamo :

Frekvencija

na kojoj intezitet zraenja ima maksimun moemo dobiti iz :

, odakle dobijamo

, gde je

. Na slian nain reavanjem jednaina po

dobijamo izraz za talasnu duinu na kojoj crno telo emituje maksimalnu energiju.

, gde je konstanta b=0.29 cmK. Iz ova dva izraza se vidi da sa porastom temperature se maksimu
zraenja crnog tela pomera ka viim frekvencijama, odnosno kraim talasnim duinama. Temperatura
tela koja se odreuje primenom Vinovog zakona naziva se temperatura boje ( ).
-

tefan-Boltzmanov zakon

Sa promenom temperature ne menja se samo boja zraenja ve i njegova snaga. J.tefan

eksperimentalno i L.Boltzman teorijski doli su nezavisno do sledeeg zakona. Ukupna koliina energije
koja izrai jedinica povrine crnog tela u jedinici vremena u svim pravcima i na svim frekvencijama
proporcionalna je etvrtom stepenu njegove temperature :

, gde je

, tefan-Boltzmanova konstanta. F je ukupni fluks zraenja sa jedinice

povrine crnog tela. Ako zvezdu aproksimiramo apsolutno crnim telom, korienje tefan-Boltzmanovog
zakona omoguava da se iz ukupnog fluksa zraenja zvezde odredi njena temperatura. Ta temperatura
se zove efektivna i predstavlja temperaturu onog apsolutno crnog tela koje zrai istu ukupnu koliinu
energije sa jedinice povrine i u jedinici vremena kao zvezda :