Irina Dereti

Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 801.73:141.131
Originalan nauni rad
DOI: 10.2298/FID1102215D

DA LI NAM JE HERMENEUTIKA UOPTE

POTREBNA: PLATON O UMEU TUMAENJA

Hermeneutika je od samih svojih poetaka i pre nego to je nastalo njeno ime koje je, premda grkog porekla, skovano docnije
bila povezana sa egzegezom pesnikih tekstova. Veruje se da je Teagen
iz Regija (6. vek p. n. e.) prvi otkrio alegorijski nain itanja, tako to
je uvideo da se iza surovih pria o bogovima i njihovim incestuoznim,
preljubnikim, nasilnim, nepravednim odnosima iznose dublje istine o
onim potisnutim silama koje vladaju nama samima, naim odnosima i
vienjem sveta koje se u izvesnom smislu nikada ne menjaju.
Hermeneutika se, dakle, oduvek vezivala za tumaenje viesmislenih, teko razumljivih tekstova poput pesnikih dela ija poreenja, metafore i alegorije iziskuju potrebu za dodatnim razjanjenjem. Postoje naravno tekstovi, koji na prvi pogled izgledaju jasni i
gotovo samorazumljivi, ali se paljivim i minucioznim itanjem
moe uoiti da su samo prividno razumljivi, a da su u stvari esto
hotimino ili nehotimino dvosmisleni. Kada je re o takvim tekstovima hermeneutika je uvek na delu, ak i onda kada nisu osveteni
svi njeni naini, metode i ciljevi.
U vie svojih dijaloga Platon () smatra da je otkrivanje autorove -e (misli) pravi zadatak umea tumaenja. Na

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

Apstrakt: Platonove refleksije o poreklu, metodama i svrsi umea tumaenju su mnogo aktuelnije nego to se to obino pretpostavlja. U ovome radu nastojaemo da rasvetlimo i kritiki preispitamo da li su njegovi pogledi o hermeneutici,
koji se artikuliu u filozofskom razgovoru izmeu Sokrata i Protagore u dijalogu
Protagora, adekvatni, konzistentni i jo uvek relevantni. Takoe emo pokuati da
pokaemo kojem su stajalitu u savremenim raspravama o hermeneutici najblie
Platonove ideje i stavovi o sutini i dometima interpretativnog umea.
Kljune rei: Platon, Protagora, hermeneutika, autorova intencija, H. G.
Gadamer.

215

Irina Dereti

216

primer, u dijalogu Ijon Platonov Sokrat, ini se, s pravom insistira

na tome da dobar rapsod, to jest peva Homerovih stihova, mora
razlikovati same rei nekog pesnika od onoga to se njima namerava
kazati. A to e biti u stanju iskljuivo ukoliko je njihov dobar interpretator, to e rei ako je kadar da svojoj publici protumai pesnikovu misao.1 Kako bi se rekonstruisalo ono to je neko hteo da
kae, i time izbegla opasnost od pogrenog razumevanja, Platonov
Sokrat u dijalogu Gorgija2 doputa uesnicima da nastave s filozofskim dijalogom samo ako su njihovi argumenti artikulisani jasno i
precizno, ak i po cenu iznoenja neke oigledne istine. U suprotnom e rizikovati da ostanu nedoreeni, da dovedu sebe i druge u
zabunu i da ne odre logiki sled u dijalogu, to jest sled postavljanja
pitanja i odgovaranje na ta pitanja. Drugim reima, ak i kada se
radi o dijalektikoj, filozofskoj metodi koja se odvija u kritikom
razgovoru izmeu obrazovanih sagovornika postoji opasnost od nerazumevanja onoga to je sagovornik hteo da kae, pri emu se to
jedino moe postii, kako vidimo, jasnim i preciznim govorom.
Ako se zadatak umea tumaenja odredi kao otkrivanje istinskog smisla nekog viesmislenog teksta, namee se pitanje koja je to
instanca koja odreuje ta je istinski smisao. Tu instancu, na koju se
moemo pozvati, onda kada treba da razluimo pravi smisao teksta
od onoga koji to nije, Platon je, kao to ve kazali, nazvao pesnikova
. Pod pojmom pesnikova on podrazumeva ono to
je pesnik mislio kada je odreene stihove sastavljao, odnosno ono
to je svojim stihovima nameravao da kae. Savremena hermeneutika teorija to naziva terminom autorove intencije.
Platon uvodi jo jedan pojam vaan za njegovo razumevanje
razumevanja a to je pojam koji znai skrivene, a zapravo
istinske namere autora koje on iz raznorodnih razloga ne otkriva
koristei se, pri tome, nejasnim jezikom i viesmislenim izrazima.
Tuma izgovorenih ili napisanih rei suoava se, dakle, esto sa jo
teim zadatkom nego to je rasvetljavanje pesnikove -a, a
to je otkrivanje onoga to je autor istinski mislio, a to niti je rekao,
niti je nameravao da kae. Re je o dubljem smislu pesnikovih rei
1
Up. Ion, 530c. Isto tako, u dijalogu Kratil Platonov Sokrat, dodue, u poluironinom tonu govori o tome da samo stare rei otkrivaju misao ()
imenodavca, Cra. 418c.
2
Up. Grg. 454b-c.

3
Uporeujui Platona i Isokrata (), Keti Iden (Katty Eden) daje
obuhvatno tumaenje pojmova and ; up. Eden 1987: 6067.
4
Vrlo sadrajnu analizu tumaenja Simonidove poeme iz dijaloga Protagora
daje Herman Gundert (Hermann Gundert); up. Gundert 1952: 7193.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

koji je on sakrio do neprepoznavanja vetom upotrebom jezikih

izraza. Te tako vidimo da se pored pojma autorove misli ili namere
(), kao nezaobilazan hermeneutiki zadatak ispostavlja i otkrivanje i razumevanje autorove skrivene misli ili namere ().3
Ukoliko je zadatak umea tumaenja, i to pre svega pesnikih
tvorevina, prema Platonovom miljenju, razumeti ono to je autor
nameravao da kae, onda treba videti koje naine treba koristiti da
bi se ovaj cilj postigao. U uvenom ekskursu o interpretaciji Simonidove poeme iz dijaloga Protagora,4 Platon na najsadrajniji i najprecizniji nain utemeljuje naela, opisuje metode i odreuje granice umea tumaenja. Njegova metodska uputstva itaocu su
naroito uverljiva zato to su pokazana na samom delu, to e rei
prilikom konkretnog tumaenja Simonidove poeme.
Nastojaemo da kritiki razmotrimo da li su Platonova promiljanja o osnovama, metodama i dometima hermeneutike vetine adekvatna, konzistentna i aktuelna. U tom smislu emo teiti da
pokaemo kojem su stajalitu u savremenim hermeneutikim raspravama najblie Platonove refleksije i stavovi o sutini i smislu
vetine tumaenja.
Kako bismo odgovorili na gore postavljene zadatke, potrebno je paljivo proitati i detaljno istraiti sam Platonov ekskurs o
Simonidu iz Protagore, rekonstruisati kontekst, u kome se javlja,
kao i naelni sud Platonovog Sokrata o tumaenju pesnikih dela,
kojim se zavrava ovaj deo dijaloga
Poimo od konteksta! U momentu kada Sokrat hoe da napusti raspravu sa Protagorom u istoimenom dijalogu, stoga to najpoznatiji sofista radije voli da dri govore, nego da razgovara, dolazi do
preokreta, gde Protagora pristaje na Sokratove zahteve za dijalokom
formom izlaganja i miljenja, te se rasprava o etikim pitanjima pomera ka diskusiji o adekvatnom nainu tumaenja pesnikih dela.
Ovo tematsko pomeranje bi se moglo na sledei nain razumeti. Prvo, poto je poezija igrala bitnu ulogu u formiranju politike
elite u grkim polisima, za jednu takvu raspravu o politikim vrlinama, kakva se odvija u dijalogu Protagora, potrebno je utvrditi kako

217

Irina Dereti

treba razumeti poeziju na ispravan nain. To Protagora artikulie

tako to tvrdi da se obrazovan ovek odlikuje time to je vet u razumevanju pesnikih dela.5 Drugo, dva Simonidova stiha, koja Protagora navodi, bave se etikom tematikom, tanije prirodom vrline,6
te su i sadrinski posmatrano i te kako povezani sa glavnom temom
samog dijaloga.
Protagorino i Sokratovo itanje i tumaenje Simonidovih stihova uveliko se razlikuju, premda se obojica koriste rafiniranim
hermeneutikim sredstvima: semantikom analizom, komparativnom metodom interpretacije itd. pri tom teei da otkriju dublju,
skrivenu logiku napisanih stihova.
Po Protagorinom itanju, lirski pesnik Simonid se ne moe
uzeti kao primer dobro pesnika, jer protivrei samome sebi. Protagora smatra, kako vidimo, da kriterijum umetnike vrednosti jedne
pesme nije melodinost njenih rei, uspenost njenih metafora,
uverljivost njenih poruka, ve konzistentnost onoga to je u pesmi
kazano. Mi bismo kazali, koristei se savremenom terminologijom,
da najuveniji sofista za odreivanje lepote pesnike tvorevine ne
uzima estetiki, ve logiki kriterijum.
Naime, Protagora smatra da pesnik Simonid protivrei samom sebi kada, s jedne strane, kae da: 1) Teko je postati ovek
ba uistinu dobar ( ),7
dok, s druge strane, kritikuje Pitaka, koji kae to isto, naime kako 2)
Teko je dobar biti ( 8 ).9 Izgleda, dakle, da pesnik nikako ne moe biti u pravu kada tvrdi i da je teko i
da nije teko biti dobar. Pa ipak, ono to na samom poetku ovog
ekskursa o pesnitvu slabi Protagorinu kritiku jeste to to on brani
svoju tezu o znaaju poezije za obrazovanje, navodei primer Simonidovih, po Protagorinom miljenju, loe sastavljenih, to jest protivrenih stihova, koji nikako ne bi smeli da poslue kao primer koji bi
se koristio u obrazovne svrhe. ini se pak da bi se Protagora mogao

218

Up. Prt. 33863393.

Up. ibid. 33946.
7
Up. ibid. 3391.
8
Ve i iz samih ovih citata vidi se da pesnik Simonid i Pitak, jedan od sedam
mudraca, koriste razliite prideve i , pri tome imajui u vidu istu
stvar. I jedan i drugi misle na dobrog, estitog i valjanog oveka.
9
Up. ibid. 339c45.
5
6

10
11

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

spasiti od ovog prigovora tako to bi se tvrdilo da kritikom Simonida,

sofista zapravo pokazuje od kakvog je znaaja tumaenje pesnitva
za razvoj kritikog miljenja i precizne upotrebe jezikih izraza.
Sokratovo itanje Simonidovih stihova potpuno je drugaije
od Protagorinog, zato to on ne kritikuje tekst, pre nego to doista
razume ono to je pesnik hteo da kae. Platonov Sokrat brani Simonida od Protagorinog prigovora, ulazei u suptilnu semantiku analizu Simonidovog teksta, teei da njegovo vlastito itanje poeme
bude adekvatno i pravedno. Nalik potonjoj hermeneutikoj tradiciji,
poevi od lajermahera pa sve do Gadamera (Schleiermacher, Gadamer), Sokrat na ovom mestu nastoji da razume ta je smisao Simonidovih stihova pre nego to pristupi eventualnoj kritici toga, to
podrazumeva pretpostavku da se neto moe smatrati valjano kazanim, dok se u daljem kritikom preispitivanju ne dokae suprotno.
Dakle, pre no to iznesemo bilo kakav vrednosni sud, bio on
pozitivan ili pak negativan, moramo razumeti ta je u nekom tekstu
zapravo kazano. Isto tako, Platonov Sokrat ovde na izvestan nain
nalikuje sudiji, za koga bi optueni trebalo da bude nevin, dok se ne
dokae suprotno, koga, dakle, ne treba osuivati, dok se prethodno
ne otkrije da je kriv.
Stoga, Sokrat nee olako da prihvati Protagorino naizgled lucidno i uverljivo kritiko tumaenje, te zato nastoji da oprezno i temeljno razmotri smisao Simonidovih stihova.10 Pri tome, vrlo je
simptomatino to to se Sokrat, da bi pomogao ()11 pesniku, s jedne strane, poziva na Prodika eksperta za jezika pitanja, a,
s druge, na Homera (). Homerovi stihovi predstavljaju izvor
grke obrazovanosti, te je pozivanje na njih obrazovanim sluaocima
poznato i najverovatnije samorazumljivo i prihvatljivo, i to mnogo
vie nego to im je verovatno bila prihvatljiva kritika Homerovog
prikazivanja bogova. Dakle, legitimacija u onome to je ve u tradiciji utvreno, a to e postati optim mestom hermeneutike metode,
i te kako doprinosi uverljivosti i prihvatljivosti vlastitog miljenja.
S druge pak strane, Sokratovo obraanje Prodiku, koji je i
sam prisutan u ovom virtuelnom filozofskom razgovoru, ukazuje,
pre svega, na to da e se on posluiti postupkom, karakteristinim za
sofiste, a to je semantika analiza rei, koju, kako se ini, Sokrat
Up. ibid. 339e46.
Up. ibid. 3401.

219

Irina Dereti

sprovodi, ako ne uspenije, onda bar isto tako spretno kao i sam
Prodik. Pri tome ne bi trebalo izgubiti iz vida to da se u Sokratovim
reima moe prepoznati i suptilna ironija12 u odnosu na sofistiko
umee analiziranja znaenja rei, koje je na delu i dok ga sam Sokrat
sprovodi.
Branei Simonida od Protagorinih optubi, Sokrat interpretira Simonidove i Pitakove rei tako to utvruje da im znaenje nije
isto, ve drugaije. Uspevi da uoi suptilnu semantiku razliku izmeu ova dva stiha, koja na prvi pogled deluje kao neznatna, Sokrat
razreava prividnu protivrenost u Simonidovoj pesmi. Pesnik, naime, prvo kae da je oveku teko da postane () dobar. Kasnije, kada kritikuje Pitaka, Simonid, prema Sokratovoj interpretaciji, kritikuje neto sasvim drugo, naime, tvrdnju da je oveku teko
da bude ()13 dobar. Moglo bi se ovakvom tumaenju Platonovog Sokrata prigovoriti da on uitava u Simonidove stihove platonovsku, metafiziku razliku izmeu bia i postajanja.14
Pa ipak, bili mi platoniari ili ne, veina nas e se sloiti sa
razlikom u znaenju izmeu glagola biti i glagola postati. Sokratovo
minuciozna semantika analiza zapravo nam pokazuje koliko je
vano da interpretator paljivo ita tekst, koji nastoji da razume, te
da bude u stanju da razgranii suptilne razlike ne samo meu reima, ve i meu stvarima na koje rei referiraju.15 Povrh toga, svojim
tumaenjem Platonov Sokrat pokazuje koliko je bitno teiti ka koherentnosti kako u tumaenju, tako i u onome to se tumai.
Drugi korak u Sokratovoj i Protagorinoj raspravi oko ispravnog tumaenja Simonidove pesme vie je relevantan u metodolo
kom pogledu, jer nam pokazuje koliko je znaajno uoavanje izraza
sa istim ili slinim znaenjem, nego to nam unosi neke bitne sadrinske novine u interpretaciji ovog pesnikog dela, iako otklanja
neke eventualne nedoumice. Naime, poentirajui svoju interpretaciju
o tome da nema protivrenosti u Simonidovim stihovima, Sokrat se
neoprezno poziva na Hesioda, koji takoe tvrdi kako je teko postati
dobar ili vro, ali kada se dosegne vrhunac, [vrlinu] imati je lako, ma
12
13

biti.
14
15

220

Vidi, na primer, ibid. 340ac.

Glagol jeste arhaina forma glagola sa istim znaenjem
Ovaj prigovor iznosi Tomas A. Slezak. Up. Szlezak 1993: 54.
Up. ibid. 340c6.

Up. ibid 340d; kao i Hes. Op. 289, 29192.

Grki pridev ima itav dijapazon znaenja od slab, nesposoban preko
bezvredan, neznatan, kao i lak, bez truda pa sve do zao i prost. U ovom kontekstu, ini
se, da bi se trebalo prevesti kao lako, budui da je to upravo, prema Protagorinom miljenju, negacija Pitakovih rei da je teko biti dobar, odnosno pun vrlina.
18
U vezi sa gore reenim nemaki autor H. Vesterman (H. Westermann) s
pravom postavlja pitanje: ta pomae konzistentnost, kada je re o konzistentnoj
besmislici?. Up. Westermann 2002: 250.
19
Pri tome se Sokrat ironino poziva na kejski dijalekat koji dele i Simonid i
Prodik. Up. Prt. 341bc.
16
17

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

koliko na poetku teko bilo.16 Ukoliko se Hesiodove ()

rei, na koje se poziva Sokrat, uzmu zdravo za gotovo i to se primeni
na tumaenje Simonidovog negiranja Pitakove teze, onda ispada,
kako tvrdi Protagora, kako je pesnik imao na umu neto sa ime se
nijedan razborit ovek ne bi sloio, a to je da je lako ()17 biti
dobar, odnosno pun vrlina, to je zapravo najtee. Stoga, Protagora
optuuje Sokrata da pravi jo veu greku od one koju je Simonid
nainio u vlastitoj pesmi. ini se da Protagora smatra da je Platonov
Sokrat, dodue, u svojoj interpretaciji pokazao kako Simonidovi stihovi nisu konzistentni, ali ih je tako protumaio da se niko iole pametan ne bi sloio sa smislom tako protumaenih stihova.18
Protagorin argument je oigledno slab, jer ne napada smisao
Sokratovog tumaenja u ovom koraku, to je otklanjanje protivrenosti u Simonidovim stihovima, ve cepidlaki i maliciozno prebacuje njegovom tumaenju ono to oigledno ni Sokrat ni Simonid
ne tvrde, niti bi ikada tvrdili. Pa ipak, ovaj Protagorin argumentativni napad inspirie Sokrata da prui podrobnije i sadrajnije tumaenje, koje nam otkriva i bitne karakteristike postupaka hermeneutike metode.
U prvom koraku Platonov Sokrat upotrebljava Prodikovu
metodu sinonimike, prema kojoj se, s jedne strane, ironino odnosi,
a s druge, ipak dolazi do izvesnog pozitivnog rezultata. Sokrat polazi od interpretacije rei teko () koju Protagora smatra
da Simonid negira u svom pesnikom obraunu sa Pitakom. Platonov Sokrat uzima kao sinonimne rei teko () i loe
(), pri emu je osnovno znaenje grke rei zastraujue, a tek u izvedenom smislu i teko. Kada se ova re upotrebljava u svom osnovnom znaenju u sluajevima rata i oskudice
pribliava se znaenju rei , to je lo i zao.19 Sokrat daje

221

Irina Dereti

222

veliki dokaz ( ),20 i to tako to se poziva na kontekst, odnosno na Simonidove stihove, koji slede. U njima se re
(teko) ne koristi u peorativnom smislu, te ne znai nikakvo zlo, ve veliki napor koji je neophodan kako bi se stekla vrlina.
Premda se ini kao da nije bilo potrebno uloiti ovoliko suptilnog filolokog napora kako bi se otklonio Protagorin prigovor i
pokazalo ta je Simonid istinski mislio kada je upotrebio re
, ovaj ekskurs pokazuje koliko je vano da se prilikom tumaenja knjievnog dela obrati panja na rei, koje autor upotrebljava, sinonime tih rei, kao i na to koliko nam ti sinonimi mogu
pomou u rekonstrukciji smisla celine kazanog. Drugim reima, nije
potrebno samo uoiti suptilne razlike u znaenju izmeu odreenih
rei, ve uporediti i rei koje imaju isto ili slino znaenje u odreenim kontekstima.
U daljem tumaenju Simonidove poeme Platonov Sokrat nastoji da protumai njen dublji smisao, pesnikova uverenja o sticanju
vrline, njegov etiki Weltanschauung. Uz punu svest o metodologiji
svoga postupka Sokrat se ne poziva samo na neposredni kontekst,
ve se sporni stihovi dovode u vezu sa jednom drugom Simonidovom pesmom,21 te se oni tee rekonstruisati iz ireg konteksta pesnikovog stvaralatva. Na taj nain Sokrat u izvesnom pogledu inaugurie uvenu tezu poznije hermeneutike da deo neke duhovne
tvorevine treba razumeti iz ire, smisaone celine kojoj to delo pripada. Dakle, kako bi protumaio Simonidovu poemu, Sokrat koristi
razliite postupke kao to su semantika i uporedna analiza, otkrivanje specifinosti jezika odreene pesnike tvorevine, ili pak dijalekta, na kome je ona pisana, razmatranje tog odreenog dela u kontekstu celine pesnikovog stvaralatva.
Svi ovi postupci, kojima se Sokrat slui u interpretaciji Simonidove poeme, mogu se kasnije pronai u hermeneutikoj tradiciji.
Povrh toga, stihovi pesnika iz jedne epohe se razumevaju u istorijskom kontekstu,22 to e rei da se Simonid (, 556468),
Up. ibid. 341e.
Up. ibid. 344a.
22
Ovim to smo gore rekli, ne dovodi se u pitanje oigledna ironija kojom
Platonov Sokrat govori o tobonjoj filozofinosti Kriana i Lakedemonjana, kod
kojih se navodno prvo rodila filozofija, te presudno uticala na mudrost uvene sedmorice mudraca, u koje spada i Pitak. Up. ibid. 342b ff.
20
21

23
24

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

pesnik iz poznoarhajskog perioda, poredi i kontrastira sa Pitakom

( , 640568),23 jednim od sedmorice mudraca, koji je iveo u eposi, koja je sa svojim vrednosnim sistemom
prethodila Simonidovoj epohi.
Bitno je istai i to da Sokrat itavu Simonidovu pesmu posmatra kao spor izmeu Simonida, predstavnika novih vrednosti, i
Pitaka, koji zastupa stare, prevaziene vrednosti, te i samo Sokratovo tumaenje ima formu virtuelnog dijaloga izmeu Simonida i Pitaka. Pesniki tekst se shvata kao etika rasprava, pri emu je i interpretacija neka vrsta dijaloga, u kome se jedna pozicija brani, dok se
drugo stanovite osporava i opovrgava.
Platon je u izvesnom smislu ovom dijalokom interpretacijom Simonidove pesme, kojom se stupa u kritiko preispitivanje
etikih pogleda dvojice autora, nagovestio takav hermeneutiki model koji su kasnije u dugoj istoriji hermeneutike na razliite naine
razradili Fridrih lajermaher i Hans G. Gadamer.24 Naime, i Platon
pesnikov, u ovom sluaju Simonidov tekst, ne posmatra kao mrtvo
slovo na papiru, ve kao ivu tvorevinu, iji delovi odgovaraju na
pitanja koja mu on kao interpretator postavlja. Takav oblik tumaenja poput pravog dijaloga ne odnosi se nezainteresovano i nepristrasno prema miljenjima, u ovom sluaju etikim uverenjima
jednog pesnika, ve se ona diskutuju, njima se postavljaju pitanja,
meusobno se porede i sueljavaju, te se odreenim argumentima
odbacuju ili prihvataju.
Platon, u liku svoga Sokrata ovde uvodi specifinu dijaloku
hermeneutiku, takvu formu tumaenja, koja ide dalje od onoga to je
direktno kazano, nastojei da preispita smisao pesnikovih stihova u
svetlu onoga to je predmet rasprave, a to je priroda vrline i nain
njenog sticanja. Stoga, Platonov Sokrat ne ostaje samo pri filolokoj
analizi, ve tei da prozre dublji smisao pesnikovih stihova, kao i da
razmotri etike implikacije koje iz njih slede. Prema takvoj jednoj
interpretaciji, kakva je Sokratova, Simonid zapravo smatra da je postajanje vrlim teak, neprestan zadatak koji sam sebi postavlja astan
ovek. To je cilj, ka kome on tei tokom celog ivota, ali je nerealistino oekivati da e u svakom trenutku svoga ivota, ispunjenog
neoekivanim nedaama, biti dobar i plemenit. Drugim reima, teko
Pitak je bio i vladar ostrva Mitilena.
Up. Gadamer 1990: 368384.

223

Irina Dereti

je biti savreno dobar i pun vrlina, smatra Simonid, prema Sokratovoj interpretaciji, ak i tokom kratkog vremenskog intervala, a biti to
neprestano za oveka nije mogue, ve je to privilegija koja pripada
samo bogovima.25 ini se da je Sokrat u pravu, ukoliko se uzmu u
obzir citirani Simonidovi stihovi, to ovom pesniku upravo pripisuje
takvo etiko stanovite prema kome su samo bogovi savreni u pogledu dobrote, dok ljudi ka tome mogu samo da tee, kao i to da su
sva ljudska postignua u tenji ka vrlini kratkotrajna, te je za oveka
nemogue dugorono ostvarenje potpune moralne ispravnosti.
Uveliko je problematino, meutim, to to Sokrat u poslednjoj etapi svoje interpretacije Simonidove pesme njemu pripisuje
vlastito etiko stanovite, prema kojem, vrlina jeste znanje, ili, drugim reima, prema kojem niko rado i sa znanjem ne ini ono to nije
u skladu s vrlinom.26 Ovde je re o nekoj vrsti nasilnog uitavanja
vlastitih shvatanja, za koje ne postoji pokrie u Simonidovim stihovima, s obzirom na to da Simonid kae to da svakoga hvali i voli,
ko kod ne ini neto loe drage volje,27 iz ega sledi da postoje i
oni koji postupaju loe drage volje, ali koje sam pesnik oigledno
nije spreman ni da hvali ni da voli.
Bilo kako bilo, filoloka analiza, ma koliko bila sprovedena
detaljno, rafinirano i minuciozno, nije zadovoljavajua, ukoliko se
kritiki ne preispitaju dublji misaoni slojevi, u ovom sluaju etiki
pogledi, koje nam autor eksplicitno saoptava ili ih pak implicitno
podrazumeva.
Platonovo iscrpno, podrobno, kritiki i dijaloki usmereno
tumaenje Simonidove pesme zavrava se, naizgled, neoekivano,
dovoenjem u pitanje ne samo ovog konkretnog tumaenja, nego i
svakog tumaenja uopte. S pravom se moe postaviti pitanje zbog
ega Platonov Sokrat kao nepotrebno, prosto i kao pokazatelj neobrazovanosti28 smatra tumaenje pesnikih dela. Zato je uopte ulagao toliki hermeneutiki napor u Protagori da bi onda ceo svoj poduhvat doveo u pitanje? Da li je Platon, ovladavi sofistikim
filolokim i hermeneutikim tehnikama, bolje od samih sofista,
hteo zapravo da pokae kako su ti postupci nepouzdani i beskorisni
Up. 344b6c7.
Up. 345e346a.
27
Up. 245d45.
28
Up. ibid. 347c47.
25
26

224

29
30

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

za samu filozofiju? Ili je pak Platonova poruka mnogo sloenija

nego to se to na prvi pogled ini?
Ukoliko se rekonstrukcija autorove -e odredi kao
cilj svakog tumaenja, postavlja se kao legitimno pitanje da li su sva
uloena filoloka i logika virtuoznost i majstorstvo u stanju da dopru do onoga to je pesnik doista hteo kazati. Prema Platonovom
miljenju, i pored uloenog hermeneutikog napora, koji podrazumeva i angaovanje izuzetnih intelektualnih sposobnosti tumaa, i
vrlo rafiniranu metodologiju, kojom se on koristi, ne moe se doi
do postavljenog cilja i pri tom biti apsolutno siguran da vlastita interpretacija pogaa ono to je pisac mislio, dok je stvarao svoje delo.
Stoga, on predlae prestanak bavljenja onim to tui glas
saoptava,29 i okretanje ka samim stvarima, i vlastitom utvrivanju
istine o njima.30
Platon, dakle, osporava itav poduhvat knjievnog tumaenja
kao neto to nije vredno preduzeti, budui da mu nedostaju kako
postojana reenja, tako i teorijska validnost. tavie, on je smatrao da
pisana re uopte, ukljuujui i literarna dela i njihova tumaenja, ne
moe da prenese istinsko znanje, jer za njega znanje podrazumeva
sposobnost da se neiji pogledi artikuliu i odbrane pred drugima, to
zahteva da oni budu testirani u ivom, usmenom filozofskom dijalogu, koji predstavlja postojan kritiki rad sagovornika na pojmovnoj
artikulaciji i preispitivanju validnosti ponuenih argumenata.
Platonovo stanovite u pogledu cilja umea tumaenja moe
se aktuelizovati i u svetlu modernih i savremenih rasprava o predmetu, statusu i svrsi hermeneutike. Poput predstavnika subjektivistike hermeneutike, poevi od Fridriha lajermahera da sve do
Dejvida Hira, i Platon smatra da je cilj ispravnog tumaenja razumevanje onoga ta je autor nameravao da kae, ali se od njih razlikuje po tome to je siguran da je takav poduhvat neizvodiv, to jest da
tuma nikada ne moe sa potpunom izvesnou znati ta je tano
pisac nameravao rei. Ni za jednu interpretaciju ne moe se kazati da
je u potpunosti ispravna, i da barem nekim svojim delom ne grei,
jer se ni za jednu ne moe utvrditi da je kadra da se sasvim stopi
sa mentalnim stanjem autora, dok je ovaj stvarao delo, koje je predmet tumaenja. Ovim svojim stavom, prema kojem je nemogue
Up. ibid. 347e23.
Up. ibid. 347c348a.

225

Irina Dereti

sasvim tano pogoditi nameru autora, Platon se pribliava poziciji

objektivistike hermeneutike, ije je najznaajniji predstavnik u savremenoj filozofiji Hans G. Gadamer.
Postavlja se pitanje koji su razlozi Platona doveli do takvog
zakljuka o smislu i vrednosti vetine tumaenja. Odsutnost pisca,
koji, stoga, nije u stanju da nam objasni smisao svojih rei, poliseminost samog jezika, vremenska distanca jesu najverovatnije razlozi koji su Platona naveli na to da smatra da se cilj vetine tumaenja nikada sasvim ne moe ostvariti. Povrh toga, taj zadatak nije
mogue realizovati i zato to svako tumaenje polazi od nekog vlastitog stajalita kojeg se tuma nikako ne moe osloboditi tokom
interpretativnog procesa.31 U samom tekstu Protagore to se manifestuje u uitavanju Sokratovog vlastitog etikog stanovita u smisao
Simonidovih stihova.
Pesniki tekstovi govore tuim glasom, a kada se protumae sopstvenim, nuno se unose vlastita miljenja, vlastite predstave,
vlastiti pojmovni aparat. Platon je, ini se, mada posredno, doao do
ovog tanog uvida. Mora li pak ovo da bude nedostatak svakog
tumaenja, koji interpretator nije u stanju da pretvori u vlastitu korist? Zar on nije kadar da protumai neki tekst, tako to e preispitivati smisao onoga to je u njemu kazano, a to ne mora biti reproduktivnog, ve je esto i produktivnog karaktera. Ako kaemo da cilj
hermeneutikog umea nije rekonstrukcija autorove -e,
ve tumaenje istine i smisla onoga to je pisac rekao, ini se, da
bismo mogli da izbegnemo neke od prigovora Platonovog Sokrata.
Do istine o samim stvarima, dodue, moramo doi sami, ali esto
inspirisani, motivisani ili pak podueni reima pesnika, ukoliko smo
uopte otvoreni i spremni da ujemo ta nam oni to govore.
Primljeno: 14. jun 2011.
Prihvaeno: 22. jun 2011.

31

226

Ovaj pronicljiv i taan uvid iznosi Tomas A. Szlezak. Up. Szlezak 1993: 55.

Literatura

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2011

Eden, Katty (1987), Hermeneutics and the Ancient Rhetorical Tradition,

RHETORICA. A Journal of the History of Rhetoric, Vol. V, No. 1:
59-87.
Frede, Dorotea (1985/86), The Impossibility of Perfection: Socrates Criticism of Simonides Poem in the Protagoras, Review of Metaphysics 39 = No. 153 156: 729-753.
Gadamer, Hans Georg (1990), Wahrheit und Methode. Grundzge einer
philosophischen Hermeneutik. Tbingen: Mohr,.
Gundert, Hermann (1952), Die Simonides-Interpretation in Platons Protagoras, u: Hermeneia. FS Otto Regenbogen, Heidelberg: C. Winter,
1952: 71-93.
Plato, Protagoras: Taylor, C. C. W., translated with Notes by C. C.W.
Taylor, Oxford: Oxford University Press, 1976.
Plato, Werke in acht Bnden: Eigler, G. (prir.), griechisch deutsch, bersetzt von H. Mller, F. Schleiermacher, K. Schpsdau, Darmstadt:
Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1990.
Plato, Protagoras, Translated by S. Lombardo and Karen Bell, Introduction
by M. Frede, Indianapolis & Cambridge: Hackett Publishing Company, 1992.
Plato, Completed Works, J. M. Cooper and D. S. Hutchinson (prir.), Indianapolis/Cambridge: Hackett Publishing Company, 1997.
Szlezak, Thomas Alexander (1993), Platon Lesen, Stuttgart BanCannstatt:
Frommann Holzboog.
Westermann, Hartmut (2002), Die Intention des Dichters und die Zwecke
der Interpreten, Berlin/New York: de Gruyter.

227

Irina Dereti
DO WE NEED HERMENEUTICS AT ALL?
PLATO ON THE ART OF INTERPRETATION
Abstract

Irina Dereti

The main claim of this paper is to show how Platos views on hermeneutike
techne are more relevant to the contemporary discussions on hermeneutics than it is
commonly regarded. We will elucidate and critically discuss whether Platos understanding of the grounds, methods and merits of the hermeneutics in the Protagoras
is adequate, consistent and still relevant. Also, we will attempt to find out which
position in the contemporary discussion of hermeneutics is the closest to Platos own
ideas and claims on the essence and meaning of the art of interpretation.
Key words: Plato, Protagoras, hermeneutics, authors intention, H. G.
Gadamer.

228