ZRNA METALA

Sad je kasno, kasno.

Pokidane rei, odroni misli
naviru na moja usta,
rascepana i nevina.

"Gde, gde si bila?

Ne, zaboravite!
Ja sam ovek dobrih manira!

Kakva bi to sramota bila,

da rob pita,
gde mu je gospodarica mila!

Ostavite se takvih stvari, gospodjice fina.

Ja sam samo pregrt blata,
preko koga ide vaa tikla.

Ali zapamtite!
Oseanja koja sam odgajao,
kao seljak dobru kravu,
zaklali ste reima,

hladno i krvavo.

Nalik klanicama,
moj mozak postade dom bola.
Kao leine, to vise na kukama,
stajae moje misli, dela, sve to je inilo oveka.

Moje vene, krvave reke, sada teku,

negde, negde gde nema mira,
pred vratima grada Dis-a.

Moje oi, vaa ogledala fina,

sada su u ritama,
kao rascepana svila.

Za moje jadikovanje
imali ste sluha,
kao za krike
zgaenog mrava.

U poljima rana,
vaih zaoranih njiva,

vie nema zelenila i bilja.

Ostavili ste ar na mom mozgu,

misao u njemu.
Stvorili ste reku zloslutnicu, koja tee mojim ilama.

Vrela zrna metala, jedini su mi spas!"

ASKETA
Dok misli reka tee,
na mome mozgu
poput vile svilenih krila
igra igru leptira

U gomili presahnulih elja,

pustinji sna i jave
stojim sam,
pustinjak, aavi asketa

elim da ti kaem neto,

neto poput tople letnje kie

dok te gledam
kao edan daleke kapi rose

Ali svaka mi misao za tobom,

nepresuni izvor slatkih pria,
zavrava u nezasitoj jami
nedosanjanih snova.

Mrane vlasi,
zrnca prelepog mora,
potapaju mi vazduastu hrabrost.

Biseri, boje tla

satiru svaku re
koju ti imam rei.