DOBRA EVA

Bugarska knjievnost
ivio jedno neki siromah. Imao samo jednu njivicu koju je zasijao prosom. Raslo proso,
ponaraslo, bubrilo, nabubrilo i napunilo se zrnjem. A kad je dozrelo, naviknue se vrapci i eve da
dolijeu na tu njivu, jer nigdje naokolo nije bilo druge njive s prosom. Kad je siromah razabrao da
mu nee ostati prosa, pone paziti na njivu i tjerati ptiice. A one bi odletjele s jednog kraja na
drugi i opet se spustile. Siromah se nae u udu i izjada se svojoj eni.
- U svakom zlu ima i dobro - odvrati mirno ena. Ali siromah nije mogao spavati od brige.
Sutradan ode rano na njivu i pone vikati i lupati o neki lim plaei ptiice. Tako danas, sutra tako.
Napokon odlui uhvatiti ptiicu i svezati je na kolac usred njive kao plailo ostalima. Uvreba jednu
evu i poklopi je kapom.
- Ej, jesi li mi napokon pala u ruke, prokleta ptico! Sto da sad uinim? Da te zakoljem ili da ti
otkinem glavu?
- Ne ubij me, dobri ovjee - progovori eva Ijudskim glasom. - Ako me pusti ivu i zdravu, dat
u ti to god zaeli.
- to mi ti moe dati? - zapita zaueni seljak. - Ni sama nema drugo do malo perja na
pleima.
- Odnesi me k onoj kruci na breuljku, pa e vidjeti to ti mogu dati - odvrati eva.
Seljak joj ne povjeruje, ali ipak poe do kruke ne isputajui evu iz ruke.
- Sad reci to e mi dati, ako te pustim? - zapita.
- Vidi li onaj pruti pod krukom? - ree eva. - Njim udari o tlo, i on e ti dati sve to zaeli.
Siromah uzme pruti i zamisli se: to da zaeli?
"Zaelit u kruha i sira, samo da vidim to e biti" - pomisli, i udarivi prutiem o zemlju, ree:
- Prutiu, daj mi kruha i sira!
U isti se tren pred njim pojavi topla pita i svje sir umotan u bijeli rubac. Seljak se zbuni, ne vjerujui
oima. Pusti evu, najede se do sita, i ponese kui udnovati pruti. Ispripovjedi eni sve od
poetka do kraja, ali ona mu ne htjede vjerovati. Tad on udari prutiem o tlo i ree:
- Prutiu, elim peenu koko i crveno vince!
im je izustio ove rijei, na stolu se pojavi peena koko i boca crvena rujnog vina. ena se
obraduje i ree muu:
- Muu, omrzlo mi je ivjeti u bijedi, elim lijepu kuu.
Seljak udari prutiem o tlo i ree:
- Prutiu, elim lijepu kuu.
U isti tren nestade kolibice i na njenu se mjestu stvori golema kua s velikim prozorima.
- Sad nam je dobro s tim prutiem, muu - obraduje se ena.
- ivjet emo carski, imat emo to god zaelimo.
- Hajde da pozovemo cara u goste, neka ljudi prsnu od zavisti - ree seljak.
- Ne uznosi se, muu, to ne valja - pokua ga umiriti ena.
Ali on je ne htjede posluati.
- uti i sluaj to kaem! - vikne seljak. - Sad u udaritt prutiem i kazati mu neka nam u dom
dovede cara.
Udari prutiem o tlo i ree:
- Prutiu, dovedi mi cara u goste!
U isti as netko pokuca na vrata i car ue u sobu.
- Zato me zovete? - zapita ljutito pogledavi seljaka i njegovu enu.
- Pozvali smo te u goste, estiti care - nasmijei se ena. Sjedni da te pogostimo to nam je dao Gospodin. Uzmi, muu, pruti i zatrai najbogatija jela,
jela to ih jede samo car. Seljak udari prutiem o tlo i na stolu se pojave razliita jela:
peene guske i pilii, razliiti kolai, vino, i to li sve ne. Ugledavi car sve to zbuni se.
"Eh, kad bih mogao ukrasti taj pruti, na zemlji ne bi bilo
sretnijeg ovjeka od mene" - pomisli. I jedui i pijui mislio je samo o tom - kako da seljaku

ukrade
pruti. Poto se bogato nahranie i porazgovarae, car ode u svoju palau. Zapovjedi slugama
neka mu naine ba onakav pruti kakav je seljakov. Car udari njime o tlo, zaelivi mramorni
bunar
u svom dvoru, ali uzalud - nita se ne dogodi. Sutradan sakrije ispod odjee svoj pruti i ode
seljaku u goste. Seljak doeka cara, bogato ga pogosti i popije vie nego to mu je glava mogla
podnijeti. Car je to i ekao. Izvue ispod odjee lani pruti, stavi ga kraj seljaka, a seljakov pruti
sakrije u odjei
Onda radosno ode i odmah se pohvali pred caricom kako je nad mudrio seljaka ukravi mu
udotvorni pruti. Sutradan ujutro seljak udari prutiem o tlo, ali uzalud. Udari po drugi put, pa po
trei put - opet nita. Tad se dosjeti to se zbilo, pa zajaue:
- Oh, eno, car mi je ukrao pruti. Sto emo sad bez njega
- Nisam li ti kazala neka se ne plete s carem, muu, zato me nisi posluao? Vidi li to se zbilo?
Nije mu bilo dosta to smo ga doekali i bogato pogostili, ve nam je jo ukrao i pruti. Biu
sretna, ako ti ne uini jo kakvu veu pakost. Seljak ode k caru po svoj pruti. Car ga srdito
doeka, ak ga ne pusti ni preko praga. Doznavi to seljak hoe, vikne od sve glasa:
- Poastio sam te i doao ti u goste, a ti me naziva kradljivcem! Hej, momci! Uhvatite ovog prostaka i
udarite mu stotinu udaraca po golom, pa neka se samo usudi da me ponovo nazove kradljivcem!
Careve sluge uhvate seljaka, udare mu stotinu udaraca i izbace ga na cestu. Leao seljak i jaukao, ali nitko
mu se ne usudi pomo: jer su se svi bojali cara.
Napokon seljak ustane i polagano se, polagano odvue prema svome domu. Putem mu padne
na um da se izjada evi. Ode pod kruku. eva mu se spusti na rame.
- to je, dobri ovjee? - zapita.
- Zbila se velika nesrea - izjada se seljak. - Juer mi je car bio u gostima i ukrao mi pruti to si mi
ga dala. Danas je kad sam doao k njemu po pruti, zapovjedio slugama neka me udare stotinu
batina po golom... jedva se dovukoh dovle. Molim te, milopojna evo, daj mi drugi onakav pruti
da se ne moram ponovo boriti s bijedom.
- Imala sam samo jedan pruti, i zato ti ne mogu dati drugi
- odgovori eva. - Ali ne brini se, dobri ovjee, pomoi u ti
Vidi li na kruci onaj eljezni topuz? im njime udari o tlo pojavit e se tri Arapina-junaka. to im
god zapovjedi, odmah e izvriti. Poto zavre posao, ponovo udari topuzom o tlo i on
e nestati.
Seljak se obraduje, uzme topuz i ravno k caru. im ga car ugleda, strano se razljuti i zapovjedi
slugama neka ga uhvate ponovo rnu odmjere stotinu udaraca po golom. Ali seljak udari
topuzom o tlo i odmah iskoe iz nevidjelice tri Arapina-junaka te raspre sluge. Car, ugledavi
Arape, uplai se i nagne u bijeg, ali ga oni u dva skoka stignu ponu mlatiti po pleima. Car se
jo
jae prestai i stane moliti seljaka:
- Jao, brate, kai ovim Arapima neka me ostave na ivotu,
vratit u ti pruti.
- Aha - nasmije se seljak. - Malo prije si zapovjedio neka mi sluge udare stotinu batina, a sad me naziva
bratom. Daj brzo pruti i ne usudi se vie krasti, jer e biti zlo po tebe.
Seljak uzme pruti, udari topuzom o tlo i Arapi se sakriju.
Onda ode veseo i zadovoljan kui.
Preveo Leo Dri

EERKO

Jednom pre mnogo vremena iveo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za enu, ali
ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini
coveka.
Uze tri kile badema, tri kile ecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smea ujedno,
ecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i
poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle
cetrdeset dana oivi i nazvae ga ecerko ecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaelela da pode da ga
uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio ecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, to se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoe da je vide, pode i ecerko.
Kad ga mornari opazie, namah ga poznadoe i smesta ga zgrabie - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode ecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako
ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
ta ce sad, ta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga nala.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po
celom svetu, moda ga je negde video.
Kad uvece stie mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kae da nisi gdegod video njenog ecerka, njenog
ecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Moda ga je
ono negde videlo, zato to se jo vie krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoe jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istroila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, moda ga
je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog ecerka, mog ecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da ode do zvezda, njih ima mnogo. Moda su ga one
videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoe jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju.
Zatim joj pokazae put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istroila
je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog ecerka, mog ecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, moda ga je
neko od njih videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle ecerka ecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovorie zvezde. Tada su umea jedna majuna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, dralovica, dri kraljica i pazi da kogod ne dode da
joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokau put, dadoe joj jedan lenik s recima:
- Razbij ga ako dospe u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stie tamo gde je bio ecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide ecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do slukinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Slukinje odu do kraljice i kau joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita moe li da se smesti tamo kod
gusaka. ta da cinimo?

- Pustite je - rece kraljica.

I pustie je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a
mota zlatne kaleme.
Ugledae ovo slukinje i potrce kraljici da joj to kau. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- to ne podete da joj kaete da to dade nama? ta bi ona s tim?
Odu slukinje i kau joj:
- Veli gospoda kraljica, to ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? ta bi ti s
njim?
- Dacu vam, ali da mi date ecerka jednu noc. Odu slukinje i reknu to kraljici.
- A to da joj ga ne damo - rece kraljica. - ta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica ecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo
neto da ga uspava. Tek to ga je ispio, on zaspi, a slukinje ga ponesu na rukama i odnesu kod
prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad slukinje odoe, poce princeza da besedi ecerku:
- Zato se ne probudi? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja to sam istucala badem, pomeala ga
sa ecerom i mrvicama? Ja to sam istroila tri para gvozdenih cipela da dodem da te
nadem, a ti mi sada ne kae ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene ao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se ecerko probudi!
Ujutro dodoe slukinje, uzee ecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su slukinje otile, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim
pilicima.
Videe slukinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcae kraljici da joj to kau:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kaite joj da to dade nama. ta bi ona s tim! A ako zatrai
da joj damo ecerka, dobice ga. ta ce mu biti? ta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu slukinje i kau joj:
- Da nam da zlatnu koku sa zlatnim pilicima? ta bitistim?
- Da mi date ecerka jo jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoe slukinje. Kraljica ponovo dade neto ecerku te ga uspava, a cim je
zaspao, uzmu ga slukinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzee zlatnu koku sa zlatnim
pilicima i odoe.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prole noci, ali kako da se ecerko
probudi! A ujutru ponovo dodu slukinje, uzmu ecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lenik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim slukinje spazie zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kau:
- Idite, recite joj da to da nama, ta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne ecerka, dobice ga
- rece kraljica.
Odu slukinje i kau joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja iveo je jedan krojac koji je io nocu i
cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako ecerka i kae mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te neto upitam.
- Samo izvoli - rece ecerko.
- Gde ti s veceri spava?
- A to me to pita? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru ecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje to ivi tamo
kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "ecerko, to se ne budi? Tri sam para gvozdenih
cipela istroila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kae ni reci?"
ecerko je ovo shvatio, ali ne rece nita.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga slukinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim
cvetovima.
Cim slukinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, die se ecerko, zagrli je i
u casu uzjahae na konja i krenue na put.
Dodu ujutru slukinje da uzmu ecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to
kau. Poce tada i ona da kuka, ali ta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade slukinjama da razbijaju bademe, pomea
ih sa ecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi
kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i bacie ga.
Princeza i ecerko dodoe u svoje kraljevstvo i poivee dobro da ne moe biti bolje. Bio
sam i ja tamo i sve video.
(Grka)

BAJKA O IVANU-CAREVIU, AR-PTICI I SIVOME VUKU

iveo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica:
najstarijeg - Dimitrija-carevica, srednjeg - Vasilija-carevica i najmladeg - Ivana-carevica.
Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne bee. U tom vrtu
su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadae car jednu omiljenu jabuku. Na
toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se ar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj bee od zlata, a oci nalik na
istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku,
stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronovicu bee veoma ao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im
rece:
- Deco moja draga, ko od vas moe da uhvati u mom vrtu ar-pticu? Onome ko je bude ivu
uhvatio dacu jo za ivota polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevici rekoe uglas:
- Milostivi gospodaru, oce na, vae carsko velicanstvo! Sa velikom radocu cemo se
truditi da uhvatimo ar-pticu ivu.
Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva strau. Kad sede pod jabuku sa koje je arptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je ar-ptica doletela i jabuke otresla. Car
Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija--carevica i pita ga:
- ta je, sine moj dragi, jesi li video ar-pticu?
Carevic odgovori ocu:
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva strau. Sede pod onu istu jabuku i kako je
sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada ar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav
pozva k sebi i upita:
- ta je, sine moj dragi, jesi li video ar-pticu?
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva strau i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu
sveca. Dolete ar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic
veto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadrati. Ote se ar-ptica i odlete, a
Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav
probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero ar-ptice. Obradova se car to je
najmladi sin uspeo makar jedno pero ar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i

sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnotvo sveca. Car
Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva.
Otada ar-ptica nije vie doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im:
- Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi ar-pticu te je ivu
donesite. A ono to sam ranije obecao dobice onaj koji mi ar-pticu donese.
Carevici Dimitrije i Vasilije uzee od oca blagoslov i krenue da trae ar-pticu sami,
jer im je bilo krivo to je Ivan-carevic uspeo da icupa ar-ptici pero iz repa. A Ivancarevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece:
- Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si jo mlad i neuk za tako dalek i teak put. Nemoj se od
mene odvajati! I tako su braca tvoja pola. A ako i ti ode, sva trojica se necete skoro
vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se pribliava. Ako mi gospod bog uzme ivot za vreme
vaeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Moe doci do bune i nesloge medu
narodom, a ko ce to smirivati? Ili se naoj zemlji moe pribliiti neprijatelj, a vojsku
nece imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadri Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te
Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne
znajuci kud.
Iao on tako putem, iao, te stie, najzad, na jedno iroko polje. A u polju stoji stub, i na
stubu zapisane reci: "Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode
na desnu stranu, taj ce biti iv i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu,
sam ce biti ubijen, a konj ce mu iv i zdrav ostati."
Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Miljae: konj ce mi biti ubijen,
ali ja cu ostati iv pa cu sebi kasnije naci drugog konja.
Iao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi
vuk te mu rece:
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao ta je napisano: da ce
konj tvoj mrtav biti. Zato onda ovuda ide?
Izgovori vuk te reci, rastre konja na dve polovine i ode.
Ivanu-carevicu bi ao konja, zaplaka gorko i pode peice. Iao tako citav dan, umori se i
htede malo da odahne, kada ga dostie sivi vuk i rece mu:
- ao mi je, Ivane-carevicu, to si se tako hodajuci izmucio. ao mi je i to sam tvoga dobrog
konja rastrgao. Uzjai mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zato?
Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk bre od konja i ne prode
dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i
rece:
- E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida,
nalazi se vrt, a u vrtu ar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi ar-pticu, ali kavez ne diraj.
Ako kavez uzme, nece moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti.
Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu.
Spazi ar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi
pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi:
"ta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?" Vrati se i tek
to skide zlatni kavez, odjednom neto zagrme i zatutnji po
celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile ice sprovedene.
Straari se odmah probudie, dotrcae u vrt, uhvatie
Ivana-carevica sa ar-pticom i dovedoe ga svome caru
Dolmatu.
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika:
- Kako te nije stid, mladi covece, da krade! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu?
Ivan-carevic mu odgovori:
- Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja
ar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene
jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem ar-pticu i da mu je
donesem.
- Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu - rece car Dolmat - zar se tako radi? Da si doao meni, ja
bih ti casno i poteno ar-pticu dao. A ta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim
kako si ti necasno postupio. Ali sluaj, Ivane-carevicu! Ako ispuni ovo to ti traim i
ode preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i donese mi od cara Afrona konja
zlatogrivog, oprosticu ti greku i uz velike pocasti cu ti ar-pticu dati. A ako to ne
izvri, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan.
Ivan-carevic napusti cara Dolmata tuan i alostan obecavi da ce mu dovesti konja
zlatogrivog.
Dode on sivome vuku te mu isprica sve to mu je zadao car Dolmat.
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zato me ne poslua, zato

uze zlatni kavez?

- Kriv sam pred tobom - odvrati mu Ivan-carevic.
- Dobro, hajde! - na to ce vuk. - Uzjai mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio on tako, jurio, najzad stie, usred noci u carstvo cara Afrona.
Kada stigoe do carskih konjunica od beloga kamena, sivi vuk rece Ivanu-carevicu:
- Udi, Ivane-carevicu, u konjunicu. Svi straari cvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na
zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inace ce zlo biti.
Ivan-carevic ude u konjunicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu
uzdu, polakomi se. Tek to je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjunicama, kao da
su u tu uzdu bile ice sprovedene. Straari se odmah probudie, dotrcae, Ivanacarevica uhvatie i odvedoe caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:
- Zdravo da si, mladicu! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carevic mu odgovori:
- Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovica, a ime mi je Ivan-carevic.
- Eh, ti, mladi junace, Ivane-carevicu! - rece mu car Afron. - Zar to casni junak moe da
radi? Da si doao k meni, ja bih ti casno i poteno zlatogrivog konja dao. A ta ce biti sada
ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu necasno postupio? Ali posluaj,
Ivane-carevicu! Ako ispuni ovo to ti traim i ode preko devet brda, devet voda u
deseto carstvo i dovede mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i dua
tuguju, ja cu ti pogreku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivata. A ako to ne
izvri, po citavom carstvu cu razglasiti da si ti necastan lopov i da si necasno delo u
mome carstvu pocinio.
Tada Ivan-carevic obeca caru Afronu da ce mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad
izide iz odaja, gorko zaplaka.
Dode sivome vuku i isprica sve ta mu se desilo.
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zato me ne poslua, zato
uze zlatnu uzdu?
- Kriv sam pred tobom! - odvrati mu Ivan-carevic.
- Dobro, hajde! - nastavi sivi vuk. - Uzjai mene, sivoga vuka, ja cu te odneti kud treba.
Uzjaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio je on tako brzo kao to se u prici prica, i dojuri do carstva u kome je ivela princeza
Jelena Prekrasna. Kada stie do zlatne ograde koja je okruavala prekrasan vrt, vuk ce
carevicu:
- Sidi, Ivane-carevicu, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo doli, te me
cekaj na irokom polju ispod hrasta zelenog.
Pode Ivan-carevic kud mu je zapovedeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i cekae da
izide u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred vece, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh
postao prijatniji i prohladan, izide princeza Jelena Prekrasna u vrt da se eta sa svojim
dvorkinjama i pratiljama. Kada dode do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on
odjednom preskoci ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoci natrag i dade se u trk.
Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carevic ocekivao i rece mu:
- Ivane-carevicu, sedni mi brzo na leda!
Ivan-carevic sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i
dvorkinje koje su etale po vrtu zajedno sa princezom, otrcae u dvorac i poslae poteru ne
bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako gonici bili hitri, ne uspee da stignu sivoga vuka pa se
vratie.
Dok je Ivan-carevic sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi
se on u nju, a i ona u Ivana-carevica. Kada sivi vuk dode do carstva cara Afrona, Ivancarevic morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carevic se tada
raalosti i poce suze prolivati. Sivi vuk ga upita:
- Zato place, Ivane-carevicu? Ivan-carevic mu na to odgovori:
- Sivi vuce, prijatelju moj! Kako da ne placem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna due
prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a
ako je ne predam, car Afron ce mi cast ukaljati u svim zemljama.
- Sluio sam te mnogo, Ivane-carevicu - rece sivi vuk - ucinicu ti jo i ovo. Posluaj me,
Ivane-carevicu: ja cu se naciniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i
uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjae konja
zlatogrivog i ode daleko, tada cu ja izmoliti cara Afrona da izidem na iroko polje u
etnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti - i ja cu se opet stvoriti
kraj tebe.
Tek to sivi vuk izgovori te reci, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu,
tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carevic uze sivoga vuka i pode u
dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni rece da ga ceka izvan grada. Kada Ivancarevic dode caru Afronu sa tobonjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma

obradova to je dobio blago koje je odavno eleo. Povede lanu princezu, a konja
zlatogrivog predade Ivanu--carevicu. Ivan-carevic uzjaha konja i izide izvan grada. Smesti
na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je iveo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a cetvrtog dana
dode caru moleci ga da se proeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublaila. A car
Afron odgovori:
- Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja cu za tebe sve uciniti, pusticu te u polje ravno da se
proeta.
I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u etnju u polje
iroko.
A Ivan-carevic iao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne
zaboravi na sivoga vuka. Seti se i rece:
- Ah, gde li je moj sivi vuk?
Tek to je to rekao, stade sivi vuk pred carevica i rece mu:
- Uzjai, carevicu, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jae na konju
zlatogrivom.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka te tako podoe u carstvo cara Dolmata. Ili oni, ili i
kada stigoe na tri vrste od tog carstva, Ivan-carevic stade moliti sivoga vuka:
- Sasluaj me, prijatelju dragi, vuce sivi! Mnogo si mi dobra ucinio, ucini mi jo i ovo
poslednje. Evo ta ce uciniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od
ovoga konja.
Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carevic ostavi
prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pode u dvorac caru
Dolmatu.
Cim stie, spazi ga car Dolmat gde jae na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i izide iz
svojih odaja. Doceka carevica na dvoritu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i
povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoe oni za
trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trecega dana predade car Dolmat Ivanucarevicu ar-pticu sa zlatnim kavezom.
Uze carevic ar-pticu, izide iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom
Jelenom i pode u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica.
Car Dolmat htede sutradan da projae na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla,
uzjaha i krenu u iroko polje. Tek to je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata,
pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stie Ivana-carevica.
- Carevicu-Ivane! - rece on. - Uzjai mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka
jae na konju zlatogrivom.
Carevic-Ivan uzjaha sivoga vuka i podoe na put. Kada stigoe do onoga mesta gde je sivi vuk
rastrgao konja Ivanu-carevicu, vuk se zaustavi i rece:
- E, pa, Ivane-carevicu, dosta sam te verno i poteno sluio. Na ovome mestu sam tvoga konja
rastrgao, dovde sam te i doneo. Sidi s mene, sivoga vuka, sada ima konja zlatogrivog, uzjai
njega i putuj kud ti je drago. A ja ti vie nisam sluga.
Tek to to izgovori, sivi vuk iceze. Ivan-carevic zaplaka gorko za sivim vukom i pode
dalje sa svojom prekrasnom princezom.
Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na
dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom lee pod
jedno drvo da se malo odmori od vrucine koja bee pripekla. Zlatogrivog konja priveza za
drvo, a kavez sa ar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako leali na travi, uhvati ih san.
Za to vreme braca Ivana-carevica - Dimitrije i Vasilije - lutajuci po raznim carstvima i ne
naavi ar-pticu, vracahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naidoe oni na svoga usnulog
brata Ivana-carevica i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledae na travi ar-pticu u
zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomie se i smislie kako da ubiju svoga brata
Ivana-carevica.
Carevic Dimitrije isuka mac iz korica, probode Ivana-carevica i sasece ga. Zatim razbudi
prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:
- Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, cija si kci i kako ti je ime?
Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevica mrtvog, prepade se i stade gorke
suze prolivati. Kroz plac ona govorae:
- Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carevic koga ste vi stranoj smrti
predali. Da ste vi bili pravi junaci, izili biste s njim na ravno polje i ivoga ga pobedili.
A vi ubiste coveka u snu, i kakvu ste pohvalu zasluili? Covek u snu je isto to i mrtav
covek.
Tada carevic Dimitrije prisloni svoj mac na grudi prekrasne princeze Jelene i rece joj:
- Sluaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u naim rukama. Mi cemo te povesti ocu naem, caru
Vislavu Andronovicu, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i ar-pticu i konja zlatogrivog.
Ako to ne rece, odmah cu te ubiti!

Prekrasna princeza Jelena uplai se smrti i obeca da ce govoriti onako kako su joj
zapovedili.
Tada carevic Dimitrije i carevic Vasilije bacie kocku kome ce pripasti prekrasna
princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade carevicu Vasiliju, a
zlatogrivi konj - carevicu Dimitriju. Tada carevic Vasilije povede prekrasnu princezu
Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carevic Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze
ar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronovicu. Tako oni krenue dalje.
Ivan-carevic leae mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naide tuda sivi vuk te
pozna po mirisu Ivana-carevica. Htede da mu pomogne, da ga oivi, ali nije znao kako to da
ucini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrancica koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju
spuste. Sakri se vuk iza buna i tek to se gavrani spustie na zemlju, vuk iskoci iza
buna, zgrabi jednoga gavrancica i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran rece:
- Zdravo da si, sivi vuce! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti nita nije skrivilo.
- Sluaj, Gavrane Gavranovicu! - rece sivi vuk. - Tvoje ptice necu dirnuti i pusticu ga iva i
zdrava, ako mi neto ucini. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje
mi donesi mrtvu i ivu vodu.
Tada Gavran Gavranovic odgovori vuku:
- Ovo cu ti uciniti, ali mi sina ne diraj.
Tek to to izgovori, gavran odlete.
Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom iva voda, a u drugom mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga
mrtvom vodom - i gavrancic sraste ponovo, poprska ga ivom vodom - gavrancic se prenu i
polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevica mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska
ga ivom vodom, a Ivan-carevic ustade i progovori:
- Ah, kako sam dugo spavao!
Sivi vuk mu na to odgovori:
- Da, Ivane-carevicu, spavao bi ti vecno da mene ne bee. Tvoja braca te ubie i sa sobom
odvedoe prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i ar-pticu. Sada bez odlaganja
pohitaj da to pre stigne u svoju zemlju. Tvoj brat carevic Vasilije eni se danas tvojom
nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi to pre stigao tamo, uzjai mene, sivoga
vuka, i ja cu te odneti.
Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovica.
Ne prode dugo, a oni stigoe u grad. Ivan-carevic sjaha sa sivoga vuka, pode u grad i kada
stie u dvorac, zatece carevica Vasilija gde se eni prekrasnom princezom Jelenom.
Ivan-carevic ude u palatu, a cim ga Jelena Prekrasna spazi, skoci odmah iza stola, stade ga
grliti i ljubiti te povika:
- Ovo je moj dragi sudenik, Ivan-carevic, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!
Tada se car Vislav Andronovic die sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o cemu
ona to govori. Jelena Prekrasna mu isprica celu istinu, ta je i kako je bilo: kako je Ivancarevic doao do nje, do konja zlatogrivog i ar--ptice, kako su ga starija braca ubila dok
je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kae kako su oni sve to nali.
Car Vislav se razgnevi i naredi da carevice Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.
Ivan-carevic se oeni prekrasnom princezom Jelenom i iveo je s njom u slozi i ljubavi,
tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.
(Ukrajinska)
GVOZDENI HANS
Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku umu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom
posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati.
- Moda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana poalje dvojicu lovaca da ga
trae. Ali se ni oni ne vratie. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im:
- Prokrstarite po svoj umi i tragajte dok ne budete nali svu trojicu. - Medutim, ni od ovih
se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkakih pasa to ih behu poveli sa
sobom.
Od to doba niko se vie ne osmeli zaci u umu i ona pocivae u dubokoj tiini kao pusta; tek
pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom.
To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, traeci u kralja uhleblje i nudeci
se da lovi u opasnoj umi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece:
- S tom umom nisu cista posla; bojim se da u njoj nece proci bolje no to su drugi proli i
da se iz nje nece vratiti.
Ali mu strani lovac odgovori:
- Poci cu u umu na sopstvenu odgovornost; ne znam ta je to strah, i nicega se ne bojim.

Tako strani lovac ode sa psom u umu. Nije bilo zadugo, kad pas onjui trag divljaci i potrca
za tragom. Ali samo za casak: dotrcavi do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne
mogavi dalje, a jedna gola ruka izdie se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu.
Videvi to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one
lokve. Kad sagledae dno lokve, vide da na njemu lei jedan divlji covek, koe smede kao
zardalo gvode i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Veu ga
konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi
da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvoritu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude
kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici.
Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u umu.
Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvoritu;
igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece:
- Izbaci mi moju loptu!
- Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi bude otvorio vrata.
- Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca.
Sutradan dode decak i opet zatrai loptu. Divlji covek rece:
- Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede.
Treceg dana kralj je bio otiao u lov, kad decak jo jednom dode i rece:
- I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca.
Na to divlji covek rece:
- Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ce ga naci.
U elji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajae vie za ocevu zabranu, ode i
donese kljuc. Vrata se teko otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori,
izide divlji covek iz kaveza, prui decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorita. Decaka
spopade strah, stade da vriska i viknu mu:
- Ah, divlji covece, nemoj da ide, inace cu dobiti batina.
Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, otro koracajuci, ode s njim u umu.
Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne
znajuci nita o dogadaju, potrai kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati
decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj poalje ljude da trae decaka u polju, ali ga oni ne
nadoe. Tada bi kralju sasvim jasno ta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika
alost.
Kad se divlji covek opet nade u mracnoj umi, spusti decaka s ramena i rece mu:
- Oca i majku nece vie videti, ali ja cu te zadrati kod sebe, jer si me ti oslobodio te
imam saaljenja prema tebi. Ako bude sve cinio to ti kaem - dobro ce ti biti. Blaga i
zlata ima u mene vie negoli u ikog na svetu.
Onda mu od mahovine spremi leite, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga
divlji covek do jednog zdenca i rece mu:
- Ovaj zlatni zdenac je, vidi, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dunost biti da sedi
kraj njega i pazi na to da nita u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci
da vidim jesi li izvrio moju zapovest.
Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s
vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da nita u nj ne upadne.
U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice
zamoci u vodu. ustro ga iz vode istre, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i
sav njegov trud da otare s prsta pozlatu bee uzaludan. Uvece se divlji covek vrati,
pogleda decaka i rece:
- ta se dogodilo sa zdencem?
- Nita, nita - odgovori decak dreci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali
divlji covek rece:
- Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne
togod u zdenac.
Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga
uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi,
ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao ta se dogodilo.
- Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu jo jednom preci preko
toga. Medutim, ako se tako ta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti nece
vie moci ostati kod mene.
Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je
dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same
oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo
uspravi, ali njegova kosa vec bee sva pozlacena i sijae se kao sunce.
Moete misliti koliko se siroti decak uplaio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu
divlji covek ne vidi kosu.

Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece:

- Odvei maramu!
Tako sinue njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja nita ne pomogoe. Divlji covek
rece:
- Nisi izdrao probu i ne moe vie ovde ostati. Idi u iroki svet pa ce steci iskustvo o
tome ta znaci siromatvo. Poto ti srce nije zlo i poto ti ja dobro elim, to cu ti jedno
dopustiti: bude li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se
pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no to misli da je, a zlata i srebra ima u mene
u izobilju.
Tako kraljevic ostavi umu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje,
dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potrai rada, ali ga niko ne uposli jer nije
nita izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga
tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoe odmah smisliti kud bi i ta bi s njim, ali kako
im se svideo, rekoe mu da ostane. Naposletku uzme ga u slubu kuvar, s tim da mu donosi
drva i vode i cisti ognjite od pepela.
Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da
odnese jelo na kraljevsku trpezu. On poslua i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne
skide eir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako ta jo nikad ne bee
dogodilo i kralj mu rece:
- Kad prilazi kraljevskoj trpezi, mora skinuti eir.
- Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste.
Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u slubu takva mladica i
rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao saaljenje prema njemu i razmeni ga sa
batovanovim momkom.
Sad je mladic morao u dvorskoj bati saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i
po nevremenu.
Jednom u leto, kad je bio sam u bati i radio, a dan bio veoma topao, skide eir da na
vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje
padoe zraci u lonicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi ta je to. Ugledavi mladica,
dovikne mu:
- Mladicu, donesi mi kitu cveca.
On u najvecoj urbi metne eir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i vee u kiticu. Kad
s tim pode uz stepenice, susretne se s batovanom, koji mu rece:
- Kako pred kraljevu kcer moe izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi
drugo; izaberi drugo; izaberi najlepe i najrede.
- O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije.
Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece:
- Skini eir; ne prilici da ga dri na glavi kad si preda mnom.
On opet odgovori:
- Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava.
Ona mu, medutim, zgrabi eir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdae mu
se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadra
ga i da mu punu aku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate batovanu i rece:
- Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati.
Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u
njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi eir da ga skine, ali ga on cvrsto drae obadvema
rukama. Ona mu opet da punu aku dukata, ali on ih ne htede zadrati nego ih pokloni
batovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti eir, a
on ne htede njezin novac.
Nije posle toga prolo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne
znadae da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku.
Tada batovanov momak rece:
- Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja.
Drugi se smejahu i rekoe:
- Kad budemo otili, ti potrai sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji.
Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji bee
bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj
umi. Stigavi do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se uma sva
orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece:
- taeli? Mladic odgovori:
- elim jaka konja, jer idem u rat.
- Dobice ga - rece divlji covek - i dobice vie no to trai.
Onda se divlji covek vrati u umu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardija
vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardija jedva bio u stanju da ga dri. Za njim
je ila velika ceta ratnika, svi u gvodu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic

preda ardiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju.
Kad se pribliio bojitu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo
trebalo pa da i oni koji su se jo borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom
cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali
neprijateljski ratnici htedoe se povuci, ali ih mladic progonjae ustopce bijuci ih i ne
prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka.
Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do ume i
pozove Gvozdenog Hansa.
- ta eli? - upita divlji covek.
- Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg.
Sve se zbude tako kako je traio i on se vrati kuci na bangavu konju.
Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poelevi mu
srecu.
- Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao
u pomoc.- Kci mu je elela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati.
- On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga vie nisam video.
Kraljeva kci uzme se raspitivati kod batovana o mladicu, njegovu momku. Batovan se
nasmeja i rece:
- Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo naeg
bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to ivice leao i spavao za vreme
borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam to sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije
bilo!" Na to su ga jo vie ismejavali.
Kralj rece kceri:
- Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ce ti tada baciti zlatnu jabuku; moda
ce nepoznati vitez doci.
Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do ume i pozove Gvozdenog Hansa.
- ta eli? - zapita ga divlji covek.
- elim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri.
- Moe smatrati da je vec ima - rece Gvozdeni Hans. - Dobice za tu priliku i crvenu
opremu i da jae ponosita ridana.
Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade.
Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a
cim ju je uhvatio - odjezdi.
Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati
jabuku, a posle toga ne zadra se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece:
- To nije doputeno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude
li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se
dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti.
Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati
jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoe za njim i jedan od njih toliko mu
se priblii da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobee, ali mu konj skoci tako silno da
mladicu spade lem s glave i kraljevi ljudi videe da ima zlatnu kosu. Oni se vratie i
izvestie kralja o svemu.
Iduceg dana zapita kraljeva kci batovana ta je s mladicem, njegovim momkom.
- Radi u bati - rece joj batovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio.
Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke to ih je dobio.
Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa eirom na glavi. Ali mu
kraljeva kci pride i skide eir. Njegove zlatne vlasi padoe mu tada po ramenu, i to je
bilo tako lepo da se svi divljahu.
- Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je
uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj.
- Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz depa i prui kralju. - A ako
trai jo vie dokaza, moe videti ranu to su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad
su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobedi neprijatelja.
- Kad si u stanju izvriti takva dela, onda ti nisi batovanski momak; reci-de ko ti je otac?
- Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poelim.
- Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost?
- Moe - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi bude dao svoju kcer za enu.
Na to se kraljeva kci nasmeja i rece:
- U ovog nema okolienja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije batovanski
momak. - I onda mu pride i poljubi ga.
Na svadbu dodoe njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili
izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi
sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvorie se vrata i ude s velikom pratnjom
jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:

- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio
zacaranosti. Sve blago to ga imam neka je tvoje.
(Nemaka - istoni deo)
CRVENI VILENJAK
Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na
citri.
Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki
prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se jo nije udala, jer joj jo nije doao
pravi mladoenja.
Mladi junker se ponada da je moda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu ba
bila naodmet.
I tako junoa napisa princezi pismo. Velikom vetinom pisanja nije se ba odlikovao, no
tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u kolu?
"Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "poto sam doznao da se jo niste
udali, jer vam jo nije doao va pravi mladoenja, i poto sam jo mlad, pitam vas, eto, da
nisam moda ja taj pravi. Va junker Hans".
Pismo poalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio.
Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na enidbu. Ona mu
je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuvie glup da bi mogao postati i
vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug.
Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doivljeno
ponienje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego to bude postao vitez hoce da
krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskuenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i
mislice na enidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze
novac kojim ga je kum na krtenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode.
Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zaveljaj i nosio ga na
ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do
vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je
dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u slubu gospodara i cuva mu ovce.
- U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolazi nam kao porucen. Upravo juce
oterali smo naeg biveg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za to. Svima
redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio
od tekih bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin.
Tako se neznani junker Hans primi slube cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije
nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strane
kotline oterati u gustu umu, gde se na jednom breuljku nalazio u razvalinama dvor od
kojeg nije vie ostao nijedan citav zid.
Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pau, i prvog dana izvrio je zadatak sasvim
dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom
cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju.
Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i ta drugo - mnogo
dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretraio sve kutke i budake starog dvora i
pokraj sruena luka jedne od negdanjih kapija naao povelik kamen. S tog mesta mogao je da
motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi
on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce.
Nije dugo svirao kad iz kapije u podnoju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge
sede brade, i cuteci sluae svirku.
Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i
prebrojao ovce, sve su opet bile na broju.
Prola je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi
crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego svirae u flautu i dalje, a vilenjak
sluae.
Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i sluao njegovu svirku,
pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili to vojvoda vec poodavno
nijedne noci nije osetio nikakve bolove i to cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O
tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude.
I radoznala, kakve su vec ene, sila je u dvorite i dola do tora za ovce da vidi novog
cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, irok krevet sa slamnjacom, pokrivacem
i jastukom, malu pec, koju bi naloio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama
te suio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem drao ono malo stvari to ih je imao.
I kad je princeza dola, on je ba sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju
slavuj prestao da peva i samo sluao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, sluala

ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac
moe da bude samo obican cobanin.
I svaki dan dolaae mu pod prozor i svake se veceri htela da mai kvake na vratima, da
ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvorie i ona se nade u
sobici.
I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i sluala i veselila srce divnom svirkom i onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otila je alosna
to on nije vitez nego samo siromaan cobanin.
I dalje mu je svake veceri dolazila i, sluajuci njegovu svirku na citri, smejala se i
plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pau, razgovarao s vilenjakom i pricao mu
kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli
princezu i kako bi hteo da se njome oeni, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je,
pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu
imali srecu s ovcama.
Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pau, jer
se sneg u dubokoj kotlininikad nije odrao. I tako dode vreme kad se medu slubenicima u
dvoru pocelo neto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na
ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuvie dobro znala kako joj je otac
ponosit velika.
Tada stari dvorski svetenik posavetova ocajnog vojvodu ta da radi.
- Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari svetenik.
I tako vojvoda sazva sve viteze svoje drave i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce
onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za enu. Jer po recima starog
svetenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac.
Uvece je princeza opet dola cobaninu i ispricala mu ta je odredio vojvoda, njen otac, i
kako joj je teko i bolno to je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu
na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime.
Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamiljen i neveseo. No kako se cudom
zacudio kad se nade ne pred ruevinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i
tvrdavom. Tamo gde je pre leao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo
je stari vilenjak.
- Hi-hi! - smejao se vilenjak mauci glavom i dajuci mu time znak da
pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku
dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnotvo raznovrsna oruja.
- Evo, uzmi odavde oruje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da
deli megdan i osvoji svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo drao i valjano se za
mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti.
Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana:
mrkov, vranac i belac.
- Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova,
a onda nestade.
A ta je bilo s ovcama?
Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado
krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, pouri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli
viteki dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao
da postane vojvoda.
No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne
otkrivajuci vizir, iziao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede
da skine lem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprita
borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao
cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama.
Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov,
preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo lem, i tako niko nije znao ko je on.
....
Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju,
u zlatnoj opremi i s malom krunom na lemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga
dana on se borio jo mnogo srcanije i vetije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga
zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani.
Ali kad opet dode vreme da skine lem i kae se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide
i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku
preskoci ogradu borilita i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja
ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor
prelazile duboku kotlinu i za stadom je iao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans.
Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom to ju je dobio od princeze zavije ranu na
listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pau.

U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara poalje odmah po kraljevskog

lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom
vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, briljivo previje melem na ranu i dobro zavojem
svee, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se
cobanin pozove k njemu.
I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kae mu da je on junker i da se hteo
osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin,
lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca priao crveni vilenjak i dola
princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oruja za viteke
borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana
vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilita pre nego to je stigao da
skine lem i kae svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom otricom
koplja jednog takmicara.
Paljivo ga je vojvoda sluao, a onda rekao:
- Vidim da si ti istinski mladoenja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate.
Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je doao kraj
zacaranosti celog kraljevskog dvora na breuljku s one strane duboke kotline i da je
zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majuni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki
kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadanjeg vojvode, zaprosio
ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao
dvor i kralja da ivi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan
cobanin ne oeni kneevskom kceri.
I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora
on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopotovanjem.
(Austrija)

SVIRAC UDOTVORAC
iveo nekad svirac. Svirao je jo od malih nogu. Cuva on tako volove, odree vrbovu granu,
napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule ui i sluaju. Ptice se
stiaju u umi, cak ni abe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pau, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju ale, ko
mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se
cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i
nosi ga sve vie i vie u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana
izmorene, da glad podseca na se.
Sede i sluaju.
I sve bi da sede tako celog svog ivota i da sluaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplai taj cudesni zvuk, to se
poput cvrkuta rasuo po umi i dubravi, i die se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad neto tuno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se
s kuluka seljaci i snae, zacuju svirku, zastanu, sluaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov
ivot - cemer i beda, zli spahija i njegovi slubenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da
zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira neto veselo. Seljaci i snae pobacaju kose, grabulje, vile,
podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra,
veseli se.

Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, to god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga
nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i jo mu i - poneto dadu za put.
Dugo je svirac tako iao po svetu, veselio dobre ljude, bez noa srce rezao zlim spahijama:
gde on dode, ljudi ih vie ne sluaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namislie da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoe nagovarati da ubije ili
utopi sviraca. Ali ne nadoe nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski
slubenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovorie s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Iao jednom svirac umom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili
vukovi put sviracu, zubima kljocaju, stoje, a oci im gore poput eravice. A u sviraca nita
osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "doao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt jo jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko
struna.
Kao iva progovori violina, zatitrae umom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da
trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u umi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zalo za umu, samo na kronjama jo blista, kao da ih obliva
zlatnom bujicom. Tiho, ni iva dua se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se
i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve ivo zaigra. Zvezde u igri lete
kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao
voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdra - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale.
Uplaili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, krgucu zubima, a nita ne
mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove,
prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kau. - Dodi da nam svira, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocita, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoe oni sviraca u dvorac. A tamo, tuta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu
stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju
prste, pa necim mau oci.
Priao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda
i gospodice, vec davoli i vetice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoe! Pa, dobro. Sada cu ja
vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po ivim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a
davoli i vetice se razbeae glavom bez obzira.
(Beloruska)

DVA BRATA BLIZANCA

Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami mu i ena. Vec su bili zali u
godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s
nje slab, tako da su uglavnom iveli od mora: sve vreme pogodno za ribolov mu je provodio
u pecanju.
Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su
duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izici na more, na pecanje, sve do Duhova, kad
se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i vec tog jutra nastade pravo vreme za
ribolov.
Covek htede odmah poci na more, dok ena nije bila za to. Rece da na tako velik praznik ne
valja ici u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi srecu. Ali joj mu
odgovori da vec jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje
stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov
kakvo je danas.
I tako sedne u camac i zavesla, ponevi sa sobom mre. prutilo i udice.
Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama cas na jednu, cas na drugu stranu, ne uhvati ba
nita. Tek kad je sunce bilo vec dobro odskocilo, izvuce naposletku na jednoj udici tako
neobicnu, veliku i runu ribu kakvu jo nikad dotad nije video. Ne znajuci ta ce s njom,
baci je u more.
Nastavi da peca, ali ni posle jednog casa ne uhvati nita drugo doli Opet tu istu ribu, koju
odmah baci u more.
Pecao je i dalje i nita nije ulovio, dok naposletku ne izvuce i treci put tu neobicnu,
veliku i gadnu ribu. U camcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dici tog
dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je ena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi
srecu i pomisli da je moda pravo kazala. Ali u istom trenutku pocne riba govoriti:
- Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no to misli. Uzmi me i odnesi kuci, iz mene
ce moci izvuci mnogo ta.
- Kako? Na koji nacin? - zapita je.
- Cuce. Pazi samo dobro ta cu ti reci - rece riba. - Kad bude bio kod kuce, raspori me.
Izvadi mi drob i baci ga na dubre. Zatim mi ostrui krljut, ali se dobro postaraj da ti se
ni jedna ljucica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje
kuce. Moj gornji deo leda skuvace i dace eni da ga pojede, ali ti od toga ne sme darnuti
ni najmanji komadic. Devet meseci posle toga ena ce ti roditi dva sina.
Ono to od mog tela jo preostane, sklonice dobro i sacuvati dok ti sinovi ne budu
navrili sedam godina, a onda ce ga iseci na tri dela: prednji trbuni deo dace svojoj
mladoj kobili, koja se jo nije drebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesice
na visoko drvo kraj svoje kuce, na kojem ce biti gnezdo kobaca. Kobila ce ti odrebiti dva
drebeta, kujica ce ti oteniti dva teneta, a kopceva enka izleci ce dva kopca. Ti ce
ih sve uzeti, drati i odnegovati.
Kad ti sinovi budu navrili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude
leala moja glava i naci ce dva maca i dva noa, koji ce postati od mojih vilicnih i unih
kostiju. I jednom i drugom sinu dace po mac i no, a isto tako obojici po konja, psa i sokola
koje bude odnegovao. Od mojih krljuti, to ce ih dobro skloniti i sacuvati, postace
zlatan novac, koji ce na jednake delove podeliti sinovima.
Tako ce ti sinovi biti dobro snabdeveni svim to im bude bilo potrebno: ivotinje ce im

biti od velike koristi, macevi ce imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a
no u rukama jednog od njih dvojice zardace kad onog drugog zadesi kakva nesreca ili kad se
nade u ivotnoj opasnosti, tako da ce mu drugi na vreme moci priteci u pomoc; noevi ce
inace uvek biti sjajni.
Ti pak od dananjeg dana nece vie morati iveti u bedi i oskudici i nece morati
odlaziti na pecanje ribe, jer ce ti zemlja odsad biti tako rodna da ce od njezina prinosa
postati imucan covek, te ce lako, na najbriljiviji nacin, moci othraniti i odnegovati
najpre svoje sinove a potom i ivotinje. Samo utuvi dobro sve to sam ti rekla i postupi
najtacnije po mojim recima i preporukama. Ne bude li tako uradio, proci ce veoma rdavo.
Vie riba nije nita rekla i odmah je uginula.
Covek se tada lati vesala i snano zavesla da se to pre dokopa obale; kad je dospeo na
zemlju, pohita pravo kuci, i ucini sve do sitnica tacno onako kako mu je riba rekla. Raspori
je i drob baci na dubre, ostrue joj svu krljut i skloni je na skrovito mesto, odsece joj
glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da eni da
ga pojede, a ono to je jo od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.
Devet meseci posle toga rodi mu ena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako
odlicno napredovali da su bili najbri i najjaci, najokretniji i najlepi medu svom decom
svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a licili su jedan na drugog kao to su slicne
izmedu sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su ucili i kad su se igrali, a
voleli su se uzajamno tako silno da nikad izmedu njih nije dolazilo ni do najbezazlenije
svade. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoe imucni.
Kad je decacima bilo sedam godina, seti se covek ta mu je riba bila naredila: uzme ono to
je od nje ostalo, a to je dobro sacuvao, i isece na tri dela. Prednji deo trbune strane dade
svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj utoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred
kucom, na kojem je bilo kopcevo gnezdo. Cim ga je obesio, slete kopceva enka i odnese ga u
gnezdo.
Posle odredenog vremena mlada vrana kobila odrebi dva drebeta, mujaka, a velika
uta kuja oteni dva teneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom
kucom izlegu dva mala ptica kopca, koje covek uhvati, pripitomi i obuci, jer su u staro
vreme obuceni kopci sluili lovcima u lovu na ptice. Oba drebeta bila su izmedu sebe
tako slicna da ih nije bilo mogucno razlikovati, a isto tako bila su slicna dva teneta,
kao i dva mala ptica-kopca.
Kad je braci-blizancima bilo petnaest godina, uzme covek kopati ispod kamena pod strehom
i zaista nade tamo dva sjajna maca i dva otra noa. A kad otkri mesto gde je bio sklonio
ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli
covek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mac i
no i objasni im svojstva ovog oruja.
Da im zatim po konja, psa i kopca; te ivotinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako
slicne kao to su mladici licili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim
jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im rece
da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu ciniti ta hoce: ili da srecu.
Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od elje da odu, vide svet
i ogledaju svoju snagu i mladicko cojstvo i junatvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripau
maceve, zadenu noeve za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i
sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi drali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko
njih trcala su njihova dva velika uta psa. Tako dva brata blizanca odoe zajedno u svet.
Nekoliko dana ili su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i
posmatrali dva mlada viteza s njihovim ivotinjama, jer su bili tako lepi i tako licili
jedan na drugog. Ovo potonje, slicnost izmedu njih dvojice i slicnost izmedu njihova svakog
para ivotinja, narocito je privlacilo panju ljudi i pobudivalo najvecu radoznalost.
Ali ta radoznalost ljudi postade braci blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i
najneprijatnije bilo im je to to im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokau
hrabrost i snagu. I stoga, kad u umi dodoe do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta,
sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pode jednim, a drugi
drugim putem.
Pre nego to su se rastali, povadie noeve, zabodoe ih u jednu oblinju lipu i
dogovorie se da svake godine u koje bilo vreme dodu ovamo, i pogledaju nije li jedan od
noeva zardao. Ko nade zardali no, znace da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostie na
najneniji nacin. Stariji, onaj izmedu dvojice blizanaca koji je prvi doao na svet, rece:
- Ja cu desnim, a ti udari levim putem.
Tako pojahae konje i podoe; ivotinje su poznavale svoje gospodare i pridruie se svaka
svome.
Podimo za starijim bratom.
Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne veceri nije doao u
jedan prestolni grad i tamo zanocio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta

kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali
vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostionicara i zapita ga ta to
treba da znaci.
Gostionicar mu odgovori:
- Ti, gospodaru, mora da dolazi iz daleke tudine, kad nita ne zna o velikoj alosti koja
vlada ovde zbog jedine kraljeve kceri. Kralj je svoju ljupku kcer, esnaestogodinju
princezu, morao obecati jednom gnusnom morskom cudovitu, koje bi, inace, opustoilo celu
zemlju. Ba danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan cas izvece je na morsku obalu i
zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi ale i oplakuju nenu,
mladu princezu.
Kralj je obecao da ce kcer dati za enu onom ko je bude mogao spasti od cudovita, a
ostavice mu posle smrti i i dravu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U
dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da ce ili
spasti princezu ili ce rtvovati ivot za nju; ali u gradu nema coveka koji se pouzdava u
ovog viteza. I tako ce morsko cudovite ipak dobiti i odneti princezu.
Zaista nije potrajalo due od jednog casa kad kroz dvorsku kapiju prodoe zatvorena,
crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto est vranaca; vozar i sve sluge bili su u
crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola
pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa lemom, sa titom, macem i kopljem. Ljudi i ene
stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije
verovao da ce vitez Red biti kadar da pomogne princezi.
Put do morske obale vodio je kroz veliku umu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po
odredbi cudovita, trebalo da ga ceka princeza. Kad tamo stigoe i kad je kraljevska kci
izvedena iz kola, oine vozar konja i sa svim
slugama pohita da se to pre udalji od tog mesta: svi su se strano bojali da, pored
princeze, ne postanu i sami rtve cudovita.
Cim oni odoe, postara se i vitez Red, koji je bio straljiv kao zec, da ne bude blizu
princeze i odjae u umu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako
zaklonjen, posmatra ta se bude dogadalo.
U sebi je mislio: kad cudovite odnese princezu, vratice se u grad i pricace kako se junacki
borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-ocevidac
mogao osporiti ono to on bude ispricao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da
spase princezu, steci ce, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam,
posle kraljeve smrti, primi dravu u nasledstvo.
Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je vec van grada,
pojae svoga vranca i pode s kopcem na ramenu, psom ispred konja a macem o pojasu. Iziavi
iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i
ocas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i cekala morsko
cudovite. Skoci s konja, pride joj i pozdravi je; pa praveci se kao da nita ne zna, zapita je
zato sedi ovde tako sama, zato se tako rastuila i place?
Ona mu na to isprica sve to je u vezi s njom i njezinim udesom i jo na kraju doda:
- A vitez Red, koji je obecao da ce me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i...
evo dolazi cudovite! - krikne odjednom, i to rekavi, padne u nesvest.
U istom trenutku zacuje mladi vitez hucanje mora: ogroman taman talas valjao se, penuajuci
se, k obali i u njemu se nalazilo morsko cudovite s devet glava, koje sve u isti mah stae
rukati:
- Gdeje moja najmgaja princeza?
- Ona je moja, a ne tvoja! - odgovori mu mladi vitez i vec se stvori na konju u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - ruknu cudovite.
- Onda cemo se boriti za nju - odgovori mu vitez. Potegne mac iz korica, i uzviknuvi: "Juri
na njega, konju, kopce i psu!" - navali sa svojim ivotinjama na morsks cudovite. Kobac ga je
udarao kljunom u oci, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je
mogao, dok mu vitez s tri udarca odsece tri glave, koje pas odnese dalje od obale.
- Cekaj do sutra! Moram malo kuci da sakupim novu snagu! - urlalo je cudovite i sa svojih
est glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz cudovita da je sva
pena talasa bila crvena.
Mladic pride glavama cudovita, odsece sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne
u bisage. Zatim otare o travu krvav mac, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom
vrati se putem kojim je doao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni
put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimecen stigne u gostionicu.
Dok se on borio s cudovitem, princeza je leala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i
drhtao. Dobro je video cudovite kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila
nije mogao videti. Cuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, cuo je i reci
cudovita kad je reklo da ce sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video

je, zatim, kako se cudovite srucilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako
da je pena od talasa iza njega bila crvena.
Tada vitez Red side brzo s drveta, pride princezi i uzme je prskati vodom dok nije dola
svesti. Onda joj rece kako se borio s cudovitem i odsekao mu tri glave. Princeza mu
odgovori da to nije bilo tako. Pre nego to se pojavilo cudovite, priao joj je jedan drugi
vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s cudovitem. Ali joj vitez
Red na to rece da ce je smesta ubiti ako mu ne bude obecala i zaklela se da ce potvrditi sve
to on kae. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeca ono to je od nje traio.
Onda je popne na konja, privee jednu glavu cudovita konju za rep, a dve za grive, i s
princezom ispred sebe odjae u grad i projae ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je
bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduevljeno njemu i princezi i pratio ih.
Kralj je iziao iz dvora i peke im poao u susret.
Vitez Red rasprica se tada nadugacko i nairoko kako se borio s cudovitem i odsekao mu
tri glave. Cudovite ce doci i sutra, i zbog toga princeza mora jo jedanput otici na obalu i
tamo ga docekati, ali ce joj on, vitez Red, vec spasti ivot. Princeza ne rece nita to bi
bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je leala u nesvesti dok je vodena borba
sa cudovitem. O jednom drugom vitezu ne rece nita, jer to nije smela zbog zakletve to ju je
morala poloiti.
U sebi je vitez Red mislio ovako:
Smeli borac, ma ko on bio, doci ce, verovatno, i sutra da stavi svoj ivot na kocku boreci
se sa cudovitem. Pode li mu sutra za rukom da dotuce cudovite, utoliko bolje, jer onda ce
on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za enu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi
morsko cudovite i odvuce sa sobom princezu, on ce zbog dokazane licne hrabrosti imati jo
uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da
dobro cuva svoju kou i nipoto ne izlae ivot ma kakvoj opasnosti.
Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali
najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juce drao onako junacki. Tog dana izvezu
princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto est cilaa. Vozar i sve sluge bili su
obuceni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juce, u kao sneg belu haljinu.
Pored kola jahao je, kao i juceranjeg dana, vitez Red u oklopu, pod lemom i sa titom,
macem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu vie plakali ni
lelekali, nego klicali princezi "ivela!", a vitezu Redu "iveo!", i poeleli im mnogo
srece na putu.
Kad povorka stie do juceranjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu
je naredeno da se ne vraca odmah u grad, kao juce, nego da samo skloni kola u umu nedaleko
od obale. Ali su se vozar i sluge jo uvek strano bojali morskog cudovita i odvezoe kola
na drugi kraj ume.
Cim oni nestadoe s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se
skloni u zasedu", kako rece princezi, a, u stvari, da privee konja za isto ono drvo i, kao
juce, to je bre mogao na njega se uspuza.
Videvi da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juce,
odjae do mesta na umskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juce, sedi sama.
Skoci s konja, pride joj i porazgovara s njom.
Kada ga je ugledala, princeza se neobicno obradova. Sad je bila potpuno uverena da je
jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juce borio s morskim cudovitem. Stidela
se do dna srca to se od viteza Reda dala primorati da precuti i zataji junacko delo ovog
mladica i to ga se na taj nacin odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zato ju je posle
ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.
Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i juceranjeg dana, zacu od mora huka, dok se
jedan velik, taman talas, penueci se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla zacu se
besno rukanje:
- Ko je to kod moje najmilije princeze?
To je bilo morsko cudovite, koje je od juce dolo ponovo do snage, jer su mu umesto tri
prethodnog dana odsecene glave - izrasle tri nove. Ali mu mladic neustraivo odgovori:
- Ona je moja, a ne tvoja! - i u istom trenutku vec je bio u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - rukalo je cudovite.
- Jest, bicemo se za nju - odgovori vitez isukavi mac iz korica. Kliknuvi: "Kopce, konju i
psu, juri na njega!" - nasrne na cudovite i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade
ozbiljna i strana borba, kobac ulete cudovitu u oci i kopae ih kljunom i kandama, pas
ga ujedae, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca est glava, koje odletee daleko u
more, a pas ih izvuce iz vode i sve donese na zemlju.
Cudovitu bude tog dana dosta, ali se jo ne htede smatrati pobedenim.
- Cekaj samo do sutra! Sad moram kuci da sakupim novu snagu! - rukao je i zaronio u morsku
dubinu, ostavljajuci za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.

Mladic poodseca jezike iz svih est glava cudovita i metne ih uz ostale to ih je juce bio
zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mac, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem.
Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je drala oci dobro otvorene i stranu borbu
posmatrala od pocetka do kraja. Pre nego to vitez usede na konja, ona mu priskoci, obisnu
mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim ocima. I mladic poljubi nju, a onda
skoci na konja i mahnuvi joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s
vidika. Vratio se u svoje konacite isto onako neprimecen kao i dan ranije.
Kad vitez Red vide da je cudovite, s pretnjom da ce sutra opet doci, uteklo natrag u dubinu
mora, side s drveta, pode pravo k princezi i, stavivi joj vrh noa na grudi, zapita je:
- Hoce li precutati sve i potvrditi samo ono to ja budem rekao ili hoce da se vec sad
rastane sa ivotom?
Njoj u takvom poloaju ne ostade drugo no da mu obeca da ce uciniti sve to bude traio.
Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da ce mladi vitez sutra opet doci i onda ce ipak istina
konacno izici na videlo.
Vitez Red pokupi poodsecane glave cudovita, odjae urno kroz umu po srebrna kola,
povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada.
Svih est glava cudovita bile su obeene o vozarevo sedite, tri s jedne, a tri s druge
strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kocoperio se i epurio to je vie mogao,
dok ga je svetina klicuci pratila sve do dvora, gde mu kralj izide u susret, poljubi i kcer i
njega i - zaplaka od radosti.
Kraljeva radost bila je malo pomucena izvetajem da princeza mora i treci put izici pred
morsko cudovite. Ali poto se vitez Red vec dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih
tragova borbe ili pobede, jedino to je nos podizao vie no ranije, ni kralj niti iko drugi
nije sumnjao u to da ce mu i treci i poslednji put poci za rukom da spase princezu, a potom je
dobije za enu i postane naslednik prestola.
Tako jo to vece bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuce u gradu, i
odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice.
Iduceg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to vie nije bila alosna
pratnja, nego je pre licila na kakav pobednicki pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je
bilo upregnuto est konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povecana
jahacima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahaci bili su obuceni u svecane
skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i
prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukcije. Narod je klicao princezi i klicao
vitezu Redu, eleci mu mnogo srece na putu.
Sve je i sad bilo onako kao juce: princezu su izveli iz kola i ostavili na odredenom mestu
kraj obale, a vozar, sluge i jahaci povukli se u umu, samo sad ne tako daleko od obale kao
juceranjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juce i prekjuce. Znao je da pred
princezom ne moe vie izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da ce paziti na nju.
Posle toga pourio je da se to pre nade u istom zaklonu na istom drvetu.
"Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treci
put, kazacu da je on prispeo na poprite tek poto sam ja ubio cudovite. Meni ce verovati i
kralj i svi drugi.
Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s cudovitem sva tri dana i
pobedio ga, njezinim recima nece se verovati, jer bi to znacilo kako je juce i prekjuce lagala
potvrdujuci moje reci da sam se ja borio s cudovitem i ostao na megdanu. Njen dananji iskaz
objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omadijao, kad ga tek sad
prikazuje kao junaka i spasioca. A onda ce strani vitez biti obeen ili proteran iz zemlje.
Dogodi li se pak da danas i cudovite i strani vitez zaglave u medusobnoj borbi, a princeza
bude spasena, onda ce mi biti obezbedena puna nagrada za njezino spasenje. A ako cudovite
savlada stranca i odnese princezu, ja cu biti jedini koji ce o tome znati i moci neto da
prica, tako da cu i u tom slucaju biti jedini mogucni naslednik prestola i drave."
Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juce i prekjuce, sa kopcem i psom,
jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali.
Ali je danas stigao malo docnije no inace, ili je morsko cudovite bilo poranilo. Jer u
istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka ume, sedela princeza i cim
ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom - s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi
se morsko cudovite, danas benje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo
opet na svojoj trupini svih devet glava.
Mladi vitez potece odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strana,
uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao cudovite i odrubio mu svih
devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije vie mogla pobeci; njezina trupina
leala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i
umskim divljim ivotinjama.
Kad je borba okoncana i neman ubijena, pritrci princeza svome od prevelika napora
zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se

spusti s njim na zelenu travu. Cim je mladic seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa
dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh
oblinja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki uti pas rastrcao malo
po umi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem
je sedeo vitez Red.
Vitez Red je video cudovite kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela
princeza nije mogao videti. Do uiju mu je samo dopirala strana buka od rukanja i rzanja,
urlikanja i arlaukanja, od siktanja i utanja, najstranija u trenucima kad je cudovitu
odsecana koja glava.
Naposletku se sve bilo stialo, ali nije video da se cudovite vratilo u more ni zaronilo
u dubinu. Zbog toga je drcuci sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman
savladala viteza i da je sada zabavljena prodiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um
da zade u umu i potrai njega, viteza Reda.
Upravo u casu kad je mislio kako bi jo najbolje za njega bilo da tiho side s drveta i, krijuci
se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, zacuje nekakvo lomljenje i pucketanje u
dbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji cas i dode mu da krikne od straha. Ipak se
savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude to sicuniji i tako manje uocljiv, i
zadra dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem.
Izazivac onog lomljenja i puckanja u dbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo cudovite nego
jedan velik, ut pas koji se provlacio krOz dbunje, doao i legao upravo pod drvo na kojem
je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas stranog cudovita, ali
on ipak nije pronaao gde sam se sakrio". I jo se vie stia, preznojavajuci se od straha.
Poloivi glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca
da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teke, ljute borbe, potreban odmor. Nego
skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oci joj stalno
pocivahu na lepom mladom coveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne
moe vie biti drukcije nego da je mladi vitez povede kuci, u dvor, gde ce se obelodaniti
sve lane pobede viteza Reda. Ali cim je otvorio oci, mladic joj rece da sad to ne moe
uciniti. On mora vec ovog casa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo
godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga ceka
godinu dana, a on ce se dotad vratiti i sve razjasniti.
Potom isece iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juce i
prekjuce, zovne zvidukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi.
Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tiina, obrisa vitez Red znoj s cela i osmeli
se naposletku da side. Oprezno se zaklanjajuci iza drveta, priunja se k mestu odakle je s
obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko cudovite gde lei potrbuke, trupinom na
zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji.
Zatim mu padne u oci princeza, vedra i cila kako samo moe biti, i k tome jo i sasvim sama.
Ko bio da bio onaj to se borio sa cudovitem i ubio ga - ovde ga vie nije bilo.
Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i
prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno cutanje i na zakletvu da ce potvrditi
kako je on taj koji je cudovite ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je
njen spasilac otiao, te joj ne bi nita koristilo da prica neto drugo nego to je vitez Red
hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da ce pravi spasilac opet doci i da ce tada izici
delo na videlo.
Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahacima, pokupi svih
devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vctez Red
jahae sa strane gordo i kocoperno. Tako ude u grad, gde se vec pocelo pomalo strahovati
to ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku
kapiju.
Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i
mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushicenje ljudi dode do vrhunca. Klicalo se
besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvecem a viteza Reda od glave do
pete zakitie vencima zimzelena i cveca.
Stigavi u dvor, isprica vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno
morsko cudovite, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Jo to vece izvri se
svecani cin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglaenje viteza Reda za
naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile
se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da
se cin vencanja obavi tek iduce godine, o godinjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da
bude tako kako mu kci eli, te i vitez Red morade na to pristati.
Mladi vitez, pobednik cudovita, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k
mestu u umi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom-blizancem. Nade na lipi oba
noa i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, to je znacilo da je iv i da mu je
dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s

njegovim noem; to se lako moglo poznati po useku ispod noa u kori drveta.
Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je poao brat kad su se bili rastali, i tako je iao
od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da ta cuje o svome
bratu-blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s
princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede
nad morskim cudovitem.
Uavi u grad i prolazeci ulicama, vide da su sve kuce ukraena cilimima i vencima,
gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak
dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opivenim zlatnim nitima i ukraenim zlatnim
rojtama.
Ude u svoje staro konacite, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostionicara
ta li se to dogada u gradu te je ovako okicen.
- Video sam mnoge vitezove i zemlje - rece mu - ali jo nigde nisam bio gde se uvek deava
neto tako osobito vano. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuce bile zastrte
crninom i trebalo je boriti se s morskim cudovitem. Ove godine sve je zastrto crvenom
cohom i ukraeno zlatom i cvecem. ta je to sad?
Gostionicar mu na to isprica nadugacko i nairoko ta se sve dogadalo u gradu otkako je on
otiao. Danas se, rece, vitez Red vencava s kraljevom jedinicom cerkom, koju je spasao iz
kanda cudovita.
- E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! - rece strani vitez.
Gostionicar donese iz podruma bocu vina i natoci vitezu i sebi.
- Ne prija mi ovo vino - rece vitez okusivi ga. - Za kraljevom trpezom pije se danas jamacno
bolje vino.
- Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino - rece gostionicar. - Ali kako da ga covek pije kad
nije tamo?
- O, moci cemo ga ubrzo piti i ovde! - odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah
sleti na rame i vitez mu tiho neto proapce, na to ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor
i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti
princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj
obali, i uzme ga milovati i tepati mu.
Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz
prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostionicarem. Vitez natoci odmah obadve
cae i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostionicar morade
priznati da tako dobra vina jo nikad u svome veku nije pio.
I jako vino udari gostionicaru u glavu te rece:
- Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolaca s kraljevske trpeze ovog svecanog dana! To bi
se odlicno slagalo s ovako sjajnim vinom.
- Imacemo ih ubrzo - rece vitez, prizove psa i tiho mu neto apne.
Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoe ga zadrati
straari, na stepenicama dvorski sluitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od
sebe i straare i sluitelje i vratare kao da ih uopte nema i utrca pravo u dvoranu
vitezova, pride trpezi mladenaca i tamo poloi glavu u krilo princeze.
Mladoenja skoci sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne:
- Hu, pa to je morski pas!
Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopca dobro
poznavala, i rece:
- Njega zove morski pas? A on je, vidi, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se
plai takva psa, ti koji si savladao morsko cudovite s devet glava?
Svi koji su bili za trpezom stadoe se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav
tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, leao pod istim
onim drvetom gde je on sedeo.
Odjednom capi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolacima to su stajali pred
mladencima, istrci iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo
preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostionicarem i pijuckao.
Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prolo jo
neko vreme pre nego to ga je mogla videti.
Bilo je tako udeeno da po podne, posle rucka, svi gradani smeju i, ako budu hteli, mogu doci
u dvor da pozdrave mladence, cestitaju im vencanje i poele srecu. U jednoj dvorani, kroz
koju se moralo proci da bi se dolo do mladenaca, poredano je, kao na izlobi, na
osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog cudovita to ih je vitez Red na
obali pokupio.
Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostionicarem, i kad su prolazili kroz
dvoranu u kojoj su glave morskog cudovita bile izloene, pride im i, razjapljujuci jedno za
drugim drela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli cuti:
- A gde su im jezici?

Ljudi koji su culi ta pita mladi vitez, pridu blie glavama morskog cudovita i pocee
zagledati u celjusti: doista, u njima nije bilo jezika.
U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te rece:
- U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer cudovita nemaju jezike.
- Zanimljivo je da u celjustima postoje koreni jezika - uzvikne strani vitez - a evo i jezika
koji upravo tu pristaju.
I to rekavi, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani.
- Neka sad svako sam sudi - rece - ko je cudovitu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao
jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama cudovita
nikad nije ni bilo.
Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani pridoe glavama nemani i cudeci se
utvrdie da jezici potpuno tacno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isecen. Naposletku
dode u ovu dvoranu i kralj sa kceri, nevestom. Cim princeza ugleda stranog viteza, pritrci
mu i zagrli ga uzviknuvi:
- Ovde je onaj koji mi je spasao ivot i koji se sva tri dana borio s morskim cudovitem!
I onda isprica do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost
pribliavala, a vracao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da ce je ubiti, ako
ne bude htela da precuti istinu i ne potvrdi sve njegove lai.
- Ovaj strani vitez - rekla je dalje princeza - sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se
borio sa cudovitem i treci ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici,
iseceni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je treceg dana odrubio
cudovitu svih devet glava, ja sam mladicu uplela u kosu svoj prsten od zlata - evo ga, ovde
je! - i pokaza kralju prsten u viticama viteevim.
Nije vie bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reci, i vitez Red, hteo-ne hteo,
morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i poalje nekoliko slugu s njim u
umu da im pokae drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim cudovitem. Slugama je
potajno naredeno da ga odmah o to drvo i obese, to oni najsavesnije i izvrie jo te veceri,
tako da u ovoj pripoveci nece vie biti reci o vitezu Redu.
Tada se izvri na dvoru istinski cin vencanja, jer je doao pravi mladoenja, i svecano se
proslavi svadba. Stari kralj, vec umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi
mladog viteza za kralja zemlje, pozivajuci gradane da mu budu verni podanici. Sve je ovo
primljeno u zemlji s najvecom radocu i veseljem, a najradosniji i najsrecniji od svih bili su
mladi suprunici.
Ali to jo nije kraj pripovetke.
Odmah posle vencanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je
trebalo da se novi kralj to podrobnije obavesti o prilikama u dravi ciji je vladalac
postao, primi izjave odanosti svojih podanika i saslua njihove elje i molbe. Potrajalo je
due vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu.
Tad se vec prve noci dogodi da jedan petao dode upravo pod prozor njihove lonice i pocne
kukurekati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi
kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne cuje kukurekanje, ali
cim bi se vratio u lonicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noci.
Iduce noci isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukurece, ne dajuci se oterati. To
se ponovilo i trece noci: petao se raskukurekao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i
bucnije no prve dve noci.
Tad mladi kralj rece kraljici:
- Ovo ne moe biti obican petao; iza njega mora da se krije neto drugo. Moda mi je brat u
opasnosti, i na ovaj me nacin poziva u pomoc. Moram poci za petlom da vidim ta je to.
Pozdravi se sa enom, opae mac, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjae. Stalno je
cuo pred sobom petla, koji je, kukurecuci, trcao pred njim, od dbuna do dbuna, od stabla
do stabla. Tako je doao u umu to se protezala do morske obale; iduci za petlovim
kukurekanjem, proao je umu i izbio na obalu, i to ba na ono mesto gde se borio s morskom
nemani.
Ali on nit je poznao to mesto nit je uopte video da je na obali, mada je iz dvora poao kad je
vec pocelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud
ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda.
Cim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se culo njegovo
kukurekanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kuci. Odjednom cu u
blizini nekakav tihi um, potera konja u tom pravcu i naide na nekakvu runu staru enu sa
vrecom na ledima: neto je tapom ceprkala po pesku.
Kralj je zapita ko je ona i ta radi ovde tako rano.
- Ah, ja sam ti jedna sirota, stara ena, naputena i bez dece-odgovori mu ona-i dolazim
ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vuci samu sebe, a jo manje nositi teret
u vreci. Ako si pravi vitez, pomoci ce staroj eni i pristati da mi tvoj konj ponese vrecu do
mojeg stana.

- A gde ti je stan? - upita je kralj.

- O, odmah tu blizu - odgovori ena. - Ja cu poci napred i pokazacu ti put, ako mi zaista
dopusti da mi tvoj konj ponese vrecu do kuce.
Kralj skoci s konja i baci mu na leda vrecu, koju ba nije bilo lako podici i iz koje je bio
zadah trulih kostiju. ena pode napred i pravo u more. Udari tapom po vodi i promrmlja:
- Staza pred nama, more za nama!
I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio
konja za uzdu, i psa, koji je iao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo
je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao
videti. Kralj sa ivotinjama iao je za enom, ne znajuci kamo ide, ni kud vodi ovaj put.
Ili su sve dalje, a nikako da stignu do staricine kuce.
- Kuca ti nije ba tako blizu - rece kralj.
- Evo, evo, tek to nismo stigli - odgovori ena.
I doista nije dugo potrajalo kad stigoe do jednog velikog brda usred mora. ena udari
tapom po njemu, brdo se otvori i oni udoe u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na
podu grdno velik panj.
Kralj skine vrecu s konja, ogleda se po sobi i rece:
- No, to je strana vatra. Da ne pece na njoj ljude?
- Ah, ne, nipoto - odgovori ena. - Nego tako staroj eni kao to sam ja uvek dobro dolazi
malo toplote. Zatim icupa vlas s glave i rece kralju:
-Metni ovu vlas na konja, pa ce se smiriti. Inace ce mi razvaliti sobu stalnim udaranjem
nogu o pod.
On joj ispuni elju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim precuo kako je ena pri tom
promrmljala:
- Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim prui kralju drugu vlas s glave i zamoli
ga:
- Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da ce me ujesti.
Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah lee i ostane tako leeci mirno. Ni sad kralj nije cuo
kako je ena promrmljala iste reci kao i za konja.
Potom ena icupa trecu vlas s glave, prui je kralju i rece:
- Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno lece po sobi i plai mi pilice.
Kralj ucini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reci, a kobac seo i smirio se.
Onda mu rece:
- Pokrij ovom vlasi balcak svojeg maca. Bleti, te me od njegova bleska bole moje stare oci.
I to rekavi, baci mu vlas s glave na zlatan balcak i promrmlja kao i dotad one iste reci.
Kralj pomisli da ova ena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga
drugog. Htede da malo razgleda ovo cudnovato mesto na kojem se naao.
ena se tada uspravi: bila je velika kao kuca i uasna na pogled. Stade da vice:
- Sad cu da ti platim za to to si mi ubio moga krasnog sina. Svake noci moram odlaziti tamo
na obalu da sakupljam njegove kosti i mucim se kako da ih sve nadem i donesem, da bih ga
mogla oiveti.
Tada kralj uvide kome je doao u goste. Mai se maca i vikne svoj stari ratnicki poklic:
"Kopce, konju i psu, juri na nju!"
- Oho, vitee! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje ivotinje ne mogu vie pomoci!
- cikae vetica podrugljivo.
Mac se nije dao izvuci iz korica, a ivotinje ostadoe nepomicno na svojim mestima. Onda
ena udari kralja tapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pecinu
ispod poda, a ivotinje ostavi tamo gde su bile prikovane.
Za to vreme mlada kraljica je cekala iz dana u dan da joj se vrati mu i kralj, ali se on ne
vracae. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su
ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u alosti sedela
u dvoru, ali i sa nadom da ce se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kuci.
Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat-blizanac, koji je bio otiao na drugi kraj sveta i
mnogo ta doiveo, pode po drugi put u onu umu da, po utvrdenu dogovoru, vidi u kakvu se
stanju nalazi bratov no. Jo nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji
put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noa, koji je tada sijao isto onako cistim
sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro
sasvim zardao. Cinilo se kao da je bib zamocen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delic na
njemu bletao je negdanjim sjajem.
On tada pode istim putem kojim mu je iao brat kad su se bili rastali. Jezdio je to je bre
mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je
brat bio kralj.
Kad jednog dana pred vece ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa
kopcem na ramenu i velikim utim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju
da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuce, prilaze prozorima,

otvaraju ih i mau mu na pozdrav.

Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su
im i ivotinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima gradana oceni da mu
brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju jo
nikad nije bio.
Otpozdravljao je svima redom i s panjom dojahao do kraljevskog dvora. Cim ga ugledae
pred sobom, vojnici--straari pred dvorskom kapijom uzbune strau, priskoci, epureci se,
vajcarac sa zlatom optocenom palicom i urno otvori kapiju.
Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuce, i tako ujae u dvorsko dvorite. U
tren oka priskoce konjuar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na
stepenicama klanjahu se pred njim, hitajuci da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije
dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice.
Cim ga je kraljica ugledala, priskoci mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga
pitanjima: gde je bio tako zadugo? - ta vec je puna tri meseca dana otkako je one noci odjahao,
goneci petla koji im je kukurekao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao togod
o svome bratu-blizancu, i je li ga zatekao srecna, zdrava i u ivotu? I tako jo mnogo drugih
pitanja to su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca,
gladiti mu psa i pitati za konja, rekavi mu da posle njega najvie voli njegove ivotinje,
koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kanda morskog cudovita s devet glava.
Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije
otkrio ni rekao da joj nije mu, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i eli da
se odmori; sutra ce joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve
ispripoveda ove veceri i noci. Brat mu je, rece, zdrav i cio, a on sam da je radostan to vidi
da je i ona zdrava.
Onda ona navali da se necim kao vecerom zaloi i potom ga odvede u kraljevsku lonicu;
on odmah pride postelji i lee, izvukavi pre toga iz korica svoj blistavi, otri mac i
poloivi ga nasred postelje. Zatim se obrte i ucini kao da je od umora i iznurenosti
utonuo u dubok san.
Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osecala se srecnom i presrecnom to joj se vratio
voljeni gospodar i mu posle duga i jamacno opasna puta na koji je poao. Radovala se
njegovoj sreci, a radovala se vec sada i tome to ce joj sutra, kad se bude sasvim odmorio,
ispricati do sitnica sve to je doiveo i ucinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo to nije
umrla od silne cenje za njim.
U neko doba zacuje petlovo kukurekanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je
mucio pre cetvrt godine i izmamio joj mua iz postelje i iz kuce. Bila je zadovoljna to je on
sad utonuo u tako dubok san te ga ne cuje.
Ali onaj koga je ona drala za mua nije uopte spavao. On je samo leao oslukujuci. I kad
je posle u besanici zacuo petlovo kukurekanje, skocio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo
mac u korice i opasao ga.
- Ah! - uzviknu kraljica - valjda nece opet juriti za petlom? Zar ti nije vec rekao to je imao
da ti kae?
Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izici i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje,
jer ce se on uskoro vratiti. Zatim istrci iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s
kopcem i psom pojuri za petlom u noc.
Petao nije prestajao kukurekati i trcao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je
istim putem kojim i brat mu pre cetvrt godine i u svitanje preao umu i dospeo na obalu.
Tamo petla nestane i on u gustoj magli naide na onu istu staru enu, koja je nosila vrecu i
ceprkala po pesku.
Ukratko receno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: ena ga je
zamolila da joj konj ponese vrecu do njezina stana i on joj ucini po molbi. Ona pode napred
pravo u more promrmljavi:
- Staza pred nama, more za nama!
Tako dodu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno
veliki panj.
Tada i on rece kao to je rekao njegov brat:
- To je uasna vatra; pece li na njoj ljude?
- Ah, ne, nipoto! - odgovori mu ena. - Ali ovako staroj eni kao to sam ja uvek treba malo
toplote.
Zatim icupa cetiri vlasi iz kose i da mu ih moleci ga da ih metne na konja, na psa, na kopca
i na sjajni balcak svojeg maca. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom.
Tada se ena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka vetica. Uzme se keziti i
vikati promuklo:
- Sad sam te uhvatila pa ce se i ti sruciti u pecinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog
sina. Svake noci moram odlaziti na obalu da traim i sakupljam njegove kosti dok ih ne
budem pokupila sve da ga onda opet oivim.

Na te njezine reci potegne vitez mac i vikne svojim ivotinjama: "Kopce, konju i psu, juri na
nju!"
- Oho - uzviknu stara vetica podrugljivo - vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje
ivotinje ne mogu vie pomoci!
- O, mogu, mogu - odvrati joj vitez -jer su vlasi sagorele! - I to rekavi, nasrne na nju sa
ivotinjama, i njegov blistavi mac pocne joj zvidati oko uiju.
Tada stara vetica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj
potedi ivot.
- Odmah da mi dovede brata iva, zdrava i cila kao to je pre bio! - naredi joj vitez.
I ena mu smesta donese iz pecine kralja, njegova brata, i pokropi ga sa nekoliko kapi
vode ivota to ju je drala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oivi, pozna i
pozdravi brata.
-Ukloni okove s njegovih ivotinja i maca! - naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i ucini.
- A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo poli! - zapovedi joj, dodavi:
- Podi napred!
Tada braca videe kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Ila je napred, kako
joj je naredeno, udarala tapom po vodi i mrmljala:
- Staza pred nama, morezanama!
I braca na konjima i sa svojim ivotinjama predu preko mora. Mladi brat jahao je ustopce za
veticom. I kad svi srecno stigoe na obalu odakle su bili poli za njom, potegne mladi
brat mac iz korica i jednim udarcem odrubi
vetici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim umskim
ivotinjama.
Sad dva brata-blizanca pojau konje i krenu dalje kroz umu. Mnogo su imali da pricaju
jedan drugom o svemu onom to su doiveli za vreme dugih godina otkako su se rastali.
Mladi vitez isprica tada kralju i to kako ga je naao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su
svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja - koji im je, na njihovu tugu i alost, bio
odjednom nestao - kako je proveo noc u kraljevoj postelji pored njegove ene, kraljice.
Ali kad mu je to ispricao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mac i
probode njim brata tako da mrtav padne s konja.
I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajuci kud ide, dok mu je pas
trcao za njim zavijajuci. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, pocne govoriti:
- Idi kuci, idi kuci!
Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjae, ostavi slugama da mu
odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljicine odaje.
Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit ita odgovori na njezina
mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila
kakva nesreca ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u lonicu, gde se kralj, ne
izrekavi ni jednu rec, baci odmah na postelju.
Kraljica mu tada rece:
- Ipak mi na jedno pitanje mora odgovoriti: zato si onomad u noci poloio izmedu nas
usred postelje svoj blistavi otri mac? Jesi li hteo da me njim ubije? O, da si bar tako i
ucinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad!
Tada kralju sevne pred ocima kako mu se divno i verno poneo brat i jo mu posle i ivot
spasao - a on, kralj, onako mu se za sve to oduio! Skoci, zagrli kraljicu, ne izustivi
nijedne reci, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom.
Potera konja pravo u umu do mesta na kojem je izvrio grozno delo: tamo mu je u krvi leao
na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas cucao mu je celo glave, konj stajao kraj nogu, a
njegova kopca je nestalo.
Kralj skoci s konja, baci se na bratov le i zarida. Posle opet skoci, izvadi mac: htede se
nabosti na mac da pode za bratom u smrt. Tad najednom zacuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je
bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom ivota u njoj, to ju je doneo iz onog
carobnog brda u moru. Jo slecuci, uzvikivao je kobac:
"Pokropi ga ovom vodom,
pokropi ga!"
Kralj mu uzme iz kljuna bocicu, poprska svom vodom iz nje bratov le i oivi ga: ustao je cio
i vedar i ivlji no ikad.
Sad kralj zagrli brata i skrueno ga zamoli da mu oprosti to je imao tako malo vere u njega
i to nije savladao u sebi nastup srdbe, i brat mu oprosti.
Potom braca-blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prolih
dogadaja i postane opet vedra i vesela kao to je bila. I kako je drava bila, u stvari,
njezino nasledstvo, predloi da mladi kralj deli vlast s bratom, pa ce tako zauvek ostati
zajedno. Kralj na to rado pristane.
Ubrzo se mladi brat oeni princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braca-blizanci
dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak ivota kod svojih sinova blizanaca

u roditeljskoj sreci, u sjaju i gospodstvu.

Kao kraljevi, braca-blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove ene,
kraljice, odlicno su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od
jednog oca.
I to je kraj pripovetke.
(Danska)

ZMIJSKA NEVESTA
Bili jednom covek i ena i imali tri kceri. Kad devojke porastoe, poce mati razmiljati o
njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj
odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se
zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu
sebe to je i otila takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoe da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa
rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obeca da ce se udati za mene". ta je umela
da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti ena.
Starije sestre se obukoe i podoe, a ona postaja jo malo u vodi, a onda vide kako se zmija
odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne bee kod
kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.
Poto je jednu godinu ivela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepa i od majke - prave
lepotice. Zmija-mu imadae pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek
cim bi svukla zmijsku kou sa sebe. Prode i druga godina i mlada ena rodi jo jednu kcer,
opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, moda
najlepa. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne.
Kada malo porastoe, upitae jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne
znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne moete posetiti, jer
ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je va otac odveo".
Dok je to govorila, oblie je suze tako da i kceri pocee plakati. Eto, takav razgovor se
vodio jo nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije
pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom ive njihova baka i ded. Posle toga
pocee deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za doputenje da posete deda i baku.
Jedne veceri, tek to se otac vratio kuci, izloi mu ena decju molbu pa je i sama podupre
govoreci: "Dopusti mi, dragi muu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa
zato da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cenje da ih vidim!"
Zmija pristade i ispuni eni i kcerima molbu. One se brzo spremie, a otac rece da ce ih
ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se
kao to zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on enu: "Kad se bude
vracala i stigne na morsku obalu, zapevaj:
Vitka zmijo, itava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao to sam sad ucinio."
Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju nita o tome gde ive
niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: ivimo kao i ostali svet
i imamo oca ba kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovae kad posle tolikih godina videe kcer ivu i zdravu. Kad
je roditelji upitae gde je i kako je dosad ivela, kci im kratko odgovori: "ivela sam sa
svojim covekom, ali tamo gde sam ivela, vi ne moete stici." Ded uze najstariju unuku u
ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:
- Duice, reci mi kako ivite i kakav je va otac?
- Dedice, ivimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavae joj se, pa ce joj reci:

- Cercice, kai mi kako ivite i kakav je va otac? Dete odgovori:

- Pa, ivimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu unuku, dakle
najgluplju, iznese je napolje, umiljavaejoj se, pa je upita:
- Cercice, reci dedi kako ivite i kakav je va otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko
vrata pa poce pricati:
- O, dedice, kod nas se lepo ivi, jela i pica imamo dovoljno, ali na otac nije kao drugi
ocevi. Na otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se
da sve posude i kaike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na
more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok
nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu
pesmicu:
Vitka zmijo, itava,
Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!
U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za enu.
Napuni puku srebrnom sacmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva:
Vitka zmijo, itava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
Sakri se iza buna i cekae. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja
je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari naniani pravo u glavu - bum! opali puka,
a od velike zmije ne ostade nita sem koe koja se njihala na talasima.
Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom
kuci. Stigavi na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
Vitka zmijo, itava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!
ena dugo cekae, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez ive due, zapeva jo jednom, ali
opet se nita ne pojavi, sve bejae muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se
neto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Moda ste nekom govorile o svom ocu?"
Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom nita rekla. Deda me je uzeo u narucje,
odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom ita rekla, ali
najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se
raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde ivimo, kako ivimo i ko je na otac."
Ucveljena ena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na
moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a
najmlada, ona to je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lice na beloj kori.
Tako ostadoe do dana dananjeg.
(Estonska)

BAJKA O ORLU
Mi i senica reili jednom da zaseju njivu. Posejali ra i ona je odlicno ponela. Kad stie

jesen, ponjeli ra srpovima, povezali je u snoplje i sloili u krstine.

Kad se ra osuila, odnee snoplje na guvno. Sutradan podelie zrna, sve zrno po zrno,
jedno jednom, drugo drugom.
Ali kad podelie svu ra, jedno zrno pretece. Sucuci brkove, mi ce senici:
- Ti si pojela jedno zrno, inace ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta:
- Sam si pojeo to zrno.
Ali mi ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuivae senicu.
Senica se jo vie razljuti te zacici:
- Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dodu sve ptice da ratuju na mojoj strani.
I tako se zbog jednog jedinog zrna rai izrodi rat izmedu ptica i cetvoronoaca.
Skupie se velike i male ivotinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo
sunce.
Nastade tada strano urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se,tukli,
tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi.
Na kraju dolete ogroman orao te se i on umea u bitku. Uz njegovu pomoc pobedie ptice, a
zveri, razderana i pocupana krzna, podvivi repove, pobegoe u svoje ume glavom bez
obzira.
Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti
na veliku brezu kraj neke kolibe.
Covek koji je iveo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu
pticu. Pomisli da to davo sedi na drvetu, te opali iz puke. Orao nita ne oseti, vec samo
okrenu glavu i ljutito pogleda coveka.
Covek pride blie i opali jo jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sacma mu nije
nakodila.
Covek sasvim pride brezi i puka puce po treci put.
Tada progovori orao:
- Zato puca na mene? Kakvo sam ti zlo ucinio? Ako si valjan covek, ti me skini sa ove
breze, odnesi me kuci pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj cu trud stostruko nagraditi.
Covek malo razmisli, pa pomoe ptici da side i odnese je u svoju kolibu.
Ali njegova se ena razljuti i odmah poce da ga grdi to je doneo u kucu takvu neman.
- Ona ce nam pojesti sve ivo u kuci - gundala je stara - a kakve koristi od toga to ce
hraniti ovaj gadan kukasti kljun?
- Ptica je obecala da ce platiti za negu - odgovori covek. - Ona ce nas stostruko nagraditi
ako je izlecimo.
I covek nije obracao panju na enine reci, vec je negovao i hranio orla, sve dok nije poceo
da se oporavlja.
Posle mesec dana, orao zamoli coveka da ga pusti da pokua moe li vec da leti.
Izidoe na poljanu. Orao rairi krila i pokua da leti, ali uzalud: krila mu behu jo veoma
slaba.
Zato on zamoli:
- Hrani me i neguj jo mesec dana, pa cu ti platiti to sam obecao.
Covek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan sluao grdnje svoje
ene.
Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdravie i krila ocvrsnue pa se poce spremati za
povratak u svoju zemlju.
- Kuca mi je daleko - rece orao coveku. - Zakolji jo jednu kravu iz tvoje staje i daj brana iz
ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuce.
Covek uradi sve po njegovoj elji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brana (polovinu je
ostavila za put), ona rece:
- Sada cemo poci na dalek put, sedaj mi na leda i dri se dobro.
Covek poslua, uhvati se cvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete.
Leteli su, leteli, tek orao zapita coveka:
- ta vidi ispod nas? Covek pogleda dole i odgovori:
- Vidim kako neto sija kao srebrni novcic.
- To je more - odgovori orao i u isti mah zbaci coveka sa svoga vrata.
Covek polete kao strela nanie; ali orao ga nije napustio, vec je strmoglavo leteo pored
njega i prihvatio svog spasioca ba kada je upao u more do kolena.
- Jesi li se uplaio? - zapita orao coveka.
- Toliko sam se uplaio da mi je srce stalo - odgovori covek. - Zato tako surovo postupa sa
svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha.
A orao rece:
- I ja sam se uplaio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u
mene, ali nisam zbog toga izdahnuo.
Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledae kao srebrni novcic. Tri puta
je tako zbacivao coveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no to bi ovaj

potonuo. To bee osveta za ono to je covek tri puta pucao u bespomocnu ranjenu pticu.
Leteli su sve dalje i dalje, pa orao rece coveku:
- Pogledaj dole i reci vidi li to? Covek pogleda i rece:
- Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu.
- To su dvori moje mlade sestre - objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju.
Ptica rece coveku da ode u bakarne dvore i zapovedi:
- Kada ude i kada te zapitaju odakle dolazi, odgovori da dolazi iz zemlje Finske. A
kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje
zbog senice, nemoj nita odgovoriti dok ti ne obeca veliki bakrac iz podruma.
Covek ucini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita:
- Zna li neto o mom bratu koji je poao u rat zbog senice?
Covek joj odgovori:
- Ja znam, ali ti necu reci dok mi ne da veliki bakrac iz podruma.
- Necu ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru - odgovori gospodarica bakarnog
dvora.
Covek se vrati praznih ruku orlu i isprica sve kako je bilo.
- Ne mari - rece orao. - Produicemo put do moje srednje sestre, koja ivi u srebrnim
dvorima.
I tako letahu dok ne doletee do srebrnih dvora.
Orao naredi coveku da ude u dvor i zatrai srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih
ruku, kao i iz bakarnih dvora.
I tako oni produie put dok ne doletee do zlatnih dvora, u kojima je ivela najstarija
orlova sestra.
Tu covek najzad dobi ono to je traio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma
zlatni kotao i predade ga coveku, a ovaj pozove orla da ude.
Orao isprica kako ga je covek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, covek i orao,
ostadoe tu da se posle dugog i tekog puta dobro odmore. Da bi se oduila spasiocu svoga
brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila coveka to je bolje mogla.
Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i mi ponovo zajedno iskrcie njivu i zasejae
ra. Opet izbi medu njima svada zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni
opet objavie rat, i opet doletee sve ptice nebeske i dotrcae sve zveri umske.
Kada ptice pocee da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoc.
- Ja nikako ne mogu da podem u taj rat - odgovori orao. - Prvo moram da vratim svoga spasioca
njegovoj kuci.
- Zar da vodimo racuna o coveku kad je u pitanju sreca citavog pticijeg roda! - nagovarao ga je
soko.
Na to orao ostavi coveka u zlatnim dvorima i opet pode u rat.
Dugo je iveo covek u dvorima, ali ga elja za kucom
nije naputala, te se poce spremati za put. Orlova sestra
dade mu dosta hrane i, pokazavi rukom na zapad, rece:
- Ako bude deset godina iao u tom pravcu, moda
ce stici svojoj kuci.
Covek pode na zapad noseci punu torbu hrane na ledima i zlatni kotao pod mikom.
Put je bio teak i postajae sve tei, jer je bilo velikih jezera, zaliva i mocvara koje je
morao da zaobilazi.
Iao je tako dugo, dugo, dok ne poce da sustaje pod teretom, te u nemocnom besu lupi zlatnim
kotlom o smreku. ,
U taj tren stvorie se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge.
Tako covek poce da ivi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmiljao: "I ovde je
dobro, samo da mi je jo ena tu pored mene".
Ali vec prve noci coveka probudi neka lupa i zacu promukao glas:
- Smesta skloni tu svoju kucu sa moje staze, ja necu da obilazim oko nje.
Covek ustade i izide u dvorite da vidi ko to die toliku graju. To bee glavom veliki zao
duh.
Covek se ne uplai, vec ga zapita:
- Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne
umem da ih stavim natrag.
- Ali ja umem - odgovori zao duh.
- Kakvu nagradu trai za to? - upita covek.
- Sada necu nikakve nagrade - odgovori zao duh - ali obecaj mi da ce mi dati on" to je bilo
sakriveno od ene kada si krenuo na put sa orlom.
Covek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti nicega to je ostalo sakriveno od ene,
pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj.
Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a covek morade da okrene leda da ne bi
video kako on to radi. Cuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan,

zlatni dvori bili su opet u kotlu.

Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese coveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu
medu njegove njive, okrenu se i rece:
- Ja sad idem, a ti ce vec ispuniti ono to si mi obecao.
Kad covek ude u kucu, vide da mu je ena rodila lepog sincica. Sad se preplai misleci:
"Ala je zao duh bio lukav, eto ta je bilo sakriveno od ene, obecao sam rodeno dete zlom
duhu! Ali tu se nita vie ne moe popraviti", pravdao se covek pred samim sobom. "Sad
imam zlatne dvore, a izgubio sam sina".
Covek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvorie zlatni dvori.
Tako su on, njegova ena i njihov sincic vodili bezbrian i veseo ivot.
Decak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladica.
Jednog dana, kada je decko napunio esnaest godina, ode slucajno pod prozore babe vracare
i udari iz ale nekoliko puta tapom u staklo.
Baba vracara se razljuti i poce da vice:
- Idi svojim putem, ti to pripada zlom duhu! Razbice mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i
obecan! Na to decak ode kuci i upita oca:
- Da li je istina to to kae baba vracara, da si me obecao zlom duhu?
Nemajuci kud, otac isprica kako se to desilo. Tada decak stade razmiljati:
- Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu.
Zatim poce da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene.
Kad decak stie u zamak zlog duha, domacina ne bee kod kuce. U zamku ga doceka lepota
devojka.
Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u cudu:
- O, mladicu, lepi mladicu, zato si dobrovoljno doao? Kada zao duh stigne, on ce te
ispeci i pojesti.
- Neka me pojede - odgovori mladic - jednom se mora umreti.
- Videcemo - rece devojka - pokuacu to mogu da se odavde izbavimo.
Uto vrata strahovito zalupie i zao duh ude u kucu. Pogleda ispod oka mladica i rece:
- Dobro je to si sam doao. Ako uradi ono to ti kaem, moda te necu pojesti.
Zatim odvede mladica na obalu reke i naredi mu:
- Do sutra ce podici most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti
preko njega.
Mladic se ne uplai od zadatka, vec ode devojci pa joj isprica ta mu je zao duh naredio.
- Idi spavaj, ja cu se vec postarati - odvrati mu devojka.
Kad mladic zaspa, devojka uze iz knjinice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se moe
sagraditi takav most. Pomocu carolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez
stubova, pa u svitanje probudi mladica i rece:
- Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu ciste. Kad zao duh dode, mislice
da si ba sad posao zavrio.
Mladic uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dode da pogleda ta je uradio, rece
mladicu:
- Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noc da sagradi most. Necu te jo pojesti,
ali mora i drugi posao da uradi, a on je tei od prvog. Ne uradi li, pojecu te. Zatim zao
duh prui mladicu pregrt rai u zrnu i rece:
- Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da vec sutra od mlade rai bude
ispecen hleb.
Mladic primi seme pa ode devojci i isprica ta mu je zao duh naredio.
- Ne brini - hrabrila ga je devojka - idi mirno spavaj, valjda cemo se i ovaj put snaci.
Mladic se pokri preko uiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u aku, pa ode na njivu i pozva u
pomoc ljude iz podzemlja.
Pritekao narod podzemlja u pomoc; jedan je orao, drugi drljao, a treci sejao. Posao je brzo
odmicao, i kad su petli zakukurekali, ra je vec bila zrela za vridbu, a u zoru je devojka
vec mesila hleb od nove rai.
vacuci i mljackajuci sve hleb, zao duh postavi mladicu i treci zadatak.
- Napravi cun - rece on - koji ce ici i po zemlji i po vodi i biti bri od mog najboljeg
drepca.
Pomocu carolija iz knjige devojka sagradi cun koji je iao i po suvu i po vodi.
Zao duh dode da vidi cun i rece mladicu:
- Pametan si ti, cak i pametniji no to sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg drepca iz
konjunice pa da vidimo moe li ga camac prestici.
Mladic ode u konjunicu i osedla najboljeg drepca to ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede
onamo gde je bio cun, vec pred kapiju dvora i pozva devojku:
- Dodi brzo da beimo!
Devojka dotrca, a mladic je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poletee iz zamka zlog

duha.
Kad poodmakoe, mladic rece devojci:
- Pogledaj unazad i reci vidi li to? Devojka pogleda pa rece:
- Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama.
Od silne trke, konj bee sav u peni i poce da posustaje, te mladic progovori:
- Sprema nam se veliko zlo, necemo jo dugo izdrati. Behu stigli na obalu jednog jezera,
kad devojka rece:
- Zaustavi drepca ovde, ja znam ta cemo.
Mladic zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se
oboje pretvorie u dve velike tuke i skocie u jezero.
Odmah zatim stie na jezero zao duh. On stade njuiti vazduh pa povice:
- Uhvaticu ja vas, makar popio celo ovo jezero.
I zaista: lee potrbuke na obalu jezera i poce da ispija vodu.
Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo.
U meduvremenu, devojka i mladic opet se pretvorie u ljude i ponovo uzjahae drepca.
Mladic odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas ive srecno i
veselo.
(Finska)

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca bee blizu morske obale. Bata se
stepenasto pruae do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa
Jovancica, lepa i svea kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne
pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana
sam se zaljubio u tebe. Treba da pode sa mnom do mog dvorca. Onde ce biti moja jedina
kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad
tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato nece me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoce da budem
kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da bude kraljica. I budi to
dobrovoljno, poto ja raspolaem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nema moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krtena dua. Nikad, nikad necu
biti zmajeva ena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac bee veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj proao pored
njega, poeleo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poelela bi da u njemu
zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade nita srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krtena dua. Tvoje zlato nece nita promeniti,
dvorac ti nece nita pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Nece se vratiti ocu! Ali moci ce preko talasa da juri.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge.
Snanim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Poto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna,
a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad
bude umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ce se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao to se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i

pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I
jo dalje bi jurila da je
lanac samo bio dui. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najvie je volela da ode i gleda ocevu batu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija
nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru to ga je konopac
izlizao, grm imirov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto bunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me
oslobodi, a potom da mi bude saputnik u ivotu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca,
mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku naem. . ."
I jedne veceri, ba kao to je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret
krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Uad joj bee od crvene
svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljae sin kralja Francuske, najveceg kralja na
celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledae. Izbliza se pozdravie.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je
ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog ala,
sa obale ovih vala, i dri me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla vie da govori. Nije ni znala ono to su joj oci vec rekle
kraljevicu. A pre nego to je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce iveti jedino za
njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazae. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su
se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi
kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, moe biti moja kraljica. A kakva li me cenja mori da je
ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naa sudbina je na
nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo mu i ena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u
zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me
sa talasa odvede do bate mog oca, ja jo uvek ostajem seljacka kci. Moe li me uzeti za
enu?"
Sedam nedelja su se traili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je putao da mu oci daleko blude, izmedu vala
i oblaka:
"Moda je nikad vie necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od alosti".
A ona, kad je noc prola, uplicuci kosu: "Moe da se desi da ga nikad vie ne vidim. Njegovu
ljubav, njegovo drutvo necu nikad na zemlji imati. Boe moj, boe moj, kako je to okrutno!"
Dani, godinja doba prolazili su, sve tei od jada. Zmaj je stalno drao lepoticu okovanu
onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, nece li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, mora
postati zmajeva ena.
- Ne znam ta mi udes sprema, ali znam ta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna
ista plot, nikada necu biti zmajeva ena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te putao na lancu. Misli li da me jo zadugo izaziva? Ako
hoce jo jednom da vidi batu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidi. Idi da vidi
svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom alu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda dranja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev
lanac, podie svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svreno je sa mnom, svreno je s nama!
Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se vie necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Bre od munje,
zgrabi on oko pasa svoju draganu, podie je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na
alo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog
zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema vie moci, Izvan mora, prestaje sila
morskog kralja.
Ostavie alo i velike borove, krenue ka bati lepoticinog oca.
A potom iz male bate konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadae svoj
dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona priblii, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude to velelepnija! Ljubavi treba

odati potovanje!
(Francuska)