Tutumiš

Prolog

Zamislite Cezara, koji se našao, naravno najednom, u nepoznatom gradu, negde

na istoku, ali ne u Egiptu, suočen sa svoje desne strane Simetralnom Sisom u

odnosu na ništa, a s leve sasvim nepotrebnim Detaljima Događaja.

1.

Hor Detalja Događaja:

Cezar stoji sam pokraj akvarijuma zastrtog zelenim plaštom od neindijske svile.

Prilazi mu Nepotrebni.

Nepotrebni:

O, Cezare!

Cezar:

Odlazi!

Nepotrebni:

Ali...

Cezar:

Odlazi, kad kažem!

Nepotrebni:

Adio!

2.

Cezar:

Avaj, šta tražim ovde gde ljudi mi dosađuju,

jer ja sam samo kaplja beskrajnog zvezdanog kašmira koji se kupa u meni.

Simetralna Sisa:

Pokušaj da zaboraviš sve što dušu ti kalja, i potraži, potraži - Subordinarni Ključ

Znanja!

3.

Hor Detalja Događaja:

Subordinarni Ključ Znanja - sam, poput vode što čašom preliva.

Subordinarni Ključ Znanja:

Sam, ja jesam sam. Oh, kogito, kogito – al` šta!

Opet tužan ja sam. O, Bože, i s Tobom se porediti mogu, ja koji sve znam i sve

mogu, al` opet tužan bivam jer bravu svoju pronaći ne mogu. I noć kada dođe, i

dan kada prođe, dosadno teku sati - već dugo niko ne dođe pomoći da mi traži. A

ja bih rado pomog`o svakom, jer sebi ne mogu lako.

4.

Simetralna Sisa:

Pozdrave primi, o, Svemogući!

Subordinarni Ključ Znanja:

Miris tvog pazuha poznati mi se čini... Priđi, oh, priđi! Mmm, pa Ti si...

Simetralna Sisa:

Da, ja sam! Al` to što pipanjem dogoniš sećanja

- to moju majku pamtiš. Ja sam joj kćer.

Subordinarni Ključ Znanja:

Majka il` kćer, sve Jedno biva, sada dok snivam, snivam...

Simetralna Sisa:

To san nije! Java je živa. Al` lakše, ja znam kako je mekoća moja divna - već

pogledajte tamo

gde dovodim vam Nekog. ''Koga'', pitate se!

Subordinarni Ključ Znanja:

On? Cezare, ti si! Čoveče Božji, i ti si došao mojoj nozi!

Cezar:

Da, ja vas molim, pomozite, jer jedne noći diže me nešto iz kreveta moga, i

mračnom pećinom sprovede brzo, sve tamo, sve dovde, do Istoka!

5.

Tutumiš:

Kolevka mog oca leži u odsjaju prozorskog stakla.

Dole, na površini vode golubovi ribu love.

Sve svoj smisao ima, samo ja bez cilja, cilja...

Nepotrebni:

Ne budi tužan, Tutumišu mali, već svog oca mlekom nahrani, on plače i dani

njegovi već su odbrojani.

Tutumiš:

Nek umre! Šta ću kad smislom sad obuzet bivam.

Pusti me da smislim kako se naći sa njima.

Nepotrebni:

Sa kim to, dečače?

Tutumiš:

Sa Detaljima. Možda oni znaju gde i kome moja pomoć treba, ko pati, samilosti

traži, ja moram ka njima, moram - ti pazi o tati!

Cezar:

Moj blagoslov imaš, al gle - mleko kipi!

Oh, sad vrelo će biti i ja ću umreti spržene utrobe.

Tutumiš:

Ah, ćuti, ti umirati kaniš već milenijumima!