Antianemici

Antianemici su lekovi za leenje anemija. Anemija je prisutna kada je koncentracija hemoglobina u krvi manja od 130g/l u
mukaraca i 120g/l u ena. Uzroci anemije mogu biti: nedovoljna ili pogrena sinteza hemoglobina (nedostatak gvoa), loe
formiranje eritrocita (megaloblastna anemija I aplastine anemija), pojaano propadanje eritrocita (hemolitika anemija), akutno
ili hronino krvarenje. Opti simptomi svih oblika anemija jesu jednaki - bledilo koe i sluznice, izraziti
kardiovaskularni odgovor na fiziki stres, slabost, kratki dah, iscrpljenost i vrtoglavica.
Gvoe
Preparati gvoa se koriste za spreavanje i leenje anemija uzrokovanih nedostatkom gvoa, dodatno unoenje gvoa u
trudnoi, dojenju, usled operativnih zahvata, gubitka krvi, neodgovarajue ishrane, poveane potrebe u dece i dr.
U organizmu ima otprilike 3,5 - 5 g gvoa. 65-70% tog gvoa se nalazi u hemoglobinu, 4% u mioglobinu, 2,5% u kotanoj sri,
0,1% u enzimima koji sadre gvoe (npr. citohromi), a 25% preostalog gvoa nalazi se u rezervi u jetri u obliku feritina i
hemosiderina. Dnevne potrebe za gvoem iznose 1 mg dnevno za mukarce i 2 mg za ene. Gvoe se u gastrointestinalnom
sistemu apsorbuje od 10 do 15 %. Gvoe iz biljnih izvora (voe, povre, itarice) slabije se apsorbuje nego gvoe iz ivotinjskih
izvorima (meso, mleko, jaja). Deficit gvoa u organizmu moe da nastane usled poveanog gubitka
gvoa (hronina, mala krvarenja iz digestivnog trakta, ir, hijatusna hernija, divertikuloza, tumori digestivnog trakta, produena
menstrualna krvarenja, tumori materice, paroksizmalna nona hemoglobinurija), loe apsorpcije (ahlorhidrija, odstranjenje eluca,
resekcija eluca, celijana bolest), poveane potrebe (pubertet, trudnoa, dojenje) i nedovoljnog unoenja gvoa hranom.
Gvoe se uobiajeno primenjuje oralno, mada se u specijalnim okolnostima moe dati i parenteralno. U sluaju anemije zbog
nedostatka gvoa primenjuju se preparati sa gvoem. Oni brzo i potpuno ispravljaju deficit gvoa pod uslovom da je apsorpcija
normalna. U oralnim preparatima se koriste jedinjenja dvovalentnog gvoa - gvoe (II) glicin sulfat, gvoe (II) fumarat i
gvoe (II) sulfat ili jedinjenja trovalentnog gvoa kao to su (III) gvoe proteinsukcinilat i gvoe (III) hidroksipolimaltizni
kompleks. Leenje oralnim gvoem primenjuje se najmanje 3 do 6 meseci. To neesamo korigovati anemiju nego e i popuniti
skladita gvoa. Dvovalentni oblici obino mogu izazvati nuspojave. Te nuspojave su obino bol u elucu, abdominalni grevi,
zatvor ili proliv. Takoe, mogu izazvati krvarenje u elucu. Boja stolice kod osoba koji uzimaju pripravke gvoa najee je crne
boje ali to nije opasno.
Trovalentno gvoe u obliku kompleksnog spoja gvoe i proteinsukcinilata nije rastvorljivo u kiseloj sredini (pH ispod 5), i lagano
se rastvara u neutralnom i alkalnoj sredini (pH iznad 6,5). Preparati gvoa nisu bezazleni i njihovom preestom upotrebom
(predoziranjem) moe se javiti I toksinost, pogotovo kod male dece koje progutaju tablete. Velike doze oralnog gvoa mogu
uzrokovati nekrotizirajui gastroenteritis sa povraanjem, prolivima, bolom u abdomenu, krvavim prolivima, letargijom i
dispnejom.
Cijanokobalamin
Vitamin B 12 je hidrosolubilni vitamin. Izvori ovog vitamina su gotovo iskljuivo namirnice ivotinjskog porekla. U ljudskom
organizmu deponovan je u jetri (50-90 %). Zajedno sa folnom kiselinom spada u antianemine vitamine. Poto vitamin sadri
kobaltov atom dobio je ime (cijano) kobalamin. Vitamin B12 vri nekoliko metabolikih funkcija, delujui kao koenzim akceptor
vodonika. Njegova najvanija uloga je da deluje kao koenzim za redukciju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide, neophodnu
stepenicu u replikaciji gena. Prirodni izvori: namirnice ivotinjskog porekla - digerica, bubrezi, mleko, meso, jaja, sirevi, ribe i
koljke. Temren (namirnica od fermentisanog sojinog zrna), dok soja ne sadri ovaj vitamin. Dve glavne funkcije vitamina B12 su
stimulacija rasta i stimulacija formiranja i sazrevanja eritrocita. Pravilan metabolizam proteina i aminokiselina (metionin,
triptofan, tirozin), sinteza nukleinskih kiselina, spreava pojavu perniciozne anemije, neophodan je za normalnu funkciju i
odravanje integriteta nervnih i epitelnih elija. Vitamin B12 kao i drugi B vitamini ima vanu ulogu u pretvaranju masti, ugljenih
hidrata i belanevina u energiju. Presudan je za proizvodnju genetskog materijala RNK i DNK kao i mijelina, koji stvara zatitni
omota oko nerava. Cijanokobalamin dolazi u formi intramuskularnih injekcija. Cijanokobalamin koristimo za leenje i
spreavanje hematolokih i neurolokih poremeaja izazvanih nedostatkom toga vitamina: poremeaji njegove apsorpcije, npr. pri
pernicioznoj anemiji, pri totalnoj ili subtotalnoj gastrektomiji, pri Crohnovoj bolesti, celiakiji i idiopatskoj steatoreji, pri
poremeajima crevne flore zbog tropsko
Folna kiselina
Folna kiselina je po hemijskoj strukturi pteroilmonoglutaminska kiselina. Jo se naziva folacin i vitamin B 11. U organizmu se
folna kiselina javlja u redukovanom obliku, 5,6,7,8-tetrahidrofolna kiselina, odnosno kao koenzim F, ija je uloga da reverzibilno
vezuje i otputa jedan ugljenikov atom to je potrebno za sintezu DNK. Folati uestvuju u sintezi timina iz uracila i u razgradnji
histidina u glutaminsku kiselinu. Uestvuju i u procesima pretvaranja serina u glicin i u sintezi metionina iz homocisteina.
Apsorpciju pomau vitamini B-kompleksa, vitamin C i H (biotin), a odmau stres, kafa, duvan. U sluaju manjka enzima za varenje
apsorpcija se smanjuje za 50 %, a kod deficita cinka smanjuje se za 53 %. Apsorbovanje ometaju i razne infekcije digestivnog
trakta. Folna kiselina u organizmu uestvuje u sintezi purinskih baza, holina i nekih aminkokiselina. Sem toga ona je od velike
vanosti za pravilan razvoj elija krvi. Zanimljivo je da je folna kiselina neophodna i za rast mikroorganzama.
Neophodna je za metabolizam nukleinskih kiselina (DNK i RNK). Folna kiselina sama za sebe ima protektivnu ulogu protiv nekih
oblika raka pa ak i terapijsku vrednost Koristi se za prevenciju i terapiju megaloblastne anemije izazvane deficitom folata kod
smanjenog unosa hranom, malapsorpcijskog sindroma povezana s bolestima jetre, bolestima tankog creva,

dugotrajnim stresom ili infekcijama i poveanim izluivanjem. Takoe, folnu kiselinu treba davati i kad postoji poveana potreba
tokom trudnoe i dojenja, dugotrajnog leenja antagonistima folne kiseline (metotreksat), antikonvulzivima, adrenokortikoidima,
analgeticima, androgenom, sulfasalazinom i kod hronine hemolizne anemije.
Eritropoetin (EPO)
Eritropoetin je hematopoezni faktor rasta koga proizvode najvie elije bubrega, a u manjoj meri i makrofagi. Prirodni eritropoetin
je veliki glikozidni polipeptid sa 165 aminokiselina i molekulskom teinom od 30 400. U terapijske svrhe se koristi rekombinantni
humani eritropoetin, koji se proizvodi iz elija sisavaca rekombinantnom DNK tehnologijom. Takav eritropoetin proizvodi se u
dve forme: alfa i beta, ali one imaju isti kliniki znaaj pa je u terapijskoj primeni jedinstveni epoetin ili kako se jo naziva - EPO.
Eritropoetin stimulie razmnoavanje eritrocita i njihovo sazrevanje u kotanoj sri.
Prirodni eritropoetin se lui kao odgovor na tkivnu hipoksiju (nedostatak kiseonika). U prisutnosti anemije proizvodi se vie
eritropoetina, koji signalizira kotanoj sri da proizvodi vie eritrocita. Takva korekcije anemije pretpostavlja da kotana sr nije
oteena lekovima ili hroninim bolestima, da ima dovoljno gvoa i drugih faktora. Pri anemiji ili hipoksemiji renalna sinteza i
sekrecija eritropoetina mogu porasti za 100 i vie puta. Meutim, u sluaju hroninih bubrenih bolesti, insuficijencije bubrega,
kada pacijent mora ii na dijalizu, sekrecija eritropoetina znatno je oteena i pacijent zapada u anemiju. Eritropoetin moe biti
koristan u leenju anemija kod oteenja kotane sri i sekundarnih anemija zbog malignih bolesti, hroninih upala i AIDS-a.
Takoe, eritropoetin je koristan kod anemija uzrokovanih terapijom zidovudinom u pacijenata s HIV-om, za leenje anemije u
bolesnika s multiplim mijelomom, non-Hodgkin limfomom i mijelodisplastinim sindromom, za prevenciju i leenje anemije u
bolesnika obolelih od karcinoma leenih hemoterapijom na bazi platine. Epoetin moe da se aplikuje intravenski, supkutano ili
intraperitonealno. Najbolji odgovor postie se posle supkutane aplikacije, a najbri posle intravenske injekcije.
Antikoagulansi
Pojaano neeljeno zgruavanje krvi karakteristika je tromboza i embolija. Jednom reju takva stanja nazivamo tromboembolijska
stanja. Embolusi su u 80-90% sranog porekla. Najee su u pitanju srane mane, infarkt miokarda, primarne miokardiopatije,
ugraene vetake valvule, srane i arterijske aneurizme. Embolije se esto javljaju kod poremeaja sranog ritma, naroito kod
fibrilacije pretkomora. Tromboze nastaju usled poveanja ateromatoznog plaka i nadovezanog tromba i ee se javljaju kod
dehidratacije, hipotenzije, infektivnih bolesti, karcinoma, disproteinemije, diseminovane intravaskularne koagulacije i drugoih
patolokih stanja. Hiperkoagulabilnost se javlja kao posledica trombocitoze, nakon hirurkih operacija, zbog povreda, blokade
arterija i vena, infekcija, zloudnih tumora, tokom trudnoe ili zbog korienja oralnih kontraceptiva. Antitrombotici jesu lekovi za
spreavanje zgruavanja krvi. U antitrombotike spadaju antikoagulansi (heparini i antagonisti vitamini K), inhibitori agregacije
trombocita i fibrinolitici (urokinaza, streptokinaza i alteplaza).
Antagonisti vitamina K
Kumarinski antikoagulansi ukljuujui varfarin i dikumarol spreavaju redukciju vitamin K epoksida u mikrosomima jetre i na taj
nain izazivaju stanje slino nedostatku vitamina K. Dikumarol i njegovi analozi (etilbiskumacetati i varfarin) su antagonisti
vitamina K i inhibiu sintezu protrombina kao i faktora VII, IX i X u jetri. Zato bi se moglo rei da su oni indirektni antikoagulansi.
Mehanizam delovanja jeste inhibicija vitaminom K posredovane gama-karboksilacije glutaminske kiseline. Time se spreava
pretvaranje deskarboksiprotrombina u protrombin. Dakle, antagonisti vitamina K ometaju sintezu faktora koagulacije u jetri.
Antagonisti vitamina K koriste se za leenje i spreavanje tromboembolija. Naroito su dobri za dugotrajnu terapiju.
Varfarin je antikoagulans iz grupe 4-hidroksikumarina. Prema delovanju spada meu antagoniste vitamina K koji je neophodan za
normalnu sintezu faktora zgruavanja II, VII, IX i X. Spreavanjem nastajanja navedenih belanevina varfarin smanjuje sposobnost
zgruavanja krvi i posredno spreava nastanak i rast krvnih ugruaka u srcu i krvnim sudovima.
Najvei antikoagulacionii efekat postie za 72 do 96 sati nakon poetka leenja. Dejstvo traje jo 4 do 5 dana nakon zavrenog
leenja.
Koristi se za leenje venske tromboze, plune embolije i ishemine srane bolesti. Takoe koristi se u
spreavanju sistemskih tromboembolijskih komplikacija u bolesnika sa isheminom sranom boleu praenom hroninom
atrijalnom fibrilacijom. Varfarin nije bezazlen lek i moe se koristiti samo iskljuivo kad je to potrebno i doputeno. Ne sme se
koristiti u trudnoe. Takoe, varfarin ulazi u interakcije s brojnim lekovima.
Heparin
Endogeni, direktni antikoagulans heparin prisutan je u mast-elijama i bazofilnim granulocitima. U pitanju je polianionski
polisaharid s molekularnom masom od 6000 do 30000, koji u svojoj strukturi sadri karboksilne i sulfatne funkcionalne grupe.
Heparin je jedna od najjaih kiselina u ljudskom telu. Heparin inhibira koagulaciju krvi napadajui nekoliko taaka koagulacionog
sistema. Njegovo dejstvo zavisi od prisutnosti antitrombina II, alfa2globulina iju aktivnost heparin pojaava. Kompleks
heparinantitrombin inaktivie IX, Xa, XIa i XIIa faktore zgruavanja krvi i spreava formiranje trombina.
Nadalje, kompleks blokira dejstvo ve formiranog trombina. U veim koncentracijama heparin blokira i agregaciju trombocita.
Heparin poseduje i "proiavajue" dejstvo na lipeminu plazmu oslobaajui lipoprotein lipazu iz endotela krvnih sudova, a koja
rastvara hilomikrone. Heparin ubrzava degradaciju histamina podstiui oslobaanje diamin oksidaze (enzim koji razgrauje
histamin) i smanjuje formiranje aldosterona. Prednost heparina je ta to poinje da deluje odmah nakon primene. Brzo serazgrauje,
pa njegovo dejstvo traje vrlo kratko. Meutim, mogue je proizvesti posebne oblike depo heparina ije dejstvo moe
trajati 1-2 dana. Standardni heparin se dobija izolacijom iz svinjskih creva ili goveih plua. Nefrakcionisani produkt se naziva
"standardni heparin". S obzirom da sastav ovog prirodnog produkta jako varira (molekulska teina varira od 3000 do 30000, srednja
molekulska teina se kree od 12 000 do 15 000), doziranje se bazira na meunarodnim jedinicama a ne miligramima.

Heparin u obliku inekcija se primenjuje u: leenju duboke venske tromboze i tromboflebitisa, leenju plune tromboembolije,
leenju akutnog infarkta miokarda, kao deo kombiniovane terapije, u svrhu smanjenja rizika tromboembolikih komplikacija,
profilaksi duboke venske tromboze i plune tromboembolije nakon operativnih zahvata, prevenciji zgruavanja krvi pri vantelesnoj
cirkulaciji za vreme operativnih zahvata na srcu, tokom postupka dijalize. Heparin se ne sme koristiti kod trombocitopenija,
hemofilije i drugih hemoragikih poremeaja, jakih posttraumatskih krvarenja, maligne hipertenzije teke bolesti jetre i bubrega,
ulceracije u digestivnom sistemu i dr. Najvanije i najopasnije nuspojave heparina jesu krvarenje i trombocitopenija.
Heparin se inae javlja i u proizvodima za terapiju varikoznih vena, sportskih povreda, povrinskih hematoma, tromboza i
tromboflebitisa. U pitanju su kreme i gelovi koji se nanose na problematino podruja.
Niskomolekularni heparini (LMWH)
S obzirom da je veliki nedostatak heparina njegova brza degradacija u organizmu osmiljeni su niskomolekularni heparini (eng. low
molecular weight heparin - LMWH) koji imaju puno veu bioraspoloivost, njihovo vreme trajanja u organizmu je due i zato je
dejstvo dee. Mogu se primenjivati samo jednom dnevno. Niskomolekularni heparini se dobijaju ogranienom hidrolizom
standardnog heparina . Time se dobijaju heparini s manjom molekulskom masom (prosjeno 4000-6000). Vana razlika izmeu
standardnog heparina i niskomolekularnih heparina jeste ta to niskomolekularni heparini uglavnom blokiraju samo Xa faktor, a ne
utiu na trombin i trombocite. Niskomolekularni heparini se koriste za leenje tromboembolijskih poremeaja ili za spreavanje
nastanka venskih tromboembolijskih poremeaja (nastajanje ugruaka u venama) koji mogu nastati: kod bolesnika tokom operacije,
za spreavanje nastanka ugruaka u hemodijaliznom sistemu, za leenje nestabilne angine pectoris i akutnog infarkta miokarda.
Antacidi
Antacidi neutraliu eludanu kiselinu i tako poveavaju gastrinu pH vrednost. To ima za posledicu inhibiciju peptike aktivnosti,
koja praktino prestaje na pH 5. Primenjeni u adekvatnim dozama I dovoljno dugo, antacidi mogu dovesti do zaceljenja ulkusa
duodenuma, kod eludanih ulkusa nisu tako delotvorni. Najee primenjivani antacidi su soli magnezijuma i aluminijuma. Soli
magnezijuma uzrokuju proliv, a soli aluminijuma opstipaciju, pa se njihova kombinacija moe koristiti radi ouvanja
normalne funkcije creva.
Klinika primena: dispepsija, simptomatska terapija peptikog ulkusa ili refluks ezofagitisa
Postoje brojni preparati antacida, najvaniji su:
magnezijum-hidroksid nerstvorljiv prah koji u elucu formira magnezijum hlorid.
magnezijum trisilikat- nerastvorljiv prah koji sporo reaguje sa eludanim sokom dajui magnezijum-hlorid i koloidni silicijumdioksid. Ova supstanca ima produeno antacidno dejstvo a adsorbuje i pepsin.
aluminijum-hidroksid gel u elucu prelazi u aluminijum-hlorid, kada dospe u crevo, hlorid se oslobaa i reapsorbuje. Gel podie
pH eludanog soka na oko 4, takoe adsorbuje pepsin.
natrijum-bikarbonat - deluje brzo i poveava pH eludanog soka na oko 7,4. Osloboeni ugljen-dioksid izaziva podrigivanje,
takoe moe stimulisati sekreciju gastrina i tako dovesti do sekundarnog porasta eludane sekrecije. Ne treba ga dugo primenjivati,
jer moe da izazove
alkalozu.
hidrotalcit je antacid i antiulkusni terapeutik. Odgovara prirodnom hidrotalcitu i zbog svoje mreno-slojevite strukture novi je tip
u nizu antacida. Deluje jednako dobro kod svakodnevnih povremenih eludanih tegoba i kod prekomernog izluivanja eludane
kiseline. Suspenzija deluje vrlo brzo zbog svog oblika i osigurava trajno zatitno delovanje na sluznicu. Nakon uzimanja hidrotalcita
pH se u elucu u nekoliko sekundi povisi na terapijski optimalno podruje pH 3-5 i ostane takva od 75 do 90 minuta. Prednost
hidrotalcita nije samo u brzini smanjivanja prekomerne eludane kiseline ve i naknadno koenje delovanja pepsina i unih
kiselina