SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA:

SOCIOLOGIJA
TEMA:

RELIGIJSKI OBLICI SVESTI

Sadraj:
1. Uvod

2. Pojam religije

3. Vrste religije

4. Faze religijskog razvoja

5. Mit i mitoloka svest kao pretea religije

6. Animizam i totemizam

7. Politeizam

8. Monoteizam ili objavljene religije

10

9. Konfuionizam i budizam religije ili filozofije?

11

10. Religiozni oblici ideoloke svesti

12

11. Zakljuak

13

12. Aneks

14

13. Literatura

15

1. Uvod
Antropoloka i arheoloka otkria ukazuju na to da je religiozna svest stara koliko i
sama ljudska svest, odnosno da se jo nije otkrio ni jedan trag ljudske zajednice bez makar i
rudimentarnih obeleja religioznosti. Religija je u temelju svih kultura i civilizacija. Ona je
iznedrila njihovo vienje sveta, filozofiju, norme, obiaje, umetnike i moralne vrednosti.
Neki autori tvrde i da je religiozna spoznaja pretea ak i naunog saznanja, zato to su ljudi
religioznim verovanjima nastojali da objasne postanak sveta, zakone koji ga ureuju i bie
oveka.
U viemilenijumskoj istoriji oveanstva sasvim je nova i mlada pojava sekularnog
drutva. Jo od vremena Prosvetiteljstva i naglog razvoja kritike svesti i nauke, a potom i
tehnologije, verovalo se da e religija postepeno nestajati kao prevazieni oblik svesti.
Francuska i Boljevika revolucija, naprimer, htele su ak i nasilno da ubrzaju taj proces, da
ustanove drutva na temeljima razuma suprotstavljenom veri i da oblikuju novog oveka
osloboenog bilo kakvog uticaja religije. Danas meutim, u postkomunistikim drutvima
svedoci smo obnove uticaja religije i verskih oseanja, a s druge strane dananji globalizovani
i visokotehnoloki svet se suoava i sa radikalizacijom verskih pokreta, naroito sa islamskim
fundamentalizmom.
Izgleda da realnost poetka XXI veka daje za pravo uvenom francuskom piscu i
ministru kulture u De Golovoj vladi, Andre Malrou, koji je jo 60-tih godina prolog veka
prorokovao da e XXI vek biti vek religija.
Trajnost religijske svesti, uprkos mnogim najavama njegove smrti (Bog je mrtav,
izjavio je Nie poetkom dvadesetog veka) ne moe da ne podstie naa razmiljanja, analize
i fascinaciju religijskim fenomenom. Njegova otpornost i odoljevanje novim naunim
uvidima, tehnologiji, komunikaciji, materijalistikom pogledu na svet i potroakom nainu
ivota ne moe se olako objasniti nekakvom tvrdokornom iracionalnou ljudskog bia.
U tajnu religijske svesti neemo verovatno nikada proniknuti, ali emo nastojati, u
ovom radu, barem da razjasnimo pojam, prikaemo istorijsku putanju njenog razvoja i
osnovne oblike njenog izraavanja. Svesni smo, naravno, da je to samo jedan povran presek
jedne razuene i raskone pojave.

2. Pojam religije
Oko znaenja pojma religija ne postoji opta saglasnost. Semantiki smisao tog pojma
je izuzetno bogat, ali u pokuaju da ga razjasnimo poi emo od njegovih etimolokih korena.
Re religija dolazi od latinskog religio, koji ima dva znaenja, bukvalno i izvedeno znaenje:
u bukvalnom znaenju: skrupula, savest, posveenost, obaveza;
u izvedenom smislu: strah od bogova, verska oseanja, verovanja, sujeverja,
verski obredi i konano, sveto u smislu svetog predmeta, znaka ili lika.
Smatra se i da re potie od glagola re-ligare, po-vezati, spojiti, koje se shvata kao
uzlazno povezivanje oveka sa boanstvom i silaznog, boanstva sa ovekom (vertikalna
povezanost) ali i ljudi izmeu sebe (horizontalna povezanost) na planu drutvene kohezije
kao i emocionalnih veza. Vertikalna i horizontalna povezanost su nerazluive utoliko to se
zajednica stvara, odrava i jaa okupljanjem oko vere, koja oblikuje njene obiaje, obrede,
uverenja i vrednosti. Drugim reima, religija je, u skladu sa svojim etimolokim znaenjem
povezivanja, takoe i spona izmeu pripadnika jednog drutva. Ona ustvari od grupe stvara
zajednicu.
Kompleksnost pojma ogleda se i u njegovim raziitim dimenzijama znaenja:
kao pogleda na svet, odnosno na sveto
kao izraza potrebe za sigurnou (orijentacijom i predvidljivou postojanja)
kao sutinske vrednosne komponente
kao kulturne dimenzije
Pojam religije se takoe izraava ili otelovljuje na nekoliko razliitih nivoa:
subjektivnom
objektivnom
i institucionalnom.
Postoji, meutim, i stav da religija ima negativno dejstvo na oveka i na drutvo, kao
sredstvo potinjavanja i upravljanja masama (opijum za narod)
izvor otuenja ljudi (od svoje ljudske sutine, njenih mogunosti i potencijala,
ali i od drugih ljudi koji ne dele istu veru)

3. Vrste religije
Veliko bogatstvo i raznovrsnost oblika religijske svesti moe se podvesti pod dve
temeljne kategorije:
prirodne, i
objavljene religije
Prirodne religije su one religije koje nastaju neposrednim dodirom pojedinaca i
drutvenih grupa sa prirodnim i drutvenim pojavama bez odreenih posrednika, kao to su
proroci. Za njih je karakteristino da su spontano nastale. U njih spadaju animizam i
totemizam. Prirodna religijska svest povezana je i sa magijskim verovanjima, obredima i
praksom upravo zbog pridavanja duevnih i duhovnih svojstava prirodnim pojavama, biima
i predmetima i njihovim meusobnim vezama.
Objavljene religije su religije iji se nastanak povezuje sa prorocima, preko kojih
boanstvo ili bog objavljuju. saoptavaju, otkrivaju sebe i svoje zakone. U njih spadaju tri
velike svestske monoteistike religije: judaizam (objavljen ljudima preko Mojsija),
hrianstvo (objavljeno preko lika, rei i dela Isusa Hrista) i islam (preko proroka
Muhameda). Karakteristino za objavljene religije je da svaka od njih ima boiju objavu u
obliku svete knjige: Starog zaveta, Novog zaveta i Kurana, zbog ega se one nazivaju i
religijama knjige. Pored toga, imaju isti, avaramistiki koren, odnosno savez koji je Bog
sklopio sa njihovim rodonaelnikom, Avramom. Objavljene religije su oduvek nastojale da
iskorene prirodne religije kao oblike primitivnog sujeverja ili dejstva neastivih sila.

4. Faze religijskog razvoja

Tokom istorije, menjala se i razvijala religijska svest oveanstva. Neki teoretiari
istiu da je religija imala sledee faze:
animistiku
totemistiku i
teistiku
Teizam dolazi od grke rei teos bog, i oznaava verovanje u boga ili vie bogova
kao natprirodna bia, koja vladaju razliitim oblastima ivota. U okviru teizma razlikuju se:

politeizam verovanje u postojanje vie bogova, meu kojima postoji

hijerarhija vanosti i moi
monoteizam verovanje u postojanje samo jednog Boga, transcedentnog bia
koji upravlja vidljivim i nevidljivim svetom.
Istorijski razvoj teizma kretao se od politeizma ka monoteizmu. Ovim se ne eli
tvrditi da danas, u okviru teistikih religija, postoje samo monoteizmi i da je zatrt trag
mnogobotvu. Naime, i pored putanje kojom su hronoloki gledano, odreeni oblici religijske
svesti hronoloki nastupali posle prethodnih, danas, kao i ranije, paralelno postoje svi
istorijski poznati oblici. Razlika je u tome to su danas civilizacijski dominantni monoteizmi.
No i oni su, irei se na razliite zemlje i kontinente, preuzeli neke elemente prethodnih
religija, ako ne teorijski i u svojim dogmama, onda svakako meajui se sa obiajima,
verovanjima i kolektivnom sveu naroda koji su ih, milom ili silom, prihvatili.
Pre nego to ukratko opiemo prethodno navedene istorijske oblike religijske svesti,
moramo rei neto i o mitu, mitologiji ili mitolokoj svesti u kojoj su se zaela i kroz koju su
se oblikovala mnoga religijska verovanja.

5. Mit i mitoloka svest kao pretea religije

U osnovi pojma mitoloke svesti je re mit koja potie od grke rei mythos to znai
re, pria, kazivanje ili predanje.
Etimoloko odreenje mita je svakako osnova za razne definicije i shvatanja ovog
pojma. Mit se moe shvatiti kao slikovita fantastina pria o shvatanju sveta, o stvaraocu i
kosmosu, izraavajui na taj nain odreenu strukturu vrednosti nastalu na fantaziranju
proizalom iz oseanja i elja.
Najobuhvatnije odreenje mita nalazimo kod najveeg poznavaoca mitologija, Mire
Elijadea. Prema njemu mit sainjava povest dela natprirodnih bia koja se smatra potpuno
istinitom (jer se odnosi na stvarnost) i svetom (jer je delo nadprirodnih bia). Mit se odnosi
uvek na ljudsku stvarnost jer saoptava kako je neto postojee poelo. Upoznavanjem mita
upoznaje se izvor stvari i tada se njime moe ovladati. Re je o kazivanju i saznanju koje
sluaoci duboko iznutra proivljavaju uz pomo rituala u kojem na odreen nain uestvuju,
bilo sveanim prianjem mita, bilo tako to svakog sluaoca za vreme kazivanja i kolektivnog
izvoenja obreda obuzima sveta zanosna snaga dogaaja kojih se gotovo u transu priseaju i
ponovno oivljavaju.

U primitivnoj zajednici, funkcija mitologije je bila da harmonizuje i da dovede

zajednicu u vii stepen reda, i time predupredi stanja haosa, nesistematinosti, sumnje, apatije
i pesimizma; kao i da sjedini socijalnu grupu sa prirodnom sredinom.
Tradicionalna mitologija ispunjava metafiziku ili mistiku funkciju (usklaivanje
svesti sa uslovima ivota), kao i kosmoloku (oblikovanje slike sveta), socioloku
(vrednovanje i ouvanje drutvenog poretka) i psiholoku (usklaivanje individualnih htenja
sa idealima drutva).
Mit prethodi religiji i filozofiji i nalazi se u prvim fazama nekritikog razvoja svih
kultura. Postoje razliiti pristupi podelama i kategorizaciji mitova. U najkraem, moemo ih
deliti na prirodne i drutvene, na teogonijske, kosmogonijske, antropoloke i eshatoloke, na
pripovedake, operativne i eksplanatorne, kao i na politike i religijske.

6. Animizam i totemizam
Najstarije religijske predstave potiu iz mlaeg paleolita u kojem se ve razvija via
forma drutvene strukture lovaca starijeg kamenog doba - rodovsko ureenje. Nizak nivo
proizvodnih snaga, ovekovo neznanje i bespomonost u odnosu na prirodu koja ga okruuje
rodili su u svesti ondanjih ljudi fantastine predstave koje na pogrean nain odraavaju
ondanju drutveno-ekonomsku stvarnost. Sve savrenije umne sposobnosti oveka, koje ve
mogu da stvaraju apstraktne pojmove, vode ka formiranju netanog poimanja duha, a u korak
s tim i ka ubeenju o dualizmu sveta u kojem je materijalna sfera suprotstavljena duhovnoj.
Pojavljuju se zaeci animistikog pogleda na svet a istovremeno i premise o totemizmu koji
se formira - ubeenje o tajnoj vezi izmeu oveka, ivotinja i biljaka, pa ak i mrtvih
predmeta - o tome da ljudski klan vodi poreklo od odreene ivotinje, biljke i prirodne pojave
i o krvnom srodstvu svih lanova roda sa svim predstavnicima datoga totema, rodonaelnika.
Sve te totemske predstave koje izraavaju srodnost u ljudskoj svesti fantastian su
odraz drutvenog fenomena, rodovskog ureenja, koji se ba tada pojavljuje i novi je oblik
drutvene veze. Paleolitsko slikarstvo prikazalo je scene na kojima se vidi zajednika gozba
lovaca istoga roda koja podsea na euharistinu; na toj je gozbi jedna ulovljena totemska
ivotinja koja hrani lanove roda nizom sopstvenih reinkarnacija. Elementi najstarije religije
paleolitskog oveka vezani su i direktno uslovljeni karakterom ondanje kulture. Totemizam
sa karakteristinim obredom inicijacije je ideoloki odraz i religiozni izraz ranorodovskog
drutva kulture nomadskih paleolitskih lovaca.

U mlaem paleolitu konano je prihvaen obiaj sahranjivanja mrtvaca. Pojavljuju se

namenski grobovi u kojima se sahranjuje mrtvac opremljen za posmrtni put. Sahranjivanje
mrtvaca smatra se prekretnicom u evoluciji oveanstva i kamenom temeljcem kulture.
Poreklo totemizma je u animistikom verovanju primitivnih ljudi o bliskom odnosu,
ili srodstvu, ili ak istovetnosti ovekovoj sa svima ostalim stvorovima u prirodi, na prvom
mestu sa ivotinjama i biljkama ali i sa neivim predmetima. Za primitivnog oveka zapravo
ne postoji neiva materija, zato se taj prvobitni oblik religijske svesti i naziva animizam. Re
animizam, naime, dolazi od latinskog animare, koji se kod nas moe prevesti kao trajni
glagol oivljavati ili kao trenutni glagol oiveti. Interesantno je uoiti da, kao to je
oveanstvo, u svom detinjstvu, bilo animistiki nastrojeno, tako su i dan danas deca
animisti. Njihova detinja svest nema predstavu o smrti ili o neivotnosti.
Sada je prilika da integralno navedemo Tajlorovu definiciju animizma kao prvobitne
religije primitivnih naroda. Kako se oblikovala ova vera? Pod nazivom animizma
prouavam duboko ukorenjenu doktrinu o spiritualnim biima, verovanje koje je i samo
osnova spiritualistike filozofije. Do stanovita animizma primitivan ovek je doao tako to
je uoio razliku izmeu stanja sna i svesti. Re je o lanoj predstavi, o fenomenu ivota.
Naime, kada sanja da je u nekoj dalekoj zemlji divljak veruje da je tamo. Zbog injenice da
u njemu postoje dva bia, jedno sainjeno od njegovog usnulog tela koje on, probudivi se,
nalazi na istom mestu; i drugo, koje se u istom tom vremenskom periodu pomerilo u prostoru,
on je shvatio da je njegova dua nekako pokretna, da se nalazi na dva razliita mesta, a telo
na jednom i istom. Na osnovi toga rasuivanja, misli Tajlor, roen je animizam. Tako su,
eto, duhovi postali odvojeni od tela i puteni na slobodu u prostoru". S druge strane,
slobodne due imaju svojstva stvarnih dua; budui krajnje pokretna i fluidna, mogu ak i da
se uvuku u neko ljudsko telo i da prouzrokuju sve mogue nevolje, ili pak da mu vrate
vitalnost. Tako se, prema Tajloru, dolo do ideje o istim duhovima, koji e se otada iroko
primeniti na prirodu te divljaci, uvereni da duhovi oivljavaju pojedine elemente prirode,
oboavaju reke, drvee, ume. Isto vai i za prirodne sile, oblake, kiu. I kia i sneg, sve se
odigrava voljom duha koji sve oivljava, pokree sve u svetu. Tek znatno kasnije, na stupnju
monoteizma, prirodni fenomeni e biti pripisani jednom bogu (kie, vode, vetra, itd.).
Mezolitski animizam je duh umrlog pretka zamiljao krajnje ematskim - u obliku
malih, pljosnatih kamenia na kojima je crvenom bojom bila naslikana ljudska silueta;
crvena boja je trebalo da oznaava krv, a posredno ivot. Ljudski lik je bio predstavljen na

uproen i konvencionalno stilizovan nain - pomou nekoliko izvijenih i ukrtenih crta. Ovo
je ilustrativni primer apstraktnog miljenja u izrazitom razvojnom procesu.
Anirnizam koji se razvija naseljava prirodu mnotvom duhova od kojih treba da
zavise sve stvari, pojave, sva pitanja kojima su patroni duhovi i sve je potinjeno njima. To
znai da te duhove treba umilostiviti ukoliko se eli lini uspeh. Veoma je informativna
injenica da su svi ti duhovi enskoga roda, da su oni majke koje se brinu za celokupnu
ljudsku egzistenciju, jednom rei - o svemu. U ovome treba videti poziciju ene u ondanjem
razvijenom matrijarhatu koja ima uticaj na religiozna verovanja. Postoji, znai, duh kie u
linosti majke kie, duh vetra, duh munje, majka zrna, majka boba, majka soiva. Religija
razvijenog matrijarhata je antropomorfni kult prirode proet anirnizmom koji se razvija na tlu
proizvodne ljudske delatnosti, zavisne od vremenskih hirova.

7. Politeizam
Politeizam (od grke kovanice poli mnogo i teoi, mnogo bogova) ili, na srpskom,
mnogobotvo oznaava religiozni sistem u kojem postoji vie bogova koji interveniu u
ivotu pojedinaca i zajednice, ulaze u odnose sa ljudima i stvaraju tako i polu-bogove.
Religije koje odgovaraju toj definiciji su previe brojne, od antikih dana do danas, da bi bile
pobrojane. Sam termin politeizam skovao je jevrejski autor Filon Aleksandrijski u svojoj
polemici sa Grcima. Sa irenjem hrianstva, mnogoboci, a pre svega stari Grci i Rimljani
nazvani su i paganima i oba termina su imala negativnu konotaciju. Jevreji i hriani su ih
nazivali i idolopoklonicima. Mnogobotvo ili paganizam je dakle polemiki termin ili
praktina, ali previe iroka i neodreena etiketa.
Skup bogova su Grci nazivali panteon (od pan sve i teos bogovi). Panteon je
hijerarhijski ureen, bogovi i boginje imaju meusobne porodine i drutvene odnose koji
preslikavaju odnose koji vladaju u datom drutvu. Meutim, gotovo uvek postoji vrhovno
boanstvo koje dominira ostalim bogovima tako da su mnogi zastupnici monoteizma videli u
tome preteu jednog jedinog boga.
Mnogobotvo je prirodno poniklo na temelju animizma, to je vodilo tome da su kod

brojnih hrianskih naroda, dakle i kod srpskog naroda, pojedini hrianski sveci pretvoreni u
zamenike starih prehrianskih boanstava i narod se sada obraa njima isto onako kao to se
obraao nekada svojim prastarim bogovima. Smatra se da veina primitivnih ljudi zamilja
kako osim duhova i demona postoji i neko vie bie koje je ili stvorilo svet ili darovalo

(donelo) ljudima razna kulturna dobra (biljke, ivotinje i dr.) i bilo njihovim uiteljem u
raznim tehniknm znanjima i vetinama.
U politeistike religije mogu se uvrstiti i dualistike religije (kao persijski
zoroastrizam) u kojima se sueljavaju dva boanstva od kojih jedno predstavlja sile dobra a
drugo sile zla, i panteizam, po kome je celokupna priroda boanstvo.

8. Monoteizam ili objavljene religije

Monoteizam dolazi od grke rei monos, jedan, jedinstveni i teos, bog i predstavlja
religioznu doktrinu koja potvruje postojanje jednog jedinog boga, koji se zato pie, kao
vlastita imenica, sa velikim poetnim slovom Bog - i njegovu transcendentnost, tojest
njegovu izdvojenost od sveta, za razliku od animistikih religija ili od panteizma koji
obogotvoruju

neke

prirodne

pojave

ili

prirodna

bia,

odnosno

svu

prirodu.

Najrasprostranjenije monoteistike religije, po hronolokom redosledu pojavljivanja su:

staroegipanski kult boga Atona, kao prvi poznati oblik monoteizma
judaizam
hrianstvo
islam
Poslednje navedene tri monoteistike religije se nazivaju i avramovskim religijama
jer potiu sve od otkrovenja boijeg zajednikom praocu Avramu. Sve tri imaju svoje Svete
knjige i proroke, s tom razlikom to judaizam i islam ne priznaju da ijedan ovek moe da
bude istovremeno Bog kao to je Isus u hriantvu. Judaizam pritom ne priznaje Isusa kao
mesiju a islam ga priznaje kao jednog od vanih proroka, ali ne i kao Sina boijeg. U
judaizmu, Bog je objavio Mojsiju svoj zakon, u hrianstvu Bog se objavio preko svog Sina,
a u islamu je otkrio svoju volju proroku Muhamedu koji je, prema toj religiji, ujedno i
poslednji prorok zauvek.
Monoteistike religije, za razliku od politeistikih ili paganskih, su izrazito
patrijahalne, muke religije koje odraavaju i apsolutnu dominaciju mukarca patrijarha.
ene mogu da budu uzorne supruge i majke, verne pratilje, one su prisutne u Svetim
knjigama sva tri monoteizma, ali su glavni likovi ipak mukarci. Za razliku od drevnih
mnogoboakih religija u kojima je bilo i vanih enskih boanstava, u monoteistikim
religijama ene ne mogu da budu proroice ili svetenice. Bog je ovde mukog roda.

10

Zanimljivo je, u tom smislu, miljenje Sigmunda Frojda koji je u monoteizmu video
religiju Super-ega, nasuprot politeistikim religijama u kojima razliita boanstva izraavaju
razliite nagone Id-a. Naime, monoteizam namee pojedincu jedno jedino, univerzalno i
iskljuivo poimanje dobra i zla postavljajui mu time mnogobrojne zabrane i odricanja od
nagona i elja koji su u mnogobotvu bili ne samo prihvaeni ve i promovisani. Frojd dakle
uspostavlja vezu izmeu monoteizma i patrijahalnog, represivnog drutvenog i porodinog
sistema.

9. Konfuianizam i budizam religije ili filozofije?

Filozofski i religiozni oblici svesti i razmiljanja se razlikuju ali imaju i zajednike
oblasti interesovanja te se stoga ne mogu uvek vetaki razgraniiti. Oblasti kojima se bavi
filozofija, a koje pripadaju i religijskom polju, su metafizika i etika. Osim toga, razne
filozofije zauzimaju razliit stav prema religiji: od onih koje su religiozno usmerene do onih
koje odbacuju svaki oblik religije kao protivan kritikom i razumskom miljenju.
Usled toga to su razlike izmeu odreenih filozofskih i religioznih pogleda na svet
zamagljene ili to se oni esto prepliu i proimaju, deava se ponekad da je teko razluiti da
li je jedan sistem prevashodno religiozne ili filozofske prirode. Ovo je sluaj sa
konfuianizmom i budizmom, nazvanim po njihovim osnivaima, Budi (560 p.n.e) i
Konfuiju (551 p.n.e).
Budino i Konfuijevo uenje obuhvata ono to se obino podrazumeva pod religijom,
filozofijom, etikom ili humanizmom ne svodei se ni na jedno od tih polja. Ne zastupaju,
poput monoteizma, postojanje jednog Boga kao prauzroka svega koji je svet stvorio ni iz
ega, a oveka po svom liku i obliju, ali ni ne negiraju boanstvo kao apsolut. Ako se
religija shvata u uem smislu rei kao verovanje u jednog transcendentnog Boga kao
stvaraoca i zakonodavca, onda budizam i konfuijanizam nisu religije. Ali ako se shvata u
svom etimolokom smislu, kao ono to horizontalno povezuje ljude meusobno i sa njihovim
precima, i vertikalno, sa njihovom venim naelom ili pravom prirodom, onda oba uenja
pripadaju religiji.
Ova dilema pokazuje da je neki put teko razgraniiti religiozne oblike svesti od
drugih oblika duhovne spoznaje.

11

10. Religiozni oblici ideoloke svesti

Termin ideologija" (od grke rei idea - misao i logos - nauka, dakle, u bukvalnom
prevodu "nauka o idejama") ima ire i ue znaenje.
U irem znaenju ideologija je ukupnost drutvene svesti odreenih drutvenih
grupa i drutvenih zajednica. Ovo znaenje je nedovoljno odreeno, a
istovremeno je sinonim drugih termina poput klasne svesti, nacionalne svesti,
idejne nadgradnje itd.
U uem znaenju, ideologija je specifina pojava u drutvenoj svesti - manje ili
vie netana, ograniena ili nepotpuna kriva" svest. Ovo znaenje ima u vidu
pojam ija se sadrina odnosi na specifinu pojavu u drutvenoj svesti i mnogo
vie je rasprostranjeno i prisutno u sociolokim razmatranjima.
Obuhvatna definicija ideologije bila bi da je ideologija skup shvatanja i idejnih
opredeljenja jedne drutvene grupe o svim znaajnim pitanjima i problemima drutvenog
ivota, rada i razvoja, to u sutini predstavlja pogled na svet odreene drustvene grupe u
koji su ugraeni njeni ciljevi, elje i interesi.
Ideologija, prema odnosu istine i zablude u sebi, moe da bude manje-vie
progresivna (nauno zasnovana); da tei konzerviranju postojeeg stanja (status kvo); ili, pak,
da bude prevashodno retrogradnog karaktera.
Kada govorimo o ideologiji, znaajno je razmotriti i odnos ideologije i drugih oblika
drutvene svesti, odnosno njihovu meusobnu povezanost i isprepletanost. Ideologija utie na
ostale oblike drutvene svesti, ali i trpi njihov uticaj. Zbog toga govorimo o ideologizaciji
raznih oblika drutvene svesti, kao naprimer o ideologizaciji nauke, o ideologizaciji kulture,
umetnosti i dr.
Upravo po tome to ideologija nije nauna, istinita svest, to ima mobilizatorsku
usmeravajuu i integrativnu funkciju, to u nastojanju da privue i indoktrinira to vei broj
ljudi ne koristi argumente ve simbole, kultove i rituale, to tei da nametne svoju istinu i
svoje razlikovanje dobra i zla, ona kod svojih sledbenika poprima esto oblik verskog zanosa.
Ovo dodue vie vai za totalitarne ideologije nego za ideoloke sisteme u pluralistikom
drutvu, mada i u takvom drutvu, pojedini pripadnici ili simpatizeri nekih partija, odnosno
njihovih voa, ispoljavaju svoju privrenost na nain koji je karakteristian za religioznu
svest.

12

11. Zakljuak
Iako je religija pojava sa kojom se ovek susreo davno u svojoj istoriji, ona, i dan
danas, hiljadama godina kasnije, kao individualna i kao drutvena pojava ne gubi na znaaju i
aktuelnosti i u velikoj meri utie na ivot oveka i drutva u celini. Kada kaemo religija,
pravilnije je govoriti i o mnotvu religija, i o velikom broju oblika religiozne svesti i
religioznog doivljaja. Videli smo da ove ovekove tenje mogu da se izraavaju i ostvaruju
traenjem boanstva u prirodi, ali i u obogotvoravanju nekog oveka, simbola ili predmeta.
Religiozna potreba pojedinaca i drutava jaa u smutnim, kriznim ili traginim vremenima.
Tada se ona esto otelovljuje u oboavanju nekog voe, partije ili u ideolokim sistemima
koji, ak i kada se aktivno bore protiv religije, nose u sebi izrazito verske elemente.
S psiholokog gledita, religija se moe smatrati jednom od najvanijih biolokih
funkcija oveanstva jer je od velikog uticaja na itav ivot oveka, na njegov telesni i
duevni integritet. Prema jednom uverenju, uzrok tome je to, u svojoj konanosti i
prolaznosti, u svojoj ranjivosti, podlonosti bolu i patnji, ovek osea da nema dovoljnog
oslonca i sigurnosti u sebi samom i zbog toga je upuen vioj sili i konanoj istini.
Za razliku od Frojda, koji je smatrao da je religija vrsta kolektivne neuroze, po Jungu
je religija naa sposobnost da shvatimo ono to je numinozno; tanije religiozni doivljaj
jeste naa svest koja je izmenjena pod fascinantnim uticajem, ak pod unutar onostranog koje
preobraava nau psihu. (Politika, 8.02.2009, Izmeu razuma i mate, Intervju sa arkom
Trebjeaninom vodila Anelka Cviji). ... bilo bi pogreno misliti da je, kada je reafirmisao
ovekovu religioznost, Jung mislio na oficijelnu religiju ili jo ue samo na hriansku
religiju. Naprotiv, Jung je veoma cenio i istonjake religije, mnogo je prouavao
mnogobotvo. (Idem.) Ovaj citat oslikava globalno irenje jednog novog oblika religiozne
svesti. Religija, nauka i filozofija sve vie ulaze u dijalog i sve tenje sarauju. Taj novi
senzibilitet koji se protivi krutim dogmama i neprijateljstvu meu razliitim oblicima svesti i
spoznaje, blii je moda jednoj vrsti duhovnosti neko religiji u institucionalnom smislu.
Kao zavrnu re, moemo da kaemo da doklegod je oveka, bie sigurno i religije.
Kakve, u kakvim sve oblicima, to ne moemo predvideti. Na pitanja da li e postojee velike
religije nestati, da li e trajati u ovoj formi ili e se menjati, da li e se meusobno meati,
koja e religija dominirati i na jo puno slinih nedoumica, ne moemo imati odgovor.
Kao to smo rekli u uvodu, mnogi su religiju sahranjivali ali je nisu sahranili.

13

12. Aneks Rasprostranjenost religija

Prema jednom istraivanju IESR-a (Evropskog instituta za izuavanje religija) u
2005-toj godini rasprostranjenost razliitih religija u odnosu na svetsku populaciju bila je
sledea:
Hriani - 33,06%
Muslimani 20,28%
Hinduisti 13,33%
Kineska religija 6,27%
Budisti 5,87%
Tribalne religije 3,97%
Nove religije 1,68%
Siki - 0,39%
Jevreji 0,23%
Spiritisti - 0,20%
Bahai - 0,12%
Kunfuijanci 0,12%
Jainisti - 0,07%
intoisti 0,04
Taoisti 0,04%
Zoroastri 0,04%
Ostali - 0,02%
Bez religije 11,92%
Ateisti 2,35%

14

13. Literatura

1. Jeroti, Vladeta - Psihoterapija i religija, Ars Libri, Beograd 2008

2. Keler, Juzef - Uvod u kulturu i religiju, u Kultura i religija, str. 5-12,
NIRO Radnika tampa, Beograd, 1981
3. Krei, Andrija - Filozofija religije, Filip Vinji, Beograd 2006
4. Petrovi, Sreten - Kulturologija, igoja, Beograd 2005
5. Politika, 8.02.2009 - Izmeu razuma i mate, Intervju sa arkom
Trebjeaninom vodila Anelka Cviji.
6. afranjski, Vlodjime - Praistorijske religije i kultura, u zborniku Kultura i
religija, str. 13-68, NIRO Radnika tampa, Beograd, 1981
7. Vidakovi, Mira - Sociologija, CEKOM - books, Novi Sad 2008

15