Jednom davno svi ljudski oseaji i svi ljudski kvaliteti nali su se na jednom skrivenom mestu

na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula trei put, Ludost je, uvek tako luda, predloila: "Hajde da se igramo
murke! Ko se najbolje sakrije, bie pobednik meu oseajima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavi da preuti, zapitala: "murke?
Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapoela je objanjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oi i brojim do
milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne
pronaem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduevljenje. Srea je toliko skakala da je nagovorila
Sumnju i Apatiju koju nikada nita nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. Istina je bila
protiv skrivanja, a i zato bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronau. Ponos je
mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo muilo to on nije bio taj, koji se setio predloiti
igru. Oprez nije hteo da rizikuje.
"Jedan, dva, tri..." poela je da broji Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo
bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku Uspeha,
koji se muei popeo na vrh najvieg drveta. Velikodunost se nikako nije mogla odluiti gde
da se sakrije, jer joj se svako mesto inilo savrenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je
uskoila u kristalno isto jezero, a Stidljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je
nala svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebinost je pronala skrovite, ali
samo za sebe! La se sakrila na dno okeana (lae, na kraju duge), a Pouda i Strast u krater
vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vano.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jo nije pronala skrovite, jer je bilo sve zauzeto.
Ugledavi ruinjak, uskoila je, prekrivi se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", zavikala je Ludost i zapoela svoju potragu.
Prvu je pronala Lenjost, iza najblieg kamena. Ubrzo je zaula Veru kako raspravlja o
teologiji s Bogom, a Strast i Pouda su iskoile iz kratera od straha. Sluajno se tu nala i
Zavist, i naravno Uspeh, a Sebinost nije trebalo ni traiti. Sama je izletela iz svog savrenog
skrovita koje se pokazalo pelinjom konicom. Od tolikog traenja Ludost je oednela, i tako
u kristalnom jezeru pronala Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jo lake, jer se ona nije mogla
odluiti za skrovite, pa je ostala sedeti na oblinjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronala gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju ita, Teskobu u
izgoreloj travi, La na kraju duge (lae, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su
se uopte iega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde da pronae. Pretraila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruinjak. Ula je meu rue, uhvatila suvu granu i od besa i
iznemoglosti poela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zauo bolan krik.
Ruino je trnje izgrebalo Ljubavi oi.
Ludost nije znala ta da uini... pronala je pobednika, osjeaj nad oseajima, ali Ljubav je
postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odluila da zauvek ostane
uz Ljubav i da joj pomae.
Tako je Ljubav ispala pobednik nad oseajima, ali je postala slepa, a Ludost je prati gde god
ide.