an Baptist Poklen Molijer

Tvrdica
Komedija u pet inova
Prevod: Branislav Miljkovi
L i c a:
HARPAGON, otac Kleantov i Elizin, zaljubljen u Marijanu
KLEANT, sin Harpagonov, zaljubljen u Marijanu
ELIZA, erka Harpagonova, zaljubljena u Valera
VALER, sin Anselmov, zaljubljen u Elizu
MARIJANA, zaljubljena u Kleanta
ANSELM, otac Valerov i Marijanin
FROSINA, spletkaica
GAZDA SIMON, posrednik
AK, kuvar i koija Harpagonov
LA FLE, sluga Kleantov
KLODA, sluavka Harpagonova
BRENDAVOAN, lakej Harpagonov
LA MERLI, lakej Harpagonov
Komesar i njegov pisar
Deava se u Parizu.
IN I
Prizor I
VALER, ELIZA
VALER: ta to znai, ljupka Eliza, da postajete tuni posle tako ljubazvih uveravanja u
svoju vernost? Vidim vas avaj! da uzdiete, dok sam ja prepun sree! Da li, recite mi, alite
po ste me uinili srenim, i da li se kajete zbog te obaveze na koju vas je moda nagnala
moja arka ljubav?
ELIZA: Ne, Valere, ne mogu da se kajem zbog svega to inim za vas. Oseam da me na to
goni isuvie slatka sila, i ak nemam snage da poelim da ne bude tako. Ali pravo da vam
kaem, brinem se kako e se to svriti; i jako se bojim da vas ne volim vie nego to bi
trebalo.
VALER: Pa ega imate da se bojite, Eliza, za sve dobro to ste mi uinili?
ELIZA: O! stotine stvari ujedno: oevog gneva, prekora porodice, otovaranja sveta; ali vie
od svega, Valere, bojim se promene u vaem srcu i one zloinake hladnoe kojom va pol
odgovara esto na isuvie arke dokaze nevine ljubavi.
VALER: Ah! ne inite mi nepravdu da o meni sudite prema drugima. Sumnjajte, Eliza, u
sve to se tie mene, samo ne u to da u se ogreiti o svoju dunost prema vama: ja vas zato
isuvie volim, i ljubav moja prema vama trajae do kraja moga ivota.
ELIZA: Ah! Valere, svaki to isto govori. Svi mukarci su na rema slini; i samo delima

pokazuju da su razliiti.
VALER: Poto samo dela otkrivaju kakvi smo mi, priekajte bar da po njima sudite o mom
srcu, a u svom munom nasluivanju ne traite u meni neke krivice. Ne muite me, molim
vas, uvredljivim sumnjienjem, i dajte mi vremena da vas, hiljadama dokaza, uverim u
iskrenost svoje ljubavi.
ELIZA: Ah! kako lako doputamo da nas ubede oni koje volimo! Da, Valere, ja smatram
da vae srce nije kadro da me prevari. Verujem da me volite pravom ljubavlju i da ete mi
biti verni; ja vie neu nimalo da sumnjam i ostau tuna samo zbog straha od sveta i
njegovih potvora.
VALER: Ali zato ta bojazan?
ELIZA: Nieg se ne bih bojala kad bi vas ceo svet gledao oima kojima vas ja gledam, i u
vama nalazim opravdanja za sve to za vas inim. Moje srce, kao zatitu, ima svu vau
vrlinu, koju jo poveava zahvalnost to vam pred bogom dugujem. Stalvo zamiljam onu
stranu opasnost kada smo se prvi tgut videli; onu divnu plemenitost s kojom ste izloili
opasnosti svoj ivot da biste me spasli iz gneva talasa; onu brigu punu nenosti koju mi
ukazaste kad ste me izvadili iz vode, i neprekidnu usrdnost te arke ljubavi koju ni vreme
ni tekoe nisu obeshrabrile, i zbog koje, zanemarivi i roditelje i domovinu, ostajete u
ovom naem mestu, tu zbog mene skrivate svoj drutveni poloaj i pored sveg svog
bogatstva sluite kod mog oca samo da biste me viali. Sve to besumnje na mene toliko
mnogo utie; i to je dovoljno da me u mojim oima opravda za obaveze koje sam primila;
ali to moda nije dovoljno da me opravda kod drugih, i nisam sigurna da e ljudi moi
razumeti moja oseaa.
VALER: Od svega to ste rekli, ja jedino svojom ljubavlju hou neto da zasluim kod vas;
a to se tie vaeg straha, ba se va otac isuvie stara da vas opravda pred celim svetom; a
prekomerni njegov tvrdiluk i strogo njegovo postupanje prema roenoj deci mogli bi
odobriti i jo udnije stvari. Oprostite mi, ljupka Eliza, to o tom ovako govorim pred
vama. Vi znate da se o tome ne moe rei nita dobro. Ali najzad, ako, kao to se nadam,
uzmognem da naem svoje roditelje, neemo imati mnogo muke da ga pridobijemo.
Nestrpljivo oekujem vesti o njima, i ako ih uskoro ne dobijem, ii u sam da ih potraim.
ELIZA: Ah! Valere, ne idite odavde, molim vas; i mislite samo na to da se to vie svidite
mome ocu.
VALER: Vi vidite kako se ja snalazim, i kako sam morao da upotrebim lukava ulagivanja
da bih se uvukao u slubu kod njega; kako sam pravio prijatno lice i pretvarao se da ga
volim da bih mu se svideo, i kakve sve uloge igram pred njim svakoga dana da bih zadobio
njegovu ljubav. U tome divno napredujem; i uviam da nema boljeg naina da se ljudi
pridobiju, nego' kititi se onim to se njima svia, odobravati njihova naela, laskati
njihovim manama i oduevljavati se onim to ine. Ne treba se plaiti da emo preterati u
ljubaznostima, ma kako da ih oigledno varamo, i najlukavije lako prevarimo laskanjem;
primaju oni i drskosti i ludosti samo kad se zaine pohvalom. Iskrenost prilino trpi u
ovom mom zanatu; ali kad su nam potrebni ljudi, valja im se prilagoditi; i poto se na drugi
nain ne mogu pridobiti, onda ne gree oni koji laskaju, ve oni koji hoe da im se laska.
ELIZA: Ali zato se ne potrudite da zadobijete i podrku moga brata, ako bi nekim
sluajem sluavci palo na um da izda nau tajnu?
VALER: Nemoguno je ugodigi i jednom i drugom; oeva narav i sinovljeva narav tako se
ne slau, da je teko stei poverenje obojice zajedno. Ali vi, sa svoje strane, utiite na
svoga brata, posluite se prijateljstvom koje vas vezuje da ga zadobijete za nau stvar. Eto

dolazi; ja idem. Iskoristite priliku da razgovarate sa njim, i poverite mu nau stvar samo
onoliko koliko smatrate da je zgodno.
ELIZA: Ne znam da li u imati snage da mu poverim ovu tajnu.
Prizor II
KLEANT, ELIZA
KLEANT: Srean sam, sestro, to sam vas naao samu; i gorim od elje da vam govorim,
da vam poverim jednu tajnu.
ELIZA: Opremna sam da vas sluam, brate. ta imate da mi kaete?
KLEANT: Mnogo stvari, sestro, skrivenih u jednoj rei: volim.
ELIZA: Volite?
KLEANT: Da, ja volim. Ali pre no to bih krenuo dalje, ja znam dobro da zavisim od oca,
da sam, kao njegov sin, potinjen njegovoj volji; da ne treba da pravimo obaveze bez
pristanka roditelja; da ih je bog nainio gospodarima naih elja i da nam je propisano da
odluujemo samo pod njihovim rukovodstvom; da zato to ne mogu da se zanesu
nikakvom ludom strau oni ne mogu tako lako kao mi da se prevare, i motu mnogo bolje
da vide ta nam prilii; da pre treba poveriti sz iskustvu njihove mudrosti nego li
zaslepljenosti nae strasti; i da nas zanos mladosti najee vue u provaliju. Ja vam, sestro,
sve to kaem zato da se ne biste vi muili da mi to kaete; jer, najzad, moja ljubav nee
nita da uje, i ja vas molim da mi ne pravite nikakve prigovore.
ELIZA: Da li ste se, brate, verili sa tom koju volite?
KLEANT: Ne, ali sam se na to odluio; i jo jednom vas preklinjem da ne iznosite razloge
kojima biste me od tota odvratili.
ELIZA: Zar sam ja, brate, neko tako nastrano bie?
KLEANT: Ne, sestro; ali vi ne volite: vi ne poznajete slatko nasilje koje nena ljubav
stvara u naem srcu; strepim od vae mudrosti.
ELIZA: Avaj, brate, ne govorimo o mojoj mudrosti. Nema toga u svetu koji se nije makar
jedanput u ivotu o nju ogreio; i ako vam ja svoje srce otvorim, moda u u vaim oima
biti manje mudra od vas.
KLEANT: Ah, kada bi bog dao da i vaa dua, kao moja...
ELIZA: Najpre da svrimo vau stvar, i recite mi koja je ta to je volite.
KLEANT: Jedna mlada osoba koja se otskora doselila u na kraj i koja kao da je stvorena
da ulije ljubav svakom ko je vidi. Priroda, sestro, nije sazdala nita divnije; i padoh u zanos
od trenutka kad sam je video. Zove se Marijana, i ivi pod nadzorom dobre, stare majke,
koja je skoro uvek bolesna, i prema kojoj ova ljupka devojka gaji oseanja kakva se ne daju
ni zamisliti. Dvori je, ali, i tei sa nenou koja bi vam duu ganula. Sve to ona radi,
radi na najljupkiji na svetu nain, iz svakog njenog postupka zrae hiljade drai: blagost
puna ari, umiljata dobrota, estitost dostojna oboavanja... Ah! sestro, eleo bih da ste je
videli.
ELR13A: Vidim ja nju dosta, dragi brate, iz toga to ste mi o njoj kazali; dovoljno je to vi
nju volite, pa da shvatim kakva je.
KLEANT: Doznao sam kriom da ne ive lako, i da pored sve skromnosti jedva izlaze na
kraj s onim to imaju. Zamislite, sestro, kakva bi to radost bila pomoi voljenom biu;
obazrivo dodati neku malu potporu skromnim potrebama jedne estite porodice; i pojmite
kako mi je ao to oseam da, zbog oeva tvrdiluka, ja ne mogu da iskusim tu radost, ni
da toj lepotici dam ikakav dokaz o svojoj ljubavi.

ELIZA: Da, brate, pojmim kako mora da vam je teko.

KLEANT: Ah, sestro, tee no to se moe verovati. Jer, najzad ima li ega svirepijeg od te
stroge tednje na koju smo prisiljeni, od te oskudice u kojoj ivotarimo? I emu nam to
bogatstvo ako ga dobijemo kad vie ne budemo bili mladi da u njemu uivamo, i kad danas
i za samo odranje treba da se zaduujem na sve etrane, i s vama zajedno moram svakog
dana da traim potpore kod trgovaca samo da bismo se mogli pristojno odevati?
Naposletku, hteo bih s vama da govorim ne biste li mi pomogli da ispitamo mog oca ta on
misli o mojim oseanjima; pa ako vidim da je protivan, odluio sam da idem nekud, sa tom
ljupkom osobom, da se predamo sudbini kakvu nam Vinji bude dodelio. Na sve strane u
traiti novaca da izvrim tu nameru; i ako je, sestro, vaa stvar slina mojoj, i ako se na
otac usprotivi naim eljama, mi emo ga oboje napustiti i oslobodiemo se te tiranije u
kojoj nas tako dugo dri njegovo nepodnoljivo' tvrdienje.
ELIZA: Zaista nam on svakog dana sve vie daje povoda da oplakujemo majinu smrt, i
da...
KLEANT: ujem mu glas. Sklonimo se malo da dovrimo nau ispovest; pa emo zatim
udruiti nae snage da bismo udarili na njegovu okorelu narav.
Prizor III
HARPAGON, LA FLE
HARPAGON: Napolje odavde smesta i bez rei. Tornjaj mi se ispred oiju, huljo, varalice,
lupeu!
LA FLE (Za sebe) Nita gore nisam video od ovog prokletog starca, i mislim,
boemeprosti, da je sam avo u njemu.
HARPAGON: Neto guna?
LA FLE: Zato me terate?
HARPAGON: Zar tebi, obeenjae, da se pravdam; odlazi to pre, dok te nisam smodio.
LA FLE: ta sam vam uinio?
HARPAGON: Uinio si mi to da ja hou da ti ode.
LA FLE: Moj gospodaru, va sin, naredio mi je da ga ekam.
HARPAGON: Odlazi da ga eka na ulici, i nemoj u mojoj kui da se ukipi kao kolac, da
bi svuda nos zabadao, i svuda neto ario. Neu neprestano da imam pijuna u svojim
poslovima, neu izdajnika, ije mi proklete oi ne daju mira, prodiru sve to imam, i
merkaju na sve strane ima li neto da se ukrade.
LA FLE: Ko e, doavola, vas da pokrade? Zar ste vi ovek koji se moe pokrasti, kad
svaku stvar zakljuavate i straarite dan i no?
HARPAGON: Zatvarau sve to mi se svidi, i straariu po svojoj volji. Zar to nisu uhode
koji motre ta se radi? (Polako za sebe) Bojim se da nije neto posumnjao o mome novcu
(Glasno) More, da nee ti da rastrubi kako ja imam skrivena novca?
LA FLE: Vi imate skrivena novca?
HARPAGON: Ne, ugursuze, ne velim ja to! (Za sebe) Pobesneu. (Glasno) pitam da li bi ti
iz pakosti rastrubio kako ja imam novaca?
LA FLE: E, ta se to nas tie imate li vi ili nemate novaca, kad je to za nas sve jedno isto.
HARPAGON: Ti jo mudruje! Dau ti ja preko uiju za tvoje mudrovanje. (Die ruku da
ga oamari) Jo jednom, odlazi.
LA FLE: Pa lepo, idem.
HARPAGON: Stoj. Da mi nisi neto odneo?

LA FLE: ta bih vam odneo?

HARPAGON: Hajd' ovamo da vidim. Pokai ruke.
LA FLE: Evo ih.
HARPAGON: Druge.
LA FLE: Druge?
HARPAGON: Jest.
LA FLE: Evo ih.
HARPAGON: (Pokazuje depove na La Fleovim akirama) Nisi li tu ta strpao?
LA FLE: Traite sami.
HARPAGON: (Pipa mu dole akire) Ove velike akire duu su dale da se sakriju
pokradene stvari; i bilo bi mi milo da nekog zbog toga obese.
LA FLE (Za sebe) Ah, ala ovakav jedan ovek zasluuje da mu se desi to ega se boji! i
kako bih ga sa zadovolstvom pokrao.
HARPAGON: Ehe!
LA FLE: ta?
HARPAGON: ta ti to pria o krai?
LA FLE: Kaem da svuda dobro preturate da vidite jesam li vas pokrao.
HARPAGON: To i hou. (Pretura po La Fleovim depovima)
LA FLE (Za sebe) Dabogda kuga pomorila tvrdiluk i tvrdice!
HARPAGON: Kako? ta kae?
LA FLE: ta kaem?
HARPAGON: Jest: ta to kae o tvrdiluku i tvrdicama?
LA FLE: Kaem da kuga pomori tvrdiluk i tvrdice.
HARPAGON: O kome ti to govori?
LA FLE: O tvrdicama.
HARPAGON: A koji su to, te tvrdice?
LA FLE: Gagrice i dimrije.
HARPAGON: Ali na koga ti to misli?
LA FLE: A ta je vas za to briga.
HARPAGON: Briga me zato to treba da me je briga.
LA FLE: Je l' vi mislite da ja to o vama govorim?
HARPAGON: Mislim to mislim, ali ja hou da mi ti kae kome govori kad to kae.
LA FLE: Kaem... kaem svojoj kapi.
HARPAGON: A ja bih mogao da zviznem po tvojoj glavi.
LA FLE: Je l' mi branite da proklinjem tvrdice?
HARPAGON: Ne; ali u ti zabraniti da brblja kojeta i da bude bezobrazan. Umukni.
LA FLE: Ja ne imenujem nikoga.
HARPAGON: Izdevetau te, ako progovori.
LA FLE: Kog svrbi nek se ee.
HARPAGON: Hoe li umuknuti?
LA FLE: Hou, kad moram.
HARPAGON: Aha!
LA FLE: (pokazujui dep na svom kaputu) Gledajte, evo jo jedan dep: jeste li
zadovoljni?
HARPAGON: De, de, vrati mi, da te ne pretresem.
LA FLE: ta?

HARPAGON: To to si uzeo.
LA FLE: Ja vam nisam nita uzeo.
HARPAGON: Sigurno?
LA FLE: Sigurno.
HARPAGON: Zbogom; vuci se doavola!
LA FLE: (Za sebe) Vrlo lepo sam otputen.
HARPAGON: Neka ti se bar savest mui zbog te krae. Taj obeenjak sluga mi jako
smeta, i nije mi milo da vidim to opavo pseto. [Glumac Molijerove trupe, Bear, koji je
igrao ulogu La Flea, bio je opav. - Prim. prev.]
Prizor IV
ELIZA, KLEANT, HARPAGON
HARPAGON: Zaista, nije to mala briga uvati u kui veliku sumu novaca; i srean je koji
je sav svoj novac dobro smestio i zadrao samo koliko mu treba za troak. Nije to lako u
itavoj jednoj kui nai pouzdano skrovite; jer gvozdene kase su mi sumnjive, i nikad im
se neu poveriti: ini mi se da su one ba pravi mamac za lopove, i prva stvar na koju e
napasti. Ipak, ne znam da li sam dobro uradio to sam u bati zakopao deset hiljada talira
koje su mi jue vratili. Deset hiljada zlatnih talira u kui, suma je prilino... (U tom
trenutku pojavljuju se brat i sestra razgovarajui tiho) O Boe! bie da sam se sam odao:
strast me valjda zanela, i ini mi se da sam govorio glasno mudrujui sam. ta je?
KLEANT: Nita, oe.
HARPAGON: Jeste li odavno ovde?
ELIZA: Tek to smo stigli.
HARPAGON: Vi ste uli...
KLEANT: ta oe?
HARPAGOI: De, de...
ELIZA: ta?
HARPAGON: To to sad rekoh.
KLEANT: Ne.
HARPAGON: Jeste, jeste.
ELIZA: Oprostite mi.
HARPAGON: Vidim dobro da ste uli neke rei. Ja sam razgovarao sa samim sobom kako
je danas teko nai novaca, i kazao da je srean koji moe da kod sebe ima deeet hiljada
talira.
KLEANT: Oklevali smo da vam priemo, bojei se da vam ne smetamo u razmiljanju.
HARPAGON: Volim da vam to kaem da ie biste pogreno shvatili i pomislili da ja kaem
kako to ja imam deset hiljada talira.
KLEANT: Mi se ne meamo u vae poslove.
HARPAGOI: Kamo lepe sree da ih imam, deset hiljada talira!
KLEANT: Ja ne verujem...
HARPAGON: To bi bilo dobro za mene.
ELIZA: To su stvari...
HARPAGON: Ba bi mi dobrodoli.
KLEANT: Ja mislim da...
HARPAGON: To bi me lepo pomoglo.
ELIZA: Vi ste...
HARPAGON: I ne bih se alio, kao to se alim, na zla vremena.

KLEANT: Zaboga, oe, vi nemate razloga da se alite, i poznato je da vi imate dosta

novaca.
HARPAGON: Kako? Ja imam dosta novaca! Oni koji to kau slagali su. Nema vee lai
od te; to nevaljalci pronose takve vesti.
ELIZA: Nemojte se ljutiti.
HARPAGON: Neuveno da me roena deca izdaju i postaju moji neprijatelji.
KLEANT: Zar vai neprijatelji to kaemo da imate dosta novaca!
HARPAGON: Da; takvi razgovori i trokovi koje pravite namamie jednog dana nekog da
me zakolje mislei da sam sav poetaeljen dukatima.
KLEANT: Kakav to veliki troak ja pravim?
HARPAGON: Kakav? A ta ima sablanjivije od raskona odela u kom se etate po
varoi? Jue sam korio vau sestru; ali sad je jo gore. Pa to zasluuje kaznu s neba; i od
toga to je na vama od glave do pete mogla bi se isterati jedna dobra renta. Dvadeset puta,
sine, rekao sam vam da mi se ne svia nita ta radite: preko svake mere hoete da ste kao
markiz; a da se tako odevate, mora da me potkradate.
KLEANT: E, kako da vas pokradem?
HARPAGON: ta ja znam? Pa odakle uzimate da napravite odelo to ga nosite?
KLEANT: Ja, oe? Ja se kockam; i kako sam srean u kartama, sav novac to dobijem dam
za odelo.
HARPAGON: To nije nimalo dobro. Ako ste sreni u kartama, treba to da iskoristite, pa da
sa potenim interesom uloite novac koji dobijate da vam se nae jednog dana. Hteo bih da
znam, bez obzira na sve drugo, emu vam slue sve te trake kojima ste se nakinurili od
glave do pete, i kao da ce dosta pola tuceta kopi da privrste jedne akire? Zato traite
novac na vlasulje, kada ovek moe da nosi sopstvenu kosu, koja ne kota nita. Kladio bih
se da na vlasulje i trake ode bar dvadeset dukata; a dvadeset dukata donose godinje
osamnaest livara, est sua i osam novia, ako se daju pod interee samo dvanaest od sto.
KLEANT: Imate pravo.
HARPAGON: Ostavimo to, i preimo na drugu stvar. (Primeti da Kleant i Eliza namiguju
jedno drugom) Ej! (Za sebe) ini mi se da jedno drugom daju znak da mi ukradu moju
kesu. (Glasno) ta treba da znae ti znaci?
ELIZA: Pogaamo se, brat i ja, ko prvi da govori; oboje imamo neto da vam kaemo.
HARPAGON: I ja isto imam vama oboma da kaem neto.
KLEANT: Mi elimo da vam govorimo o braku, oe.
HARPAGON: Pa i ja isto tako hou da vam govorim o braku.
ELIZA: Ah! oe.
HARPAGON: Zato taj krik? Da li vas, keri, plai ova re brak, ili sama stvar?
KLEANT: Brak moe da nas plai oboje, takav bar kakvim ga vi shvatate, a mi se bojimo
da naa oseanja ne budu u saglasnosti sa vaim izborom.
HARPAGON: Malo strpljenja. Ne uzbuujte se. Ja znam ta vam treba oboma; i ni jedno
ni drugo nee imati nikakva razloga da se ali na ono to sam naumio. I da ponem s
jednog kraja. (Kleantu) Jeste li, recite mi, videli jednu mladu osobu po imenu Marijana,
koja stanuje tu blizu?
KLEANT: Jesam, oe.
HARPAGON: A vi?
ELIZA: Sluala sam o njoj.
HARPAGON: Kako vam se, sine, ini ta devojka?

KLEANT: Veoma ljupka osoba.

HARPAGON: A njeno lice?
KLEANT: Suta estitost, i puno duha.
HARPAGON: A njen izgled i ponaanje?
KLEANT: Divni, zaieta.
HARPAGON: Mislite li da takva jedna devojka zasluuje da joj se posveti panja?
KLEANT: Da, oe.
HARPAGON: Da bi to bila jedna krasna prilika?
KLEANT: Vrlo krasna.
HARPAGON: Da izgleda dobra domaica?
KLEANT: Bez ikakve sumnje.
HARPAGON: I da bi njen mu bio srean sa njom?
KLEANT: Izvesno.
HARPAGON: Ima jedna mala smetnja: sve se bojim da ona nema novaca koliko bi se
moglo eleti.
KLEANT: Ah! oe, novac nema znaaja kada je u pitanju brak sa jednom estitom
osobom.
HARPAGON: Izvin'te, izvin'te. Ali valja rei da kad nema novaca koji se eli, moe se
traiti da se to naknadi neim drugim.
KLEANT: To se razume.
HARPAGON: Naposletku meni je milo to vidim da se u svemu sa mnom slaete; jer su
me oarali njeno estito ponaanje i njena ljupkoet, i ja sam reio da se njom oenim, samo
ako uz nju dobijem neto novaca.
KLEANT: A... a?
HARPAGON: Kako?
KLEANT: Reili ste, kaete...?
HARPAGON: Da se oenim Marijanom.
KLEANT: Ko, vi? Vi?
HARPAGON: Jeste, ja, ja; ja. ta to treba da znai?
KLEANT: Uhvati me najednom nesvestica, moram da idem odavde.
HARPAGON: Nije to nita. Hajte brzo u kujnu da popijete poveu au bistre vode. (Elizi)
Eto kakvi su mi meki n gospodiii, nemaju snage ni kao pile. To sam, eto, keri, reio za
sebe. to se tie tvoga brata, naao sam mu jednu udovicu o kojoj su mi jutros govorili; a
to se tebe tie, tebe u dati za gospodina Anselma.
ELIZA: Za gospodina Anselma?
HARPAGON: Da, ovek zreo, pametan i mudar, koji nema vie od pedeset godina, i ije
veliko bogatstvo svi hvale.
ELIZA (Klanja se duboko) Ja neu da se udajem, oe, s vaigim doputenjem.
HARPAGON: (Klanja se kao ona) A ja, erice moja, draga moja, hou da se vi udate, s
vaim doputenjem.
ELIZA: Ja vas molim za oprotaj, oe.
HARPAGON: Ja vas molim za olrotaj, keri.
ELIZA: Ja sam vrlo ponizna slubenica gospodina Anselma; ali, sa vaim doputenjem, ja
se neu udati za njega.
HARPAGON: Ja sam va vrlo ponizni sluga; alm, sa vaim doputenjem, vi ete se udati
za njega jo veeras.

ELIZA: Veeras?
HARPAGON: Veeras.
ELIZA: To nee biti, o<e.
HARPAGON: To e biti.
ELIZA: Nee.
HARPAGON: Hoe.
ELIZA: Nee, kaem vam.
HARPAGON: Hoe, kaem vam.
ELIZA: Na to me neete nikad naterati.
HARPAGON: Ba u te na to naterati.
ELIZA: Ja u se pre ubiti nego da poem za tagsvog mua.
HARPAGON: Ti se nee ubiti, i ti e poi za njeta. Ali kakva je to drskost! Je li iko
video da erka tako govori svom ocu?
ELIZA: A da li je iko video da jedan otac tako zgdaJe svoju ker?
HARPAGON: To je prilika kojoj se ne moe zameriti i jamim da e ceo svet odobriti moj
izbor.
ELIZA: A ja jemim da ga nijedan pametan ovek nee odobriti.
HARPAGOK: Evo Valera; hoe li da nam on presudi u ovoj stzari?
ELIZA: Pristajem.
HARPAGON: Pokorie se njegovoj presudi?
ELIZA: Hou, pristau kako on kae.
HARPAGON: Onda je u redu!
Prizor V
VALER, HARPAGON, ELIZA
HARPAGON: Ovamo, Valere! Izabrali smo te da nam kae ko ima lravo, ja ili moja ki.
VALER: Bi, gospodine, bez pogovora.
HARPAGON: A zna li ti o emu govorimo?
VALER: Ne; ali vi ne moete greiti, vi ste suta pravda.
HARPAGON: Hou veeras da je udam za oveka i bogatog i pametnog; a jogunica mi u
oi kae da ga ona nee. ta ti na to kae?
VALER: ta ja na to kaem?
HARPAGON: Da.
ELIZA: Hm! hm!
HARPAGON: ta?
VALER: Kaem da se u oenovi s vama slaem; nemogue je da vi nemate pravo. Ali ni
ona nije sasvim u zabludi i...
HARPAGON: Kako? Gospodin Anselm je sjajna prilika. To je pravi plemi, prijatan,
staloen, mudar i vrlo dobrog stanja, i kome iz prvog braka nije ostalo nijedno dete. ta
moe bolje da oekuje?
VALER: To je istina. Ali ona vam moe rei da ste malo ubrzali stvar, i da bi trebalo bar
neto vremena da ona vidi da li bi se mogla sloiti sa...
HARPAGON; To je prilika koju treba uhvatiti u letu. Ja tu vidim preimustvo koje nigde
neu nai, i on se obavezuje da je uzme bez miraza.
VALER: Bez miraza?
HARPAGON: Da.
VALER: E! onda nemam vie ta da kaem. Znate, to je jedan razlog potpuno ubedljiv;

treba se pokoriti.
HARPAGON: To je za mene povelika uteda.
VALER: Zaista, tu nema prigovora. Istina, vaa erka moe vam rei da je brak neto
mnogo vanije no to to izgleda na prvi pogled; da od toga zavisi srea ili nesrea za ceo
ivot; i da se obaveza koja treba da traje do smrti mora dati veoma obazrivo.
HARPAGON: Bez miraza!
VALER: Imate pravo: to reava sve, razume se. Ima ljudi koji bi vam mogli rei da u
takvim okolnostima ljubav devojke je beeumnje stvar koju treba uzeti u obzir; i da ta velika
nejednakost u godinama, naravi i oseanjima moe jedan brak da dovede u vrlo neugodan
poloaj.
HARPAGON: Bez miraza!
VALER: Ah! Tome nema prigovora: to se zna; ko e, vraga, biti protiv toga? To ne znai
da nema puno oeva koji bi vie voleli da vode rauna o oseanjima svojih keri negoli o
novcu koji bi mogli da im dadu; koji ne bi hteli da ih rtvuju svom interesu, i koji bc se
vie od svega brinuli da u brak unesu onu lepu saglasnost u kojoj se uvek odrava potenje,
mir i radost, i...
HARPAGON: Bez miraza!
VALER: Istina, to zapui usta svakom: bez miraza! Ko bi odoleo takvom razlogu?
HARPAGON: (Gleda prema vrtu, za sebe) Oo! ini mi se da neko pseto laje. Da nije neko
poao na moj novac? Priekajte, odmah se vraam. (Izie)
ELIZA: Da li se vi alite, Valere, kad mu tako govorite?
VALER: Govorim tako da ga ne bih ljutio, i da bih bolje uspeo. Udariti pravo na njegova
oseanja znailo bi sve pokvariti; i ima ljudi s kojima se mora okoliiti, naravi koje mrze
svaki otpor, tvrdoglavaca po prirodi, koji zaziru od istine, nikako nee na prav put razuma,
i koje moe samo stranputicama da odvedete kud hoe. Pravite se da pristajete na ono to
on hoe; i bolje ete postii to smerate, i...
ELIZA: Ali ta udaja, Valere?
VALER: Dovijaemo se da je pokvarimo.
ELIZA: Ali ta da izmislimo ako veeras treba da se odlui?
VALER: Treba traiti da se odgodi, i napravite se bolesni.
ELIZA: Ali e se otkriti prevara ako pozovu lekare.
VALER: alite se? Zar oni neppo znaju. Budite bez brige, moete vi pored njih imati
bolest kakvu hoete, oni e vam nai uzroke da vam kau odakle ona dolazi.
HARPAGON: (Za sebe, u dnu pozornice) Nije nita, hvala bogu!
VALER: Naposletku, ostaje nam poslednja nada u bekstvo koje e nas obezbediti od svega;
i ako vaa ljubav, lepa Eliza, bude tako vreta... (Ugleda Harpagona) Da, erka treba da
slua svoga oca. Ona ne treba da gleda kakav je mu; i jo ako se tu nae veliki razlog bez
miraza, treba da je spremna da primi sve to joj se daje.
HARPAGON: Lepo. Ovo je dobro reeno.
VALER: Gospodine, ja vas molim za oprotaj to sam se malo zaneo i uzeo slobodu da joj
ovako govorim.
HARPAGON: Kako? Oaran sam i hou da te ona u svemu slua. (Elizi) Jest, uzalud bei.
Ja mu predajem vlast koju po pravu koje mi bog daje imam nad tobom i nareujem da radi
kako ti on kae.
VALER: A sad, pokuajte da se protivite mojim savetima. Gospodine, ja idem za njom da
nastavim lekciju koju sam poeo.

HARPAGON: Idi, biu ti zahvalan. Zaista...

VALER: Dobro je da joj se malo pritegnu uzde.
HARPAGON: Tako je. Treba...
VALER: Ne brinite nita. Mislim da u izii na kraj sa njom.
HARPAGON: Hajd' hajd'. Idem malo da proem po varoi, i odmah u se vratiti.
VALER: (Obraajui se Elizi) Da, novac je najdragocenije od svega na svetu, i vi treba da
hvalite boga to vam je dao za oca tako estita oveka. On zna ta znai ivot. Kad se neko
nudi da uzme devojku bez miraza, onda ne treba dalje razmiljati. Sve je tu obuhvaeno i
bez miraza zamenjuje i lepotu, i mladost, poreklo, ast, pamet i potenje.
HARPAGON: E! valjan mladi. Kako samo mudro govori. Blago onom ko ima takvog
slugu.
IN II
Prizor I
KLEANT, LA FLE
KLEANT: Ah! izdajnie jedan, gde si se otunjao? Zar ti nisam naredio...
LA FLE: Da, gospodine, i doao sam ovde da vas na mestu hrabro doekam; ali va
gospodin otac, zacelo najgrublji ovek na svetu, isterao me i protiv moje volje, i umalo to
i batine nisam izvukao.
KLEANT: Kako naa stvar? Valja nam uriti vie no ikad. Otkad te nisam video, doznao
sam da mi je otac suparnik.
LA FLE: Va otac zaljubljen?
KLEANT: Jeste; i s tekom mukom sam sakrio zabunu u koju me dovela ta vest.
LA FLE: On da se paa u ljubav? ta mu, vraga, pada na um? Tera li egu sa svetom? Zar
je ljubav za takve?
KLEANT: Samo mi je to trebalo da mu se ta strast uvrti u glavu.
LA FLE: Ali zato mu vi krijete svoju ljubav?
KLEANT: Da bi manje sumnjao, i da bi mi bilo lake da pokvarim taj brak. Kakav si
odgovor dobio?
LA FLE: Bogami, gospodine, oni koji trae zajam na velikoj su muci; treba svata
pretrpeti kada ovek mora, kao vi, da proe kroz ake ovih kajiara.
KLEANT: Zar nema nita od toga?
LA FLE: Stan'te. Na gazda Simon, posrednik koga su nam preporuili, ovek okretan i
zauzimljiv, veli da se sav zaloio za vas; i uverava da je sama vaa pojava osvojila njegovo
srce.
KLEANT: Dobiu petnaest hiljada franaka to ih traim?
LA FLE: Da; ali pod izvesnim sitnim uslovima, na koje morate pristati ako elite da se ta
stvar svri.
KLEANT: Je l' te pustio da govori s tim to daje novac na zajam?
LA FLE: Ama, ne ide to tako. Taj se jo vie od vas trudi da se sakrije, i dublje su to tajne
nego to vi mielite. NJegovo ime ne sme nikako da se zna, i treba danas da se s vama
sastane u nekoj tuoj kui, da bi iz vaih usta doznao o vaem imovnom stanju i vaoj
porodici; a ja verujem da e samo ime vaeg oca da olaka posao.
KLEANT: A naroito zato to mi je majka umrla, a materinstvo mi niko ne moe oduzeti.
LA FLE: Evo nekoliko taaka koje je on sam diktirao naem posredniku da vam se
prethodno pokau: Pod pretpostavkom da je poverilac potpuno obezbeen, a uzajmilac da

je punoletan, a iz porodice ije je imanje dovoljno veliko, solidno, osigurano, u svemu

isto, sainie se ispravna i tana obligacija pred jednim belenikom, najpotenijim
moguim ovekom, i koga e, u tom cilju, izabrati poverilac, koce je najvie stalo da akt
bude nainjen po svima propisima.
KLEANT: Tome nema ta da se prigovori.
LA FLE: Poverilac da ni u em ne ogrei svoju duu, zahteva za svoj novac samo est
nasto.
KLEANT: Po eet na sto? Bogami, pa to je poteno. Nema ta da se kae.
LA FLE: Ali kako dotini poverilac nema pri sebi sumu o kojoj je re, a da bi udovoljio
zahtevu molioca, sam je primoran da pozajmi od nekog drugog, i to po dvadeset nasto, to
se podrazumeva da dotini prvi molilac plati taj interes, uostalom bez tete po njega, uzevi
u obzir da se to uzima samo zato da bi se dotini zajmodavac pridobio za tu pozajmicu.
KLEANT: Kako, doavola! da grdna ivutina, strana zelenaa. Pa to je vie od dvadeset
pet nasto.
LA FLE: Tako je; to sam i ja kazao. Na vama je da razmislite o tome.
KLEANT: ta imam da razmiljam? Potreban mi je novac, i moram da pristanem na sve.
LA FLE: Takav sam odgovor i ja dao.
KLEANT: Ima li jo to?
LA FLE: Samo jo jedan mali dodatak. Od petnaest hiljada franaka koji se potrauju,
poverilac ne moe dati u gotovom novcu vie od dvanaest hiljada, a za ostatak od tri
hiljade, molilac imae da primi prnje, staro rublje i dragocenosti iji spisak se prilae, i
koje je dotini poverilac poteno procenio po najumerenijoj ceni.
KLEANT: ta to treba da znai?
LA FLE: ujte spisak. Prvo, jedna postelja iroka etiri stope, sa takastim maarskim
trakama, vrlo priljeno izvezenim na ohi maslinaste boje, sa est stolica prepokrivenim na
isti nain; sve u dobrom stanju, postavljeno svilom to preliva iz crvenog u plavo. Pored
toga, nebo nad posteljom, od vrste omalske tkanine ruiaste boje, sa kiankom i svilenim
resama.
KLEANT: ta hoe da ja radim s tim?
LA FLE: ekajte. Pored toga, tapet iz tkanine koji pokazuju pastirsku ljubav. Pored toga,
jedan veliki sto od orahova drveta, sa dvanaest nogu na zavrtanj, koji se izvlai na dva
kraja, i est niskih stolica.
KLEANT: ta e mi sve to, dovraga...
LA FLE: Budite strpljivi. Pored toga, tri stare puke ukraene sedefom, sa tri naslona za
njih. Pored toga, jedna pe od opeke, sa dve retorte, i tri staklena suda, vrlo korisna onom
koji se bavi destilisanjem.
KLEANT: Pobesneu.
LA FLE: Polako. Pored toga, jedna bolonjska mandolina, sa svima, ili skoro svima
icama. Pored toga jedan sto za sobnu igru kuglama, i daska za igru ploicama, vrlo zgodna
da se provede vreme kad se nema nikakva posla. Pored toga, koa jednog gutera od tri i po
stope, ispunjena slamom, zgodna da se obesi o tavanicu. Sve, gore nabrojano, u vrednosti,
poteno govorei, vie od etiri hiljade i pet stotina livara, i sputeno na vrednost od tri
hiljade uviavnou poverioca.
KLEANT: Neka ga avo nosi sa njegovom uviavnou, ugursuz, delat jedan! Da li je iko
uo za ovakvog zelenaa? Zar mu nije dosta onaj papreni interes, ve jo hoe da me natera
da uzmem, za tri hiljade livara, stare olupine koje on skuplja? Neu dobiti ni dve stotine

talira za sve to; pa ipak moram da pristanem na sve to hoe, jer je on u stanju sve da mi
naturi, i dri mi, zlikovac, no pod grlom.
LA FLE: Nemojte mi zameriti gospodine, ja vidim da ste se vi uputili upravo putem
kojim je iao Panir na svoju propast kada je uzajmljivao novac, kupovao skupo, prodavao
jevtino, i pojeo ito jo dok je bilo zeleno.
KLEANT: Pa ta da radim? Evo do ega mlade ljude dovodi prokleto oevo tvrdienje; pa
se posle ljudi ude to sinovi ele da im oevi umru.
LA FLE: Valja priznati da bi ovaj va mogao protiv sebe da raspomami i najsmirenijeg
oveka. Ja, hvala bogu, nemam nikakve sklonosti za poslove koji bi me odveli na veala, i
meu svojim drugarima koje vidim da se meaju u neke sumnjive stvari, umem da se veto
izvuem i da se mudro iskobeljam iz svih pustolovina koje iole miriu na stepenice od
veala; ali, pravo da vam kaem, on me svojim ponaanjem dovodi u iskuenje da ga
pokradem; i sve mi se ini da bi ta kraa bila jedno bogougodno delo.
KLEANT: Daj mi zaas taj spisak da ga jo pogledam.
Prizor II
GAZDA SIMON, HARPAGON, KLEANT, LA FLE
GAZDA SIMON: Da, gospodine, to je jedan mlad ovek kome je potreban novac.
Okolnosti su ga tako pritegle, pa e pristati na sve to traite.
HARPAGON: Ali, gazda Simone, ta mislite da li ima tu kakve opasnosti? I znate li ime,
stanje i porodicu toga za koga govorite?
GAZDA SIMON: Ne, ne mogu potpuno o svemu da vae obavestim, sasvim sluajno su me
uputili na njega; ali ete dobiti obavetenje od njega samot; a ovek koji mi ga je
preporuio uverio me da ete biti zadovoljni kad ga upoznate. Sve to bih vam mogao rei
jeste da mu je porodica vrlo bogata, da mu je majka ve umrla i da e se, ako elite,
obavezati da mu otac umre za nepunih osam meseci.
HARPAGON: To je ve neto. Milosre, gazda Simone, nalae nam da pomaemo ljudima
kad god moemo.
GAZDA SIMON: To se razume.
LA FLE: (Kleantu) ta to treba da znai? Na gazda Simon govori vaem ocu!
KLEANT: (La Fleu) Da nije doznao ko sam ja? Valjda nas nisi ti izdao?
GAZDA SIMON: (Kleantu i La Fleu) A! a! Vi se ba urite. Ko vam je kazao da je to
ovde? (Harpagonu) u svakom sluaju, gospodine, ja im nisam kazao ni vae ime ni za va
stan; ali, po mom miljenju, ne mari to nita. To su ljudi koji umeju uvati tajnu, moete
ovde s njima lino da se objasnite.
HARPAGON: Kako?
GAZDA SIMON: (Harpagonu) Ovo je taj gospodin koji hoe od vas da pozajmi petnaest
hiljada livara o kojima sam vam govorio.
HARPAGON: ta, nesrenie, ti si taj to srlja u takve ludosti!
KLEANT: ta, oe, vi ste taj to se bavite tako sramnim poslovima! (Simon pobegne. La
Fle se sakrije)
HARPAGON: Ti si taj to hoe da se upropasti takvim nerazumnim zaduivanjem!
KLEANT: Vi ste taj to trai da se obogati takvim zloinakim zelenatvom!
HARPAGON: Zar sme, posle ovoga, da mi izie pred oi!
KLEANT: Zar smete, posle ovoga, da se pojavite pred svetom!
HARPAGON: Zar te nije sramota, je li, da se baca u takav razvrat? da tako ludo troi? i

da sramno rasipa imovinu koju su tvoji roditelji stekli s tolikim trudom?

KLEANT: Zar se ne stidite to svoje ime beastite ovakvom trgovinom? to rtvujete
potenje i ugled nezajaljivoj pohlepi da slaete talir na talir, i da poveavate kamatu
najodvratnijim dovijanjima kakva su ikad izmislili najzloglasniji zelenai?
HARPAGON: Odlazi mi s oiju, nevaljale, odlazi mi s oiju!
KLEANT: Ko je po vaem miljenju vei krivac, da li onaj to zajmi novac koji mu je
potreban, da li onaj to pljaka novac s kojim ne zna ta e?
HARPAGON: Vuci se odavde, kaem ti, da mi ne prekipi. Nije mi ao to se ovo desilo; to
mi je opomena da vie nego ikad pazim na sve.
Prizor III
FROSINA, HARPAGON
FROSINA: Gospodine...
HARPAGON: Priekajte malo; sad u se vratiti da s vama razgovaram. (Za sebe) Treba da
trknem do svog novca.
Prizor IV
LA FLE, FROSINA
LA FLE: Sve je vrlo smeno. (Ne vidi Frosinu) Taj mora da ima negde veliki magacin
prnja; jer nismo videli nita iz onog spiska.
FROSINA: Ej, to si ti, moj kukavni La Flee! Otkud ovde da se sretnemo?
LA FLE: Gle, to si ti, Frosina! ta e ti ovde?
FROSINA: to i svuda: da posredujem u poslovima, da budem na usluzi svakom, i da iz
svoje skromne pameti izvuem to mogu vie koristi. Ti zna da u ovom svetu valja iveti
od umenosti, i da ovakvima kao to sam ja bog nije dao drugog prihoda do spletke i
dovijanja.
LA FLE: Ima li ti kakva posla sa gazdom kue?
FROSINA: Da, pregovaram za njega u nekom malom poslu; i nadam se nagradi.
LA FLE: Od njega? E, bogami! Bie mnogo mudra ako odatle neto izvue; skreem ti
panju da je u ovoj kui novac vrlo skup.
FROSINA: Ima usluga koje diraju u srce.
LA FLE: Nek ti je sa sreom, ti jo ne poznaje gospodina Harpagona. Gospodin
Harpagon je ovek neoveniji od svakog oveka, meu smrtnima najtvri i najkrtiji
smrtnik. Nema te usluge koja e pobuditi njegovu zahvalvost do te mere da otvori kesu.
Pohvale, uvaenja, blagonaklonosti u reima i prijateljstva koliko ti drago; ali o novcu ni
pomena. Nema nieg suvljeg ni hladnijeg od njegovih izjava ljubavi i njegove milote; a
dati je re koju on toliko mrzi, da nikad ne kae: Dajem vam", ve Pozajmljujem vam
ruku".
FROSINA: Hvala bogu! Znam ja vetinu kako da ganem ljude; znam tajnu kako da ih
razgalim, da ih dirnem u srce, da im naem osetljiva mesta.
LA FLE: Ovde slaba vajda od tota. ikam te da raznei ovoga oveka, kad je u pitanju
novac. U tome je on Turin, ali takav Turin da dovodi u oaj ceo svet; moe ovek da
crkava, taj ni da makne. Jednom rei, on voli novac vie nego dobar glas, vie nego ast,
vie nego svaku vrlinu, a im se pojavi neko da mu neto trai njega spopadnu grevi. To
ga dirne u ivac, to mu para srce, to mu upa utrobu; a ako... Ali evo vraa se; ja odoh!

Prizor V
HARPAGON, FROSINA
HARPAGON: (Tiho) Sve je kao to treba. (Glasno) Dakle, ta ima, Frosina?
FROSINA: Boe, kako dobro izgledate! I kako vam lice sija od zdravlja!
HARPAGON: Ko ja?
FROSRA: Nikad vas nisam videla tako svea i vedra izraza.
HARPAGON: Ozbiljno?
FROSINA: Neto? Nikad u ivotu niste bili ovako mladi; i ja sreem ljude od dvadeset i pet
godina koji su stariji od vas.
HARPAGON: Pa ipak, Frosina, ja imam punih ezdeset godina.
FROSINA: Pa? ta je to ezdeset godina? udna mi uda! To su najbolje godine i vi sad
ulazite u najlepe muko doba.
HARPAGON: To je istina; ali ipak dvadeset godina manje ne bi bilo zgoreg, kako mi se
ini.
FROSINA: Vi se alite. Nije vam to potrebno, vi ste od one vrste to ivi sto godina.
HARPAGON: Misli?
FROSINA: Zacelo. Sve na vama to kae. Stan'te malo. Eto vam upravo ovde, izmeu oiju,
znak duga ivota.
HARPAGON: Ti se razume u tome?
FROSINA: Sigurno. Pokaite mi ruku. Ah, boe, kakva je ova linija ivota!
HARPAGON: Kako?
FROSINA: Zar ne vidite dokle ide ova linija?
HARPAGON: Pa ta mu to znai?
FROSINA: Tako mi boga! Ja rekoh sto godina; ali vi ete preiveti sto dvadeset.
HARPAGON: Je li moguno?
FROSINA: Trebae vas dotui, kaem vam; i vi ete sahraniti i svoju decu, i decu svoje
dece.
HARPAGON: Utoliko bolje. Kako stoji naa stvar,
FROSINA: ta ima da pitate? A zar se ja meam u neto to ne isteram do kraja? Osobito
za brakove imam naroito smiela; nema oveka i ene koje ja ne bih za vrlo kratko vreme
sjedinila; uverena sam, kad bih samo uvrtela u glavu, da bih i Velikog Turina oenila
Mletakom republikom. Nije ni bilo velikih tekoa u ovom poslu. Kako ja odlazim kod
njih, ja sam ih obe o svemu obavestila o vama, i majci sam kazala ta nameravate sa
Marijanom, poto ste je viali kad prolazi ulicom i kad stane na prozor da se nadie svea
vazduha.
HARPAGON: A ona je odgovorila...?
FROSINA: Ona je prihvatila ponudu sa najveom radou; i kad sam joj izruila vau elju
da njena erka veeras prisustvuje veridbi vae erke, ona je rado pristala, i meni je
poverila da je dovedem.
HARPAGON: Eto, ja moram, Frosina, da priredim veeru gospodar Anselmu; pa bih voleo
da i ona bude na toj gozbi.
FROSINA: Imate pravo. Ona treba posle ruka da uini posetu vaoj erci, pa odatle
namerava da malo proeta po varoi, zatim da doe na veeru.
HARPAGON: Dobro! Ustupiu im svoja kola da njih dve idu zajedno.
FROSINA: Ba kako treba.
HARPAGON: Ali, Frosina, jesi li s majkom govorila odnosno novca koji ona moe da da

uz erku? Jesi li joj kazala da treba da uini sve to moe, malo da se promui, da se
rtvuje u ovakvoj jednoj prilici? Jer se devojka ne udaje tako bez iega.
FROSINA: Kako? To je devojka koja e vam doneti dvanaest hiljada livara prihoda.
HARPAGON: Dvanaest hiljada livara prihoda!
FROSINA: Jeste. Pre svega, ona je othranjena i vaspitana da bude umerena u jelu; ova
devojka je navikla da ivi od salate, mleka, sira i jabuka, pa joj zato nije potrebna ni
raskona trpeza, ni jaka govea supa, ni ljuteni jeam, ni svakojake poslastice kojima
treba sluiti drugu enu; a to nije tako malo, i penje se na tri hiljade franaka svake godine
najmanje. Osim toga, ona se nosi vrlo prosto, ne voli kitnjasto odelo, ni skupocen nakit, ni
raskoan nametaj za kojim eznu druge; a to iznosi sve skupa etiri hiljade livara godinje.
Usto, ona strano mrzi kocku, to nije sluaj sa dananjim enama; a ja poznajem u naem
kraju jednu koja je na kocki izgubila dvadeset hiljada livara ove godine. Ali od ovoga
raunajmo samo etvrtinu. Pet hiljada franaka uteenih na kocki godinje, i etiri hiljade
livara na odelu i nakitu, to ini devet hiljada livara; i tri hiljade talira kao uteda na hrani,
zar to ne ini vaih dvanaest hiljada livara istog godinjeg prihoda?
HARPAGON: Da, nije to ravo; ali taj raun nema nieg stvarnog.
FROSINA: ekajte. Zar to nije neto stvarno kada vam se u brak donese velika skromnost,
velika ljubav prema prostom odevanju i velika mrnja prema kocki?
HARPAGON: To je sprdnja kad mi sastavlja miraz od tolikih trokova koje ona nee
uiniti. Ne dam ja priznanicu na ono to ne lrimam, a valjda treba neto da dobijem u
gotovom.
FROSINA: Boe moj! dobiete dovoljno; i one su mi govorile o nekoj zemlji u kojoj imaju
imanje, koje e vam pripasti.
HARPAGON: To emo da vidimo. Ima jo neto, Frosina, to me brine. Devojka je mlada,
kao to zna; a mladi ljudi vole samo svoje vrnjake, trae samo njihovo drutvo. Bojim se
da joj ovek mojih godina nee biti po volji; pa da zbog toga kod mene doe do izvesnih
nezgoda, to mi ne bi bilo prijatno.
FROSINA: O, kako je slabo poznajete. To je jo jedna njena osobina o kojoj sam htela da
vam govorim. Ona gaji silnu mrnju prema mladim ljudima, i ima naklonost samo prema
starcima.
HARPAGON: Ona?
FROSINA: Jeste, ona. Volela bih da ste je uli kako govori o tome. Ona uopte ne moe da
podnese pojavu nekog mladog oveka; ali, kae ona, oarana je kad vidi kakvog lepog
starca sa dostojanstvenom bradom. to stariji, to su joj drai, i savetujem vas da se ne
pravite mlaim no to ste. Ona hoe nekog koji je bar ezdesetogodinjak; nema od toga ni
etiri meseca, ba pred samim venanjem, ona je naprosto raskinula veridbu to je njen
prosilac izjavio da ima samo pedeset i est godina i to je bez naoara hteo da potpie
ugovor.
HARPAGON: Samo zato?
FROSINA: Da. Veli da joj nije nikakvo zadovoljstvo s nekim ko ima samo pedeset i est
godina; a naroito voli noseve koji nose naoare.
HARPAGON: Ti mi, zbilja, pria neto sasvim novo.
FROSINA: More, to ide tako daleko da se ne moe ni zamisliti. U njenoj sobi ima nekoliko
slika i bakroreza; pa ta mislite ta je tu? Adonisi? Cefali? Parisi? Apoloni? Ne: lepi
portreti Saturna, kralja Prijama, etarog Nestora i ia Anhiza na leima svog sina.
HARPAGON: To je divno! Nikada na tako to ne bih ni pomislio; i veoma mi je milo kad

ujem da ona ima takvu narav. Zaista, da sam ena, nikad se ne bih zaljubljivao u mladie.
FROSINA: Ma kako ne! Jesu mi mustre za voljenje, mladii! Kako neko moe da poeli te
balavce, te udvarae; ba bih volela da znam ta je to privlano kod njih.
HARPAGON: Ni ja nita ne razumem: kako to da ima ena koje ih toliko vole?
FROSINA: Te mora da su preispoljne lude. Pronai da je mladost ljupka, zar je to zdrav
razum! I to da su ljudi, ti mladi plavuani! I neko da se privee za tu ivinad?
HARPAGON: To to ja uvek kaem: mamine maze, sa tri dlaice u bradi koje im stre kao
brk u maka, sa svojim perikama od kuine, a akirama koje im vise, i razdrljena trbuha.
FROSINA: Eh! i tako neto pored oveka kao to ste vi. Eto to je muko. Imaju oi ta da
vide; treba neko da je tako stvoren i odeven, pa da zadobije ljubav.
HARPAGON: Kako ti se inim?
FROSINA: Kako? Vi oaravate, i lice vam je za slikanje. Okren'te se malo, molim vas. Ne
moe biti bolje. Da vidim kad hodate. Stas kao skrojen, slobodan i gibak kako valja, bez
ijedne mane.
HARPAGON: Ne smeta mi nita naroito, hvala bogu! Imam samo s vremena na vreme
neki stari kaalj.
FROSINA: Nije to nita: Va kaalj vam ne stoji ravo; i vi sasvim lepo izgledate kad
kaljete.
HARPAGON: Reci mi neto: da li me je Marijana kadgod videla? Je li me primetila kad
prolazim ulicom?
FROSINA: Nije; ali mi smo mnogo priale o vama. Ja sam joj naslikala vau osobu; i
nisam propustila da joj pohvalim vae vrline i da je upozorim ta znai imati mua kao to
ste vi.
HARPAGON: Dobro si uradila, i ja ti zahvaljujem.
FROSINA: Ja bih, gospodine, imala jednu malu molbu za vas. (Harpagon se namrti) Ja
imam jednu parnicu koju mogu da izgubim, jer mi nedostaje malo novaca; i vi biste vrlo
lako mogli da mi pomognete da dobijem tu parnicu kada biste se malo smilovali na mene.
Ne moete verovati kako e se ona radovati da vas vidi. (On se razvedri) Ah, kako ete joj
se svideti! i kako e je zaneti vaa starinska ogrlica! Ali e naroito biti oarana vaim
akirama, prikaenim gajtanima za prsluk: to e je zaludeti; udvara sa gajtanima bie za
nju osobita poslastica.
HARPAGON: Zbilja me veseli kad mi kae tako to.
FROSINA: Odista, gospodine, ova parnica moe imati vanih posledica za mene. (On se
ponovo mrti) Propau ako je izgubim; a neka mala pomo mnogo bi mi pomogla. alim
to je niste videli koliko je bila oarana kada sam joj govorila o vama. (On se ponovo
razvedri) Oi su joj se blistale od radosti sluajui o vaim osobinama; i najzad sam je
dovela dotle da jedva eka da se taj brak zakljui.
HARPAGON: Ti si mi uinila veliku uslugu, Frosina, i ja sam ti, veruj mi, silno zahvalan.
FROSINA: Ja vas molim, goopodine, da mi date malu pomo za koju vas molim. (On se
ponovo uozbilji) To bi me spaslo, i bila bih vam veito blagodarna.
HARPAGON: Zbogom. Treba da dovrim hitna pisma.
FROSINA: Budite uvereni, gospodine, da mi vaa pomo ne bi nikad tako dobro dola kao
u ovoj prilici.
HARPAGON: Narediu da moja kola budu spremna da vas odvezu na vaar.
FROSINA: Ja vas ne bih uznemiravala da me nije pritisla nevolja.
HARPAGON: I postarau se da se ranije veera da se ne razbolite.

FROSINA: Ne odbijajte mi uslugu za koju vas molim. Ne moete ni zamisliti, goopodine,

zadovoljstvo koje...
HARPAGON: Idem. Eto me zovu. Do skorog vienja!
FROSINA: (Sama) Grom te udario, pseto avolsko, pogano! Dimrija ostao tvrd na sve
moje napade; ali opet ne smem da prekinem; u svakom sluaju na drugoj strani [Misli na
Kleanta - Prim. prev.] sigurna sam za dobru nagradu.
IN III
Prizor I
HARPAGON, KLEANT, ELIZA, VALER, KLODA, AK, BRENDAVOAN, LA
MERLI
HARPAGON: De, doite ovamo svi da vam razdelim naredbe da dam svakom posao.
Priite, Kloda. Ponimo sa vama. (ona dri metlu) Lepo, vi ste ve pod orujem. Vama
odreujem da se brinete o istoi svuda; a naroito da pazite da nametaj ne trljate previe
da se ne izlie. Pored toga, za vreme veere, poveravam vam upravu nad bocama; a ako
neka nestane, i neto se razbije, vi ste mi krivi, i odbiu vam od plate.
AK: (Za sebe) Mudra kazna.
HARPAGON: Moete ii. Vi, Brendavoane, i vi, La Merlie, imaete dunost da perete
ae i da sluite pie, ali samo onda kad je neko edan, a ne po obiaju nekih bezobraznih
lakeja, noji izazivaju ljude, i opominju ih da piju kad ovi na to i ne misle. Priekajte dok
vam vie puta ne zatrae, i ne zaboravite da uvek donesete dosta vode.
AK: Jeste: isto vino udara u glavu.
LA MERLI: Hoemo li mi da zinemo kecelje gospodine?
HARPAGON: Moete, kad gosti ponu da dolaze; i dobro uvajte da ne kvarite odelo.
BRENDAVOAN: Vama je poznato, gospodine, da moj prsnik spreda ima veliku mrlju od
ulja iz lampe.
LA MERLI: A moje akire su, gospodine, sve poderane pozadi, pa se vidi s
oprotenjem...
HARPAGON: Mir. Okreite to vie zidu, a pokazujte samo prednju stranu. (Harpagon
stavlja svoj eir na prsnik da Brendavoanu pokae kako da sakrije mrlju od ulja) A vi,
drite stalno ovaj eir ovako kad posluujete. Vi ete, erko, dobro motriti kad se
rasprema i pazite da se nita ne upropasti. To prilii devojkama. Ali se sad spremite da lepo
doekate moju verenicu, koja treba da vam doe u posetu i da vaspovede na vaar.
Razumete li to vam kaem?
ELIZA: Da, oe.
HARPAGON: A vi, sine gospodiiu, kome ja od srca pratam ono to se maloas desilo,
nemojte ni pomisliti da je neljubazno doetate,
KLEANT: Ja, oe, da je neljubazno doekam? A zato?
HARPAGON: He! Znamo mi ta misle deca iji se oevi po drugi put ene, i kakvim
oima oni obino gledaju na maehe. Ali ako hoete da predam zaboravu vau poslednju
budalatinu, preporuujem vam naroito da prijatnim licem zagrlite tu osobu i da je
doekate to lepe moete.
KLEANT: Pravo da vam kaem, oe ne mogu vam obeati da u se radovati da mi ona
postane maeha; slagao bih kad bih vam to rekao; ali to se tie lepog prijema, obeavam
vam da u vas doslovno posluati.
HARPAGON: Trudite se, bar.

KLEANT: Videete da neete imati razloga da se ljutite na mene.

HARPAGON: Uiniete pametno. Valere, pomozi mi. Ej, ae, priite, vas sam ostavio
naposletku.
AK: Da li se vi, gospodine, obraate svom koijau, ili svom kuvaru? jer sam ja i jedno i
drugo.
HARPAGON: Obojici.
AK: Ali kome prvo?
HARPAGON: Kuvaru.
AK: Priekajte onda, molim. (Skida svoj koijaki ogrta i pojavljuje se odeven kao
kuvar)
HARPAGON: Kakva je to, doavola, ceremonija?
AK: Samo nareujte.
HARPAGON: Ja sam se, ae, reio da veeras priredim jednu gozbu.
AK: udo nevieno!
HARPAGON: Reci mi pre svega moe li nas dobro ugostiti.
AK: Mogu, ako mi date dovoljno novaca.
HARPAGON: Ma doavola! Uvek samo novac. Kao na nemaju i ta drugo da kau:
Novaca! Novaca! Novaca! Uh! Samo im je ta re na ustima: Novaca. Uvek o novcu
priaju. NJihova najdraa stvar, novac.
VALER: Nikada nisam uo bezobrazniji odgovor od ovog. udna mi uda spremiti dobru
gozbu sa dosta novaca: to je najlake na svetu; tako zna i svaka budala. Ali ko je vet, taj e
sa malo novaca spremiti dobru gozbu.
AK: Dobru gozbu sa malo novaca?
VALER: Da.
AK: Bogami, gospodine nastojnie, biemo vam zahvalni da nam pokaete tu tajnu i da
zauzmete moje mesto kuvara, poto se inae paate u sve poslove ovde.
HARPAGON: Dosta. ta e nam trebati?
AK: Eto va gospodin nastojnik e vam spremiti dobru gozbu sa malo novaca.
HARPAGON: Ama, hou da mi ti odgovori.
AK: Koliko e vas biti za stolom?
HARPAGON: Bie nas osmoro ili desetoro; ali treba raunati samo osmoro: kad ima jela
za osmoro, ima ga i za desetoro.
VALER: To se razume.
AK: Dobro,! Trebae etiri dobre orbe i pet vrsta jela. orbe... predjelo...
HARPAGON: Kako? kako! Pa to je da se ugosti cela varo.
AK: Peenje...
HARPAGON: (Stavlja mu ruku na usta) A, zlikove, hoe da mi pojede sve to imam.
AK: Izmeu jela...
HARPAGON: ta jo?
VALER: Vi kao da hoete da ceo svet pocrka? Zar je gospodin pozvao ljude da ih umlati
jestivom? Potrudite se da malo proitate pravila o zdravlju i da pitate lekare ima li ita
tetnije za oveka nego kad se prejede.
HARPAGON: Ima pravo.
VALER: Upamtite, ae, vi i vama slini, da je sto prepun jela razbojnika peina, da kod
onoga koji hoe da se pokae prijatelj svojih gostiju treba da vlada umerenost u jelu to ga
iznosi; i da prema jednoj staroj mudroj izreci, ovek treba da jede da bi iveo, a ne da ivi

da bi jeo.
HARPAGON: Oo! Kako je to lepo kazano! Prii da te zagrlim za tu re. To je najlepa
izreka koju sam uo u svom ivotu. ovek treba da ivi da bi jeo, a ne da jede da bi i... ne
nije tako. Kako ono ti kae?
VALER: ovek treba da jede da bi iveo, a ne da ivi da bi jeo.
HARPAGON: Jeste. (aku) Jesi li uo? (Valeru) Koji je to veliki ovek rekao?
VALER: Ne seam se vie njegova imena.
HARPAGON: Seti se da mi napie te rei: hou da ih zlatnim slovima ureem nad
kaminom u trpezariji.
VALER: Nemajte brige. A to se tie vae veere, pustite samo mene: ja u urediti sve
kako valja.
HARPAGON: Dobro. Primam.
AK: Utoliko bolje: meni manje glavobolje!
HARPAGON: Treba tako neto to se ne jede mnogo, a odmah zasiti: neki dobar gust
pasulj, neka pateta sa dosta kestenja.
VALER: Oslon'te se na mene.
HARPAGON: Sada, ae, treba oistiti moja kola.
AK: Priekajte ovo se tie koijaa. (Ponovo navlai ogrta) Velite...
HARPAGON: Da treba oistiti moja kola i spremiti moje konje da odvezu na vaar...
AK: Vae konje, gospodine? Bogami, oni nisu u stanju da idu. Ne motu vam rei da lee
na slami, nemaju oni toga i bilo bi pogreno kazati da imaju; ali vi ste ih udarili na takav
post da su to samo senke ili aveti od konja.
HARPAGON: Eto, sad su i bolesni; ne rade nita.
AK: Pa zar ako nita ne rade, gospodine, onda i da ne jedu nita? Za njih bi mnogo bolje
bilo, jadne ivotinje, da mnogo rade, i da mnogo jedu. Srce mi se cepa kad ih vidim tako
islabele; jer ja volim svoje konje toliko da mi se ini kako se ja muim kad ih vidim da se
oni mue. Ja svakog dana otkidam od svojih usta za njih; a samo onaj, gospodine, koji je
okorela srca, iema saaljenja za svoje blinje.
HARPAGON: Nee imati mnogo posla, samo da odu do vaara.
AK: Ne, gospodine, nemam hrabrosti da ih povedem, i smatrao bih da je greh da ih ibam
biem, onakve kakvi su. Kako vi to hoete da vuku kola, kad ne mogu ni sami sebe da
vuku.
VALER: Gospodine, zamoliu suseda Pikara da ih on povede: ak e nam ionako biti
potreban da sprema veeru.
AK: Neka bude: vie volim da lipu pod tuom rukom nego pod mojom.
VALER: ak voli da se pravi mudar.
AK: Gospodin nastojnik voli da se pravi vaan.
HARPAGON: Mir!
AK: Gospodine, ne mogu da podnesem udvorice; i ja vidim ta on radi; to on neprestano
kontrolie i hleb i vino, drva, so i svee, radi samo da vam laska i da vam se dodvori.
Pucam od muke i svakog dana se ljutim kad sluam ta svet o vama govori; vas ja ipak
volim, iako sam kivan na vas. Posle mojih konja vi ste osoba koju najvie volim.
HARPAGON: Da li bih mogao od vae, ae, da ujem ta se to govori o meni?
AK: Moete, gospodine, kada bih znao da vas to nee ljutiti.
HARPAGON: Ne, nikako.
AK: Oprostite, znam dobro da u vas naljutiti.

HARPAGON: Nipoto. Naprotiv, bie mi zadovoljstvo, bie mi vrlo milo da ujem kako
se govori o meni.
AK: Gospodine, ba kad ste navalili, rei u vam otvoreno da svuda teraju egu sa vama;
a nas peckaju sa svih strana zbog vas; i da svi uivaju kad se okome na vas i ogovaraju vas
zbog vaeg cicijaluka. Jedan veli da vi dajete da se tampaju naroiti kalendari u kojima
su dvaput beleeni postovi i bdenja da zatedite na hrani vaih u kui. Drugi, da ste uvek
spremni da grdite svoju poslugu o Novoj godini, ili kad izlaze od vas, kako biste nali
razloga da joj ne date nita. Pria se i da ste jedanput tuili sudu maku jednog suseda to
vam je pojela pare ovetine. Govori se, opet, da su vas jedne noi uhvatili kako sami
kradete zob od svojih konja; i da vas je va koija, onaj ppo je bio pre mene, u mraku
nekoliko puta opauio, a to ste vi preutali. Najzad, mogu li da vam i to kaem? ovek
kud god makne slua kako vas ismevaju od glave do pete; ceo svet vam se potsmeva i ruga;
i nikad se o vama drugaije ne govori nego: tvrdica, lupe, gagrica, kaiar.
HARPAGON: (Udarajui ga) Vi ste jedna budala, hulja, nevaljalac, jedan bezobraznik.
AK: Zar nisam pogodio? Niste hteli verovati: lepo sam vam kazao da u vas naljutiti ako
vam kaem istinu.
HARPAGON: Da naui kako se govori.
Prizor II
AK, VALER
VALER: Kako mi se ini, ae, ravo su vam platili vau iskrenost.
AK: More! Gospodine doljae, koji se pravite vaan, ta se to vas tie! Smejte se svojim
batinama kad ih budete izvukli, a moje ostavite na miru.
VALER: De! Gospodine ae, ne ljutite se, molim vas.
AK: (Za sebe) Uvlai rogove. Hou da se naroguim, i ako bude lud da se uplai od
mene, da ga malo izdevetam. (Glasno) Znate li vi gospodine potsmevau, da meni nije do
smeha? I ako me raspomamite, nauiu vas da se drukije smejete. (ak gura Valera do
kraja pozornice, pretei mu)
VALER: E, e! polako.
AK: ta polako? Ne volim ja to.
VALER: Ta, molim vas.
AK: Vi ste bezobraznik.
VALER: Gospodine ae...
AK: Ne dam ja ni pare za to vae: gospodine ae. Ako doepam motku, poteno u vas
izlemati.
VALER: Kako, motku? (Valer gura aka kao on njega pre toga)
AK: De, de! Ne velim ja to.
VALER: A znate li vi, gospodine tikvane, da ja umem vas da izlemam?
AK: Znam da umete.
VALER: Da ste vi samo jedan najobiniji kuvar?
AK: Kako da ne znam.
VALER: I da me jo ne poznajete?
AK: Oprostite.
VALER: Hoete da me lemate, kaete?
AK: Kazao sam u ali.
VALER: A meni se ne svia vaa ala. (Udara ga tapom) Da zapamtite da su vam

neukuene ale.
AK: Neka avo nosi iskrenost! Rav je to zanat. Otsad ga se odriem i vie ne govorim
istinu. Hajd' moj gazda, to nekako ide: on ima pravo da me bije; ali ovaj gospodin
nastojnik! Osvetiu se ja njemu, samo ako uzmognem.
Prizor III
FROSINA, MARIJANA, AK
FROSINA: Znate li, ae, je li va gazda kod kue?
AK: Kako da nije, isuvie mi je poznato.
FROSINA: Javite mu, molim vas, da smo dole.
Prizor IV
FROSINA, MARIJANA
MARIJANA: Ah! Frosina, kako se udno oseam, i kako me obuzima strah od tog susreta.
FROSINA: Ali zato, ta vas to uznemiruje?
MARIJANA: Zar me jo pitate? Moete li zamisliti kako mora da je uzbuen neko koga
vode na gubilite?
FROSINA: Ne sumnjam nimalo da, to se tie prijatne smrti, Harpagon nije gubilite koje
biste eleli da zagrlite; po vaem licu vidim da mislite na onog plavog mladia o kome ste
mi govorili.
MARIJANA: Da, to je, Frosina, neto od ega ne mogu da se odbranim; njegove posete
naoj kui pune potovanja, priznajem vam, dirnule su me u srce.
FROSINA: A jeste li doznali ko je on?
MARIJANA: Ne, ja ne znam ko je on; ali znam da je takav da zaeluuje ljubav; da kada bi
mi dali da biram, ja bih pola pre za njega nego za ikog drugog; i to me mui, pa se bojim
mua za koga hoe da me udaju.
FROSINA: Jeste! svi ti plavuani su prijatni i vrlo lepo znaju da se udvaraju; ali skoro svi
su oni goli kao crkveni mievi. Za vas je bolje da uzmete starog mua koji e vam doneti
mnogo novaca. Priznajem vam da tako neto nije dobro za oseanje i da nije mnogo
prijatno podnositi takvog jednog mua; ali to nije zadugo, i njegova smrt, verujte mi,
dovee vas uskoro u poloaj da izaberete nekog milijeg, koji e sve nadoknaditi.
MARIJANA: Zaboga, Frosina, strano je to kada, zbog svoje sree, treba eleti i ekati
neiju smrt, a smrt ne vodi brigu o svima naim planovima.
FROSINA: to ste ludi! Vi se udajete za njega samo pod uslovom da uskoro postanete
udovica; i to treba da bude jedna od taaka ugovora. Bilo bi od njega vrlo neuljudno da ne
umre kroz tri meseca. Evo ga upravo on.
MARIJANA: Ah! Frosina, kako strano izgleda.
Prizor V
HARPAGON, FROSINA, MARIJANA
HARPAGON: (Marijani) Nemojte se uvrediti, lepotice, to pred vas izlazim sa naoarima.
Ja zvam da su vae drai toliko upadljive i same po sebi dovoljno vidljive i da nema
potrebe za naoarima da se one primete; ali ipak kroz naoari se posmatraju zvezde, a ja
smatram i tvrdim da ste vi zvezda, i to zvezda najlepa meu zvezdama u svetu zvezda.
(Frosini) Frosina, ona ne odgovara nita i, ini mi se, ne raduje se to me vidi.
FROSINA: To je zato to je jo sva zbunjena, pa onda, devojke se uvek stide da upoetku

pokau ta im je u dui.
HARPAGON: Ima pravo. (Marijani) Evo lepo devoje, dolazi moja erka da vas
pozdravi.
Prizor VI
ELIZA, HARPAGON, MARIJANA, FROSINA
MARIJANA: Ja sam, gospoice, zadocnila sa ovom posetom.
ELIZA: Vi ste, gospoice, uinili to je trebalo ja da uinim, i bio je red da ja pre vas
doem.
HARPAGON: Vidite kako je velika; ali korov brzo raste.
MARIJANA: (Polako Frosini) Uh! da odvratna oveka.
HARPAGON: ta kae lepotica?
FROSINA: Da ste vi divan ovek.
HARPAGON: Vi mi ukazujete isuvie aeti, ljupka i oboavana.
MARIJANA: (Za sebe) Prava ivotinja!
HARPAGON: Mnogo sam vam zahvalan za takva ooeanja.
MARIJANA: (Za sebe) Ja vie ne mogu da izdrim.
HARPAGON: Evo i mog sina da vam izrazi svoje duboko potovanje.
MARIJANA: (Frosini) Ah! Frosina, kakav sluaj! Pa to je onaj o kome sam ti govorila.
FROSINA: (Marijani) Zaista neobian sluaj.
HARPAGON: Vidim da se udite to vidite da imam tako veliku decu; ali ja u se uskoro
osloboditi i jednog i drugog.
Prizor VII
KLEANT, HARPAGON, ELIZA, MARIJANA, FROSINA
KLEANT: (Marijani) Gospoice, pravo da vam kaem, ovo je susret koji, nema sumnje,
nisam oekivao; i moj otac me je iznenadio kada mi je maloas kazao svoju nameru.
MARIJANA: I ja mogu isto da kaem. Ovaj susret iznenadio je i mene kao i vas; nisam
uopte oekivala da mi se ovako neto moe desiti.
KLEANT: Istina je, gospoice, da moj otac nije mogao uiniti bolji izbor i da sam
neobino radostan to mi se ukazala ast da vas vidim; ali i pored toga ja vas neu
uveravati da mi je prijatan plan po kome biste mogli da postanete moja maeha. Teko mi
je, priznajem, da vam estitam; i ja vam, dopustite, ne elim tu titulu. Ovakve rei uinie
se nekima surove, ali sam uveren da ete ih vi razumeti kao to treba; vi, gospoice,
moete zamisliti kako mora da mi je mrzak taj brak. Vama je poznato, znajui ko sam ja,
kako taj brak rui moje elje. I najzad, rei u vam, sa doputanjem svoga oca, kada bi to
zavisilo od mene, ovaj brak se ne bi nikada ostvario.
HARPAGON: Kakva je to bezobrazna estitka: ta si joj sve napriao!
MARIJANA: A ja, kao odgovor, imam da vam kaem da se u svemu slaem sa vama; kao
to bi vama bilo mrsko da ja budem vaa maeha, i meni bi isto tako bilo mrsko da vi
budete moj pastorak. Nemojte ni pomisliti, molim vas, da ja to traim da vam uinim tu
neprijatnost. Bilo bi mi vrlo ao da vas oalostim; i da me nije naterala jedna sila kojoj ne
mogu da se protivim, dajem vam re da nikad ne bih pristala na brak koji vam zadaje bol.
HARPAGON: Ima pravo: na lud pozdrav treba takav i odgovor. Ja vas molim za oprotaj,
lepotice, zbog drskosti svoga sina. On je mladoludo, to ne meri rei koje kae.
MARIJANA: Budite uvereni da me ni najmanje nije uvredilo to to mi je kazao; naprotiv,
milo mi je to mi je tako otkrio svoja prava oseanja. Ja volim takvo njegovo priznanje; i

da je drukije govorio, manje bih ga cenila.

HARPAGON: Vi ste mnogo dobri to tako pravdate njegove pogreke. Vreme e ga
opametiti, i videete da e promeniti svoja oseanja.
KLEANT: Ne, oe, ja nisam kadar da ih promenim, i usrdno molim gospoicu da u to
veruje.
HARPAGON: Ma gle kako je pust: on i dalje sve lui!
KLEANT: Zar hoete da izneverim svoje srce?
HARPAGON: Opet? Umete li vi da promenite razgovor?
KLEANT: Pa, dobro! kad ba elite da govorim drukije: Dopustite, gospoice, da se ovde
stavim na mesto svoga oca, i priznam vam kako nisam video na svetu nita arobnije od
vas; kako smatram da je najvea srea vama se svideti, a nazvati se vaim muom znai
najveu ast, blaenstvo koje mi se ini lepim nego sudbina najveih vladara na zemlji.
Da, gospoice, ja bih bio najsreniji da postanete moja; tome u posvetiti sve svoje sile.
Nema niega to ja ne bih uinio samo vas da osvojim, i najvee prepreke...
HARPAGON: Lake, sine, lake!
KLEANT: To je udvaranje koje inim gospoici umesto vas.
HARPAGON: Imam, hvala bogu, i ja jezik da sam objasnim i nije mi potreban takav
zastupnik. Hajde, dajte stolice.
FROSINA: Ne; bolje je da iz ovih stopa idemo na vaar, da se ranije vratimo, pa posle da
imate celo vreme za razgovor.
HARPAGON: (Brendavoanu) Neka se onda upregnu konji. (Marijani) Molim vas, lepotice,
da me izvinite to sam zaboravio da vam priredim malu uinu pre no to poete.
KLEANT: Pobrinuo sam se ja, oe,'i poslao da se u vae ime donese nekoliko tanjira
kineskih pomorandi, slatkih limunova i kolaa.
HARPAGON: (Polako Valeru) Valere!
VALER: (Harpagonu) Poludeo je.
KLEANT: Mislite, oe, da nije dovoljno? Gospoica je dobra, pa e vas izviniti.
MARIJANA: Pa to nije ni trebalo.
KLEANT: Da li ste, gospoice, ikad videli sjajniji dijamant od ovog to je na ruci moga
oca?
MARIJANA: Zaista divno blista.
KLEANT: (Skida ga s oeva prsta i daje Marijani) Treba izbliza da ga vidite.
MARIJANA: Vrlo je lep, zaista, i sjaji na sve strane.
KLEANT: (Stane pred Marijanu, koja hoe da ga vrati) Ne, gospoice, on se nalazi u
najlepim rukama. To vam je poklon od mog oca.
HARPAGON: Od mene?
KLEANT: Je li, oe, vi hoete da ga gospoica zadri za vau ljubav?
HARPAGON: (Polako sinu) ta kae?
KLEANT: (Za sebe) Lepo pitanje! (Marijani) Daje mi znak da vas privolim da ga zadrite.
MARIJANA: Nisam rada...
KLEANT: (Marijani) alite se? On nipoto nee da ga primi natrag.
HARPAGON: (Za sebe) Poludeu.
MARIJANA: To bi bilo...
KLEANT: (Neprestano spreavajui Marijanu da vrati prsten) Ne, kaem vam, uvrediete
ga.
MARIJANA: Ali, zaboga...

KLEANT: Nipoto.
HARPAGON: (Za sebe) Grom te...
KLEANT: Eto se ljuti to ga odbijate...
HARPAGON: (Tiho sinu) A nitkove!
KLEANT: (Marijani) Vidite kako je oajan.
HARPAGON: (Tiho, sinu. pretei mu) Krvopijo.
KLEANT: Nije moja krivica, oe. Ja inim to mogu da je nagovorim da ga zadri, ali je
ona uporna.
HARPAGON: (Tiho sinu, ljutito) Lupeu!
KLEANT: Vi ste, gospoice, krivi to me otac grdi.
HARPAGON: (Tiho sinu, sa istim izrazom na licu) Bitango!
KLEANT: Pae bolestan zbog vas. Smilujte se, gospoice, ne protivite se vie.
FROSINA: (Marijani) Boe! ta se toliko zateete. Zadrite prsten kad gospodin to eli.
MARIJANA: Da vas ne bih ljutila, zadrau ga; pa u vam ga drugom prilikom vratiti.
Prizor VIII
HARPAGON, MARIJANA, FROSINA, ELIZA, BRENDAVOAN
BRENDAVOAN: Gospodine, tu je jedan ovek koji eli da govori s vama.
HARPAGON: Reci mu da sam zauzet i neka doe drugi put.
BRENDAVOAN: Kae da vam donosi novac.
HARPAGON: (Marijani) Izvinite. Vratiu se odmah.
Prizor IX
HARPAGON, MARIJANA, KLEANT, ELIZA, LA MERLI, VALER, FROSINA
LA MERLI: (Dolazi trei i obori Harpagona) Gospodine...
HARPAGON: Uh! Pogiboh.
KLEANT: Kako je, oe? Jeste li se povredili?
HARPAGON: Nitkova su sigurno platili moji dunici da mi slomi vrat.
VALER: (Harpagonu) Nije nita.
LA MERLI: (Harpagonu) Gospodine, molim vas da mi oprostite, mislio sam da treba da
dojurim to pre.
HARPAGON: ta e ovde, zlikove?
LA MERLI: Da vam kaem da su vam oba konja nepotkovana.
HARPAGON: Neka ih odmah odvedu potkivau.
KLEANT: Dok se konji ne potkuju, ja u vas, oe, zastupati u dunosti domaina i odveu
gospoicu u batu, i narediu da se tamo donese uina.
HARPAGON: Valere, pripazi na sve to; i pobrini se, molim te, da spase od tog jela sve to
moe, pa da vratimo trgovcu.
VALER: Budite bez brige.
HARPAGON: (Sinu) O bezduni sine, zar ba hoe da me upropasti?
IN IV
Prizor I
KLEANT, MARIJANA, ELIZA, FROSINA
KLEANT: Uimo ovde, tu e nam biti mnogo bolje. Nema oko nas nikog sumnjivog,

moemo slobodno govoriti.

ELIZA: Jeste, gospoice, brat mi je poverio ljubav koju gaji prema vama. Poznate su mi
muke i nevolje zbog takvih prepreka; stoga, verujte mi, sa puno usrdnosti mislim na vau
sudbinu.
MARIJANA: Slatka je to uteha imati na svojoj strani jednu takvu osobu kao to ste vi; i ja
vas preklinjem, gospoice, da uvek imate prema meni to plemenito prijateljstvo, koje moe
da mi ublai moju teku sudbinu.
FROSINA: Vi ste, bogami, oboje zlosreni ljudi, to me niste, pre svega ovoga, obavestili
kako stoje vae stvari. Ja bih vam zacelo utedela te brige i ne bih dopustila da doe do
ovog.
KLEANT: ta e? Tako je htela moja zla sudbina. Ali, lepa Marijano, ta ste vi odluili?
MARIJANA: Naalost! Zar ja mogu donositi kakve odluke? Ovako zavisna, ta mogu
drugo nego samo da elim?
KLEANT: Zar ja u vaem srcu nemam druge potpore sem prostih elja? Zar u njemu nema
saaljenja? Ni dobrote koja pomae? Ni borbene ljubavi?
MARIJANA: ta da vam kaem? Zamislite sebe na mom mestu, pa recite ta mogu da
radim. Razmislite, uredite vi sami: ja se oslanjam na vas i verujem da ste toliko uviavni da
ete zahtevati od mene samo ono to doputa ast i pristojnost.
KLEANT: Nije mi lako. ta mogu da uinim ako poem za vaim savetom i radim samo
ono to doputaju glupi obziri neke stroge asti i neke obazrive pristojnosti?
MARIJANA: Pa ta biste vi hteli da inim? Kad bih i htela da preem preko svih obzira na
koje moramo mi ene da pazimo, zadralo bi me duno potovanje prema mojoj majci.
Ona me je uvek gajila sa najveom nenou i ne bih se mogla reiti da je iim oalostim.
Pristupite joj, upotrebite sve da biste je pridobili: moete initi i moete joj rei sve to
hoete, ja vas ovlaujem; a kada bude trebalo jo samo moja izjava u vau korist, onda u
ja sama da joj priznam ta sve oseam prema vama.
KLEANT: Frosina, dobra moja Frosina, hoe li da nam pomogne?
FROSINA: Zar jo pitate! Od sveg srca hou. Znate da sam po prirodi puna ljubavi za
ljude; bog mi nije nainio srce od bronze i uivam da uinim sitne usluge kada vidim da se
dvoje asno i poteno vole. ta da radimo?
KLEANT: Razmisli malo, molim te.
MARIJANA: Osvetli nam put kojim emo ii.
ELIZA: Izmisli neto da popravi to si uinila.
FROSINA: To je prilino teko. (Marijani) to se tie vae majke, ona je toliko razlona i
valjda e se moi pridobiti i nagovoriti je da na sina prenese poklon koji je namenila ocu.
(Kleantu) Ali to smatram da je najgore jeste to to je va otac vama otac.
KLEANT: To se razume.
FROSINA: Hou da kaem da e ga uhvatiti bes ako mu se pokae da je odbijen; i posle
toga nee biti voljan da da pristanak na va brak. Da bi ispalo kako valja, trebalo bi da on
sam odbije, i postarati se nekako da vas omrzne.
KLEANT: Ima pravo.
FROSINA: Jeste, imam pravo, znam ja to dobro. To je ono to treba; ali nevolja je u tome
kako nai nain. ekajte: kada bismo imali kakvu postariju enu, ovako umenu kao to
sam ja, i da ume da podraava neku otmenu damu, sa slugama koje bismo na brzu ruku
skupili, sa nekim neobinim imenom markize ili grofice, koju bismo pretstavili kao da je iz
Donje Bretanje, umela bih da uverim vaeg oca kako je to jedna bogata osoba, koja ima,

sem kua, sto hiljada talira gotovine; kako se ludo zaljubila u njega i elela bi da postane
njegova ena, pa bi mu ak i prepisala branim ugovorom celo svoje imanje. Uverena sam
da bi se on zaneo za predlog; jer istina, on vas mnogo voli, znam; ali malo vie voli novac.
I kada bi, zaslepljen tim mamcem, pristao da se vas odrekne, ne mari nita posle to bi se
on razoarao kada bi hteo da vidi bogatstvo nae markize.
KLEANT: Sve to je vrlo dobro smiljeno.
FROSINA: Oslonite se samo vi na mene. Sad se setih jedne svoje prijateljice, koja je kao
naruena za ono to nama treba.
KLEANT: Budi uverena, Frosina, u moju zahvalnost ako sprovede tu stvar. Ali, moja lepa
Marijana, molim vas, najpre da pridobijemo vau majku: mnogo to znai ako pokvarimo taj
brak. A vi sa svoje strane, preklinjem vas, uinite sve to moete; nek vam poslui mo
koju imate kod majke zbog njene ljubavi prema vama; upotrebite do kraja ljupku reitost,
svemone ari koje je bog dao vaim oima i vaim ustima; i ne zaboravite, molim vae,
nene rei, one slatke molbe, ona dirljiva umiljavanja kojima, uveren sam, ne moe nita
da se odrekne.
MARIJANA: Uiniu sve to mogu i neu nita zaboraviti.
Prizor II
HARPAGON, KLEANT, MARIJANA, ELIZA, FROSINA
HARPAGON: (Za sebe; ne vide ga) Oho! Moj sin ljubi ruku svojoj buduoj maehi a
njegova budua maeha se ne buni mnogo. Bie da ima tu neto.
ELIZA: Evo oca.
HARPAGON: Kola su spremna. Moete poi kad vam se svidi.
KLEANT: Poto vi ne idete, oe, ja u ih povesti.
HARPAGON: Ne, ostanite. Mogu one i same; a vi ste mi potrebni.
Prizor III
HARPAGON, KLEANT
HARPAGON: De, nastranu to e ti biti maeha, kako se tebi svia ova osoba?
KLEANT: Kako mi se svia?
HARPAGON: Da, njeno ponaanje, njen stas, njena lepota, njena pamet?
KLEANT: I ovako, i onako.
HARPAGON: Nita vie.
KLEANT: Iskreno da vam kaem nisam naao ono to sam oekivao. Ponaanje joj je
suvie slobodno; stas joj je dosta nezgrapan, lepota osrednja, pamet sasvim obina.
Nemojte mioliti, oe, da vam to govorim da bih vas odvratio; jer maehu, kao maehu,
volim ovu kao i svaku drugu.
HARPAGON: Ipak, maloas si joj govorio...
KLEANT: Kazao sam joj neke ljubaznosti, u vae ime, ali zato da vama ugodim.
HARPAGON: Tako, dakle, ti ne osea nikakve naklonosti prema njoj?
KLEANT: Ja? Nimalo.
HARPAGON: ao mi je; jer to mi kvari jednu misao koja mi je pala na pamet. Kada sam
je ovde video, ja sam porazmislio o svojim godinama; i pomislio sam kako e me moi
ogovarati to se enim tako mladom osobom. Ova misao me je nagnala da napustim takvu
nameru, a kako sam je zaprosio i dao re, ja bih ti je ustupio ali, ti, eto, osea prema njoj
odvratnost.

KLEANT: Meni?
HARPAGON: Tebi.
KLEANT: Da se oenim?
HARPAGON: Da se oeni.
KLEANT: Onda da vam kaem: istina da ona nije po mojoj volji; ali da bih vam ugodio,
oe, ja u pristati da se njom oenim, ako vi to elite.
HARPAGON: Ja? Razloitiji sam ja nego to ti misli: neu ja da te silom gonim.
KLEANT: Ali ja u uiniti taj napor vama za ljubav.
HARPAGON: Ne, ne: brak u kome nema ljubavi ne moe biti srean.
KLEANT: To e moda posle doi, oe; kau da je ljubav plod braka.
HARPAGON: Ne; tu ovek ne treba da stavlja na kocku; moe imati neprijatnih posledica,
kojima ja ne elim da te izlaem. Da si prema njoj imao makar malo naklonosti, u dobri
as: ja bih uredio da se ti mesto mene njom oeni; ali poto to nije sluaj, ostau pri svojoj
prvoj odluci, i ja u se njom oeniti.
KLEANT: Pa, dobro, oe, kad stvari tako stoje, moram vam otkriti svoja oseanja, moram
vam odati nau tajnu. Istina je da ja nju volim od onog dana kada sam je video u etnji; da
sam malopre imao nameru zamoliti vas za doputenje da se njom oenim; i da me je
zadrala samo izjava vaih oseanja i strah da vas ne uvredim.
HARPAGON: Jeste li je posetili kojiput?
KLEANT: Jesam, oe.
HARPAGON: Vie puta?
KLEANT: Dosta za ovo kratko vreme.
HARPAGON: Jesu li vas lepo primale?
KLEANT: Vrlo lepo, ali nisu znale ko sam; zato se Marijana onako iznenadila maloas.
HARPAGON: Jeste li joj izjavili svoju ljubav i nameru da je uzmete za enu?
KLEANT: Kako ne; ak sam i njenoj majci neto nagovestio.
HARPAGON: A kako je ona primila vau ponudu?
KLEANT: Vrlo lepo.
HARPAGON: A da li devojka odgovara na vau ljubav?
KLEANT: Po svemu, oe, ini mi se da ona gaji izvesna oseanja prema meni.
HARPAGON: (Za sebe) Dobro je to sam saznao ovu tajnu; upravo ono to sam hteo.
(Glasno) E. sine, znate ta? Da se reite da napustite svoju ljubav; da se okanete osobe koju
ja hou za sebe; i da se to pre oenite onom koju su vam izabrali.
KLEANT: Zar, oe, da se tako sa mnom igrate? Pa dobro! Kad su stvari dotle dole,
izjavljujem vam da se ja nikada neu odrei ljubavi koju oseam prema Marijani, da u ii
dokraja u tome da je od vas otmem, i da u ja, ako vi imate pristanak majke, nai druge koji
e se boriti za mene.
HARPAGON: ta, vucibatino! ti se usuuje da mi kvari posao?
KLEANT: Vi to meni kvarite; ja sam doao pre vas.
HARPAGON: Zar nisam ja tvoj otac? Zar nisi duan da me potuje?
KLEANT: Ovo nisu stvari u kojima sinovi treba da sluaju oeve; a ljubav ne poznaje
nikog.
HARPAGON: Nauiu ja tebe tojagom da me dobro poznaje.
KLEANT: Pretnjama neete nita postii.
HARPAGON: Okanue se Marijane.
KLEANT: Nipoto.

HARPAGON: Ama dajte mi tojagu smesta.

Prizor IV
AK, HARPAGON, KLEANT
AK: De, de, gospodo, ta je to? to to nameravate?
KLEANT: Ni brige me za to!
AK: (Kleantu) De! Gospodine, polako.
HARPAGON: Meni da govori tako bestidno!
AK: (Harpagonu) Ma, za ime boga, gospodine!
KLEANT: Neu ustupiti nipoto.
AK: (Kleantu) Ama, zar ocu!
HARPAGON: Pusti me da mu pokaem.
AK: (Harpagonu) Zar sina? Mene - to jo nekako ide.
HARPAGON: Uzimam te za sudiju, ae, da vidi da sam u pravu.
AK: Pristajem. (Kleantu) Uklonite se malo.
HARPAGON: Ja volim jednu devojku i hou da se njome oenim; a ova vucibatina se
drznuo da je i on voli i da polae pravo na nju i pored moje zabrane.
AK: A! Nema pravo.
HARPAGON: Zar nije to strano, sin koji hoe da se preganja sa ocem? I zar nije on duan
da iz potovanja ne dira u moja oseanja?
AK: Imate pravo. ekajte da mu ja kaem, a vi budite tu. (Ide do Kleanta na drugi kraj
pozornice)
KLEANT: Pa, dobro! Jeste, kada te je on izabrao za sudiju, ne odriem. Nije mi vano ko
e to biti; i ja pristajem, ae, da nam ti sudi u ovom naem sporu.
AK: Ukazujete mi veliku ast.
KLEANT: Ja sam zaljubljen u jednu mladu osobu koja se ne ogluuje o moje elje i
ljubazno prihvata moje namere; a mom ocu palo na pamet da pomuti nau ljubav svojom
prosidbom.
AK: Sigurno je da nema pravo.
KLEANT: Zar ga nije sramota, u njegovim godinama, da pomilja na enidbu? Zar mu
dolikuje da se jo zaljubljuje? I zar ne bi trebalo da ostavi to mladiima?
AK: Imate pravo, on tera sprdnju. ekajte da mu kaem koju re. (Vraa se Harpagonu)
Pa va sin nije tako nastran kao to kaete, on prima razlog. On kae da zna da vas mora
potovati, da je samo prasnuo u prvoj jarosti i da e vam se pokoriti u svemu to elite, pod
uslovom da sa njim ljubaznije postupate i da ga oenite nekom osobom kojom bi on bio
zadovoljan.
HARPAGON: Onda mu reci, ae, da tako moe oekivati od mene sve to eli; i da,
izuzev Marijane, ima slobodu da bira koju god hoe.
AK: Pustite vi samo mene. (Odlazi sinu) Pa va otac nije tako nerazloan kako ga vi
pretstavljate; i on mi je potvrdio da ga je to razljutila vaa naprasitost; da je on samo
uvreen vaim postupanjem, a da je vrlo raspoloen da pristane na ono to vi elite, pod
uslovom da se lepo ponaate i pokaete uviavnost, potovanje i poslunost koje sin duguje
ocu.
KLEANT: O, ae, moe ga uveriti: ako mi da Marijanu, da u mu biti najpokorniji na
svetu i da u raditi sve to hoe.
AK: (Harpagonu) Sve je gotovo. Pristaje kako vi kaete.

HARPAGON: Eto, tako valja.

AK: (Kleantu) Sve je u redu. Zadovoljan je vaim obeanjima.
KLEANT: Hvala bogu!
AK: Gospodo, ostaje samo da se razgovorite: eto sad ste se sloili; a zamal' se niste
posvaali, jer niste sluali jedan drugog.
KLEANT: Mili moj ae, biu ti zahvalan celog ivota.
AK: Nema na emu, gospodine.
HARPAGON: Ti si me zadovoljio, ae, i time zasluio nagradu. Idi, a ja te neu
zaboraviti, budi uveren. (Vadi iz depa maramicu, a ak pomisli da e mu on neto dati)
AK: LJubim vam ruke.
Prizor V
KLEANT, HARPAGON
KLEANT: Ja vas molim da mi oprostite, oe, za moj ispad.
HARPAGON: Nije to nita.
KLEANT: Verujte mi da od sveg srca alim.
HARPAGON: A ja se od sveg srca radujem to vidim da si razborit.
KLEANT: Sa koliko dobrote vi tako brzo zaboravljate moju pogreku!
HARPAGON: Roditelji lako zaboravljaju pogreke svoje dece kad se oni vrate na svoje
mesto.
KLEANT: Kako! Bez ikakve ljutnje na moje ludosti?
HARPAGON: Na to me obavezuje svojom au i potovanjem.
KLEANT: Ja vam obeavam, oe, da u do groba sauvati u srcu uspomenu na vau
dobrotu.
HARPAGON: A ja ti obeavam da e od mene dobiti sve to zaeli.
KLEANT: O, oe, ja vam vie nita ne traim; dosta ste mi dali kad ste mi dali Marijanu.
HARPAGON: Kako?
KLEANT: Kaem, oe, da ste mi priinili toliko zadovoljstvo i da sam oaran vaom
dobrotom to ste mi ustupili Marijanu.
HARPAGON: A ko to kae da sam ti ustupio Marijanu?
KLEANT: Vi, oe.
HARPAGON: Ja?
KLEANT: Zacelo.
HARPAGON: Kako? Ti si obeao da se odrekne.
KLEANT: Ja, da se odreknem?
HARPAGON: Jeste.
KLEANT: Nikad.
HARPAGON: Ti dakle ne misli da odustane?
KLEANT: Naprotiv, odluan sam vie no ikad.
HARPAGON: ta, vucibatino, ti opet?
KLEANT: Nita me ne moe izmeniti.
HARPAGON: ekaj samo, lupeu.
KLEANT: Radite to god hoete.
HARPAGON: Zabranjujem ti da mi ikad izie na oi.
KLEANT: U dobri as!
HARPAGON: Ja te se odriem.
KLEANT: Odriite se.

HARPAGON: Ja te ne priznajem vie za sina.

KLEANT: Neka bude.
HARPAGON: Ja te iskljuujem iz nasledstva.
KLEANT: Kako vam je volja.
HARPAGON: I ja te proklinjem.
KLEANT: Ne znam ta u s vaim darovima.
Prizor VI
LA FLE, KLEANT
LA FLE: (Izlazei iz bappe sa jednom kutijom) Uh! Gospodine, ba vas naoh kad treba.
Brzo za mnom.
KLEANT: ta ima?
LA FLE: Poite za mnom kad vam kaem: stvari dobro stoje.
KLEANT: Kako?
LA FLE: Vaa srea!
KLEANT: ta?
LA FLE: Vrebao sam ovo ceo dan.
KLEANT: Ama ta to?
LA FLE: Blago vaeg oca, doepao sam ga.
KLEANT: Kako si to uspeo?
LA FLE: Sve ete uti. Beimo; ujem gde vie.
Prizor VII
HARPAGON: (Vie iz bate i dolazi gologlav) Dr'te lopova! Dr'te lopova! Razbojnika!
Ubicu! Pravdo, pravedni boe! propao sam, ubili su me, zaklali me, pokrali su mi novac!
Ko je taj? ta je s njim? Gde je? Kud se krije? Kako da ga naem? Kud da jurim? Ili da ne
jurim? Da nije tamo? Da nije ovde? Ko je to? Stoj! Vrati mi moj novac, lupeu!... (epa
sam sebe za ruku) Ah to sam ja. Glava mi se pomutila i ne znam gde sam, ni ko sam, ni ta
radim. Jao! moj jadni novac, moj jadni novac, moj dragi prijatelj! Uzee mi te! a bez tebe
nemam oslonca, ni utehu, ni radost, sve je za mene svreno, ta u vie na ovom svetu; bez
tebe ne mogu da ivim! Svreno je, ne mogu vie! Umirem, mrtav sam, zakopan sam. Zar
nema nikog da me oivi, da mi vrati moj dragi novac, ili da mi kae ko ga je uzeo! Uh! ta
kaete? Nije niko. Ko je da je, morao je prvo paljivo da vreba trenutak; izabrao je ba
onda kad sam govorio izrodu, mom sinu. Hajdemo. Hou da traim sud, da se ispita cela
kua: sluavke, sluge, sin, erka, pa i ja. Koliko ih se skupilo! Na koga god bacim pogled
sumnjiv mi je i sve mi se ini to je lopov. Ej! O emu to tamo govorite? O onom koji me je
pokrao? Kakva je to larma tamo? Je li moj lopov tu? Smilujte se, ako ko zna o mome
lopovu, preklinjem ga da mi ga kae. Da se nije sakrio tu meu vas? Svi me gledaju, pa mi
se smeju. Videete, i oni su sigurno umeani u krau mog novca. Ovamo brzo, komesari,
panduri, andari, sudije, muilita, veala i delati. Hou da se povea ceo svet; a ako ne
naem svoj novac obesiu se i ja.
IN V
Prizor I
HARPAGON, KOMESAR, NJEGOV PISAR

KOMESAR: Pustite vi samo mene: znam ja svoj posao, hvala bogu! Ne traim ja sad prvi
put ko je izvrio krau. Da mi je onoliko kesa sa hiljadu franaka koliko sam ih poslao na
veala!
HARPAGON: U interesu je vlasti da uzme ovu stvar u svoje ruke; i ako se ne nae moj
novac, tuiu se sudu protiv suda.
KOMESAR: Treba pristupiti svim propisanim postupcima. Kaete da je u onoj kutiji
bilo...?
HARPAGON: Deset hiljada talira tano.
KOMESAR: Deset hiljada talira!
HARPAGON: (Plaui) Deset hiljada talira.
KOMESAR: Kraa je krupna.
HARPAGON: Nema te kazne koja bi bila dovoljna za tako straan zloin, i ako ostane
nekanjen, nee vie biti sigurne ni najvee svetinje.
KOMESAR: U kakvom je novcu bila ta suma?
HARPAGON: Sve u samim istim zlatnicima.
KOMESAR: Na koga sumnjate za ovu krau?
HARPAGON: Na ceo svet; i traim da pozatvarate celu varo i predgraa.
KOMESAR: Potrebno je, verujte mi, ne uplaiti nikog, nego se polako truditi da se pribave
kakvi dokazi, da bi se zatim moglo strogo po zakonu traiti da vam se vrati ukraeni novac.
Prizor II
AK, HARPAGON, KOMESAR, NJEGOV PISAR
AK: (u dnu pozornice. Obraajui se na onu stranu odakle dolazi) Odmah se vraam.
Zaklati ga brzo. osmudeti mu noge, metnuti ga u vrelu vodu, pa da se obesi o tavanicu.
HARNAGON: Koga? Onog to me pokrao?
AK: Kaem za prase koje mi je poslao va nastojnik, pa hou da vam ga spremim kako ja
umem.
HARPAGON: Nije re o tom; evo gospodina s kim treba da govorite o neem drugom.
KOMESAR: (aku) Nita se ne bojte. Ja sam ovek koji vam nee nikakvo zlo, i sve e ii
vrlo glatko.
AK: (Harpagonu) Gospodin e biti na veeri?
KOMESAR: Dragi prijatelju, ovde ne treba nita sakrivati od vaeg gospodara.
AK: Bogami, gospodine, ja u pokazati sve to umem i ugostiu vas najbolje to mogu.
HARPAGON: Ama nije re o tome.
AK: Ako vam ne spremim kako ja to elim, krivica je naeg gospodina nastojnika koji mi
je potkusio krila svojom tednjom.
HARPAGON: Podmukli stvore! O drugom mi govorimo, ne o veeri. Hou da mi kae ta
zna o novcu koji mi je ukraden.
AK: Ukrali vam novac!
HARPAGON: Da, lupeu! Dau da te obese ako mi ga ne vrati.
KOMESAR: (Harpagonu) Ma, nemojte tako da postupate sa njim. Ja po njegovom licu
vidim da je poten ovek, i da nema potrebe zatvoriti ga pa da vam kae sve to elite da
znate. (aku) Da, prijatelju, ako sve priznate, nita vam nee biti i va e vas gospodar
pristojno nagraditi. NJemu su danas ukrali novac i nije moguno da vi o tome ne znate
nita.

AK: (Za sebe) Ba prilika da se osvetim naem nastojniku: otkako je on u kui, on je

ljubimac, sluaju se samo njegovi saveti; a i lee mi na srcu malopreanoe batine.
HARPAGON: ta to premilja?
KOMESAR: (Harpagonu) Neka ga: sprema se da vam sve prizna; ja sam vam rekao da je
on poten ovek.
AK: Gospodine, kad hoete da vam kaem, ja mislim da je to uradio gospodin va dragi
nastojnik.
HARPAGON: Valer?
AK: Da.
HARPAGON: On, koji mi je izgledao tako veran?
AK: On glavom. Ja mislim da vas je on to pokrao.
HARPAGON: Po emu ti to misli?
AK: Po emu?
HARPAGON: Jest.
AK: Ja mislim... to tako mislim.
KOMESAR: Potrebno je izneti dokaze koje imate.
HARPAGON: Jesi li ga video da se unja oko mesta na kome je bio moj novac?
AK: Jesam, odista. Gde je bio va novac?
HARPAGON: U bati.
AK: Tano: video sam ga da se unja u bati. A u emu je bio taj novac?
HARPAGON: U jednoj kutiji.
AK: Upravo tako: video sam jednu kutiju kod njega.
HARPAGON: A kakva je bila ta kutija? Videu odmah je li to moja.
AK: Kakva je?
HARPAGON: Jest.
AK: Ona je... ona je kao kutija.
KOMESAR: Razume se! ali opii nam je malo, da vidimo.
AK: To je velika kutija.
HARPAGON: Ona to su mi ukrali je mala.
AK: E, jest, ona je mala, ako se tako uzme; ali je ja zovem velikom po onom to je u njoj.
KOMESAR: A kakve je boje?
AK: Kakve boje?
KOMESAR: Da.
AK: Ona je boje... tako, izvesne boje... Pomozite mi rei.
HARPAGON: Uh!
AK: Da nije crvena?
HARPAGON: Ne, siva.
AK: E, da, sivocrvena: to htedoh rei.
HARPAGON: Nema sumnje, to je ona sigurno, Zapiite, gospodine, njegov iskaz. Boe!
Kome otsad verovati? Ne treba se vie kleti ni u ta; i verujem da u posle ovoga biti u
stanju sam sebe da kradem.
AK: Gospodine, evo ga dolazi. Nemojte mu bar rei da sam ga ja prokazao.
Prizor III
VALER, HARPAGON, KOMESAR, NJEGOV PISAR, AK
HARPAGON: Hodi blie: hodi da prizna najcrnje delo, najstraniji napad koji je ikad

uinjen
VALER: ta elite, gospodine?
HARPAGON: ta, izdajnie, zar se ne stidi svog zloina?
VALER: O kakvom to zloinu govorite?
HARPAGON: O kakvom zloinu govorim, bestidnie? Kao da ne zna ta hou da kaem.
Zalud se trudi da zaturi trag: delo je otkriveno, o svemu su me maloas izvestili. Zar tako
da zloupotrebi moju dobrotu, da se uvue u moju kuu, da me izda? da mi ovako neto
priredi?
VALER: Gospodine, kad ste ve sve doznali, neu da uvijam i priznau vam kako stoji
stvar.
AK: (Za sebe) O, o! Da nisam pogodio sluajno?
VALER: Mislio sam da vam o tome govorim i traio sam za to zgodnu priliku; ali kad je
tako, preklinjem vas da se ne ljutite i da sasluate moje razloge.
HARPAGON: A kakve to razloge moe da mi da, bestidni lupeu?
VALER: Ah! Gospodine, nisam zasluio takve pogrde. Istina je da sam vas uvredio; ali,
ipak, moja je pogreka takva da se moe oprostiti.
HARPAGON: ta, zasluuje oprotaj? Takva zaseda? takvo razbojnitvo?
VALER: Imajte milosti, ne ljutite se. Kad me budete sasluali, videete da zlo nije tako
veliko kao to vi kaete.
HARPAGON: Zlo nije tako veliko kao to ja kaem! ta! Moja krv, moja utroba, zlikove!
VALER: Vaa krv, gospodine, nije zapala u rave ruke. Ja sam iz dobre kue i ne mogu joj
uiniti nepravdu; u svemu ovom nema nieg to ne bih mogao popraviti.
HARPAGON: Ja to i traim, da mi vrati to si mi oteo.
VALER: Vaa ast, gospodine, bie potpuno zadovoljena.
HARPAGON: Nije tu u pitanju nikakva ast, ve da mi kae ko te je nagovorio na to
delo?
VALER: Ko, pitate me?
HARPAGON: Sigurno, pitam te.
VALER: Boanstvo koje pravda sve to se u njegovo ime ini: LJubav.
HARPAGON: LJubav?
VALER: Da.
HARPAGON: Lepa ljubav, lepa ljubav, bogami! ljubav prema mojim zlatnicima.
VALER: Ne, gospodine, nije me namamilo vae bogatstvo; nije me ono zasenilo, i ja vas
uveravam da ne elim nita od sveg vaeg blaga, samo da mi ostavite ovo to imam.
HARPAGON: Ne, to nikad, avo da te nosi! Neu ti ja to ostaviti. Ma, vidite tu bezonost,
hoe da zadri ono to mi je ukrao.
VALER: Zar vi to zovete kraom?
HARPAGON: Da l' to zovem kraom! Toliko blago!
VALER: To je blago, zaista, i najdragocenije to imate, sigurno; ali to ne znai da ete ga
izgubiti ako ga meni ostavite. Ja vas molim kleei za to draesno blago; uiniete dobro
delo ako mi ga date.
HARPAGON: Neu ja to nita da radim; ta to treba da znai?
VALER: Mi smo se zarekli na vernost i zakleli se da se ne rastavimo.
HARPAGON: Divna zakletva, krasno zaricanje!
VALER: Da, mi smo se zaverili jedno drugom da se nikad ne rastanemo.

HARPAGON: Spreiu vas ja u tome, budite uvereni.

VALER: Samo nas smrt moe razdvojiti.
HARPAGON: Taj je ba poludeo za mojim novcem.
VALER: Ja sam ve rekao, gospodine, da me nikakva korist nije navela da uinim to sam
uinio. Moje srce nije polo za pobudama koje mi vi pripisujete; jedan plemenitiji lovod
me je doveo do ove odluke.
HARPAGON: Jo e ispasti da on iz hrianske ljubavi hoe da prisvoji moje blago; ali
postarau se ja za to; na sudu u ja nai pravdu, bezduni lupeu.
VALER: Radite kako hoete, ja sam spreman da podnesem sve vae napade. Ali vas molim
da bar verujete da, ako ima neke krivice, kriv sam jedino ja, a vaa erka nije u svemu tome
nimalo kriva.
HARPAGON: Nijenego; ko e jo i da pomisli da se moja erka meala u taj zloin. Ali ja
hou da mi vrati moju imovinu i da mi prizna na koje si je mesto odneo.
VALER: Ja je nisam odneo, ona je jo kod vas.
HARPAGON: (Za sebe) O moja mila kutijo. (Glasno) Nije izneta iz moje kue?
VALER: Ne, gospodine.
HARPAGON: Ma, reci ti meni: jesi li je dirnuo?
VALER: Ja, da je dirnem? O, vi ste nepravedni prema njoj i prema meni; ja za njom
plamtim istom ljubavi punom potovanja.
HARPAGON: (Za sebe) Plamti za mojom kutijom?
VALER: Vie bih voleo umreti nego da je i u misli uvredim: ona je toliko nevina i potena.
HARPAGON: (Za sebe) Moja kutija toliko potena?
VALER: Ja sam samo uivao da je gledam, i nikakva zla misao nije obesvetila ljubav koju
su mi nadahnule njene divne oi.
HARPAGON: Divne oi moje kutije? On govori o njoj kao ljubavnik o svojoj dragani.
VALER: Kloda, gospodine, zna za sve ovo, i ona vam moe posvedoiti.
HARPAGON: ta, moja sluavka je sauesnik u ovoj krai?
VALER: Da, gospodine, ona je bila svedok naeg zaricanja, ona mi je, poto se uverila u
moje potene namere, pomogla da privolim vau erku da mi da svoju re i primi moju.
HARPAGON: (Za sebe) Da ovaj ne bulazni to se uplaio od tube sudu? (Glasno) ta ti
ovde bulazni o mojoj erci?
VALER: Kaem, gospodine, da sam s velikom mukom uspeo da njena ednost uslii elje
moje ljubavi.
HARPAGON: ija ednost?
VALER: Vae erke; i tek je jue pristala da potpiemo obeanje da emo se venati.
HARPAGON: Moja erka obeala da se vena s tobom?
VALER: Da, kao to sam to i ja njoj sa svoje strane obeao.
HARPAGON: O, boe! Jo jedna beda!
AK: (Komesaru) Zapiite, gospodine, zapiite.
HARPAGON: Dvostruka nesrea! Vrhunac oajanja! (Komesaru) Gospodine, vrite svoju
dunost; neka se on oltui kao lopov i kao zavodnik.
VALER: Ti nazivi meni ne nrilie; i kada se bude doznalo ko sam ja...
Prizor IV
ELIZA, MARIJANA, FROSINA, HARPAGON, VALER, AK, KOMESAR, NJEGOV

PISAR
HARPAGON: Ah, nevaljalice keri! keri nedostojna ovakvog oca! Zar tako ti slua
savete koje sam ti davao? Zaljubljuje se u jednog bestidnog lopova i obeava mu da se
uda za njega bez moga pristanka? Ali ete se prevariti i jedno i drugo. (Elizi) etiri dobra
zida jamie mi za tvoje vladanje. (Valeru) A veala e me osvetiti zbog tvoje drskosti,
lupeu bezobrazni.
VALER: Tamo nee suditi vaa srdba; bar e me sasluati pre nego to me osude.
HARPAGON: Pogreio sam ja kad sam kazao veala, bie ti iv prikovan za toak.
ELIZA: (Klekne pred oca) O, oe! Budite malo oveniji i nemojte ii do kraja u svojim
oinskim pravima. Nemojte se zavesti prvim nastupom svoga gneva i priekajte malo pre
nego to odluite ta ete uiniti. Potrudite se da bolje upoznate onog na koga se alite: on
je sasvim drukiji nego to vi mislite o njemu; i vi se neete toliko uditi to sam mu
obeala da u poi za njega kada saznate da me jo odavno ne biste imali da nije bilo njega.
Da, oe, on je taj koji me je spasao iz opasnosti koja vam je poznata, kad se zamalo nisam
utopila, i kome ste obavezni za ivot ove iste keri, kojoj...
HARPAGON: Sve to nije nita; za mene bi bilo bolje da te je pustio da se utopi nego li da
ini ovo to je uinio.
ELIZA: Oe, preklinjem vas oinskom ljubavlju da me...
HARPAGON: Ne, ne, neu nita da ujem: neka sud vri svoju dunost.
AK: (Za sebe) Platie mi ti za one batine!
FROSINA: (Za sebe) Da udne zbrke.
Prizor V
ANSELM, HARPAGON, ELIZA, MARIJANA, FROSINA, VALER, AK, KOMESAR,
NJEGOV PISAR
ANSELM: ta je to, gospodine Harpagone? Vi ste vrlo uzbueni.
HARPAGON: O, gospodine Anselme, pred vama je najnesreniji oozek; napravila se
pometnja i nered ba kad dolazite da sastavljate ugovor. Nasru mi na imanje, nasru na
ast; i evo ovaj izdajnik, ovaj zlikovac, koji je pogazio najsvetija prava, koji se uunjao u
moju kuu pod vidom nastojnika da mi pokrade moj novac i da mi zavede ker.
VALER: Ko misli na va novac o kome vi trabunjate?
HARPAGON: Jeste, oni su se zaruili. Ta sramota se tie vas, gospodine Anselme, i vi
treba da ga poterate i da ga tuite sudu da biste se osvetili zbog njegove bezonosti.
ANSELM: Moja namera nije da se enim silom, niti da traim ljubav koja je drugom data;
ali sam spreman da se za vae interese zaloim kao za svoje.
HARPAGON: Evo ovaj je gospodin jedan poten komesar koji e, kako mi je rekao, u
svemu ispuniti svoju dunost. (Pokazujui Valera komesaru) Udesite ga valjano,
gospodine, i pokaite njegovo zloinstvo.
VALER: Ja ne razumem kakav mi se to zloin moe pripisati zbog ljubavi koju gajim
prema vaoj erci; i kakva je to kazna na koju mislite da mogu biti osuen zbog nae
veridbe kada se dozna ko sam ja...
HARPAGON: Doavola sa svim tim priama; svet je danas prepun tih lanih plemia, tih
varalica, koji se koriste svojim mranim poreklom i drsko se zakite prvim sjajnim imenom
koje im padne na um.
VALER: Znajte da sam ja suvie ponosan da bih se kitio neim to mi ne pripada, i da ceo
Napulj moe da svedoi o mom poreklu.

ANSELM: Polako! Pazite dobro ta ete rei. Izlaete se opasnosti vie nego to mislite. Vi
govorite pred ovekom kome je poznat ceo Napulj i koji moe lako proceniti koliko ima
istine u onom to budete ispriali.
VALER: (Stavljajui, pun ponosa, eir na glavu) Nemam ja nieg da se bojim, i ako
poznajete Napulj, vi znate ko je bio don Toma od Alburija.
ANSELM: Sigurno da ga znam; i malo je ljudi koji su ga poznavali tako kao ja.
HARPAGON: ta me se tie i don Toma i don Martin. (Vidi da gore dve svee i ugasi
jednu)
ANSELM: Molim vas, pustite ga da govori, videemo ta e da kae.
VALER: Hou da kaem da je on moj otac.
ANSELM: On?
VALER: Da.
ANSELM: Kojeta; vi se alite. Naite neku drugu priu kojom ete bolje uspeti, i nemojte
misliti da ete se izvui ovom laju.
VALER: Pazite ta govorite. To nije prevara; ja ne tvrdim nita to ne bih mogao dokazati.
ANSELM: ta? Vi smete tvrditi da ste sin don Tome od Alburija?
VALER: Da, smem; i ja sam spreman da pred celim svetom branim tu istinu.
ANSELM: udna je ta smelost. Znajte, da vas zastidim, da ima bar esnaest godina otkako
je ovek o kome govorite nastradao na moru sa decom i enom kada je hteo da ih spase od
svirepih gonjenja u napuljskoj pobuni, zbog koje je otilo u izgnanstvo vie plemikih
porodica,
VALER: Da; ali znajte, da ja vas zastidim, da je njegovog sina od sedam godina sa jednim
slugom spasla iz brodoloma jedna panska laa; i da je taj spaseni sin ovaj koji vam govori;
znajte da me je kapetan lae, dirnut mojom sudbinom, prijatelski prihvatio; da me je
odgajio kao roenog sina i da sam stupio u vojsku im sam mogao da ponesem oruje; da
sam nedavno doznao da moj otac nije mrtav, u ta sam dotle verovao. Prolazei ovuda kada
sam poao da ga traim, sudbina je htela da sretnem divnu Elizu; od toga susreta postadoh
rob njene lepote; i silina moje ljubavi i surovost njenog oca nagnale su me da se uvuem u
njegovu kuu i da poaljem drugog da trai moje roditelje.
ANSELM: Ali kakvi jo dokazi, sem vaih rei, mogu nas uveriti da sve to nije bajka
zasnovana na jednoj istini?
VALER: panski kapetan; jedan prsten od rubina koji je lripadao mome ocu; jedna grivna
od agata koju mi je majka stavila oko ruke; stari Pedro, onaj sluga koji se sa mnom spasao
od brodoloma.
MARIJANA: Boe milostivi! Na vae rei mogu ovde ja odgovoriti da vi ne varate; i iz
svega to kaete ja jasno vidim da ste vi moj brat.
VALER: Vi, moja sestra?
MARIJANA: Da, srce mi je uzdahnulo im ste progovorili; i moja majka, koja e biti
presrena, toliko mi je mnogo priala o nesreama nae porodice. Ni nas Gospod nije
ostavio da stradamo u tom stranom brodolomu; ali smo ivot platili gubitkom slobode.
Mene i moju majku prihvatili su gusari sa olupina naeg potopljenog broda. Posle deset
godina robovanja, srena sudbina nam povrati slobodu, i vratismo se u Napulj, gde
naosmo sve nae imanje rasprodato, a o naem ocu nismo mogle da eaznamo nita. Prele
smo u enovu, gde je majka dola da prikupi neke jadne ostatke njenog naslea koje su
razgrabili; i odatle, beei od varvarske nepravde svojih roaka, doe u ovo mesto, u kome
je ivotarila tunim ivotom.

ANSELM: O boe! Velika su tvoja dela! Samo ti moe da ini udesa! Zagrlite me, deco
moja, i pridruite se oboje srei vaeg oca.
VALER: Vi ste na otac?
MARIJANA: Vi ste taj za kim je moja majka toliko plakala?
ANSELM: Da, keri moja, da, sine moj; ja sam don Toma od Alburija, koga je Gospod
izbavio iz morskih talasa sa svim blagom koje je nosio. Verujui punih esnaest godina da
ste svi mrtvi, on se spremao, posle dugih putovanja, da u braku sa jednom pitomom i
estitom osobom potrai utehu u novoj porodici. Kad sam video da mi nema sigurna ivota
u Napulju, odrekao sam se zanavek da se tamo vratim; i poto sam naao naina da
rasprodam to sam tu imao, ja sam se nastanio ovde, gde sam, pod imenom Anselma, hteo
da odagnam alosne uspomene za ime koje mi je priinilo tolike nevolje.
HARPAGON: (Anselmu) To je, dakle, va sin?
ANSELM: Jeste.
HARPAGON: Ja u da vas tuim da mi platite deset hiljada talira koje mi je ukrao.
ANSELM: On, vama ukrao?
HARPAGON: Ba on.
VALER: Ko vam to kae?
HARPAGON: ak.
VALER: (aku) Ti to kae?
AK: Vi vidite da ja ne kaem nita.
HARPAGON: Jeste. Evo gospodina komesara koji je zabeleio njegov iskaz.
VALER: I vi verujete da sam ja sposoban da uinim takvo podlo delo?
HARPAGON: Sposoban ili nesposoban, ja hou da mi se vrati moj novac.
Prizor VI
KLEANT, VALER, MARIJANA, BLIZA, FROSINA, HARPAGON, ANSELM, AK,
LA FLE, KOMESAR, NJEGOV PISAR
KLEANT: Ne muite se, oe, i ne okrivljujte nikog. Ja sam doznao o toj stvari, i dolazim
ovamo da vam kaem da e vam va novac biti vraen ako mi dopustite da se oenim
Marijanom.
HARPAGON: Gde je novac?
KLEANT: Ne brinite se nita. On je na sigurnom mestu, ja vam jamim, i sve zavisi samo
od mene. Vae je da mi kaete na ta ste se odluili; moete birati; ili da mi date Marijanu,
ili da izgubite vau kutiju sa novcem.
HARPAGON: Je li to uzeto iz nje?
KLEANT: Nita. Na vama je da odluite pristajete li na ovaj brak i da li se pridruujete
pristanku njene majke, koja joj ostavlja slobodu da bira izmeu nas dvojice.
MARIJANA: (Kleantu) Ali vi ne znate da nije dovoljan samo taj pristanak i da mi je
Svevinji, zajedno sa ovim bratom, vratio i oca od koga treba da me zaprosite.
ANSELM: Bog, deco moja, nije me ponovo sastavio sa vama zato da budem protivan
vaim eljama. Gospodine Harpagone, vi uviate da e izbor jedne mlade osobe pre pasti
na sina nego li na oca. Man'te se praznih razgovora i pristanite kao i ja na oba ova braka.
HARPAGON: Treba, pre no to se odluim, da vidim svoju kutiju.
KLEANT: Videete je zdravu i itavu.
HARPAGON: Ja nemam novaca da dam za miraz uz decu.
ANSELM: Dobro! Imam ja za njih; ne brinite se za to.

HARPAGON: Da li se vi obavezujete da platite trokove za ove dve svadbe?

ANSELM: Da. Primam obavezu. Jeste li zadovoljni?
HARPAGON: Jesam, s tim da im za svadbu naruite odelo.
ANSELM: Pristajem. Hajd'mo da uivamo u radosti koju nam nudi dananji sreni dan.
KOMESAR: Stojte, gospodo, stojte! Polako molim: ko e platiti moje sasluanje?
HARPAGON: Nita nam nije potrebno vae sasluanje.
KOMESAR: Da! Ali ja neu da radim besplatno.
HARPAGON: (Pokazujui aka) Za vau platu evo vam dajem ovoga da ga obesite.
AK: Auh! Pa ta ovek da radi? Viju me motkom kad govorim istinu, hoe da me obese
kad laem.
ANSELM: Gospodine Harpagone, treba da mu oprostite za onu la.
HARPAGON: Znai, vi ete platiti komesara?
ANSELM: Neka bude. Sad hajdemo brzo da obradujemo i vau majku.
HARPAGON: A ja da vidim svoju dragu kutiju.
Kraj