Bratislav Veljić

Eksploatisani krokodil

1.

Mogao bih početi bilo odakle, bilo otkud. Bilo odakle

bilo otkud, pa ga pitali: „A odakle si ti, Bilo Odakle?”

A ono im reklo: „Iz Bilo Otkud!”

A mogao bih početi i iz početka, kad bi to bilo moguće.

Počeo sam tako što sam se setio svog oca, što bi bio i

početak sećanja, ali ne iz života, nego iz jedne pesme o

njemu. (Često ga se setim i privatno.)

Na kraju posete, dok u najvećem miru izlazimo kroz

eskulapovski prozračne zidove bolničke sobe, moj

otac, kao mongolska konkubina s profilom rimskog

patricija u godinama, „diskretno” otkriva svoju

golotinju, ne bi li nas pogled u te svete rane (kojima se

pohvalio čim smo došli) još jednom izveo na balkon

prosvetljenja.
Krvavi bonsai od plastike i gaze crpe svoj smisao iz

mokraćnog kanala, tačno odande otkud je, ne tako

davno, u jednom sterilnom selu ispod Prokletija,

briznulo i pola od ćelijskog mene.

Preko obrijanih predela pacijenta, koji liče na

zaleđenu močvaru s crteža nekog japanskog majstora,

na primer: „Krokodil u vodi i prostata”, pruža se žuta i

neprikladna boja.

Rano je proleće, i još je zima, ali odnekud miriše na

topli kamen sa mora, suštinu oktopoda.

2.

Lava sam prvi put video u Metohiji. Bio je žut, i

naravno, opasan.

Onaj starac što iz kuće izlazi na trem njegov je

vlasnik. On je bivši barjaktar crnogorske vojske

i zovu ga Dida. On ima usedelu ćerku koju zovu Bula.

Treba reći da on sa Dalmacijom ima veze koliko ona

sa islamom.

Onaj lav, takođe, tvrdi da je pas, što je besmislica.

Evo ga i Leka. On je Bulino kopile, i umro je od ciroze

jetre. Neki njen rođak je pre nekog od ratova nekoj

devojci napravio dete, i ostavio je. Zato je neki rođak

od te devojke, posle tog rata, napravio dete Buli, i

ostavio je.

Kažu da je gimnazijalac Leka u pećkom hotelu

„Korzo” našao svog oca i zvao ga na ferku.

Otac je posle pričao kako je mali imao nož

ispod košulje, inače bi izašao.

Leka se ne vidi dobro, od trave i visoke paprati.

To zato što je ovde klima tropska, kakve su već klime

po prašumama. Bivolice pasu na sigurnoj udaljenosti.

One su rođake afričkog gnua.

3.

„Kad je Jovo Madžgalj škopio krmad u Berane

ti nisi bio ni u mudima”.

Istim povodom, objavljujući istinu o trajanju života

na zemlji davno pre moje pojave kaže mi blaže, pa

stoga i ređe: „Ti onda nisi bio ni u Božjim zamislima”.

I sad ja, njegov sin, mogu da biram između muda i

Božjih zamisli.

(...)

Njihanje, meko bestežinsko tumbanje po gluvoj

besvesti... O, tako milo nadimanje palube, kao da

škripa dasaka najavljuje moguće rastakanje, rasute

delove „Arga” po zamućenom moru.

Simplegadske stene, butine Velike Žene u stalnom

spajanju i razdvajanju; u tom samoubilačkom pohodu

na Kolhidu, na zlatno runo obešeno o hrast.

Moji mrtvi drugovi trljaju oči na usijanim štitovima.

A gde su oni sada? Toče vino niz krmu, puštaju

golubicu? Zašto baš meni tolika milost? Zašto ne

njima: Neleju, Orfeju, Heraklu?

(...)

„Najeo se Jovo bjelijeh bubrega, i još bi, da ga nije

đavo ćero da ljuđima drobi kako je grota što se muda

bačaju mačkama... E, kad su ga ovi poslušali i svinjske

mošnje bačili na žar, nije se više punijeh džakova

vraćao kući. Ne - ne! A nije više ni pjevao, prteći

snijeg, u svojim slavnim pohodima na dolačke,

crnovrške i lubničke svinjce: Ada znaš li, mala, onu

čuku, đe najprije reče: Ku-ku! E, bogumi ga niko nije

vukao za jezik”.

Sad bi moj otac „slatko uzeo jedan dim” i nostalgično

uzdahnuo za onim mitskim vremenima kad je pušio „i

po dvije paklice 57”, zelene kao boje NK „Olimpije”,

(kao boje Arkadije), da nije u strahu od angine

pektoris („Petkoris!”) ostavio cigarete... („I masno i

slano, i ovo i ono... E, moj druže!”)

4.

Bilo neko slavlje kod Dide, i sad, otišli mi tamo, i treba

da se kolje, i ko će, zna se – Leka. On čovek majstor,

bre, nema zezanja, to mu zanat, čoveče. I sad, kaže on

meni: ''Ih, bre, kak`i ste vi iz grada, mislim, taj urbani

zonfa, mnogo ste mi, bre, svileni, znaš? Šta je?! Šta je,

pico? Šta me gledaš?! Pogledaj kakve su ti ruke!”

- „Š`a je, bre, šabane, a?”

- „Š`a – š`a? Je l` smeš da zakolješ svinjče! Je l`

smeš? Smeš kurac!”

(...)

I sad ti je, bajice, tu čast u pitanju. Ja, lično, nemam

tu boljku. Al` ovo ti je, bajo, čast Grada! Tu se urbano

pred ruralnim brani! Tu nema povlačenja, mali! Pao je

14. kilometar, al` nikad neće uspinjača!

(...)

- „Smem.”

- „Š`a!?”

(...)

- „Pazi, vidiš kako ga ja držim? Znači, u`vatiš ovako

levom rukom za zadnju nožicu, i ono se, vidiš, o-pa,

samo preturi. Sad ga privuci, tako, neka njega na

boku, stavi mu desno koleno na glavudžu, stisni

dobro!”
A ono ne skviči ništa, trepće.

- „E, lepo. Sad uz`i nož. Nož ti je, bajica, sve vreme

pozadi. Nož ne smeš da zaboraviš. Vidiš ovde,

pipni. Tu je njemu grkljan. Ubodeš ga ispod...

Stani! Ne možeš ti to.”

- „Ne seri, stari.”

- „Oštrica unutra, dečak, razumeš, vnutri, tako. E, sad,

prvo ubodeš, pa povučeš dole i okreneš u stranu.

Razumeš, k`o kad menjaš u drugu. Jesi vozač?”

(...)

Bilo pa prošlo. Vratio se jedan što je klao po Bosni,

Hrvatskoj, i uopšte uzev tim srpskim zemljama na

zapadu hemisfere, a ja sedim u fićka. I onda on dođe i

kaže: „Daj `vamo tu stolicu!”

U stvari, ne kaže on ništa. Nego, mi sedimo, na

primer, nas trojica, a on dođe i samo cimne četvrtu

stolicu. I mi brzo pogledamo u onog što je bio najbliži

stolici, da li će da reaguje, ali on ništa.

(...)

Nereag je bio autohtoni kosmopolita. On je imao dugu

kosu i mač Sibelijusa Kartaginskog, demijurga

Paletronise, zemigunda Metrase! I mi smo još kao

dečkići voleli da pičimo fuzbalice. I samo smo pičili

fuzbalicu i beležili rezultate u svesku, tj. rokovnik od

tate, što je dobio za reprezentaciju. Ili kao ha-te-ze

opremu, nemam pojma.

(Nereag je bio naslednik, ali ne znam čega.)

Jednom smo se Nereag i ja tako napili da smo gađali

prozore na školi. To je bilo nešto simbolično. Sad bi

neko, bajo, zato uz`o pare, kao za neki projekat. Znači,

škola je simbol od kojeg nema `leba nego samo

problemi u životu. I uopšte, to ti je taj sistem, tu te

u`vate, i ćao! Škola je naopaka stvar. I tako smo je

napucali, brate, samo je prštalo. To je, prav za prav,

bilo u isto vreme dok je onaj srpski junak klao po

hemisferi. A mi – performans!
Posle smo otišli na igralište, popeli se na koš i vikali da

smo Hrvati: „Mi smo Hrvati!” Pa onda skandirani

aplauz, pa opet: „Mi smo Hrvati!” I sve tako. Al` je

bilo gluvo doba, i niko nas nije čuo. Samo neke žene

na kapiji stajahu.

5.

Igrači fudbala aplaudiraju meni, svom kralju. Moja je

tajna brzina koja se drugima pričinja kao usporenost.

Novinari bi rekli – „neuhvatljiv” (koji ulazi golmanu

kroz noge, prolazi kroz meso, kao magla).

Šta više reći, pogledajte: septembar, to je posle

avgusta, i sve je faul i fauna, novi horizonti...

„Burger-kinže!”, viknu mi u leđa jedno momče iz Rija,

huknu, odnese me, lopta na mene, izmakoh kako valja

i zaplivah kroz vodu neba grada; dribling, sa loptom

iza, nevidljiva i samostalna, koja je začas pod

tabanom; taban je ubrizga prstima; palcu, posebno

palcu! Odatle otkuda kost koštanoj srži prija, odut

udara noga fudbalskog kralja Rija, i sve za tren, čitav

grad, zastane i pogled skrene na nas, iskrive vratove

kontrabasi i soliteri, knjige iz biblioteka i biljke

mesožderi!

A dole, preko svih koji zure, na sceni pogledajmo

njega, koji kleči, za milost moli, i moj isukan mač!

Onda su već svi tu, i momci sa Jamajke. Finale

svetskog kupa. Došle su i majke. I kćeri njihovih ima.

Tu su i navijači u mojim odelima. I kad pogledam ko je

sve na tribinama, samo se prekrstim i poljubim travu,

pa uđem na teren da se isprcam.

Stojim na šiljatom bregu i bijem živu silu, preda

mnom teški mitraljez Vajsmiler, gajba piva, malo

gandže i risiver.

Više i ne znam ko su oni dole, ja sam sam kao sinje

more. I širim električnu energiju.