OKTAVIO PAS

LAVIRINT
SAMOE
Ono drugo ne postoji: takva je racionalna vera, neizleivo verovanje ljudskog
razuma. Identitet = stvarnost, kao kad bi, na kraju rauna, sve moralo, apsolutno i
neophodno, da bude jedno i isto. Meutim, ono drugo se ne da eliminisati; traje,
istrajava; to je kost tvrda za glodanje u kojoj razum ostavlja zube. Abel Martin, s
pesnikom verom, ne manje ljudskom nego to je racionalna, verovae u ono drugo,
u "sutinsku Heterogenost bia", kao kad bismo rekli u neizleivu drugost koja
boluje od jednoga.

Antonio Maado

SADRAJ
I

Pauko i drugi ekstremi

II

Meksikanske maske

III Svi sveci, Dan mrtvih

IV Sinovi Maline
V

Osvajanje i Kolonija

VI Od Nezavisnosti do Revolucije
VII Meksikanska inteligencija"
VIIINai dani
Dodatak. Dijalektika samoe

I
PAUKO I DRUGI EKSTREMI

Svima nama se, u nekom trenutku, obznanilo nae postojanje kao neto
osobeno, nepremostivo i vredno. To se otkrie skoro uvek odigrava u mladosti.
Otkrivanje nas samih se manifestuje kao saznanje da smo sami; izmeu sveta i nas
stvara se neopipljiv, proziran bedem: bedem nae svesti. Izvesno je da se, jedva
poto se i rodimo, oseamo samima; meutim deca i odrasli su u stanju da
prevaziu svoju samou i da zaborave na same sebe putem igre ili rada. Zauzvrat,
mlad ovek, zanjihan izmeu detinjstva i mladosti, ostaje na trenutak neodluan
pred beskrajnim bogatstvom sveta. Mladog oveka udi postojanje. I za uenjem
sledi razmiljanje: nagnut nad rekom svoje svesti, pita se je li njegovo to lice koje
izranja lagano sa dna, od vode deformisano. Jedinstvenost bia - puko oseanje kod
deteta - preobraava se u problem i u pitanje, u ispitivaku samosvest.
Neto slino snalazi i narode u trenutku razvitka. Njihovo se bie manifestuje
kao pitanje: ta smo i kako da ostvarimo to to jesmo? esto istorija pobija
odgovore koje dajemo na ova pitanja, moda zbog toga to je ono to nazivamo
karakterom naroda" samo jedan skup reakcija na dati podstrek; ti odgovori mogu
varirati prema razliitim okolnostima, a sa njima i nacionalni karakter, koji su se
inili nepromenljivim. I pored skoro uvek iluzorne prirode pokuaja nacionalne
psihologije, podsea me na otkrovenje insistiranje s kojim se u izvesnim periodima
narodi vraaju na same sebe i s kojim se preispituju. Probuditi istoriju znai
dosegnuti svest o naoj jedinstvenosti, trenutak refleksivnog odmora pre nego to
se damo na delanje. Kada sanjamo da sanjamo, buenje je blizu", kae Novalis. Nije
vano to e, potom, odgovori koje damo na sopstvena pitanja biti ubrzo ispravljeni
od vremena; isto tako ni mlad ovek ne poznaje budue preobraaje tog lica koje
vidi u vodi: nedokuiva na prvi pogled, kao kakav sveti kamen prekriven urezima i
znakovima, maska starca predstavlja istoriju izvesnih amorfnih crta lica, koje se
jednog dana pojavie konfuzne, iznete na videlo nekim zauenim pogledom. Usled
ovog pogleda te crte oformie lice, i, kasnije, masku, znaenje, istoriju.
Obuzetost oseajem jedinstvenosti svoje zemlje, koju delim sa mnogima, do pre
nekog vremena mi se inila suvinom i opasnom. Umesto da same sebe
preispitujemo, zar ne bi bilo bolje stvarati, delati nad stvarnou koja se ne podaje
onome ko je posmatra, ve onome ko je u stanju da se utopi u nju. Ono to nas moe
razlikovati od ostalih naroda nije originalnost, uvek neizvesna, naega karaktera ploda, moda, veno promenljivih okolnosti ve originalnost naih dela. Mislim da
kakvo umetniko delo ili kakav konkretan in bolje ocrtavaju Meksikanca - ne samo
ukoliko ga izraavaju, ve i utoliko to ga, izraavajui ga, nanovo stvaraju - nego i
najpodrobniji opis. Moje pitanje, poput pitanja drugih ljudi, mi se tako javljalo kao
opravdanje za strah da se suoim sa stvarnou; a sva razmiljanja nad tobonjim
karakterom Meksikanaca, vetim izgovorima za nau stvaralaku nemo. Verovao
sam, kao Samuel Ramos, da oseanje inferiornosti utie na nau osobitu naklonost
prema analizi i da se oskudica naih dela objanjava ne toliko kroz porast naih
kritikih delatnosti na utrb stvaralakih, koliko kroz instinktivno nepoverenje po
pitanju naih sposobnosti.
Meutim, kao to mlad ovek ne moe da zaboravi na samog sebe-potom, tek
to uspe, prestaje to da bude - ni mi ne moemo izmai neophodnosti da se

preispitujemo i da se posmatramo. Ne elim da kaem da je Meksikanac po prirodi

kritiar, ve da prolazi kroz jednu refleksivnu etapu. Prirodno je da se nakon
eksplozivne faze revolucije Meksikanac povlai u sebe samog i da se, na trenutak,
posmatra. Pitanja koja svi mi sada postavljamo bi se verovatno ispostavila
nerazumnim kroz pedeset godina. Nove bi okolnosti pritom stvorile nove reakcije.
Nije sve stanovnitvo koje nastanjuje nau zemlju predmet mojih razmiljanja,
ve jedna odreena grupa, sainjena od onih koji, iz raznih razloga, poseduju svest
o svom biu utoliko kao Meksikanci.Nasuprot optem verovanju, ova grupa je
uveliko svedena na malu. U naoj oblasti ive u zajednitvu ne samo razliite rase i
jezici, ve i raznovrsni istorijski nivoi. Ima takvih koji ive pre istorije; drugi pak,
poput ivotinja, premetani uzastopnim invazijama, ive izvan nje. I ne
pribegavajui ovim ekstremima, razne se epohe suoavaju, mimoilaze ili
meusobno prodiru nad jednom te istom zemljom, a pri tom ih razdvaja jedva
nekoliko kilometara. Pod jednim te istim nebom, sa razliitim junacima, obiajima,
kalendarima i moralnim pojmovima, ive katolici Pedra El Ermitanja i jakobinci
Treeg doba". Stare epohe nikada ne nestaju u potpunosti, i sve rane, ak i
najstarije, jo uvek obiluju krvlju. Ponekad, poput prekortesijanskih piramida koje
skoro uvek sakrivaju druge, u jednom se jedinom gradu ili jednoj jedinoj dui
meaju i nadmeu protivni ili udaljeni pojmovi i oseajnosti.1 Manjina Meksikanaca
koji poseduju svest o sebi ne predstavlja neku nepokretnu ili zatvorenu klasu. Ne
samo da je to jedina aktivna klasa - spram indopanske inercije ostalih - ve svakim
danom sve vie oblikuje dravu po svojoj predstavi. I raste, osvaja Meksiko. Svako
moe postii da se osea Meksikancem. Dovoljno je, na primer, da ma ko pree
granicu kako bi, nejasno, postavio sebi ista pitanja koja je postavio Samuel Ramos u
delu Profil oveka i kultura u Meksiku. I moram priznati da su mnoga razmiljanja
koja ine deo ovog mog eseja nastala izvan Meksika, tokom dve godine boravka u
SAD. Seam se da svaki put kada bih se nagnuo nad severnoamerikim ivotom,
eljan da mu naem smisla, nalazio bih se sa svojom ispitivakom predstavom. Ova
predstava, odignuta nad blistavim dnom SAD, bee prvi i moda najdublji odgovor
koji je dala ova zemlja na moja pitanja. Stoga, nameravajui da sam sebi objasnim
izvesne crte Meksikanca naih dana,zapoinjem sa onima za koje injenica da to
jesu predstavlja jedan problem ivotne istine, problem ivota ili smrti.
1 Naa skorija istorija obiluje primerima ovog nadmetanja i uzajamnog ivljenja raznih istorijskih nivoa:
porfiristiki neofeudalizam (koristim ovaj termin ekajui na istoriara koji bi napokon klasifikovao nae istorijske
etape u njihovoj originalnosti) sluei se pozitivizmom, graanskom filozofijom, da bi se istorijski opravdao; Kaso i
Vaskonselos - idejni inicijatori Revolucije - koristei se idejama Butrua i Bergsona, da bi potukli porfiristiki
pozitivizam; socijalistiko vaspitanje u jednoj dravi zaetnog kapitalizma; ili revolucionari na dravnim zidovima...
Sve ove oite protivrenosti zahtevaju jedno novo preispitivanje nae istorije i kulture, stapanja mnotva tokova i
epoha.

U poetku svog ivota u SAD boravio sam jedno vreme u Los Anelesu, gradu sa
vie od milion stanovnika meskikanskog porekla. Putnika obino iznenadi na prvi
pogled pored bistrine neba i runoe rasutih i velelepnih graevina - neodreena
meksikanska atmosfera grada, koja se ne da dosegnuti reima ili konceptima. Ovo
meksikanstvo naklonjenost arama, nemarnost i rasko, bezobzirnost, strast i
suzdranost - lebdi u vazduhu. I kaem da lebdi, poto se niti mea, niti stapa sa
onim drugim svetom, severnoamerikim, stvorenim od preciznosti i efikasnosti.

Lebdi, ali se ne suprotstavlja; njie se, terano vetrom, pokatkad razdrto kao kakav
oblak, pokatkad uzneto poput rakete koja uzlee. Vue se, savija, rastee, skuplja,
spava ili sanja, odrpane lepote. Lebdi: ne prestaje da postoji, ne prestaje da
iezava.
Neto slino se zbiva i sa Meksikancima koje ovek sretne na ulici. I pored toga
to ve mnogo godina ive ovde, to nose istu odeu, govore isti jezik i stide se svog
porekla, niko ih ne bi pomeao s autentinim Severnoamerikancima. No neka se ne
misli da su fizike crte tako odluujue kao to se obino misli. Ono to mi se ini da
ih razlikuje od ostatka stanovnitva jeste njihov tajanstven i zabrinut izgled, izgled
bia koja se pretvaraju, bia koja strahuju od tueg pogleda, kadrog da ih razgoliti i
ostavi gole. Kada razgovara sa njima, dozna da njihova oseajnost podsea na
asovnik, asovnik koji je izgubio razum i ije klatno osciluje sa estinom i bez
mere. Ovo stanje duha - ili odsustva duha - izrodilo je ono to se poelo nazivati
pauko". Kako je poznato, paukosi" su bande mladih, obino meksikog porekla,
koji ive u junim gradovima i koji se istiu koliko svojom odeom toliko svojim
ponaanjem i govorom. Kao na instinktivne buntovnike, vie nego jedanput se
severnoameriki rasizam dao na njihovo gonjenje. Ali paukosi" ne trae natrag
svoju rasu niti nacionalnost svojih predaka. I pored toga to njihov stav otkriva
upornu i skoro fanatinu volju za postojanjem, ova volja ne potvruje nita
konkretno do li odluku - neodreenu, kako e se videti - da ne budu kao drugi koji
ih okruuju. Pauko" ne eli da se vrati svom meksikanskom poreklu; takoe - bar
naizgled - ne eli da se utopi u severnoameriki ivot. Sve u njemu je impuls koji
sam sebe negira, vor protivrenosti, enigma. A prva enigma jeste njegovo ime
samo: pauko", re neizvesnog porekla, koja govori sve i ne govori nita. udne li
rei, koja nema precizno znaenje, ili koja je, jo odreenije, poput svih narodnih
tvorevina, prepuna znaenja! eleli mi to ili ne, ova bia su Meksikanci, jedan od
ekstrema do kojih moe stii Meksikanac.
Nesposobni da prihvate civilizaciju koja ih, povrh svega, odbacuje, paukosi nisu
nali bolji odgovor na okolno neprijateljstvo nego to je ovo oajniko potvrivanje
njihove linosti.2 Druge zajednice reaguju na drugaiji nain; crnci se, na primer,
gonjeni rasistikom netolerancijom, trude da preu preko crte" i uu u drutvo.
ele da budu kao drugi graani. Meksikanci su, pak, pretrpeli manje estoku
odbojnost, ali, daleko od toga da preduzmu kakvu problematinu adaptaciju na
okolne modele, oni potvruju svoje osobenosti, podvlae ih, pokuavaju da ih uine
upeatljivim. Preko grotesknog dendizma i anarhijskog ponaanja, ukazuju ne
toliko na nepravdu ili nesposobnost jednog drutva koje nije uspelo da ih prihvati,
koliko na svoju linu volju da nastave da budu drugaiji.
2 U poslednjim godinama su se u Sjedinjenim Dravama pojavile mnoge bande mladih koje podseaju na
paukose" iz posleratnog doba. Nije ni moglo biti drugaije; severnoameriko drutvo se, sjedne strane, zatvara
prema spoljnom svetu; s druge se pak, iznutra, okamenjuje. ivot u njega ne moe prodreti; odbaen, raspruje se,
tee vani, bez sopstvenog cilja. ivot po strani, bezoblian, to jeste, ali i ivot koji trai svoj istiniti oblik.

Nevano je poznavati uzroke ovog konflikta, i jo manje znati ima li mu leka ili
ne. U mnogim krajevima postoje manjine koje ne uivaju iste prednosti kao ostatak
stanovnitva. Karakteristinost injenice se nalazi u toj nepopustljivoj elji da se
bude drugaiji, u tom teskobnom pritisku s kojim ubogi Meksikanac -naputen od

prijatelja i vrednosti potvruje svoje osobenosti naspram sveta. Pauko je izgubio

sve svoje naslee: jezik, veru, obiaje, verovanja. Samo mu na oigled svih ostaju
jedno telo i jedna dua, razoruani pred svim pogledima. Njegova maska ga titi i,
istovremeno, izdvaja i izoluje: skriva ga i pokazuje.
Svojim odelom - nesumnjivo estetskim i na ijim se oitim znaenjima nije
neophodno zadrati - ne namerava da ispolji svoj pristup nikakvoj sekti ili
grupaciji. Paukizam je jedno otvoreno drutvo - u ovoj zemlji koja obiluje
religijama i klanskim odevanjima, namenjenim da zadovolje elju osrednjeg
Severnoamerikanca da se osea delom neeg ivljeg i odreenijeg nego to je
apstraktna moralnost American way of life". Odelo pauka nije uniforma niti kakva
obredna odora. Ono je, jednostavno, jedna moda. Poput svih moda sainjeno je od
noviteta - majke smrti,govorio je Leopardi - i od imitacije.
Novitet odela se nalazi u njegovom preterivanju. Pauko dovodi modu do njenih
krajnjih posledica i ini je estetskom. Naime, jedno od naela koja vlada
severnoamerikom modom jeste udobnost; inei estetskim savremeno odelo,
pauko ga ini nepraktinim". Na taj nain negira sama naela kojima se inspirie
njegov model. Otuda njegova agresivnost.
Ovo buntovnitvo ne prestaje da bude jedan suludi postupak, jer ono je tek
preterivanje u modelima protiv kojih se pravi da se buni, a ne vraanje odevanjima
svojih predaka, niti izum novih odora. Ekscentrici obino istiu svojim oblaenjem
odluku da se odvoje od drutva, to da bi oformili nove i zatvorenije grupe, to da bi
potvrdili svoju osobenost. U sluaju pauka se zapaa dvosmislenost: s jedne
strane, njegova ga odea izoluje i razlikuje; s druge, ta ista odea predstavlja
potovanje drutva koje se pravi da negira.
Preanja se dvosmislenost takoe izraava i na drugi nain, moda jo
temeljitiji: pauko je ravnoduni i zloslutni klovn, koji ne namerava da izazove
smeh i koji pokuava da prestrai.Ovaj sadistiki stav je povezan sa eljom za
samoponienjem, za koju bih rekao da obrazuje sam temelj njegovog karaktera: zna
da je opasno isticati se i da njegovo ponaanje iritira drutvo; ne mari, trai, privlai
gonjenje i skandal. Samo e tako moi da uspostavi jedan ivlji odnos sa drutvom
koje izaziva: kao rtva, moi e da zauzme neko mesto u tom svetu koje do nedavno
za njega nije znalo; kao prestupnik, bie jedan od njegovih prokletih heroja.
Iritacija Severnoamerikanca poiva, po mojoj proceni, na tome to u pauku vidi
mitsko bie, i, kao takvo, potencijalno opasno. Njegova opasnost proizilazi iz
njegove osobenosti. Podudara se sa tim da svi u njemu vide neto hibridno,
buntovno i fascinantno. Okolo njega se stvara mnotvo ambivalentnih pojmova: ini
se da se njegova osobenost prehranjuje naizmenino zloslutnim te dobroineim
snagama. Jedni mu pridaju nimalo opte erotske vrline; drugi, perverziju koja ne
iskljuuje agresivnost. Lik koji nosi ljubav i sreu ili pak uas i grozotu, ini se da
pauko otelotvoruje slobodu, razdor, zabranjeno. Sve u svemu, neto to treba
potisnuti; neko, takoe, s kim se moe imati tek jedan tajnovit odnos, u potaji.

Pasivan i pun prezira, pauko doputa da se nad njegovom glavom nataloe sve
ove protivrene predstave, dotle dok, ne bez bolnog samozadovoljenja, ne prasnu u
kakvoj kafanskoj tui, kakvom ,,raid"-u ili meteu. Potom, u progonstvu, dosee
svoju autentinost, svoje istinsko bie, svoju vrhunsku golotinju, golotinju parije,
oveka koji ne pripada nijednoj oblasti. Krug, koji poinje provokacijom, zatvara se:
on je ve spreman za iskupljenje, za ulazak u drutvo koje gaje odbacivalo. Bio je
greh i skandal tog drutva; sada pak, budui njegova rtva, napokon se prepoznaje
kao ono to jeste: njegov proizvod, njegov sin.Naposletku je naao nove roditelje.
Kobnim i tajnovitim putevima, pauko tei da ue u severnoameriko drutvo.
Meutim, sam sebi prepreava pristup. Lien svoje tradicionalne kulture, pauko se
na asak potvruje kao samoa i izazov. Negira drutvo iz kojeg potie, kao i ono
severnoameriko. Pauko se baca vani, ali ne zato da bi se stopio s onim to ga
okruuje, ve zato da bi ga izazvao. Samoubistveni postupak, jer pauko nita ne
potvruje, nita ne zastupa, osim svoje oajnike elje za nebiem. To nije intimnost
koja se razliva, ve rana koja se pokazuje, ozleda koja se predoava. Ozleda koja je
takoe jedan varvarski ukras, kapriciozan i groteskan; ozleda koja samu sebe
ismeva i koja se doteruje da bi krenula u lov. Pauko je plen koji se ukraava kako
bi privukao panju lovaca. Gonjenje ga iskupljuje i prekida njegovu samou: njegov
spas ovisi o pristupu u to isto drutvo koje se pravi da negira. Samoa i greh,
zajednica i spas, preobraavaju se u istovetne termine.3
3 Nesumnjivo je da u liku pauka" ima mnogo elemenata koji se ne pojavljuju u ovom opisu. Ali mi se hibridnost
njegovoga govora i ponaanja ine nesumnjivim odrazom jedne fizike oscilacije izmeu dva nesvodljiva sveta, a koja
uzalud eli da pomiri i prevazie razlike izmeu severnoamerikog i meksikog sveta. Pauko" ne eli da bude
Meksikanac, ali isto tako ni jenki. Kada sam doao u Francusku, 1945-e, s uenjem sam posmatrao kako moda
devojaka i mladia iz izvesnih kvartova - naroito meu studentima i umetnicima" - podsea na modu paukosa" sa
juga Kalifornije. Je li to kakva brza i matovita adaptacija onoga to je ova mlade, izolovana tokom godina, smatrala
severnoamerikom modom? Upitao sam razliite osobe. Skoro svi su mi rekli da je to iskljuivo francuska moda i da
je stvorena po zavretku okupacije. Neki su ak doli do toga da je smatraju jednim od oblika Pokreta otpora,,; njena
fantazija i baroknost behu odgovor na red svojstven Nemcima. Premda ne iskljuujem mogunost jedne manje ili vie
posredne imitacije, ova mi se sluajnost ini upadljiva i znaajna.

Ako se ovo dogaa osobama koje su odavno napustile svoju otadbinu, koje
jedva da govore jezik svojih predaka i za koje su se ovi tajanstveni koreni, koji
pripajaju oveka njegovoj kulturi, skoro potpuno prekinuli, ta onda rei za druge?
Njihova reakcija i nije toliko boleljiva; meutim, jedanput pretrpevi prvo
zaslepljenje koje stvara veliina ove zemlje, svi se oni na instinktivan nain stavljaju
u jedan kritiki stav, nikada dostupan. Seam se kako mi je jedna prijateljica, kojoj
sam isticao Berklijevu lepotu, rekla: Da, ovo je vrlo lepo, ali uopte ne uspevam da
ga dokuim. Ovde kao da petlovi govore engleski. Kako hoe da mi se dopadne
neko cvee ako ne znam njegovo pravo ime, njegovo englesko ime, ime koje se ve
stopilo sa bojama i sa laticama, ime koje je ve sama stvar? Ako ja kaem
bugenvilija, ti misli na one koje si video u svom selu, uzvijene uz jasen, ljubiaste i
liturgijske, ili kraj zida, svakako kasno, pod jednim ustanovljenim svetlom. I
bugenvilija ini deo tvoga bia, ona je deo tvoje kulture, ono ega se sea nakon to
si ga zaboravio. Ovo je vrlo lepo, ali nije moje, jer ono to govore ljiva i eukaliptusi,
to ne govore za mene, niti meni."

Jeste, zatvaramo se u nas same, inimo jo dubljom i oajnijom svest o svemu

onome to nas razdvaja, izoluje ili razlikuje. I naa samoa raste stoga to ne
potraujemo svoje zemljake, to iz straha da ne posmatramo sebe u njima, to iz
nekog bolnog, odbrambenog oseanja nae intimnosti. Meksikanac, sklon izlivu
sentimentalnosti, je potiskuje. ivimo u svojim mislima, poput onih utljivih
mladih - i, uzgred, rei u da jedva da sam susreo ovaj soj meu mladim
Severnoamerikancima, gospodari ne zna se kakve tajne, uvane mrkom
prividnou, ali koja samo eka na povoljan trenutak kako bi se obelodanila.
Ne bih eleo da preteram u opisu ovih oseanja niti u pojavi, esto simultanoj,
depresivnih ili frenetinih stanja. Svima je zajedniko to da jesu neoekivani ispadi,
koji prekidaju teko odrivu ravnoteu, sainjenu od nametanja oblika koji nas
tlae ili osakauju. Postojanje oseanja stvarne ili pretpostavljene inferiornosti u
odnosu na svet bi moglo da objasni, makar delom,suzdrljivost s kojom Meksikanac
stupa pred druge, i neoekivano nasilje s kojim suzbijene snage razaraju ovu
ravnodunu masku. No ira i dublja od oseanja inferiornosti jeste samoa. Ova dva
stava je nemogue poistovetiti: oseati se samim nije isto to i oseati se
inferiornim, ve sasvim drugo. Oseanje samoe, sa druge strane, nije iluzija - kao
to je to ponekad oseanje inferiornosti - ve izraz realne injenice: jesmo, u zbilji,
razliiti. I, u zbilji, jesmo sami.
Nije trenutak da se analizira ovo duboko oseanje samoe -koje se potvruje i
negira, naizmenino, u melanholiji i u radosti, u tiini i u dreci, u zloinu bez povoda
i u verskoj groznici. Sa svih strana ovek je sam. Ali samoa Meksikanca, na veliku
no, pod stenom Valovite Ravnice, jo uvek nastanjene nezasitnim bogovima,
razliita je od samoe severnoamerikanca,izgubljenog u apstraktnom svetu maina,
sugraana i moralnih pravila. U Dolini Meksika ovek ima oseaj da lebdi izmeu
neba i zemlje i da se njie meu suprotnim snagama i silama, okamenjenih oiju,
prodrljivih ustiju. Stvarnost, odnosno svet koji nas okruuje, postoji sama od sebe,
ima svoj sopstveni ivot i nije je izumeo, kao u Sjedinjenim Dravama, ovek.
Meksikanac se osea istrgnutim iz prsa ove stvarnosti, istovremeno stvaralake i
ruilake, Majke i Rake. Zaboravio je ime, re koja ga vezuje za sve te sile u kojima
se ispoljava ivot. Zbog toga urla ili uti, ranjava ili moli, pada u stogodinji san.
Istorija Meksika je istorija oveka koji traga za svojom pripadnou, za svojim
poreklom. Zaredom pofrancuen, hispanizovan, domorodac, bezbojni", prolee
kroz istoriju kao kometa od ada, koja pokatkad blesne. U svojoj ekcentrinoj trci,
ta sledi? Tri za svojom katastrofom: eli da opet bude sunce, da se vrati u sredite
ivota iz kog je jednog dana - da li u Osvajanju ili u Nezavisnosti? -bio istisnut. Naa
samoa poseduje iste korene koje i versko oseanje. Ona je siromatvo, mrana
svest o tome da bejasmo istrgnuti iz Svega, i grozniava potraga: bekstvo i
povratak, pokuaj da nanovo ustanovimo karike koje su nas vezivale za stvaranje.
Nita nije udaljenije od ovog oseanja nego to je samoa Severnoamerikanca. U
toj se zemlji ovek ne osea istrgnutim iz sredita stvaranja niti rastrgnutim meu
protivnikim snagama. Svet je njega radi stvoren i sazdan po njegovoj predstavi:
svet je njegovo ogledalo. Ali on se vie ne prepoznaje u ovim neljudskim
predmetima, niti pak u svojim blinjima. Kao kakvom nestrunom vrau, njegove

mu tvorevine vie ne povlauju. Sam je meu svojim delima, izgubljen u pustinji

ogledala", kako kae Hose Gorostisa.
Neki smatraju da su sve razlike izmeu Severnoamerikanaca i nas, Meksikanaca,
ekonomske, to e rei, da su oni bogati a mi siromani, da su se oni rodili u
Demokratiji, Kapitalizmu i Industrijskoj Revoluciji, a mi u Kontrareformi, Monopolu
i Feudalizmu. Ma koliko da je temeljan i odluujui uticaj sistema proizvodnje na
stvaranje kulture, odbijam da mislim kako bi bilo dovoljno da posedujemo teku
idustriju i da ivimo osloboeni od svakog ekonomskog imperijalizma, kako bi
nestale razlike meu nama (pre e biti da se nadam suprotnom i u ovoj mogunosti
vidim jednu od veliina Revolucije). Ali zato traiti u istoriji odgovor koji samo mi
moemo dati? Ako smo upravo mi oni koji se oseaju razliitim, ta je onda to to
nas ini drugaijima, i u emu se sastoje ove razlike?
Istai u jedan odgovor koji moda nimalo nije zadovoljavajui. Ovim
odgovorom ne nameravam nita drugo do da sam sebi pojasnim smisao nekih
iskustava, i priznajem da on pritom nema drugu vrednost do to sainjava jedan
lini odgovor na jedno lino pitanje.
Kada sam stigao u Sjedinjene Drave, zaudili su me iznad svega sigurnost i
poverenje ljudi, njihova oita veselost i oita saglasnost sa svetom koji ih okruuje.
Ovo zadovoljstvo ne spreava, naravno, kritiku - jednu smelu i odlunu kritiku, koja
nije ba esta u zemljama Juga, gde su nas produene diktature uinile opreznijima
pri izraavanju naih gledita. Ali ova kritika uvaava strukturu sistema i nikada se
ne sputa do samih korena. Potom sam se setio one razlike koju je pravio Ortega i
Gaset izmeu upotreba i zloupotreba, kako bi definisao ono to se naziva
revolucionarni duh". Revolucionar je uvek radikalan, hou rei, ne ite da ispravlja
zloupotrebe ve same upotrebe. Skoro sve kritike koje sam uo sa usana
Severnoamerikanaca bile su reformistikog karaktera: ostavljale su netaknutom
socijalnu ili kulturnu strukturu i samo su teile da ogranie ili usavre ove ili one
postupke. Uinilo mi se tada - i jo uvek mi se ini - da su SAD jedno drutvo koje
eli da ostvari svoje ideale, koje ne ite da ih zameni za druge i koje, ma koliko mu
se budunost inila preteom, veruje u svoje preivljavanje. Ne bih eleo da sada
diskutujem o tome da li je ovo oseanje opravdano od strane stvarnosti ili razuma,
ve samo da nagovestim njegovo postojanje. Ovo poverenje u prirodnu valjanost
ivota, ili u bekrajno bogatstvo njegovih mogunosti, svakako da se ne susree u
najskorijoj severnoamerikoj knjievnosti, koja vie uiva u oslikavanju jednog
mranog sveta; meutim, ono je bilo vidljivo u ponaanju, reima i ak na licima
skoro svih osoba koje su ga imale.4
4 Ovi redovi su napisani pre nego to je javno mnjenje bilo svesno opasnosti svetske propasti koju povlai za
sobom nuklearno oruje. Od tada su Amerikanci izgubili svoj optimizam, ali ne i poverenje, poverenje sainjeno od
strpljivosti i upornosti. U zbilji, iako to reima mnogi potvruju, vanjtini niko ne veruje - niko ne eli da veruje - da
je ta pretnja istinita i neposredna.

Sa druge strane, govorili su mi o amerikom realizmu i, takoe, o njegovoj

bezazlenosti, osobine koje izgleda da se iskljuuju. Za nas je realista uvek pesimista.
A realistiki bezazlena osoba ne moe dugo biti takva ako zaista realistiki
posmatra ivot. Zar ne bi bilo tanije rei da Severnoamerikanci ne ele toliko da

spoznaju stvarnost koliko da je iskoriste? U nekim sluajevima - pred smrt, na

primer - ne samo da ne ele da je spoznaju ve oigledno izbegavaju i pomisao na
nju. Upoznao sam neke starije gospoe koje su jo uvek posedovale iluzije i koje su
pravile planove za budunost, kao da je ona neiscrpna. Na taj su nain opovrgavale
onu Nieovu reenicu, koja osuuje ene za preuranjeni skepticizam, stoga to ,,u
kolikoj meri mukarci imaju ideale, u tolikoj meri ene imaju samo iluzije". Te tako,
ameriki realizam je od jedne naroite vrste i njegova bezazlenost ne iskljuuje
licemerstvo, ak ni hipokriziju. Hipokriziju koja, ukoliko je porok karaktera, takoe
je i tenja miljenja, jer se sastoji u negaciji svih onih aspekata stvarnosti koji nam
izgledaju neprijatni, iracionalni i mrski.
Posmatranje uasa, pa ak i familijarnost i uitak u ophoenju s njim,
predstavljaju jednu od najupeatljivijih crta meksikog karaktera. Krvlju obliveni
likovi Hristovi u seoskim crkvama, jezovit humor izvesnih glava verskog kalendara,
praznici", obiaj da se 2. novembra jedu hlepii i slatkii koji predstavljaju kosti i
lobanje, sve su to navike, nasleene od Indijanaca i panaca, neotuive od naeg
bia. Na kult prema smrti jeste kult prema ivotu, na isti nain kao to je ljubav,
budui glad ivota, pohota smrti. Sklonost ka samounitenju uopte ne proizilazi iz
mazohistikih tenji, ve isto tako iz izvesne pobonosti.
No ovde se ne okonavaju razlike izmeu Severnoamerikanaca i nas,
Meksikanaca. Oni su lakoverni; mi, vernici; oni vole bajke i policijske prie, mi
mitove i legende. Meksikanci lau iz fantazije, iz oajanja ili da bi s nadmonou
podneli svoj gnusan ivot; oni ne lau, nego zamenjuju istinsku istinu, koja je uvek
neprijatna, jednom drutvenom istinom. Mi se opijamo da bismo se ispovedili; oni,
da bi se zaboravili. Oni su optimisti, mi nihilisti samo to na nihilizam nije
intelektualan, ve je jedna instinktivna reakcija: utoliko je neporeciv.Meksikanci su
nepoverljivi; oni drugi pak otvoreni. Mi smo tuni i sarkastini; oni veseli i puni
humora. Severnoamerikanci ude da razumeju; mi da posmatramo. Oni su aktivni;
mi spokojni: uivamo u svojim ranama koliko oni u svojim izumima. Veruju u
higijenu, u zdravlje, u rad, u sreu, no ni tako ne poznaju pravu veselost, koja jeste
opijenost i vrtlog. U vapaju praznine noi na glas prti u svetlostima i ivot i smrt
se pomuuju; njihova se pak ivotnost okamenjuje u jednom osmehu: negira
starost i smrt, meutim imobilizuje ivot.
A koji je koren tako protivrenih stavova?ini mi se da je za Severnoamerikance
svet neto to se da usavriti; za nas, neto to se da otkupiti. Oni su moderni. Mi,
poput njihovih puritanskih predaka, verujemo da greh i smrt obrazuju krajnji
temelj ljudske prirode. Samo to puritanac poistoveuje istotu sa spasom. Otuda
asketizam koji proiava, i njegove posledice: kult prema radu putem rada,
umereni ivot - na hlebu i vodi - nepostojanje tela utoliko kao mogunosti
iezavanja - ili pronalaenja - u drugom telu. Svaki spoj inficira. Strane rase, ideje,
obiaji, tela, nose u sebi seme prokletstva i neistoe. Drutvena higijena dopunjuje
higijenu due i tela. Zauzvrat, Meksikanci, nekadanji ili dananji, veruju u
zajednicu i u fiestu; nema spasa bez spoja. Tlasolteotl, asteka boginja neistote i
plodnosti, zemaljskih i ljudskih udi, bee takoe boginja parnih kupki, spolne
ljubavi i ispovesti.A i nismo se toliko promenili: katolianstvo je isto tako zajednica.

Ova dva stava mi se ine nepomirljivima i, u trenutnom stanju,

nezadovoljavajuima. Slagao bih ako bih rekao da sam ikada video oseanje greha
preobraeno u kakvo drugo koje ne bi bilo mrnja, usamljeno oajanje ili lepa
idolatrija. Pobonost naeg naroda je izuzetno duboka - toliko kao njegova grdna
beda i zaputenost - ali estina te pobonosti samo ga vraa na jedan dolap
iscrpljen od pre mnogo vekova. Takoe bih slagao ako bih rekao da verujem u
fertilnost jednog drutva utemeljenog na nametanju izvesnih modernih naela.
Savremena istorija unitava veru u oveka kao u kakvo stvorenje sposobno da bude
prepravljeno iz osnova putem ovih ili onih pedagokih ili drutvenih instrumenata.
ovek nije samo plod istorije i snaga koje je pokreu, kako se danas smatra; niti je
pak istorija rezultat ljudske volje same - pretpostavka na kojoj se temelji,
implicitno, severnoameriki sistem ivota. ovek, ini mi se, nije u istoriji: on je
istorija.
Severnoameriki sistem jedino eli da vidi pozitivnu stranu stvarnosti. Od
detinjstva se mukarci i ene podvrgavaju neumoljivom procesu adaptacije: neka
naela, sadrana u kratkim formulama, ponavljaju bez prestanka tampa, radio,
crkve, kole i ona dobroudna i nesretna bia koja jesu severnoamerike majke i
supruge. Pritisnuti u ovim shemama, poput biljke u buketu koji je gui, ovek i ena
nikada ne rastu niti sazrevaju. Slina zavera moe jo samo da izazove pojedinane
silovite buntovnike. Spontanost se sveti u hiljadu oblika, blagih ili stravinih.
Dobroudna, oprezna i naputena maska, koja zamenjuje dramatinu pokretljivost
ljudskog lica, i osmeh koji je skoro bolno uvruje, pokazuju do koje take jalova
pobeda naela nad instinktima moe da opustoi intimu. Prikriveni sadizam u
skoro svim meuodnosnim oblicima savremenog severnoamerikog drutva,
moda je samo jedan nain da se pobegne od okamenjivanja koje namee moral
aseptine istote. I nove religije, sekte, opijenost koja oslobaa i otvara vrata
ivota". Zauuje takorei fizioloko i destruktivno znaenje ove rei: iveti znai
ubijati se, ruiti norme, ii do kraja (ega?), okuati uzbuenja". Zajedno iveti je
jedno iskustvo" (ba zbog toga jednostrano i prikraeno). Ali nije predmet ovih
redaka da opiu ove reakcije. Dovoljno je rei da mi se ini da sve one, kao
meksikanske suprotnosti, obznanjuju nau zajedniku nemo da se pomirimo sa
proticanjem ivota.
Ispitivanje velikih ljudskih mitova koji se odnose na poreklo vrste i na smisao
naeg prisustva na zemlji, obznanjuje da cela kultura - uzeta kao stvaranje i
zajedniko uee vrednosti - polazi od ubeenja da je poredak Univerzuma bio
skrhan i naruen od strane oveka, tog uljeza. Iz praznine" ili otvora ozlede koju je
ovek dosudio kompaktnom mesu sveta, moe nanovo izbiti haos, koji je drevno
stanje i, da tako kaemo, prirodno stanje ivota. Povratak drevnog Prvobitnog
Nereda" je jedna pretnja koja opseda sve svesti u svim vremenima. Helderlin
izraava u raznim pesmama izbezumljenost pred kobnim zavoenjem koje nad
Univerzumom i nad ovekom vri velika i uplja eljust haosa:
... ako se, izvan pravog puta,
poput podivljalih konja, otmu zarobljeni
Elementi i starodrevni

zakoni Zemlje. I elja da se vratimo bezoblinome

neprestano nadire. Treba braniti.
Treba biti odan.5
5 Zreli plodovi

Treba bit' odan, stoga to treba braniti. ovek aktivno sarauje s odbranom
kosmikog poretka, ne prestajui da bude pod pretnjom bezoblinog. A kada se taj
poredak skri mora da stvori novi, ovoga puta svoj. Meutim progonstvo,
ispatanje i pokajanje moraju prethoditi pomirenju oveka sa univerzumom. Mi
Meksikanci ni Severnoamerikanci, niko od nas nije dostigao to pomirenje. A ono to
je najstranije, plaim se da je to to smo izgubili sam smisao svake ljudske
aktivnosti: da osiguramo trajanje tog poretka u kome se podudaraju svest i
nevinost, ovek i priroda. Ako je samoa Meksikanca samoa mirujuih voda, onda
je samoa Severnoamerikanca samoa ogledala. Prestali smo da budemo izvori.
Mogue je da ono to nazivamo grehom nije nita drugo do mitski izraz svesti o
nama samima,o naoj samoi. Seam se da sam u paniji, tokom rata, stekao otkrie
drugog oveka" i druge klase samoe: niti zatvorene niti nesvesne, ve otvorene
prema transcendenciji. Bez sumnje bliskost smrti i bratstvo po oruju stvaraju, u
svim vremenima i u svim zemljama, atmosferu naklonjenu neobinom, svemu
onom to prevazilazi ljudsku uslovljenost i prekida krug samoe koji okruuje
svakog oveka. Ali u onim licima licima zatupljenim i tvrdoglavim, brutalnim i
prostakim, slinim onima koje nam je, bez dopadanja i s realizmom, moda
otelotvorenim, ostavilo pansko slikarstvo - bilo je neeg poput beznaa punog
nade, neeg vrlo odreenog i istovremeno vrlo univerzalnog. Otada nisam video
slinih lica.
Moje se svedoenje moe optuiti za iluzorno. Smatram nepotrebnim da se
zadravam na takvom prigovoru: ova oiglednost ve ini deo mog bia. Skoro sam
mislio i jo uvek mislim - da je u onim ljudima pretio drugi ovek". panski san ne kao panski, ve kao univerzalan i, istovremeno, kao odreen, stoga to bee san
mesa i kostiju i zaprepaenih oiju - ubrzo bi naruen i uprljan. A lica koja videh
ponovo postae ono to su bila pre nego to ih je osvojila onakva vesela sigurnost
(u ta: u ivot ili u smrt?): lica poniznih i grubih ljudi. Ali seanje na njih me ne
naputa. Ko je video Madu, taj je ne zaboravlja. Trai je pod svim nebesima i meu
svim ljudima. I sanja da e je jednog dana ponovo sresti, ne zna gde, moda meu
svojima. 0 svakom se oveku bori mogunost da bude ili, tanije, ponovo bude, drugi
ovek.

II
MEKSIKANSKE MASKE

Strastveno srce
skriva ti tugu
Narodna pesma

Starac ili mladi, kreol ili melez, general, radnik ili diplomac, Meksikanac mi
izgleda kao bie koje se zatvara i uva: preruava lice i preruava osmeh. Usaen u
svoju mrzovoljnu samou, neljubazan i utiv u isto vreme, koristi sve da bi se
odbranio: utnju i re, utivost i prezir, ironiju i ravnodunost. Tako revnostan
prema svojoj intimi kao prema tuoj, ak se ne usuuje da oima dotakne suseda:
jedan pogled moe da razuzda srdbu ovih dua punih elektriciteta. Prolazi kroz
ivot kao odran; sve ga moe ozlediti rei i nasluivanje rei. Njegov je govor
ispunjen preutkivanjima, figurama i aluzijama, trima takicama; u njegovoj utnji
postoje replike, nijanse, zatamljenja, iznenadni prelazi, zagonetne pretnje. ak i u
prepirci rae pribegava mutnim izrazima nego uvredama: malo rei dovoljno je za
onog ko dobro razume". Sve u svemu, on izmeu stvarnosti i svoje linosti
ustanovljava bedem ravnodunosti i udaljenosti, ne manje neprobojan premda
nevidljiv. Meksikanac je uvek daleko, daleko od sveta, i od drugih. Daleko, takoe, i
od sebe samog.
Narodni govor odslikava do koje mere se branimo od vanjtine: ideal mukosti"
je sadran u tome da se nikad ne rascepi". Oni koji se otvaraju" su kukavice. Za
nas, nasuprot onom to se zbiva sa drugim narodima, otvoriti se znai slabost ili
izdaju. Meksikanac moe da se potini, ponizi, zgri", ali ne da se rascepi", to e
rei, da dozvoli spoljnom svetu da prodre u njegovu intimu. U rascepljenog" se ne
moe imati poverenja, on je izdajica ili ovek sumnjive vrednosti, koji prepriava
tajne i koji je nesposoban da se suoi s opasnostima onako kako treba. ene su
inferiorna bia stoga to se, podajui se, otvaraju. Njihova inferiornost je
konstitucionalna i potie od njihovog pola, njihove rascepine", rane koja nikada ne
zarasta.
Hermetizam je sredstvo nae uzdranosti i nepoverenja. Pokazuje da
instinktivno smatramo opasnom sredinu koja nas okruuje. Ova reakcija je
opravdana ako se misli na ono to je bila naa istorija i na karakter drutva koje
smo stvorili. Tvrdoa i neprijateljstvo ambijenta - i ona pretnja, skrivena i
neizreciva, koja neprestano lebdi u vazduhu nas primoravaju da se ogradimo od
spoljnog sveta, poput onih biljki na visoravnima koje nagomilavaju svoje sokove iza
trnovite kore. Ali ovo se ponaanje, opravdano u svom poreklu, preobrazilo u jedan
mehanizam koji sam od sebe, automatski funkcionie. Pred saaljenjem i blagou
na odgovor je suzdranost, jer ne znamo jesu li ova oseanja istinita ili prividna. A
povrh svega, na muki integritet se uputa u takvu opasnost pred blagonaklonou
kao i pred neprijateljstvom. Svako otvaranje naeg bia povlai za sobom
odustajanje od nae mukosti.
Nai odnosi s drugim ljudima su takoe obojeni nepoverenjem. Svaki put kada
se Meksikanac poverava nekom prijatelju ili poznaniku, svaki put kada se otvara",
abdicira. I strahuje da za njegovim preputanjem ne usledi zajedljivost poverenika.

Zbog toga poveravanje obeauje i biva opasno kako za onog ko ga ini tako za
onog ko ga slua; ne utapamo se u izvoru koji nas odslikava, kao Narcis, ve ga
zaepljujemo. Naa se srdba nimalo na hrani strahom da emo biti iskorieni od
strane svojih poverenika optim strahom svih ljudi - ve sramotom od toga to
smo se odrekli svoje samoe. Onaj ko se poverava, taj se otuuje; Prodao sam se
bilo kome", kaemo kada se poverimo nekome ko to ne zasluuje. To e rei,
rascepili" smo se, neko je prodro u opasanu tvravu. Odstojanje izmeu oveka i
oveka, inilac uzajamnog potovanja i uzajamne sigurnosti, je nestalo. Ne samo da
zavisimo od milosti uljeza, ve smo i abdicirali.
Svi ovi izrazi ukazuju na to da Meksikanac smatra ivot za borbu, shvatanje koje
ga ne razlikuje od ostatka savremenog sveta. Ideal se mukosti za druge narode
sastoji u otvorenom i agresivnom raspoloenju za bitku;mi pak ukazujemo na
odbrambeni karakter, spremni da se odupremo napadu. Mao" je jedno
hermetino bie, zatvoreno u sebe samo, sposobno da se uva i da uva ono to mu
se poverava. Mukost se meri neranjivou od neprijateljskog oruja ili od udara
spoljnog sveta. Stoicizam je naa najuzvienija ratnika i politika vrlina. Naa je
istorija puna iskaza i epizoda koje obelodanjuju indiferentnost naih heroja pred
bolom ili opasnou. Od malih nogu nas ue da sa ponosom trpimo poraze,
shvatanje kome ne manjka veliina. A i ako nismo ba svi stoici i neosetljivi - kao
Huares i Kuautemok bar pokuavamo da budemo mirni, strpljivi, i da otrpimo.
Smirenost je jedna od naih narodnih vrlina. Pre e nas ganuti vrstina pred
nevoljom nego li sjaj pobede.
Nadmo zatvorenog nad otvorenim se ne ispoljava samo kao bezoseajnost i
nepoverenje, ironija i uzdranost, ve i kao ljubav prema Formi. Ova sadri i
obuhvata intimnost, spreava njene izgrede, potiskuje njene praskove, odvaja je i
izoluje, uva. Dvostruki uticaj, domorodaki i panski, udruenje u naoj oaranosti
ceremonijom, propisima i redom. Meksikanac, nasuprot onome to pretpostavlja
povrna interpretacija nae istorije, udi da stvori svet ureen prema jasnim
principima. Pobuda i mrnja naih politikih borbi pokazuju do koje mere pravni
pojmovi igraju vanu ulogu u naem javnom ivotu. U svakodnevnom ivotu
Meksikanac je pak ovek koji se snai time to je formalan i to se vrlo lako
preobraava u formalistu. A to je objanjivo. Poredak-pravni, drutveni, verski ili
umetniki - predstavlja sigurnu i stabilnu sferu.U njegovom je domenu dovoljno
prilagoditi se modelima i principima koji reguliu ivot; niko, da bi se ispoljio, ne
mora da pribegava stalnom izmiljanju koje ite slobodno drutvo. Moda i na
tradicionalizam - koji je jedna od konstanti naeg bia i ono to prua koherentnost
i drevnost naem narodu - polazi od ljubavi koju pridajemo formi.
Ritualna zamrenost utivosti, istrajnost klasinog humanizma, sklonost ka
zatvorenim formama u poeziji (sonetu i desetercu, na primer), naa ljubav prema
geometriji u dekorativnim umetnostima, crteu i kompoziciji u slikarstvu,
siromatvo naeg romantizma spram izuzetnosti nae barokne umetnosti,
formalizam u politikim ustanovama i, na kraju, stravina naklonost koju ispoljavamo ka propisima - drutvenim, moralnim i birokratskim - jesu raznovrsni

izrazi ove tenje naega karaktera. Meksikanac ne samo da se ne otvara; isto tako
se ne pokazuje.
Ponekada nas forme gue. Tokom prolog veka liberali su uzalud pokuali da
utegnu stvarnost nae zemlje u luaku koulju Ustava iz 1857-e. Rezultati behu
diktatura Profirija Dijasa i Revolucija 1910-e.U izvesnom se smislu istorija Meksika,
poput istorije svakog Meksikanca, sastoji u borbi izmeu formi i formula, u koje se
smatra da se zatvara nae bie, i praskova kojima se naa spontanost sveti. Retko je
kada Forma bila kakva originalna tvorevina, ravnotea uspostavljena ne na utrb
ve zahvaljujui izrazu naih instinkata i elja. Nae pravne i politike forme nam,
nasuprot tome, poesto osakauju bie, spreavaju nas da se izrazimo i uskrauju
zadovoljstvo naih ivotnih apetita.
Osobita naklonost Formi, ukljuivo liena sadrine, nairoko se ispoljava kroz
istoriju nae umetnosti, od prekortesijanske epohe pa do naih dana. Antonio
Kastro Leal, u svom izvanrednom radu o Huanu Ruisu de Alarkonu, pokazuje kako
se uzdranost spram romantizma - koji je, po definiciji, rasprostrt i otvoren izraava ve u XVII veku, to e rei pre nego to smo uopte stekli svest o
nacionalnosti. Savremenici Huana Ruisa de Alarkona su imali pravo optuujui ga
da je suvie upadljiv, premda su vie govorili o deformisanosti njegovog tela nego o
osobenosti njegovog dela. U sutini, najkarakteristinija deonica njegovog pozorita
nipodatava pozorite njegovih panskih savremenika. A njegovo nipodatavanje
sadri, ukratko, ono koje je Meksiko uvek suprotstavljao paniji. Alarkonovo
pozorite je odgovor na pansku ivotnost, potvrdnu i blistavu u ono vreme, a koja
se izraava putem jednog velikog Da prii i strastima. Lope velia ljubav, junatvo,
nadljudsko, neverovatno; Alarkon suprotstavlja ovim neumerenim vrlinama druge
suptilnije i graanskije: ponos, utivost, melanholian stoicizam, nasmejanu
skromnost. Moralni problemi slabo zanimaju Lopea koji voli akciju, poput svojih
savremenika. Kasnije e Kalderon pokazati isti prezir prema psihologiji; moralni
konflikti i nestabilnosti, padovi i promene ljudske due, samo su metafore kroz koje
se nazire jedna teoloka drama ije su linosti prvobitni greh i boanska Ljupkost. U
najreprezentativnijim Alarkonovim komedijama, nebo, zauzvrat,malo govori, toliko
malo koliko vihor strasti uznosi Lopeove linosti. ovek, kae nam Meksikanac, je
jedan sastav, i zlo i dobro se suptilno meaju u njegovoj dui. Umesto da postupa
prema sintezi, upotrebljava analizu: junak postaje problem. U raznim komedijama
postavlja se pitanje lai: do koje take laov uistinu lae, uistinu namerava da
obmani?; zar nije on prva rtva svojih obmana i zar nije on sam onaj koga
obmanjuje? Laov lae samoga sebe: plai se sebe. Postavljajui sebi problem
autentinosti, Alarkon prisvaja jednu od najstalnijih tema meksikanevog
razmiljanja, koju e kasnije preuzeti Rodolfo Usigli u Gestikulatoru.
U Alarkonovom svetu ne trijumfuju strast niti ljupkost; sve se potinjava
razumnome; njegovi arhetipovi su arhetipovi morala koji se smei i oprata. Dok
zamenjuje Lopeove ivotne i romantine vrednosti apstraktnim vrednostima
jednog opteg i razumnog morala, zar ne bei, zar ne sakriva svoje sopstveno bie?
Njegova negacija, poput meksikaneve, ne potvruje nau osobenost spram
osobenosti panaca. Vrednosti koje Alarkon postulira pripadaju svim ljudima i jesu

grko-rimsko naslee toliko koliko i proricanje morala koji e nametnuti graansko

drutvo. One ne izraavaju nau spontanost, niti reavaju nae konflikte; one su
forme koje niti smo stvorili niti pretrpeli, maske. Do naih dana bili smo sposobni
samo da suprotstavimo panskom Da jedno meksikansko Da, a ne jedno
intelektualno potvrivanje, lieno naih osobenosti. Meksikanska revolucija,
otkrivajui narodne umetnosti, dala je poreklo modernom slikarstvu; otkrivajui
govor Meksikanaca, stvorila je novu poeziju.
Ako u politici i u umetnosti Meksikanac udi da stvori zatvorene svetove, u sferi
svakodnevnih odnosa trudi se da vladaju skromnost, skrivenost i ceremonijalna
suzdrljivost. Skromnost, koje se raa iz srama pred sopstvenom ili tuom
golotinjom, je skoro fiziki odbljesak izmeu nas. Nita nije udaljenije od ovoga
stava nego strah od tela, karakteristian za severnoameriki ivot. Nas ne plai niti
sramoti nae telo; suoavamo se sa njim s prirodnou i ivimo ga s izvesnom
punoom - obrnuto od onog to se zbiva sa puritancima. Za nas telo postoji; daje
teinu i granice naem biu. Trpimo ga i iskoriavamo; ono nije odea u kojoj smo
navikli da boravimo, niti je neto nama tue: mi smo svoje telo. Ali strani pogledi
nas prekorauju, jer telo ne skriva intimnost, ve je otkriva. Skromnost, na taj nain,
ima jedan odbrambeni karakter, poput kineskog zida utivosti ili poput ograda od
biljaka i kaktusa koje u poljima razdvajaju kljusa seljaka. I usled toga, vrlina koju
najvie cenimo kod ena jeste skrivenost, kao kod mukaraca uzdranost. One isto
tako moraju da brane svoju intimnost.
Bez sumnje, u nae se shvatanje enske skrivenosti uplie muka sujeta
gospodara koju smo nasledili od Indijanaca i panaca. Poput skoro svih naroda,
Meksikanci smatraju enu za instrument, katkad poude mukarca, katkad svrha
koju joj odreuju zakon, drutvo ili moral. Svrha, treba rei, za koje nikada nije
traena njena saglasnost i u ijem ostvarenju ona uestvuje samo pasivno, tek
toliko kao ostava" za izvesne vrednosti. Prostitutka, boginja, velika gospoa, ili
ljubavnica, ena prenosi ili uva, ali ne stvara, vrednosti i snage koje joj poveravaju
priroda ili drutvo. U svetu stvorenom prema predstavi mukaraca, ena je samo
odbljesak muke volje i elje.Pasivna, pretvara se u boginju, u voljenu, u bie koje
otelotvoruje postojane i prastare elemente univerzuma: zemlja, majka i devica;
aktivna, uvek je funkcija, sredstvo, kanal. enskost nikada nije sama sebi svrha, kao
to je to mukost.
U drugim zemljama ove se funkcije ostvaruju na javnoj svetlosti i sa sjajem. U
nekima se potuju prostitutke ili device; u drugima, nagrauju se majke; u skoro
svima, laska se i ugaa velikoj gospi. Mi pak vie volimo da prikrijemo ove draesti i
vrline. Tajna mora da prati enu. Ali ena ne samo da mora da se skriva, ve mora i
da, povrh svega, prua izvesnu nasmejanu bezoseajnost spoljanjem svetu. Pred
erotskim talasanjem, treba da bude pristojna,, ; pred nesreom, paenica". U oba
sluaja njen odgovor nije niti instinktivan niti lian, ve saglasan jednom modelu
vrste. A taj model, kao u sluaju ,,mao"-a, tei da istakne odbrambene i pasivne
aspekte, u skali koja ide od skromnosti i pristojnosti" do stoicizma, mirnoe i
bezoseajnosti.

pansko-arapsko naslee ne objanjava u potpunosti ovo ponaanje. Stav

panaca prema enama je vrlo jednostavan i izraava se, sa brutalnou i sa
konciznou, u dva navoda: ena u kui i na kolenima" i izmeu svetice i sveca, zid
od kamena i krea". ena je jedna kuna zverka, poudna i grena po roenju, koju
treba potiniti batinom i kojom treba upravljati sa konicom vere". Otuda mnogo
panaca smatra strankinje a naroito one koje pripadaju zemljama ija je rasa ili
religija razliita od njihove - za laku lovinu. Za Meksikance, ena je jedno mrano,
tajanstveno i pasivno bie. Ne pripisuju joj se loi instinkti: smatra se da ih uopte
ne poseduje. Bolje reeno, ne poseduje ih ona, ve njena vrsta; ena otelotvorava
volju ivota, koja je u biti bezlina, i u ovoj se injenici nalazi njena nesposobnost da
vodi jedan lini ivot. Biti ona sama, gospodarica svoje elje, strasti ili hira, jeste biti
neverna samoj sebi. Dosta slobodniji i paganskiji nego panac -kao naslednik
velikih naturalistikih prekolumbovskih religija -Meksikanac ne osuuje prirodni
svet. Takoe ni seksualna ljubav nije obojena crninom i uasom, kao u paniji.
Opasnost ne lei u instinktu, ve u linom preuzimanju instinkta. Ovde se nanovo
javlja ideja pasivnosti: opruena ili uspravna, obuena ili naga, ena nikada nije ona
sama. Nerazlueno ispoljavanje ivota, ona je kanal kosmikog apetita. Osred ovog
oseaja, ona nema sopstvenih elja.
Severnoamerikanke takoe proglaavaju odsutnost instinkata i elja, ali koren
njihove pretenzije je razliit, ako ne i protivrean. Severnoamerikanka skriva ili
negira izvesne delove svog tela - i, jo ee, svoje psihe: nemoralni su i, utoliko, ni
ne postoje. Negirajui se, sputava svoju spontanost. Meksikanka jednostavno nema
volju. Njeno telo spava i pali se samo ako ga ko probudi. Nikada nije pitanje, ve je
odgovor, laka i vibrirajua materija koju vajaju muka mata i oseajnost. Naspram
aktivnosti koju razvijaju druge ene,koje ele da osvoje mukarce putem okretnosti
duha ili kretanja tela, Meksikanka suprotstavlja izvesnu obrednost, odmor stvoren
istovremeno od nade i od prezira. ovek oblee svoju okolinu, slavi je, opeva,
poigrava svog konja ili svoju matu. ena se skriva u skromnosti i u nepokretnosti
Ona je idol. Poput svih idola, ona je gospodarica magnetskih sila, ija efikasnost i
snaga rastu prema tome koliko je zraee ognjite pasivno i tajno. Kosmika
analogija: ena ne trai, ve privlai. A centar njenog privlaenja je njen pol skriven,
pasivan. Nepokretno tajno sunce.
Ovo shvatanje - dosta pogreno ako se misli da je Meksikanka vrlo oseajna i
nemirna ne preobrauje je u tek kakav objekat, u stvar. Meksikanska ena, kao i
sve druge, je simbol koji predstavlja stabilnost i kontinuitet rase. Njenom
kosmikom znaenju prikljuuje se i drutveno: u svakodnevnom ivotu njena se
funkcija sadri u tome da red i zakon, pobonost i blagost, ini vladajuima. Svi
vodimo rauna da nita ne manjka potovanju prema gospoama,,; opti pojam,
bez sumnje, ali koji u Meksiku dostie svoje krajnje posledice. Zahvaljujui njemu se
ublauju mnoge od tenji naih odnosa oveka prema oveku". Naravno da bi
trebalo da se Meksikanke upitaju za miljenje; ovo potovanje" je ponekad jedan
hipokritski nain da ih podredimo i spreimo da se izraze. Moda mnoge vie vole
da ih tretiraju sa manje potovanja" (koje im se, povrh svega, ukazuje samo u
javnosti) a sa vie slobode i autentinosti. Ovo e rei, kao ljudska bia, a ne kao

simbole ili funkcije. Ali, kako da pristanemo da se one izraze, ako ceo na ivot tei
da se paralizuje u jednoj maski koja bi skrila nau intimnost?
Ni suta skromnost, ni drutvena paljivost, ne ine enu nepovredivom. Toliko
usled fatalnosti njene otvorene" anatomije kao i usled njenog drutvenog poloaja
- u kom je sadran ugled, prema panskom - ona je izloena svakoj vrsti opasnosti,
protiv kojih nita ne mogu ni lini moral ni muka zatita. Zlo lei u njoj samoj; po
prirodi je jedno rascepano", otvoreno bie. No, usled jednog lako objanjivog
mehanizma kompenzacije, istie se njena iskonska slabost i veruje se u mit paene
ene meksikanske". Idol - uvek ranjiv, uvek na putu da se preobrati u ljudsko bie preobraava se u rtvu, ali u rtvu ovrslu i neosetljivu na patnju, oelienu od
silnog trpljenja. (Jedna paena" osoba je manje osetljiva na bol nego one koje jedva
da su i bile dotaknute nesreom.) Radom patnje, ene postaju to i mukarci:
nepovredive, bezoseajne i stoici.
Neko e rei da, preobraavajui u vrlinu neto to bi trebalo da bude motiv
srama, samo stremimo da rasteretimo svoju svest i da kakvom slikom prekrijemo
jednu surovu stvarnost.Ovo je izvesno, ali je takoe i to da pridajui eni istu
neozledivost kojoj teimo, prikrivamo moralnom imunou njenu anatomsku
fatalnost, otvorenu prema spoljanjosti. Zahvaljujui patnji, i svojoj sposobnosti da
je bez pogovora istrpi, ena prevazilazi svoju uslovljenost i pridobija iste atribute
koje i mukarac.
Zanimljivo je obratiti panju na to da je predstava loe ene" skoro uvek
praena idejom o aktivnosti. Za razliku od odane majke", od neveste koja eka" i
od hermetinog idola, statinih bia, loa" odlazi i dolazi, trai mukarce, naputa
ih. Usled jednog mehanizma slinog onom preanje opisanom, njena ekstremna
pokretnost inije nepovredivom. Aktivnost i bestidnost se u njoj zdruuju, te joj na
kraju okamenjuju duu. Loa" je vrsta, bezbona, samostalna, kao mao".
Razliitim putevima, i ona takoe prevazilazi svoju fiziologiju i zatvara se od sveta.
Znaajno je, s druge strane, to da se muki homoseksualizam posmatra sa
izvesnim pratanjem, ukoliko se tie aktivnog uesnika. Pasivan je, zauzvrat, jedno
degradirano i odbaeno bie. Igra hazarda" - to jest, verbalna borba sainjena od
bestidnih i dvostrukosmisaonih aluzija, koja se toliko upranjava u gradu Meksiku obelodanjuje ovu dvosmislenu koncepciju. Svaki od sagovornika, preko verbalnih
klopki i izvanrednih lingvistikih kombinacija, pokuava da porazi svog protivnika;
pobeeni je onaj koji ne ume da odvrati, koji guta rei svog neprijatelja. A ove rei
su prepune seksualno agresivnih aluzija; gubitnik je zaposednut, napastvovan od
strane drugoga. Na njega padaju ismevanja i ruganja gledalaca. Tako je muki
homoseksualizam tolerisan, pod uslovom da se sa nasilnou ophodi prema
pasivnom uesniku. Kao i u sluaju heteroseksualnih odnosa, vano je ne otvoriti
se" i, istovremeno, rascepiti, ozlediti suparnika.
ini mi se da svi ovi stavovi, koliko god da su im razliiti koreni, potvruju
zatvoreni" karakter naih odnosa prema svetu ili prema svojim blinjima. Ali, nisu
nam dovoljni mehanizmi zatite i odbrane. Pretvaranje, koje ne pribegava naoj
pasivnosti, ve koje ite jednu aktivnu domiljatost, i koje u svakom trenutku samo

sebe nanovo stvara, jedan je od naih uobiajenih naina ponaanja. Laemo iz

zadovoljstva i fantazije, jeste, poput svih domiljatih naroda, ali isto tako i zato da
bismo se sakrili i smestili u sklonite od uljeza. La poseduje jedan odluujui
znaaj u naem svakodnevnom ivotu, u politici, u ljubavi, u prijateljstvu. Njome se
ne trudimo nimalo da obmanemo druge, ve sami sebe. Otuda njena plodnost i ono
to razlikuje nae lai od prostih izmiljotina drugih naroda. La je jedna tragina
igra, u kojoj stavljamo na kocku deo svojeg bia. Usled toga je sterilna njena
obznana.
Onaj ko se pretvara trudi se da bude ono to nije. Njegova delatnost zahteva
stalnu improvizaciju, jedno kretanje uvek prema napred, izmeu izmiuih bojita.
U svakom trenutku treba opet nainiti, opet stvoriti, izmeniti linost za koju se
izdajemo, dotle dok ne doe as u kom se stvarnost i privid, la i istina, stapaju. Od
tkiva domiljatosti da zaslepimo blinjega, pretvaranje se preobraava u jedan
budui umetniki, vii oblik stvarnosti. Nae lai odraavaju, istovremeno, nae
nedostatke i nae udnje, ono to nismo i ono to elimo da budemo. Pretvarajui
se, pribliavamo se svom modelu i ponekada se gestikulator, kao to je pronicljivo
uoio Usigli, stapa sa svojim gestovima, ini ih autentinima. Smrt profesora Rubija
ga pretvara u ono to je eleo da bude: general Rubio, iskreni revolucionar i ovek
sposoban da potakne i oplemeni uguenu Revoluciju. U Usiglijevom delu profesor
Rubio sam sebe izmilja i preobraava se u generala; njegova la je tako istinita da
Navaro, korumpirani, nema drugog sredstva do da ponovo ubije u njemu svog
starog efa, generala Rubija. Ubija u njemu istinu Revolucije.
Ako putem lai moemo stii do autentinosti, kakav ispad iskrenosti moe da
nas odvede do rafiniranih oblika lai? Kada se zaljubimo otvaramo" se,
pokazujemo svoju intimu, budui da jedna stara tradicija eli da onaj ko pati od
ljubavi izlae svoje rane pred onom koju voli. Ali, otkrivajui svoje ljubavne ozlede,
zaljubljeni izobliava svoje bie u sliku, u predmet koji preputa posmatranju ene i sebe samoga. Pokazujui se, poziva da ga posmatraju sa istim pobonim oima s
kojima on sebe posmatra. Tui ga pogled vie ne razgoliuje; prekriva ga
pobonou. A predstavljajui se kao spektakl i nameravajui da ga gledaju istim
oima kojima on sebe vidi, spaava se erotske igre, osigurava svoje istinsko bie,
zamenjuje ga jednom slikom. Zatiuje svoju intimu, koja se sklanja u njegove oi, te
oi koje vie uopte nisu posmatranje i pobonost prema samom sebi. Postaje i
svoja slika i pogled koji je posmatra.
U svim vremenima i u svim podnebljima ljudski odnosi - a naroito ljubavni rizikuju da postanu dvosmisleni. Narcisizam i mazohizam nisu iskljuive tenje
Meksikanca. Ali uoljiva je uestalost kojom narodne pesme, refreni i svakodnevna
ponaanja aludiraju na ljubav kao na neistinitost i la. Skoro uvek izbegavamo
rizike kakvog razgolienog odnosa putem jednog u svom poreklu iskrenog
preterivanja naih oseanja. Isto tako, obznanjujue je kako se borilaki karakter
erotizma naglaava meu nama i pali. Ljubav je pokuaj da se prodre u drugo bie,
ali se moe ostvariti samo pod uslovom da preputanje bude obostrano. U svim je
krajevima teko ovo naputanje sebe samoga; malo ih se podudara u preputanju a
jo manje uspeva da prevazie ovu posesivnu etapu i da uiva u ljubavi kao u

onome to ona realno jeste: jedno veno otkrivanje, jedno potapanje u vode
stvarnosti i jedno stalno ponovno stvaranje. Mi poimamo ljubav kao osvajanje i kao
borbu. Ne radi se toliko o tome da se prodre u stvarnost, preko jednog tela, koliko
da se ona napadne. Otuda to to se slika obogaenog ljubavnika - naslee, moda,
od panskog Don Huana - mea sa slikom oveka koji se slui svojim oseanjima stvarnim ili izmiljenim - da bi pridobio enu.
Pretvaranje je delatnost slina delatnosti glumaca i moe se izraziti u toliko
oblika koliko linosti zamislimo. Ali glumac, ako to odista jeste, preputa se svojoj
linosti i potpuno je otelotvoruje, iako je potom, poto je zavrena predstava,
naputa kao zmija svoju kou. Simulator se nikada ne preputa niti se zaboravlja,
jer bi prestao da simulira ako bi se stopio sa svojom slikom. U isto vreme, ova se
uobrazilja preobraava u jedan neodvojiv - i laan - deo njegovoga bia: osuen je
da predstavlja ceo svoj ivot, jer se izmeu njegove linosti i njega ustanovilo
sauesnitvo koje nita ne moe prekinuti, osim smrti ili rtve. La se instalira u
njegovo bie i preobraava se u krajnji temelj njegove linosti.
Pretvarati se jeste izmiljati ili, bolje, odavati privid i tako izbei svoju
uslovljenost. Zatakavanje ite veu suptilnost: onaj ko zatakava ne predstavlja,
ve eli da uini nevidljivim, da proe neopaen - bez toga da se odrekne svoga
bia. Meksikanac je nenadmaiv u zatakavanju svojih strasti i sebe samoga. Plaei
se tueg pogleda, suzbija se, smanjuje, postaje senka i prikaza, eho. Ne hoda, nego
klizi; ne predlae, nego daje da se nasluti; ne govori, ve mrmlja; ne jada se, nego
smeka; dotle da kad peva - ako mu ne zablista i ne otvori se srce - ini to kroz zube
i poluglasom, zatakavajui svoju pesmu:
I takva je tiranija
Ove disimulacije
da, mada retkim udnjama
nadahnuto mi srce je,
prezirne imam poglede
i glas pun rezignacije.
Moda se zatakavanje rodilo tokom kolonije. Indijanci i melezi su, kao u
Rejesovoj pesmi, morali da pevaju tiho, jer se kroz zube loe uju rei pobune".
Kolonijalni svet je nestao, ali ne i strah, nepoverenje i sumnja. A sada ne samo da
zatakavamo svoju srdbu, ve i svoju blagost. Kada trae oprotaj, ljudi sa sela
uobiavaju da kau ,,nek bude, gospodine, zatakano". I zatakavamo. Sa takvom se
estinom zatakavamo da skoro ni ne postojimo.
U svojim radikalnim oblicima zatakavanje dosee mimikriju. Indijanac se
sjedinjuje sa krajolikom, stapa sa belim zidom na koji se uvee oslanja, sa tamnom
zemljom po kojoj se po danu oprua, sa mirom koji ga okruuje. Toliko se zatakava
njegova ljudska jedinstvenost da ga na kraju unitava; i postaje kamen, omota, zid,
mir - prostor. Me elim da kaem da se udruuje sa svim, na panteistiki nain, niti
da jedno drvo obujmljuje sve drvee, ve da se efektivno, to e rei na jedan
konkretan i jedinstven nain, stapa sa jednim odreenim predmetom.

Roe Kajoa zapaa kako mimikrija ne povlai uvek nekakav pokuaj zatite od
moguih opasnosti kojima obiluje spoljanji svet. Ponekada se insekti prave da su
mrtvi" ili podraavaju oblike materije u raspadu, fascinirani smru, inercijom
prostora. Ova fascinacija - ivotna sila tee, rekao bih - je zajednika svim biima, a
injenica da se izraava kao mimikrija potvruje da ovu ne treba da smatramo
iskljuivo za sredstvo ivotnog instinkta kako bi se pobeglo od opasnosti i od smrti.
Bila odbrana naspram spoljanjosti ili fascinacija pred smru, mimikrija ne lei
toliko u tome da izmeni svoju prirodu koliko svoj izgled. Obznanjujue je da je
odabrani izgled naime izgled smrti ili inertnog prostora, u spokoju. Rasprostrti se,
stopiti se s prostorom, biti prostor, je nain da se odrekne izgleda, ali isto tako i
nain da se bude samo izgled. Meksikanac osea takvu odvratnost prema izgledima,
slinu ljubavi koju mu pruaju njegovi demagozi i voe. Zbog toga zatakava svoje
sopstveno postojanje dotle dok se ne stopi s predmetima koji ga okruuju. Te tako,
iz straha od izgleda, postaje samo izgled. Izgleda kao neto drugo i vie voli izgled
smrti ili ne-bia nego da otvori svoju intimnost i da se menja. Mimikrijsko
zatakavanje, na kraju, je jedno od tolikih ispoljavanja naega hermetizma. Ako
gestikulator pribegava maskiranosti, mi ostali elimo da proemo neopaeni. U oba
sluaja skrivamo svoje bie. A ponekada ga i negiramo. Seam se da jedno vee,
poto uh neku laganu buku u susednoj sobi, glasno upitah: Ko to tamo ide?" A glas
jedne slukinje nedavno pristigle iz sela, odgovori: Nije niko, gospodine, ja sam.,,
Ne samo da se sami sebe zatakavamo i inimo providnim i prividnim: takoe
zatakavamo i postojanje svojih blinjih. Ne elim da kaem da ih ignoriemo ili da
ih umanjujemo, postupci odvani i oholi. Zatakavamo ih na jo definitivniji i
temeljitiji nain: onikovljavamo ih. Onikovljavanje je radnja koja poiva u tome da
se od Nekoga naini Niko. Iznenada se i nitavilo individualizuje, stvara sebi telo i
oi, pretvara se u Nikoga.
Gospodin Niko, panski otac Nikoga, ima titulu gospodina, stomak, ast, raun u
banci i govori snanim i sigurnim glasom. Gospodin Niko ispunjava svet svojom
praznom i dreeom prisutnou. Nalazi se na svim stranama i prijatelje ima na
svim mestima. On je bankar, ambasador, preduzetnik. etka se po svim salonima,
veliaju ga na Jamajci, u Stokholmu i u Londonu. Gospodin Niko je funkcioner ili je
uticajan i poseduje agresivan i prepotentan nain ne-bivstvovanja. Niko je tih i
stidljiv, ravnoduan. Oseajan je i inteligentan. Uvek se smei. Uvek iekuje. I svaki
put kad poeli da govori, udari u zid utanja; ako pozdravlja - susree ledena
okrenuta lea; ako moli, plae ili urla, njegovi se pokreti i krici gube u praznini koju
stvara gospodin Niko svojim prodornim glasom. Niko se ne usudjuje da ne bude:
osciluje, kani da jedanput i drugi put bude Neko. Na kraju se, usred uzaludnih
postupaka, gubi u rubu iz kog je izronio.
Bila bi greka misliti da ga drugi spreavaju da postoji. Jednostavno zatakavaju
njegovo postojanje, delaju kao da ne postoji. Nipodatavaju ga, ponitavaju,
onikovjjavaju. Nepotrebno je da Niko pria, objavljuje knjige, slika slike, radi
glavom. Niko je odsutnost naih pogleda, stanka u naem razgovoru, preutkivanje
nae ut-nje. On je ovek koga uvek zaboravljamo usled kakve neobine kobnosti,
on je veno odsutan, zvanica koju ne zovemo, praznina koju ne ispunjavamo. On je

jedan propust. A ipak, Niko je uvek prisutan. On je naa tajna, na zloin i naa griza
savesti. Zbog toga se Onikovljava takoe onikovljava; on, on je propust Nekoga. I
ako smo svi Niko, niko od nas ne postoji. Krug se suava i senka Nikoga se iri nad
Meksikom, gui Gestikulatora, i celoga ga prekriva. Na naoj oblasti, snanije od
piramida i rtvenika, od crkvi, buna i narodnih spevova, poinje da vlada mir,
drevniji no Istorija.

III
SVI SVETI, DAN MRTVIH

Meksikanski usamljenik voli fieste i javne skupove. Sve je prilika za okupljanje.

Ma koji izgovor dobar je da bi se prekinuo hod vremena i da bi se svetkovali, sa
slavljima i ceremonijama, ljudi i dogaaji. Mi smo ritualan narod. A ta tenja koristi
naoj mati, kao i naoj oseajnosti, uvek istananima i budnima. Umetnost fieste,
umala u skoro svim krajevima, uva se netaknutom meu nama. Na malo se mesta
u svetu moe doiveti spektakl slian spektaklu velikih verskih fiesti Meksika, sa
njihovim snanim, otrim i istim bojama, njihovim plesovima, ceremonijama,
vatrometima, neobinom odeom i neiscrpnom kaskadom iznenaenja od voa,
bombona i predmeta koji se tih dana prodaju na trgovima i pijacama.
Na kalendar je prepun fiesta. Izvesnih dana, u najudaljenijim mestacima isto
kao i u velikim gradovima, cela zemlja moli se, plae, jede, opija se i ubija u ast
Device od Gvadalupe ili generala Saragose. Svake godine, 15-og septembra u
jedanaest uvee, na svim trgovima Meksika slavimo Praznik Grita (Jauka); i u
sutini jedna raspaljena rulja jaue jedan sat, moda zato da bi bolje utala ostatak
godine. Tokom dana koji prethode i slede za 12-im decembrom, vreme obustavlja
svoju trku, ini izuzetak, i umesto da nas gurne do uvek nedostupne i laljive
sutranjice, poklanja nam jasnu i savrenu sadanjost, od igre i fete, od drutva i
klope, sa onim to je najstarije i najtajnije u Meksiku. Vreme prestaje da bude
sukcesija i postaje ono to je bilo, i to jeste, prvobitno: sadanjost u kojoj se
prolost i budunost na kraju mire.
Ali nisu dovoljne fieste koje celoj zemlji poklanjaju crkva i republika. ivotom
svakog grada i svakog sela vlada po jedan svetac, koji se slavi sa odanou i
redovnou. Kvartovi i zadruge takoe imaju svoje godinje fieste, svoje ceremonije
i svoje praznike. I, na kraju, svako od nas - ateista, katolik ili neopredeljeni -ima
svoga Sveca, kome svake godine odaje ast. Meizbrojive su fieste koja slavimo i
sredstva i vreme koje rasipamo na slavljenje. Seam se da sam pre mnogo godina

upitao predsednika optine jednog seoceta susednog Mitli: Dokle se diu optinski
prihodi od poreza?" Do neke tri hiljade pijastara godinje. Jako smo siromani.
Stoga nam gospodin namesnik i Federacija pomau svake godine da pokrijemo
svoje trokove." ,,I za ta koristite te tri hiljade pijastara?" Ta skoro sve na fieste,
gospodine. Kao to i dete vidi, selo ima dva Sveta Zatitnika".
Ovaj odgovor nije zauujui. Nae se siromatvo moe meriti po broju i po
velianstvenosti narodnih fiesti. Bogate zemlje ih imaju malo: nema se vremena,
niti raspoloenja. A nisu ni neophodne; ljudi treba da rade druge stvari a kada se
zabavljaju, ine to u malim grupama. Moderne mase su aglomeracije usamljenika. U
velikim prilikama, u Parizu ili u Mjujorku, kada se javnost skuplja na trgovima ili
stadioni, zapaa se odsutnost naroda: vide se parovi i grupe, no nikad jedno ivo
drutvo u kom se ljudska osoba istovremeno rastvara i iskupljuje. Ali jedan siromah
Meksikanac, kako bi mogao da ivi bez te dve do tri godinje fieste koje
nadoknauju njegovu teskobu i bedu? Fieste su na jedini luksuz; one zamenjuju,
moda s prednou, pozorite i ferije, ,,week-end" i coctail party" Saksonaca,
prijeme buroazije i kafi Mediteranaca.
Na ovim sveanostima- dravnim, lokalnim, zadrunim ili porodinim Meksikanac se otvara prema spoljnom svetu. Sve one mu daju priliku da se
obelodani i vodi dijalog sa boanstvom, otadbinom, prijateljima ili roditeljima.
Tokom tih dana utljivi Meksikanac zvidi, plae, peva, baca petarde, prazni svoj
pitolj u vazduh. Prazni svoju duu. A njegov pla, poput vatrometnih raketa koje
nam se tako dopadaju, penje se do neba, bljeti u zelenom, crvenom, plavom i
belom prasku i vrtoglav pada ostavljajui trag pozlaenih iskri. Te noi prijatelji,
koji tokom meseci nisu izgovorili vie rei od onih propisanih neizbenom
utivou, zajedno se opijaju, meusobno poveravaju, oplakuju iste nedae,
otkrivaju da su braa i ponekad, da bi se dokazali, meu sobom se ubijaju. No se
nastanjuje pesmama i drekom. Zaljubljeni bude devojke uz orkestre. Ima dijaloga i
ala od balkona do balkona, od trotoara do trotoara. Niko ne pria tihim glasom.
Sombrerosi se bacaju u vazduh. Rune rei i vicevi padaju kao kaskade pijastara.
uju se gitare. U nekim prilikama, izvesno je, radost se loe okonava: ima svai,
uvreda, ozleda, posekotina. I ovo takoe ini deo fieste. To je stoga to se
Meksikanac ne razonoduje: eli da se prevazie, da preskoi zid samoe koji ga
ostatkom godine izoluje. Svi su obuzeti estinom i frenezijom. Due bljete kao boje,
glasovi, oseanja. Da li zaboravljaju na sebe same, pokazuju li svoje pravo lice? Niko
to ne zna. Vano je izai, otvoriti sebi prolaz, opiti se bukom, ljudima, bojom.
Meksiko je od fieste. A ta fiesta, izbrazdana munjama i ludilom, je kao blistavi
kontrast nae utnje i apatije, nae uzdranosti i namrgoenosti.
Neki francuski sociolozi smatraju fiestu za ritualni izdatak. Zahvaljujui
troenju, zajednica se stavlja u zaklon od nebeske i ljudske zavisti. rtve i darovi
smiruju ili potkupljuju bogove i svete zatitnike; pokloni i slavlja, pak, narod.
Ekscesi u potronji i rasipanju energije potvruju bogatstvo zajednice. Ovaj luksuz
je oprobavanje zdravlja, ispoljavanje izobilja i moi. Ili pak magijska klopka. Stoga,
jer troenjem elimo da privuemo, putem zaraze, istinsko izobilje. Para na paru
ide. ivot koji se zaliva, daje vie ivota;orgije, seksualno troenje, takoe su

ceremonija genetike obnove; a rasipanje je jaanje. Praznici zavretka godine, u

svim kulturama, predstavljaju neto vie nego to je komemoracija jednog datuma.
Taj dan je jedna pauza; vreme se istinski okonava, gasi. Rituali koji praznuju
njegovo gaenje imaju za cilj da izazovu njegov preporod: fiesta zavretka godine je
takoe fiesta nove godine, fiesta vremena koje poinje. Sve privlai svoju
suprotnost. Uglavnom, funkcija fieste je korisnija nego to se misli; rasipanje
privlai ili izaziva izobilje i ono je inverzija poput ma koje druge. Samo to se ovde
dobit ne meri, niti broji. Re je o pridobijanju snage, ivota, zdravlja. U tom smislu
fiesta je jedan od najdrevnijih ekonomskih oblika, sa darom i prinosom.
Ova interpretacija mi se uvek inila nepotpunom. Upisana u orbitu svetoga,
fiesta je pre svega dolazak udotvornoga. Njom upravljaju naroita pravila, koja je
izdvajaju i ine od nje izuzetan dan. A sa njima se uvode jedna logika, jedan moral,
ako ne ijedna ekonomija koji su esto protivreni onima od svakog dana. Sve se
zbiva u jednom razdraganom svetu: vreme je drugo vreme (smeteno u mitsku
prolost ili u istu aktualnost); prostor u kom se sve deava menja svoj izgled,
odvaja se od ostatka zemlje, ukraava se i pretvara u mesto fieste" (obino se
biraju naroita ili slabo poseena mesta); linosti koje nastupaju naputaju svoj
ljudski ili drutveni poloaj i preobraavaju se u ive, premda efemerne, predstave.
I sve se odigrava kao da nije izvesno, kao u snovima. Zbiva se ono to se zbiva, nae
su radnje obdarene veom lakoom, drugaijom teinom: poprimaju razna
znaenja i uz njih na sebe uzimamo jedinstvene odgovornosti. Rastereujemo se
svog tereta vremena i razuma.
Na izvesnim fiestama iezava ak sam pojam reda. Vraa se haos i vlada
sloboda. Sve je dozvoljeno: nestaju uobiajene hijerarhije, drutvene razlike, polovi,
klase, drutva. Mukarci se maskiraju u ene, gospoe u sluge, siromani u bogate.
Ismeva se vojska, svetenstvo, sudstvo. Vladaju deca ili ludaci. ine se ritualna
oskrvnua, neizbeno svetogre. Ljubav postaje meovita. Ponekada se Fiesta
pretvara u Crnu Misu. Napadaju se propisi, navike, obiaji. Uvaeni pojedinac
zbacuje svoju masku od mesa i mrano odelo koje ga izoluje, te se, odeven u ive
boje, skriva u makaru, koja ga oslobaa od njega samog.
Tako potom, Fiesta nije samo kakav eksces, kakvo ritualno rasipanje dobara s
mukom steenih tokom godine; ona je takoe revolt, iznenadno uranjanje u ono
bezoblino, u isti ivot. Putem Fieste drutvo se oslobaa normi koje je sebi
postavilo. Smeje se na raun svojih bogova, svojih principa i svojih zakona: negira
sebe samo.
Fiesta je jedan revolt, u bukvalnom smislu rei. U konfuziji koju stvara, drutvo
se rastapa, davi, utoliko kao organizam upravljan prema izvesnim pravilima i
principima. Ali ono se davi u sebi samom, u svom haosu ili prvobitnoj slobodi. Sve
je u vezi; mea se dobro sa zlom, dan sa nou, sveto sa prokletim. Sve se zdruuje,
gubi oblik, jedinstvenost i vraa se praiskonskoj smesi.Fiesta je kosmika operacija:
iskustvo nereda, sjedinjenje elemenata i suprotnih principa da bi se izazvalo
ponovno roenje ivota. Ritualna smrt uzrokuje ponovno raanje; povraanje,
apetit; orgije, sterilne u sebi samima, plodnost majki ili zemlje. Fiesta je povratak
prastarom i nerazluenom stanju, prenatalnom i predrutvenom, da tako kaemo.

Povratak koji je takoe i poetak, kako ve to eli dijalektika svojstvena drutvenim

dogaajima.
Grupa izlazi proiena i ovrsla od ove kupke u haosu. Utonula je u sebe, u
samu utrobu iz koje je izala. Reeno na drugi nain, Fiesta negira drutvo kao
organski spoj razliitih oblika i naela, ali ga potvruje kao izvor energije i kreacije.
Fiesta je istinska rekreacija, nasuprot onome to se zbiva sa modernim ferijama,
koje ne sadre nikakav ritual ili ceremoniju, individualnim i sterilnim poput sveta
koji ih je i izmislio.
Drutvo se zdruuje sa sobom samim pri Fiesti. Svi njegovi lanovi vraaju se
prvobitnoj konfuziji i slobodi. Drutvena struktura se raspada i stvaraju se novi
oblici odnosa, neoekivana pravila, kapriciozne hijerarhije. U sveoptem neredu,
svako se naputa i prolazi kroz situacije i mesta, koji su mu obino bili zabranjeni.
Granice izmeu gledalaca i glumaca,izmeu glavnog i pomonika, se briu. Svi ine
deo fieste, svi se rastvaraju u njenom vihoru. Ma kakva bila njena priroda, njen
karakter, njeno znaenje, Fiesta jeste uee. Ova crta napokon je razlikuje od
drugih fenomena i ceremonija: svetovna ili verska, orgije ili saturnalije, Fiesta je
drutveni dogaaj baziran na aktivnom ueu prisutnih.
Zahvaljujui fiestama Meksikanac se otvara, uestvuje, zdruuje sa svojim
blinjima i sa vrednostima koje daju smisla njegovom verskom ili politikom
postojanju. I znaajno je da zemlja tako tuna kao naa ima toliko i tako veselih
fiesti. Njihova uestalost, sjaj koji dostiu, entuzijazam s kojim svi mi uestvujemo,
ini mi se da obznanjuju da bismo, bez njih, prsnuli. One nas oslobaaju, bilo to
momentalno, od svih onih bezizlaznih impulsa i od svih onih zapaljivih materija
koje uvamo u naoj unutarnjosti. Ali za razliku od onog to se deava u drugim
drutvima, meksikanska Fiesta uopte nije povratak prvobitnom stanju
nerazluenosti i slobode; Meksikanac ne namerava da se vrati, ve da izae iz sebe
samoga, da se prevazie. Kod nas je Fiesta ekspolozija, prasak. Smrt i ivot, radost i
alost, pesma i dreka se udruuju na naim slavljima, ne da bi se ponovo stvorili ili
prepoznali, ve da bi se meusobno prodrali. Nema nieg veselijeg od
meksikanske fieste, ali isto tako ni niega tunijeg. No fieste je isto tako no bola.
Ako se u svakodnevnom ivotu skrivamo od nas samih, u oluji Fieste se
praznimo. Vie nego to se otvaramo, mi se cepamo. Sve se okonava u urliku i
rascepu: pesma, ljubav, prijateljstvo. estina naih slavlja pokazuje do koje nam
mere na hermetizam zatvara puteve komunikacije sa svetom. Poznajemo ludilo,
pevanje, dreku i monolog, ali ne dijalog. Nae Fieste, poput naih poveravanja,
naih ljubavi i naih pokuaja da preuredimo svoje drutvo, su estoki prekidi sa
drevnim i sa ustaljenim. Svaki put kada kanimo da se izrazimo, neophodno nam je
da prekinemo sa nama samima. A Fiesta je samo jedan primer, moda najtipiniji,
estokog prekida. Ne bi bilo teko nabrojati ostale, podjednako obznanjujue: igra,
koja je uvek jedno odlaenje do ekstrema, poesto smrtno; naa neuvenost u
troenju, suprotnost stidljivosti naih ekonomskih obrta i ustanova; nae ispovesti.
Meksikanac, namrgoeno bie, zatvoreno u sebe samo, iznenada prasne, otvara
srce i pokazuje se, sa izvesnim uivanjem i oputajui se u sramnim i stranim
naborima svoje intimnosti. Nismo otvoreni, ali naa iskrenost zna doi do ekstrema

koji bi prestraili kakvog Evropljanina. Eksplozivan i dramatian nain, ponekad

samoubilaki, s kojim se razgoliujemo i preputamo, takorei razoruani,
obelodanjuje da nas neto gui i pritiska. Neto nas spreava da budemo. I poto se
ne usuujemo ili ne moemo da se suoimo s naim biem, pribegavamo Fiesti. Ona
nas baca u prazninu, u opijenost koja samu sebe pali, u pucanj u vazduhu, u
vatromet.
Smrt je ogledalo koje odslikava uzaludne pokrete ivota. Sva ta arenolika
konfuzija radnji, propusta, aljenja i pokuaja - dela i nedela - koja ini svaki ivot,
pronalazi u smrti, ako ne smisao ili objanjenje, onda kraj. Spram nje na se ivot
iscrtava i imobilizuje. Pre nego to e se survati i sruiti u nitavilo, vaja se i postaje
nepromenljiv oblik: neemo se promeniti osim da bismo nestali.Naa smrt obasjava
na ivot. Ako naa smrt nema smisla, ni na ga ivot takoe nije imao. Stoga kad
neko umire surovom smru, imamo obiaj da kaemo: sam ju je traio". I izvesno
je, svakoga eka smrt koja se trai, smrt koja se stvara.Smrt hrianina ili smrt
pseta su naini mrenja koji oslikavaju naine ivljenja. Ako nas smrt prevari i
umremo na lo nain, svi se ale: treba umreti onako kako se ivi. Smrt je
nepremostiva, kao ivot. Ako ne umiremo onako kako ivimo to je stoga to u stvari
ivot koji ivimo nije na: ne pripada nam kao to nam pripada zla kob koja nas
ubija. Reci mi kako mre pa u ti rei ko si.
Za drevne Meksikance suprotnost izmeu smrti i ivota nije bila tako apsolutna
kao za nas.ivot se produavao u smrt. I obratno. Smrt nije bila prirodan kraj
ivota, ve faza jednog beskrajnog ciklusa. ivot, smrt i uskrsnue bili su stadijumi
jednog kosmikog procesa, koji se ponavljao nezasitan. ivot nema viu funkciju od
toga da se zavri u smrti, svojoj suprotnosti i dopuni; a smrt, sa svoje strane, nije
sama po sebi kraj; ovek smru namiruje prodrljivost ivota, uvek nezasienu.
rtvovanje je posedovalo dvostruki cilj: sjedne strane, ovek pristupa stvaralakom
procesu (plaajui bogovima, istovremeno, ugovoreni danak za vrstu); sa druge
strane, namiruje kosmiki ivot kao i onaj drutveni, koji se ovim prvim hrani.
Mogue je da je najkarakteristinija crta ovog shvatanja bezlini smisao
rtvovanja. Na isti nain kao to im njihov ivot ne pripada, njihova smrt biva liena
svakog linog cilja. Mrtvi - ukljuujui ratnike pale u boju i ene mrtve pri poroaju,
pratioci Ulicilopotlija, sunanog boga - nestajali su na kraju nekog vremena, to da
bi se vratili nerazluenoj zemlji senki,to da bi se stopili sa vazduhom, tlom, vatrom,
ivotvornom supstancijom univerzuma. Nai domorodaki preci nisu verovali da
im smrt pripada, kao to nikada ne pomislie da je njihov ivot uistinu njihov
ivot", u hrianskom smislu rei. Sve se udruivalo da bi odredilo, od roenja, ivot
i smrt svakog oveka: drutveni sloj, godina, mesto, dan, as. Astek bee tako malo
odgovoran za svoja dela koliko i za svoju smrt.
Prostor i vreme bili su udrueni i sainjavaju jedno nerazdvojivo jedinstvo.
Svakom prostoru, svakoj od osnovnih taaka, i centru u kom se imobilizuju,
odgovara osobito vreme". A taj kompleks prostora-vremena posedovao je
sopstvene vrline i moi, koje su duboko uticali i odreivale ljudski ivot. Roditi se
koga god dana, znailo je pripadati jednom prostoru, jednom vremenu, jednoj boji i
jednoj sudbini. Sve bee unapred zacrtano. U meri u kojoj mi razdruujemo prostor

od vremena, obina scenarija koja prolaze kroz nae ivote, za njih je bilo toliko
prostora-vremena" koliko je kombinacija posedovao sveteniki kalendar. I svako
bee oznaen jednim osobitim kvalitativnim znaenjem, nadreenim ljudskoj volji.
Vera i sudbina vladaju njihovim ivotom, kao to moral i sloboda upravljaju
naim. Dok mi ivimo pod znakom slobode i sve -ak i grka fatalnost i naklonost
teologa - jeste izbor i borba, dotle se za Asteke problem svodio na to da istrauju ne
uvek jasnu volju bogova. Otuda znaaj prorokih praksi. Jedini slobodni bili su
bogovi. Oni mogu da biraju - i, utoliko, u jednom dubokom smislu, da gree. Asteka
religija je puna velikih bogova grenika - Ketsalkoat, kao najvei primer - bogova
koji izumiru i mogu da napuste svoje vernike, na isti nain kao to se hriani
ponekad odriu svog Boga. Osvajanje Meksika bi bilo neobjanjivo bez izdaje
bogova, koji se odriu svog naroda.
Dolazak katolianstva radikalno preobraava ovu situaciju. rtvovanje i ideja
spasenja, koji ranije behu kolektivni, postaju lini. Sloboda se uljuuje, otelotvoruje
u ljudima. Za stare Asteke sutinsko bee da osiguraju kontinuitet stvaranja;
rtvovanje nije povlailo za sobom nadzemaljsko spasenje, ve kosmiki spas; svet,
a ne individua, iveo je zahvaljujui krvi i smrti ljudi. Za hriane, individua je ono
na ta se gleda. Svet - istorija, drutvo - unapred je osuen. Hristova smrt spaava
svakog oveka ponaosob. Svako od nas je ovek i u svakome su smetene nade i
mogunosti vrste. Iskupljenje je lino delo.
Oba stava, ma koliko suprotstavljenima da nam se ine, poseduju jednu
zajedniku notu: ivot, kolektivan ili individualan, otvoren je prema perspektivi
jedne smrti koja je, na svoj nain, jedan novi ivot. ivot se opravdava i prevazilazi
samo kada se ostvari u smrti. A ova je takoe prevazilaenje, onaj svet, budui da se
sastoji u jednom novom ivotu. Za hriane je smrt jedan prelaz, jedan salto
mortale izmeu dva ivota, vremenskog i vanzemaljskog; za Asteke, najdublji nain
da uestvuju u stalnoj obnovi stvaralakih snaga, uvek u opasnosti da se ugase ako
im se ne obezbedi krv, sveta hrana. U oba sistema, smrti i ivotu, manjka
autonomija; oni su dve strane jedne iste stvarnosti. Sve njihovo znaenje potie iz
drugih vrednosti, koje njima vladaju. Oni su referencije na nevidljive stvarnosti.
Savremena smrt ne poseduje nijedno znaenje koje bi je pre-vazilo ili uputilo
na druge vrednosti. U skoro svim sluajevima ona je, jednostavno, neizbean kraj
jednog prirodnog procesa. U svetu injenica, smrt je jo jedna. Ali budui da je
jedna neprijatna injenica, injenica koja dovodi u sumnju sva naa shvatanja i sam
smisao naega ivota, filozofija progresa (dokle i odakle progresa? - pita se eler)
misli da nam zabauri njenu prisutnost. U modernom svetu sve funkcionie kao da
smrt ne postoji. Niko ne rauna na nju. Sve je sputava: politike propovedi, oglasi
trgovaca, javni moral, obiaji, veselje po niskoj ceni i zdravlje dostupno svima koje
nam poklanjaju bolnice, apoteke i sportski centri. Ali smrt, ne kao prelaz, ve kao
uplja usta koja nita ne zasiuje, nastanjuje sve ono to preduzimamo.Vek zdravlja,
higijene, kontraceptiva, udotvornih droga i sintetikih namirnica, takoe je vek
koncentracionih logora, policijske drave, atomskog unitenja i murder story".
Niko ne misli na smrt, na svoju sopstvenu smrt, na svoju primarnu smrt, kako je

eleo Rilke, zato to niko ne ivi linim ivotom. Kolektivno umorstvo nije nita
drugo do plod kolektivizacije ivota.
I za savremenog Meksikanca, takoe, smrti nedostaje znaenje. Prestala je da
bude prelaz,prilaz ili drugi ivot ivotniji od naega. Ali nenadmanost smrti ne
uspeva da je eliminie iz naeg svakodnevnog ivota. Za stanovnika Njujorka,
Pariza ili Londona, smrt je re koja se nikada ne izgovara jer sagoreva usne.
Meksikanac, zauzvrat, upranjava je, ismeva, miluje, spava s njom, slavi je, ona je
jedna od njegovih najomiljenijih igraaka i njegova najstalnija ljubav. Naravno, u
njegovom stavu ima moda isto toliko straha koliko u stavovima drugih; ali se
barem ne skriva niti nju skriva; gleda je licem u lice sa nestrpljenjem, prezirom ili
ironijom: ako me sutra moraju ubiti, neka me ubiju iz jednog puta".
Ravnodunost Meksikanca prema smrti hrani se njegovom ravnodunou
prema ivotu.Meksikanac ne samo da postulira nenadmanost mrenja, ve i
ivljenja. Nae narodne pesme, poslovice, fieste i razmiljanja pokazuju na jedan
nesumnjiv nain da nas smrt ne plai jer ivot nas je izleio od strahova". Umreti je
prirodno, pa ak i poeljno; to pre, to bolje. Naa ravnodunost prema smrti je
drugo lice nae ravnodunosti prema ivotu. Ubijamo jer ivotu, naem ili tuem,
manjka vrednost. I prirodno je da se to tako zbiva: ivot i smrt su nerazdvojivi i
svaki put kad on izgubi znaenje, ona postaje nenadmana. Meksikanska smrt je
ogledalo Meksikanevog ivota. Ispred oboje Meksikanac se zatvara, ne primeuje
ih.
Prezir prema smrti nije u svai s kultom koji joj odajemo. Ona je prisutna na
naim fiestama, u naim igrama, naim ljubavima i naim mislima. Umreti i ubiti su
ideje koje nas retko kada naputaju. Smrt nas zavodi. Fascinacija koju vri nad
nama moda izrasta iz naeg hermetizma i iz besa s kojim ga lomimo. Pritisak nae
ivotnosti, primorane da se izrazi kroz oblike koji je izdaju, objanjava smrtni,
agresivni ili samoubilaki karakter naih praskova. Kada praskamo, tavie,
dodirujemo najviu taku tenzije, dotiemo vibrirajui vrh ivota. I onde, na visini
frenezije, oseamo vrtoglavicu: smrt nas privlai.
Sa druge strane, smrt se za nas ivotu sveti, razgoliuje ga od svih uzaludnosti I
umiljenosti, i preobraa ga u ono to jeste: iste kosti i odvratna grimasa. U
zatvorenom i bezizlaznom svetu, u kome je sve smrt, jedino to je vredno jeste
smrt. No, tvrdimo neto negativno. Mrtvake glave od eera ili od kineskog papira,
skeleti obojeni bojama vatrometa,nae narodne predstave, sve je to uvek ismevanje
ivota, potvrivanje nitavila i besmislenosti ljudskog postojanja. Svoje kue
ukraavamo lobanjama, na Dan mrtvih jedemo hlepie koji predstavljaju kosti i
razonoduju nas pesme i vicevi u kojima se ceri elava smrt, ali sva ta razmetljiva
prisnost nas ne oslobaa pitanja koje svi mi postavljamo: ta je smrt? Nismo
izmislili nov odgovor. I uvek, kada se upitamo, slegnemo ramenima: ta me briga za
smrt, kad me nije briga za ivot?
Meksikanac, tvrdoglavo zatvoren pred svetom i pred svojim blinjima, otvara li
se pred smru? Laska joj, slavi je, uzgaja je, u njenom je zagrljaju, definitivno i
zauvek, ali se ne preputa. Sve je daleko od Meksikanca, sve mu je strano a, na

prvom mestu, smrt, savrena strankinja. Meksikanac se ne preputa smrti, jer

preputanje povlai rtvovanje. A rtvovanje, sa svoje strane, ite da neko daje i da
neko prima. To e rei, da se neko otvori i da uoi stvarnost koja ga prevazilazi. U
jednom nenadmanom svetu, zatvorenom nad samim sobom, meksikanska smrt ne
daje niti prima; crpe samu sebe i samu sebe zadovoljava. Naime, nai odnosi sa
smru su intimni - intimniji, moda, nego u ma kog drugog naroda - ali obnaeni
znaenjem i lieni erotizma. Meksikanska smrt je sterilna, ne raa poput asteke ili
hrianske.
Nita nije oprenije ovom stavu od stava Evropljana i Severnoa-merikanaca.
Zakoni, obiaji, javni i lini moral, tee da ouvaju ljudski ivot. Ova zatita ne
spreava da se pojave svaki put sve ee domiljate i istanane ubice, efikasni
proizvoai savrenog i serijskog zloina. Uestala erupcija profesionalnih
kriminalaca, koji promiljaju i proraunavaju svoja ubistva sa preciznou
nedostupnom bilo kom Meksikancu; uitak s kojim se prepriavaju njihova
iskustva, uivanja i postupci; oduevljenje s kojim javnost i asopisi prikupljaju
njihove ispovesti; i, napokon, evidentna neefikasnost sistema suzbijanja putem
kojih se navodno tei da se izbegnu novi zloini, pokazuju da je potovanje prema
ljudskom ivotu, kojim se tako ponosi zapadna civilizacija, zapravo nepotpun i
hipokritski pojam.
Kult prema ivotu, ako je uistinu dubok i celovit, isto je tako kult prema smrti.
Oba su nerazdvojiva. Civilizacija koja negira smrt, nakon svega negira ivot.
Savrenstvo dananjih kriminalaca nije uopte posledica progresa savremene
tehnike, ve prezir prema ivotu neumitno implicitan u svakom svojevoljnom
zatakavanju smrti. I moglo bi se dodati da je savrenstvo savremene tehnike i
popularnosti murder story" ne odjek ve plod (poput koncentracionih logora i
upranjavanja sistema kolektivnog unitenja) jednog optimistikog i jednostranog
shvatanja postojanja. I tako, nepotrebno je iskljuiti smrt iz naih predstava, naih
rei, naih ideja, jer e ona naposletku ukloniti sve nas a na prvom mestu one koji
ive ne primeujui je ili pravei se da je ne primeuju.
Kad Meksikanac ubija - iz asti, zadovoljstva ili hira - ubija jednu osobu, jednog
blinjega. Dananji kriminalci i dravnici ne ubijaju: uklanjaju. Eksperimentiu sa
biima koja su ve izgubila svoj ljudski kvalitet. U koncentracionim logorima se
najpre degradira ovek; jedanput preobraen u predmet, unitava se u masi. Tipini
kriminalac velikog grada iznad konkretnih motiva koji ga pokreu - ostvaruje u
maloj meri ono to ef ini u velikoj. Isto tako na svoj nain eksperimentie: truje,
razjeda leeve kiselinama, pali ostatke, svoju rtvu preobraava u predmet. Drevni
odnos izmeu rtve i reca, ono jedino to zloin ini ljudskim, jedino to ga ini
zamislivim, nestao je. Kao u Sadovim novelama, vie nema niega do delata i
predmeta, sredstava zadovoljstva i destrukcije. A nepostojanje rtve ini jo
nepodnoljivijom i celovitijom beskrajnu samou reca. Za nas je zloin jo uvek
jedan odnos - i u tom smislu poseduje isti oslobaajui znaaj koji ima fiesta ili
ispovest. Otuda njegov dramatizam, njegova poezija i - zato ne rei? -njegova
veliina. Zahvaljujui zloinu, pristupamo jednoj efemernoj transcendenciji.

U prvim stihovima Osme Elegije Duina", Rilke kae da dete - bie u svojoj
ivotinjskoj nevinosti - posmatra ono Otvoreno, nasuprot nama, koji nikada ne
gledamo prema napred, prema apsolutnome. Strah nas tera da okrenemo lice, da
okrenemo lea smrti. I odbijajui da je posmatramo, kobno se zatvaramo pred
ivotom, potpunou koja nju nosi u sebi. Ono Otvoreno jeste svet u kom se
suprotnosti mire i svetlost i senka sjedinjuju. Ovo shvatanje tei da povrati smrti
njen prvobitni smisao, koji joj je naa epoha oduzela: smrt i ivot su suprotnosti
koje se upotpunjuju. Oboje su polovine jedne sfere koju mi, podreeni vremenu i
prostoru, uspevamo tek da nazremo. U prenatalnom svetu, smrt i ivot se stapaju; u
naem, suprotstavljaju; onamo dalje, ponovo se sjedinjuju, ali ne vie u ivotinjskoj
slepoi, koja prethodi grehu i svesti, ve kao ponovo osvojena nevinost. ovek moe
da prevazie vremensku suprotstavljenost koja smrt i ivot razdvaja - a koja ne
boravi u njima, ve u njegovoj svesti - i da ih opazi kao jedno uzvienije jedinstvo.
Ovo se saznanje odvija iskljuivo kroz odvajanje: dete mora da se odrekne svog
vremenskog ivota i nostalgije za limbom, za ivotinjskim svetom. Mora da se
otvori prema smrti ako eli da se otvori prema ivotu; potom e biti kao aneli".
Tako, po pitanju smrti postoje dva stava: jedan, napredni, koji je shvata kao
stvaranje; drugi, nazadni, koji se izraava kao fascinacija pred nitavilom ili kao
nostalgija za limbom.Nijedan meksikanski ili hispanoameriki pesnik, sa izuzetkom,
moda, Sesara Valjeha, se ne pribliava prvome od ova dva shvatanja. Zauzvrat, dva
meksikanska pesnika, Hose Gorostisa i Havijer Viljaurutija, otelotvoruju drugi od
ova dva pravca. Ako je ivot za Gorostisu smrt bez kraja", stalno stropotavanje u
nitavilo, za Viljaurutiju nije nita drugo do nostalgija za smru".
Srena slika koja daje naslov Viljaurutijevoj knjizi, Nostalgija za smru, neto je
vie od verbalne domiljatosti. Sa njim, njegov autor eli da nam naznai krajnje
znaenje svoje poezije. Smrt kao nostalgija a ne kao plod ili kraj ivota, poistoveuje
se s tvrdnjom da ne proizilazimo iz ivota, ve iz smrti. Ono drevno i prvobitno,
majinska utroba, jeste raka a ne materica. Ova je strogost izloena opasnosti da lii
na suludi paradoks ili na uestalost jednog starog opteg mesta: svi smo prah i
odlazimo u prah. Mislim, zatim, da pesnik eli da u smrti (koja je, u sutini, nae
poreklo) pronae obznanu koju mu vremenski ivot nije dao: obznanu istinskog
ivota. Umirui
Kazaljka e asovnika
pretrati svoju etvrt
desie se sve za trenut
***

i mogue moda bie iveti,

kad ve se umre.
Vratiti se prvobitnoj smrti bie vratiti se ivotu pre ivota, ivotu pre smrti:
limbu, majinskoj utrobi.
Smrt bez kraja", pesma Hosea Gorostise je, moda, svedoenje koje mi,
hispanoamerikanci, imamo, jedne uistinu savremene svesti, nagnute nad sobom
samom, obuzete sobom, svojom sopstvenom zaslepljujuom svetlou. Pesnik,

istovremeno lucidan i obeznaen, eli da istrgne masku postojanju, da bi ga

posmatrao u njegovoj golotinji. Dijalog izmeu sveta i oveka, star koliko i poezija i
ljubav, menja se u dijalog izmeu vode i ae koja je pritvara, izmeu miljenja i
forme u koju se prevodi i koja ga na posletku razjeda. Zarobljen meu prividima drvee i miljenja, kamenje i emocije, dani i noi, sutoni, samo su metafore, trake
boja - pesnik kazuje da dah - koji nadahnjuje supstanciju, oblikuje je i utemeljuje
kao formu - je isti onaj koji je razjeda, iskrzava i svrgava s prestola. U ovoj drami
bez linosti, jer svi su nita drugo do odbljesci, prikaze jednog samoubice koji sam
sa sobom vodi dijalog govorom ogledala i odjeka,ni razum isto tako nije nita drugo
do odbljesak, forma, i to ona najistija, forma smrti, jedne smrti zaljubljene u sebe
samu. Sve se survava u njenoj vlastitoj svetlosti, sve se davi u njenom bljesku, sve
se upravlja prema toj prozirnoj smrti: ivot je tek jedna metafora, jedan izum s
kojim smrt - ak i ona! - trai da se obmane. Pesma je napeto odigravanje stare
teme Narcisa - na koga se, s druge strane, u tekstu ne aludira ni jedan jedini put. I
ne samo da svest samu sebe posmatra u svojim prozirnim i praznim vodama,
istovremeno ogledalu i oku, kao u Valerijevoj pesmi: nitavilo, koje za sebe izmilja
oblik i ivot, disanje i plua, koje za sebe glumi korupciju i smrt, zavrava tako to
se obnauje i, budui uplje, naginje se nad samim sobom: zaljubljuje se u sebe,
pada u sebe, u neumornu smrt bez kraja.
Napokon, ako se u fiesti, u pijanci ili u poveravanju otvaramo, to inimo s
takvom estinom da se kidamo, te se naposletku ponitavamo. I pred smru, kao
pred ivotom, sleemo ramenima i suprotstavljamo joj utnju ili preziran osmeh.
Fiesta i zloin iz strasti ili bez povoda obelodanjuju da ravnotea od koje pravimo
fetu jeste samo maska, uvek u strahu da je ne rascepa kakav iznenadan prasak,
nae intimnosti.
Svi ovi stavovi ukazuju na to da Meksikanac osea, u sebi samom i u mesu
zemlje, prisustvo jedne mrlje, iako razlivene ne manje ive, originalne i neizbrisive.
Svi nai postupci tee da sakriju ovu ljagu, uvek sveu, uvek spremnu da se upali i
bukti pod suncem tueg pogleda.
Videvi to, svako odvajanje izaziva patnju. U nameri da istraim kako se i u kom
trenutku proizvelo ovo odvajanje, treba da naglasim da ma koji prekid (sa nama
samima ili sa onim to nas okruuje, sa prolou ili sa sadanjou), raa oseanje
samoe. U ekstremnim sluajevima - razdvajanje od roditelja, od materice ili od
rodne zemlje, smrt bogova ili izotrena svest o sebi - samoa se identifikuje sa
sirotanstvom. A oboje se uopteno ispoljavaju kao svest o grehu. Kazne i sramota
koje odreuje stanje razdvojenosti mogu biti smatrane, zahvaljujui uvoenju
pojmova ispatanja i iskupljivanja, za neophodne rtve, jemstva ili obeanja budue
zajednice koja e progonstvu dosuditi kraj. Greka moe da nestane, rana da
zaraste, progonstvo da se pretvori u zajednicu. Samoa na taj nain dobija karakter
proienja, istilita. Usamljenik ili izolovani prevazilazi svoju samou, proivljava
je kao oprobavanje i kao obeanje zajednice.
Meksikanac, prema onome to se dalo videti u prethodnim opisima, ne
prevazilazi svoju samou: ak, nasuprot tome, zatvara se u nju. Nastanjujemo svoju
samou kao Filoktet svoje ostrvo, ne nadajui se, ve plaei se da se vratimo na

svet. Ne podnosimo prisustvo svojih drugova. Zatvoreni u sebe same, ako ne

rascepi jeni i otueni, iscrpljujemo samou koja se ne odnosi ni na ono onde
spasonosno, ni na ovo ovde stvaralako. Oscilujemo izmeu preputanja i
uzdravanja, izmeu urlanja i utanja, izmeu fieste i crnine, bez toga da se ikada
prepustimo. Naa bezoseajnost prekriva ivot maskom smrti; na urlik razara ovu
masku i penje se u nebo dotle dok ne olabavi, pukne i padne kao rasulo i tiina.
Obema stazama Meksikanac se zatvara od sveta: od ivota i od smrti.

IV
SINOVI MALINE

udnovatost koju izaziva na hermetizam stvorila je legendu o Meksikancu,

nedokuivom biu. Naa sumnjiavost izaziva tuu. Ako naa utivost privlai, naa
uzdranost sleuje. A neoekivane estine koje nas razdiru, konvulzivan ili
velianstven sjaj naih fiesti, kult prema smrti, zavravaju tako to poremeuju
stranca. Otisak koji inimo nije razliit od onog koji stvaraju istonjaci. I oni, Kinezi,
Indijci ili Arapi, isto su tako hermetini i neodgonetni. I oni za sobom isto tako u
dronjcima vuku jednu prolost jo uvek ivu. Postoji jedna meksikanska misterija
kao to postoji jedna uta" misterija ijedna crna". Konkretni sadraj ovih
predstava zavisi od svakog gledaoca. Ali svi se podudaraju u tome da od nas prave
dvosmislenu sliku, ako ne protivrenu: nismo pouzdani ljudi i nai su odgovori
poput naih utnji nepredvidivi, neoekivani. Izdaja i lojalnost, zloin i ljubav, kriju
se u dnu naeg pogleda. Privlaimo i odbijamo.
Nije teko razumeti poreklo ovog stava. Za nekog Evropljanina, Meksiko je
zemlja po strani svetske istorije. A sve ono to se nalazi kao udaljeno od sredita
drutva izgleda udnovato i nepristupano. Seljaci, predaleki, donekle arhaini u
oblaenju i u prianju, umereni, oboavatelji izraavanja u tradicionalnim formama
i formulama, uvek vre nad gradskim ovekom izvesnu fascinaciju. (I svim
krajevima predstavljaju najstariji i najtajanstveniji element drutva. Za sve, osim za
njih same, otelotvoruju ono skriveno, ono zatakano i to se samo s tekoom da
videti: zakopani trezor, klas koji sazreva u zemljinoj utrobi, drevnu mudrost
skrivenu meu naborima zemlje.
ena, drugo od bia koja ive po strani, takoe je enigmatini lik. Bolje reeno,
ona je Enigma. Slino oveku udne rase ili nacionalnosti, ona podstrekuje i odbija.
Ona je slika plodnosti, ali isto tako i smrti. U skoro svim kulturama boginje
stvaranja su takoe boanstva unitavanja. iva oznaka udnovatosti sveta i
njegove radikalne heterogenosti, ena, skriva li ivot ili smrt? na ta misli? misli li
uopte? osea li zbilja? je li jednaka nama? Sadizam zapoinje kao osveta pred

enskim hermetizmom ili kao oajniki pokuaj da se dobije odgovor od jednog tela
za koje strahujemo da je neosetljivo. Jer, kao to kae Luis Sernuda,elja je pitanje
na koje odgovor ne postoji". I pored njene razgolienosti - zaokrugljene, pune - u
formama ene uvek postoji neto to treba drati budnim:
Eva i Kipris zbrajaju misteriju
srca sveta.
Za Rubena Darija, kao i za sve velike pesnike, ena nije samo instrument
saznanja, ve je saznanje samo. Saznanje koje nikada neemo posedovati, vrhunac
naeg definitivnog neznanja: vrhunska misterija.
Zapaa se da nae predstave o radnikoj klasi nisu obojene slinim oseanjima,
iako ona takoe ivi udaljena od sredita drutva - fiziki udaljena, zarobljena u
naroite etvrti i gradove. Kada savremeni novelist uvodi linost koja simbolizuje
spas ili unitenje, plodnost ili smrt, ne bira, kako bi se moglo oekivati, radnika koji obuhvata u svom liku smrt starog drutva i roenje novog. D. H. Lorens, koji je
jedan od najeih i najdubljih kritiara modernog sveta, opisuje u skoro svim
svojim delima vrline koje bi od fragmentarnog oveka naih dana stvorile istinskog
oveka, gospodara potpune vizije sveta. Da bi otelotvorio ove vrline stvara linosti
drevnih i ne-evropljanskih rasa. Ili pak izmilja lik Melorsa, umara, sina zemlje.
Mogue je da Lorensovo detinjstvo, proteklo meu engleskim rudnicima uglja,
objanjava ovu promiljenu odsutnost. Zna se da je mrzeo radnike toliko kao i
graane. Ali kako objasniti da se u svim velikim revolucionarnim novelama isto
tako ne pojavljuju proleteri kao heroji, ve kao dno? U svima njima je heroj uvek
avanturista, intelektualac ili profesionalni revolucionar. ovek po strani, koji se
odrekao svoje klase, svog porekla ili svoje otadbine. Naslee romantizma, bez
sumnje, koji ini od heroja antidrutveno bie. Osim toga, radnik je previe
skoranji. I podsea na svoje gospodare: svi su sinovi maine.
Savremenom radniku nedostaje individualnost. Klasa je jaa od individue i
linost se rastvara u pripadnosti vrsti. Jer ovo je prvo i najtee osakaenje koje
preivljava ovek pretvarajui se u industrijskog najamnika. Kapitalizam ga liava
njegove ljudske prirode ono to se nije dogodilo sa robom - budui da svodi celo
njegovo bie na radnu snagu, menjajui ga ovim jednim inom u predmet. I poput
svih predmeta, u robu, u stvar podlonu kupovini i prodaji. Radnik gubi, lino i iz
samog razloga svog drutvenog poloaja, svaki ljudski i konkretan odnos sa
svetom: niti je njegovo ono orue koje upotrebljava, niti je plod njegovog truda. ak
ga i ne vidi. On u sutini i nije radnik, budui da ne stvara dela ili nema svest o
onima koja stvara, izgubljen u jednom aspektu proizvodnje. On je trudbenik,
apstraktno ime koje ne oznaava kakav odreeni zadatak, ve jednu funkciju. Tako,
ne razlikuje ga od drugih ljudi njegovo delo, kao to se to zbiva sa lekarem,
ininjerom ili drvodeljom. Apstrakcija koja ga kvalifikuje - rad meren kroz vreme ga ne razdvaja, ve ga pridruuje drugim apstrakcijama. Otuda kod njega odsustvo
misterije, problema-licnosti, njegova prozirnost, koja nije razliita od prozirnosti
ma kog instrumenta.

Sloenost savremenog drutva i specijalizacija koju trai rad proiruju

apstraktnu uslovljenost radnika u odnosu na druge drutvene grupe. ivimo u
svetu tehniara, kae se. I pored razlika u platama i u nivou ivota, situacija ovih
tehniara se ne razlikuje bitno od situacije radnika: takoe su najmljenici i isto tako
nemaju svest o delu koje ostvaruju. Vladavina tehniara, ideal savremenog drutva,
bila bi tako vladavina instrumenata. Funkcija bi zamenila cilj; sredstvo, stvaraoca.
Drutvo bi se kretalo s efikasnou, ali bez pravca. A ponavljanje istog pokreta,
distinktivna odlika maine, dovela bi do nepoznate forme imobilnosti: do forme
mehanizma koji ne napreduje ni sa jednog kraja ni na jednu stranu.
Totalitarni reimi nisu uinili nita drugo do proirili i generalizovali,
posredstvom sile ili propagande, ovu uslovljenost. Svi ljudi podvrgnuti njenoj
imperiji je ispataju. U izvesnom smislu se radi o transpoziciji ekonomskih sistema
kapitalizma u drutvenu i politiku sferu. Masovna proizvodnja se dobija putem
konfekcije rasparanih komada koji se potom sjedinjuju u specijalnim radionicama.
Totalitarna politika delatnost i propaganda isto kao i teror i represija pokoravaju se istom sistemu. Propaganda pronosi nepotpune istine, u seriji i putem
rasparanih komada. Neto kasnije se ovi fragmenti organizuju i preobraavaju u
politike teorije, apsolutne istine za mase. Teror se pokorava istom principu.
Progonstvo poinje protiv izolovanih grupa - rasa, klasa, prestupnika, osumnjienih
- dok postepeno ne dosegne sve. Dok zapoinje, jedan deo naroda posmatra sa
ravnodunou unitenje drugih drutvenih grupa ili doprinosi njihovom
progonstvu, potom se razdrauju unutarnje mrnje. Svi postaju sauesnici i
oseanje greha se iri na celo drutvo. Teror se generalizuje: ve nema niega osim
progonilaca i progonjenih. Progonilac se, sa druge strane, vrlo lako pretvara u
progonjenog. Dovoljan je jedan obrt politike maine. I niko ne utekne ovoj surovoj
dijalektici, pa ni voe.
Svet terora, poput sveta serijske proizvodnje, jeste svet stvari, orua. (Otuda
uzaludnost rasprave o istorijskoj valjanosti savremenog terora.) A orua nikada
nisu misteriozna ili enigmatina, jer misterija proizilazi iz neodreenosti bia ili
predmeta koji je sadri. Jedan misteriozni prsten se odvaja istog asa od vrste
prstena; dosee sopstveni ivot, prestaje da bude predmet. U njegovoj formi lei,
skriveno, spremno da grane, iznenaenje. Misterija je jedna skrivena vrlina ili
snaga, koja nam se ne pokorava i za koju ne znamo u kom e se asu i kako ispoljiti.
Ali orua ne skrivaju nita, ne pitaju nas nita i nita nam ne odgovaraju.
Nedvosmislena su i prozirna. Obini produeci naih ruku, ne poseduju vie ivota
od onog to im ga odreuje naa volja. Slue nas; potom, upropaena, stara,
bacamo ih bez aljenja u korpu za ubre, u groblje automobila, u koncentracioni
logor. Ili ih pak menjamo sa svojim saveznicima ili neprijateljima za druge
predmete.
Sve nae sposobnosti, a takoe i svi nai nedostaci, suprotstavljaju se ovoj
predstavi o radu kao bezlinom trudu, ponavljanom u jednakim i praznim
deonicama vremena: polaganost i briga u zadatku; ljubav prema delu i prema
svakom od detalja koji ga sainjavaju; dobar ukus, ve uroen, budui
hiljadugodinje naslee. Ako i ne izraujemo proizvode u seriji, istiemo se u

tekoj, osobitoj i beznaajnoj vetini oblaenja buva. to ne znai da je Meksikanac

nesposoban da se preobrati u ono to se zove dobar radnik. Sve je pitanje vremena.
I nita, osim kakvog istorijskog preokreta svakoga puta udaljenijeg i nezamislivijeg,
nee spreiti Meksikanca da prestane da bude problem, enigmatino bie, i da se
preobrati u jo jednu apstrakciju.
Dok ne doe taj trenutak, koji e reiti - ponitavajui ih - sve nae
protivrenosti, moram da naznaim da neobinost nae situacije lei u tome to ne
samo da smo enigmatini pred strancima, ve i pred nama samima. Meksikanac je
uvek problem, za drugog Meksikanca i za sebe samog. Videi to, nita nije
jednostavnije nego svesti celu sloenu grupu stavova koja nas karakterie - a
naroito onu koja se sastoji u tome da budemo problem za sebe same na ono to
bi se moglo zvati moral roba", u suprotnosti ne samo sa moralom gospodara", ve
i sa modernim, proleterskim ili graanskim moralom.
Nepoverenje, pretvaranje, utiva uzdranost koji zatvaraju put strancu, ironija,
sve, su to najzad, psihike oscilacije s kojima izbegavajui tui pogled sami sebe
izbegavamo, to su crte potinjenih ljudi, koji se plae i pretvaraju pred gospodarem.
Obznanjujue je da naa intimnost nikada ne izbija na prirodan nain, bez
stimulansa fieste, alkohola ili smrti. Robovi, sluge i potlaene rase se predstavljaju
uvek zastrti maskom, nasmeenom ili sumornom. I jedino se sasvim sami, u velikim
trenucima, usuuju da se ispolje takvi kakvi jesu. Svi njihovi odnosi su zatrovani
strahom i odbojnou. Strah od gospodara, odbojnost prema sebi jednakima. Svako
posmatra drugog, stoga to svaki ortak moe isto tako biti i izdajica. Da bi izaao iz
sebe samog robuje neophodno da preskoi prepreke, da se opije, da zaboravi na
svoju uslovljenost. iveti sasvim sam, bez svedoka. Samo u samoi se usuuje da
bude.
Nesumnjiva analogija koja se sagledava izmeu nekih od naih stavova i stavova
grupa potlaenih moi jednog gazde, jedne kaste ili jedne strane drave, mogla bi se
razreiti u ovoj afirmaciji: karakter Meksikanaca je proizvod vladajuih drutvenih
okolnosti u naoj zemlji; istorija Meksika, koja jeste istorija ovih okolnosti, sadri
odgovor na sva pitanja. Situacija naroda tokom kolonijalnog perioda bi tako bila
koren naeg zatvorenog i nestalnog stava. Naa istorija kao nezavisnog naroda
doprinela bi takoe tome da ovekovei i uini jasnijom ovu servilnu psihologiju,
budui da nismo uspeli da poti-snemo narodnu bedu niti oajnike drutvene
razlike, ak i pored veka i po borbi i ustavnih iskustava. Upotreba sile kao
dijalektiko pribegavanje, zloupotrebe autoriteta monika - porok koji jo uvek nije
ieznuo - i napokon sumnjiavost i ravnodunost naroda, danas uoljivije nego
ikad usled uzastopnih postrevolucionarnih razoarenja, upotpunili bi ovo istorijsko
objanjenje.
Nedostatak interpretacija poput ove iji sam nacrt dao lei, upravo, u njihovoj
jednostavnosti. Na stav prema ivotu nije uslovljen istorijskim injenicama, bar ne
na rigorozan nain na koji se u svetu mehanike brzina i putanja kakvog projektila
nalazi odreena skupom poznatih faktora. Na ivotni stav - koji jeste faktor koji
nikada neemo u potpunosti upoznati, jer su promena i neodreenost jedine
konstante njegovog bia - takoe je istorija. elim da kaem da istorijske injenice

nisu uopte injenice, ve su obojene ovenou, to jest, problematinou. Isto

tako nisu ni obian proizvod drugih injenica, koje ih uzrokuju, ve jedinstvene
volje, sposobne da vlada njihovom fatalnou unutar izvesnih granica. Istorija nije
jedan mehanizam i uticaji izmeu razliitih komponenti jedne istorijske injenice
su reciproni, kao to je ve toliko puta reeno. Ono to razlikuje jednu istorijsku
injenicu od drugih injenica jeste njen istorijski karakter. Ili neka bude da je po
sebi samom i u sebi samom jedno jedinstvo nesvodljivo na neko drugo. Nesvodljivo
i nerazdvojivo. Jedna istorijska injenica nije zbir takozvanih faktora istorije, ve
jedna nerazluiva stvarnost.Istorijske okolnosti objanjavaju na karakter u tolikoj
meri koliko na karakter isto tako njih objanjava. Oboje su jedno te isto. Usled toga
je svako isto istorijsko objanjenje nedovoljno - to nije isto to i rei da je
pogreno.
Dovoljno je jedno zapaanje da bi se svela na svoje istinske proporcije analogija
izmeu morala robova i naega: uobiajene reakcije Meksikanca nisu svojstvene
samo za jednu klasu, rasu ili izolovanu grupu, u poloaju inferiornosti. Bogate klase
se takoe zatvaraju prema spoljnom svetu i takoe se cepaju svaki put kad
nameravaju da se otvore. Radi se o stavu koji prevazilazi istorijske okolnosti, iako
se njima slui da bi se ispoljio i menja se u dodiru s njima. Meksikanac, poput svih
ljudi, sluei se okolnostima pretvara ih u plastinu materiju i stapa se sa njima.
Vajajui njih, vaja sebe.
Ako je nemogue poistovetiti na karakter sa karakterom potlaenih grupa, isto
tako je nemogue negirati njihovu srodnost. U obema situacijama individua i grupa
se bore, istovremeno i kontradiktorno, skrivajui i obelodanjujui se. No razdvaja
nas jedna razlika. Robovi, sluge ili rase koje su rtve ma koje strane moi
(severnoameriki crnci, na primer), pripremaju se na okraj s jednom konkretnom
stvarnou. Mi se, zauzvrat, borimo sa imaginarnim biima, tragovima prolosti ili
fantazmama nastalim posredstvom nas samih. Ove fantazme i tragovi su stvarni,
barem za nas. Njihova je stvarnost suptilnog i surovog reda, budui da je jedna
fantazma-gorina stvarnost. Nedodirljivi su i nesavladivi, stoga to nisu izvan nas,
ve u nama samima. U borbi koju podrava protiv njih naa volja za postojanjem,
raunaju na jednog tajansvenog i monog saveznika: na na strah od postojanja. Jer
sve ono to savremeni Meksikanac jeste, kao to se videlo, moe se svesti na
sledee: Meksikanac ne eli ili se ne usuuje da bude on sam.
U mnogim sluajevima ove fantazme su tragovi prolih stvarnosti. Vode poreklo
od Osvajanja, od Kolonije, od Nezavisnosti ili od ratova voenih protiv jenkija i
Francuza. Druge pak odslikavaju nae aktuelne probleme, ali na jedan indirektan
nain, sakrivajui ili preruavajui svoju istinsku prirodu. A nije li neobino to,
mada su nestali uzroci, posledice jo traju? I to posledice skrivaju uzroke? U ovoj
je sferi nemogue razdvojiti uzroke od posledica. U sutini, ne postoje uzroci i
posledice, ve skup reakcija i tendencija koje se uzajamno proimaju. Ustrajnost
izvesnih stavova i sloboda i nezavisnost koje preuzimaju naspram uzroka koji su ih
omoguili, vode do toga da se prouavaju u ivom mesu sadanjosti a ne u
istorijskim tekstovima.

Nakon svega, istorija e moi da osvetli poreklo mnogih od naih fantazmi, ali ih
nee raspriti. Jedino se mi moemo suoiti sa njima. Ili reeno na drugi nain:
istorija nam pomae da razumemo izvesne crte svog karaktera, pod uslovom da
smo sposobni da ih prethodno izdvojimo i obznanimo. Mi smo jedini koji moemo
da odgovorimo na pitanja koja nam postavljaju stvarnost i nae sopstveno bie.
U naem svakodnevnom jeziku postoji grupa zabranjenih, tajnih rei, bez jasnog
sadraja, i ijoj maginoj dvosmislenosti poveravamo izraavanje najbrutalnijih ili
najsuptilnijih I emocija i reakcija. Proklete rei, koje izgovaramo glasno samo onda
kada ne gospodarimo sobom, konfuzno odslikavaju nau intimnost: praskovi nae
ivotnosti ih obasjavaju a potiskivanja nae due ih zamrauju. Sveti govor, poput
govora dece, poezije i sekti. Svako slovo i svaki slog su oivljeni dvostrukim
ivotom, istovremeno svetlim i tamnim, koji nas obelodanjuje i skriva. Rei koje ne
govore nita i govore sve. Mladi, kada ele da ih smatraju za ljude, izgovaraju ih
promuklim glasom. Ponavljaju ih gospoe, to da bi oznaile svoju slobodu duha,
to da bi pokazale istinu svojih oseanja. Jer ove su rei definitivne, kategorike, i
pored svoje dvosmislenosti i lakoe s kojom im varira znaenje. Rune to su rei,
jedini ivi govor u svetu aneminih leksema. Poezija na dohvat svakome.
Svaka zemlja ima svoju. U naoj, u njenim kratkim i rastrzanim, agresivnim,
iskriavim slogovima, slinim momentalnoj svetlosti koju baca no kada se zabija u
tamno i tvrdo telo, zgunjavaju se nae poude, nae srdbe, nai elani i nai vapaji
koji se bore na naem dnu, neizreeni. Ova je re na svetac i na znak. Putem nje i
u njoj se prepoznajemo meu strancima i njoj pribegavamo svakog puta kada nam
izranja na usne uslovljenost naeg bia.Poznavati je, koristiti je, bacajui je u
vazduh poput kakve lepe igrake ili inei da vibrira kao kakvo britko oruje, jeste
nain da potvrdimo svoje meksikanstvo.
Sav muni pritisak koji u nama boravi izraava se u jednoj reenici koja nam
nadire na usta kada nas bes, radost ili entuzijazam ponesu da veliamo svoju
uslovljenost Meksikanaca: Viva Meksiko, sinovi Chingade!7
7 Chingada - enski rod glagolskog prideva prolog od glagola chingar, ije znaenje je viestruko: piti, opijati se,
podsmevati se, ismevati, napastvovati, itd. (prim, prev.)

Istinski ratni krik, napunjen jednim naroitim elektricitetom, ova reenica je

izazov i potvrivanje, pranjenje, voeno protiv umiljenog neprijatelja, i prasak u
vazduhu. Ponovo se, sa izvesnom patetinom i plastinom kobnou, predstavlja
slika vatrometne rakete koja se penje u nebo, rasprskava u iskre i tamno pada. Ili
slika urlika u kom se okonavaju nae pesme, i koji poseduje isti dvosmisleni odjek:
zlobna radost, razdrto potvrivanje koje otvara srce i samo sebe troi.
Sa ovim jaukom, to e rei da se naizbeno jaue na svaki 15ti septembar,
godinjicu Nezavisnosti, potvrujemo se i potvrujemo svoju otadbinu, spram,
protiv i mimo ostalih. A ko su ti ostali? Oni drugi su sinovi chingade,,: stranci, loi
Meksikanci, nai neprijatelji, nai rivali. U svakom sluaju, drugi". Odnosno, svi oni
koji nisu ono to smo mi. A ti drugi se definiu samo kao sinovi jedne majke toliko
neodreene i nejasne koliko su oni sami.

Ko je Chingada? Pre svega, to je majka. Ne jedna majka od mesa i kostiju, ve

jedan mitski lik. Chingada je jedna od meksikanskih predstava majinstva, poput
narikae ili paene majke meksikanske" koju slavimo 10-og maja. Chingada je
majka koja je propatila, metaforiki ili realno, radnju ravu i sramotno implicitnu u
glagolu koji joj daje ime. Vredno je truda zadrati se na znaenju ovoga glasa.
U delu Anarhija govora u panskoj Americi, Dario Rubio ispituje poreklo ove rei
i pobrojava znaenja koja joj dosuuju skoro svi hispanoameriki narodi. Njeno
asteko poreklo je verovatno: chingaste, odnosno ksinatli (zrnevlje od povra) ili
ksinakstli (ukiseljena medovina). Glas i njegovi derivati se koriste, u skoro celoj
Americi i u nekim krajevima panije, pridrueni piima, alkoholnim ili ne: chingaste
su taloi ili ostaci koji ostaju u ai, u Gvatemali i u Salvadoru; u Oaksaki nazivaju
chingaditosima ostatke od kafe; u celom Meksiku se kae chinguere - ili, znaajno,
piquete - za alkohol; u ileu, Peruu i Ekvadoru chingana je kafana; u paniji je
chingar isto to i piti puno, opijati se; u Kubi, chinguirito jeste gutljaj alkohola.
Chingar takoe povlai za sobom ideju o fijasku. U ileu i Argentini je chinga
kakvagod petarda, kada ne prasne, prevari i promai". I preduzea koja
doivljavaju fijasko, fieste koje se remete, radnje koje ne dospevaju do svog kraja, se
chingan. U Kolumbiji, chingarse znai propasti. U Plati razderano odelo je odelo
chingado. u skoro svim krajevima chingarse znai izai ismevan, doiveti fijasko.
Chingar se, isto tako, koristi u nekim delovima June Amerike kao sinonim za
ojaditi, uvrediti, ismejati. To je jedan agresivan glagol, kao to se da videti iz svih
ovih znaenja: terati ivotinje, podstrekivati ili ikati petlove, ismevati, rugati se,
nanositi zlo, tetiti, frustrirati.
U Meksiku su znaenja ove rei nebrojena. Ona je jedan magini glas. Dovoljna je
promena tona, tek neka modulacija, da bi se promenio smisao. Postoji toliko nijansi
koliko intonacija: toliko znaenja koliko oseanja. Moe se biti chingon, Veliki
Chingon (u trgovini, u politici, u zloinu, sa enama), chingaquedito (utljiv,
prikriven, kujui zavere u senci, mudro se pribliavajui da se zada udarac),
chingoncito. Ali mnotvo znaenja ne spreava da se ideja agresije - u svim svojim
stupnjevima, od jednostavnog da se uznemiri, zadirkuje, uvredi, do tog da se
napadne, razdere i ubije - uvek predstavlja kao krajnje znaenje. Glagol obeleava
nasilje, izlaenje iz sebe samog da bi se silom prodrlo u drugoga. I takoe ozlediti,
razderati, napasti - tela, due, predmete - unititi. Kada se neto prekine, kaemo:
se chingo".Kada neko vri kakav neumereni in i protiv pravila, komentariemo:
napravio je chingadem".
Ideja prekidanja i otvaranja se nanovo pojavljuje u skoro svim izrazima. Ovaj
glas je obojen seksualnou, ali nije sinonim seksualnog ina; moe se chingar
kakva ena bez toga da se poseduje. A kada se aludira na seksualni in, silovanje i
prevara mu dosuuju jednu naroitu nijansu. Onaj ko chinga nikad to ne ini sa
saoseanjem chingade. Sve u svemu, chingar jeste vriti nasilje nad drugim. To je
jedan muki, aktivan, okrutan glagol: zadirkuje, ranjava, razdire, prlja. I izaziva
gorko, povreeno zadovoljstvo u onome ko ga izvrava.

Chingado je pasivan, inertan i otvoren, nasuprot onome ko chinga, koji je

aktivan, agresivan i zatvoren. Chingon je mao, onaj koji otvara. Chingada, enka,
pasivnost, ista,razoruana pred spoljanjou. Odnos izmeu ovo dvoje je silovit,
odreen cininom moi prvoga i nemoi druge. Ideja silovanja maglovito vlada
svim znaenjima. Dijalektika zatvorenoga" i otvorenoga" se tako ostvaruje sa
skoro okrutnom preciznou.
Magina mo rei se pojaava putem svog zabranjenog karaktera. Niko je ne
govori u javnosti. Samo kakav ispad besa, kakva mahnita emocija ili entuzijazam,
opravdavaju njen iskreni iskaz.To je jedan glas koji se uje samo meu mukarcima,
ili na velikim fiestama.Uzvikujui je, razdiremo veo skromnosti, utnje ili
hipokrizije. Ispoljavamo se takvi kakvi uistinu jesmo. Rune rei kljuaju u naoj
nutrini, kao to kljuaju naa oseanja. Kad izranjaju, ine to naglo, naprasito, u
obliku urlika, izazova, napada. One su projektili ili noevi. Razdiru.
panci takoe zloupotrebljavaju snane izraze. Naspram njih Meksikanac je
osobito odnegovan. Ali dok panci pronalaze zadovoljstvo u psovanju i skatologiji,
mi se specijalizujemo u surovosti i sadizmu. panac je jednostavan: psuje boga jer
veruje u njega. Psovanje je, kae Maado, govor od straga. Zadovoljstvo koje
iskuavaju mnogi panci, ukljuujui i neke od njihovih najboljih pesnika, dok
aludiraju na ubrite i meaju neist sa svetinjom podsea pomalo na decu koja se
igraju sa blatom. Postoji, povrh mrnje, naklonjenost kontrastima, koja je stvorila
barokni stil i dramatizam velikog panskog slikarstva. Samo panac moe da govori
s autoritetom o Onanu i Don Huanu. U meksikanskim se izrazima, nasuprot tome,
ne naglaava panska dvojnost simbolisana suprotstavljenou realnog i idealnog,
mistika i lupea, pogrebnog Keveda i skatologa, ve dihotomija izmeu zatvorenoga
i otvorenoga. Glagol chingar naznauje trijumf zatvorenoga, maoa, snagatora, nad
onim otvorenim.
Re chingar, sa svim ovim mnogostrukim znaenjima, definie veliki deo naeg
ivota i kvalifikuje nae odnose sa ostatkom naih prijatelja i zemljaka. Za
Meksikanca je ivot mogunost da se chingar ili da se bude chingado. to e rei,
poniziti, kazniti i napasti. Ili obrnuto. Ovo shvatanje drutvenog ivota kao okraja
kobno stvara podelu drutva na jake i slabe. Jaki - beskrupulozni, tvrdoglavi i
neumitni chingoni - okruuju se vrelim i sebinim vernostima. Servilnost pred
monicima - naroito meu kastom politiara", to jest, profesionalaca javnih
poslova - jedna je od bednih posledica ove situacije. Druga, ne manje sramotna, je
pristupanje osobama a ne naelima. esto nai politiari meaju javne poslove sa
privatnim. Nije vano. Njihovo bogatstvo ili njihov uticaj u administraciji im
dozvoljava da podravaju jedno udruenje koje narod zove, vrlo pravino,
ulizicama" (od lizati).
Glagol chingar - zlurad, hitar i vragolast poput ivotinje grabljivice - raa mnoge
izraze koji od naeg sveta prave umu: ima tigrova u trgovini, orlova u kolama ili u
predsednitvima, lavova meu prijateljima. Za podmiivanje se kae gristi".
Birokrati glou svoje kosti (javne slube). A u svetu chingona, krutih odnosa,
predvoenih nasiljem i sumnjom, u kom se niko ne otvara niti topi i u kom svi ele

da chingar, ideje i rad malo znae. Jedino to vredi je mukost, lina vrednost,
sposobna da se nametne.
Glas ima povrh svega i drugo znaenje, suenije. Kada kaemo nosi se u
Chingadu", aljemo svog sagovornika u udaljen, maglovit i neodreen prostor. U
zemlju razderanih, unitenih stvari. Sivu zemlju, koja se ne nalazi ni na jednom
kraju, ogromnom i praznom. I poredimo ga ne samo pukom fonetskom asocijacijom
sa Kinom, koja je takoe ogromna i predaleka. Chingada se, od silnog korienja,
suprotnih znaenja i dodira razjarenih ili zanesenih usana, po svretku kvari,
iscrpljuje svoje sadraje i nestaje. To je uplja re. Ne eli rei nita. Jeste nita.
Nakon ove digresije moe se odgovoriti na pitanje ta je Chingada?". Chingada
je otvorena majka, silom napastvovana i ismevana. Sin Chingade" je fetus silovanja,
ekstaze ili ismevanja. Ako se ovaj izraz uporedi sa panskim, kurvin sin", odmah se
uoava razlika. Za panca se sramota sastoji u tome da se bude sin jedne ene koja
se svojevoljno preputa, jedne prostitutke; za Meksikanca, da se bude plod jednog
silovanja.
Manuel Kabrera me tera da primetim kako panski stav odslikava jedno
istorijsko i moralno shvatanje prvobitnog greha, toliko koliko meksikanski stav,
dublji i prirodniji, prelazi preko anegdote i etike. U sutini, svaka je ena, ak i ona
koja se svojevoljno podaje, rascepana, chingada od strane mukarca. U izvesnom
smislu svi smo mi, samom injenicom da nas raa ena, sinovi Chingade, Evini
sinovi. Ali karakteristinost Meksikanca nalazi se, po meni, u silovitom,
sarkastinom ponienju majke i u ne manje silovitom potvrivanju oca.Jedna mi je
prijateljica - ene su oseajnije na udnovatost situacije - skretala panju na to da se
divljenje prema ocu, simbolu onog zatvorenog i agresivnog, sposobnog da chingar i
da otvori, providi u izrazu koji upotrebljavamo kada elimo drugome da
nametnemo nau superiornost: Ja sam ti otac." Sve u svemu, pitanje porekla je
tajno sredite nae uznemirenosti i uzrujanosti. Vredno je truda zadrati se ovla
na smislu koji sve ovo ima za nas.
Sami smo. Samoa, dno odakle izbija uzrujanost, poe na dan kad se odvojismo
od majinske posteljice i padosmo u jedan strani i neprijateljski svet. Pali smo; a taj
pad, to saznanje da smo pali, nas ini krivima. Za ta? Za jedan bezimeni delikt: biti
roen. Ova oseanja su zajednika svim ljudima i nema u njima niega to bi bilo
naroito meksikansko, dakle, ne radi se o ponavljanju opisa koji je nainjen ve
mnogo puta, nego o izolovanju nekih crta i emocija koje osvetljavaju osobitom
svetlou univerzalnu uslovljenost oveka.
U svim se civilizacijama slika Boga Oca - jedva da svrgava enska boanstva predstavlja kao dvosmisleni lik. S jedne strane, bio Jehova, Bog Stvaralac, ili Zevs,
kralj stvaranja, kosmiki regulator, Otac otelotvoruje mo vrste, poreklo ivota; s
druge strane on je preanji poetak, Jedno, odakle se sve raa i kamo sve dospeva.
Ali, osim toga, on je gospodar groma i bia, tiranin i prodrljivi ljudoder ivota.
Ovaj aspekt - razjareni Jehova, Bog srdbe, Saturn, Zevs napasnik ena - je onaj koji
se javlja skoro iskljuivo u narodnim predstavama koje o muevnoj moi sebi
stvara Meksikanac. Mao" predstavlja muki pol ivota. Fraza ja sam ti otac" ne

poseduje nikakav oinski ukus, niti se kae da bi se zatitilo, uzelo pod okrilje ili
predvodilo, ve da bi se nametnula superiornost, to jest, da bi se ponizilo. Njeno
stvarno znaenje se ne razlikuje od onog koje ima glagol chingar i neki od njegovih
derivata. Mao" je Veliki Chingon. Jedna re saima agresivnost, bezoseajnost,
neranjivost,suhoparnu upotrebu nasilja, i druge atribute maoa,,: mo. Snaga, ali
razdvojena od svakog pojma reda: arbitrarna mo, volja bez konica i bez korita.
Arbitrarnost dodaje jedan nepredvieni element liku maoa". On je humorist.
Fazoni su mu nevieni, neuveni i uvek zavravaju u apsurdu. Poznata je anegdota
o onome koji je, da bi izleio" glavobolju jednog svadbenog prijatelja, ispraznio
ovome pitolj u lobanju. Izvesno ili ne, dogaaj otkriva sa kakvom se neumitnom
strogou logika apsurda uvodi u ivot. Mao" pravi chingadere", to jest,
nepredviena dela koja stvaraju konfuziju, horor, destrukciju. Otvara svet;
otvarajui ga, epa ga. Cepanje izaziva veliki, zloslutni smeh. Na svoj nain je
pravedan: nanovo ustanovljava ravnoteu, stavlja stvari na mesto, to e rei, svodi
ih na prah, bedu, nita. Humor maoa" je in osvete.
Neki psiholog bi rekao da je elja za osvetom temelj njegovog karaktera. Ne bi
bilo teko opaziti isto tako izvesne homoseksualne naklonosti, poput upotrebe i
zloupotrebe pitolja, falinog simbola nosioca smrti a ne ivota, naklonjenosti
prema zatvoreno mukim druinama, itd. Ali ma kakvo bilo poreklo ovih stavova,
injenica je da se sutinski atribut maoa", snaga, ispoljava skoro uvek kao
sposobnost da se rani, rascepi, poniti, ponizi. Nita nije prirodnije, prema tome, od
njegove ravnodunosti prema potomcima koje pravi. On nije osniva jednog
naroda; on nije patrijarh koji vri patria potestas; on nije kralj, sudija, ef klana. On
je mo, izolovana u samoj svojoj monosti, bez odnosa i kompromisa sa spoljnim
svetom. On je suta nekomunikacija, samoa koja samu sebe prodire i koja
prodire ono to dodirne. On ne pripada naem svetu; nije iz naega grada; ne ivi u
naoj etvrti. Dolazi iz daleka, uvek je daleko. On je stranac. Nemogue je da se ne
uoi slinost koju uva lik maoa" sa likom panskog osvajaa. Ovaj je model - vie
mitski nego stvarni - koji vlada predstavama koje je meksikanski narod sebi stvorio
o monicima: poglavicama, feudalnoj gospodi, vlasteli, politiarima, generalima,
kapetanima. Svi oni su maoi", chingoni".
Mao" ne poseduje herojsku ili boansku kontrapartiju. Idalgo, otac
otadbine", kako ga obino zovu u ritualnom argonu republike, nenaoruan je
starac, pre inkarnacija osakaenog naroda spram snage nego slika moi i bes
stranog oca. Meu mnogobrojnim svetim zatitnicima Meksikanaca isto se tako ne
pojavljuje nijedan u kome bi se ogledala slinost sa velikim mukim boanstvima.
Napokon, ne postoji neko naroito potovanje prema Bogu ocu trojstva, previe
maglovitom liku. Zauzvrat, vrlo je esto i postojano odavanje potovanja Hristu,
Bogu sinu, mladom Bogu, iznad svega kao spasonosnoj rtvi.Seoske crkve obiluju
skulpturama Isusa - na krstu ili prekrivenog razderotinama i ranama u kojima se
odrani realizam panaca pridruuje traginom simbolizmu Indijanaca: rane su
cvee, zaloi za uskrsnue, i,podjednako, ponavljanje toga da je ivot bolna maska
smrti.

Naklonost prema kultu Boga sina mogla bi se objasniti, na prvi pogled, kao
naslee od prehispanskih religija. U sutini, u vreme dolaska panaca skoro sva
velika muka boanstva - sa izuzetkom Tlaloka, istovremeno deaka i starca,
boanstva vee drevnosti - behu bogovi sinovi, kao Ksipe, bog mladog kukuruza, i
Uitsilopotli, ratnik juga". Moda ne bi bilo beskorisno podsetiti da
Uitsilopotlijevo roenje prua vie nego jednu analogiju sa Hristovim: i on je
takoe zaet bez telesnog kontakta; boanski vesnik je takoe ptica (koja isputa
pero u krilo Koatlikue); i, na kraju, deak Uitsilopotli takoe mora da umakne
progonu jednog mitskog Heroda. Ipak, zlonamerno je koristiti ove analogije da bi se
objasnilo odavanje Hristu, kao to bi bilo i ako bi se ono pripisalo prostom
nadivljavanju kulta prema bogovima sinovima. Meksikanac osveuje krvavog i
ponienog Hrista, koga su tukli vojnici, koga su osudile sudije, stoga jer vidi u
njemu preoblienu sliku svoje sopstvene sudbine. I upravo to ga nagoni da se
prepozna u Kuautemoku, mladom astekom caru lienom prestola, muenom i
ubijenom od strane Kortesa.
Kuautemok znai orao koji pada". Meksikanski voa se uzdie do moi
posveujui sebi mesto Meksika-Tenotitlana, kada Asteci behu uzastopno
naputani od strane svojih bogova, vazala i saveznika. Uzdie se samo da bi pao,
poput mitskog heroja. Ukljuujui njegovu vezu sa enom prilagouje se arhetipu
mladog heroja, istovremeno ljubavnika i sina boginje. Tako, Lopes Velarde kae
kako Kuautemok izlazi u susret Kortesu, to jest, krajnjem rtvovanju, lien krivog
srca carice". On je ratnik ali isto tako i deak. Samo to se herojski ciklus ne zatvara:
pali heroj povrh svega oekuje svoje uskrsnue. Nije zauujue da je, za veinu
Meksikanaca, Kuautemok mladi starac", poreklo Meksika: grob heroja jeste
kolevka naroda. Takva je dijalektika mitova i Kuautemok, pre istorijskog lika, jeste
mit. A ovde se uplie drugi odluujui element, analogija koja od ove prie ini
istinsku pesmu u potrazi za raspletom: ne poznaje se mesto Kuautemokovog groba.
Misterija poivalita njegovih ostataka je jedna od naih opsesija. Pronai ga znai
nita manje nego vratiti se naem poreklu, razreiti nae poticanje, prekinuti
samou. Uskrsnuti.
Ako se preispituje trei lik trojstva, majka, uemo dvostruki odgovor. Nije tajna
ni za koga da se meksikansko katolianstvo usredsreuje u kultu prema Devici od
Gvadalupe. Na prvom mestu: radi se o jednoj indijanskoj devici; na drugom: mesto
njenog pojavljivanja (pred Indijancem Huanom Dijegom) je brdo koje prethodno
bee svetilitve posveeno Tonancini, naoj majci", boginji plodnosti kod Asteka.
Kao to je poznato, osvajanje se podudara s apogejom kulta prema dvama mukim
boanstvima: Ketsalkoatu, bogu samortvovanja (stvara svet, po mitu, bacajui se u
lomau, u Teotiuakanu) i Uitsilopotliu,mladom bogu ratniku koga rtvuje. Propast
ovih bogova - jer ovo bee osvajanje za indijanski svet: kraj kosmikog ciklusa i
uvoenje nove boanske vladavine - proizvelo je meu vernicima sudbinu vraanja
drevnim enskim boanstvima. Ovaj fenomen povratka majinskoj utrobi, dobro
poznat psiholozima, bez sumnje je jedan od odluujuih uzroka nagle popularnosti
kulta prema devici. Naime, indijanska boanstva behu boginje plodnosti,povezane
sa kosmikim ritmovima, procesima vegetacije i agrarnim obredima. Katolika
Devica je takoe Majka (ak je neke indijanske lutalice nazivaju Gvadalupa-

Tonancin) ali njen osnovni atribut nije da bdi nad plodnou zemlje ve da bude
utoite naputenih. Situacija se promenila: ne radi se vie o tome da se osiguraju
etve ve da se pronae krilo. Devica je uteha jadnih, tit slabih, sklonite
potlaenih. Sve u svemu, ona je majka siroadi. Svi se mi ljudi raamo razbatinjeni
i naa istinska uslovljenost jeste sirotanstvo, no ovo je naroito izvesno za Indijance
i za siromahe Meksika. Kult prema Devici ne samo da odslikava optu uslovljenost
ljudi ve i konkretnu istorijsku situaciju, koliko u pogledu duhovnog toliko u
pogledu materijalnog. A ima jo: univerzalna Majka, Devica je takoe posrednica,
vesnica izmeu razbatinjenog oveka i nepoznate moi, bez lica - onog stranog.
U suprotstavljenosti sa Gvadalupom, koja je Majka devica, Chingada je silovana
Majka.Ni u njoj ni u Devici ne sreu se tragovi crnih atributa velike boginje:
lascivnost Amaterasue i Afrodite, surovost Artemide i Astarte, zlokobna magija
Kirke, Kalina ljubav prema krvi. Radi se o pasivnim likovima. Gvadalupa je suta
prijemivost a dobroinstva koja stvara su od istog reda: tei, uspokojava, umiruje,
brie suze, stiava strasti. Chingada je jo pasivnija. Njena pasivnost je gnusna: ne
prua otpornost prema nasilju, ona je hrpa od krvi, kostiju i praha. Njena mrlja je
konstitucionalna i nalazi se, prema onom neto ranije izreenom, u njenom polu.
Ova pasivnost otvorena prema spoljanjosti dovodi je do toga da gubi svoj
identitet: ona je Chingada. Gubi svoje ime, nije vie niko, brka se sa nitavilom, jeste
Nitavilo. A ipak, ona je surovo otelotvorenje enske uslovljenosti.
Ako je Chingada predstava silovane majke, ne ini mi se usiljenim da je
prikljuim Osvajanju; koje takoe bee silovanje, ne samo u istorijskom smislu, ve
i u samom mesu Indijanaca. Simbol predaje je gospoa Maline, Kortesova
ljubavnica. Istina je da se ona svojevoljno daje Osvajau, meutim, tek to prestaje
da mu bude od koristi, ovaj je zaboravlja. Gospoa Marina se preobrazila u lik koji
predstavlja Indijanke, fascinirane, silovane ili zavedene od strane panaca. I na isti
nain kao to dete ne oprata svojoj majci koja ga naputa da bi ila u potragu za
njegovim ocem, tako ni meksikanski narod ne oprata Malini njenu izdaju. Ona
otelotvoruje ono otvoreno, ono chingado, naspram naih stoikih, bezoseajnih i
zatvorenih Indijanaca. Kuautemok i gospoa Marina su tako dva antagonijska i
komplementarna simbola. I ako nije zauujui kult koji svi mi odajemo mladome
caru - jedinom heroju na visini vetine", slici rtvovanog sina - isto tako nije
neobino prokletstvo koje se obruava na Maline. Otuda i uspeh peorativnog
prideva malinista", nedavno putenog u pogon putem novina da bi ukazao na sve
one zaraene potuivalakim tenjama. Maliniste su pristae toga da se Meksiko
otvori prema spoljanjosti: istinski sinovi Maline, koja je Chingada u dui. Nanovo
se javlja zatvoreno u opoziciji sa otvorenim.
Na urlik je izraz meksikanske volje da ivimo zatvoreni prema spoljanjosti,
jeste, ali iznad svega zatvoreni naspram prolosti. U tom urliku osuujemo svoje
poreklo i nanovo negiramo svoju hibridnost. Neobino zadravanje Kortesa i
Maline u mati i u oseajnosti dananjih Meksikanaca otkriva da su oni neto vie
nego istorijski likovi: oni su simboli jednog tajnog konflikta, koji jo nismo razreili.
Odriui se Maline - meksikanske Eve, prema tome kako je predstavlja Hose
Klemente Orosko na svom muralu u Nacionalnoj pripremnoj koli - Meksikanac

kida svoje veze sa prolou, nanovo negira svoje poreklo i povlai se u samou
unutar istorijskog ivota.
Meksikanac naveliko osuuje svu svoju tradiciju, koja je skup postupaka,
stavova i tenji u kom je ve teko razluiti pansko od indijanskog. Stoga je
hispanistika teza, da potiemo od Kortesa iskljuujui Maline, zapravo batina
nekolicine ekstravaganata - koji ak nisu ni isti belci. A to isto se moe rei i za
domorodaku propagandu, koja je takoe podrana od strane manijakih kreola i
meleza, bez toga da su joj Indijanci ikada posvetili panju. Meksikanac ne eli da
bude ni Indijanac, ni panac. Isto tako ne eli ni da potie od njih. Negira ih. A ne
potvruje se utoliko kao melez, ve kao apstrakcija: on je ovek. Postaje sin niega.
On zapoinje u sebi samome.
Ovaj se stav uopte ne ispoljava u naem svakodnevnom ivotu, ve u toku nae
istorije, koja je u izvesnim trenucima bila otelotvorena volja iskorenjavanja.
Zaprepaujue je kako se jedna zemlja sa tako ivom prolou, duboko
tradicionalnom, priraslom za svoje korene, bogatom u legendarnoj drevnosti ako je
siromana u modernoj istoriji, pojmi samo utoliko to je negacija svog porekla.
Na narodni urlik nas razgoliuje i obznanjuje koja je razdero-tina koju
naizmenino pokazujemo ili skrivamo, ali nam ne ukazuje koji behu uzroci ovog
razdvajanja i negiranja majke, niti kada se odigrao prekid. Sem u sluaju da vie se
zadravi ispitamo problem, moe se uznapredovati u tome da se liberalna reforma
od sredine prolog veka ini trenutkom u kom je Meksikanac odluio da prekine sa
svojom tradicijom, to je nain da se prekine sa samim sobom. Ako Nezavisnost
kida politike veze koje nas povezuju sa panijom, Reforma spreava da
meksikanska nacija samo kao istorijski projekat, nastavi kolonijalnu tradiciju.
Huares i njegova generacija osnivaju dravu iji su ideali razliiti od onih koji
oivljavahu Novu paniju ili pak prekortesijanska drutva. Meksikanska drava
proklamuje univerzalno i apstraktno shvatanje oveka: Republika nije sainjena od
kreola, Indijanaca i meleza, kao to su sa velikom ljubavlju i potovanjem prema
heteroklitskoj prirodi kolonijalnog sveta specificirali Indijanski Zakoni, ve od ljudi,
samo. I nasamo.
Reforma je veliki Prekid sa Majkom. Ovo odvajanje je bilo kobno i neophodno
delo, stoga to svaki uistinu autonomni ivot zapoinje kao prekid sa porodicom i
sa prolou. Ali jo uvek nas boli ovo odvajanje. ak i diemo kroz ranu. Otuda i to
to je oseanje sirotanstva postojano dno naih politikih tenji i naih intimnih
konflikata. Meksiko je toliko sam koliko svaki od njegovih sinova ponaosob.
Meksikanac i Meksikanstvo se definiu kao prekid i negacija. I, tako potom, kao
potraga, kao volja da se prevazie to stanje izolovanosti. Jednom reju, kao iva
svest o samoi, istorijskoj i linoj. Istorija, koja nam ne mogae nita rei o prirodi
naih oseanja i naih konflikata, sada nam moe pokazati kako se odigrao prekid i
koji behu nai pokuaji da prevaziemo samou.

V
OSVAJANJE I KOLONIJA

Bilo kakav kontakt sa meksikanskim narodom, makar bio i prolazan, pokazuje

da ispod zapadnjakih formi jo uvek vriju drevna verovanja i obiaji. Ove golotinje,
jo ive, svedoenje su o ivotnosti prekortesijanskih kultura. A nakon otkria
arheologa i istoriara vie nije mogue osvrtati se na ova drutva kao na varvarska
ili primitivna plemena. Pored fascinacije ili uasa koje nam stvaraju, mora se
priznati da su panci pri svom dolasku u Meksiko zatekli sloene i rafinirane
civilizacije. Mezoamerika, to jest, jezgro onoga to e kasnije biti Nova panija, bee
jedna oblast koja je podrazumevala centar i jug dananjeg Meksika i jedan deo
Srednje Amerike. Na severu, u pustinjama i neobraivanim nizijama, lutaju nomadi,
iimeke, kao to su stanovnici Centralne visoravni na opti nain i bez razlikovanja
nacije nazivali varvare. Granice izmeu jednih i drugih behu nestabilne, poput
granica Rima. Poslednji vekovi Mezoamerike mogu se svesti, pomalo
pojednostavljeno, na povest o susretu izmeu najezdi severnjakih lovaca, svih
skoro pripadnika roda nauatl, i starosedelakog stanovnitava. Asteci behu
poslednji koji su se ugnezdili u Dolinu Meksika. Preanji erozivni rad njihovih
predaka i istroenost intimnih izvora starih lokalnih kultura, omoguili su im da
poine neobini poduhvat ustanovljavanja onoga to Arnold Tojnbi naziva
Univerzalnim carstvom, uspostavljenim nad ostacima drevnih drutava. panci,
misli engleski istoriar, ne uinie nita drugo do to su ih zamenili, razreujui u
jednoj politikoj sintezi tenju ka raspadu koja je pretila mezoamerikom svetu.
Kada se razmilja o onome to. bee naa zemlja u vreme Kortesovog dolaska,
iznenauje mnogobrojnost gradova i kultura, koja protivrei relativnoj
homogenosti njenih najkarakteristinijih crta. Raznolikost domorodakih jezgara, i
rivalstva koja su ih razdvajala, ukazuje na to da Mezoamerika bee sainjena od
skupa autonomnih naroda, nacija i kultura, sa sopstvenim tradicijama, istovetno
kao Mediteran i druga kulturna podruja. Za sebe samu Mezoamerika bee jedan
istorijski svet.
Sa druge strane, kulturna homogenost ovih centara pokazuje kako primitivna
jedinstvenost svake kulture bee zamenjena, u moda ne preterano udaljenom
razdoblju, drugim verskim i politikim uniformnim formama. U sutini, kulturemajke, u centru i na jugu, behu se ugasile ve pre vie vekova. Njihovi sledbenici
behu iskombinovali i nanovo stvorili svu onu raznolikost lokalnih izraajnosti. Ovaj
zadatak sinteze je kulminirao u erekciji jednog modela, istog, sa neznatnim
razlikama, za sve.
I pored opravdanog nepoverenja u koje su pale istorijske analogije,
zloupotrebljene sa toliko sjaja koliko lakoe, nemogue je a da se ne uporedi slika
koju nam prua Mezoamerika s poetka XVI veka, sa slikom helenskog sveta u

trenutku kada Rim zapoinje svoju karijeru svetske sile. Postojanje raznih velikih
drava, i opstajanje velikog broja nezavisnih gradova, naroito u kopnenoj i
ostrvskoj Grkoj, ne spreavaju, ve podvlae, kulturnu uniformnost ovog
univerzuma. Selvekidi, Tolomejci, Makedonci i mnoge male i kratkovene drave,
ne razlikuju se meusobno prema raznovrsnosti i originalnosti svojih dotinih
drutava, ve po nesuglasicama koje ih kobno dele. To isto se moe rei i za
mezoamerika drutva. I u jednima i u drugima raznolike kulturne tradicije i
naslea se meaju i zavravaju tako to se stapaju. Kulturna homogenost
protivurei veitim prepirkama koje ih dele.
U helenskom svetu uniformnost se dostigla putem prevlasti grke kulture, koja
upija istonjake. Teko je odrediti koji bee sjedinjujui element domorodakih
drutava. Jedna hipoteza, koja nema veu vrednost do to se oslanja na jednostavno
razmiljanje, navodi na misao da uloga koju je ostvarila grka kultura u antikom
svetu bee obistinjena u Mezoamerici od strane kulture, premda bez sopstvenog
imena, koja je cvetala u Tuli i Teotiuakanu, i koja se, neopravdano, naziva
toltekom". Oticaj kultura Sredinje visoravni na jug, naroito na oblast
zaposednutu takozvanim Drugim carstvom Maja, opravdava ovu ideju. Oigledno je
da ne postoji uticaj Maja na Teotiuakan. Ba suprotno, ien Itsa je jedan tolteki"
grad. Elem, izgleda da sve navodi na to da su u izvesnom trenutku kulturne forme
centra Meksika zavrile tako to su se rasprostrle i prevladale.
Sa jedne vrlo opte take gledita Mezoamerika se opisala kao uniformno
istorijsko podruje, odreeno postojanim prisustvom izvesnih elemenata
zajednikih za sve kulture: agrikulturom kukuruza, ritualnim kalendarom, igrom
lopte, ljudskim rtvovanjima, srodnim mitovima sunca i vegetacije, itd. Kae se da
su svi ovi elementi junjakog porekla i da behu asimilirani ovda i onda od strane
severnjakih imigracija. Tako, mezoamerika kultura bila bi plod razliitih
tvorevina juga, sakupljenih, odigranih i sistematizovanih od strane nomadskih
druina. Ova shema zaboravlja na originalnost svake lokalne kulture za sebe.
Slinost koja se zapaa izmeu verskih,politikih i mitskih shvatanja indoevropskih
naroda, na primer, ne ponitava originalnost svakoga od njih ponaosob. Na svaki
nain, i s one strane osobene originalnosti svake kulture, oigledno je da sve one,
dekadentne ili oslabljene, behu nadomak toga da ih upije asteko carstvo, naslednik
civilizacija Ravnice.
Ta drutva behu proeta religijama. Samo asteko drutvo bilo je jedna
teokratska i militarna drava. Tako je versko ujedinjenje prethodilo, upotpunjavalo
ili odgovaralo na neki nain politikom ujedinjenju. Sa raznolikim imenima, na
razliitim jezicima, no sa vrlo slinim ceremonijama, ritualima i znaenjima, svaki
prekortesijanski grad divio se bogovima svakoga puta meusobno sve slinijima.
Agrarna boanstva (bogovi zemljita, vegetacije i plodnosti, poput Tlaloka) i
nordijski bogovi (nebesnici, ratnici i lovci, poput Teskatlipoke,Uitsilopotlija,
Mihkoatla) iveli su zajedno u jednom istom kultu. Najoptuenija crta asteke
religije u trenutku Osvajanja jeste neprekidna teoloka spekulacija koja je nanovo
uspostavljala, sistematizovala i sjedinjavala rasprsnuta, osobena i tuinska
verovanja. Ova sinteza nije bila plod kakvog narodnog verskog pokreta, poput

proleterskih religija koje se rasprostiru u antikom svetu dok je zapoinjalo

hrianstvo, ve zadatak jedne kaste, smetene na vrhu drutvene piramide.
Sistematizacije, adaptacije i reforme svetenike kaste odslikavaju kako se i u sferi
verovanja postupalo prema superpoziciji, karakteristinoj za prehispanske
gradove. Na isti nain kao to neka asteka piramida ponekad prekriva drugu, jo
drevniju graevinu, tako se i versko ujedinjenje samo prikazivalo na povrini
svesti, ostavljajui netaknutim primitivna verovanja. Ova situacija predobliavae
ono to e uvesti katolianstvo,koje je takoe jedna religija nametnuta na prvobitnu
i uvek ivu versku osnovu. Sve to je pripremalo pansku dominaciju.
Osvajanje Meksika bilo bi neobjanjivo bez ovih prethodnih dogaaja. Dolazak
panaca izgleda kao oslobaanje naroda potlaenih Astecima. Razni gradovi-drave
se ujedinju sa osvajaima ili posmatraju sa ravnodunou, ako ne sa radou, pad
svakoga od svojih rivala i naroito onog najmonijeg: Tenotitlana. No niti Kortesov
politiki genij, niti tehnika nadmo - odsutna u odluujuim oruanim dogaajima
poput bitke za Otumbu - niti pak izdaja vazala i saveznika, ne bi osvojili ruevinu
astekog carstva da ono samo ubrzo nije osetilo klonue, intimnu sumnju koja ga je
naterala da se potrese i podlegne. U asu kad Moktesuma otvara vrata Tenotitlana
pancima i kad prima Kortesa sa prisutnima, Asteci gube igru. Njihova krajnja
borba jeste samoubistvo i tako daju da se razumeju svi tekstovi koje posedujemo o
ovoj grandioznoj i mranoj pripovesti.
Zato podlee Moktesuma? Zato se osea neobino fasciniran pancima i
okuava pred njima zanos koji nije preterano nazvati svetim - lucidan zanos
samoubice pred ambisom? Bogovi su ga napustili. Velika izdaja kojom zapoinje
istorija Meksika nije izdaja tlakalteka, niti Moktesume i njegove druine, ve izdaja
bogova. Nijedan drugi narod se nije osetio tako potpuno onesposobljenim kakvom
se osetila asteka nacija pred nagovetajima, proroanstvima i znakovima koji su
predskazali njen pad. Postoji opasnost da se ne razume smisao koji su imali ovi
znakovi i proroanstva za Indijance ako se zaboravi njihovo ciklino shvatanje
vremena. Kao to se zbiva i sa mnogim drugim narodima i civilizacijama, za Asteke
vreme nije bilo jedno apstraktno i sadraja lieno merilo, ve neto konkretno,
jedna snaga, supstancija ili tenost koja se troi i konzumira. Otuda neophodnost
rituala i rtvovanja namenjenih preosnaivanju godine ili veka. Meutim vreme - ili
jo tanije: vremena - osim toga to su sainjavala neto ivo to se raa, raste,
odumire, ponovo raa, bee jedna povratna sukcesija. Jedno se vreme okonava;
drugo nadire. Dolazak panaca je Moktesuma interpretirao - bar u naelu - ne
toliko kao spoljnu" opasnost ve kao unutarnji svretak jedne kosmike ere i
poetak druge. Bogovi odlaze stoga to se njihovo vreme okonalo; ali vraa se
drugo vreme i sa njim drugi bogovi, druga era.
Ovo se boansko naputanje ispostavlja jo patetinijim kada se misli na
mladost I vrstinu nastajue drave. Sva stara carstva, poput Rima i Vizantije,
oseaju zavodnitvo smrti pri svretku svoje istorije. Graani sleu ramenima kad
doe, uvek kasan, zavrni udar onoga stranog. Postoji carska zamorenost i ropstvo
se ini lakim teretom onome ko osea umor moi. Asteci iskuavaju drhtaj smrti u
punoj mladosti, kada su tek ili prema zrelosti. Sve u svemu, osvajanje Meksika je

istorijski dogaaj u koji se upliu mnoge i veoma razliite okolnosti, ali se s

uestalou zaboravlja na onu koja mi se ini najznaajnijom: na samoubistvo
astekog naroda. Priseamo se da fascinacija pred smru nije toliko crta zrelosti ili
starosti koliko je crta mladosti. Podne i pono su asovi ritualnog samoubistva. U
podne, tokom jednog aska, sve se zaustavlja i treperi; ivot, kao i sunce, pita
samoga sebe je li vredno truda nastavljati. U tom trenutku imobilnosti, koji je
takoe trenutak zanosa, na sredini svoje putanje, asteki narod die lice: nebeski
znaci su mu neprijateljski. I osea privlanost smrti:

Je pense, sur le bord dore de l'univers

A ce gout de perir qui prend la Pythonise
En qui mugit Vespoir que le monde finisse.
Jedan deo astekog naroda se ogreuje o dunost i trai napadaa. Drugi pak
deo, bez nade u spasenje, izneveren od strane sviju, izabira smrt. Pred usamljenim
prisustvom panaca stvara se rascep u astekom drutvu, koji odgovara dualizmu
njihovih bogova, verskog sistema i viih kasta.
Asteka religija, poput religije svih osvajakih naroda, bila je sunevska religija.
U suncu, bogu koji je izvor ivota, bogu ptici, i u njegovom hodu koji rasteruje
tminu i koji se postavlja u sredite neba kao pobednika vojska usred borbenog
polja, Astek saima sva ratnika nadahnua i poduhvate svog naroda. Jer bogovi
nisu tek puke predstave prirode. Oni isto tako otelotvoruju elje i volju drutva,
koje se samo rastvara u njima. Uitsilopotli, ratnik juga, je plemenski bog rata i
rtvovanja... i zapoinje svoju karijeru jednim ubistvom. Ketsalkoat-Nanauacin je
bog-sunce svetenika, koji u svojevoljnom samortvovanju vidi najvii izraz svoje
doktrine o svetu i o ivotu: Ketsalkoat je kralj-svetenik, potovalac rituala i odluka
sudbine, koji se ne bori i koji sebi dodeljuje smrt da bi se ponovo rodio.
Uitsilopotli, nasuprot tome, je sunce-junak ratnika, koji se brani, bori i trijumfuje,
inuictus sol koji ubija svoje neprijatelje vatrama svog hjukoatla. Svaka od ovih
boanskih linosti odgovara idealu jedne od osnovnih frakcija vladajue klase".8
8 ak Sustel, Kosmoloka misao drevnih Meksikanaca, Pariz, 1940.

Dvojnost asteke religije, odraz njihove teokratsko-militarne podele i njihovog

drutvenog sistema, odgovara takoe protivrenim impulsima koji borave u
svakom biu i svakoj ljudskoj grupi. Instinkt smrti i instinkt ivota prepiru se u
svakome od nas. Ove duboke tenje proimaju aktivnost klasa, kasta i individua i u
kritinim se trenucima ispoljavaju uz potpunu obnaenost. Pobeda instinkta smrti
obznanjuje da asteki narod ubrzo gubi svest o svojoj sudbini. Kuautemok se
namerno bori za poraz. Na ovom se intimnom i odvanom prihvatanju svog gubitka
zasniva se tragini karakter njegove borbe. A drama ove svesti koja vidi kako se sve
rui okolo nje, i na prvom mestu njeni bogovi, tvorci veliine njenoga naroda,
izgleda da predvodi celu nau istoriju. Kuautemok i njegov narod umiru sami,
naputeni od strane prijatelja, saveznika, vazala i bogova. U sirotanstvu.

Pad astekog drutva ubrzava pad ostatka indijanskog sveta. Sve nacije koje ga
sainjavahu su rtva istog uasa, koji se izrazio skoro uvek kao fascinirano
prihvatanje smrti. Malo dokumenata je tako impresivno kao ono neto retkih to
nam ostaju o ovoj katastrofi koja je potopila u ogromnu tugu mnoga bia. Imam
ovde u vidu svedoenje Maja, prema onome kako ga prenosi ilam Balam de
umajel: Drugog Dana Katuna dooe stranci plavih brada, sinovi sunca, ljudi
svetlog tena. Aj, treba da se rastuimo to dooe!... Pae tap belca, doi e sa
neba, doi e odasvuda... Tuna bie re Gnaba-Kua, jedinoga boanstva za nas,
kada se re Boga sa nebesa proiri po zemlji celoj..." I kasnije: Bie to poetak
mnogih veanja, bljesak zraka na ekstremitetu beleve ruke" (vatreno oruje)...
kad padne nad Braom estina okraja, kad im padne danak pri velikom ulasku
hrianstva, kad se zasnuje princip Sedam Sakramenata, kad zapone mukotrpan
rad u selima i kad se beda ustanovi na zemlji".
Karakter Osvajanja je podjednako sloen iz perspektive koju nam pruaju
svedoenja zavetana od strane panaca. U njemu je sve protivreno. Poput
Rekonkiste, ono je jedan lini poduhvat i jedno nacionalno junatvo. Kortes i El Sid
ratuju, za svoj raun, pod svojom odgovornou i protiv volje svojih gospodara, ali
u kraljevo ime i korist. Oni su vazali, buntovnici i krstai. U njihovoj svesti i u svesti
njihovih vojski bore se opreni pojmovi: interesi monarhije i individualaca, interesi
vere i interesi dobitka. I svaki osvaja, svaki misionar i svaki birokrata jeste po
jedno bojno polje. Ako, posmatran izolovano, svaki od njih predstavlja velike moi
koje se otimaju o vostvo drutva - feudalizam, crkvu i apsolutnu monarhiju - u
njihovoj se unutarnjosti bore razliite tenje. Iste one koje razlikuju paniju od
ostatka Evrope, koje od prve ine, u bukvalnom smislu rei, jednu ekscentrinu
naciju.
panija je braniteljka vere i njeni vojnici su Hristovi ratnici. Ova okolnost ne
spreava Cara i njegove naslednike da podravaju otelotvorene polemike sa Papom,
koje Savet Tridesetorice ne zaustavlja u potpunosti. panija je jedna jo uvek
srednjovekovna nacija a mnoge od ustanova koje utemeljuje u Koloniji, i mnogi od
ljudi koji ih ustanovljavaju, su srednjovekovni. U isto vreme, Otkrie i Osvajanje
Amerike su jedan renesansni poduhvat. Na taj nain, i panija uestvuje takoe u
Renesansi - osim ako se smatra da njena prekomorska junatva, posledica nauke,
tehnike, pa ak i renesansnih snova i utopija, ne ine deo ovog istorijskog pokreta.
Sa druge strane, osvajai uopte nisu ponavljanja srednjovekovnog ratnika, koji
se bori protiv maora i nevernika. Oni su avanturisti, to jest, ljudi koji se zatvaraju u
otvorenim prostorima i koji okuavaju nepoznato, to je takoe renesansna crta.
Srednjovekovni konjanik, nasuprot tome, ivi u jednom zatvorenom svetu. Njegov
veliki poduhvat behu Krstaki ratovi, istorijski dogaaj po znaenju razliit od
osvajanja Amerike. Ovaj prvi bee otkup; ovaj drugi, otkrie i zasnivanje. I, na kraju,
mnogi od osvajaa - Kortes, Himenes od Kesade - su likovi nepojmljivi u Srednjem
veku. Njihova knjievna opredeljenja, kao i njihov politiki realizam, njihova svest o
delu koje ostvaruju kao ono to bi Ortega i Gaset nazvao neijim stilom ivota",
poseduju blizak odnos sa srednjovekovnom oseajnou.

Ako se panija zatvara prema Zapadu i ako se odrie budunosti u trenutku

Kontrareforme, ini to tek poto usvaja i asimilira skoro sve umetnike forme
Renesanse: poeziju, slikarstvo, novelu, arhitekturu. Ove forme - mimo drugih
filozofija i politika pomeane sa panskom tradicijom i ustanovama iz
srednjovekovne utrobe, presaene su na ameriki kontinent. I znaajno je to da je
najivlji deo panskog naslea u Americi sainjen od ovih univerzalnih elemenata,
koje je panija asimilirala u jednom isto tako univerzalnom periodu svoje istorije.
Odsustvo purizma, tradicionalizma i espanjolizma - u srednjovekovnom smislu koji
se hteo dati toj rei: ljuska i kora kaste Kastilje - jeste jedna postojana crta
hispanoamerike kulture, uvek otvorene prema spoljanjosti i sa eljom za
univerzalnou. Ni Huan Ruis de Alarkon, ni Sor Huana, ni Dario, ni Beljo, nisu
tradicionalni, puristiki duhovi. panska tradicija koju mi Hispanoamerikanci
nasleujemo jeste ona koja je u samoj paniji gledana sa nepoverenjem ili
prezirom: tradicija heterodoksa, otvorenih prema Italiji ili prema Francuskoj. Naa
kultura, kao deo panske, jeste slobodan izbor nekolicine duhova. I na taj nain,
prema zapisima Horhea Kueste, ona se definie kao sloboda naspram pasivnog
tradicionalizma naih naroda. Ona je jedna forma, ponekad nadreena ili
neopredeljena, ili pak stvarnost koja je odgaja. Na ovaj se karakter oslanja njena
veliina i, takoe, u nekim sluajevima, njena praznina ili njena nemo. Razvoj nae
lirike - koja je po prirodi dijalog izmeu pesnika i Sveta - i relativno siromatvo
naih epskih i dramskih formi, lei moda u ovom tuinskom, stvarnosti lienom
karakteru nae tradicije.
Razliitost elemenata i tenji koje se zapaaju u Osvajanju ne naruava njegovo
jasno istorijsko jedinstvo. Svi oni odslikavaju prirodu panske drave, ija se
najzapaenija crta sastojala u tome da je ona jedna vetaka tvorevina, jedna
politika konstrukcija u najuem od svih znaenja rei. panska se monarhija raa
iz jedne estine: one koju katoliki kraljevi i njihovi naslednici nameu raznolikosti
naroda i nacija potinjenih njihovoj vladavini. pansko jedinstvo bee, i nastavlja da
bude, plod dravne politike volje, tue u odnosu na volju elemenata koji je
sainjavaju. (pansko katolianstvo je uvek ivelo u funkciji ove volje. Otuda,
moda, i njegov ratoborni, autoritarni i inkvizitorski ton.) Brzina kojom panska
drava asimiluje i organizuje osvajanja koja ostvaruju pojedinci pokazuje da jedna
te ista volja, praena izvesnom koherentnom krutou, oivljava evropska i
prekomorska drutva. Kolonije su za kratko vreme dostigle sloenost i savrenost
koja odudara od sporog razvitka onih uspostavljenih od strane drugih drava.
Nekadanje postojanje stabilnih i zrelih drutava olakalo je, bez sumnje, zadatak
panaca; meutim oigledna je hispanska volja da stvori jedan svet po svojoj
predstavi. U 1604-oj, manje od veka nakon pada Tenotitlana, Balbuena daje da se
spozna meksikanska veliina.
Ukratko, bilo da se Osvajanje posmatra iz domorodake ili iz panske
perspektive, ovaj dogaaj je izraz jedne unitarne volje. I pored protivrenosti koje
ga sainjavaju, Osvajanje je istorijska injenica namenjena tome da se stvori
jedinstvo prekortesijanskog kulturnog i politikog mnotva. Naspram
raznovrsnosti rasa, jezika, tenji i drava prehispanskog sveta, panci
ustanovljavaju jedan jedini jezik, jednu jedinu veru, jednog jedinog Gospodara. Ako

se Meksiko raa u XVI veku, treba se usaglasiti da je on sin jedne dvostruke

imperijalne i unitarne sile: sile Asteka i sile panaca.
Carstvo koje zasniva Kortes na ostacima starih starosedelakih kultura bee
pomoni organizam, satelit hispanskog sunca. Sudbina Indijanaca mogla je tako biti
sudbina tolikih naroda koji svoju nacionalnu kulturu vide ponienu, bez toga da
novi poredak obina tiranijska superpozicija - otvori svoja vrata ueu potlaenih.
No drava koju su panci zasnovali bee jedan otvoreni poredak. A ova okolnost,
kao i uslovi uea onih pobeenih u sredinjoj delatnosti novoga drutva - u
religiji, zasluuju ispitivanje sa zadravanjem. Istorija Meksika, pa ak i istorija
svakog Meksikanca, potie upravo iz ove situacije. Stoga je studija kolonijalnog
poretka neophodna. Determinacija najizrazitijih obeleja kolonijalne religioznosti bilo u njenim narodnim ispoljavanjima ili pak u ispoljavanjima njenih
najreprezentativnijih duhova - pokazae nam smisao nae kulture i poreklo mnogih
od naih kasnijih konflikata.
Vetina s kojom panska drava - izuzevi ambicije enkomenderosa, nevernosti
prislukivaa i rivalnosti svake vrste -nanovo stvara nove posede prema liku i
obliku metropole, zauujua je koliko i vrstina drutvene graevine koju
konstruie. Kolonijalno drutvo je poredak stvoren da bi trajao. Hou rei, drutvo
kojim se upravlja prema pravnim, ekonomskim i verskim naelima, meusobno
potpuno koherentnim, a koja ustanovljavaju iv i harmonian odnos izmeu delova
i celine. Jedan samodovoljan svet, zatvoren prema spoljanjosti ali otvoren prema
ultrazemaljskom.
Vrlo je lako ismevati ultrazemaljsku pretenziju kolonijalnog drutva. A ak je jo
lake odbaciti je kao jednu praznu formu, namenjenu tome da prekrije zloupotrebe
osvajaa ili da ih opravda pred njima samima i pred njihovim rtvama. Ovo je bez
sumnje istina, ali nije nita manja istina i to da ova ultrazemaljska tenja nije bila
neki jednostavan dodatak, ve jedna iva vera koja je hranila, kao to koren hrani
drvo, kobno i neophodno, druge kulturne i ekonomske forme. Katolianstvo je
sredite kolonijalnog drutva zato to je uistinu izvor ivota koji napaja aktivnosti,
strasti, vrline, pa ak i grehe slugu i gospodara, funkcionera i svetenika, trgovaca i
vojnika. Zahvaljujui religiji kolonijalni poredak nije tek obina nadgradnja novih
istorijskih formi, ve jedan ivei organizam. Sa kljuem pokrtenja katolianstvo
otvara vrata drutva i pretvara ga u univerzalni poredak, otvoren za sve
kolonizatore. I govorei o Katolikoj crkvi, ne ukazujem ni malo na apostolsko delo
misionara, ve na celo njeno telo ,sa njenim svecima, pohlepnim
dostojanstvenicima,
pedantnim
eklezijastama,
strastvenim
pravnicima,
dobroinstvima i nagomilavanjem bogatstava.
Izvesno je da panci nisu istrebili Indijance zato to im je trebala iva radna
snaga za obraivanje ogromnih feuda i za vaenje ruda. Indijanci bili dobro koje
nije trebalo upropaavati. Teko da su se u ovu konsideraciju umeale druge
humanitarnog karaktera. Slina hipoteza navela bi na osmeh ma koga ko poznaje
postupanje enkomenderosa sa domorocima.Meutim bez Crkve sudbina Indijanaca
bila bi mnogo drugaija. I ne mislim samo na preduzetu borbu da bi se njihovi
ivotni uslovi ublaili i uredili na pravedniji i hrianskiji nain, ve na mogunost

da im je pokrtenje darovalo to da ine deo, na temelju posveenja, jednog poretka i

jedne Crkve. Usled katolike vere Indijanaca, u situaciji sirotanstva, raskidanih veza
sa svojim drevnim kulturama, mrtvih bogova kao i gradova, oni pronalaze mesto u
svetu. Ova mogunost da pripadaju jednom ivom poretku, makar to bilo i u
temelju drutvene piramide, njima starosedeocima bee neljudski negirana od
strane protestanata Nove Engleske. esto se zaboravlja da je pripadati katolikoj
veri znailo pronai sebi mesto u Kosmosu. Beg bogova i smrt voa behu ostavili
domoroca u tako potpunoj samoi kakvu je za savremenog oveka teko zamisliti.
Katolianstvo ga tera da obnovi svoje veze sa svetom i sa nadsvetom. Vraa smisao
njegovom prisustvu na zemlji, hrani njegove nade i opravdava njegov ivot i
njegovu smrt.
Proizilazi kao nepotrebno dodati da je religija Indijanaca, poput religije skoro
celog meksikog naroda, bila meavina novih i starih verovanja. Nije ni moglo biti
drugaije, jer je katolianstvo bila nametnuta religija. Ovoj okolnosti, koja je sa
druge take gledita od najvie transcendencije, za nove vernike nedostajao je
neposredan interes. Sutinsko bee da su se njihovi drutveni, ljudski i verski
odnosi sa okruujuim svetom i sa Svetim ponovo uspostavili. Njihovo osobeno
postojanje ukljuivalo se u jedan prostraniji poredak. Indijanci nisu tek iz
jednostavne pobonosti ili servilinosti nazivali tatama" misionare i majkom"
Devicu od Gvadalupe.
Razlika sa saksonskim kolonijama je radikalna. Nova panija spoznala je mnoge
strahote, ali bar nije znala za najstraniju od svih: da se negira mesto, pa makar bilo
i poslednje u drutvenoj skali, ljudima koji je sainjavaju. Postojale su klase, kaste,
robovi, ali nisu postojale parije, ljudi bez odreenog drutvenog uslova ili bez
pravnog, moralnog ili verskog statusa. Razlika sa svetom savremenih totalitarnih
drutava je takoe odluujua.
Izvesno je da Nova panija, na kraju i svretku satelitsko drutvo, nije stvorila
jednu umetnost, miljenje, mit ili originalne oblike ivota. (Jedine zbilja originalne
tvorevine Amerike - a naravno ne iskljuujem ni Sjedinjene Drave - jesu
prekolumbovske). Takoe je izvesno da tehnika nadmo kolonijalnog sveta i
uvoenje bogatijih i sloenijih kulturnih oblika nego to su mezoameriki, nisu
dovoljni da opravdaju jednu epohu. Ali stvaranje jednog univerzalnog poretka,
neobian uspeh Kolonije, ipak opravdava ovo drutvo i iskupljuje ga iz njegovih
ogranienja. Velika kolonijalna poezija, barokna umetnost, Indijanski Zakoni,
hroniari, istoriari i mislioci i, na kraju, novohispanska arhitektura, u kojoj se sve,
pa ak i fantastini plodovi i bezbona ludila, harmonizuje pod jednim rigoroznim i
prostranim poretkom, samo su odrazi ravnotee drutva u kome isto tako svi ljudi i
sve rase pronalaze mesto, opravdanost i smisao. Drutvom je upravljao hrianski
poredak ne razliit od onog kome se divi u hramovima i u pesmama.
Ne nameravam da opravdavam kolonijalno drutvo. Strogo uzevi, dotle dok
postoji ovakav ili onakav oblik potlaenosti, nijedno se drutvo ne opravdava.
Teim da ga razumem kao ivu i, utoliko, protivrenu celovitost. Na isti nain
odbijam da u ljudskim rtvama Asteka vidim izolovani izraz surovosti bez
povezanosti sa ostatkom ove civilizacije: vaenje srca i monumentalne piramide,

skulptura i ritualni kanibalizam, poezija i floridski rat", teokratija i grandiozni

mitovi su jedna nerazluiva celina. Negirati ovo je toliko detinjasto koliko i negirati
gotiku umetnost ili provansalsku poeziju u ime poloaja srednjovekovne
sluinadi, negirati Eshila zato to su u Atini postojali robovi. Istorija poseduje
surovu stvarnost komara; veliina oveka sastoji se u tome da stvara lepa i
postojana dela sa stvarnom supstancijom ovoga komara. Ili reeno na drugi nain:
da preobraava komar u viziju, da nas oslobaa, pa makar bilo samo na trenutak,
od bezobline stvarnosti posredstvom stvaralatva.
Tokom vekova panija promilja i usavrava ideje koje su joj dale ivot.
Intelektualna delatnost ne prestaje da bude stvaralaka, ali samo u sferi umetnosti i
unutar granica za koje se zna. Kritika - koja je u ovim vekovima i u drugim
krajevima najvii oblik stvaralatva - jedva da postoji u ovom zatvorenom i
samozadovoljnom svetu. Jeste, postoji satira, teoloka rasprava i stalna delatnost
da se proiri, usavri i uini solidnijom graevina u kojoj bejahu toliki i tako razliiti
narodi. No naela koja upravljaju drutvom su nepromenljiva i nedodirljiva. panija
vie ne izumljuje, niti otkriva: ona se iri, brani, nanovo stvara. Ne eli da se menja,
ve da traje. A to isto se zbiva i sa njenim prekomorskim posedima. Poto je
prebroena prva epoha bura i metea, Kolonija trpi periodine krize - poput one
kroz koju prolaze Sigensa i Gongora i Sor Huana - ali nijedna od njih ne dotie
korene reima niti dovodi u sumnju naela na kojima se zasniva.
Kolonijalni svet bee projekcija drutva koje je ve doseglo svoju zrelost i
stabilnost u Evropi. Njegova originalnost je nitavna. Nova panija ne trai, niti
izumljuje: ona primenjuje i prilagoava. Sve njene tvorevine, ukljuujui i tvorevinu
svog sopstvenog bia, jesu odrazi panskih tvorevina. Apropustljivost sa kojom
hispanski oblici polagano prihvataju izmene koje im namee novohispanska
stvarnost, ne negira konzervativni karakter Kolonije. Tradicionalna drutva, zapaa
Ortega i Gaset, su realistika: uvaju se naglih skokova ali se lagano menjaju,
prihvatajui sugestije stvarnosti. Meksikanska veliina" je veliina nepokretnog
sunca, preuranjeno podne koje vie nema nita da osvoji do li svoj raspad.
Verska spekulacija je prestala jo pre vie vekova. Doktrina bee nainjena i
trebalo ju je iznad svega proiveti. Crkva se imobilizuje u Evropi, u odbrani.
Sholastika se loe brani, poput tekih panskih laa, rtve lakih laa Holanana i
Engleza. Dekadencija evropskog katolianstva poklapa se sa njegovim hispanoamerikim apogejem: proiruje se na nove zemlje u trenutku kada je prestalo da
bude stvaralako. Prua nainjenu filozofiju i okamenjenu veru, tako da
originalnost novih vernika ne nalazi prilike da se ispolji. Njihovo prikljuenje je
pasivno. Ugled i produbljenost meksikanske religioznosti je u suprotnosti sa
relativnim siromatvom njenih tvorevina. Ne posedujemo neku veliku religioznu
poeziju, kao to nemamo nikakvu originalnu filozofiju, niti makar jednog jedinog
mistika ili reformatora od znaaja.
Ova paradoksalna situacija - a usled toga ne manje stvarna -objanjava dobar
deo nae istorije i jeste poreklo mnogih od naih psihikih konflikata. Katolianstvo
prua utoite potomstvu onih koji behu videli istrebljenje svojih vladajuih klasa,
unitenje svojih hramova i rukopisa i ukidanje viih oblika svoje kulture ali, iz

samog razloga svoje evropske dekadencije, ono im ukida svaku mogunost da

izraze svoju osobenost. Tako se uee vernika svelo na najelementarniji i
najpasivniji od verskih stavova. Malo ih je moglo dosegnuti potpunije razumevanje
svojih novih verovanja. A nepokretnost ovih, kao i nepokretnost trulog sholastikog
aparata, oteavala je svako stvaralako uee. Neka se doda i to da je zajednica
vernika poticala od niih klasa drevnoga drutva. Iz takvog razloga, to su bili ljudi
sa siromanom kulturnom tradicijom (trezori magijskog i verskog znanja, ratnici i
svetenici, bili su istrebljeni ili asimilovani). Sve u svemu, religiozno stvaralatvo
bilo je zabranjeno vernicima kao posledica okolnosti koje odreivahu njihovo
uee. Otuda relativna neplodnost kolonijalnog katolianstva, iznad svega ako se
prisetimo njegove fertilnosti kod varvara i Rimljana, pokrtenih u trenutku u kom
religija bee jedina iva snaga antikog sveta. Nije teko, stoga, da na
antitradicionalni stav i dvosmislenost nae pozicije spram katolianstva vode
poreklo od ove injenice. Religija i tradicija uvek su nam se pruale kao mrtvi,
beskorisni oblici koji osakauju ili gue nau osobenost.
Nije zauujua, u ovim okolnostima, postojanost prekortesijanskog temelja.
Meksikanac je religiozno bie i njegovo iskustvo Svetoga je veoma istinsko, ali, koje
njegov Bog: drevna boanstva zemlje ili Hrist? Jedan molitveni priziv, istinska
molitva i pored prisustva izvesnih magijskih elemenata, odgovara jasno na ovo
pitanje:
Sveta zemljo, sveto nebo; Boe Gospode, Boji Sine, Sveta Zemljo, Sveto nebo,
sveta slavo, preuzmi me na sebe, predstavi me; pogledaj moj rad, pogledaj moj trud,
pogledaj moju patnju. Veliki ovee, veliki Gospodaru, veliki oe, veliki petome,
veliki due ene, pomozi mi. U tvoje ruke polaem danak; ovde je poivalite
njegovog ulela. Zarad mog tamjana, zarad mojih sveca, o due meseca, device
majko neba, device majko zamlje; Sveta Roso, zarad njegovog sina prvenca, zarad
njegove prve slave, pogledaj svog sina smvrljenog u njegovom duhu, u njegovom
ulelu.
U mnogim sluajevima katolianstvo samo prekriva drevna kosmogonijska
verovanja. Ovde imam u vidu kako isti molitelj, Huan Peres Holote, na savremenik
prema Graanskom Registru, na predak ako se obazremo na njegova verovanja,
opisuje Hristovu sliku u jednoj crkvi svog sela, objanjavajui ta ona znai za njega
i za njegovu rasu:
Ovaj koji se nalazi u nii, to je Gospodar Sveti Manuel; zove se takoe i gospodar
Sveti Salvador, ili gospodar Sveti Matej; on je taj koji brine o ljudima, o stvorovima.
Njemu se moli da brine o nekome u kui, na putevima, na zemlji. Ovaj drugi koji se
nalazi na krstu, to je takoe gospodar Sveti Matej; on krvari, pokazuje nam kako se
umire na krstu, da bi nas nauio da potujemo... pre nego to se rodio Sveti Manuel,
sunce bee podjednako hladno kao mesec. Na zemlji ivljahu pukuhe, koje su se
hranile ljudima. Sunce poe grejati kada se rodi dete Bog, koji je sin Device,
gospodar Sveti Salvador.9
9 Rikardo Posas, A., Huan Peres Holote. Autobiografija jednog cocila, 5. izdanje, Meksiko, Fondo de Cultura
Economica, 1965.

U pripovesti molitelja, ekstremnom i kao takvom primernom sluaju, oigledna

je religiozna nadgradnja i neizbrisivo prisustvo domorodakih mitova. Pre
Hristovog roenja, sunce - Boje oko - ne greje. Zvezda je atribut boanstva. Otuda
to da molitelj ponavlja kako se zahvaljujui prisustvu Boga priroda stavlja u pokret.
Zar ovo nije jedna vrlo izopaena verzija divnoga mita o stvaranju sveta? I u
Teotiuakanu se bogovi takoe suoavaju sa problemom zvezde - izvora ivota. A
samo rtvovanje Ketsalkoata stavlja sunce u pokret i spaava svet od svetog poara.
Gstrajnost prekortesijanskog mita podvlai razliku izmeu hrianskog i
domorodakog shvatanja; Hrist spaava svet zato to nas iskupljuje i pere mrlju
prvobitnog greha. Ketsalkoat nije toliko bog otkupitelj koliko ponovnotvoritelj.
Pojam greha je za Indijance jo uvek povezan sa idejom zdravlja i bolesti, line,
drutvene i kosmike. Za hrianina se radi o tome da se spase pojedinana dua,
odvojena od grupe i od tela. Hrianstvo osuuje svet; Indijanac pak poima lino
spasenje samo kao deo spasenja kosmosa i drutva.
Nita nije poremetilo rodbinsku vezu naroda sa Svetim, stalnu snagu koja daje
trajnost naoj naciji i dubinu afektivnom ivotu onih obezvlaenih. No nita isto
tako nije uspelo da je uini budnijom i plodnijom, ak ni meksikanizacija
katolianstva, ak ni Devica od Gvadalupe. Usled toga se oni najbolji nisu dvoumili
da napuste telo Crkve i izau na nevreme. Onde, u samoi i u golotinji duhovne
borbe, udahnuli su neto od onog sveeg verskog vazduha" za koji moljae Horhe
Kuesta.
Epoha Karlosa II je jedna od najtunijih i najpustijih epoha istorije panije. Sve
njene duhovne zalihe bee prodrala vatra jednog dinaminog ivota i umetnosti,
raskidanih krajnostima i antitezama. Dekadencija panske kulture na Poluostrvu
poklapa se sa njenim podnevom u Americi. Barolma umetnost u ovom periodu
dostie trenutak potpunosti. Najbolji ne samo da piu poeziju, ve se zanimaju i za
astronomiju, fiziku ili ameriku antiku. Probueni duhovi u jednom knjievnou
imobilizovanom drutvu, nasluuju drugu epohu i druge zaokupljenosti, u isto
vreme dok estetike tenje svoga vremena dovode do njihovih krajnjih posledica. A
u svima njima se iscrtava izvesna suprotstavljenost izmeu njihovih verskih
shvatanja i zahteva njihove intelektualne radoznalosti i vrstine. Neki poduzimaju
jednu nemoguu sintezu. Sor Huana, na primer, poduzima sainjavanje Prvog Sna, u
nameri da pomiri nauku sa poezijom, baroknost sa prosveenou.
Bilo bi neispravno poistovetiti dramu ove generacije sa dramom koja razdire
njihove evropske savremenike i od koje e XVIII vek nainiti patent. Konflikt koji u
njima boravi i koji zavrava tako to ih svodi na utnju - nije toliko konflikt vere i
razuma koliko okamenjavanja nekih verovanja koja su izgubila svu svoju sveinu i
plodnost i koja, utoliko, behu nesposobna da zadovolje ono to je njihov duhovni
apetit od ovih traio. Edmundo O'Gorman postavlja tako termine konflikta:
prelazno stanje u kom razum pravi razdor u tiini i u kom vie nije dovoljna uteha
religije". No utehe vere nisu dovoljne stoga to se radi o jednoj nepokretnoj isuvoj
veri. Kritika razuma e, u Americi, doi tek kasnije. O'Gorman precizira karakter
raskola kako sledi: imati istovremeno veru u Boga i u razum jeste iveti sa
iskorenjenim, kome je drae rascepanim biem, u stvarnoj, jedinoj, krajnjoj i

protivrenoj mogunosti, sainjenoj od dve mogue nemogunosti ljudskog

postojanja".10
10 Edmundo O'Gorman, Kriza i budunost istorijske nauke, Meksiko, 1947.

Ovaj prodorni opis je valjan ako se ublae polovi tih nemoguih mogunosti. Jer
ne moe se negirati autentinost verskih oseanja te generacije, ali isto tako ni
njihova nepokretnost i umor. A, to se tie drugoga termina raskola, ne treba
prenaglaavati racionalizam Siguense ili Sor Huane, koji nikada nisu imali potpunu
svest o problemu koji je poeo da raseca duhove. ini mi se da borba zapoinje
izmeu njihove intelektualne ivotnosti, njihove uznemirenosti da spoznaju i
prodru u loe istraene svetove, i neefikasnosti sredstava koja im odmeravaju
teologija i novohispanska kultura. Kroz njihov se konflikt nazire konflikt
kolonijalnog drutva, koji isto tako nije dovodio u sumnju, ali koji im nije ni
osiguravao da izraze svoju intimnost putem okamenjenih oblika. Kolonijalni
poredak bio je poredak nametnut odozgo prema dole; njegovi drutveni,
ekonomski, pravniki i verski oblici bili su nepromenljivi. Boanskim pravom i
monarhijskim apsolutizmom upravljano drutvo bilo je stvoreno u svim svojim
deliima kao ogromna, komplikovana vetaka tvorevina namenjena da traje ali ne
i da se menja. U Sor Huaninoj epohi najbolji duhovi poinju da pokazuju pa makar
to bilo u konfuznom i stidljivom obliku - ivotnost i intelektualnu radoznalost u
otvorenoj suprotnosti sa anemijom crne panije Karlosa II (sa znaajno nadenutim
nadimkom Opinjeni). Sigensa i Gongora se zanima za drevne indijanske civilizacije
i, sa Sor Huanom i nekima drugima, za Dekartovu filozofiju, eksperimentalnu fiziku,
astronomiju. Crkva gleda sa podozrenjem na sve te zanimljivosti; vremenska mo,
sa svoje strane, dovodi do krajnosti politiku, ekonomsku i duhovnu izolaciju svojih
kolonija, dotle da ih preobraava u zatvorena podruja. Na njivama i u gradovima
ima nereda, neumoljivo suzbijanih. U ovom zatvorenom svetu Sor Huanina
generacija postavlja sebi izvesna pitanja - vie nagovetena nego formulisana, vie
nasluena nego promiljena - na koje njihova duhovna tradicija nije pruala
odgovora. (Odgovori ve behu dati vani, na slobodnom vazduhu evropske kulture.)
Ovo objanjava, moda, da i pored svoje odvanosti, niko meu njima ne poduzima
kritiku naela na kojima se zasnivalo kolonijalno drutvo, niti predlae druga. Kada
se kriza objavljuje, ova generacija se povlai. Prestala je njena dvosmislena borba.
Njeno odricanje - koje nema nita sa nekim verskim preobraenjem - zavrava u
utnji. Ne preputaju se Bogu, ve sami sebe negiraju. Ova negacija jeste negacija
kolonijalnog sveta, koji se zatvara nad samim sobom. Nema izlaza, osim putem
preloma.
Niko kao Huana de Asbahe ne otelotvoruje dvojnost ovoga sveta, iako povr
njenog dela, kao ni povr njenog ivota, ne obznanjuje nikakvu pukotinu. Sve u njoj
odgovara onome to je njeno vreme moglo da trai od jedne ene. U isto vreme i
bez duboke protivrenosti, Sor Huana je bila pesnikinja i jeronimska monahinja,
prijateljica Vojvotkinje od Paredesa i dramska stvarateljka. Njene ljubavne
razonode, bilo da ih je imala bilo da su samo rasplamsane retorike izmiljotine,
njena ljubav prema razgovoru i muzici, njeni knjievni pokuaji pa sve do njenih
seksualnih tenji koje joj neki pripisuju, ne suprotstavljaju se, ve iziskuju jedan

primeran cilj. Sor Huana potvruje svoje vreme onoliko koliko se njeno vreme
potvruje u njoj. No dva od njenih dela, Odgovor Sor Filotei i Prvi San, bacaju jednu
udesnu svetlost na njen lik i na njeno vreme. I ine je primernom u posve
drugaijem smislu od onog na koje misle njeni katoliki panegiriari.
Prvi San se poredio sa Samoama. U sutini, poema Sor Huane je imitacija
poeme Luisa de Gongore. Ipak, duboke razlike su vee nego spoljanje slinosti.
Menendes i Pelajo prigovaraju Gongori njegovu ispraznost. Ako ovaj pridev
zamenimo reju povran", biemo blii pesnikom shvatanju Gongore, koji jedino
kani da sagradi - ili kako kae Bernardo Balbuena: da okrivotvori -jedan svet
privida. Mit Samoa govori malo; filozofska supstancija - ako uopte ima kakve znai jo manje. Sve je izgovor za deskripcije i digresije. A svaka od njih se rastvara,
jedna za drugom, u retorike slike, antiteze i figure. Ako se neto kree u
Gongorinoj poemi, to ba i nije propast, niti njegovo miljenje, ve pesnikova mata.
Jer, kao to on sam kae u prologu, njegovi stihovi koraci hodoasnika su lutajui".
A ovaj udesni zvuk, ovaj hodoasnik koji peva, zaustavlja se na jednoj rei ili boji,
miluje je i produava i od svakog perioda stvara po jednu sliku a od svake slike po
jedan svet. Pesniki diskurs tee polagano, rava se u bokoraste zagrade", koje su
tanana ostrva, i nastavlja da luta meu krajolicima, tamama, svetlostima,
stvarnostima koje iskupljuje i onepokreuje. Poezija je uti uitak, vetako
ponovno stvaranje idealne prirode, prema onome na ta navodi Damaso Alonso.
Tako, nema konflikta izmeu supstancije i forme, stoga to Gongora svodi sve na
formu, sve na kristalnu ili drhtavu, blistavu ili talasastu povr.
Sor Huana koristi Gongorin postupak, ali sainjava filozofsku poemu. eli da
prodre u stvarnost, a ne da je promeni u divnu povr. Mranine poeme su
dvostruke: one sintaksike i mitoloke i one konceptualne. Poema, je kae Alfonso
Rejes, pokuaj da se doe do poezije sute intelektualne emocije". Vizija koju nam
prua Prvi San je vizija sna univerzalne noi, u kojoj svet i ovek sanjaju i bivaju
sanjani. Kosmos koji se sanja, sanja se dotle dok ne probudi. Nita nije udaljenije od
telesne i duhovne noi mistiara nego ova intelektualna no. Sor Huanina poema
nema pretea u poeziji panskog jezika i, kao to zapaa Vosler, predobliava
pesniki pokret nemake Ilustracije. No Prvi San je pre pokuaj nego uspeh,
nasuprot onome to se zbiva sa Samoama, premda ih njihov autor nije zavrio. A
nije ni moglo biti drugaije, jer u poemi Sor Huane, kao i u samom njenom ivotu,
postoji jedna neutralna zona praznine: zona koja proizvodi ok oprenih tenji koje
je prodiru i koje nije uspela da pomiri.
Sor Huana nam je ostavila jedan obznanjujui tekst, istovremeno objavu vere u
inteligenciji i naputanje njenog obavljanja: Odgovor Sor Filotei. Odbrana
intelektualnoga i ene, Odgovor je isto tako pripovest jednog poziva. Ako se veruje
njenim ispovestima, jedva da je bilo nauke koju nije oprobala. Njena radoznalost
nije radoznalost oveka od nauke, ve kultnog oveka koji udi da u jednu
koherentnu viziju integrie sve osobenosti saznanja. Predoseala je tajnovitu
povezanost izmeu svih istina. Pozivajui se na raznolikost svojih studija, opominje
na to da su njihove protivrenosti vie prividne nego stvarne, barem u onom
formalnom i spekulativnom". Nauke i umetnosti, ma koliko da su protivne, ne samo

da ne remete opte razumevanje prirode, ve ga i potpomau, dajui svetlosti i

otvarajui put jedne drugima, putem varijacija i skrivenih veza... tako da se ini da
jedne drugima odgovaraju i da su ujedinjene u boanstvenu povezanost i
sjedinjenje"...
Ako i ne bee ena od nauke, isto tako nije bila ni filozofski duh poto joj
nedostaje mo koja apstrahuje. Svojom eu za saznanjem ne vlada s ironijom i sa
prevrtljivou, dok bi u drugim vremenima pisala eseje i kritike. Stoga, ona ne ivi
za jednu ideju, niti stvara nove ideje: ona ivi ideje, koje su njena atmosfera i njena
prirodna hrana. Ona je intelektualac: jedna svest. Nije mogue sumnjati u iskrenost
njenih verskih oseanja, ali tamo gde bi kakav poboan duh susreo dokaze za
prisustvo Boga ili njegove moi, Sor Huana nalazi priliku da uoblii hipoteze i
pitanja. Iako esto ponavlja da sve dolazi od Boga, uvek traga za nekim razumnim
objanjenjem: Behu u mom prisustvu dva deteta koja se igrahu igrom i ja jedva
to videh pokret i figuru kad poeh, sa ovom svojom ludou, da prouavam laki
motu sferinog oblika...,,
Ove su izjave oprene izjavama panskih pisaca epohe - pa ak i pisaca kasnijih
generacija. Ni za koga od njih fiziki svet nije problem: prihvataju stvarnost takvu
kakva je ili je osuuju. Izvan radnje, nema niega osim posmatranja, ini se da nam
govori panska knjievnost Zlatnih Vekova. Izmeu avanture i odricanja kree se
panski istorijski ivot. Ni Grasian niti Kevedo, da i ne govorimo o religioznim
piscima, ne pokazuju zanimanje za saznanje u sebi. Preziru intelektualnu
radoznalost a sve njeno znanje usleuju na vladanje, moral ili spasenje. Stoici ili
hriani, kako je reeno, ne znaju za sutu intelektualnu delatnost.Faust je
nezamisliv u ovoj tradiciji. Inteligencija im ne ini nikakvo zadovoljstvo; ona je
opasno oruje: slui za to da potue neprijatelje ali nas isto tako moe naterati da
izgubimo duu. Osamljeni lik Sor Huane se jo vie izoluje u ovom svetu stvorenom
od afirmacija i negacija, koji ne zna za vrednost sumnje i ispitivanja.
Odgovor nije samo autoportret ve je i odbrana jednog uvek mladog, uvek
nezasitnog i ironinog, strastvenog i tajeeg duha. Njegova dvostruka samoa, ene
i intelektualca, saima jedan isto tako dvostruki konflikt: konflikt svoga drutva i
konflikt svoje enskosti. Odgovor Sor Filotei je odbrana ene. To to je sainila ovu
odbranu i to se usudila da obznani svoju naklonost ka nepristrasnom miljenju,
ine od nje moderan lik. Ako u njenom potvrivanju vrednosti iskustva nije
iluzorno uoiti instinktivnu reakciju na tradicionalno miljenje panije, onda u
njenom poimanju saznanja - koje ne mea sa erudicijom, niti poistoveuje sa
religijom - postoji implicitna odbrana intelektualne svesti. Sve to je dovodi dotle da
svet poima kao problem ili kao enigmu pre nego kao mesto spasenja ili propasti. A
ovo daje njenom miljenju originalnost koja zasluivanje neto vie od pohvala
njenih savre-menika ili od prigovora njenog ispovednika, i koja ak i u nae dane
ite dublje suenje i korenitije ispitivanje.
Kako je mogue da glasovi tako ispunjeni budunou najednom izlaze iz
manastira meksikanskih monahinja?", pita se Vosler. I odgovara sebi: njihova
radoznalost za antiku mitologiju i za modernu fiziku, za Aristotela i Harvija, za
Platonove ideje i Kirherovu lanternu magiku... ne bi napredovala u pedantnim i

plaljivo dogmatinim univerzitetima Stare panije". Isto tako ni u Meksiku nije

dugo napredovala. Nakon metea iz 1692. intelektualni ivot brzo tamni. Sigensa i
Gongora naglo naputa svoje istorijske i arheoloke naklonjenosti. Sor Huana se
odrie svojih knjiga i ubrzo potom umire. Drutvena se kriza, primeuje Vosler,
podudara sa krizom duhova.
Uprkos sjaju njenog ivota, patetinosti njene smrti, i zadivljujuoj geometriji
koja rukovodi njenim najboljim pesnikim ostvarenjima, ima u ivotu i u delu Sor
Huane neega neostvarenog i razorenog. Uoava se melanholija duha koji nikada
nije uspeo da sebi oprosti svoju odvanost i svoju uslovljenost ene. Niti joj je njena
epoha pruala intelektualnu hranu koju je njena nezasitost traila, niti je ona mogla
- a ko? - da stvori sebi svet ideja sa kojima bi nasamo ivela. U njoj uvek bee vrlo
iva svest o njenoj osobenosti: ta mi ene moemo znati do li filozofiju kuhinje?",
pita ona sa osmehom. Ali rana je boli: Ko nee poverovati, videi tako sveopte
aplauze, da sam brodila po povoljnom vetru nad palmama svagdanjih klicanja?"
Sor Huana je lik samoe. Neodluna i nasmeena kree se izmeu dva svetla, svesna
dvojnosti svoje uslovljenosti i nemogunosti svoga poduhvata. Vrlo se esto uju
prigovori protiv ljudi koji su bili ispod svoje sudbine, a kako tek ne bismo oplakivali
kob ene koja bee iznad svoga drutva i svoje kulture?
Njena slika jeste slika melanholine usamljenice koja se smei i uti.utnja, kae
ona sama na nekom mestu, naseljena je glasovima. A ta nam njena utnja govori?
Ako se u delu Sor Huane kolonijalno drutvo izraava i potvruje, u njenoj utnji
ovo se isto drutvo osuuje. Iskustvo Sor Huane, koja okonava u utnji i odricanju,
dopunjuje na taj nain ispitivanje kolonijalnog poretka. Svet otvoren prema ueu
i, utoliko, prema ivom kulturnom poretku, jeste, meutim, neumitno zatvoren
prema svakom linom izraavanju, prema svakoj avanturi. Svet zatvoren prema
budunosti. Da bismo bili mi sami, morali smo da prekinemo s ovim bezizlaznim
poretkom,- makar uz opasnost da ostanemo u sirotanstvu.XIX vek bie vek prekida
i, istovremeno, vek pokuaja da se stvore nove veze sa drugom tradicijom, iako
daljom, ne manje univerzalnom od one koju nam je pruila Katolika crkva: sa
tradicijom evropskog racionalizma.

VI
OD NEZAVISNOSTI DO REVOLUCIJE

Reforme koje preduzima burbonska dinastija, a naroito Karlos III, saniraju

ekonomiju i ine efikasnijim promet, meutim naglaavaju administrativni
centralizam a Novu paniju pretvaraju u istinsku koloniju, to jest, u oblast
podvrgnutu sistematinoj eksploataciji i usko podreenu centralnoj vlasti.

Apsolutizam austrijske kue imao je drugi smisao: kolonije behu kraljevine sa

izvesnom autonomijom a Carstvo je naliilo na sunev sistem. Nova panija, pre
svega u prvim vremenima, vrtela se u krug po Koroni kao jedna omanja zvezda, ali
obdarena sopstvenom svetlou, poput drugih poseda i kraljevina. Burbonci
preobrazie Novu paniju, vazalsku kraljevinu, u obinu prekomorsku teritoriju. Za
ponovno oivljavanje kolonijalnog drutva nisu bili dovoljni stvaranje
upraviteljstava, podstrek koji se pruao naunom istraivanju, razvoj humanizma,
izgradnja monumentalnih dela javne slube ni, na kraju, dobra vladavina raznih
vice-kraljeva. Kolonija, poput metropole, bee jo jedino forma, nenastanjeno telo.
Od kraja XVII veka veze koje sjedinjavahu Madrid sa njegovim posedima prestale su
da budu uskladitelji koji meu sobom sjedinjuju jedan ivi organizam. Carstvo
preivljava zahvaljujui savrenosti i sloenosti svoje strukture, svojoj fizikoj
veliini i inerciji. Zahvaljujui isto tako nesuglasicama koje razdeljuju njegove
rivale. A reforma Karlosa III pokazuje do koje mere je puka politika delatnost
nedovoljna, ako joj ne prethode promena same strukture drutva i ispitivanje
postavki koje ga zasnivaju.
Ponavlja se kako XVIII vek priprema pokret za Nezavisnost. U sutini, nauka i
filozofija epohe (preko reforme sholastike koju zastupaju ljudi poput Fransiska
Haviera Klavihera, ili preko miljenja i delanja drugih, poput Benita Dijasa de
Gamare i Antonija Alsate) sainjavaju neophodne intelektualne pretpostavke Grita
de Dolores. No zaboravlja se da Nezavisnost iskrsava tek kada nas vie nita ne
vezuje za paniju, osim inercije, te strahovite inercije oveka na umoru koja mu
imobilizuje ruku u jednom tekom mahu, mahu kande, kao da bi za trenutak vie
prigrabio ivot. Ali ivot ga naputa, uz jedan krajnji i nagli pokret. Nova panija,
koliko kao svetska tvorevina, toliko kao ivi poredak a ne maska poretka, gasi se
onda kada jedna vera prestaje da je namiruje. Sor Huana, nesposobna da u jednom
stvaralakom i organskom obliku razrei konflikt izmeu svoje intelektualne
radoznalosti i verskih naela epohe, odrie se i umire, primemo. Sa manje se
primernosti kolonijalno drutvo vue tokom jo jednog veka, branei se uz sterilan
otpor.
Nezavisnost prua isti dvosmisleni lik kao i Osvajanje. Korteso-vom delu
prethode politika sinteza koju u paniji ostvaruju katoliki kraljevi i sinteza koju
zapoinju asteci u Mezoamerici. Nezavisnost se takoe predstavlja kao fenomen od
dvostrukog znaenja: kao raspadanje mrtvog tela Carstva i kao raanje mnotva
novih drava. Osvajanje i Nezavisnost izgleda da su trenuci nadolaenja i
povlaenja jednog velikog istorijskog talasa, koji se stvara u XV veku, prua se do
Amerike, dostie trenutak sjajne ravnotee u XVI i XVII veku i na posletku se
povlai, ne pre nego to e se rasprsnuti u hiljadu fragmenata.
Filozof Hose Gaos potvruje ovu sliku kada moderno miljenje na panskom
jeziku deli na dva sektora: poluostrvski sektor, koji se sastoji u irokom
razmiljanju o panskoj dekadenciji, i hispanoameriki sektor, koji je, vie nego
meditacija, tvrdnja u prilog Nezavisnosti i potraga za naom sudbinom. pansko
miljenje se vraa na prolost i na sebe samo, da bi ispitalo uzroke dekadencije ili
da bi izolovalo, sred tolike smrti, jo uvek ive elemente koji bi dali smisao i vanost

injenici, stranoj za svakoga, da se bude panac.Hispanoameriko miljenje

zapoinje kao opravdavanje Nezavisnosti, ali se skoro odmah preobraava u
projekat: Amerika nije toliko tradicija koju treba nastaviti koliko je budunost koju
treba ostvariti. Projekat i utopija su nerazdvojivi od hispanoamerikog miljenja,
od kraja XVIII veka pa sve do naih dana. Elegija i kritika su pak nerazdvojivi od
poluostrvskog miljenja -ukljuujui i Gnamuna, elegijskog pesnika, i Ortega i
Gaseta, kritikog filozofa.
U junoamerikim zemljama jo je uoljivija preanja dvojnost. Linost voa je
jo razluivija a njihova suprotstavljenost hispanskoj tradiciji jo radikalnija.
Kosmopolitski aristokrate, intelektualci i putnici ne samo da poznaju nove ideje,
ve i poseuju nove ljude i nova drutva. Miranda uestvuje u Francuskoj revoluciji
i bori se u Valmiju. Beljo ivi u Londonu. Godine Bolivarovog uenja protiu kroz
onu atmosferu koja priprema heroje i prineve: od detinjstva se obuava da bi
slobodario i da bi vladao. Naa Revolucija za Nezavisnost je manje sjajna, manje
bogata u univerzalnim idejama i frazama, dok je odreenija lokalnim okolnostima.
Nae voe, skromni svetenici i mrani kapetani, nemaju tako jasan pojam o svom
delu. Zauzvrat, poseduju dublji smisao za stvarnost i bolje uju ono to im,
poluglasno i zagonetno, govori narod.
Ove razlike utiu na kasniju istoriju naih zemalja. Junoamerika Nezavisnost
zapoinje jednim velikim kontinentalnim pokretom:Sveti Martin oslobaa polovinu
kopna, Bolivar pak drugu polovinu. Stvaraju se velike drave, konfederacije,
anfikcionije. Smatra se da emancipacija panije nee dovesti do komadanja
hispanskog sveta. Za kratko vreme stvarnost sve ove projekte pretvara u krahove.
Proces raspadanja panskog carstva pokazao se jaim od Bolivarove pronicljivosti.
Sve u svemu, u pokretu za Nezavisnost igraju dve oprene tenje: prva,
evropskog porekla, liberalna i utopijska, koja pansku Ameriku poima kao jednu
unitarnu celinu, sjedinjenje slobodnih nacija; druga, tradicionalna, koja kida veze sa
metropolom samo zato da bi ubrzala proces rasprsnua Carstva.
Hispanoamerika Nezavisnost, poput celokupne istorije naih naroda, jeste
dvosmislen i za interpretaciju teak dogaaj stoga to, jo jedanput, ideje
zatakavaju stvarnost umesto da je razgolite ili izraze. Grupe i klase koje ostvaruju
Nezavisnost u Junoj Americi pripadaju metanskoj feudalnoj aristokratiji; potomci
su panskih kolona, stavljenih u poloaj inferiornosti spram poluostrvljana.
Metropola, opredeljena za zatitniku politiku, s jedne strane spreava slobodnu
trgovinu kolonija i zadrava njihov ekonomski i drutveni razvoj posredstvom
administrativnih i politikih okova; sa druge strane, zatvara prolaz kreolima" koji
su sa punim pravom eleli da uu meu visoka zaposlenja i u upravljanje dravom.
Usled toga, borba za Nezavisnost je teila da oslobodi kreole" od mumificirane
poluostrvske birokratije iako, u stvarnosti, nije kanila da promeni drutvenu
strukturu kolonija. Naravno, programi i govor voa Nezavisnosti podseaju na
govor revolucionara epohe. Behu iskreni, bez sumnje. Taj govor bee moderan",
bee eho francuskih revolucionara i, iznad svega, eho ideja severnoamerike
Nezavisnosti. Meutim u saksonskoj Americi ove ideje odista izraavaju grupe koje
su se zalagale da preobraze zemlju u skladu s jednom novom politikom

filozofijom. A ak i vie od toga: ovim naelima ne nameravaju da zamene jedno

stanje stvari drugim ve da, to je korenita razlika, stvore jednu novu naciju. U
sutini: Sjedinjene Amerike Drave su, u istoriji XIXveka, svetska novost, drutvo
koje se prirodno iri i raste. Kod nas, zauzvrat, Nezavisnost budui jedanput
prihvaena, vodee klase se uvruju kao naslednice starog panskog poretka.
Prekidaju sa panijom ali se pokazuju nesposobnim da stvore moderno drutvo.
Nije ni moglo biti drugaije, budui da grupe koje su osmislile pokret za
Nezavisnost ne sainjavaju nove drutvene snage, ve produenje feudalnog
sistema. Novina novih hispanoamerikih nacija je varljiva; u zbilji se radi o
drutvima u dekadenciji ili u nasilnoj nepokretnosti, o nadivljavanjima i
fragmentima jedne razorene celine.
pansko carstvo se podelilo na mnotvo republika delatnou metanskih
oligarhija, koje su u svim sluajevima potpomagale ili podstrekivale proces
dezintegracije. Ne treba zaboraviti, povrh toga, odluujui uticaj mnogih
revolucionarnih voa. Neki, u tome bogatiji i od osvajaa, njihove istorijske kontrafigure, uspevaju da se uzdignu do kraljevina", kao da se radi o kakvom
srednjovekovnom plenu. Slika hispanoamerikog diktatora" se ve javlja, u
embrionu, u slici oslobodioca". Tako, nove republike bile su izumljene radi
politikih i vojnih neophodnosti trenutka, a ne stoga to izraavaju jedno stvarno
istorijsko svojstvo. Nacionalne crte" su se stvarale kasnije; u mnogim sluajevima,
one nisu nita drugo do posledica nacionalistike propovedi vlada. I dan danas,
nakon jednog i po veka, niko ne moe zadovoljavajue da objasni u emu se sastoje
nacionalne" razlike izmeu Argentinaca i Urugvajaca, Peruanaca i Ekvadorijanaca,
Gvatemalaca i Meksikanaca. Isto tako nita osim postojanosti lokalnih oligarhija,
podranih severnoamerikim imperijalizmom - ne objanjava postojanje devet
republika u Srednjoj Americi i na Antilima.
Ovo nije sve. Svaka je od novih nacija imala, neki dugi Dan Nezavisnosti, jedan
vie ili manje (skoro uvek manje nego vie) liberalan i demokratski ustav. U Evropi
i u Sjedinjenim Dravama ovi zakoni odgovaraju istorijskoj stvarnosti: bili su izraz
uspona graanstva, posledica industrijske revolucije i ruenja starog reima.
Hispanoamerici su pak sluili samo da u moderno obuku nadivljavanja
kolonijalnog sistema. Liberalna i demokratska ideologija, daleko od toga da izrazi
na konkretni istorijski poloaj, skrivala ga je. Politika la se u naim narodima
ustoliila skoro konstitucionalno. Moralno zlo bilo je nemerljivo i dopire do vrlo
dubokih zona naega bia. Kreemo se u lai sa prirodnou. Tokom vie od sto
godina trpeli smo nasilne reime, u slubi feudalnih oligarhija, ali koje koriste
govor slobode. Ova se situacija produila do naih dana. Otuda i to da je borba
protiv slubene i ustavne lai prvi korak svakog ozbiljnog pokuaja reforme.
Izgleda da je ovo smisao dananjih latinoamerikih pokreta, iji se zajedniki cilj
sastoji u tome da jednom zauvek ostvare Nezavisnost. Ili nek bude: da nae zemlje
preobraze u odista moderna drutva a ne u obine fasade za demagoge i turiste. U
ovoj borbi se nai narodi suoavaju ne samo sa starim panskim nasleem (crkvom,
vojskom i oligarhijom), ve i sa diktatorom, efom s ustima punim legalnih i
patriotskih formula, danas pridruenim jednoj moi vrlo razliitoj od starog
hispanskog imperijalizma: velikim interesima stranog kapitalizma.

Skoro sve ovo prethodno navedeno vai i za Meksiko, sa ipak odlunim

izuzecima. Na prvom mestu, naa revolucija za Nezavisnost nikada ne ispoljava
pretenzije na univerzalnost, koje su, istovremeno, Bolivarova vidovitost i slepoa.
Osim toga, pobunjenici se kolebaju izmeu Nezavisnosti (Morelos) i modernih
oblika autonomije (Idalgo). Rat, istina, zapoinje kao protest protiv zloupotreba
metropole i visoke panske birokratije, ali takoe i iznad svega protiv velikih
domaih veleposednika. To nije pobuna lokalne aristokratije protiv metropole, ve
je pobuna naroda protiv ove prve. Otuda to da su revolucionari pridavali veu
vanost odreenim drutvenim reformama nego samoj Nezavisnosti: Idalgo
nareuje ukidanje ropstva, Morelos raspodelu veleposeda. Rat za Nezavisnost bee
rat klasa i njegov se karakter nee dobro razumeti ne bude li se znalo da, za razliku
od onoga to se dogodilo u Junoj Americi, to bee jedna agrarna revolucija u
sazrevanju. Usled toga su se vojska (u kojoj su sluili kreoli" poput Iturbida), crkva
i vlastela pridruili panskoj kruni. Te snage behu one koje su poduprle Idalga,
Morelosa i Minu. Neto kasnije, budui da je pobunjeniki pokret skoro ugaen,
zbiva se ono neoekivano: u paniji liberali preuzimaju vlast, apsolutnu monarhiju
pretvaraju u ustavnu i prete povlasticama crkve i aristokratije. Utom se vri jedna
nagla promena nalija; pred ovom novom spoljnom opasnou, visoko svetenstvo,
veliki zemljoposednici, birokratija i kreolski vojnici trae saveznitvo sa ostacima
pobunjenika i okonavaju Nezavisnost. Radi se o istinskom inu opsenarstva:
politiko odvajanje metropole se ostvaruje protivno klasama koje su se borile za
Nezavisnost. Vice-kraljevstvo Nove panije preobraava se u Meksikansko Carstvo.
Iturbide, antiki realistiki general, pretvara se u Avgustina Prvog. Za kratko vreme,
pobuna ga rui. Zapoinje era proglaavanja.
Tokom vie od etvrt veka, u konfuznoj borbi koja ne iskljuuje tranzitorna
saveznitva, promene tabora pa ak i izdaje, liberali pokuavaju da okonaju prekid
sa kolonijalnom tradicijom. Na izvestan nain oni su nastavljai prvih voa, Idalga i
Morelosa. Ipak, njihova se kritika poretka stvari ne usmerava toliko ka menjanju
stvarnosti koliko zakonodavstva. Skoro svi misle, s optimizmom nasleenim od
Enciklopedije, da je dovoljno objaviti nove zakone kako bi se stvarnost promenila.
U Sjedinjenim Dravama vide model i veruju da one svoj prosperitet duguju
izvrsnosti republikanskih ustanova. Otuda njihov federalizam, kao suprotnost
centralizmu konzervativaca. Svi oekuju da e jedan demokratski ustav,
ograniavajui vremensku mo crkve i svravajui sa povlasticama
zempljoposednike aristokratije, proizvesti skoro automatski novu drutvenu
klasu: buroaziju. Liberali ne samo da moraju da se bore protiv konzervativaca, ve
moraju da raunaju i sa vojnicima, koji menjaju tabor u skladu sa svojim
interesima. Dok se stranke raspravljaju, zemlja se dezintegrie. Sjedinjene Drave
iskoriavaju priliku i u jednom od najnepravednijih ratova u istoriji, u samoj po
sebi crnoj epohi imperijalistike ekspanzije, otimaju nam vie od polovine
teritorije. Ovaj krah je proizveo, nairoko, spasonosnu reakciju, jer je smrtno ranio
vojniko vodstvo, otelotvoreno u diktatoru Santa-Ani. (Naizmenino liberal i
konzervativac, uvar slobode i izdajica zemlje, Santa-Ana je jedan od arhetipova
latinoamerikog diktatora: na kraju svoje politike karijere nareuje pogrebne
poasti za nogu koju gubi u jednoj bici i proglaava se za Presvetlo Velianstvo.)

Narodni ustanak zbacuje Santa-Anu i daje vlast liberalima. Jedna nova generacija,
neslednica Hosea Marije More i Valentina Gomesa Farijasa, maestra liberalne
inteligencije", nudi se da naciji postavi nove temelje. Kamen prvenac bie ustav. U
sutini, u 1857-oj, Meksiko prihvata liberalno ustavno reenje. Konzervativci zovu
na oruje. Huares odgovara Zakonima Reforme, koji zavravaju sudovima" i
unitavaju materijalnu mo crkve. Budui zbaena, konzervativna stranka
pribegava inostranstvu i, poduprta trupama Napoleona III, smeta u prestonicu
Maksimilijana, drugog cara Meksika. (Nova istorijska dvosmislenost: Maksimilijan
bee liberal i sanjae da stvori jedno latinsko carstvo koje bi se suprotstavilo snazi
jenkija. Njegove ideje nemahu nikakve veze sa idejama tvrdoglavih konzervativaca
koji ga podravahu.) Evropske protivstrane napoleonskog carstva, severnoameriki
pritisak (iji smisao moe biti protivrean ako se zaboravi da je Linkoln bio na
vlasti) i, na kraju, otelotvoreni narodni otpor, prvobitan i odluujui uzrok pobede,
dovravaju republikanski trijumf. Huares strelja Maksimilijana, epizoda ne bez
analogije sa pogubljenjem Luja XVI: geometrijski razum" je oelien.
Reforma okonava Nezavisnost i pridaje joj njeno istinsko znaenje, jer
postavlja ispitivanje samih osnova meksikog drutva i istorijskih i filozofskih
postavki na koje se ono oslanja. Ovo se ispitivanje zakljuuje u trostrukoj negaciji:
panskoga naslea, domorodake prolosti i katolianstva - koje je pomirilo prve
dve negacije u jednoj superiornoj afirmaciji. Ustav iz 1857. i Zakoni Reforme jesu
pravniki i politiki izraz ovoga ispitivanja i pokreu unitavanje dveju ustanova
koje predstavljahu kontinuitet naeg trostrukog naslea: verskih udruenja i
domorodake optinske svojine. Razdvajanje crkve i drave, raspodela crkvenih
dobara i sloboda obrazovanja (dopunjena raspadom verskih redova koji imahu
monopol nad njim), samo behu negativni aspekt Reforme. Sa istom estinom s
kojom negirae tradiciju, generacija 1857-e potvrivae neka naela. Njeno se delo
uopte ne sastoji u raskidu sa kolonijalnim svetom; ono je projekat koji tei da
zasnuje novo drutvo. Naime, istorijski projekat liberala udeo je da kolonijalnu
tradiciju, zasnovanu na doktrini katolianstva, zameni podjednako univerzalnom
afirmacijom: slobodom ljudske linosti. Meksikanska nacija bi se temeljila na
naelu razliitom od hijerarhijskog koji oivljavae Koloniju: na jednakosti pred
zakonom svih Meksikanaca kao ljudskih bia, bia od razuma. Reforma osniva
Meksiko negirajui mu prolost. Odbacuje tradiciju i gleda da se opravda u
budunosti.
Smisao ovog neophodnog materoubistva nije izmakao pronicljivosti najboljih.
Ignasio Ramires, moda najistaknutiji lik ove grupe neobinih ljudi, ovako zavrava
jednu od svojih pesama:
Majko prirodo, vie nema cvetova
na koje korak kolebljiv me naganja;
rodih se bez nadanja i bez strahova;
bez strahova vraam ti se i nadanja.
Budui da je Bog, kao osnova kolonijalnog drutva, mrtav, priroda ponovo
postaje Majka. Kao kasnije marksizam Dijega Rivere, Ramiresov ateizam reava se

u materijalistikoj tvrdnji, neosloboenoj religioznosti. Neko autentino nauno ili

jednostavno racionalno shvatanje materije ne moe u ovoj, niti u prirodi, videti
Majku, pa ak ni maehu pesimiste Leopardija, nego jedan neodreen proces, koji
se stvara i rastvara, izumljuje i ponavlja, bez
odmora, bez pamenja i bez razmiljanja.
Ako se, kako eli Ortega i Gaset, jedna nacija sastoji ne samo od prolosti koja je
pasivno odreuje, ve i od valjanosti istorijskog projekta sposobnog da pokrene
rasute volje i da da jedinstvo i transcendenciju osamljenom trudu, onda se Meksiko
raa u epohi Reforme. U njoj i kroz nju se poima, izumljuje i projektuje. Naime,
Reforma je projekat jedne omanje grupe Meksikanaca, koja se svojevoljno odvaja
od velike mase, pasivno religiozne i tradicionalne.Meksikanska nacija je projekat
manjine koja namee svoju shemu ostatku stanovnitva, protivno drugoj aktivno
tradicionalnoj manjini.
Poput kolonijalnog katolianstva, Reforma je pokret nadahnut univerzalnom
filozofijom. Razlike i slinosti izmeu njih su obzna-njujue. Katolianstvo bee
nametnula manjina stranaca, preko vojnog osvajanja; liberalizam pak lokalna
manjina, premda francuskog intelektualnog obrazovanja, nakon graanskog rata.
Katolianstvo je drugo lice Osvajanja; unitene domorodake teokratije, mrtvih ili
prognanih bogova, bez zemlje na koju da se osloni ni preko sveta u koji da emigrira,
Indijanac vidi u hrianskoj veri Majku. Poput svih majki, ona je utroba, odmor,
povratak poreklima; i, isto tako, usta koja prodiru, gospoa koja osakauje i
kanjava: grozna majka. Liberalizam je kritika drevnog poretka i projekat
drutvenog ugovora. On nije nekakva religija, ve je utopijska ideologija; ne tei, ve
se bori; zamenjuje pojam onog sveta pojmom zemaljske budunosti. Potvruje
oveka ali zanemaruje jednu ovekovu polovinu: onu koja se izraava u mitovima,
zajednici, slavlju, snu, erotizmu. Reforma je, pre svega, jedna negacija a u njoj se i
nalazi njena veliina. Ali ono to je potvrivala ova negacija - naela evropskog
liberalizma - behu ideje od precizne, sterilne i, na svretku, prazne divote.
Geometrija ne zamenjuje mitove. Da bi se liberalna shema odista preobrazila u
nacionalni projekat,iziskivala je da postigne pripajanje cele zemlje novim politikim
oblicima. No Reforma je suprotstavljala jednoj vrlo konkretnoj i osobenoj afirmaciji
- da su svi ljudi Boji sinovi, afirmaciji koja je doputala blizak i zaista rodbinski
odnos izmeu Kosmosa i stvora - jedan apstraktni zahtev: jednakost ljudi pred
Zakonom. Sloboda i jednakost behu, i jesu, prazni koncepti, ideje bez konkretnijeg
istorijskog sadraja od onog koji mu pridaju drutveni odnosi, kako je objasnio
Marks. A ve se zna u ta se pretvorila ova apstraktna jednakost i kakvo bee
stvarno znaenje ove prazne slobode. Sa druge strane, zasnivajui Meksiko na
optem pojmu oveka a ne na stvarnoj situaciji stanovnika nae teritorije, stvarnost
se rtvovala reima a ljudi od mesa se preputali prodrljivosti onih najjaih.
Suprotno predvianjima onih najlucidnijih, liberalna Revolucija ne izaziva
raanje snane buroazije, u ijem delanju su svi, sve do Husta Sjere, videli jedinu
nadu Meksika. Nasuprot tome, prodaja crkvenih dobara i iezavanje domorodake
optinske svojine - koja je odolevala, privremeno, tri i po veka zloupotrebama i
napadima enkomenderosa i zemljoposednika -naglaava feudalni karakter nae

zemlje. A ovog puta u korist grupe spekulanata, koja bi sainjavala aristokratiju

novog reima. Izranja tako nova kasta vlastele. Republika, bez neprijatelja naspram
sebe, zbaenih konzervativaca i imperijalista, ubrzo se nalazi bez drutvene baze.
Kidajui veze sa prolou, kida ih takoe i sa meksikanskom stvarnou. Vlast e
pripasti onome ko se usudi da isprui ruku. A Porfirio Dijas se usuuje. On je bio
najsjajniji od generala koje je raspad Carstva ostavio dokonima, po prvi put nakon
tri etvrtine veka borbe i proglaavanja.
Vojnik 2-og aprila" pretvara se u heroja mira". Ukida anarhiju, ali rtvuje
slobodu. Miri Meksikance, ali obnavlja privilegije. Organizuje zemlju, ali produava
anahronini i neoveni feudalizam, koji nimalo ne ublaava (Zakoni Indijanaca
sadravaju naloge koji su titili Indijance). Stimulie trgovinu, gradi eleznice,
Dravnu Hacijendu isti od dugova i stvara prvu modernu industriju, ali otvara
vrata angloamerikom kapitalu. U ovim godinama Meksiko zapoinje svoj ivot
polukolonijalne zemlje.
I pored opteg miljenja, diktatura Porfirija Dijasa je povratak prolosti.
Naizgled, Dijas vlada inspirisan idejama u modi: veruje u progres, u nauku, u uda
industrije i slobodne trgovine. Njegovi ideali su ideali evropske buroazije. On je
najprosveeniji od hispanoamerikih diktatora a njegov reim podsea ponekad na
godine la belle epoque" u Francuskoj. Intelektualci otkrivaju Konta i Renana,
Spensera i Darvina; pesnici imitiraju francuske parnasovce i simboliste;
meksikanska aristokratija je jedna gradska i civilizovana klasa. Drugo lice medalje
je vrlo razliito. Ova velika gospoda, ljubitelji progresa i nauke, nisu industrijalci ni
preduzetnici: oni su zemljoposednici obogaeni kupovinom crkvenih dobara ili pak
javnim ugovorima reima. Na njihovim posedima seljaci ive ivotom robova, ne
mnogo razliitim od ivota iz kolonijalnog perioda. Tako, sa ideoloke" take
gledita, porfirizam se pokazuje kao legitimni sledbenik liberalizma. Ustav iz 1857.
strogo sledi teoriju i niko ne namerava da idejama Reforme suprotstavi razliita
naela. Mnogi, ne iskljuujui stare liberale, iskreno misle da Dijasov reim
priprema prelaz izmeu feudalne prolosti i modernog drutva. U zbilji, porfirizam
je naslednik kolonijalnog feudalizma: vlasnitvo zemljita usredoava se u
nekolicini ruku a zemljoposednika klasa se uvruje. Zamaskirana, ukraena
odeom progresa, nauke i republikanske legalnosti, vraa se prolost, meutim
suvie liena plodnosti. Nita ne moe da proizvede, osim pobune.
Leopoldu Sei dugujemo jednu potpunu analizu ovoga perioda.11 Sea zapaa
kako prihvatanje pozitivizma kao slubene filozofije Drave odgovara izvesnim
intelektualnim i moralnim neophodnostima Dijasove diktature. Liberalno miljenje
bee istovremeno instrument kritike i utopijska konstrukcija, i sadravae
eksplozivna naela. Produiti njegovo vreme vaenja bilo bi produiti anarhiju.
Epohi mira bee neophodna jedna filozofija od reda. Intelektualci epohe nali su je
u Kontovom pozitivizmu, s njegovim zakonom o tri stanja i,kasnije, u Spenserovom
pozitivizmu i Darvinovom evolucionizmu. Primitivno, apstraktno i revolucionarno
naelo o jednakosti svih ljudi prestaje da vlada svestima, zamenjeno teorijom o
borbi za ivot i o opstanku najsposobnijeg. Pozitivizam prua novo opravdanje

drutvenih hijerarhija. Ali vie nisu krv, ni naslee, ni Bog, oni koji objanjavaju
nejednakosti, ve je Nauka.
11 Leopoldo Sea, Pozitivizam u Meksiku, Meksiko, 1942.

Seova analiza je nepopravljiva, osim u jednoj taki. Istina je da pozitivizam

izraava evropsku buroaziju u jednom trenutku njene istorije. No izraava je na
jedan prirodan, organski nain. U Meksiku se ovom tenjom slui jedna klasa
relativno nova u smislu porodica koje je sainjavaju - skoro sve su dostigle
bogatstvo i mo tokom i neposredno iza rata za Reformu - meutim istorijski ona
samo nasleuje i zamenjuje feudalnu aristokratiju Kolonije. Utoliko, ako joj je
funkcija pozitivistike filozofije ovde i onde slina, istorijski i ljudski odnos koji se
ustanovljava izmeu ove doktrine i evropske buroazije je razliit od onog koji se u
Meksiku stvara izmeu neofeudalaca" i pozitivizma.
Porfirizam usvaja pozitivistiku filozofiju, on je ne stvara. Tako, on se nalazi u
gorem poloaju zavisnosti nego kolonijalni liberali i teolozi, jer niti pred njom na
sebe uzima kritiki stav niti je obuhvata sa potpunom iskrenou. U nekim
sluajevima radi se o jednom od onih inova koje Antonio Kaso, sledei Tardea,
nazivae ekstraloginom imitacijom,,: nepotrebnom, suvinom i suprotnom
uslovljenosti imitatora. Izmeu sistema i onoga ko ga usvaja otvara se tako ambis,
ponekad vrlo suptilan, ali koji ini nemoguim svaki autentini odnos sa idejama,
koje se ponekad pretvaraju u maske. Porfirizam je, u sutini, period istorijske
neautentinosti. Santa-Ana veselo menja prirvorstva: on je glumac koji ne veruje u
ono to govori. Porfirizam sebe prisiljava da veruje, prisiljava da naini svojima
usvojene ideje. On simulira, u svakom smislu rei.
Porfiristika simulacija bila je osobito strana, jer, obuhvatajui pozitivizam,
prisvaja sistem koji joj istorijski ne odgovara. Vlastelinska klasa nije sainjavala
meksikanski ekvivalent evropskoj buroaziji, niti je njen zadatak imao ikakve veze
sa zadatkom njenog modela. Ideje Spensera i Stjuarta Mila traile su kao istorijsku
klimu razvoj velike industrije, buroasku demokratiju i slobodno obavljanje
intelektualne aktivnosti. Utemeljena na velikoj poljoprivrednoj svojini, na
poglavarstvu i na odsustvu demokratskih sloboda, Dijasova diktatura nije mogla
ove ideje nainiti svojima a da samu sebe ne negira ili da njih ne izoblii.
Pozitivizam se tako pretvara u istorijsku nadgradnju opasniju od svih prethodnih,
zato to je zasnovana na dvosmislenosti. Izmeu zemljoposednika i njihovih
politikih i filozofskih ideja uzdizao se nevidljivi zid neiskrenosti. Iskorenjenje
porfirizma proizilazi iz ove dvosmislenosti.
Porfiristiko pritvorstvo nije bilo namenjeno tome da obmane narod, ve da
sakrije moralnu golotinju reima od njegovih sopstvenih korisnika. Naime ove ideje
ne opravdavaju drutvene hijerarhije pred razbatinjenima (kojima katolika
religija uvae izborno mesto na onom svetu i kojima je liberalizam dodeljivao
ljudski ponos). Nova filozofija nema nita to bi pruila siromanima; njena se
funkcija sastojala u tome da opravda svest - la mauuaise conscience - evropske
buroazije. U Meksiku, oseanje krivice evropske buroazije bilo je obojeno
naroitom nijansom, iz dvostrukog istorijskog razloga: neofeudalci istovremeno su

naslednici liberalizma i sledbenici kolonijalne aristokratije. Intelektualno i moralno

naslee naela Reforme i pravo korienja crkvenih dobara morali su da u
dominantnoj grupi proizvedu veoma duboko oseanje krivice. Njeno drutveno
upravljanje bilo je plod uzurpacije i dvosmislenosti. Meutim pozitivizam nije leio
niti ublaavao ovaj sramotni uslov. Nasuprot tome, razdraivao ga je, jer nije
usaivao svoje korene u svest onih koji su ga usvajali. La i neautentinost su tako
psiholoki temelj meksikog pozitivizma.
Na svoj nain, Diktatura upotpunjuje delo Reforme. Zahvaljujui uvoenju
pozitivistike filozofije nacija kida svoje poslednje karike sa prolou. Ako
Osvajanje unitava hramove, Kolonija die druge. Reforma negira tradiciju, ali nam
prua univerzalnu sliku oveka. Pozitivizam nam nita nije dao. Zauzvrat, pokazao
je u svoj njihovoj golotinji liberalna naela: divne neprimenljive rei. Shema
Reforme, veliki istorijski projekat pomou koga Meksiko zasniva sebe samog kao
naciju predodreenu da se ostvari u izvesnim univerzalnim istinama, ostaje
svedena na san i utopiju. A njena se naela i zakoni pretvaraju u krutu armaturu,
koja gui nau spontanost i osakauje nae bie. Po svretku sto godina borbi narod
se nalazio usamljeniji nego ikada, osiromaenog verskog ivota, uniene narodne
kulture.Izgubili smo svoje istorijsko poreklo.
Slika koju nam prua Meksiko okonavajui XIX vek jeste slika razdora. Razdora
dubljeg od politike nesuglasice ili graanskog rata, jer se sastojao u superpoziciji
pravnih i kulturnih formi koje ne samo da nisu izraavale nau stvarnost, ve su je
guile i imobilizovale. Posredstvom ovog razdora uveliavala se kasta koja se
pokazivala nesposobnom da se preobrazi u klasu, u strogom smislu rei. Ziveli smo
jednim laju i sterilnou zatrovanim ivotom. Prerezanih veza sa prolou,
nemogueg dijaloga sa SAD - koje su sa nama govorile samo jezikom sile ili
pregovora -beskorisnog odnosa sa narodima panskog jezika, zatvoreni u mrtve
forme, bili smo svedeni na jednostranu imitaciju Francuske - koja nas je uvek
ignorisala. ta nam je onda ostajalo? Obamrlost i samoa.
Ako je istorija Meksika istorija naroda koji trai formu koja bi ga izrazila, onda je
istorija Meksikanca istorija oveka koji udi za zajednicom. Plodnost kolonijalnog
katolianstva bee u tome to je ono bilo, pre svega i iznad svega, uee. Liberali
nam poklonie ideje. Ali idejama se ne prieuje, bar ne dok se ne otelotvore i dok
ne postanu krv-hrana. Zajednica je gozba i ceremonija. Okonavajui XIX vek
Meksikanac, kao i celokupna nacija, obamire u krutom katolianstvu ili u
bezizlaznom i beznadenom univerzumu slubene filozofije reima.
Husto Sjera je prvi koji razume znaenje ove situacije. I pored svojih liberalnih i
pozitivistikih prethodnika, on je jedini Meksikanac svoga doba koga preokupira i
mui Istorija. Najtrajnija i najcenjenija deonica njegovog dela je meditacija nad
svetskom Istorijom i nad Istorijom Meksika. Njegov se stav korenito razlikuje od
prethodnih. Za liberale, konzervativce i pozitiviste meksikanskoj stvarnosti
nedostaje znaenje u njoj samoj; ona je neto inertno to dobija smisao samo onda
kada odslikava kakvu univerzalnu shemu. Sjera poima Meksiko kao autonomnu, u
vremenu ivu stvarnost: nacija je prolost koja napreduje, vijugava, prema
budunosti; a sadanjost je prepuna znakova. Sve u svemu, niti Religija, niti Nauka,

niti Utopija nas ne opravdavaju. Naa istorija, poput istorije ma kog drugog naroda,
poseduje smer i pravac. Moda bez potpune svesti o onome to ini, Sjera uvodi
Filozofiju Istorije kao mogui odgovor na nau samou i nemo.
Dosledno ovim idejama, on osniva Univerzitet. U svom govoru povodom
osnivanja iskazuje da nov Institut nema predaka ni dedova...; telo i savet Realnog i
Papskog Meksikog Univerziteta nije za nas pretprolost, ve prolost. A ipak,
priseamo ga se sa izvesnom bezvoljnom sinovnou; bezvoljnom, ali ne lienom
emocije i zanimanja". Ove rei pokazuju do koje je take prekid sa Kolonijom bio za
liberale i njihove naslednike dubok. Sjera sumnja u nedovoljnost liberalnog
laicizma i pozitivizma, isto kao to odbacuje verski dogmatizam; mislio je da su
nauka i razum jedini ovekovi prirunici i ono jedino to je dostojno poverenja. Ali
poima ih kao instrumente. Utoliko, trebalo bi da slue oveku i Naciji; samo bi tako
Univerzitet imao dovoljnu snagu da koordinira vodee pravce nacionalnog
karaktera...".
Istina, kae u drugom delu istoga govora, nije nainjena, nije data stvar, kao to
su mislili srednjovekovni sholastici ili metafiziari racionalizma. Istina se nalazi
razdeljena u posebne istine svake nauke ponaosob. Rekonstruisati je bee jedan od
zadataka epohe. Ne imenujui je, prizivaju filozofiju, odsutnu iz pozitivistikog
obrazovanja. Pozitivizam je kretao da se suoi sa novim doktrinama.
Rei ministra javnog obrazovanja zapoinju drugo poglavlje u istoriji ideja u
Meksiku. No on ne bee taj koji e to i napisati, ve grupa mladih: Antonio Kaso,
Hose Vaskonselos, Alfonso Rejes i Pedro Enrikes Urenja. Oni pristupaju kritici
pozitivizma i dovode ga do njegovog konanog gubitka ugleda. Njihovo se
intelektualno nespokojstvo podudara sa jednom jo dramatinijom potragom:
onom koju zemlja vri sama od sebe u graanskoj borbi. Meksikanska Revolucija je
dogaaj koji iskrsava u naoj istoriji kao istinsko obelodanjivanje naega bia.
Mnoga zbivanja - koja podrazumevaju unutarnju politiku istoriju zemlje, i istoriju,
skrovitiju, naeg nacionalnog bia - pripremaju je, no vrlo malobrojni glasovi, a svi
oni slabi i mutni, je anticipiraju. Revolucija ima uzroke i motive; nedostaju joj, u
jednom dubokom smislu, pretee. Nezavisnost je ne samo plod raznih istorijskih
okolnosti, ve i svetskog intelektualnog pokreta, koji u Meksiku zapoinje u XVIII
veku. Reforma je rezultat dela i ideologije raznovrsnih intelektualnih generacija,
koje je pripremaju, predskazuju i ostvaruju. Ona je delo meksikanske
inteligencije". Revolucija se u poetku prikazuje kao zahtevanje istine i istote u
demokratskim metodama, kao to se moe videti u Planu San Luisa (5. oktobar
1910). Polagano, u punoj borbi i ve moan, pokret se pronalazi i odreuje. A ovo
odsustvo prethodnog programa pridaje joj narodnu originalnost i autentinost.
Otuda proizilaze njena veliina i njene slabosti.
Meu preteama Revolucije obiaj je da se navede jedna rasuta i izolovana
grupa: Andres Molina Enrikes, Filomeno Mata, Paulino Martines, Huan Sarabja,
Antonio Viljareal, Rikardo i Enrike Flores Magon.12Nijedan od njih nije bio uistinu
intelektualac, hou rei ovek koji bi na pravilan nain postavio sebi situaciju
Meksika kao problem i pruio novi istorijski projekat.

12 Hesus Silva Ersog, Meditacije nad Meksikom, Meksiko, 1946.

Molina Enrikes je imao jasnu ideju agrarnog problema, ali ne verujem da su

njegova zapaanja revolucionari iskoristili ako ne odve kasno, u dobu naknadnom
Planu Ajale (25. novembar 1911), politikom dokumentu koji osuuje tenje
sapatista. Uticaj Floresa Magona, jednog od najistijih ljudi meksikog radnikog
pokreta, ne zapaa se u naim radnikim zakonima. Anarhizam Floresa Magona
bee bezuslovno udaljen od nae Revolucije, i pored toga to meksikanski
sindikalni pokret zapoinje pod uticajem anarho-sindikalistikih ideja. Nezavisnost
i, jo naglaenije, Reforma, jesu pokreti koji odslikavaju, produavaju i adaptiraju
ondanje ideologije. Silva Ersog kae s potovanjem: Naa revolucija nije imala
niega zajednikog sa ruskom revolucijom, pa ak ni po spoljanjosti; bila je pre nje.
Kako je onda mogla da je imitira? U revolucionarnoj knjievnosti Meksika, od kraja
prolog veka pa do 1917-e,ne upotrebljava se evropska socijalistika terminologija;
a to je stoga to se na drutveni pokret izrodio iz sopstvenog tla, iz krvareeg srca
naroda i postao bolna i ujedno stvaralka drama.,,13 Odsustvo ideolokih pretea i
oskudica veza sa jednom svetskom ideologijom sainjavaju karakteristine crte
Revolucije i koren mnogih kasnijih konflikata i konfuzija.
13 Op. cit.

Poznaju se neposredne pretpostavke pokreta. Na prvom mestu, politika i

drutvena situacija zemlje. Srednja klasa bee narasla zahvaljujui podstreku
steenom putem trgovine i industrije, koje iako su bile veinom u stranim rukama,
koristile su lokalno osoblje. Iskrsla je nova generacija, nespokojna i eljna promene.
Nesuglasica generacija se tako vezuje za drutveni razdor. Dijasova vlada nije bila
uopte vlada privilegovanih, ve starih koji ne behu ravnoduni da prepuste vlast.
Nesaglasnost mladih se izraavala putem udnje da naela liberalizma jedanput
vide ostvarena. Prvi revolucionarni ideali su prevashodno politiki. Mislilo se da e
obavljanje demokratskih prava omoguiti promenu metoda i osoba.
Nespokojstvu srednje klase treba pridodati i nespokojstvo raajue radnike
klase. Liberalno zakonodavstvo ne predvia nikakvu odbranu od zloupotreba
monika. Seljaci i radnici iveli su nezatieni od poglavara,feudalne gospode i
industrijalaca. Ali meksikanski seljaci su posedovali dugu tradiciju borbi; radnicima
ne samo da su nedostajala najelementarnija prava, ve i iskustvo ili teorija kojima
bi poduprli svoje zahteve i opravdali svoju borbu. Odsustvo sopstvenih tradicija
inilo se od radnike klase savreno razbatinjenu klasu. Uprkos ovoj situaciji
buktali su razni trajkovi, gueni bez milosti. A kasnije e se radnici odluiti za
jednu od najvanijih epizoda graanske borbe: njihovi lideri udruuju se sa
Karansom i potpisuju Pakt Kue Svetskog Radnika i Ustavnog Pokreta" (17.
februar 1815). Umesto za radniko zakonodavstvo, proleterijat se vezivao za jednu
od stranaka u koje se podelio revolucionarni pokret. Od tada je radnika klasa
zavisila, vie ili manje usko, od revolucionarnih vlada, to je okolnost od kapitalne
vanosti da bi se razumeo Meksiko naih dana, kao to e se videti.
Druga okolnost povoljna za razvitak Revolucije bio je meunarodni poloaj
Dijasove vlade. Sledei politiku koju veliaju liberali poput Lerda i skoro cela
konzervativna stranka, Porfirio Dijas je poeleo da ogranii severnoameriki

ekonomski uticaj pribegava-jui evropskom kapitalizmu. Meunarodni odnosi

probudili su duboku obuzetost u poslednjim godinama Dijasove vlade. Podrka
pruena Engleskom kapitalu izazvala je bojazni u severnoamerikom. Bilo je i
drugih uzroka zahlaenja, poput zatite koju je Dijas pruio predsedniku
Nikaragve, odbijanja da se dopusti odgaanje kako bi flota SAD boravila u zalivu
Magdaleni i odluke povoljne za Meksiko koju je izrekao jedan kanadski sudija u
konfliktu povodom granica poznatom pod imenom amisal." 14 Nesumnjivo je da
su SAD tolerisale na svojoj teritoriji politiku delatnost revolucionara, ali nije
mogue svesti meksikansku Revoluciju, kao to ele neki konzervativci, na zaveru
jenkijevskog imperijalizma. Kasnija intervencija severno-amerikog ambasadora u
kontrarevolucionarnoj pripomoi koja je smakla predsednika Madera dokazuje
dokle treba da se ogranii strani uticaj u razvitku Revolucije.
14 Silvio Savala, Sinteza istorije meksikog naroda, u Meksiko u kulturi; Meksiko, 1946.

Dok seljaki trajkovi i bune miniraju drutvenu strukturu diktature a politiko

nespokojstvo u gradovima slabi Dijasovo poverenje u narodnu podrku, u sferi
ideja dvojica mladih, Antonio Kaso i Hose Vaskonselos, preduzimaju kritiku
filozofije reima. Njihovo delo ini deo prostrane intelektualne obnove koju je
zapoela grupa zvana Atenej Mladosti. Antonio Kaso se usredsreuje, u 1909-oj, na
ispitivanje pozitivistike filozofije. U kursu od sedam predavanja (prvih tri
posveenih Kontu i njegovim preteama, ostalih etiri nezavisnom pozitivizmu",
Stjuartu, Milu, Spenseru i Tenu), izlae nesaglasnost sa slubenom doktrinom. U
svom ispitivanju koristi iznad svega Butruovu filozofiju sluajnosti i neke
Bergsonove ideje. Na kraju svojih predavanja, Kaso daje da se spozna i njegova
lina filozofija. Imam ovde u vidu kako Enrikes Urenja prenosi ovaj iskreni akt:
Kaso se, pre nadstojee invazije pragmatizma i slinih tenji, postulira kao
intelektualista... odajui pohvalu velikim konstruktivnim metafiziarima, Platonu,
Spinozi, Hegelu; a ujedno se proglaava za idealistu po pogledu problema
saznanja... njegova iskrena ispovest zavava citatom ('Sve je miljenje'...) Anrija
Poenkarea, pragmatistikog znanca... Zavrno Kasovo predavanje bee izjava u
korist filozofske spekulacije. Gnutar zidova Pripremne kole, stare pozitivistike
kole, opet se mogao uti glas metafizike koja zahteva svoja neotuiva prava.,,15
15Pedro Enrikes Urenja, Studijski asovi, Pariz, 1910.

Vaskonselos bee anti-intelektualista. Filozof intuicije, smatra da je emocija

jedino svojstvo sposobno da pojmi predmet. Saznanje je jedna potpuna i trenutna
vizija stvarnosti. Vaskonselos neto kasnije elaborira filozofiju iberoamerike
rase", koja nastavlja vrlo vanu struju hispanoamerikog miljenja. Ali uticaj ovog
mislioca osetie se tek godinama kasnije, kada postaje sekretar javnog obrazovanja
u vladi novog reima.
Kritika pozitivizma bee odluujua u meksikanskoj intelektualnoj istoriji i jeste
jedan od nerazdvojivih pretea Revolucije. Ali ona je negativni pretea. Kaso i
njegovi drugovi unitavaju slubenu filozofiju reima bez toga da, sa druge strane,
njihove ideje prue novi projekat nacionalne reforme. Njihova intelektualna
pozicija jedva da je imala veze sa narodnim htenjima i sa ondanjim delatnostima.
Razlika sa liberalnom generacijom je znaajna. Ova okolnost nee prestati da ima

veoma teke posledice na istoriju savremenog Meksika. Razgoliena od prethodnih,

tuih ili sop-stvenih, doktrina, Revolucija e biti prasak stvarnosti i potraga na
slepo za univerzalnom doktrinom koja bi je opravdala i ukljuila u istoriju Amerike
i sveta. Ali ako Kasovo miljenje nije izvrilo uticaj na doktrinu Revolucije, njegova
ga je postojana ljubav prema saznanju, koja ga je naterala da nastavi svoje katedre
dok su se stranke reetale po ulicama, pretvorila u divan primer onoga to je
znaila filozofija: ljubav koju nita ne otkupljuje i nita ne izvre.
Takvi su, ukratko saeti, najpoznatiji antecedensi Revolucije. Mjeni se pak
uzroci, dublji i manje brojni, stapaju sa samim ivotom Meksika.
Na pokret odlikuju manjak prethodnog ideolokog sistema i glad za zemljom.
Meksikanski seljaci vre Revoluciju ne samo da bi postigli bolje ivotne uslove, ve i
da bi povratili posede koje su im tokom Kolonije i XIX veka oduzeli enkomenderosi
i vlastela.
Kalpulji" bee osnovni oblik zemljinje svojine pre Osvajanja. Ovaj sistem
sastojao se u tome da se podele stanovnitva u razne etvrti ili kalpulje, od kojih
svaki ima jednu odreenu prostranost zemljita, koji ne pripadaju ponaosob
nijednom od stanovnika, ve su ustupljeni jednoj porodici ili plemenu... prema
nacrtu da bi onaj ko bi napustio kalpulji ili prestao da obrauje zemljita koja su mu
dodeljena, izgubio pravo da uestvuje u zajednikoj svojini".16
16 Gabino Fraga, Agrarno pravo, u Meksiko u Kulturi; Meksiko, 1946.

Zakoni Indijanaca titili su ovu instituciju i brojne su dispozicije namenjene

tome da zajedniku domorodaku svojinu brane od zloupotreba i uzurpacija svake
prirode. Zadivljujui nalozi Zakona Indijanaca nisu bili uvek potovani i poloaj
seljaka bio je beznadean ve krajem XVIII veka. Stav Morelosa, jednog
odmalobrojnih meksikanskih voa koji je bio svestan problema, obznanjuje do koje
take nemo sela utie na rat za Nezavisnost. Reforma ini kobnu greku time to
razjedinjuje zajedniku domorodaku svojinu, i pored toga to postoje neki koji se
odupiru, poput Ponsjana Arjage. Neto kasnije, preko raznih zakona kolonizacije i
okupacije, kao i otuenja neobraivanih terena, Dijasov reim svrava sa ostacima
seoske svojine iunitava osobine koje je dotle imao reim vlasnitva u Meksiku".17
17 Op. Clt.

Skoro svi programi i manifesti revolucionarnih grupa sadre aluzije na agrarno

pitanje.No samo Revolucija Juga i njen voa, Emilijano Sapata, postavljaju problem
sa jasnoom, odlunou i jednostavnou. Nije sluajnost to je Sapata, lik koji
poseduje divnu i plastinu poetiku narodnih slika, sluio kao model meksikanskim
slikarima. Sa Morelosom i Kuautemokom on je jedan od naih legendarnih heroja.
Realizam i mit se zdruuju u ovom melanholinom, plamteem liku, punom nade,
koji je umro kako je i iveo: grlei zemlju. Poput nje, on je stvoren od strpljenja i
plodnosti, od utnje i nadanja, od smrti i uskrsnua. Njegov program sadravao je
malo ideja, no ideja strogo neophodnih da bi se svrgli ekonomski i politiki oblici
koji nas pritiskaju. esti i sedmi lan Plana Ajale, koji predviaju vraanje i podelu
zemljita, povlae preobraaj naeg reima agrarnog vlasnitva i otvaraju vrata

savremenom Meksiku. Sve u svemu, Sapatin se program sastojao u likvidaciji

feudalizma i u ustanovljenju zakonodavstva koje bi se prilagodilo meksikanskoj
stvarnosti.
Svaka revolucija, kae Ortega i Gaset, jeste pokuaj da se stvarnost potini
jednom racionalnom projektu. Otuda to to revolucionarni duh samoga sebe poima
kao koreniti zahtev razuma. Moda je miljenje Ortega i Gaseta, sa svoje strane,
previe korenito, jer zapaam da se revolucije skoro uvek, i pored toga to se
prikazuju kao poziv na ostvarenje izvesnih ideja u blioj ili daljoj budunosti,
temelje na pretenziji da obnove drevnu pravdu i red, koje silnici kre. Svaka
revolucija tei da ustanovi jedno mitsko doba. Francuska revolucija zasniva
ivotnost svoga programa na verovanju da e biti dovoljno obnoviti idealne uslove
Drutvenog ugovora da bi se ostvarila sloga. Marksizam takoe pribegava teoriji
primitivnog komunizma kao pretee reima koji obeava. Veni povratak" je jedna
od implicitnih pretpostavki skoro svake revolucionarne teorije.
Svaki radikalizam, govorio je Marks, jeste humanizam, jer ovek je koren
razuma i drutva. Tako, svaka revolucija tei da stvori jedan svet u kome bi ovek,
osloboen okova starog reima, mogao odista da se izrazi i ispuni svoju ljudsku
uslovljenost. ovek je bie koje e se jedino ostvariti, jedino biti ono samo, u
revolucionarnom drutvu. A ovo drutvo zasniva svoje nade na samoj prirodi
oveka, koji nije neto dato i statino, ve se sastoji u nizu mogunosti prikraenih
od strane reima koji ga osakauje. Kako znamo da je ovek jedna mogunost da se
bude, izgubljena putem nepravde? Mitski pojam zlatnog doba" pritie ovde: bilo
jednom, u nekom delu sveta i nekom trenutku istorije, jedno drutveno stanje koje
je dozvoljavalo oveku da se izrazi i da se ostvari. Ovo doba predobliava i
predskazuje jedno novo koje se revolucionar nudi da stvori. Utopija skoro uvek
pretpostavlja prethodno postojanje, u jednoj udaljenoj prolosti, jednog zlatnog
doba" koje opravdava i daje ivota revolucionarnom delanju.
Originalnost Plana Ajale sastoji se u tome da ovo zlatno doba" nije neki
jednostavan izum razuma, niti kakva hipoteza. Meksikanski agrarni pokret zahteva
vraanje zemljita putem legalnog propisa: odgovarajuih titula. A ako predvia
podelu zemljita ini to da bi proirio povoljnosti tradicionalnog poloaja na sve
seljake i narode koji ne poseduju titule. Sapatistiki pokret tei da rektifikuje
istoriju Meksika i sam smisao Nacije, koja vie nee biti istorijski projekat
liberalizma. Meksiko se ne poima kao budunost koju treba ostvariti, ve kao
povratak poreklima. Radikalizam Meksikanske revolucije se sastoji u njenoj
originalnosti, to jest, u vraanju naem korenu, jedinom temelju naih ustanova.
Pravei od kalpulja osnovni element nae ekonomske i drutvene organizacije,
sapatizam ne samo da vraa valjani deo kolonijalne tradicije, ve i potvruje da bi
svaka odista plodna politika konstrukcija morala da poe od najdrevnije,
najstabilnije i najtrajnije deonice nae nacije: od domorodake prolosti.
Sapatin tradicionalizam pokazuje duboku istorijsku svest ovog oveka,
izolovanog u svom narodu i u svojoj rasi. Njegova izolovanost, koja mu nije
dozvolila da pristupi idejama kojima su rukovali novinari i pisarii epohe, u
potrazi za generalima koji bi ga savetovali, ta samoa zatvorenog semena, dala mu

je snagu i vrstinu da dotakne jednostavnu istinu. Naime istina Revolucije je vrlo

jednostavna i sastojala se u izronjavanju meksikanske stvarnosti, potisnute
shemama liberalizma kao i zloupotrebama konzervativaca i neokonzervativaca.
Sapatizam je bio vraanje najdrevnijoj i najstalnijoj od naih tradicija. U
dubokom smislu on negira delo Reforme, jer sainjava povratak onom svetu od
koga su, jednim jedinim rezom, poeleli da se odvoje liberali. Revolucija se pretvara
u pokuaj da se reintegriemo u svoju prolost. Ili, kako bi rekao Leopoldo Sea, da
asimilujemo svoju istoriju", da od nje nainimo neto ivo: sadanjou nainjenu
prolost. Ova volja za integracijom i za povratkom izvorima je u suprotnosti sa
stavom intelektualaca epohe koji ne samo da su se pokazali nesposobnima da
pogode smisao revolucionarnog pokreta, ve i nastavljaju da spekuliu idejama
koje jo jedino imaju funkciju maski.
Nesposobnost meksikanske inteligencije" da konfuzne narodne tenje
formulie u koherentan sistem nainila se patentom tek to je Revolucija prestala
da bude instinktivan dogaaj te se pretvorila u reim. Sapatizam i viljizam - dve
stranke bliznakinje, lice Juga i lice Severa - behu narodni praskovi sa nedovoljnom
snagom da integriu svoje istine, vie oseane nego miljene, u organski plan. Behu
polazna taka, taman i nerazgovetan znak revolucionarne volje. Trijumfujua
stranka - karansizam - tei, s jedne strane, da nadvlada ogranienja svojih dvojice
neprijatelja; sa druge strane, da negira narodnu spontanost, jedini izvor
revolucionarnog spasa, obnavljajui cezarizam. Svaka revolucija zavrava u
oboavanju voa; Karansa, prvi voa, prvi od revolucionarnih Cezara, prorie kult
linosti", eufemizam kojim se oznaava savremena politika idolatrija. (Ovaj kult,
nastavljen od strane Obregona i Kaljesa, jo uvek vlada naim politikim ivotom,
premda ogranien zabranom ponovnog izbora predsednika i drugih funkcionera.)
U isto vreme, revolucionari koji su okruivali Karangu - naroito Luis Kabrera,
jedan od najlucidnijih ljudi revolucionarnog perioda - usiljavaju se da artikuliu i da
daju koherentnost instinktivnim narodnim zahtevima. u ovom se trenutku nainila
patentom ideoloka nedovoljnost Revolucije. Rezultat bee kompromis: Ustav iz
1917-e. Bilo je nemogue vratiti se prekortesijanskom svetu; nemogue, isto tako,
vratiti se kolonijalnoj tradiciji. Revolucija nije imala veu pomo nego to je nainila
svojim program liberala, premda sa izvesnim izmenama. Usvajanje liberalne sheme
ne bee drugo do posledica manjka ideja revolucionara. Ideje koje je davala
meksikanska inteligencija" behu neupotrebljive. Stvarnost ih je uinila krhotinama
jo pre nego to ih je istorija stavila na probu.
Trajnost liberalnog programa, sa njegovom klasinom podelom moi nepostojeih u Meksiku -, sa njegovim teorijskim federalizmom i sa njegovom
slepobm pred naom stvarnou,iznova je lai i neautentinosti otvorila vrata. Nije
udno, utoliko, da dobar deo naih politikih ideja nastavljaju da budu rei
namenjene tome da sakriju i potisnu nae istinsko bie. Sa druge strane, uticaj
imperijalizma delom je uskratio mogunost razvoja lokalne buroazije, koja bi
zbilja dala ivota liberalnoj shemi. Obnova zajednike svojine povlaila je
likvidaciju feudalizma i trebalo je da odredi pristup moi buroazije. Naa bi
evolucija na taj nain sledila iste korake kao evolucija u Evropi. No naa putanja je

ekscentrina. Imperijalizam nas nije pustio da pristupimo istorijskoj normalnosti"

a vodee klase Meksika nemaju veu misiju nego da kolaboriraju, kao
administratori ili udrueni, sa stranom vlau. A u ovoj se situaciji istorijske
dvosmislenosti nalazi opasnost od neoporfirizma. Bankari i posrednici mogu da
prisvoje dravu. Njihova funkcija ne bi bila razliita od funkcije porfirijanske
vlastele; poput njih, bili bi naslednici revolucionarnog pokreta: upravljali bi
dravom pod maskom Revolucije, kao to je to uinio Dijas pod maskom
liberalizma. Samo to bi u toj prilici bilo teko pribei kakvoj filozofiji koja bi
izvrila funkciju pozitivizma. Vie nema stvorenih ideja" u naem svetu.
Ako se Meksikanska revolucija posmatra sa strane ideja skiciranih u ovom
eseju, zapaa se da se ona sastoji u pokretu koji tei da ponovo osvoji nau prolost,
da je asimiluje i da je uini ivom u sadanjosti. A ta volja za povratkom, plod
samoe i beznaa, jedna je od faza one dijalektike samoe i zajednice, sjedinjavanja
i razdvajanja, koja izgleda da rukovodi celim naim istorijskim ivotom.
Zahvaljujui Revoluciji Meksikanac eli da se pomiri sa svojom Istorijom i sa svojim
poreklom. Otuda to da na pokret ima istovremeno beznadean i spasonosan
karakter. Ako ove rei, uprljane tolikim usnama, jo uvek uvaju za nas neko
znaenje, onda znae da narod odbija svaku spoljanju pomo, svaku shemu spolja
predloenu i bez dubljeg odnosa sa njegovim biem, i da se vraa na samoga sebe.
Beznae, odbijanje da se bude spaen putem kakvog projekta tueg sopstvenoj
istoriji, jeste pokret bia koje se liava svake utehe i uvlai se u svoju sopstvenu
intimu: ono je samo. A u istom tom trenu, ova samoa se razreuje u nameru za
zajednicom. Iznova su beznae i samoa, otkupljenje i zajednica, istovetni termini.
Zapaajno je kako se, preko vrlo polagane i u konfuzijama rasipne potrage,
kristalie Revolucija. Ne radi se o kakvoj shemi koju jedna grupa namee stvarnosti
ve o tome da se ova, kako bi poeleli nemaki romantiari, ispoljava i poinje da
dobija oblik na razliitim mestima, otelotvorena u antagonistikim grupama i u
razliitim asovima. A samo sada je mogue videti da deo jednog istog procesa ine
tako opreni likovi kao Emilijano Sapata i Venustijano Karansa, Luis Kabrera i Hose
Vaskonselos, Fransisko Vilja i Alvaro Obregon, Fransisko I. Madero i Lasaro
Kardenas, Felipe Anheles i Antonio Dijas Soto i Gama. Ako se protagonisti Reforme
uporede sa protagonistima Revolucije zapaa se, mimo jasnoe ideja prvih i
konfuzije drugih, da ih eminencija liberala ne iskupljuje od izvesne suhoparnosti,
koja ih je nainila potovanja dostojnim, ali slubenim likovima, herojima Dravnog
Biroa, utoliko kao to ih brutalnost i prostota mnogih revolucionarnih efova nije
spreila da se preobraze u narodne mitove.Vilja jo uvek jae na severu, u pesmama
i koridama; Sapata umire u svakom narodnom slavlju; Madero se pojavljuje na
balkonima maui nacionalnom zastavom; Karansa i Obregon jo putuju onim
revolucionarnim vozovima, u odlasku i povratku preko cele zemlje, uzdrmavajui i
istrui mlade iz oevih kua. Svi ih slede: kuda? Niko ne zna. To je Revolucija,
magina re, re koja e promeniti sve i koja e nam dati ogromnu radost i brzu
smrt. Putem Revolucije meksikanski narod se uvlai u samoga sebe, u svoju
prolost i u svoju supstanciju, da bi izvukao iz svoje intime, iz svoje utrobe, svoje
poreklo. Otuda njena plodnost, koja je u suprotnosti sa sirotinjom naeg XIX veka.
Naime, kulturna i umetnika plodnost Revolucije zavisi od dubine s kojom su njeni

heroji, njeni mitovi i njeni razbojnici zauvek obeleili oseajnost i matu svih
Meksikanaca.
Revolucija je jedno naglo utapanje Meksika u njegovo sopstveno bie. Iz svojeg
dna i utrobe izvlai, skoro nasumice, temelje nove drave. Vraanje tradiciji,
ponovno uspostavljanje veza sa prolou, iskidanih od strane Reforme i Diktature,
Revolucija je potraga za nama samima i povratak majci. I, utoliko, ona je isto tako i
fiesta: fiesta metaka, da upotrebim izraz Martina Luisa Gusmana. Kao i narodne
fieste, Revolucija je eksces i troak, dolazak do krajnosti, bljesak radosti i
preputanje, krik sirotanstva i jubileja, samoubistva i ivota, meavina svega. Naa
Revolucija je drugo nalije Meksika, koje je Reforma ignorisala a Diktatura
poniavala. Ne nalije utivosti, pretvaranja, oblik dobijen tolikim osakaenjima i
laima, ve brutalno i blistavo lice fieste i smrti, slave i pucnja, slavlja i ljubavi, koja
je ekstaza i pucnjava. Revolucija jedva da ima ideja. Ona je bljesak stvarnosti: revolt
i zajednica, pretakanje starih uspavanih supstancija, izlazak na videlo mnogih
divljatava, mnogih blagosti i mnogih finoa prikrivanih strahom da se bude. A sa
kim se sjedinjuje Meksiko u ovoj krvavoj fiesti? Sa samim sobom, sa svojim
soptvenim biem. Meksiko se usuuje da bude. Revolucionarni prasak je
udnovata fiesta u kojoj Meksikanac, opijen sobom samim, upoznaje na kraju, u
samrtnom zagrljaju, drugog Meksikanca.

VII
MEKSIKANSKA INTELIGENCIJA"

Izloio bi se grubom uproavanju onaj ko bi tvrdio da je meksikanska kultura

odraz istorijskih promena izvrenih revolucionarnim pokretom. Tanije bi bilo rei
da ove promene, kao i meksikanska kultura, izraavaju na neki nain namere i
tenje, ponekad protivrene, nacije - to jest, onog dela Meksika koji je uzeo na sebe
odgovornost i uitak meksikanstva. U tom se smislu moe rei da istorija nae
kulture nije mnogo razliita od istorije naeg naroda, iako ovaj odnos nije uvek
striktan. A nije striktan ni fatalan stoga to mnogo puta kultura pretie istoriju i
predskazuje je. Ili pak prestaje da je izraava i izdaje je, kao to se opaa u izvesnim
trenucima Dijasove diktature. Sa druge strane, poezija, usled same svoje prirode i
prirode svog instrumenta, rei, uvek tei ka ukidanju istorije, ne zato to je prezire
ve zato to je prevazilazi. Svesti poeziju na njena istorijska znaenja bilo bi to i
svesti pesnikove rei na njihove logike ili gramatike konotacije. Poezija utie na
istoriju i govor iako su oboje njena neophodna hrana. Isto se to moe rei, sa
prirodnim izuzecima, za slikarstvo, muziku, pripovetku, pozorite i ostale
umetnosti. Ali stranice koje slede nemaju za temu stvaralaka dela ve se
ograniavaju da opiu izvesne stavove meksikanske inteligencije", to jest, onog

sektora koji je od kritikog miljenja stvorio svoju ivotnu delatnost.18 Njeno se

delo, uostalom, ne nalazi toliko u knjigama i spisima koliko u njenom javnom
uticaju i u njenom politikom delanju.
18 italac e moi da nae stav autora spram meksikanske umetnosti, naroito spram poezije i slikarstva, u
knjizi Las peras del olmo, Meksiko, 1956.

Ako je Revolucija bila jedno iznenadno i smrtno utapanje u nas same, u na

koren I poreklo, nita niti iko bolje ne otelotvoruje ovaj plodotvoran i beznadean
elan nego Hose Vaskonselos, osniva modernog obrazovanja u Meksiku. Njegovo
delo, saeto ali plodno, jo je ivo u onome sutinskom. Njegov moto, u isto vreme
dok produava zadatak koji je zapoeo Husto Sjera -proiriti elementarno
obrazovanje i usavriti viu i univerzitetsku nastavu - kani da zasnuje obrazovanje
na izvesnim implicitnim naelima u naoj tradiciji a koja pozitivizam bee
zaboravio ili ignorisao. Vaskonselos miljae da e Revolucija nanovo otkriti smisao
nae istorije, koji je Sjera uzaludno traio. Novo obrazovanje zasnivalo bi se na
krvi, jeziku i narodu".
Obrazovni pokret posedovao je organski karakter. On nije izolovano delo
kakvog neobinog oveka, iako je Vaskonselos to bio, u raznim merama. Plod
revolucije, on se njome hrani; a ostvarujui se, ostvaruje ono najbolje i najtajnije od
revolucionarnog pokreta. U zadatku su saraivali pesnici, slikari, prozaisti, maestri,
arhitekte, muziari. Sva, ili skoro sva, meksikanska inteligencija". Bilo je to
drutveno delo, ali koje ite prisustvo duha sposobnog da se zapali i da zapali
ostale. Filozof i ovek od akcije, Vaskonselos je posedovao ono jedinstvo pogleda
koje utiskuje koherentnost u rasprtene projekte, i koje ako ponekad zaboravlja
detalje isto tako spreava da se u njima izgubimo. Njegovo delo podvrgnuto
brojnim, neophodnim i ne uvek sretnim ispravkama - nije bilo delo tehniara, ve
delo osnivaa.
Vaskonselos poima nastavu kao ivo uee. Sa jedne strane osnivaju se kole,
objavljuju se bukvari i klasici, stvaraju se instituti i alju se kulturne misije ka
najzabaenijim krajevima; sa druge strane, inteligencija" se naginje prema narodu,
otkriva ga i pretvara u svoj vii element. Izranjaju narodne umetnosti, zaboravljene
tokom vekova; u kolama i u salonima ponovo se pevaju stare pesme; igraju se
regionalne igre, sa svojim istim i stidljivim pokretima, stvorenim od poleta i
statinosti, od uzdranosti i vatre. Raa se savremeno meksikansko slikarstvo.
Jedan deo nae knjievnosti okree oi prema kolonijalnoj prolosti; drugi prema
domorodakoj. Najhrabriji se suoavaju sa sadanjou: iskrsava novela Revolucije.
Meksiko, izgubljen u pritvorstvu diktature, ubrzo otkrivaju zbunjene i zaljubljene
oi: Mi, razmetni sinovi otadbine koju ak ne umemo ni da odredimo, poinjemo
da je posmatramo. Kastiljska i mavarska, s astekom brazdom.,,
lan generacije Ateneja, uesnik bitke protiv pozitivizma, Vaskonselos zna da
svako obrazovanje povlai jednu sliku sveta i zahteva jedan program ivota. Otuda
njegovi pokuaji da osnuje meksikansku kolu na neemu konkretnijem nego to je
tekst treeg ustavnog lana, koji je predviao svetovnu nastavu. Svetovnost nikada
nije bila neutralna. Njena navodna ravnodunost pred krajnjim pitanjima bila je
prevara koja nikoga nije obmanjivala. A Vaskonselos, koji nije bio ni katolik niti

jakobinac, isto tako nije bio ni neutralan. eleo je da zasnuje nastavu na tradiciji, na
isti nain kao to se Revolucija upirala da stvori jednu novu ekonomiju uokrug
zajednikog tla. Zasnovati kolu na tradiciji znailo je eksplicitno formulisati
revolucionarne impulse koji su se do tog trenutka izraavali kao instinkt i
nerazgovetnost. Naa tradicija, ako je odista bila iva a ne samo neki kruti oblik,
kretala je da nam nanovo otkrije svetsku tradiciju, u koju se naa umetala,
produavala i opravdavala.
Svaki povratak tradiciji dovodi do priznanja da smo deo svetske tradicije
panije, jedine koju mi hispanoamerikanci moemo da prihvatimo i nastavimo.
Postoje dve panije: ona zatvorena prema svetu, i ona otvorena, heterodoksna, koja
razbija svoju egrtku da bi udisala slobodan vazduh duha. Ova poslednja je ona
naa. Ona druga, istunska i srednjevekovna, niti nam je dala bivstvo niti nas je
otkrila, i cela naa istorija, poput delav istorije panaca, bee borba protiv nje.
Naime, svetska tradicija panije u Americi sastoji se, iznad svega, u tome da se
kontinent poima kao jedno vie jedinstvo, kao to se videlo. Utoliko, vratiti se
panskoj tradiciji nema drugog smisla nego vratiti se jedinstvu Hispanoamerike.
Filozofija kosmike rase (to jest, novog amerikog oveka koji e razreiti sve rasne
suprotnosti i veliki konflikt izmeu Istoka i Zapada) ne bee nita drugo do
prirodna posledica i krajnji plod panskog univerzalizma, sina renesanse.
Vaskonselosove ideje nisu imale srodstva sa puritanizmom i tradicionalizmom
meksikanskih konzervativaca, jer za njega, kao i za osnivae Amerike, kontinent se
predstavljao kao budunost i novina: panska Amerika je ono savreno novo,
novina ne samo teritorije, ve isto tako i due". Vaskonselosov tradicionalizam se
oslanjao na prolost: opravdavao se u budunosti.
Vaskonselosova iberoamerika filozofija sainjavala je prvi pokuaj da se razrei
latentni konflikt od koga je zapoela Revolucija. Prasak instinkta, udnja za
zajednicom, obelodanjivanje naega bia, revolucionarni pokret bee potraga i
pronalazak naeg srodstva, unitenog liberalizmom. No ova ponovno otkrivena
tradicija ne bee dovoljna da namiri nau ogromnu glad za preporoenom zemljom,
zato nije sadravala univerzalne elemente koji bi nam posluili da izgradimo jedno
novo drutvo, budui da je bilo nemogue vratiti se katolianstvu ili liberalizmu,
dvema velikim svetskim strujama koje su oblikovale nau kulturu. U isto vreme,
Revolucija nije mogla samu sebe da opravda stoga to jedva da je imala ideja.
Ostajala je, naime, jo jedino autofagija ili izum jednog novog sistema. Vaskonselos
reava pitanje pruajui svoju filozofiju iberoamerike rase. Tema pozitivizma,
Ljubav, Red i Progres", zamenjena je onom prepredenom Mojom rasom govorie
duh".
Naalost, Vaskonselosova filozofija je pre svega lino delo, nasuprot onome to
se zbivalo sa liberalima i pozitivistima, koji nastavljaju prostrane ideoloke struje.
Vaskonselosovo delo poseduje poetsku koherentnost velikih filozofskih sistema, ali
ne i njihovu strogost; ono je izolovan spomenik, koji nije dao zaetka nikakvoj koli
niti pokretu. I kao to ree Malro, mitovi ne pribegavaju sloenosti naega razuma,
ve naih instinkata".Nije teko nai u vaskonselijanskom sistemu jo uvek ive

fragmente, plodne deonice, iluminacije, prednosti, ali ne i temelj naega bia, niti
temelj nae kulture.
Tokom epohe u kojoj zemljom upravlja Lasaro Kardenas, Revolucija tei da se
ostvari sa veom irinom i dubinom. Reforme koje su planirali prethodni reimi
napokon se dovode do kraja. Kardenasovo delo iscrpljuje Sapatino i Karansino.
Neophodnost da se narodu da neto vie nego to je liberalna svetovnost, proizvodi
reformu treeg lana Ustava: Obrazovanje koje bude pruila drava bie
socijalistiko... potui e fanatizam i predrasude, stvarajui u mladei racionalan i
taan koncept Univerzuma i drutvenog ivota." Za te iste marksiste tekst novog
treeg lana bio je defektan: kako zasnovati socijalistiko obrazovanje u zemlji iji
Ustav negira privatnu svojinu i u kojoj radnika klasa ne upravlja javnim
poslovima? Borbeno oruje, socijalistiko obrazovanje, stvorilo je reimu mnoga
beskorisna neprijateljstva i izazvalo lake kritike konzervativaca. Isto tako, pokazalo
se nemonim da nadjaa nedostatke meksikanske Revolucije. Ako se revolucije ne
vre reimaa, ideje se ne zasnivaju dekretima.Implicitna filozofija u tekstu treeg
lana ne poziva na stvaralako uee, niti osniva temelje nacije, kao to je to bee
uinilo u svom asu kolonijalno katolianstvo. Socijalistiko obrazovanje je bilo
zamka u koju su upali samo njeni izumitelji, uz veselje svih reakcionara. Konflikt
izmeu univerzalnosti nae tradicije i nemogunosti da se vratimo oblicima u
kojima se izrazio ovaj univerzalizam nije mogao biti razreen usvajanjem filozofije
koja nije bila, niti je mogla biti, filozofija meksike drave.
Isti konflikt razdire politike i ekonomske oblike stvorene Revolucijom. U svim
se aspektima meksikanskog ivota nalazi, u isto vreme kad i veoma iva svest o
autentinosti i originalnosti nae Revolucije, udnja za potpunou i koherentnou
koje nam ova ne prua.Kalpulji bee ekonomska, drutvena, politika i verska
ustanova koja je prirodno cvetala u sreditu prekortesijanskog ivota. Tokom
kolonijalnog perioda ona uspeva da ivi zajedno sa drugim oblicima svojine
zahvaljujui prirodi sveta zasnovanog od strane panaca, svetskog poretka koji je
doputao razliita shvatanja svojine, tako kao to je zbrinjavao mnotvo rasa,kasti i
klasa. Ali kako integrisati zajedniku svojinu zemljita u srce drutva koje zapoinje
svoju kapitalistiku etapu i koje ke ubrzo odaslato u svet imperijalistikih borbi? To
je isti onaj problem koji se postavljao piscima i umetnicima: pronai organsko,
potpuno reenje, koje ne bi osobenosti naeg bia rtvovalo univerzalnosti sistema,
kao to se bee dogodilo sa liberalizmom, i koje isto tako ne bi svelo nae uee na
pasivni, statini stav vernika ili imitatora. Po prvi put se Meksikancu postavljaju
ivot i istorija kao neto to treba izmisliti od glave do pete. U nemogunosti da to
uine, nae su se kultura i drutvena politika kolebale izmeu razliitih krajnosti.
Nesposobni da ostvarimo sintezu, zavrili smo tako to smo prihvatili niz
kompromisa, kako u sferi obrazovanja tako i u sferi drutvenih problema. Ovi su
nam kompromisi dozvolili da branimo ono ve osvojeno, ali bilo bi opasno smatrati
ih definitivnim.Aktualni tekst treeg lana odraava ovu situaciju. Ustavna ispravka
bila je dobroinea ali, povrh ma kakvog tehnikog razmatranja, slede bez
odgovora izvesna pitanja: kakav je smisao meksikanske tradicije i kakva je njena
aktualna vrednost? kakav je program ivota koji pruaju nae kole mladima?

Odgovori na ova pitanja ne mogu biti delo jednog oveka. Ako na njih nismo
odgovorili to je stoga to sama istorija nije razreila ovaj konflikt.
Nakon to je zavren vojni period Revolucije, mnogi mladi intelektualci - koji
koji nisu imali dovoljno godina ili mogunost da uestvuju u oruanoj borbi poinju da sarauju sa revolucionarnim vladama. Intelektualac se preobrazio u
tajnog ili javnog savetnika nepismenog generala, seoskog ili sindikalnog lidera, efa
na vlasti. Zadatak je bio ogroman i trebalo je sve improvizovati. Pesnici su studirali
ekonomiju, pravnici sociologiju, novelisti meunarodno pravo, pedagogiju ili
agronomiju. Sa izuzetkom slikara - koje su titili na najbolji mogui nain:
preputajui im javne zidove - ostatak inteligencije" je upotrebljen za konkretne i
neposredne ciljeve: projekte zakona, vladine planove, poverljive misije, obrazovne
zadatke, osnivanje kola i banki agrarne obnove, itd. Diplomatija, spoljna trgovina,
javna administracija, otvorile su svoja vrata inteligenciji" koja je dolazila iz srednje
klase. Ubrzo je izronila brojna grupa tehniara i eksperata, zahvaljujui novim
profesionalnim kolama i studijskim putovanjima u inostranstvo. Njihovo uee u
vladinom upravljanju omoguilo je kontinuitet dela zapoetog od strane prvih
revolucionara. Oni su branili, u mnotvu prilika, revolucionarno naslee. Ali nita
nije tee od njihove situacije. Zaokupljeni time da ne prepuste svoje poloaje - od
materijalnih do ideolokih -nainili su od kompromisa umetnost i oblik ivota.
Njihovo delo bilo je, sa mnogih aspekata, zadivljujue; u isto vreme, izgubili su
nezavisnost a njihova kritika ispada razvodnjena, od silne opreznosti i
makijavelizma. Meksikanska inteligencija", u svojoj celini, nije mogla ili nije umela
da iskoristi oruja svojstvena intelektualcu: kritiku, ispitivanje, sud. Rezultat je bio
da je kurtoazan duh -prirodan proizvod, izvesno, svake revolucije koja se
preobraava u vladu - osvojio skoro celu sferu javne delatnosti. tavie, kao to se
uvek zbiva sa svakom birokratijom, proirio se zatvoreni moral sekte i magini kult
prema dravnoj tajni". Ne diskutuje se o javnim problemima: apue se. Ne sme se,
ipak, zaboraviti da se u mnogim sluajevima saradnja platila istinskim rtvama.
Demon efikasnosti - a ne demon ambicije, elja da se slui i obavlja kolektivan
zadatak i do izvesnog asketskog smisla elja za graanskim moralom uzetim kao
negacija svoga ja, veoma svojstvenog intelektualcu doveo je neke do najbolnijeg
gubitka: gubitka linog dela. Ova se drama ne postavlja ak ni evropskom
intelektualcu. Naime, u Evropi i u Sjedinjenim Dravama intelektualac je bio
udaljen od moi,ivi u izgnanstvu a njegov uticaj se iri izvan kruga drave. Njegova
glavna misija jeste kritika; u Meksiku pak, politika akcija. Svet politike je, po
prirodi, svet relativnih vrednosti: jedina apsolutna vrednost je efikasnost.
Meksikanska inteligencija" ne samo da je sluila zemlji: branila ju je. Bila je asna i
efikasna, ali zar nije prestala da bude inteligencija", to jest, zar se nije odrekla toga
da bude kritika svest svog naroda?
Oscilacije Revolucije, meunarodni pritisak koji nije prestao da se osea tek to
su zapoele drutvene reforme, demagogija koja se ubrzo pretvorila u stalnu bolest
naeg politikog sistema,korupcija voa, koja je rasla prema tome koliko je uvenija
bila nesposobnost da se ostvarimo u demokratskim oblicima na liberalni nain,
proizveli su skepticizam u narodu i nepoverenje meu intelektualcima.
Meksikanska inteligencija", sjedinjena u zajedniko drutvo, takoe ima svoje

heterodokse i usamljenike, svoje kritiare i doktrinae. Neki su prestali da sarauju

i osnovali su grupe i stranke opozicije, poput Manuela Gomesa Morina, nekad
autora revolucionarnih zemljoposednikih zakona a onda voe Nacionalne akcije,
desniarske stranke. Drugi su, poput Hesusa Silve Ersoga, pokazali da tehnikom
efikasnou ne vlada duhovna nezavisnost; njihova revija Amerike Sveske je
udruila sve nezavisne pisce Hispanoamerike. Visente Lombardo Toledano, Narsiso
Basols i drugi okrenuli su se ka marksizmu, jedinoj filozofiji koja im se inila da miri
osobenosti istorije Meksika sa univerzalnou Revolucije. O delu ovih ljudi mora se
suditi iznad svega na polju drutvene politike. Naalost, od pre mnogo godina
njihova se aktivnost uprljala pokornou sa kojom su sledili, ak i u njenim
najgorim trenucima, staljinistiku politiku.
U isto vreme kada je jedan deo inteligencije" naginjao marksizmu - skoro uvek
u njegovom slubenom i birokratskom obliku -, traei tako da prekine svoju
samou time to bi se ukljuio u svetski radniki pokret, drugi ljudi su zapoinjali
zadatak revizije i kritike. Meksikanska revolucija otkrila je lice Meksika. Samuel
Ramos ispituje ove crte, istre maske i zapoinje ispitivanje onoga to je meksiko.
Kae se da Profil oveka i kultura u Meksiku, prvi ozbiljan pokuaj da sebe
upoznamo, pati od razliitih ogranienja: Meksikanac koga opisuju njegove stranice
je izolovan tip i instrumenti kojima se filozof slui da bi prodro u stvarnost-teorija
oseaja, vie kako ju je izloio Adler nego Seler - moda umanjuju znaenje njegovih
zakljuaka. Ali ova knjiga je i dalje jedina polazna taka koju imamo da bismo sebe
upoznali. Ne samo da je najvei deo njegovih zapaanja jo uvek vaei, ve je i
sredinja ideja koja ga inspirie i dalje istinita: Meksikanac je bie koje, kada se
izraava, skriva se; njegove rei i gestovi su skoro uvek maske. Koristei metod
razliit od metoda upotrebljenog u ovoj studiji Ramos nam je dao veoma nastavlja
da detaljan opis ovog skupa stavova koji od svakoga od nas ponaosob ine
zatvoreno i nepristupano bie.
Dok Samuel Ramos otkriva smisao nekih od naih najkarakteristinijih gestova istraivanje koje bi trebalo upotpuniti psihoanalizom naih mitova i verovanja i
ispitivanjem naeg erotskog ivota - Horhe Kuesta je obuzet time da istrai smisao
nae tradicije. Njegove ideje, rasute u lancima estetske i politike kritike, poseduju
koherentnost i jedinstvo, i pored toga to njihov autor nikad nije imao prilike da ih
ujedini u jednu knjigu. Bilo da se bavi klasicizmom u meksikanskoj poeziji ili
uticajem Francuske na nau kulturu, zidnim slikarstvom ili poezijom Lopesa
Velarde, Kuesta jednako brine da ponavlja ovo miljenje: Meksiko je zemlja koja je
samu sebe stvorila i kojoj, zbog toga, nedostaje prolost. Bolje reeno, Meksiko se
stvorio protiv svoje prolosti, protiv dva lokalizma, dve inercije i dva puritizma:
indijanskog i panskog. Istinska tradicija Meksika ne nastavlja ve negira
kolonijalnu jer ona je slobodan izbor izvesnih univerzalnih vrednosti: vrednosti
francuskog racionalizma. Naa francuskost" nije sluajna, niti je plod kakve puke
istorijske okolnosti. U francuskoj kulturi, koja je takoe slobodan izbor, Meksikanac
sebe otkriva kao univerzalan poziv.Modeli nae poezije su, poput onih koji inspiriu
nae politike sisteme, univerzalni i ravnoduni prema vremenu,prostoru i lokalnoj
boji: povlae ideju oveka i tee da je ostvare rtvujui nae nacionalne osobenosti.
Sainjavaju jednu Strogost i jednu Formu. Tako, naa je poezija romantina ili

nacionalna samo onda kada grei ili sebe izdaje. To isto se zbiva sa ostatkom naih
umetnikih i politikih formi.
Kuesta prezire istorijsko ispirivanje. U panskoj tradiciji uopte ne vidi inerciju,
konformizam i pasivnost zato to ne poznaje drugo lice ove tradicije. Proputa da
analizira uticaj domorodake tradicije, takoe. A naa osobita naklonost prema
francuskoj kulturi zar nije pre upravo ker razliitih okolnosti, kako svetske tako i
meksikanske istorije, nego kakav pretpostavljeni afinitet? Pod uticajem Hulijana
Bende, Kuesta zaboravlja da se francuska kultura hrani istorijom Francuske i da je
neodvojiva od stvarnosti koja nju podrava.
I pored ogranienja njegovog intelektualnog poloaja, sada uoljivijih nego kada
ih je njihov autor formulisao kroz sporadina novinarska izdanja, Kuesti dugujemo
razna vredna zapaanja. Meksiko, u sutini, odreuje samoga sebe kao negaciju
svoje prolosti. Njegova greka, poput greke liberala i pozitivista, sastojala se u
miljenju da ova negacija nuno povlai usvajanje francuskog radikalizma i
klasicizma u politici, umetnosti i poeziji. Sama istorija odbacuje njegovu hipotezu:
revolucionarni pokret, savremena poezija, slikarstvo i, na kraju, sam razvitak
zemlje, tee da nametnu nae osobenosti i da razrue intelektualnu geometriju koju
nam predlae Francuska. Meksikanski radikalizam, kao to se pokualo pokazati u
ovom eseju, ima drugi smisao.
Iznad razlika koje ih razdvajaju, zapaa se izvesno srodstvo izmeu Ramosa i
Kueste. Obojica, u suprotnim smerovima, odraavaju nau volju da sebe upoznamo.
Prvi predstavlja onu tenju prema naoj sopstvenoj intimnosti koju je otelotvorila
Meksikanska revolucija; drugi pak, nunost da svoje osobenosti uvrstimo u svetsku
tradiciju.
Drugi usamljenik je Danijel Kosio Viljegas. Ekonomista i istoriar, bio je osniva
Fonda ekonomske kulture, neunosnog izdavakog preduzea koje je imalo za prvi
cilj -a otuda i njegovo ime - da prui Hispanoamerikancima fundamentalne tekstove
ekonomske nauke, od Smita i fiziokrata do Kejnza, idui preko Marksa. Zahvaljujui
Kosiju i njegovim sledbenicima, Fond se preobrazio u izdavaa filozofskih,
sociolokih i istorijskih dela koja su obnovila intelektualni ivot zemalja panskog
govornog podruja. Kosiju Viljegasu dugujemo najozbiljnije i najpotpunije
ispitivanje porfiristikog reima. Ali moda je ono najbolje i najpodsticajnije od
njegove intelektualne delatnosti upravo duh koji oivljava njegovu kritiku,
neusiljenost njegovih misli, nezavisnost njegovog suda. Njegova najbolja knjiga, po
meni, jeste Krajnosti Amerike, nimalo pobono ispitivanje nae stvarnosti, pisano sa
ironijom, vrednou i zadivljujuom bezonou.
Kardenas je otvorio vrata gubitnicima panskog rata. Od njih su postajali pisci,
pesnici,profesori. Njima se delom duguje preporod meksikanske kulture, iznad
svega na polju filozofije. Jedan panac kome mi Meksikanci dugujemo zahvalnost
jeste Hose Gaos, uitelj mlade inteligencije". Novo pokoljenje je u stanju da rukuje
instrumentima koje celo intelektualno drutvo potrauje. Po prvi put od vremena
Nezavisnosti meksikanska inteligencija" ne mora da se obrazuje izvan uionica.

Novi uitelji ne pruaju mladima nekakvu filozofiju, ve sredstva i mogunosti da je

stvore. Takva je, upravo, misija uitelja.
Jedan nov element podstreka jeste pristustvo Alfonsa Rejesa. Njegovo delo, koje
sada moemo poeti da posmatramo u njegovim stvarnim dimenzijama, jeste poziv
na strogost i na koherentnost. Rejesov klasicizam, jednako udaljen od Ramiresovog
akademizma koliko i od Sjerinog romantizma, ne polazi od ve stvorenih formi.
Umesto da bude puka imitacija ili adaptacija univerzalnih formi, to je klasicizam
koji samoga sebe trai i oblikuje, ogledalo i izvor istovremeno, u kojima se ovek
prepoznaje, ali se takoe i prevazilazi.
Rejes je ovek za koga je knjievnost neto vie od poziva ili sudbine: religija.
Savreni pisac za koga je govor sve ono to moe biti govor: zvuk i znak, neiva crta
i magija, organizam asovnika i ivo bie. Pesnik, kritiar i esejist, on je Knjievnik:
rudar, obraiva, nadzornik, batovan, ljubavnik i svetenik rei. Njegovo delo je
istorija i poezija, razmiljanje i stvaranje. Ako je Rejes jedna grupa pisaca, njegovo
delo je jedna Knjievnost. Lekcija iz forme? Ne, lekcija iz izraza. U svetu reitih
retorika ili utljivih mislilaca, Rejes nam ukazuje na opasnosti i na odgovornosti
govora. Optuuju ga da nam nije dao neku filozofiju ili usmerenje. Mimo toga to
oni koji ga optuuju zaboravljaju dobar deo njegovih spisa, namenjenih
osvetljavanju mnogih situacija koje nam istorija Amerike postavlja, ini mi se da se
Rejesov znaaj nalazi iznad svega u tome da itati ga jeste lekcija iz jasnoe i
prozirnosti.Uei nas da kazujemo, ui nas da mislimo. Otuda znaaj njegovih
razmiljanja nad amerikom inteligencijom i nad odgovornostima intelektualca i
pisca naeg vremena.
Prva se dunost pisca, kae nam, zasniva na njegovoj vernosti prema govoru.
Pisac je ovek koji nema drugog instrumenta do rei.Za razliku od orua zanatlije,
slikara i muziara, rei su ispunjene dvosmislenim i gotovo protivrenim
znaenjima. Koristiti ih znai osvetliti ih, oistiti ih, odista ih uiniti instrumentima
nae misli a ne maskama ili priblinostima. Pisanje povlai iskrenu povest i stav
koji prevazilazi retoriara i gramatiara; koreni rei se stapaju sa korenima morala:
kritika govora je istorijska i moralna kritika. Svaki stil je neto vie nego nain
zborenja: to je nain miljenja i, utoliko, implicitni ili eksplicitni sud o stvarnosti
koja nas okruuje. Izmeu govora, po prirodi drutvenog bia, i pisca, koji stvara
samo u samoi, ustanovljava se tako veoma udan odnos: zahvaljujui piscu
bezoblini, horizontalni govor se uvruje i individualizuje; zahvaljujui govoru,
savremeni pisac, prekinutih drugih puteva komunikacije sa njegovim narodom i
njegovim vremenom, uestvuje u ivotu Grada.
Iz dela Alfonsa Rejesa moe se izvui ne samo jedna Kritika ve i jedna Filozofija
i jedna Etika govora. Iz takvog razloga nije sluaj to, u isto vreme dok brani
prozirnost renika i univerzalnost njegovog znaenja, predskazuje jednu misiju. Jer
mimo ove korenite vernosti prema govoru koja odreuje svakog pisca, Meksikanac
ima neke specifine dunosti. Prva od svih se sastoji u tome da izrazi ono nae. Ili,
da upotrebim Rejesove rei, da traga za nacionalnom duom". Strmeniti i krajnji
zadatak, jer koristimo jedan nainjeni govor a koji nismo stvorili da bismo
obznanili jedno mucavo drutvo i jednog zbrkanog oveka. Nemamo drugog leka

nego da se koristimo jezikom koji je ve pretrpeo iskustva Gongore i Keveda,

Servantesa i San Huana, da bismo izrazili oveka koji ne prestaje da bude a koji
samog sebe ne poznaje. Pisati, isto je to i razruiti panski i ponovo ga stvoriti da
bi postao meksikanski, a da ne prestane da bude panski. Naa vernost prema
govoru, sve u svemu, povlai vernost prema naem narodu i vernost prema tradiciji
koja nije naa u potpunosti ve putem jednog ina intelektualnog napastvovanja. U
Rejesovom pisanju ive dva termina ove ekstremne dunosti. Prema tome, u
njegovim najboljim trenucima, njegovo se delo sastoji u izumu univerzalnog govora
i forme sposobnih da sadre, bez toga da ih ugue i da sebe razdru, sve nae
neiskazane konflikte.
Rejes se suoava sa govorom kao umetnikim i etikim problemom. Njegovo
delo nije nekakav model ili lekcija, ve je podstrek. Stoga na stav prema jeziku ne
moe biti razliit od stava naih predaka: nama se takoe, i jo korenitije nego
njima, budui da imamo manje iluzija o idejama koje je zapadna kultura sanjala za
vene, ivot i istorija naeg naroda predstavljaju kao volja koja se upinje da stvori
Formu koja bi je izrazila i koja bi je, bez toga da je izda, prevazila. Samoa i
Zajednica, Meksikanstvo i Univerzalnost, i dalje su ekstremi koji prodiru
Meksikanca. Krajevi ovog konflikta ne samo da borave u naoj intimnosti i boje
jednom naroitom nijansom, naizmenino tamnom i sjajnom, nae privatno
ponaanje i nae odnose sa ostalima,ve i lee u osnovi svih naih politikih,
umetnikih i drutvenih namera. Meksikanev ivot je trajno rascepljivanje izmeu
oba ekstrema, kada nije nestabilna i bolna ravnotea.
Cela istorija Meksika, od Osvajanja do Revolucije, moe se videti kao potraga za
nama samima, izoblienim ili zabaurenim neobinim ustanovama, i za Formom
koja bi nas izrazila. Prekortesijanska drutva su dostigla veoma bogate i raznolike
tvorevine, kao to se vidi kroz ono malo to su panci ostavili u milosti, i kroz
obelodanjivanja koja nam svakog dana pruaju arheolozi i antropolozi. Osvajanje
unitava ove forme i namee onu pansku.U panskoj kulturi trepere dva pravca,
pomirena ali ne potpuno, osnovana od strane panske drave:
srednjovekovna,istunska tradicija, u paniji i dan danas iva, i jedna svetska
tradicija, koju panija prisvaja i ini svojom pre Kontrareforme. Delatnou
katolianstva, panija dostie u sferi umetnosti obogaenu sintezu oba elementa.
Isto se to moe rei za neke ustanove i pojmove politikog prava, koji se odluno
upliu u ustav kolonijalnog drutva i u status dodeljen Indijancima i njihovim
zajednicama. Usled univerzalnog karaktera katolike vere, koja je, iako to esto
zaboravljaju vernici i protivnici, vera za sve a naroito za razbatinjene i za siroad,
kolonijalno drutvo uspeva da se na trenutak preobrati u jedan red. Forma i
supstancija sklapaju pakt. Izmeu stvarnosti i ustanova, naroda i vlasti, umetnosti i
ivota, pojedinca i drutva, nema zida niti jarka ve sve jedno drugom odgovara a
jedni te isti koncepti ijedna te ista volja vladaju duama. ovek, ma koliko
poniavajua bila njegova uslovljenost, nije sam. A isto tako nije ni drutvo. Ovaj i
onaj svet, ivot i smrt, delanje i posmatranje, jesu potpuna iskustva a ne izolovani
inovi ili koncepti. Svaki fragment uestvuje u celini i iv je u svakome od delova.
Prekortesijanski red bee ponovo ustanovljen putem univerzalne Forme, otvorene
prema ueu i zajednici svih vernika.

Paraliza kolonijalnog drutva i njeno krajnje okamenjivanje u pobonu ili

surovu masku, ini se da je ker okolnosti koja je retko kada bila ispitana:
dekadencija evropskog katolianstva kao vrela zapadne kulture, podudarila se sa
njegovom ekspanzijom i procvatom u Novoj paniji. Verski ivot, izvor stvaranja u
drugom vremenu, svodi se za veinu na inertno uee. A, za manjinu, neodlunu
izmeu radoznalosti i vere, na nepotpune namere, igre razuma i, na kraju, utnju i
dreme. Ili da se kae na drugi nain: katolianstvo se prua ogromnoj
domorodakoj masi kao utoite. Sirotanstvo koje je izazvano prekidom od strane
Osvajanja reava se u vraanju mranoj materinskoj utrobi. Kolonijalna religioznost
je povratak prenatalnom, pasivnom, neutralnom i zadovoljnom ivotu.19 Manjina,
koja pokuava da izae na sve vazduh sveta, gui se, zanemljuje ili se povlai.
19 Videti: Horhe Karjon, Ketsalkoatova psiholoka putanja", u Amerikim Sveskama, broj 5, septembar-oktobar
1949,Meksiko.

Nezavisnost, Reforma i Diktatura su razliite, protivrene faze iste volje za

rascepom.XIX vek treba videti kao potpuni prekid sa Formom. A istovremeno,
liberalni pokret se ispoljava kao utopijski pokuaj, koji izaziva osvetu stvarnosti.
Liberalna shema se pretvara u pritvorstvo pozitivizma. Naa nezavisna istorija, od
kada poinjemo da imamo svest o nama samima, pojam otadbine i nacionalnog
bia, jeste prekid i potraga. Prekid sa tradicijom, sa Formom. I potraga za novom
Formom, sposobnom da sadri sve nae osobenosti i otvorenom prema sutranjici.
Niti katolianstvo, zatvoreno prema budunosti, niti liberalizam, koji zamenjivanje
konkretnog Meksikanca beivotnom apstrakcijom, ne mogu biti ova traena Forma,
izraz naih osobitih htenja i naih univerzalnih udnji.
Revolucija bee, najpre, otkrie nas samih i povratak poreklima; potom potraga
i pokuaj sinteze, prekinut vie puta; nesposobna da asimiluje nau tradiciju, i da
nam prui nov spasonosni projekat, ona napokon postaje kompromis. Niti je
Revolucija bila sposobna da artikulie sav svoj spasonosni prasak u jednu viziju
sveta, niti je meksikanska inteligencija" razreila ovaj konflikt izmeu
nedovoljnosti nae tradicije i naeg zahtevanja univerzalnosti.
Ova rekapitulacija dovodi do toga da se postavi problem mek-sikanske filozofije,
nedavno podstaknut od strane Ramosa i See. Tokom ovog eseja ispitani konflikti
ostali su do pre nekog vremena zatajeni, prekriveni udnim oblicima i idejama, koje
ako su sluile da nas opravdaju, isto tako su nas spreie da se ispoljimo i da
ispoljimo prirodu nae unutarnje borbe. Naa situacija bila je srodna situaciji
neurotiara, za koga moralna naela i apstraktne ideje nemaju veu praktinu
funkciju nego to je odbrana njegove intimnosti, zamrenog sistema kojim sebe
obmanjuje, i obmanjuje ostale, po pitanju istinskog znaenja njegovih naklonosti i
prirode njegovih konflikata. Ali, u trenutku u kom se ovi pojavljuju na punoj
svetlosti i takvi kakvi su, bolesnik mora da se sa njima suoi i da ih razrei sam od
sebe.Neto slino dogaa se nama. Iznenada smo se nali razgolieni, naspram
stvarnosti isto tako razgoliene. Nita nas vie ne opravdava i samo mi moemo
dati odgovore na pitanja koja nam postavlja stvarnost. Filozofsko razmiljanje
postaje tako spasonosan i hitan zadatak, jer nee uopte imati za predmet da ispita
nau intelektualnu prolost, niti da opie nae karakteristine stavove, ve e

morati da prui konkretno reenje, neto to bi dalo smisla naem prisustvu na

zemlji.
Kako jedno filozofsko razmiljanje ove prirode moe biti meksikansko? Utoliko
kao ispitivanje nae tradicije ono e biti filozofija istorije Meksika i istorija
meksikanskih ideja.Jer naa istorija je samo fragment svetske Istorije. Hou da
kaem: uvek smo, osim u trenutku Revolucije,iveli svoju istoriju kao jednu epizodu
istorije celoga sveta. Nae ideje, isto tako, nikada nisu bile iole nae, ve naslee ili
osvajanje ideja koje je Evropa proizvela. Filozofija istorije Meksika bila bi, naime,
samo razmiljanje nad stavovima koje smo preuzeli spram tema koje nam je
predloila svetska Istorija: kontrareforme, racionalizma, pozitivizma, socijalizma.
Sve u svemu, istorijska meditacija bi nas dovela do toga da odgovorimo na ovo
pitanje: kako su Meksikanci proiveli svetske ideje?
Prethodno pitanje povlai jednu ideju po pitanju distinktivnog karaktera
Meksikanstva, druge od tema ove nameravane meksikanske filozofije. Mi
Meksikanci nismo stvorili Formu koja bi nas izrazila. Prema tome, Meksikanstvo se
ne moe poistovetiti ni sa jednom konkretnom istorijskom formom ili tenjom: ono
je oscilacija izmeu raznih svetskih projekata, uzastopno premetanih ili
nametanih a danas sasvim neupotrebljivih. Meksikanstvo je, tako, nain da ne
budemo mi sami, uestao nain da budemo i da ivimo drugu stvar. Ukratko,
ponekad maska a inae nagla odluka da za sobom tragamo, neoekivano otvaranje
srca da bismo pronali svoj najtajniji glas. Meksikanska filozofija morae da se
suoi sa dvosmislenou nae tradicije i same nae volje da budemo, koja ako i
zahteva punu nacionalnu originalnost ne zadovoljava se neim to ne povlai jedno
univerzalno reenje.
Razni pisci su postavili sebi zadatak da ispitaju nau intelektualnu prolost.
Izdvajaju se na tom polju studije Leopolda See i Edmunda O'Gormana. Problem koji
zaokuplja O'Gormana jeste da se sazna koja klasa istorijskog bia je ona koju
nazivamo Amerikom. To nije jedna geografska oblast, a isto tako nije ni jedna
prolost a, moda, nije ak nijedna sadanjost. To je jedna ideja, jedan izum
evropskog duha. Amerika je jedna utopija, odnosno, ona je trenutak u kom se
evropski duh uoptava, odvaja od svojih istorijskih osobenosti i poima samoga sebe
kao univerzalnu ideju koja se, gotovo udesno, otelotvoruje i uvruje na jednoj
zemlji i u jednom odreenom vremenu: sutranjici. U Americi se evropska kultura
poima kao vie jedinstvo. O'Gorman pogaa kada vidi na kontinent kao
aktualizaciju evropskog duha, ali ta se dogaa s Amerikom kao autonomnim
istorijskim biem dok se suoava sa evropskom stvarnou? ini mi se da je ovo
pitanje osnovna tema Leopolda See. Istoriar hispanoamerikog miljenja - a, isto
tako, nezavisni kritiar ak i na polju svakodnevne politike - Sea tvrdi da je, do pre
nekog vremena, Amerika bila monolog Evrope, jedna od istorijskih formi u kojoj je
ova otelotvorila svoje miljenje; danas ovaj monolog tei da se preobrazi u dijalog.
Dijalog koji nije isto intelektualni ve drutveni, politiki i ivotni. Sea je izuio
ameriko otuenje, injenicu da ne budemo mi sami i da budemo miljeni od strane
drugih. Ovo otuenje -vie nego nae osobenosti - sainjava na sopstveni nain
bivstvovanja. Ali radi se o jednoj univerzalnoj situaciji, koju svi ljudi dele. Imati

svest o ovome jeste poeti imati svest o nama samima. U sutini, iveli smo na
periferiji istorije. Danas se centar, jezgro svetskog drutva, raspao i svi smo se
preobrazili u periferijska bia, pa ak i evropljani i severnoamerikanci. Svi smo po
strani zato to vie nema centra.
Drugi mladi pisci se zauzimaju da prodru u smisao naih ivotnih stavova.
Velika pomama da upoznamo sebe, sa strogou i bez snishodljivosti, najvea je
zasluga mnogih od naih radova. Ipak, najvei deo sainitelja ove grupe - naroito
Emilio Granga, njen glavni nadahnjiva - razumeo je da je tema Meksikanca samo
deo irokog razmiljanja nad neim prostranijim: istorijskim otuenjem zavisnih
naroda i, uopteno, oveka.
Svako filozofsko razmiljanje treba da poseduje autentinost, to jest, treba da
bude razmiljanje na otvorenom o jednom konkretnom problemu. Samo se tako
predmet razmiljanja moe preobraziti u univerzalnu temu. Mae se vreme ini
naklonjenim jednom poduhvatu ovoga reda. Po prvi put, Meksiko nema na
raspolaganju skup univerzalnih ideja koje bi opravdale nau situaciju. Evropa, ta
prodavnica gotovih ideja, sada ivi poput nas: danju. U uskom smislu, moderan svet
vie nema ideja. Iz takvog razloga Meksikanac se nalazi pred svojom stvarnou
poput svih modernih ljudi: usamljen. U ovoj e golotinji nai svoju istinsku
univerzalnost, koja jo jue bee puka adaptacija evropskog miljenja. Autentinost
razmiljanja e uiniti da Meksikanstvo ove filozofije boravi samo u akcentu, izrazu
ili stilu filozofa, ali ne i u sadraju njegovog miljenja. Meksikanstvo e biti maska
koja e, ruei se, dati da se napokon vidi ovek. Aktuelne okolnosti Meksika
preobraavaju tako projekat meksikanske filozofije u nunost da sami od sebe
mislimo o nekim problemima koji vie nisu iskljuivo nai, ve su problemi svih
ljudi. To e rei, meksikanska filozofija, ako to uistinu jeste, bie jednostavno i
iskreno filozofija, na suvo.
Prethodni se zakljuak moe osnaiti ako se istorijski ispita problem.
Meksikanska revolucija je stavila zabranu na nau intelektualnu tradiciju.
Revolucionarni pokret je pokazao da su sve ideje i koncepcije koje su nas
opravdavale u prolosti bile mrtve ili osakaivale nae bie. Svetska istorija, sa
druge strane, bacila nam se odozgo i neposredno nam je postavila mnoge probleme
i pitanja koja su pre naih oeva ivela kroz odraz. Mimo naih nacionalnih
osobenosti - superpozicije istorijskih vremena, dvosmislenosti nae tradicije,
polukolonijalizma, itd. - situacija Meksika vie nije drugaija od situacije drugih
zemalja.Moda je po prvi put u istoriji kriza nae kulture upravo sama kriza vrste.
Valerijevo melanholino razmiljanje pred grobljima nestalih civilizacija sada nas
ostavlja ravnodunima, stoga to zapadna kultura nije ta koja sutra moe ieznuti,
kao to se nekad dogodilo sa Grcima i Arapima, s Astecima i Egipanima, ve je to
ovek. Drevno mnotvo kultura, koje su postulirale raznolike i suprotne ideale
oveka i pruale raznolike i suprotne budunosti, bilo je zamenjeno prisustvom
jedne jedine civilizacije i jedne jedine budunosti. Do pre nekog vremena, istorija je
bila razmiljanje nad raznim i oprenim istinama koje je svaka kultura predlagala i
dokazivanje korenite heterogenosti svakog drutva i svakog arhetipa ponaosob.
Sada je istorija povratila svoje jedinstvo i ponovo biva ono to je bila u svom

poreklu: meditacija nad ovekom. Mnotvo kultura koje moderni istoricizam

preuzima, reava se u jednoj sintezi: sintezi naeg trenutka. Sve civilizacije
zavravaju u zapadnoj, koja je asimilovala ili smrvila svoje rivale. A sve osobenosti
moraju da odgovore na pitanja koja nam postavlja istorija: ista pitanja za svakoga.
ovek je ponovo osvojio svoje jedinstvo. Odluke Meksikanaca dotiu se ve svih
ljudi i obratno. Razlike koje razdvajaju komuniste od zapadnjaka" su plie od onih
koje razdeljivahu Persijance i Grke, Rimljane i Egipane, Kineze i Evropljane.
Komunisti i buroaske demokrate pariraju antagonijskim idejama ali koje izviru iz
zajednikog izvora i raspravljaju univerzalnim govorom, razumljivim za oba tabora.
Savremena kriza se ne predstvlja, kako kau konzervativci, kao borba izmeu dve
razliite kulture, ve kao rascep u srcu nae civilizacije. Civilizacije koja vie nema
rivala i koja brka svoju budunost sa budunou sveta. Sudbina svakog oveka
ponaosob vie nije razliita od sudbine oveka. Tako uzev, svaki pokuaj da se
razree nai konflikti polazei od meksikanske stvarnosti morae da poseduje
univerzalnu valjanost ili e unapred biti osuen na jalovost.
Meksikanska revolucija nas je naterala da izaemo iz nas samih i postavila nas
je naspram istorije, postavljajui nam kao nunost da izmislimo svoju budunost i
svoje ustanove. Meksikanska revolucija je umrla a da nije razreila nae
protivrenosti. Nakon Drugog svetskog rata, shvatamo da ovo stvaranje nas samih
koje stvarnost od nas ite nije razliito od onog koje jedna slina stvarnost zahteva
od drugih. ivimo, poput ostatka planete, u jednom odluujuem i smrtnom sklopu,
siroii prolosti, i s jednom budunou koju treba izmisliti. Svetska istorija je
odve zajedniki zadatak. A na lavirint, lavirint svih ljudi.

VIII
NAI DANI

Potraga i trenutni pronalazak nas samih, revolucionarni pokret je preobrazio

Meksiko, uinio ga drugim". Biti jedno te isto znai, uvek, dostii da se bude ono
drugo to jesmo i to nosimo skriveno u naoj unutarnjosti, vie nego obeanje ili
mogunost da se bude. Tako je u izvesnom smislu Revolucija ponovo stvorila
naciju; u drugom, ne manje znaajnom, proirila ju je na rase i klase koje niti
Kolonija niti XIX vek nisu mogli da prisajedine. Ali, i pored svoje neobine
plodnosti, ne bee sposobna da stvori ivotni poredak koji bi bio, u isto vreme,
vizija sveta i temelj odista pravinog i slobodnog drutva. Revolucija nije od nae
zemlje nainila zajednicu niti, tavie, nadu za zajednicom: svet u kome bi se ljudi
prepoznavali u ljudima i gde bi princip autoriteta" - to jest: sile, ma kakvo bilo
njeno poreklo i opravdanje - prepustio mesto odgovornoj slobodi. Naravno, nijedno
od poznatih drutava nije doseglo slino stanje. Nije sluajno, sa druge strane, to

nam nije dala viziju oveka uporedivu sa vizijom kolonijalnog katolianstva ili
liberalizma prologa veka. Revolucija je na fenomen, jeste, ali mnoga od njenih
ogranienja zavise od okolnosti vezanih za savremenu svetsku istoriju.
Meksikanska revolucija je prva, hronoloki, od velikih revolucija XX veka. Da bi
se pravilno razumela neophodno je sagledati je kao deo opteg procesa koji se jo
ne zavrava. Poput svih modernih revolucija, naa se zauzela, na prvom mestu, da
srui feudalni reim, da preobrazi zemlju posredstvom industrije i tehnike, da
ukine na poloaj ekonomske i politike zavisnosti i, na kraju, da ustanovi istinsku
drutvenu demokratiju. Drugim reima: da uini skok o kome su sanjali najlucidniji
liberali, da u sutini konzumira Nezavisnost i Reformu, da naini od Meksika
modernu naciju. A sve ovo bez toga da nas izda. Ba nasuprot, promene bi nam
obelodanile nae istinsko bie, istovremeno poznato i neznano lice, jedno usled
sahranjene drevnosti novo lice. Revolucija je kretala da izmisli jedan Meksiko veran
samom sebi.
Napredne" zemlje, sa izuzetkom Nemake, prele su sa starog reima na
moderne buroaske demokratije na nain koji bismo mogli nazvati prirodnim.
Politiki, ekonomski i tehniki preobraaji su jedni druge sledili i ispreplitali se kao
nadahnuti viom koherentnou.
Istorija je posedovala logiku; otkriti tajnu njenog funkcionisanja bilo je isto to i
dokopati se budunosti. Ovo verovanje, dosta uzaludno, jo nas tera da vidimo
istoriju velikih nacija kao razvitak ogromnog i velianstvenog logikog suda. U
sutini, kapitalizam je postepeno preao sa primitivnih oblika akumulacije na
druge, svakog puta sloenije, dok nije zavrio u epohi finansijskog kapitala i
svetskog imperijalizma. Prelaz sa primitivnog kapitalizma na meunarodni,
proizveo je korenite promene u unutarnjoj situaciji svake zemlje kao i u svetskog
sferi. Sa jedne strane, nakon veka i po eksploatacije kolonijalnih i polukolonijalnih
naroda, razlike izmeu kakvog radnika i njegovog gazde behu manje od onih koje
su postojale izmeu tog istog radnika i kakvog hinduskog parije ili bolivijskog
peona. Sa druge strane, imperijalistika ekspanzija ujedinila je planetu: ugrabila je
sva bogatstva, ak i ona najskrivenija, i bacila ih u vihor svetske cirkulacije; uoptila
je ljudski rad (zadatak jednog skupljaa pamuka nastavlja, na hiljaditom kilometru,
neki tekstilni radnik) ostvarujui po prvi put, u sutini a ne kao moralni postulat,
jedinstvo ljudske uslovljenosti; unitila je strane kulture i civilizacije i naterala sve
okolne narode da krue oko dve do tri zvezde, izvora politike, ekonomske i
duhovne moi. U isto vreme, tako prikljueni narodi uestvovali su u procesu samo
na pasivan nain: u oblasti ekonomskog - obini proizvoai sirovina i jeftine radne
snage; u oblasti politikog bili su kolonije i polukolonije; u oblasti duhovnog,
varvarska ili slikovita drutva. Za narode sa periferije, progres" je znaio, i znai,
ne samo iskoriavati izvesna materijalna dobra ve, iznad svega, dopreti do
istorijske normale": biti, najzad, bie od razuma". Takav je temelj Meksikanske
revolucije i, uopte, revolucija XX veka.
Sada se moe jasnije videti u emu se sastojao revolucionarni poduhvat:
konzumirati, u kratkom roku i sa minimumom ljudskih rtvi, delo koje je evropska
buroazija dovela do kraja za vie od sto pedeset godina. Da bismo to dostigli,

morali bismo prethodno da osiguramo svoju politiku nezavisnost i da prikupimo

svoja prirodna sredstva. Osim toga, sve bi ovo trebalo da se ostvari bez smanjenja
drutvenih prava, posebno radnikih, dodeljenih Ustavom iz 1917-e. U Evropi i u
Sjedinjenim Dravama ova osvajanja bila su rezultat vie od veka proleterskih
borbi i, dobrim delom, predstavljala su (i predstavljaju) uee u dobicima
ostvarenim metropolom u vanjtini. Kod nas ne samo da nije bilo kolonijalnih
dobitaka koje bismo razdelili: nai ak nisu bili ni nafta, minerali, elektrina enerija
i druge snage s kojima bi trebalo da preobrazimo zemlju. Tako potom, nije se radilo
o tome da se krene od poetka ve od prapoetka.
Revolucija je od novoga stanja stvorila osnovni agens drutvenog preobraaja.
Na prvom mestu: davanja i raspodele zemljita, otvaranja drugih ka obraivanju,
tvorevina navodnjavanja, seoskih kola, banaka obnove za seljake. Eksperti se ire
u poinjenim tehnikim grekama; moralisti pak, u nepovoljnoj intervenciji
tradicionalnog despota i grabeljivog politiara. To je istina. Takoe je istina da,
pod novim formama, opstaje opasnost od povratka monopolu zemljita. Ono
osvojeno treba jo uvek braniti. Ali feudalni reim je nestao. Zaboraviti ovo znai
zaboraviti previe. A ima jo: agrarna reforma ne samo da je dobro dola seljacima
ve je i, krei drevnu drutvenu strukturu, omoguila raanje novih proizvodnih
snaga. Imajui to na umu, i pored svega postignutog - a toga je bilo mnogo - hiljade
seljaka ive u uslovima velike bede dok druge hiljade nemaju drugog izlaza do da
emigriraju u Sjedinjene Drave, svake godine, kao privremeni radnici. Demografski
porast, okolnost koja nije bila uzeta u obzir od strane prvih revolucionarnih vlada,
delimino objanjava aktuelnu neravnoteu. Iako se ini neverovatnim, najvei deo
zemlje pati od seoske prenaseljenosti. Ili tanije: nedostaju nam obradiva zemljita.
Postoje, osim toga, druga dva odluujua faktora: niti je otvaranje novih zemljita
za obraivanje bilo dovoljno, niti su nove industrije i centri proizvodnje rasli
brzinom neophodnom da bi se apsorbovala sva ova masa suvinog stanovnitva,
osuena tako na nezaposlenost. Sve u svemu, sa svojim aktuelnim sredstvima ne
moemo da stvorimo, u neophodnoj razmeri, industriju i poljoprivredna preduzea
koja bi mogla da prue zaposlenje viku ruku i ustiju. Jasno je da se radi ne samo o
ekscesivnom demografskom porastu ve i o nedovljnom ekonomskom progresu.
No jasno je isto tako da se suoavamo sa situacijom koja prekorauje stvarne
mogunosti drave i, tavie, mogunosti nacije u njenoj sveukupnosti. Kako i gde
dobiti ova ekonomska i tehnika sredstva? Ovo pitanje, na koje e se pokuati
odgovoriti, ne treba postavljati izolovano ve razmatrajui problem ekonomskog
razvitka u njegovoj celini.Industrija ne raste brzinom koju trai porast stanovnitva
i tako stvara nezaposlenost; sa svoje strane, seoska nezaposlenost usporava
razvitak industrije, ako ve ne poveava broj potroaa.
Revolucija se takoe zauzela, kao to je reeno, za prikupljanje nacionalnih
bogatstava. Revolucionarne vlade, posebno Kardenasova, izvrile su nacionalizaciju
nafte, eleznice i drugih privrednih grana. Ova nas je politika suoila sa
imperijalizmom. Drava, bez toga da se odrekne ponovno osvojenog, morala je da
prepusti i da obustavi eksproprijacije. (Treba dodati, uzgred, da bi bez
nacionalizacije nafte bio nemogu industrijski razvitak.) Revolucija se nije
zaustavila na eksproprijacijama: posredstvom mree kreditnih banaka i ustanova

stvorila je nove dravne privredne grane, subvencionisala druge (privatne ili

poluprivatne) i, uopte, pokuala da ekonomski razvitak usmeri prema racionalnoj
formi i koja je od dravne koristi. Sve ovo - i jo mnoge druge stvari -ostvarilo se
postepeno i ne bez prepreka, greaka i nemoralnosti. Ali, makar bilo s tekoom i
razdrto uasnim protivrenostima, lice Meksika poelo je da se menja. Malo po
malo nikle su nova radnika klasa i buroazija. Obe su ivele u senci drave i tek
sada poinju da osvajaju autonoman ivot.
Vladino starateljstvo nad radnikom klasom je zapoelo kao narodni savez:
radnici su podupreli Karansu u zamenu za napredniju drutvenu politiku. Iz istog
su razloga podrali Obregona i Kaljesa. Sa svoje strane, drava je zatitila sindikalne
organizacije.Meutim savez se preobratio u potinjenost a vlade su nagradile voe
visokim dravnim mestima. Proces se naglasio i istroio, premda se ini udnim, u
vreme Kardenasa, u najekstremistikijem periodu Revolucije. A upravo voe koje
su se borile protiv sindikalne korupcije behu oni koji su prepustili radnike
organizacije. Rei e se da je Kardenasova politika bila revolucionarna: nita
prirodnije nego da je sindikati podupru. Ali, pogurani od strane svojih lidera,
sindikati su inili deo, kao jedan sektor vie, Partije Revolucije, odnosno, vladine
partije. Tako se izjalovila mogunost jedne radnike partije ili, barem, jednog
sindikalnog pokreta poput severnoamerikog, apolitinog, to svakako, ali i
autonomnog i slobodnog od svakog slubenog uplitanja. Jedino su na dobitku bili
lideri, koji su se preobratili u politike profesionalce: poslanike, senatore, vladaoce.
U poslednjim godinama prisustvujemo, ipak, jednoj promeni: sa rastuom
energijom radnike grupacije vraaju svoju autonomiju, smenjuju korumpirane
voe i bore se za to da ustanove sindikalnu demokratiju. Ovaj pokret moe biti
jedna od odluujuih snaga za preporod demokratskog ivota. U isto vreme, poto
su date drutvene karakteristike nae zemlje, radnika akcija, ako eli da bude
efikasna, mora da izbegne sektatvo nekih od novih voa i da trai savez sa
seljacima i sa jednim novim sektorom, isto tako sinom Revolucije: sa srednjom
klasom. Do pre nekog vremena srednja klasa je bila mala grupa, sainjena od malih
trgovaca i tradicionalnih slobodnih profesija" (advokata, lekara, profesora, itd.).
Industrijski i trgovinski razvoj i rast javne administracije stvorili su brojnu srednju
klasu, nedozrelu i neupuenu sa kulturne i politike take gledita ali prepunu
ivotnosti.
Vea gospodarica nad sobom, monija isto tako, buroazija ne samo da je
postigla svoju nezavisnost ve i radi na tome da se uree u dravu, vie ne kao
tienica ve kao jedina upraviteljka. Bankar nasleuje revolucionarnog generala;
industrijalac udi da zameni tehniara i politiara. Ove grupe tee da preobrate
vladu, svaki put sa sve veom iskljuivou, u politiki izraz svojih interesa.
Meutim buroazija ne obrazuje homogenu celinu: jedni su, naslednici
Meksikanske revolucije (premda to katkad i ne znaju), zadueni da stvore
nacionalni kapitalizam; drugi su obini posrednici i agenti meunarodnog
finansijskog kapitala. Napokon, kao to je reeno, unutar drave postoje mnogi
tehniari koji preko istupanja i povlaenja, smelosti i poputanja, nastavljaju
politiku od nacionalnog interesa, kongruentnu sa revolucionarnom prolou. Sve
ovo objanjava vijugavi put drave i njenu elju da ne narui ravnoteu". Od

vremena Karanse, Meksikanska revolucija bila je kompromis izmeu oprenih

snaga: nacionalizma i imperijalizma, radnitva i industrijskog razvoja, upravljane
ekonomije i reima slobodnog preduzea", demokratije i dravnog paternalizma.
Nita od onog postignutog ne bi bilo mogue unutar okvira klasinog
kapitalizma. I jo vie: bez Revolucije i njenih vlada ne bismo imali ak ni
meksikanske kapitaliste. U sutini, nacionalni kapitalizam je ne samo prirodna
posledica Revolucije ve je i, dobrim delom, sin, delo revolucionarne drave. Bez
zemljine podele, bez velikih materijalnih dela, dravnih preduzea i preduzea
dravnog uea", politike dravnih preokreta, neposrednih ili posrednih novanih
pomoi industriji i, uopteno, bez dravne intervencije u ekonomski ivot, nai
bankari i ljudi od pregovora" ne bi imali prilike da obavljaju svoju delatnost ili bi
inili deo lokalnog osoblja" neke strane kompanije. U zemlji koja svoj ekonomski
razvoj zapoinje sa vie od dva veka kanjenja bilo je neophodno ubrzati prirodni"
porast proizvodnih snaga. Ovo se ubrzavanje" zove: intervencija drave,
upravljanje - makar bilo i delimino - ekonomijom. Zahvaljujui ovoj politici naa
evolucija je jedna od najbrih i najstalnijih u Americi. Ne radi se o trenutnim
blagodetima ili o progresima u jednom izolovanom sektoru -poput nafte u
Venecueli ili eera na Kubi - ve o irem i optijem razvitku. Moda je najznaajniji
simptom upravo tenja da se stvori proirena ekonomija" i integrisana"
industrija, odnosno, specijalizovana u naim sredstvima.
Ovome, o emu smo govorili, treba dodati da jo uvek nismo dostigli, u mnogo
emu, sve ono to je neophodno i nuno. Nemamo bazinu industriju, mada
raunamo na crnu metalurgiju koja se tek razvija; ne proizvodimo maine koje bi
proizvodile maine a ak ne pravimo ni traktore; jo uvek nam trebaju putevi,
mostovi, eleznice; moru smo okrenuli lea: nemamo luke, pomorstvo i ribarsku
industriju; naa spoljna trgovina se uravnoteuje zahvaljujui turizmu i dolarima
koje u Sjedinjenim Dravama zarauju nai nadniari"... I jo neto odluujue: i
pored nacionalistikog zakonodavstva, severnoameriki kapital je svakim danom
sve moniji i odluniji u ivotnim sreditima nae ekonomije. Sve u svemu, iako
poinjemo da raunamo na industriju, jo uvek smo, u biti, zemlja koja proizvodi
sirovine. A ovo znai: zavisnost od oscilacija svetskog trita, u spoljanjosti; a u
unutarnjosti: siromatvo, surove razlike izmeu ivota bogatih i obezvlaenih,
neuravnoteenost.
Sa izvesnom se pravilnou raspravlja da li je drutvena i ekonomska politika
uspela ili ne. Bez sumnje se radi o neem sloenijem od tehnike i koje se nalazi
iznad greaka, nepredvidivosti ili nemoralnosti izvesnih grupa. Istina je da su
sredstva kojima raspolae nacija, u svojoj celokupnosti, nedovoljna da finansiraju"
sveukupni razvoj Meksika pa ak i da stvore ono to tehniari nazivaju
ekonomskom infrastrukturom", jedinom solidnom bazom efektivnog progresa.
Treba nam kapital a unutarnji ritam kapitalizacije i reinvesticija je jo uvek previe
spor. Tako, na sutinski problem sastoji se, prema onome to kau eksperti, u
tome da se steknu sredstva neophodna za na razvoj. A gde i kako?
Jedna od injenica koje karakteriu svetsku ekonomiju jeste neuravnoteenost
koja postoji izmeu niskih cena sirovina i visokih cena industrijski uraenih

proizvoda. Zemlje poput Meksika -to jest: veina planete - podvrgnute su

neprekidnim i nepredvienim promenama svetskog trita. Kao to su to podrali
nai delegati na mnotvu meuamerikih i meunarodnih konferencija, nije
mogue ak ni skicirati ekonomske programe na dugi rok ako se ne ukine ova
nestabilnost.Sa druge strane, nee se doi do toga da se smanji svaki put sve dublje
razmimoilaenje izmeu zemalja ,,u razvoju" i onih naprednih" ako ove poslednje
ne plate pravedne cene za sirovine. One su na glavni izvor prihoda i, u tom smislu
ine najbolju mogunost finansiranja" naeg ekonomskog razvoja. Iz razloga
odvie poznatih, nita se ili tek vrlo malo postiglo na ovom polju. Nepokolebljive
napredne" zemlje dre da se - kao da ivimo poetkom prologa veka - radi o
prirodnim zakonima trita", na koje ovek ima ogranieni uticaj. Prava istina je,
meutim, da se radi o zakonu lava.
Jedan od lekova koje nam poee poklanjaju napredne" zemlje - naroito
Sjedninjene Drave - jeste lek stranih privatnih investicija. Na prvom mestu, ceo
svet zna da dobiti od ovih investicija izlaze iz zemlje, u obliku dividendi i drugih
koristi. Osim toga, povlae ekonomsku zavisnost i, ire, politiko uplitanje
inostranstva. Sa druge strane, privatni kapital se ne zanima za investicije na dugi
rok i od neznatnog prinosa, a one su te koje nama trebaju: nasuprot tome, on trai
najunosnija polja koja bi pruila mogunosti boljih i brih dobiti. Napokon,
kapitalista ne moe niti eli da se potini kakvom optem planu ekonomskog
razvoja.
Bez sumnje najbolje - a moda i jedino - reenje sastoji se u investiciji dravnog
kapitala, bilo da to budu vladine pozajmice ili pak posredstvom meunarodnih
organizacija. Prve povlae politike ili ekonomske uslove te se rae odabiraju
druge. Kao to je poznato, Ujedinjene Nacije i njeni specijalizovani organizmi
osnovani su, pored ostalog, sa ciljem da se podstrekne ekonomska i drutvena
evolucija zemalja ,,u razvoju". Analogna naela postulira Povelja Organizacije
Amerikih Drava. Pre nestabilne svetske situacije - odraza, u osnovi,
neuravnoteenosti izmeu onih velikih" i onih ,,u razvoju" - izgledalo bi prirodno
da se uinilo tota odista znaajno na ovom polju. Ono to je izvesno jeste to da
sume koje se usmeravaju u ovom pravcu izgledaju smene, iznad svega ako se misli
na ono to troe velike sile na vojne pripreme. Obuzete tim da dobiju sutranji rat
putem ratnih paktova sa kratkoronim i nepopularnim vladama, zaokupljene
osvajanjem Meseca, zaboravljaju ono to se zbiva u podzemlju planete. Oigledno je
da se nalazimo naspram zida koga, sami, ne moemo niti preskoiti niti probuiti.
Naa spoljna politika bila je dobra, ali bismo bez sumnje mogli da uinimo vie ako
bismo se prisajedinili drugim narodima sa problemima slinim naima. Situacija
Meksika, u ovom aspektu, ne razlikuje se od situacije veine latinoamerikih,
azijskih i afrikih zemalja.
Odsustvo kapitala moe da se izlei na drugi nain. Postoji, znamo ve, jedna
metoda od proverene efikasnosti. Nakon svega, kapital nije nita drugo do
akumuliran ljudski rad. udesan razvoj Sovjetskog Saveza - isto bi se moglo rei,
ukratko, za Kinu - nije nita vie doli primena ove formule. Zahvaljujui dirigovanoj
ekonomiji, koja se uva potronje i anarhije neodvojive od kapitalistikog sistema, i

racionalnom" upoljavanju ogromne radne snage, usmeravane prema eksploataciji

isto tako ogromnih sredstava, za manje od pola veka Sovjetski se Savez preobrazio
u jedinog rivala Sjedinjenih Drava. Meutim mi nemamo niti stanovnitva niti
sredstava, materijala i tehniara, koje ite jedan eksperiment takvih razmera (a da i
ne govorimo o naem susedstvu sa Sjedinjenim Dravama i o drugim istorijskim
okolnostima). A, iznad svega, racionalno" upoljavanje radne snage i dirigovana
ekonomija znae, izmeu drugih stvari, rad po pogodbi (stahanovizam),
koncentracione logore, prinudne radove, deportaciju rasa i nacionalnosti, ukidanje
osnovnih prava radnika i carstvo birokratije. Metode socijalistike akumulacije" kako ih je nazivao Staljin - obelodanile su se kao mnogo okrutnije od sistema
primitivne akumulacije" kapitala, koji su opravdano ljutili Marksa i Engelsa. Niko
ne sumnja da totalitarni socijalizam" moe preobliiti ekonomiju jedne zemlje;
sumnjivije je da uspe da oslobodi oveka. A ovo poslednje je ono jedino to nas
zanima i ono jedino to opravdava revoluciju.
Istina je da neki autori, poput Isaka Dojera, misle da e, kad jedanput bude
stvoreno izobilje, zapoeti, skoro neosetno, prelaz prema istinskom socijalizmu i
demokratiji. Zaboravljaju da se uporedo stvaraju klase, ili kaste, apsolutne
gospodarice politike i ekonomske moi. Istorija pokazuje da nikada nijedna klasa
nije dobrovoljno prepustila svoje privilegije i dobiti. Ideja neosetnog prelaza"
prema socijalizmu je tako fantastina kao i mit o postepenom nestanku drave" na
usnama Staljina i njegovih sledbenika. Naravno da nisu nemogue promene u
sovjetskom drutvu. Svako druto je istorijsko, hou rei, osueno na preobraaj.
No isto se moe rei i za kapitalistike zemlje. Naime, ono to je karakteristino za
oba sistema, u ovom trenutku, jeste njihova otpornost prema promeni, njihova
volja da ne popuste niti spoljnjem pritisku niti unutarnjem. A u tome boravi
opasnost situacije: rat pre nego preobraaj.
Na svetlu tradicionalnog revolucionarnog miljenja - a ak i sa perspektive
liberalizma prologa veka - izlazi kao skandalozno postojanje, u XX veku, istorijskih
anomalija poput zemalja ,,u razvoju" ili pak postojanje jednog totalitarnog
socijalistikog" carstva. Mnoga od predvianja ako ne i snova XIX veka su se
ostvarila (velike revolucije, progresi nauke i tehnike, preobraaj prirode, itd.) ali na
paradoksalan ili neoekivan nain, koji prkosi uvenoj logici istorije. Jo od
utopijskih socijalista se tvrdilo da e radnika klasa biti glavni inilac svetske
istorije. Njena e se funkcija sastojati u tome da ostvari revoluciju u najnaprednijim
zemljama i da tako stvori temelje ovekovog osloboenja. Naravno, Lenjin je mislio
da je mogue nainiti istorijski skok i poveriti diktaturi proleterijata istorijski
zadatak buroazije: industrijski razvoj. Verovao je, verovatno, da e revolucije u
zaostalim zemljama pogurati i ak razlanati revolucionarnu promenu u
kapitalistikim zemljama. Radilo se o tome da se imperijalistiki lanac prekine na
najslabijoj alki... Kao to je poznato, napor koji ostvaruju zemlje ,,u razvoju" da bi se
industrijalizovale je, u izvesnom smislu, antiekonomski i namee stanovnitvu
velike rtve. U stvari, radi se o jednom herojskom pribeitu, videi nemogunost
da se uzdigne ivotni nivo naroda putem drugih sredstava. Naime, kao svetsko
reenje autarhija je, napokon, samoubilaka; kao nacionalni lek, ona je skupocen
eksperiment koji plaaju radnici, potroai i seljaci. Meutim nacionalizam zemalja

,,u razvoju" nije neki logian odgovor ve je kobni prasak situacije koju su
napredne" nacije nainile beznadenom i bezizlaznom. Zauzvrat, racionalno
dirigovanje svetske ekonomije - to jest, socijalizam -stvorio bi komplementarne
ekonomije a ne protivnike sisteme. Poto bi nestao imperijalizam i poto bi bili
regulisani svetsko trite i cene, odnosno, poto bi bio ukinut profit, narodi ,,u
razvoju" bi raunali sa sredstvima neophodnim da bi se doveo do kraja njihov
ekonomski preobraaj. Socijalistika revolucija u Evropi i u Sjedinjenim Dravama
olakala bi ovaj prelaz - ovoga puta na jedan zbilja racionalan i skoro neosetan
nain svih zaostalih" naroda prema modernom svetu.
Istorija XX veka navodi na sumnju, u najmanju ruku, u vrednost ovih
revolucionarnih hipoteza i, na prvom mestu, u univerzalnu funkciju radnike klase
kao otelotvorenja sudbine sveta. Ni sa najboljom voljom ne moe se tvrditi da je
proletarijat bio odluujui inilac u istorijskim promenama ovoga veka. Velike
revolucije nae epohe - ne iskljuujui sovjetsku - ostvarile su se u zaostalim
zemljama a radnici su predstavljali jedan skoro nikada odluujui segment velikih
narodnih masa sastavljenih od seljaka, vojnika, male buroazije i od hiljadu bia
iskorenjenih ratovima i krizama. Ove su bezobline mase bile organizovane od
strane malih grupa profesionalaca revolucije ili dravnog udara". ak se i
kontrarevolucije, poput faizma i nacizma, prilagoavaju ovoj shemi. Ono
najneshvatljivije, bez sumnje, jeste odsustvo socijalistike revolucije u Evropi, to
jest, u samom sreditu savremene krize. ini se nepotrebnim podvui oteavajue
okolnosti: Evropa rauna sa obrazovanijim, bolje organizovanim proletarijatom i sa
starijim revolucionarnim tradicijama; isto tako, tamo su se stekli, prvi i drugi put,
objektivni uslovi" pogodni za napad na vlast. U isto vreme, razne izolovane
revolucije - na primer: u paniji i Maarskoj - bile su uguene bez milosti i bez
stvarnog ispoljavanja meunarodne radnike solidarnosti. Zauzvrat, prisustvovali
smo varvarskom uguenju, Hitlerovom, i optem preporodu nacionalizma na celom
starom kontinentu. Napokon, umesto demokratski organizovane pobune
proletarijata,XX vek je video roenje partije", to jest, nacionalne ili internacionalne
skupine koja kombinuje duh i organizaciju dvaju tela u kojima su disciplina i
hijerarhija odluujue vrednosti: crkve i vojske. Ove partije", koje ni u emu ne lie
na stare politike stranke, bile su izvrni inioci skoro svih promena izvrenih
nakon Prvog svetskog rata.
Kontrast sa periferijom je obznanjujui. U kolonijama i u zaostalim" zemljama
nije prestao da se deava, od pre Prvog svetskog rata, niz revolucionarnih
preokreta i promena. A plima, daleko od toga da odstupi, raste iz godine u godinu. U
Aziji i u Africi imperijalizam se povlai; njegovo mesto zauzimaju nove drave sa
konfuznim ideologijama ali koje za zajedniko imaju dve ideje, do jue jedva
pomirljive: nacionalizam i revolucionarne tenje masa. U Latinskoj Americi, do
nedavno mirnoj, prisustvujemo sumraku diktatora i novom revolucionarnom
talasu. U skoro svim krajevima - bilo da se radi o Indoneziji, Venecueli, Egiptu, Kubi
ili Gani - sastojci su isti: nacionalizam, agrarna reforma, radnika osvajanja i, na
vrhu, drava odluna da industrijalizaciju dovede do kraja i da preskoi sa feudalne
epohe na modernu. Nije bitno, za optu odredbu fenomena, to to se u ovom
poduhvatu drava vezuje za manje ili vie mone grupe lokalne buroazije ili to,

kao u Rusiji i Kini, ukida stare klase i to je birokratija zaduena da nametne

ekonomski preobraaj. Distinktivna - i odluujua - crta je to to se ne nalazimo
pred proleterskom revolucijom naprednih" zemalja ve pred ustankom masa i
naroda koji ive na periferiji zapadnog sveta. Imperijalizmom prikljueni sudbini
Zapada, sada se vraaju na sebe same, otkrivaju svoj identitet i odluuju da
uestvuju u svetskoj istoriji.
Ljudi i politiki oblici u kojima se otelotvorio ustanak zaostalih" nacija veoma
su raznoliki. Na jednom kraju Gandi; na drugom, Staljin; onde dalje, Mao Ce Tung.
Ima muenika poput Madera i apate, lakrdijaa poput Perona, intelektualaca
poput Nehrua. Galerija je vrlo raznolika: niega posebnijeg od Kardenasa, Tita ili
Nasera. Mnogi od ovih ljudi bili bi nepojmljivi, kao politike voe, u prolom veku
pa ak i u prvoj treini XX veka. Tako to se zbiva i sa njihovim govorom, u kom se
mesijanske formule vezuju za demokratsku i za revolucionarnu ideologiju. Oni su
jaki ljudi, politiari-realisti; no isto su tako nadahnuti ljudi, sanjari i, pokatkada,
demagozi. Mase ih slede i prepoznaju se u njima... Politika filozofija ovih pokreta
poseduje isti raznoliki karakter. Demokratija pojmljena na zapadni nain mea se
sa neobjavljenim ili varvar-skim oblicima, koji idu od dirigovane demokratije"
Indoneana do sovjetskog idolatrijskog kulta linosti", ne zaboravljajui puno
potovanja divljenje Meksikanaca prema figuri Predsednika.
Pored kulta prema lideru, slubena partija prisutna je u svim delovima.
Ponekada se, kao u Meksiku, radi o jednoj otvorenoj skupini, kojoj mogu da
pripadaju praktino svi oni koji ele da sudeluju u dravnoj stvari koja obuhvata
prostrane sektore levice i desnice. Isto to sledi u Indiji sa Partijom Kongresa. A ovde
pristoji rei da jedna od najpozitivnijih crta Meksikanske revolucije -dugujui to,
bez sumnje, toliko odsustvu jedne politike ortodoksije koliko otvorenom
karakteru partije - jeste odsustvo organizovanog terora. Na manjak ideologije"
sauvao nas je da padnemo u onu krivudavu ljudsku poteru u koju se pretvorilo
vrenje politike vrline" u drugima krajevima. Jeste, imali smo narodnih estina,
izvesnu ekstravaganciju u represiji, hir, arbitrarnost, brutalnost, teku ruku" nekih
generala, crni humor", ali ak i u svojim najgorim trenucima sve bee ljudsko, to
jest, potinjeno strasti, okolnostima, pa ak i hazardu i fantaziji. Nita nije udaljenije
od suvoparnosti sistemskog duha i njegovog silogistikog i policijskog morala. U
komunistikim zemljama partija je manjina, zatvorena i svemona sekta,
istovremeno vojska, administracija i inkvizicija: napokon sjedinjene duhovna mo i
svetovna ruka. Tako je iznikao jedan u istoriji potpuno nov tip drave, u kom su
revolucionarne crte, poput nestanka privatne svojine i dirigovane ekonomije,
nerazluive od drugih arhainih: od svetog karaktera drave i oboavanja efova.
Prolost, sadanjost i budunost: tehniki progres i nii oblici politike magije,
ekonomski razvoj i sindikalistiko ropstvo, dravna teologija i nauka - takvo je
zauujue i zastraujue lice Sovjetskog Saveza. Na vek je velika posuda u kojoj
sva istorijska vremena kljuaju, stapaju se i meaju.
Kako je mogue da savremena inteligencija" - mislim iznad svega na naslednicu
evropske revolucionarne tradicije - nije nainila analizu situacije naeg vremena,
vie ne iz stare perspektive prologa veka ve pred novinom ove stvarnosti koja

nam pada u oi? Na primer: polemika izmeu Roze Luksemburg i Lenjina povodom
revolucionarne spontanosti masa" i funkcija Komunistike partije kao
predvodnice proletarijata", moda bi dobila drugo znaenje u svetlu uzajamnih
uslova Nemake i Rusije. A na isti nain: nema sumnje da Sovjetski Savez veoma
malo lii na ono na ta su mislili Marks i Engels po pitanju toga ta bi mogla biti
radnika drava. Ipak, ova drava postoji; nije kakva nastranost niti kakva
dvosmislenost istorije". Ona je enormna stvarnost, oigledna po sebi samoj i koja
se opravdava na jedini nain na koji se opravdavaju iva bia: teinom i punoom
svoga postojanja.Izvrstan filozof kakav je Luka, koji je uloio toliko svoga truda da
obelodani progresivnu iracionalnost" buroaske filozofije, nikada se nije prihvatio,
za ozbiljno, analize sovjetskog drutva sa take gledita razuma. Moe li iko da tvrdi
da je staljinizam bio racionalan? Je li racionalna upotreba dijalektike" od strane
komunista i zar se ne radi, jednostavno, o racionalizaciji izvesnih opsesija, kao to
se zbiva sa drugom vrstom neuroze? I teorija kolektivnog dirigovanja", teorija
razliitih puteva do socijalizma", Pasternakov skandal i... zar je sve ovo racionalno?
Sa svoje strane, nijedan evropski leviarski intelektualac, nijedan marksolog", nije
se nadvio nad nejasnim i bezoblinim licem agrarnih i nacionalistikih revolucija
Latinske Amerike i Istoka da bi pokuao da ih razume kao ono to jesu: univerzalni
fenomen koji zahteva novu interpretaciju. Svakako da je jo ruilakija utnja
latinoamerike i azijske inteligencije", koja ivi u sreditu oluje. Jasno je da ne
predlaem da se napuste drevne metode ili da se negira marksizam, bar ne kao
instrument istorijske analize. Ali novi dogaaji -a koji tako korenito protivree
predvianjima teorije - zahtevaju nove instrumente. Ili, u najmanju ruku, da
izbrusimo i izotrimo one koje posedujemo. Sa veom skruenou i s boljim
smislom Trocki je pisao, neto pre nego to e umreti, da ako nakon Drugog
svetskog rata ne bi izbila kakva revolucija u razvijenim zemljama onda bi moda
trebalo revidirati celu svetsku istorijsku perspektivu.
Meksikanska revolucija zavrava u svetskoj istoriji. Naa situacija, sa razlikama
stepena, sistema i istorijskog vremena", nije mnogo razliita od situacije drugih
zemalja Latinske Amerike, Istoka i Afrike. Premda smo se oslobodili feudalizma,
vojnog poglavarstva i crkve, nai problemi su, u sutini, isti. Ovi problemi su
ogromni i teko razreivi. Mnoge opasnosti nas vrebaju. Mnoga iskuenja, od
vladavine bankara" - to jest: posrednika - do cezarizma, idui preko nacionalistike
demagogije i drugih spazmodinih oblika politikog ivota. Naa materijalna
sredstva su skromna i jo uvek se uopte ne obuavamo da ih koristimo. Jo su
siromaniji nai intelektualni instrumenti. Vrlo malo smo mislili na sopstveni
raun; sve smo ili skoro sve videli i shvatili u Evropi i u Sjedinjenim Dravama.
Velike rei koje su izrodile nae narode imaju sada dvosmislenu vrednost i vie
niko ne zna tano ta one znae: Franko je demokrata i obrazuje deo slobodnog
sveta". Re komunizam obeleava Staljina; socijalizam znai savez gospode
branitelja kolonijalnoga poretka. Sve izgleda kao dinovska dvosmislenost. Sve je
prolo onako kako ne bi trebalo da je prolo, kaemo da bismo se uteili. Meutim
mi smo ti koji smo se zbunili, a ne istorija. Moramo nauiti da posmatramo
stvarnost licem u lice. Izmisliti, ako je tano, nove rei i nove ideje za ove nove i

udne stvarnosti koje su nam izale na put. Misliti jeste prvi zadatak inteligencije".
I u izvesnim sluajevima, jedini.
Za to vreme ta nam je initi? Jo uvek nema recepata. No postoji valjana
polazna taka: nai su problemi nai i predstavljaju nau odgovornost; ipak, isto su
tako i problemi svih ljudi. Situacija Latino-amerikanaca je situacija veine naroda sa
periferije. Po prvi put, od pre vie od trista godina, prestali smo da budemo inertna
materija nad kojom se vri volja monika. Bili smo predmeti; poinjemo da budemo
inioci istorijskih promena a nai postupci i nai propusti dotiu se ivota velikih
sila. Slika aktuelnog sveta kao lopte izmeu dvojice giganata (ostatak je kobno
sainjen od prijatelja, pomonika, sluga i pristalica) je dosta povrna. Sr - i, u
sutini, sama supstancija - savremene istorije jeste revolucionarni talas naroda sa
periferije.Za Moskvu, Tito je neprijatna stvarnost ali jeste stvarnost. Isto se moe
rei o Maseru ili Mehruu za zapadnjake. Trei front, nov klub nacija, klub siromaha?
Moda je previe rano.Ili, opet, previe kasno: istorija se kree veoma urno a ritam
ekspanzije monika je bri od ritma naega rasta. Ali pre nego to se zamrzavanje
istorijskog ivota - jer ovome odgovara jednakost" izmeu velikih - preobrazi u
definitivno okamenjiva, postoje mogunosti dogovorne i inteligentne akcije.
Zaboravili smo da postoje mnogi poput nas, rasuti i izolovani. Nama
Meksikancima treba nova oseajnost naspram Latinske Amerike; danas se ove
zemlje bude: hoemo li ih ostaviti same? Imamo nepoznate prijatelje u Sjedinjenim
Dravama i u Evropi. Borbe na Istoku su povezane, na neki nain, sa naima. Na
nacionalizam, ako nije kakva mentalna bolest ili kakva idolatrija, mora zavriti u
univerzalnoj potrazi. Treba krenuti od svesti da je naa situacija otuenja upravo
situacija veine naroda. Da budemo mi sami bie, da suprotstavimo kretnji
istorijskih ledova pokretno lice oveka. Utoliko bolje ako nemamo recepata niti
patentiranih lekova za nae nedae. Moemo, barem, da mislimo i da delamo sa
umerenou i odlunou.
Predmet naeg razmiljanja nije razliit od predmeta koji dri druge ljude i
druge narode budnima: kako stvoriti jedno drutvo, jednu kulturu, koja ne bi
negirala nau ljudskost ali koja je isto tako ne bi preobratila u jednu uzaludnu
apstrakciju? Pitanje koje sebi postavljaju svi ljudi danas nije razliito od pitanja
koje sebi postavljaju Meksikanci. Cela naa nelagodnost, protivrena estina naih
reakcija, bljeskovi nae intime i nagli praskovi nae istorije, koji su najpre bili
prekid i negacija okamenjenih formi koje su nas sputavale, tee da se razree u
potrazi i pokuaju da se stvori svet gde vie ne bi carevali la, neiskrenost,
pretvaranje, beskrupulozna pohlepa, sila i pritvorstvo. Drutvo, takoe, koje ne bi
od oveka nainilo instrument niti ispau od grada. Ljudsko drutvo.
Meksikanac se skriva ispod mnogih maski, koje potom zbacuje jednog dana
fieste ili bola, na isti nain kao to je nacija rascepala sve forme koje je gue. Ali jo
uvek nismo sreli onu koja bi pomirila nau slobodu sa redom, re sa inom i oboje
sa oiglednou koja vie ne bi bila nadprirodna, ve ljudska: oiglednou naih
blinjih. U ovoj smo potrazi nazadovali prvi i drugi put, da bismo potom
uznapredovali s vie odlunosti. I sada, iznenada, stigosmo do granice: za nekoliko
godina iscrpli smo sve istorijske oblike koje posedovae Evropa. Ne ostaje nam

drugo do golotinja ili la. Jer kroz ovaj opti krah Razuma i Vere, Boga i Utopije, vie
se ne uzdiu novi ili stari intelektualni sistemi, sposobni da udome na nemir i da
smire nau rastrzanost; naspram nas nema niega. Napokon smo sami. Poput svih
ljudi. Poput njih, proivljavamo svet nasilja, pretvaranja i onikovljavanja,,: svet
zatvorene samoe, koja ako nas brani onda nas sputava i koja, skrivajui nas,
izobliuje nas i sakati. Ako sebi strgnemo ove maske, ako se otvorimo, ako se, na
kraju, suoimo, poeemo odista da ivimo i mislimo. ekaju nas golotinja i
izgubljenost. Tamo, u otvorenoj samoi, oekuje nas takoe i transcendencija: ruke
drugih usamljenika. Po prvi put smo u svojoj istoriji savremenici svih ljudi.

Dodatak
DIJALEKTIKA SAMOE
Samoa, oseati se samim i poznavati sebe kao samog, odeljenog od sveta i
tueg samom sebi, odvojenog od sebe, nije iskljuiva karakteristika Meksikanca. Svi
ljudi, u nekom trenutku svog ivota, oseaju se samima; i vie: svi ljudi jesu sami.
iveti jeste odvojiti se od onoga to smo bili da bismo se namerili na ono to emo
biti, na uvek udnu budunost. Samoa je krajnji temelj ljudske uslovljenosti. ovek
je jedino bie koje se osea samim i jedino koje je potraga za drugim. Njegova
priroda - ako se moe govoriti o prirodi mislei pri tom na oveka, bie koje je,
upravo, samo sebe izumelo kazujui ne" prirodi - sastoji se u jednoj udnji da se
ostvarimo u drugome. ovek je nostalgija i potraga za zajednicom. Stoga svaki put
kada samoga sebe osea, osea sebe kao manjak drugoga, kao samou.
Jedan sa svetom koji ga okruuje, fetus je uti ivot i grubo uzeto, tok koji ne
zna za sebe. Raajui se, prekidamo veze koje nas sjedinjuju sa slepim ivotom koji
proivljujemo u majinom stomaku, gde nema pauze izmeu elje i zadovoljenja.
Na oseaj da ivimo izraava se kao odvajanje i prekid, liavanje, pad u neki
neprijateljski ili udnovati ambis. Prema tome kako rastemo ovaj primitivni oseaj
pretvara se u oseanje samoe. A neto kasnije, u svest: osueni smo da ivimo
sami, ali smo isto tako osueni da prevaziemo svoju samou i da obnovimo veze
koje su nas u jednoj rajskoj prolosti sjedinjavale sa ivotom. Svi nai napori tee da
ukinu samou. Tako, oseati se samim ima dvostruko znaenje: s jedne se strane
sastoji u tome da se ima svest o sebi; sa druge, u elji da se izae iz sebe. Samoa,
koja je sam uslov naeg ivota, javlja nam se kao proba i proienje, po ijem
svretku nestaju nemir i nestabilnost. Punoa, sjedinjenje, koje je odmor i srea,
saglasnost sa svetom, oekuju nas na kraju lavirinta samoe.
Narodni govor odslikava ovo dvojstvo poistoveujui samou sa patnjom.
Ljubavne patnje su patnje samoe. Zajednica i samoa, elja za ljubavlju,
suprotstavljaju se i upotpunjuju. A spasonosna mo samoe daje da se nazre jedan

mraan, ali iv pojam greha: usamljen ovek je ostavljen od Boje ruke". Samoa je
patnja, odnosno, osuda i ispatanje.Ona je kazna, no isto je tako i obeanje svretka
naeg progonstva. Svaki ivot nastanjen je ovom dijalektikom.
Raanje i umiranje su iskustva samoe. Raamo se sami i umiremo sami. Nita
nije tako strano kao ovo prvo potapanje u samou koje je raanje, osim ako to nije
ovaj drugi pad u nepoznato koji je umiranje. Proivljavanje smrti brzo se
preobraava u svest o umiranju. Deca i primitivni ljudi ne veruju u smrt; bolje
reeno, ne znaju da smrt postoji, iako ona potajno dela u njihovoj unutarnjosti.
Njeno otkrivanje nikada nije zakasnilo za civilizovanog oveka, jer sve nas
obavetava i upozorava da se mora umreti. Nai ivoti su svakodnevni nauk o smrti.
Vie nego da ivimo ue nas da umiremo. A loe nas ue.
Izmeu raanja i umiranja protie na ivot. Proterani iz majine materice,
zapoinjemo muan salto odista mortale, koji se zavrava tek kada padnemo u smrt.
Da li e umreti biti vratiti se onamo, u ivot pre ivota? Da li e to biti iznova iveti
onaj prenatalni ivot u kome odmor i pokret, dan i no, vreme i venost, prestaju da
se suprotstavljaju? Da li e umreti biti prestati s postojanjem, definitivno,
bivstvovati? Moda je smrt zapravo istinski ivot? Moda je roditi se zapravo
umreti a umreti, roditi se? Ne znamo nita. Ali iako ne znamo nita, celo nae
bivstvovanje udi da utekne ovim oprenostima koje nas razdiru. Jer ako sve (svest
o sebi, vreme, razum, obiaji, navike) tei da od nas naini prognanike iz ivota, sve
nas isto tako tera da se vratimo, da siemo u stvoriteljsku grud odakle smo
istrgnuti. I molimo ljubav - koja je, budui elja, zapravo glad za zajednicom, glad za
padanjem i umiranjem kao i za ponovnim raanjem - da nam da jedan deli
istinskog ivota, istinske smrti. Ne molimo je ni za sreu, ni za odmor, ve za tren,
za samo jedan tren, tren punog ivota u kome se stapaju oprenosti a ivot i smrt,
vreme i venost, sauestvuju. Maglovito znamo da ivot i smrt nisu drugo do dva
antagonijska ali komplementarna pokreta jedne te iste stvarnosti. Stvaranje i
razaranje se stapaju u ljubavnom inu; i tokom delia sekunde ovek nasluuje
jedno savrenije stanje.
U naem svetu ljubav je jedno skoro nepristupano iskustvo. Sve joj se
suprotstavlja: moral, klase, zakoni, rase i sami zaljubljeni. ena je za oveka uvek
bila ono drugo", njegova suprotnost i dopuna. Ako jedan deo naeg bia udi da se
stopi sa njom, drugi, ne manje zapovedniki, odvaja je i iskljuuje. ena je predmet,
naizmenino vredan ili kodljiv, ali uvek razliit. Pretvararui je u predmet, u bie
po strani, i podvrgavajui je svim deformacijama koje joj njegov interes, njegova
sujeta, njegova strepnja i sama njegova ljubav diktiraju, ovek je pretvara u
instrument. Sredstvo da se doe do saznanja i zadovoljstva, put da bi se dostiglo
nadivljenje, ena je idol, boginja, majka, vetica ili muza, kao to pokazuje Simon
de Bovoar, ali nikada ne moe biti ona sama. Otuda to to su nai erotski odnosi
iskvareni u svom poreklu, isprljani u svom korenu. Izmeu ene i nas prepreava se
fantazam: fantazam njene slike, fantazam slike koju mi od nje pravimo i sa kojom se
ona vidi. ak je ne moemo ni dotai kao meso koje samo sebe ne poznaje, jer se
izmeu nas i nje provlai ova krotka i pokorna vizija jednog tela koje se preputa. A
eni se dogaa isto: ne osea se niti se poima drugaije nego kao predmet, kao

drugo". Nikada nije svoja gospodarica. Njeno se bie cepa izmeu onoga to
stvarno jeste i slike koju ona od sebe stvara. Jedne slike koju su joj diktirale
porodica, klasa, kola, prijateljice, vera i ljubavnik. Njena se enstvenost nikada ne
izraava, zato to se ispoljava preko oblika koje je ovek izmislio. Ljubav nije
prirodan in. Ona je neto ljudsko i, po definiciji, ono najljudskije, to jest, jedna
tvorevina, neto to smo mi stvorili i to se ne daje u prirodi. Neto to smo stvorili,
to stvaramo svaki dan i to svaki dan razaramo.
Ovo nisu jedine prepreke koje se stvaraju izmeu ljubavi i nas. Ljubav je izbor.
Slobodan izbor, moda, nae fatalnosti, naglo otkrie najtajnijeg i najfatalnijeg dela
naega bia. Ali ljubavni izbor je nemogu u naem drutvu. Jo je Breton kazivao u
jednoj od svojih najdivnijih knjiga -Luda ljubav - da dve zabrane spreavaju, od
njegovog roenja, ljubavni izbor: drutvena zabrana i hrianska ideja greha. Da bi
se ostvarila, ljubavi je neophodno da pogazi zakon sveta. U naem vremenu ljubav
je skandal i nered, prestup: prestup dveju zvezda koje kre fatalnost svojih orbita i
sreu se na sredini prostora. Romantino shvatanje ljubavi, koje povlai prekid i
katastrofu, je jedino koje poznajemo jer sve u drutvu spreava da ljubav bude
slobodan izbor.
ena ivi uzeta u slici koju joj namee muko drutvo; utoliko, moe da bira
samo prekidajui sa samom sobom. Ljubav ju je preobliila, nainila ju je drugom
osobom", obiavaju da kau o zaljubljenim enama. I istina je: ljubav ini enu
drugom, jer ako se usudi da voli, da bira, ako se usudi da bude ona sama, mora da
razrui ovu sliku kojom svet njeno bie baca u okove.
Mi mukarac isto tako ne moe da bira. Krug njegovih mogunosti je veoma
suen. Deak otkriva enstvenost u majci ili u sestrama. I od tada se ljubav
poistoveuje sa zabranjenim. Na erotizam je uslovljen uasom i privlanou
incesta. Sa druge strane, moderan ivot bespotrebno podstie nau oseajnost, u
isto vreme dok je zabranjuje svakom vrstom zabrana - klase, morala, pa ak i
higijene. Greh je mamuza i uzda elje. Sve ograniava na izbor. Primorani smo da
svoje duboke naklonosti podvrgnemo enskoj slici koju nam na drutveni krug
namee. Teko je voleti osobe druge rase, drugog jezika ili druge klase, i pored toga
to nije nemogue da belac voli crnkinje a ove pak Kineze, niti da se gospodar
zaljubi u svoju sluavku ili obratno. Sline nas mogunosti teraju da
pocrvenimo.Nesposobni da biramo, selekcioniramo svoju suprugu meu enama
koje nam odgovaraju". Nikada neemo priznati da smo se sjedinili - ponekad
zauvek - sa enom koju moda ne volimo i koja je, premda nas voli, nesposobna da
izae iz sebe same i da se pokae takvom kakva jeste. Svanovu reenicu: A misao
da sam protraio najbolje godine svoga ivota sa enom koja ak i nije moj tip",
moe ponoviti, u asu svoje smrti, najvei deo modernih ljudi. I ena.
Drutvo poima ljubav, protiv prirode ovog oseanja, kao stabilan savez
namenjen stvaranju sinova. Poistoveuje je sa brakom. Svako krenje ovog pravila
kanjava se kaznom ija strogost varira u saglasju sa vremenom i prostorom. (Kod
nas je kazna mnogo puta smrtna - ako je ena krilac - jer u Meksiku, kao u svim
hispanskih zemljama, funkcioniu s optim odobravanjem dva morala, moral
gospodara i moral drugih: siromaha, ena, dece.) Zatita dodeljena braku mogla bi

se opravdati ako bi drutvo odista dozvolilo izbor. Budui da to ne ini, treba

prihvatiti to da brak ne sainjava najvie ostvarenje ljubavi, ve da je jedan pravni,
drutveni i ekonomski oblik koji poseduje ciljeve razliite nego ljubav. Stabilnost
porodice poiva na braku, koji se preobraava u obinu projekciju drutva, bez
drugog cilja nego to je ponovno stvaranje toga istog drutva. Otuda duboko
konzervativna priroda braka. Napasti ga, jeste rasturiti same osnove drutva. I
otuda takoe to to je ljubav, bez toga da to namerava, antidrutveni in, jer svaki
put kad uspe da se ostvari, prekorauje brak i pretvara ga u ono to drutvo ne bi
elelo da on bude: obznana dve samoe koje stvaraju za sebe same jedan svet koji
rui drutvenu la, ukida vreme i rad i proglaava se samodovoljnim. Nije udno
to, tako, drutvo goni s jednakom mrnjom ljubav i poeziju, njeno svedoenje, i
baca ih u tajnost, u okoline, u mutan i konfuzan svet zabranjenog, smenog i
nenormalnog. A isto tako nije udno ni to to ljubav i poezija praskaju u udnim i
istim oblicima: skandalu, zloinu, pesmi.
Zatita braka povlai proganjanje ljubavi i tolerisanje prostitucije, ako ne i njen
slubeni uzgoj. A dvosmislenost prostitutke ne prestaje da bude obznanjujua:
sveto bie za neke narode, za nas je naizmenice bie za prezreti i za poeleti.
Karikatura ljubavi, rtva ljubavi, prostitutka je simbol moi koji poniava na svet.
Ali nije nam dovoljna ova la o ljubavi koja povlai postojanje prostitucije; u nekim
se krugovima oputaju veze koje brak ine nedodirljivim i caruje promiskuitet. Ii
iz kreveta u krevet nije vie, ni uopte, razvrat. Zavodnik, ovek koji ne moe da
izae iz sebe jer je ena uvek instrument njegove sujete ili strepnje, preobrazio se u
lik iz prolosti, poput lutajueg konjanika. Vie ne moe nikoga da zavede, na isti
nain kao to nema gospoica koje bi titio niti uvreda koje bi pobio. Moderni
erotizam ima smisao razliit od Sadovog,na primer. Sad bee tragini temperament,
opsednut apsolutnim; njegovo delo je praskovita obznana ljudske uslovljenosti.
Nita nije oajnije od bilo kog Sadovog junaka.Moderni erotizam je skoro uvek
retorika, knjievni zadatak i zadovoljstvo. Ono nije ovekova obznana ve je
dokument vie nad drutvom koje podstie zloin i osuuje ljubav. Sloboda strasti?
Razvod je prestao da bude osvajanje. Ne radi se toliko o tome da se olaka prekid
ve ustanovljenih veza, ve da se dozvoli da ljudi i ene mogu da slobodno odaberu.
U idealnom drutvu, jedini uzrok razvoda bio bi nestanak ljubavi ili nastanak nove.
U drutvu u kom bi svi mogli da biraju, razvod bi bio takav anahronizam ili
nastranost, poput prostitucije, promiskuiteta ili preljube.
Drutvo zamilja da je celina koja ivi po sebi i za sebe. Ali ako se drutvo poima
kao nedeljivo jedinstvo, u svojoj je unutarnjosti rascepljeno dvojstvom koje moda
vodi poreklo iz trenutka u kom se ovek odvaja od ivotinjskog sveta i, koristei se
svojim rukama, izumljuje samoga sebe i izumljuje svest i moral. Drutvo je
organizam koji pati od udne nude da opravda svoje ciljeve i apetite. Poneki put se
ciljevi drutva, maskirani propisima dominantnog morala, podudaraju sa eljama i
nudama ljudi koji ga sainjavaju. Drugi put pak protivree tenjama znaajnih
fragmenata ili klasa. A nije retko da negiraju najdublje ovekove instinkte. Kada se
ovo poslednje dogodi, drutvo proivljava epohu krize: praska ili stagnira. Njegovi
inioci prestaju da budu ljudi i preobraavaju se u obine bezdune instrumente.

Dvojstvo svojstveno svakom drutvu, i koje svako drutvo tei da razrei

pretvarajui se u zajednicu, izraava se u naem vremenu na mnoge naine: kao
dobro i zlo, dozvoljeno i zabranjeno; idealno i realno, racionalno i iracionalno; lepo
i runo; san i java, siromani i bogati, buruji i proleteri; nevinost i svest, mata i
razmiljanje. Jednim neodoljivim pokretom svog sopstvenog bia, drutvo tei da
nadjaa ovo dvojstvo i da preoblii skup usamljenih neprijateljstava koja ga
sainjavaju u skladan poredak. Ali moderno drutvo namerava da razrei svoje
dvojstvo posredstvom ukidanja one dijalektike samoe koja omoguava ljubav.
Industrijska drutva - nezavisno od svojih ideolokih", politikih ili ekonomskih
razlika - zauzimaju se da preoblie kvalitativne, to jest ljudske, razlike u
kvantitativne istovetnosti. Metode masovne proizvodnje primenjuju se takoe na
moral, umetnost i oseanja. Ukidanje protivrenosti i izuzetaka... Zatvaraju se tako
putevi pristupa najdubljem iskustvu koje ivot prua oveku i koje se sastoji u tome
da se prodre u stvarnost kao u celinu u kojoj suprotnosti sauestvuju. Nove moi
ukidaju, po dekretu, samou. A sa njom i ljubav, tajni i herojski oblik zajednice.
Braniti ljubav bila je oduvek antidrutvena i opasna delatnost. A sada poinje da
biva odista revolucionarna. Poloaj ljubavi u naem vremenu obznanjuje kako
dijalektika samoe, u svom najdubljem ispoljavanju, tei da se izjalovi dejstvom te
iste samoe. Na drutveni ivot skoro uvek negira svaku mogunost autentine
erotske zajednice.
Ljubav je jedan od najjasnijih primera onog dvostrukog instinkta koji nas
dovodi do toga da rijemo i dubimo unutar nas samih i, istovremeno, da izaemo iz
sebe i da se ostvarimo u drugome: smrti i ponovnog stvaranja, samoe i zajednice.
Meutim nije jedini. Postoji u ivotu svakog oveka niz perioda koji su takoe
prekidi i sjedinjavanja, razdvajanja i pomirenja. Svaka od ovih etapa je po jedan
pokuaj da prevaziemo svoju samou, usleenu potapanjima u udne ambijente.
Dete se suoava s jednom stvarnou nesvodljivom na njegovo bie i ijim
podstrecima on u poetku ne odgovara drugim do li suzama ili utnjom. Poto je
prekinuta vrpca koja ga je prisajedinjavala ivotu, trudi se da je obnovi
posredstvom oseajnosti i igre. Zapoinje tako dijalog koji nee zavriti dotle dok
ne odrecituje monolog svoje smrti. Meutim njegovi odnosi sa spoljnim svetom vie
nisu pasivni, kao u prenatalnom ivotu, jer svet od njega zahteva odgovor.
Stvarnost treba da bude nastanjena njegovim delima. Zahvaljujui igri i mati,
inertna priroda starijih - stolica, knjiga, ma koji predmet - brzo pridobija sopstveni
ivot. Maginim dejstvom govora ili gesta, simbola ili dela, dete stvara ivi svet, u
kom su predmeti sposobni da odgovaraju na njegova pitanja. Govor, lien svojih
intelektualnih znaenja, prestaje da bude skup znakova i ponovo biva delikatan
organizam maginog magnetisanja. Nema razdaljine izmeu imena i stvari a
izgovoriti jednu re jeste staviti u pokret stvarnost koju ova oznaava. Prikaz je
poisto-veen s istinskom reprodukcijom predmeta, na isti nain kao to za
primitivnog oveka neka skulptura nije prikaz ve je dvojnik prikazanog predmeta.
Govoriti ponovo biva stvaralaka delatnost stvarnosti, odnosno, jedna pesnika
delatnost. Dete, usled magije, stvara svet po svojoj predstavi i tako razreava
samou. Nanovo biva jedno sa svojim ambijentom. Konflikt se ponovo raa kada

dete prestaje da veruje u mo svojih rei ili svojih gestova. Svest zapoinje kao
nepoverenje u maginu efikasnost naih instrumenata.
Mladost je prekid sa deijim svetom i trenutak pauze pre univerzuma starijih.
Spranger ukazuje na samou kao na distinktivnu notu mladosti. Narcis, usamljenik,
je sama slika mladia. U ovom periodu ovek stie po prvi put svest o svojoj
jedinstvenosti. Ali dijalektika oseanja ponovo se uplie: utoliko kao krajnja svest o
sebi, mladost se ne moe nadjaati drugaije nego kao samozaborav, kao
preputanje. Stoga mladost nije samo doba samoe, ve je isto tako i epoha velikih
ljubavi, junatva i rtve. Narod s pravom zamilja junaka i ljubavnika kao mlade
likove. Vizija mladog oveka kao usamljenika, zatvorenog u sebe samog,
prodiranog eljom ili stidom, razreuje se skoro uvek u mnotvu mladih koji
igraju, pevaju ili hodaju u grupi. Ili u paru koji se eta pod lukom zelenila
promenade. Mladi se otvara prema svetu: prema ljubavi, akciji, prijateljstvu,
sportu, junatvu. Knjievnost modernih naroda - sa znaajnim izuzetkom panske,
u kojoj se pojavljuju samo kao obeenjaci ili siroad - nastanjena je mladiima,
usamljenicima u potrazi za zajednicom: za prstenom, za maem, za Vizijom.
Mladost je oruano bdenje iz kog se izlazi u svet injenica.
Zrelost nije etapa samoe. ovek, u borbi sa ljudima ili sa stvarima, zaboravlja
na sebe u radu, u izraivanju ili u izgraivanju predmeta, ideja i ustanova. Njegova
lina svest se udruuje sa drugima: vreme poprima smisao i cilj, ono je istorija, iv i
znaajan odnos s prolou i budunou. U sutini, naa jedinstvenost -koja izbija
iz nae ogranienosti vremenom, iz naeg kobnog umetanja u vreme koje smo mi
sami i koje, hranei nas, prodire - ne biva ukinuta, ali biva ublaena i, na izvestan
nain, iskupljena". Nae osobeno postojanje umee se u istoriju a ova se
preobraava, da upotrebim Eliotov izraz, u a pattern of timeless moments". Tako,
zreo ovek napadnut zlom samoe predstavlja u plodnim epohama jednu
anomaliju. Uestalost s kojom se danas sree ova klasa usamljenika ukazuje na
teinu naih zala. U vreme zajednikog rada, zajednikih pesama, zajednikih
zadovoljstava, ovek je usamljeniji nego ikada. Moderan ovek se ne preputa
niemu od onoga to ini. Uvek jedan deo nas, najdublji, ostaje nedirnut i hitar. U
veku akcije, ovek se uhodi. Rad, jedini savremeni bog, prestao je da bude stvaralac.
Rad bez kraja, beskrajan, odgovara besciljnom ivotu modernog drutva. A samoa
koju raa, promiskuitetska samoa hotela, biroa, ateljea i bioskopa, nije neki opit
koji proiuje duu, nekakvo neophodno istilite. Ona je potpuna presuda,
ogledalo bezizlaznog sveta.
Dvostruki smisao drutva - prekid s jednim svetom i pokuaj da se stvori drugi
ispoljava se u naem shvatanju junaka, svetaca i iskupitelja. Mit, ivotopis, pria i
pesma belee period samoe i povuenosti, smeten skoro uvek u prvoj mladosti,
koja prethodi povratku u svet i u akciju meu ljudima. Godine pripreme i uenja, ali
iznad svega godine rtve i kajanja, ispitivanja, ispatanja i proiavanja. Samoa je
prekid s jednim zastarelim svetom i priprema za povratak i finalnu borbu. Arnold
Tojnbi ilustruje ovu ideju brojnim primerima: Platonovim mitom o peini, ivotima
Svetog Pavla, Bude, Muhameda, Makijavelija, Dantea. A svi smo, u svom

sopstvenom ivotu i unutar granica svoje malenkosti, isto tako iveli u samoi i
odvojenosti, da bismo se proistili i potom se vratili meu svoje.
Dijalektika samoe - the twofold motion of withdrawal-and-return", prema
Tojnbiju iscrtava se s jasnoom u istoriji svih naroda. Moda drevna drutva,
jednostavnija od naih, bolje ilustruju ovaj dvostruki pokret.
Nije teko zamisliti do koje take samoa sainjava opasno i zastraujue stanje
za takozvanog, sa toliko uzaludnosti koliko netanosti, primitivnog oveka. Svaki
sloen i krut sistem zabrana, pravila i rituala arhaine kulture, tei da ga sauva od
samoe. Grupa je jedini izvor zdravlja. Usamljenik je bolesnik, mrtva grana koju
treba odsei i spaliti, jer i samo drutvo je zastraeno ako je neki od njenih inilaca
obuzet zlom. Ponavljanje prastarih stavova i formula obezbeuje ne samo
postojanost grupe u vremenu, ve i njeno jedinstvo i koheziju. Rituali i stalno
prisustvo duhova mrtvih proimaju jedno sredite, jedan vor odnosa koji
ograniavaju individualno delanje i tite oveka od samoe a grupu od disperzije.
Za primitivnog oveka zdravlje i drutvo, disperzija i smrt, jesu istovetni
termini. Onaj ko se udalji od rodne zemlje prestaje da pripada grupi. Umire i prima
uobiajene posmrtne poasti".20 Veno progonstvo isto je to i smrtna kazna.
Poistoveivanje drutvene grupe sa duhovima predaka i grupe ovih sa zemljom
izraava se u ovom simbolinom afrikom ritualu: Kada se jedan metanin vrati iz
Kimberlija sa enom s kojom se venao, par donosi sa sobom malko zemlje iz svog
kraja. Svakoga dana mlada mora da jede malko od ove praine... da bi se navikla na
novo boravite. Ono malko zemlje omoguie prelaz izmeu dva prebivalita."
Drutvena solidarnost kod njih poseduje organski i ivotni karakter. Pojedinac je
bukvalno organ jednog tela". Iz ovog razloga pojedinani razgovori nisu esti. Niko
se ne moe spasiti ili osuditi na svoj raun" i bez toga da njegov postupak dotakne
celo zajednitvo.21
20 Lisjen Levi-Bril, Primitivni mentalitet; Pariz, 1922.
21 Op.cit.

I pored svih ovih predostronosti grupa se ne nalazi na sigurnom od disperzije.

Sve je moe rasturiti: ratovi, verski raskoli, preobraaji proizvodnih sistema,
osvajanja... im se grupa razdeli, svaki od njenih fragmenata ponaosob suoava se
sa novom situacijom: samoa, posledica prekida sa sreditem zdravlja koje bee
staro zatvoreno drutvo, vie nije pretnja, niti sluaj, ve uslov, osnovni uslov,
krajnja osnova njegovog postojanja. Liavanje i naputanje ispoljava se kao svest o
grehu - koji nije bio krenje nekog pravila, ve koji ini deo njegove prirode. Bolje
reeno, koji upravo jeste njegova priroda. Samoa i prvobitni greh se poistoveuju.
A zdravlje i zajednica ponovo bivaju sinonimi, samo to su smeteni u udaljenu
prolost. Sainjavaju zlatno doba, kraljevstvo proivljeno pre istorije i kome se
moda moe pristupiti ako razbijemo krletku vremena. Tako se raa, sa sveu o
grehu, nuda za iskupljenjem. A ova pak stvara nudu za iskupiteljem.
Iskrsavaju jedna nova mitologija ijedna nova religija. Za razliku od starog, novo
drutvo je otvoreno i teno, jer je sainjeno odprognanih. Samo raanje unutar
grupe vie ne dodeljuje oveku njegovo poreklo. Ono je dar nebesa i treba ga

zasluiti. Molitva raste na raun magine formule i poetni rituali naglaavaju njen
istilaki karakter. S idejom o iskupljenju iskrsava verska spekulacija, askeza,
teologija i mistika. rtva i zajednica prestaju da budu totemska gozba, ako su to
ikada stvarno bili, i preobraavaju se u put ulaska u novo drutvo. Jedan bog, skoro
uvek bog sin, potomak drevnih stvaralakih boanstava, periodino umire i
vaskrsava. On je bog plodnosti, no isto tako i spasenja, a njegova rtva je jemstvo da
grupa nagovetava na zemlji savreno drutvo koje nas oekuje s druge strane
smrti. U iekivanju onog sveta treperi nostalgija za drevnim drutvom. Povratak
zlatnom dobu ivi, implicitno, u obeanju spasenja.
Sigurno je vrlo teko da se u pojedinanoj istoriji jednog drutva daju sve crte
ukratko zabeleene. Ipak, neke se u skoro svim svojim detaljima usklauju s
prethodnom shemom. Raanje orfizma, na primer. Kao to je poznato, kult prema
Orfeju iskrsava nakon propasti ahejske civilizacije - koja je izazvala optu disperziju
grkog sveta i prostranu reakomodaciju naroda i kultura. Nuda da se obnove stare
veze, drutvene i svete, dala je poreklo tajnim kultovima, u kojima uestvovahu
samo ona iskorenjena, presaena, nanovo vetaki prilepljena bia koja sanjahu da
rekonstruiu organizaciju od koje se ne bi mogli odvojiti. Njihovo jedino kolektivno
ime bee ime orfelina".22 (Zapaziu uzgred da orphanos nije samo orfelin, ve je i
prazan. U sutini, samoa i sirotanstvo su, na kraju krajeva, iskustva praznog.)
22 Amabl Oden, Sunevi Praznici; Pariz, 1945.

Orfejeva i Dionizijeva religija, kao kasnije proleterske religije s kraja antikog

sveta, pokazuju jasno prelaz iz jednog zatvorenog drutva u drugo, otvoreno. Svest
o greci, o samoi i ispatanju, igra u njima istu dvostruku ulogu koju i u
individualnom ivotu.
Oseanje samoe, nostalgija za telom iz kojeg bejasmo iupani, jeste nostalgija
za prostorom. Prema jednom veoma drevnom shvatanju, koje se sree u skoro svim
narodima, ovaj prostor nije drugi do sredite sveta, pupak" univerzuma.
Ponekadse raj poistoveuje sa tim mestom a obadva sa izvornom oblau grupe,
mitskom ili stvarnom.23 Kod Asteka, mrtvi se vraaju u Miktlan, mesto smeteno
na severu, odakle su emigrirali. Skoro svi rituali osnivanja gradova ili prebivalita
aludiraju na potragu za ovim svetim sreditem iz kog smo izgnani. Velika svetilita Rim, Jerusalim, Meka - nalaze se u sreditu sveta ili ga simbolizuju i nagovetavaju.
Putovanja u ova svetilita su ritualna ponavljanja od kojih je svaki narod stvorio
mitsku prolost, pre nego to e se ustoliiti u obeanoj zemlji. Obiaj da se obie
kua ili grad pre nego to e se proi kroz njihova vrata, ima isto poreklo.
23 U vezi sa pojmom svetog prostora", videti Mirea Elijade, Istorija Religija; Pariz, 1949.

Mit o Lavirintu se ukljuuje u ovu grupu verovanja. Razni bliski pojmovi

doprineli su da se od Lavirinta stvori jedan od najplodnijih i najznaajnijih mitskih
simbola: postojanje, u sreditu svetog kruoka, kakvog talismana ili bilo kojeg
predmeta, sposobnog da vrati zdravlje ili slobodu narodu; prisustvo kakvog junaka
ili kakvog sveca, koji bi preko kajanja i isposnikih rituala, koji skoro uvek povlae
jedan period izolovanosti, prodro u pust lavirint ili palatu; povratak, to da bi
osnovao Grad, to da bi ga spasio ili iskupio. Ako su u mitu o Perseju mistini

elementi jedva vidljivi, u mitu o Svetom Graalu asketizam i mistika se udruuju:

greh, koji proizvodi sterilnost u zemlji i u samim telima podreenika Kralja Ribara;
rituali proienja; duhovna borba; i, napokon, milost, odnosno, zajednica.
Nismo samo prognani iz sredita sveta i osueni da ga traimo kroz ume i
pustinje ili kroz sablasne hodnike i podzemne prolaze Lavirinta. Bee jedno doba u
kome vreme ne bee sukcesija i prelaz, ve stalno izviranje utvrene sadanjosti, u
kojoj behu sadrana sva vremena, prolost i budunost. ovek, odvojen od one
venosti u kojoj su sva vremena jedno, pao je u hronometarsko vreme i preobrazio
se u zatoenika asovnika, kalendara i sukcesije.Jer tek to se vreme podeli u jue,
danas i sutra, u sate, minute i sekunde, ovek prestaje da bude jedno sa vremenom,
prestaje da se podudara sa tokom stvarnosti. Kada kaem ,,u ovom trenutku", ve je
proao trenutak. Prostorno merenje vremena odvaja oveka od stvarnosti, koja je
stalna sadanjost, i stvara fantazme u svim prisustvima kroz koje se stvarnost
ispoljava, kako poduava Bergson.
Ako se razmilja nad karakterom ova dva oprena pojma, zapaa se da je
hronometarsko vreme homogena i svake osobenosti osloboena sukcesija. Ovek
jednako sebi samome, neosetljivo na zadovoljstvo ili na bol, samo prorie. Mitsko
vreme, nasuprot tome, nije homogena sukcesija jednakih kvantiteta, ve se nalazi
proeto svim osobenostima naeg ivota: dugako kao venost ili kratko kao daak,
nepogodno je ili povoljno, plodno ili sterilno. Ovaj pojam priznaje postojanje
mnotva vremena. Vreme i ivot se stapaju i sainjavaju jedan jedini blok, jedinstvo
koje je nemogue rascepiti. Za Asteke, vreme je povezano sa prostorom a svaki dan
sa jednom od kardinalnih taaka. Isto se moe rei i za ma koji verski kalendar.
Fiesta je neto vie nego datum ili godinjica. Ne slavi, ve reprodukuje uspeh:
otvara na dvoje hronometarsko vreme kako bi se, za par kratkih nemerljivih sati,
vena sadanjost reinstalirala. Fiesta pretvara vreme u stvaraoca. Ponavljanje
postaje shvatanje. Vreme stvara. Zlatno doba se vraa. Sada i ovde, svaki put kada
svetenik slavi misteriju Svete mise, Hrist odista silazi, daje se ljudima i spaava
svet. Istinski vernici su, kako je eleo Kjerkegor, Isusovi savremenici". A ne samo u
verskoj Fiesti ili u Mitu iskrsava Sadanjost koja rastvara uzaludnu sukcesiju.
Takoe nam i ljubav i poezija obelodanjuju, kratkotrajno, ovo prvobitno vreme.
Vie vremena nije vie venosti", kae Huan Ramon Himenes, osvrui se na
venost pesnikog trenutka. Bez sumnje je shvatanje vremena kao utvrene
sadanjosti i ute trenutnosti starije od shvatanja hronometarskog vremena, koje
nije neko neposredno poimanje toka stvarnosti, ve racionalizacija proticanja.
Prethodna dihotomija se izraava u oprenosti izmeu Istorije i Mita, ili Istorije i
Poezije. Vreme Mita, poput vremena verske fieste, ili vremena deijih pria, nema
datume: Bilo jednom...", U vreme kada ivotinje priahu...", ,,U poetku...". A ovaj
Poetak - koji nije ta i ta godina niti taj i taj dan - sadri sve poetke i uvodi nas u
ivo vreme, gde odista sve poinje svakim trenutkom. Usled rituala, koji ostvaruje i
reprodukuje mitsku povest poezije i vilinskih pria, ovek pristupa svetu u kom se
suprotnosti stapaju. Svi rituali imaju svojstvo da se dogode sada, u ovom
trenutku.24" Svaka pesma koju itamo je jedno ponovno stvaranje, hou rei: jedna
ritualna ceremonija, jedna Fiesta.

24 Van der Leu: Primitivni ovek i Religija; Pariz, 1940.

Pozorite i Epika su takoe Fieste, ceremonije. U pozorinoj predstavi kao i u

pesnikoj recitaciji, obino vreme prestaje da tee, preputa mesto prvobitnom
vremenu. Zahvaljujui ueu, ovo mitsko, prvobitno vreme, otac sviju vremena
koja zabauravaju sadanjost, podudara se sa naim unutarnjim, subjektivnim
vremenom. ovek, zatoenik sukcesije, razara svoju nevidljivu krletku vremena i
pristupa ivom vremenu: subjektivnost se na kraju poistoveuje sa spoljnjim
vremenom, stoga to je ovo prestalo da bude prostorno merenje i pretvorilo se u
izvor, u sutu sadanjost, koja se obnavlja bez prestanka. Delatnou Mita i Fieste svetovne ili verske - ovek prekida svoju samou i ponovo postaje jedno sa
stvaranjem. I tako, Mit - preobuen, tajan, skriven - ponovo se javlja u skoro svim
inovima naeg ivota i odluujue se uplie u nau Istoriju: otvara nam vrata
zajednice.
Savremeni ovek je racionalizovao Mitove, ali nije mogao da ih uniti. Mnoge od
naih naunih istina, kao i najvei deo naih moralnih, politikih i filozofskih
shvatanja, samo su novi izrazi za tenje koje su ranije otelotvorili u mitskim
oblicima. Racionalni govor naeg vremena jedva da skriva drevne Mitove.Utopija, a
naroito moderne politike utopije, izraavaju sa zgusnutom estinom, i pored
racionalnih shemi koje ih maskiraju, ovu tenju koja dovodi svako drutvo do toga
da zamisli zlatno doba iz koga je drutvena grupa bila iupana i kome e se vratiti
ljudi na Dan nad Danima.Moderne fieste - politiki skupovi, povorke, demonstracije
i drugi ritualni inovi - nagovetavaju dolazak ovog dana Iskupljenja. Svi ekaju da
se drutvo vrati svojoj prvobitnoj slobodi a ljudi svojoj primitivnoj istoti.Potom e
Istorija stati. Vreme (sumnja, prinudni izbor izmeu dobrog i zlog, izmeu
nepravednog i pravednog, izmeu stvarnog i imaginarnog) prestae da nas drobi.
Vratie se kraljevstvo utvrene sadanjosti, vene zajednice: stvarnost e skinuti
svoje maske i moi emo napokon da je spoznamo i da spoznamo svoje blinje.
Svako drutvo na samrti ili u toku sterilnosti tei da se spase stvarajui mit o
iskupljenju, koji je takoe mit o plodnosti, o stvaranju. Samoa i greh se razreuju u
zajednici i plodnosti. Drutvo koje sada proivljavamo takoe je rodilo svoj mit.
Sterilnost buroaskog sveta zavrava u samoubistvu ili u novoj Formi stvaralakog
uea. Takva je, da je iskaem frazom Ortega i Gaseta, tema naeg vremena,,:
supstancija naih snova i smisao naih dela.
Moderan ovek ima pretenziju da misli budan. Ali ovo budno miljenje provelo
nas je hodnicima vijugavog komara, u kom ogledala razuma umnoavaju
prostorije za muenje. Izlazei, moda emo otkriti da smo sanjali otvorenih oiju i
da su snovi razuma surovi. Moda emo, tada, po drugi put poeti da sanjamo
zatvorenih oiju.