*Ovde unesite naziv Vase kole, na primer Elektrotehnika kola Nikola Tesla, Zrenjanin

SEMINARSKI RAD
Predmet:
*napiite naziv predmeta

Tema: Komparativna religija Islam i Hrianstvo

Profesor-mentor:
*ime mentora

Student:
*Vae ime

Decembar, 2010.

S AD R AJ

UVOD....................................................................................... 3
1 Komparativna religija Islam i Hrianstvo................................4
1.1 Islam................................................................................ 4
1.2 Hrianstvo....................................................................... 7
2 Komparacija Islama i Hrianstva..........................................10
ZAKLJUAK............................................................................. 15
LITERATURA............................................................................ 16

UVOD

Religija je drutvena pojava koja podlee odreenim zakonima nastajanja, razvoja i

nestajanja. Religiju moemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim
viim, svetim biem, odnosno Bogom.1 Bog (na sanskritskom gospodar hleba) je ljudska
zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. Termin religija je latinskog porekla i ima
nekoliko etimolokih odreenja:
- jedno polazi od latinske imenice religio, koja oznaava verovanje u jednog Boga i
jednu zajednicu i jednog vladara, kao verovanje u jednu religijsku istinu;
- drugo odreenje potie od latinske rei religare, koja ukazuje na uspostavljanje
zaveta, veze ili povezanosti sa boanskim biem, crkvom kao boanskom ustanovom i
ljudima;
- tree odreenje pojma religije je izvedeno iz glagola religere a odnosi se na
izdvajanje neega od obinih stvari, a u prenesenom smislu znai odnoenje s potovanjem
prema neemu a posebno prema boanstvu;
- etvrto, neki dovode re religija sa glagolom reeligere pod kojima se podrazumeva
ponovno izdvajanje ili izabiranje;
- peto, postoji tumaenje koje polazi od glagola relegere, pod kojim see podrazumeva
razabiranje, ponovno uvianje odnosa i veze ovjka sa boanskim biem;
- esto, pomenimo dovoenje etimolake veze rei religija sa glagolom reliuguere,
to bi znailo odvajanje neega na stranu, onoga to je namenjeno Bogu, odnosno prinoenje
rtve.
Kao to vidimo, etimoloka odreenja rei religija su meusobno slina, ali i razliita,
dosta fluidna i neprecizna.zato se da bi se kompleksni pojam religije potpunije shvatio
pribegava pokuaju teorijskog definisanja religije. Pri tom, treba rei da postoje mnogobrojne
zanimljive definicije i shvatanja ovog pojma, kao: religija je upoznavanje naih moralnih
dunosti u obliku boanskih zapovesti; religija je sveto, odnosno na numinozno koje je
obeleeno tajnovitou, misterioznou,boanskim duhom i strahopotovanjem, ali i eljom
da im se ovek priblii; religija govori o postojanju nadprirodnih bia koja upravljaju ivotom
ljudi; religija je onaj oblik ovekovog ivota u kojem ovek zna da je odreen veliinom koja
se zove Bog.
Stoga se religija i odreuje kao skup takvih predodbi, shvatanja, pojmova i obrada
zasnovanim na principima fantastine interpretacije drutvenog ivota i sveta koji se pripisuju
djelovanju nadprirodnih sila a ne oveku koji u ovoj religijskoj interpretaciji sveta ipak nije
shvaen kao tvorac svoje istorije. Razliita shvatanja religije pokazuju sledee:
- prvo, religija se shvata kao pogled na svet, bolje reeno, pogled na sveto i verovanje u
nadprirodno. Kao takva, religija je: kosmogonija (shvatanje porekla sveta, njenog tvorca),
soteorologija (shvatanje o spasenju i venosti), eshatologija (shvatanje o sudnjem danu i
carstvu Bojem), teodiceja (shvatanje o trpljenju na ovom svetu i utehi koju prua boanstvo);
- drugo, religija je izraz ovekove psiholoke potrebe za sigurnou;
- tree, religija se shvata kao sutinska vrednosna i moralna komponenta i izvorite
dobrog, istinskog i lepog;
- etvrto, religija se shvata kao kultura;
- peto, religija se shvata kao izvor otuenja ljudi, odnosno kao fantastino prikazivanje
stvarnosti.
Predmet ovog rada bie komparativna religija Islam i Hrianstvo. Cilj rada jeste da
ukae na razlike izmeu navedenih religija. Prvi deo rada predstavlja pojedinaan osvt na
Islam i Hrianstvo, a drugi deo rada je komparacija ovih dveju religija.

unji ., Religija I, 1998., str. 11

1 Komparativna religija Islam i Hrianstvo

1.1 Islam
Islam je jedna od najveih religija na svetu, dominira na prostoru Azije i Afrike, koja
okuplja vie od jedne milijarde vernika. Od svoga nastanka do danas islam ima presudan
uticaj na ukupan drutveni razvoj, javlja se kao podloga za ujedinjenje plemena, stvaranje
vrih zajednica i ini matricu za ekonomiju, vojsku, etike vrednosti, knjievni i umetniki
rad i ukupan drutveni ivot. Koreni islama su na Arabijskom poluostrvu i u svojoj osnovi je
etnika i konfesionalna religija. Etnika komponenta se ogleda u tome to su arapi dominantni
pripadnici ove religije kao to su jevrejstvo i hinduizam. Osnovnu snagu u islamu ima arapski
jezik koji je jezik Kurana i boanska mo Muhameda. Arapski jezik je utoliko znaajan jer se
jedino putem njega mogu razumeti boanske objave Muhameda, zato se Kuran ne moe
prevesti na drugi jezik ve samo interpretirati, odnosno parafrazirati. Time arapski jezik
postaje dogma i daje naglaen etniki, arapski karakter i izraava (arapski jezik) sutinu
muslimankog verovanja i ritualnih injenja. Islam je konfesionalna religija kao to su
budizam i hrianstvo jer se irio misionarstvom na druge narode i delove sveta. irio se i
putem sile, Prorok poziva beduine da pomognu u ime vere u osvajanju i pokoravanju drugih
naroda. Meutim, treba posebno naglasiti da se borba za islam jednim delom opravdava
eljom i nastojanjem za izmenom ekonomsko socijalnog poloaja ljudi, a to se moe ostvariti
kroz borbu na Alahovom putu za potlaene, za mukarce i ene i decu, uz veoma naglaen
zahtev za davanje milostinje. Ova religija kao i druga religijska uenja zasnovana je na
jednostavnosti kako bi bila lako razumljiva i prihvatana.
U preislamskom periodu stanovnici Arabije bili su rastrzani unutranjim ratovima. To se
posebno odnosilo na dva mona roda koja su ivela u Medini i vekovima su se meusobno
ubijala. Beduini su sami po sebi predstavljali specifian problem kao i brojna druga plemena
koja su bila u sukobu sa Vizantincima, Persijancima, Jevrejima i Abesinima. Poziv u islam
odnosio se na sve, a to je znailo prekid sa prolou i poetak novog ivota na zajednikoj
osnovi.2 Mnotvo plemena, tradicija i obiaja, omoguavali su da period pre islama na
Arabijskom poluostrvu ne predstavlja kulturnu prazninu, ve prostor paganskih verovanja i
rituala arapskih plemena datih u hronikama i plemenskim odama autora islamskog porekla, o
kojima se mnogo ne zna. Raznovrsnost i meanje pogleda na svet i drutvo veoma naglaeno
su donosili i po prirodi stvari podsticali trgovaki karavani, koji su dolazili na Arabijsko
poluostrvo. Snaan uticaj se prelivao i od okolnih drava Vizantije, Persije i Abisinije, kao i
uticaj brojnih jevrejskih zajednica, koje su naseljavale gradove i oaze kao i hrianskih
zajednica koje su dolazile kao izgnanici iz Rima. Meutim, prema uenju islama ovaj period
naziva se doba neznanja do Muhameda i objave Kurana od kada poinje razvoj po boijoj
volji - Kuran je govor koji razdvaja istinu od neistine.3
Ramazan je deveti mesec muslimanskog lunarnog kalendara, po predanju u ovom
mesecu bila je data prva kuranska objava. Zbog toga je ova svetkovina u slavu Alaha koji je
ljudima posredstvom proroka ukazao da razlikuju dobro od zla i uoe pravi put. Ramazan je
mesec obaveznog posta i ini jedan od stubova islama. Ovim postom su zamenjeni ranije
prisutni i upranjavani jevrejski obiaji i nain svetkovanja posta. Ramazan je bio sveti mesec
znatno ranije u periodu pre nastanka islama. Ovaj praznik obavezuje muslimane da ne
uzimaju hranu tokom dana u trajanju od jednog meseca. Osnovu posta meseca ramazana ini
verovanje u delotvornost uzdravanja od uzimanja hrane, pia i naglaenim upranjavanjem
verskih postupaka kao to su recitovanje odlomaka iz Kurana i drugih molitvi.
2
3

Nerkez Smailagi, Leksikon Islama, 1990, str. 437.

Dragoslav Koovi, Socijalne vrednosti islamske religije, 2008., str. 185

Dakle, ramazan je mesec uzdraavanja (ratovanje u ovom mesecu je veliki greh),

potovanja religijske discipline, sopstvenog preispitivanja i opratanja.
Obiaj hodoaa na sveta mesta je in oprosta za sopstvene grehe, pominjanje predaka
i Alaha, izbegavanje runih rei i svaa. Prisutan je u Arabiji mnogo ranije pre islamskog
perioda, ne samo kod arapskih ve i kod semitskih naroda. Mnoga, a posebno najznaajnija
mesta koja muslimani smatraju svetim imaju preislamsko poreklo i bila su znatno ranije
poznata. Preislamski period, sadraji, obredi i obiaji izmenjeni su i prilagoeni islamu kao
monoteistikoj religiji.4
Zekat je milostinja, odnosno milodar, dabina (porez) koji se ubira na odreene vrste
vlanitva i deli na osam kategorija osoba. Smisao ovoga poreza nalazi se u shvatanju
sopstvenog materjalnog poloaja od koga se odvaja i daje drugima to se smatra vrlinom i
znaajnim osloncem islamske religije.
Kurban Bajram ima staroarapsko poreklo i sa njime se zapoinje svetkovina rtve u
cilju oznaavanja kraja posta ramazana i obaveza je svakog imunog muslimana. Pravila
zabranjuju da se ova verska i imovinska obaveza obavi ako verik nema sredstava i da se za
ove potrebe ne sme zaduivati. Kurban rtva moe biti kamila, govee ili ovca s tim to se dve
treine rtve deli siromanima a jedna treina zadrava za svoju porodicu.
Vakufi nisu postojali u preislamskom periodu u Arabiji. Smatra se da se poeci vakufa
javljaju od trenutka kada je prorok Muhamed traio da kupi deo poseda od plemena Benu anNedzar kako bi tu sagradio damiju. Pleme je odbilo novac, ali je zemlju poklonilo zbog
pobonosti.5 Vakufi su kod muslimana ustanove (zadubine) za opte, religiozne i humane
svrhe sa ciljem da se sa dobijenim sredstvima od ove institucije obezbedi funkcionisanje i
izdravanje damija, kola, biblioteka, sirotita, vodovoda i dr. Ima primera u dalekoj
prolosti da su prihodi od vakufa korieni za izdravanje gradova i davanje milosra svake
vrste.
Imareti su u poetku bile javne kuhinje za sirotinju, kasnije se krug korisnika proirio
kada su hranu iz ove ustanove koristili uenici i uitelji medresa. Danas, u savremeno doba,
religiozne socijalne organizacije i ustanove zamenila je u islamskom svetu humanitarna
organizacija Crveni polumesec. Ova organizacija sa irokim spektrom aktivnosti izmeu
ostalog preuzela je i funkciju kuhinja za siromane.
Brak, porodica i deca - yabranjeno je sklapanje braka izmeu vernika i mnogoboaca,
za prekraj ovog pravila preti se paklom. Dozvoljena je poligamija do etiri ene. Propisani su
uslovi za sklapanje braka prema stepenu srodstva i zabranjene su bludne radnje u braku. ene
su u neravnopravnom poloaju i o njima se staraju mukarci jer je to po bojoj volji i zbog
toga one moraju biti poslune, u odsustvu svojih mueva staraju se o imovini. enama se
propisuje nain oblaenja tako da im svi izloeni delovi tela moraju biti pokriveni. Razvedena
ena se moe vratiti svome bivem suprugu ako se dogovore da mogu lepo iveti. Majka je u
obavezi da svoju decu doji dve godine, a moe za te potrebe nai drugu dojilju. Otac je duan
da se stara o svojoj deci, da im u skladu sa mogunostima obezbedi hranu i odeu i ne sme se
zaduivati iznad svojih mogunosti. Roditelji ne trpe tetu koju su uinila njihova deca i
mogu se od njih odrei. Suprug pre smrti treba unapred oporukom da svojoj eni obezbedi
izdravanje za godinu dana i da se ona ne udaljava iz kue.
Islam, kao vera i kao nain ivljenja i drutvenog ureenja, snano ujedinjava mnoge
muslimane, bez obzira na njihovu nacionalnost. Stoga je pojam, islamski terorizam, politiki i
organizacioni vrlo tetan jer daje dodatno opravdanje i uporite teroristima u njihovim
tvrdnjama da su upravo oni, teroristi, jedini i pravi borci za islam, za njegovo irenje i jaanje.
Pravilnim definisanjem ovog problema omoguie se snanije angaovanje arapskih, odnosno
islamskih drava u efikasnijoj borbi protiv terorizma, smanjit e se uporite, odnosno ljudska
4
5

Enciklopedija ivih religija, 1981., str. 225.

Enciklopedija ivih religija, 1981., str. 660

baza, naroito meu mladim muslimanima, koji postaju skloni nasilju voeni eljom za
"odbranom i irenjem islama". I pojam "terorizam motivisan islamom", koji se u poslednje
vreme pojavljuje takoe u sebi krije mogui problem. Naime, taj oblik teroristikog
delovanja, iako trai opravdanje svog delovanja u islamu, ipak je i samo terorizam, sredstvo
postizanja politikih ciljeva nasilnim delovanjima na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i
globalnom nivou.
Meutim, postoje mnoga tumaenja, od uenih i priznatih verskih osoba, da u tim
knjigama ipak ne pie ono to teroristi koriste kao povod svoga delovanja. Pravilnim odnosom
prema islamu i tanijim odreivanjem pojmova, potrebno je stvoriti osnovu za omoguavanje
efikasne borbe protiv ovog oblika terorizma na njegovu izvoritu - na irenju prave istine o
islamu meu muslimanima, posebno u novoj generaciji muslimana koja koristi mogunosti
tehnolokog i drutvenog napretka, ali i meu onima koji i dalje ive nainom iu uslovima
kakvi su vladali pre 50 ili vie godina. Jer su mladi ciljna grupa prema kojoj radikalni
islamisti i teroristi usmeravaju svoje delovanje, pokuavajui ih dobiti za ostvarenje svojih
ciljeva. Pojmovi kao "islamistiki terorizam" (terorizam koji organizuju i sprovode islamisti),
ili pak "terorizam voen tj. opravdavan islamizmom", mogli bi se koristiti a da se ne uvrede
ostali muslimani.
Iskrivljene predstave o "drugoj strani" obino uzimaju oblik predrasuda i stereotipa.
Ove sabijene, ematske i uproene ideje koje preovladavaju meu masama mogu imati veliki
uticaj na politiki diskurs i politiku zato to one imaju uticaj na formiranje miljenja i
prosuivanje drutvenih grupa o drugoj strani i samima sebi. Muslimanski svet, kao i mnogi
drugi delovi sveta, raznolik je i prolazi kroz period transformacije. Postupci i dela vlada i elita
esto su predmet kritike iznutra i spolja. Potvrivanje islama u javnom ivotu i politici oito
dovodi u pitanje mnoge sekularne pretpostavke i politika saveznitva iz prolosti.
Savremeni islamski svet obuhvata pet kulturolokih zona:
- arapsku (arapske zemlje i narodi),
- tursku (Osmanlije, Azerbajdanci, Turkmeni i dr.),
- iransko-indijsku (Iran, Afganistan, Pakistan, Banglade, muslimani u Indiji),
- maleku (Malezija i Indonezija) i
- crno-afriku (Eritreja, Nigerija, Sudan i dr.) zonu.
Meutim, nedavni pregled svetskih religija govori da je Islam najbre rastua religija u
svetu, sa oko blizu jednim bilionom sledbenika. Tako je Islam veroispovest jedne petine
svetske populacije. Proteklih 50 godina Islam se poveao za oko 500%. U toku tog istog
perioda hrianstvo, isto sa jednim bilionom sledbenika, je poraslo samo za 47%. Prema dr.
Muzammil Siddiqiju, direktoru islamskog udruenja u Kaliforniji (Orange County), 85%
Muslimana u svetu nisu Arapi. Danas 67 razliitih nacija, koje okruuju sedminu celokupne
Zemlje, ine "Kuu Islama."
Zauujue je da nema pokazatelja da je rast Islama dosegao svoj vrhunac. 40%
jugoistone Azije su Muslimani, skoro 50% zapadne Afrike su Muslimani. Najvea
muslimanska nacija u svetu jeste Indonezija sa 153 miliona Muslimana. Sledee etiri najvee
su Pakistan (86 miliona), Indija (82 miliona), Banglade (78 miliona) i USSR (50 miliona).
Demografska prouavanja Sovjetskog Saveza pokazuju da e do 2000-te godine muslimansko
stanovnitvo porasti do oko 100 miliona.
Veliko prodiranje Islama je uinjeno i na zapadu. U zapadnoj Evropi Islam je druga
religija po veliini. Pre dve godine Al Islam, jedan islamski asopis u zapadnoj Nemakoj, sa
sigurnou predvia da e u toku dve decenije Evropa biti zadobijena za Islam. U Grkoj sada
postoji skoro 300 damija. U Francuskoj ima oko 1.5 miliona Muslimana, na jednog
Francuza koji je roen kao hrianin, doe 6 stanovnika koji su Muslimani. ak se i u Velikoj
Britaniji dogaa zauujue prodiranje Islama. Saudijska Arabija je kupila neke arapske
jezike novine u Londonu, koje se zovu "Srednji Istok."

1.2 Hrianstvo
Hrianstvo spada u otkrivene religije (ili religije otkrovenja), odnosno religije
koje svoje uenje smatraju za neposrednu objavu boga preko njegovog osnivaa, Isusa. Osim
toga, hrianstvo je smatralo i smatra sebe za apsolutnu religiju, religiju u kojoj je
iskazanakonana istina,i za jedino pravu religiju.
U pogledu zamisli osnovnog religijskog pojma, to jest boga, hrianstvo se karakterie
monoteizmom posebnog lipa. Bog je, jedan, ali je u isto vreme troian, javlja se u tri lica
boja:
- bog-otac,
- bog-sin i
- bog-duh sveti.
S dogmom o trinitetu (trojedinstvu) neraskidivo je vezano uenje o boanskom
ovaploenju, o postojanju boga ovekom: bog otac alje svog sina na zemlju, gde poprima
telesni oblik (bezgreno ga zainje devica Marija), postaje Isus koji propoveda nauk boji,
strada za ljude na krstu, da bi svojim stradanjem i vaskrsenjem spasao za veni ivot one koji
u njega veruiu.
Ideja spasa i spasioca je jedna od osnovnih ideja svih otkrivenih religija pa i
hrianstva. U samom hrianstvu, ona je takoe neraskidivo vezana s idejom o grenosti
ljudske prirode, koiu ideju hrianstvo preuzima iz stare jevrejske religije. Priroda je postala
grena usled prvobitnog streha prvih ljudi (Adama i Eve), koji se sastojao u prekraju
boje zabrane da jedu s drveta poznavanja dobra i zla. Poto je prvobitni greh nasledan,
ljudi se ne mogu bez boje pomoi spasiti ni obezbediti blaen ivot na onom svetu.
Iz ideje o grenosti prirode proistie na etikom terenu zahtev za askezom 6 kao i
propovedanje poniznosti (kao jedne od vrlina).
Hrianstvo je svakako donelo znaajne novosti u oblasti teolokih zamisli i u oblasti
morala. Ali je i ono, kao i svaka kulturno-istorijska pojava, ukljueno u opti razvoj, pa se ni
njegov veliki uticaj ne bi mogao razumeti i objasniti ako ono ne bi nasleivalo tekovine
ranijeg religijskog i kulturnog razvoja. I doista, korene brojnih njegovih zamisli nalazimo u
ranijim religijama. Tako, jedva da je potrebno podseati da je monoteistika ideja o bogu
razvijena ve znatno ranije u staroj jevrejskoj religiji i da, uopte uzev, hriansko uenje
poiva ne samo na spisima Novog zaveta (etiri jevanelja, Poslanice apostola Pavla, Dela
apostolska i dr.) ve i Starog zaveta (Pet knjiga Mojsijevih, knjige brojnih proroka i dr.).
I ideju o boanskom trojstvu, koje nema u jevrejskoj relgiji nalazimo u nekim drugim
starim religijama, a najblie bi joj bilo sirijsko trojstvo boga (Baala), boginje Baalath) i
Deteta, ili egipatsko trojstvo Ozirisa, Izisa i Horusa.7
Meutim, za hriansku ideju o Isusu kao bojem sinu i posredniku izmeu boga i sveta
od osobitog je znaaja neoplatonistiko uenje o logosu. Naime, dok se u staroj grkoj
filozofiji taj pojam i termin logos odnosio na neki zakoniti princip koji upravlja svetom
(termin je znaio i re, istina i si.), u novoplatonistikoj filozofiji, naroito kod jevrejskog
filozofa Filona (koji je iveo upravo za vreme pojave hrianstva), logos se zamilja kao
posrednik izmeu boga i sveta. Samo, taj posrednik se jo zamilja apstraktno, kao boanska
potencija, a ne Iao linost, lino bie. Hrianstvo je svojim uenjem o Isusu. kao
6

Grka re askez znaila je prvobitno telesno vebanje, a izvedena re asketes atletu. U religijama, naroito
u onima koje materiju i telesnost smatraju za neto greno i nevredno, askeza ima prvenstveno znaenje
potiskivanja i iskorenjivanja ulnih, telesnih poriva i elja, koje moe ii sve do samomuenja ili do izdvanja iz
sveta (anahorete). Osnovni cilj i motiv takvog dranja je religijski: smatralo se da se asketskim, poriuim
stavom prema ulnosti, omoguuje postizanje zajednice s najveim oblikom duhovnosti, s bogom i stile zasluga
za dobijanje blaenstva na onom svetu. Ali ni etika motivacija to jest shvatanje da askeza slui moralnom
uzdizanju, ne izostaje u novijim religijama.
7
Glasenapp H., Die funf grossen Religionen II, 1954., str. 245

ovaploenom logosu izvrilo upravo tu konkretizaciju logosa. No kod Filona se nalaze i

mnoge druge zamisli na osnovi kojih ga moemo smatrati za prethodnika hrianskog uenja:
ideja o grenosti ljudske prirode (i to grenosti koja se javila kao posledica slobodne volje),
ideja o mogunosti iskupljenja ili spasenja tek pomou natprirodne, boanske sile i dr.8
Za preteu hrianstva, naroito na etikom terenu, moemo smatrati i stoiku filozofiju
(naroito njenu rimsku tazu), koja je za najviu vrednost propovedala apatiju, odsustvo svih
strasti, dakle neku vrstu askeze. Posebono se istie slinost hrianstva s moralnim
shvatanjem rimskog stoika Seneke (umro oko 38. god. pre nae ere u Rimu, kao rtva
Neronove strahovlade), pa je Bruno Bauer pisao o Seneki kao stricu, a o Filonu - kao ocu
hrianstva.9
Hriansko uenje onakvo kakvo je prikazano u osnovnim spisima Novog zaveta
(jevaneljima, Delima apostolskim i poslanicima apostola) - umnogome je novo i
revolucionarno u odnosu na staru jevrejsku religiju.
Stara jevrejska religija bila je, ak i za vreme pojave hrianstva, zakonska religija.
Znai da je njeno versko uenje bilo strogo fiksirano u verskim knjigama a smisao tih knjiga
tumailo je brojno svetenstvo Volja boja, to jest pravac miljenja i delovanja vernika bili
su strogo fiksirani. Bilo je propisano sve do detalja, kako u oblasti verovanja tako i u oblasti
ponaanja. Pri tome, mnogobrojni propisi koji imaju isto obiajnu i obrednu vrednost
(odnose se, na primer, na sadraj ishrane, na obrezivanje itd.) bili su uzdignuti na rang
apsolutne obaveze. Taj stepen obaveznosti imali su, naravno, i propisi koji se odnose na
verovanje: Ko bi ruio ime Gospodnje, da se pogubi, sav narod da ga zaspe kamenjem; i
doljak i domorodac koji bi ruio ime Gospodnje, da se pogubi.10
Ovakav tip religioznosti, u osnovi tradicionalistiki i obredni, esto nije imao smisla za
prave moralne vrednosti, ve se sastojao u vrenju samih versko-obiajnih propisa. Tipini
njegovi predstavnici bili su tariseji, koji se tako esto pominju u jevaneljima. Osim toga, u
pogledu pravinosti u Starom zavetu zastupa se naelo ius talionisa, pravo odmazde, vraanja
jednakom merom: I ko rani blinjega svojega, kako uini tako da mu bude. Uho za uho, oko
za oko, zub za zub; kako oteti telo oveku, onako da mu se uini.11
Isus, istina, ponekad kae da niie doao da pogazi zakon i proroke ve da ispuni
zakon. Pa ipak, ono to govori ili ono to mu se pripisuje esto je potpuno novo. Pre svega,
umesto naela odmazde on trai i propoveda etiku:
- mirenja,
- pratanja i
- ljubavi.
Drugim reima, umesto u jednom ogranienom tradicionalnom pravu, Isus trai reenje
ljudskih odnosa u ljubavi, a naelo ljubavi univerzalie. Ponekad, on sav zakon i proroke
svodi na dve zapovesti: na zapovest ljubavi prema bogu i prema blinjem; a blinji nije samo
srodnik, ve i svaki ovek. Istina, postavljanjem ljubavi prema bogu na prvo mesto dat je
osnov budueg ogranienja ljubavi na ljubav prema saverniku.
Novost u pogledu tipa religioznosti koju Isus propoveda i zahteva veoma je vidna. Ona
se ispoljava naroito u kritici verskog i etikog formalizma i tradicionalizma izraenog
posebno kod fariseja: oni su kao grobovi koji su spolja okreeni, a unutra je trule. Nasuprot
njima, Isus istie da ne pogani oveka ono to ulazi u usta, ve ono to iz usta izlazi. Nije
vano izvravati razne propise o postu i tabue o ishrani, nego imati iste dobre pomisli i
izvravati ih.

Jodl F., Istorija etike I, 1975., str. 86

Engels F., Bruno Bauer i rano hrianstvo, 1970., str. 298
10
Trea knjiga Mojsijeva, glava XXIV, str. 16
11
Trea knjiga Mojsijeva, glava XXIV, str. 19 - 20
9

Subota je nainjena oveka radi, a nije ovek subote radi. Dakle je gospodar sin
oveji i od subote,12 pa onda i subotom treba initi ono to je dobro, makar stari zakon
zabranjivao da se ma ta radi - tako Isus ilustruje reformatorski stav u odnosu na verski i
etiki formalizam, a u prilog jedne sadrinske etike ireligije kojoj je bitno initi dobra dela,
koja nadreuje moral ustaljenim obiajima. Na liniji borbe protiv formalizma i spoljanje,
besadrajne religioznosti stoji i Isusovo favorizovanje individualne molitve kao komunikacije
s boanstvom (treba se moliti u klijeti svojoj a ne po zbornicama i raskrima).
U svakom sluaju, moe se tvrditi da u jevaneljima postoje brojna mesta koja su
usmerena protiv ritualizma i formalizma u staroj, zateenoj religiji, i da se s tim mestima ne
moe uskladiti ni kasniji hrianski formalizam.
Pa i kasnije hijerarhizivanje odnosa unutar organi-zovane hrianske crkve teko je
uskladiti s nekim mestima iz jevanelja u kojima se prikazuju odnosi izmeu Isusa i njegovih
uenika. Isus ne trai ni poslunost ni odnose podreenosti i nadreenosti, ve odnose
jednakih koje ujedinjava zajednika ideja. Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i
poglavari upravljaju njim. Ali meu vama da ne bude tako; nego koji hoe da bude vei meu
vama, da vam slui. I koji hoe meu vama da bude prvi, da vam bude sluga. Kao to sin
ovjeji nije doao da mu slue, nego da slui i da duu svoju u otkup za mnoge.13
Naravno, sociolog mora primetiti da se odnosi koji vae u uskim grupama koje povezuje
neposredno neko oseanje ili interes ne mogu jednostavno preneti u obimne i sloene skupine,
koje zahtevaju razvijenu organizaciju, to je sluaj s kasnijom crkvom.
Verske zajednice ili optine prvih hriana bile su organizovane prema principima i
modelima koje imamo u jevaneljima i analogno odnosima izme Isusa i njegovih prvih
pristalica. One su bile multifunkcionalne i totalne, a ne samo verske zajednice; zadovoljavale
su brojne svetovne a ne samo verske potrebe. O tome imamo direktne dokaze u Delima
apostolskim, kao i u poslanicama apostola. Dakle, ono to je ujedinjavalo lanove hrianske
optine jeste odreeno versko uverenje, odreeni odredi i obiaji (molitva, lomljenje hleba,
zajedniki obed), ali i raspodela ekonomskih dobara prema potrebama. Ekonomska pomo
ukazivana je i lanovima drugin optina kad su na proputovanju. Totalnost ovih optina
ispoliavala se i u tome to su raspravljale sporove svojih lanova, koji su obino izbegavali
redovne dravne sudove, smatrajui ih neprijateljskim i nepravinim. Ako se te zajednice
posmatraju samo kao verske i kad se postavi pitanje odnosa meu vernicima kao vernicima,
moe se rei da su se ti odnosi karakterisali jednakou, jednakopravnou. To se ispoljavalo i
na taj nain to sama verska propoved nije bila privilegija i prerogativa pojedinaca, ve je
svako mogao njom da se bavi. Naravno, stvarni uticaj zavisio je od verske nadahnutosti i
propovednike obdarenosti pojedinaca.
Ovaj demokratizam u odnosima meu vernicima u prvim hrianskim optinama bie
taka oslonca i argumenat za brojne kasnije verske reformatore u nastojanju da razbiju stroge
hijerarhijske odnose unutar katolike crkve. Prve hrianske optine spadale bi, dakle, u
zajednice, to jest u takve forme organizovanja i povezivanja koje se vre na bazi spontane
zajednike tenje i potrebe, ili sutinske volje (nasuprot vetakoj ili racionalnoj volji
koja ujedinjava ljude u drutvo). U takvim zajednicama odnosi se ne reguliu pomou
vlasti, nego dogovorom i na osnovi autoriteta pojedinaca koji se zasniva na njihovim
sposobnostima, obdarenostima (kad je re o verskim zajednicama - na harizmatskoj
obdarenosti pojedinaca).
Hrianski pokret relativno brzo je uao u fazu u kojoj sr spontano nastale optine
povezuju u crkvu, to jest snanu centralizovanu organizaciju sa hijerarhijom crkvene vlasti.

12
13

Jevanelje po Mateju, glava V, str. 25 - 47

Jevanelje po Mateju, glava II, str. 27 - 28

2 Komparacija Islama i Hrianstva

Za poetak je dobro imati na umu da su hrianstvo i islam u mnogo emu slini, tavie
znatno sliniji nego to bi njihovi potovaoci hteli priznati. Jedna od kljunih slinosti jeste
podneblje u kojem su nastali, okolnosti koje su tada vladale. Hrianstvo je starije od islama
nekih est vekova, ali ta razlika nije presudna za njihov razvoj. I jedna i druga religija svoje
monoteistiko odredjenje u velikoj meri mogu zahvaliti konceptu koj ise na prostoru gde su
one nastale razvijao dugo pre njih, Jevreji su Jahvea sledili ve mnogo vekova pre nego to su
se pojavili Isus i Muhamed. Hrianstvo se faktiki i razvio kao frakcija jevrejske religije.
Isus je pripadao esenima, dok su uticaji Mojsijevih sledbenika na razvoj islama bili jo
direktniji to se tie samog religijskog ustrojstva.
Podneblje na kojem su se razvili hrianstvo i islam je veoma specifino. Bliski istok je
milenijumima podruje stvaranja i susreta veklikih civilizacija, medjutim, u trenutku nastanka
ove dve religije, ovaj region nije bio politiki centar nego periferija tada najmonijih
civilizacija (Rima, kasnije Vizantije, na zapadu, te Persije, na istoku ). Stara politeistika
rimska religija nikad nije stekla znaajnije uporite na Bliskom istoku, a to se nije dogodilo ni
kad je Rim poeo forsirati hrianstvo. Bez obzira to je Palestina iznedrila hrianstvo, ona
nikad nije imala mogunost da postane centar njegovog irenja, jer u to vreme ekspanzija se
uglavnom ostvarivala maem, a ne reima.
Tako je za stanovnike Bliskog istoka pitanje religije vrlo rano postalo pitanje politike,
jer je otpor prihvatanju religije osvajaa istovremeno bio otpor samom osvajau. I dok su Isus
i njegovi sledbenici u prvom veku nove ere imali velikih problema sa irenjem svoje
ideologije, jer im je na putu stajao relativno stabilan rimski kompleks, pa je hrianstvu put
irom otvorio tek tokom etvrtog veka, dotle je Muhamed u centralnoj Arabiji, poetkom
sedmog veka imao mnogo veu slobodu delovanja.
Hrianstvo i Islam ima i zajednikih stvari, primer, post i milostinja su bile bitne
odrednice u hrianstvu znatno pre pojave islama. Snana veza i proetost islama sa ovom
religijom bitno je uticalo na odnos islama prema hrianima. U islamu hriani su bili:
- zatieni, ali su bili graani drugoga reda (nie klase) i plaali visoke poreze,
- mogli su da nastanjuju javne zgrade,
- ispovedaju svoju veru (bogosluenje) i verski koluju svoje potomstvo a
- nemuslimani (hriani) nisu bili imperativno pred izborom islam ili smrt (tako se
veruje u Evropi i Americi).
Sve novije religije, makar bile reformatorske, pa ak i revolucionarne u teolokokulturnom pogledu, zadravaju mnoge elemente prethodnih, starih religija. Na primer, iako je
hrianstvo kritikovalo, a esto i negiralo brojne religijske i etike postavke stare jevrejske
religije, ono prihvata u svoju osnovu spise te religije, a Isus ak jednom kae da ne srne
propasti ni jedno slovo iz zakona. Naravno, nove religije pridaju vlastiti oblik elementima
koje preuzimaju iz starih, zateenih.
Takav je sluaj i sa islamom. On se oslanja na ve postojee religije - na mojsijevstvo
(judejstvo) i hrianstvo. Tako, Muhamed izrino kae u Kur'anu: Recite: Mi vjerujemo u
Allaha i u ono to se objavljuje nama, i u ono to je objavljeno Ibrahimu (Avramu) i Ismailu, i
Ishaku i Jakubu (Jakovu) i unucima, i u ono to je dato Musau (Mojsiju) i Isau (Isusu), i u
ono to je dato vjerovjesnicima od Gospodara njihova; mi ne pravimo nikakve razlike meu
njima, i mi se samo Njemu pokoravamo.
Zbog ovog naelnog Muhamedovog prihvatanja spisa i predstavnika hrianske religije,
kao i mnogih pojedinih religijskih i etikih shvatanja ove religije, islam je esto oznaavan
kao eklektrika religija, pri emu neki pisci naglaavaju hrianske elemente u njemu i

10

oznaavaju ga kao redakciiu hrianstva prilagoenu arapskim narodnostima, a drugi

smatraju da je tanije oznaiti ga kao arapsku formu posleegzilskog jevrejstva.14
Muhamed se doista oslanja na hriansku versku tradiciju i uenje. Ali on nije
jednostavni sledbenik njihov, niti se islam moe svesti na eklektiki spoj mojsijevstva i
hrianstva. Jer, Muhamed esto zamera predstavnicima tih religija da su odstupili od pravog
uenja, pa svoju misiju vidi u tome da u knjizi koju on daje potvrdi stare izvore
(pisma) i da ih ouva od svakog izvrtanja.
Najznaajniji momenat zbog kojeg Muhamed kritikuje hrianstvo jeste nedoslednost u
monoteizmu. Za hriane, Isus je ne samo boji poslanik, onaj kroz kojeg govori bog, ve je i
sam bog, drugo lice boje. Odnosno, hrianski bog se inkarnirao, primio telesni oblik u
Isusu, koji je drugo lice Boje. Hrianski bog je, iako jedinstven, istovremeno i troian:
bog-otac, bog-sin i bog-duh sveti. U hrianskom verovanju Isus je bog dok se u Islamu Isus
navodi kao jedan od Muhamedovih proroka. Dakle, razlika u tom smislu je u tome to su
Hriani prihvatili Hrista kao Boga i Spasitelja sveta, a Muslimani gledaju na Hrista kao na
obinog proroka od koga je Muhamed vei. Znai, za njih Isus nije Spasitelj, obeani Mesija i
Iskupitelj, ve samo jedan u nizu proroka. Oni veruju da je Bog podigao Muhameda i da je
Muhamed dobijao instrukcije od Boga za svoj narod kako oni treba da ive. Alah je jedno od
vie imena koja oznaavaju pravoga Boga Stvoritelja, onog u koga veruju svi, pa i Hriani.
Muhamed, meutim, odnosno islam, odbacuje svaku pomisao o inkarnaciji boga i o
njegovoj troinosti kao uniavanje boje veliine. Isus ne moe imati boansku sutinu, i
Muhamed ga u Kur'anu puta da porekne svoju boanstvenost: A kad Allah rekne: O Isa,
sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz
Allaha! - on e rei: Hvaljen neka si Ti! Meni nije priliilo da govorim ono to nemam
pravo... Ja sam im samo govorio ono to si meni Ti naredio: Klanjajte se Allahu, i mome i
svome Gospodaru.
Zbog ovog hrianskog odstupanja od monoteizma, Muhamed za svog istinskog
prethodnika ne smatra Isusa, a ni jevrejsku religiju jer i Jevreji govore: Uzejr je Alahov sin,
ve Avrama, nalazei da je taj prorok propovedao isti monoteizam (Reci: Alah govori
istinu! Zato slede veru Ibrahimovu, pravog vernika, koji nije bio od onih koji Alahu druge
smatraju ravnim).
Islam, ili religija koju ui, po Muhamedu predstavlja takoe oivljavanje i produavanje
onog to je oduvek bilo pravo verovanje, obnovu i razradu neke vrste pramonoteizma
koji je u hrianstvu - iskvaren.
Zbog ovog odstupanja od istog monoteizma, Muhamed u Kur'anu esto upuuje
na raun hrianstva, rei osude15 koje pokazuju da Muhamed pretenduje na jedinoispravnost
svog verovanja. No treba rei da Kur'an sadri i mnoga mesta na kojima Muhamed priznaje i
istie vrednost osnovnih hrianskih verskih spisa (naroito jevanelja). Na jednom mestu
Muhamed ak izrino kae: I sa sledbenicima Knjige raspravljajte na najljepi nain ... i
recite: Mi verujemo u ono to se objavljuje nama i u ono to je objavljeno vama, a na Bog i
va Bog jeste jedan, i mi se njemu pokoravamo.
Osnovu hrianstva ini odricanje odnosno asketizam. Za razliku od hrianstva,
Muhamed se nije odlikovao ni asketizmom u linom ivotu, kao to ni njegova opta teoloka,
antropoloka i etika koncepcija ne prua osnovu za asketske zakljuke. On ak doputa da
mu Alah da privilegiju u pogledu ena.
Hrianstvo odnosno hriani kao vernici su duni da se pridravaju sledeih Bojih
zapovesti:

14
15

Glasenapp H., Die funf grossen Religionen II, 1954., str. 392
Glasenapp H., Die funf grossen Religionen II, 1954., str. 394

11

1. Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene;
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im sluiti;
3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega;
4. Seaj se dana odmora da ga svetkuje; est dana radi i svri sve svoje poslove, a
sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu;
5. Potuj oca svojega i majku svoju, da ti dobro bude i da dugo poivi na zemlji;
6. Ne ubij;
7. Ne ini preljube;
8. Ne kradi;
9. Ne svedoi lano na blinjega svojega;
10. Ne poeli nita to je tue.
U islamu pak postoje stubovi vere. To su:
- na prvo mesto dolazi, naravno, vera ili usvajanje i ispovedanje bitnih teoloku
postavku islama. Jezgro te teologije je u postavci: Nema boga osim Alaha, a Muhamed je
njegov prorok. Osim vere u Alaha i Muhameda, njegovog proroka, u islamsko verovanje
spada i vera u anele, u ivot due na onom svetu, u poslednji dan ili konani boji
sud i vera u Knjigu, u Kur'an. Verovanje u onaj svet ukljuuje i verovanje u nagradu i
kaznu za nain ivota na ovom svetu. I u islamu se, dakle, javljaju predstave o paklu i raju,
pa i o nekoj vrsti istilita (limbus).;
- druga osnovna dunost i drugi stub islama je spoljanja manifestacija i oblik prve
dunosti. Re je o molitvi. Po propisima islama, vernik je duan da je izvodi pet puta dnevno:
pri izlasku sunca, u podne, posle podne, po zalasku sunca i uvee. Sastoji se iz izgovaranja
odreenih verskih formula i niza fizikih kretnji: klanjanje, dodirivanja zemlje elom (to je
hristocentrinim i evropocentrinim posmatraima davalo povoda za ironina poreenja
islamske molitve s gimnastikom). Pre molitve obavezno je izvriti ritualno pranje. Savremeni
islamski teolozi i etiari istiu higijensku, zdravstvenu vrednost i smisao detaljnih islamskih
propisa o pranju odnosno istoi. Meutim, genetski gledano, moe se rei da je sam verski
motiv kao takav bio primaran, a i danas je veoma delatan. Higijenske potrebe su tako
podrobno regulisane zato to imaju takoe religiozni cilj: ienje vernika da bi mogao
izvriti pet dnevnih molitava. Sveti in ili predmet zahteva da vernik bude ist kad mu
pristupa. Pranje je, u ostalom, shvatano kao sredstvo za osloboenje od oseanja grenosti.
Petkom se obavlja sveana molitva, koja je zajednika dok se obine molitve svakog dana
vre individualno. Sveana molitva petkom vri se u damiji, koja se u islamu ne smatra, to
je sluaj s hramom u hrianstvu, bojim domom; damija je samo sveano mesto za
okupljanje vernika. Ovakav tretman bogomolje logina je posledica islamskog protivljenja
ideji o bilo kojoj formi inkarnacije boga. Prilikom izvoenja molitve u damiji vernici moraju
biti okrenuti u pravcu Meke, u kojoj je centralno islamsko svetilite, a pravac ka Meki
oznaen je nekom malom niom u zidu damije. Molitva se izvodi pod rukovodstvom imama.
Zajednika sveana molitva ima, dakako, pored isto religiozne i socijalnu funkciju, ona
zadovoljava potrebu vernika za socijalnim dodirom. Povodom istog izvoenja molitve, sa
naglaenou telesnih pokreta - njenih sastavnih delova, sa obavezom ritualnog pranja (ija je
tehnika i procedura u islamskim versko-etikim spisima razraena sa podrobnou koja moe
da frapira islamu je esto prigovarano za formalistiko-ritualistiko koncipiranje religioznosti.
Zato se islamski teolozi trude da svim raznim ritualnim radnjama pridaju pozitivni etiki
smisao i znaenje;
- post je trea osnovna dunost ili stub islamske etike. On je obavezan za vreme
meseca ramazana (ili ramadana), kada je poelo objavljivanje Kur'ana, koji je putokaz
ljudima i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra od zla. Sastoji se u uzdravanju od
hrane, vode, duvana i telesnih uivanja za vreme dana tokom ovog meseca. Nou je sve to
dozvoljeno, i ramazanske noi su pune uivanja. Taj noni ivot za vreme ramazana predmet

12

je razliitih komentara: za jedne, ima zastranjivanja koja su za prekor, pa bi trebalo reagovati;

za druge, ta tolerancija je dokaz srene ravnotee islama, koji se obraa oveku onakvom
kakav jest i ne obeshrabruje ga suvinom strogou. Od obaveze posta za vreme ramazana
izuzeti su samo bolesnici i putnici, ali su i oni duni da poste naknadno kad proe stanje koje
ih izvinjava. Javno krenje propisa o postu i danas ponegde u islamskom svetu povlai teke
kazne, i to ne samo rutveno-moralne ve i pravne prirode. Postu se, osim religijske uloge u
uem smislu (podseanje na mesec kad je Alah dao proroku Kur'an, obeleavanje
muslimana od drugih vernika), pridaje i psiholoko-moralna uloga;
etvrta dunost, je zekat. Re je o obaveznom pokazivanju milosra, o zakonskoj
milostinji ili porezu za karitativne svrhe. Svako ko raspolae imovinom iznad nunog
minimuma duan je da jedan deo svojih dobara odvoji za te svrhe. Treba, meutim, dodati da
je nekad iz sredstava dobijenih od zekata uzimano i za dravne i vojne potrebe. Dunost
obaveznog davanja za socijalno ugroene je drutveno-moralna reakcija na socijalne razlike
meu ljudima, na polarizaciju bogati-siromani. Pored zekata, obaveznog davanja u
karitativne svrhe, islam preporuuje i u praksi ostvaruje dobrovoljnu milostinju (sadaka);
- peta osnovna dunost je hadiluk, to jest poseivanje, jednom u ivotu, islamskog
svetilita abe u Meki. Ona nije obavezna za sve, nego za onoga koji je u stanju to uiniti.
Zato je razumljivo da oni koji tu dunost izvre uivaju poseban ugled. Za izvrenje te
dunosti, ver-nik prolazi kroz obavezne pripreme. Obavljanje njeno (odlazak u Meku) ima
dakako i funkciju potvrivanja i pojaavanja veza izmeu samih muslimana, uvrivanje
ideje o univerzalnosti islama okupljanjem hodoasnika s raznih strana. Ponekad se meu
osnovne dunosti ili stubove islama ubraja i tzv. dihad ili uee u svetom ratu za irenje islama i za njegovu pobedu.
Isus ne tei za politikim uticajem i vostvom. Muhamed, naprotiv, ve od poetka
svoje religijske delatnosti ima i dravnike i politike pretenzije. On se bori protiv politeizma
i idolopoklonstva kod svojih arapskih saplemenika i zato da bi razvijanjem vere u jednog
boga stvorio duhovnu osnovu za politiko jedinstvo raznih razjedinjenih arapskih plemena.
U svakom sluaju, proces politikog ujedinjavanja arapskih plemena u nekada mono
carstvo i proces irenja konsekventno monoteistikog Muhamedovog uenja tekli su zajedno.
U strukturno-sadrajnom pogledu Kur'an je mnogo sliniji nekim drugim svetim
knjigama nego jevaneljima u Starom i Novom Zavetu koji postoje u okviru hrianske svete
knjige Biblije, iji je sadraj etiko-religijske a ne pravne prirode.
Razlika izmeu islama i hrianstva se tie i Boijeg Projavljenja u svetu, Njegovog
Otkrovenja. U islamu se bog ne projavljuje. On samo projavljuje svoju re (u Kuranu).
Otkrovenje u islamu predtsavlja "pismenu potvrdu" Boije Rei, to u hrianstvu nije jedno
te isto. Hrianstvo ui da je Boija re nisposlana, siavi u utrobu Deve Marije, i primivi
Telo, postala ovek - Isus Hristos. Proizilazi, da obe religije ispovedaju da je Bog sebe
projavio oveku posredstvom rei; razlikuju se (hrianstvo i islam) u shvatanju toga - kako je
re projavljena u svetu. U hrianstvu je ta projava bila u liku Isusa Hrista, a u islamu je re
boija javljena u vidu knjige Kurana. Zato je uloga Muhameda u islamu, slina ulozi Djeve
Marije u pravoslavnom hrianstvu.
Muslimani ne smatraju Muhameda za boga, ve za nosioca otkrovenja. To lii na to,
kako hrianska crkva smatra Devu Mariju; ne kao boginju, ve kao nositeljku rei Boije,
koja je rodila tu re. Obe te licnosti (Deva Marija i Muhamed) se na slian nain proslavljaju
u obe religije. Muslimani ak imaju neku vrstu akatista, koji je sastavljen slino molebnom
kanonu, ali sa obraanjem Muhamedu! Zove se "Depa abardandi" - kanon Muhamedu,
preko koga je dolo otkrovenje.

13

Za hrane, lik Crkve je - Djeva Marija. Hriani su pozvani da prime Boga, onako
kako ga je Ona primila. Deva Marija je slika, lik, i Ikona Crkve. Muhamed je "ikona"
savrenog muslimana. I zato se njihova tradicija bogobojaljivosti toliko razlikuje od
hrianske.
U hrianstvu je re postala ovek, plot, da bi se ljudi sjedinili sa tom reju. Zato
hriani treba da dostignu sjedinjenost sa sadrajem tkrovenja.
U molitvi Kuran se ita, muslimani se mole se pet puta dnevno, pet puta dnevno se
pogruavaju u "okean boanstvenog otkrovenja", to jest u Kuran. U islamu je molitva sama
po sebi ve tajna.
Hriani, da bi shvatili Otkrovenje, projavljeno u Isusu Hristu, treba neprekidno da se
prieuju Telom i Krvlju Hristovom. Na taj nain, postiu sjedinjenost s Gospodom Isusom
Hristom. U islamu je potovanje Kurana najvanija stvar, jer je za muslimane to tajinstvo
svoje vrste. To su, uopteno, principijelne razlike. Tako je mogue shvatiti svest ljudi, koji
ispovedaju islam, umesto sporenja s njima.

14

ZAKLJUAK
Islam je jedna od najveih religija na svetu, dominira na prostoru Azije i Afrike, koja
okuplja vie od jedne milijarde vernika. Od svoga nastanka do danas islam ima presudan
uticaj na ukupan drutveni razvoj, javlja se kao podloga za ujedinjenje plemena, stvaranje
vrih zajednica i ini matricu za ekonomiju, vojsku, etike vrednosti, knjievni i umetniki
rad i ukupan drutveni ivot. Koreni islama su na Arabijskom poluostrvu i u svojoj osnovi je
etnika i konfesionalna religija. Etnika komponenta se ogleda u tome to su arapi dominantni
pripadnici ove religije kao to su jevrejstvo i hinduizam. Osnovnu snagu u islamu ima arapski
jezik koji je jezik Kurana i boanska mo Muhameda. Islam, kao vera i kao nain ivljenja i
drutvenog ureenja, snano ujedinjava mnoge muslimane, bez obzira na njihovu
nacionalnost. Savremeni islamski svet obuhvata pet kulturolokih zona: arapsku (arapske
zemlje i narodi), tursku (Osmanlije, Azerbajdanci, Turkmeni i dr.), iransko-indijsku (Iran,
Afganistan, Pakistan, Banglade, muslimani u Indiji), maleku (Malezija i Indonezija) i crnoafriku (Eritreja, Nigerija, Sudan i dr.) zonu. Meutim, nedavni pregled svetskih religija
govori da je Islam najbre rastua religija u svetu, sa oko blizu jednim bilionom sledbenika.
Tako je Islam veroispovest jedne petine svetske populacije. Veliko prodiranje Islama je
uinjeno i na zapadu. U zapadnoj Evropi Islam je druga religija po veliini.
Hrianstvo spada u otkrivene religije (ili religije otkrovenja), odnosno religije koje
svoje uenje smatraju za neposrednu objavu boga preko njegovog osnivaa, Isusa. Osim toga,
hrianstvo je smatralo
i smatra sebe za apsolutnu religiju, religiju u kojoj je
iskazanakonana istina,i za jedino pravu religiju. U pogledu zamisli osnovnog religijskog
pojma, to jest boga, hrianstvo se karakterie monoteizmom posebnog lipa. Bog je, jedan, ali
je u isto vreme troian, javlja se u tri lica boja: bog-otac, bog-sin i bog-duh sveti. Ideja
spasa i spasioca je jedna od osnovnih ideja svih otkrivenih religija pa i hrianstva. U samom
hrianstvu, ona je takoe neraskidivo vezana s idejom o grenosti ljudske prirode, koiu ideju
hrianstvo preuzima iz stare jevrejske religije. Hrianstvo je svakako donelo znaajne
novosti u oblasti teolokih zamisli i u oblasti morala. Meutim, za hriansku ideju o Isusu
kao bojem sinu i posredniku izmeu boga i sveta od osobitog je znaaja neoplatonistiko
uenje o logosu. Isus, umesto naela odmazde on trai i propoveda etiku: mirenja, pratanja i
ljubavi. Drugim reima, umesto u jednom ogranienom tradicionalnom pravu, Isus trai
reenje ljudskih odnosa u ljubavi, a naelo ljubavi univerzalie. Hriansko uenje onakvo
kakvo je prikazano u osnovnim spisima Novog zaveta (jevaneljima, Delima apostolskim i
poslanicima apostola) - umnogome je novo i revolucionarno u odnosu na staru jevrejsku
religiju.
Hrianstvo i Islam ima i zajednikih stvari, primer, post i milostinja su bile bitne
odrednice u hrianstvu znatno pre pojave islama. Snana veza i proetost islama sa ovom
religijom bitno je uticalo na odnos islama prema hrianima. Hrianstvo odnosno hriani
kao vernici su duni da se pridravaju sledeih Bojih zapovesti. U islamu pak postoje
stubovi vere. Osnovu hrianstva ini odricanje odnosno asketizam. Za razliku od
hrianstva, Muhamed se nije odlikovao ni asketizmom u linom ivotu, kao to ni njegova
opta teoloka, antropoloka i etika koncepcija ne prua osnovu za asketske zakljuke.
Muhamed za svog istinskog prethodnika ne smatra Isusa, a ni jevrejsku religiju. Islam, ili
religija koju ui, po Muhamedu predstavlja takoe oivljavanje i produavanje onog to je
oduvek bilo pravo verovanje, obnovu i razradu neke vrste pramonoteizma koji je u
hrianstvu - iskvaren. Razlika izmeu islama i hrianstva se tie i Boijeg Projavljenja u
svetu, Njegovog Otkrovenja. U islamu se bog ne projavljuje. U strukturno-sadrajnom pogledu Kur'an je mnogo sliniji nekim drugim svetim knjigama nego jevaneljima u Starom i
Novom Zavetu koji postoje u okviru hrianske svete knjige Biblije, iji je sadraj etiko-

15

religijske a ne pravne prirode. Isus ne tei za politikim uticajem i vostvom. Muhamed,

naprotiv, ve od poetka svoje religijske delatnosti ima i dravnike i politike pretenzije.

LITERATURA
1. Espozito D., (2002), Oksfordska istorija islama, Clio, Beograd
Holbah P., (1982), Razgolieno hrianstvo, Prosveta, Beograd
2. Ling T., (2000), Istorija religije Istoka i Zapada, Srpska knjievna zadruga, Beograd
3. Pavievi V., (1980), Sociologija religije, BIGZ, Beograd

16