[svetosavlje]

svetosavlje.org /bibliotekA/Apologetika/OklevetaniSvetac/Lat_OklevetaniSvetac67.htm

VLADIMIR DIMITRIJEVI
OKLEVETANI SVETAC
Vladika Nikolaj i srbofobija

ODGOVORI PREDRAGU ILIU

Jo jedan "demistifikator"

Dr predrag Ili, pisac knjige "Srpska Pravoslavna Crkva i tajna Dahaua / Mit i istina o zatoenitvu
patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahau" (Beograd, 2006) dao je svoj doprinos
neokomunistikom "demistifikovanju" Nikolajevog stradanja za vreme Drugog svetskog rata. Osnovne
svoje postavke izloio je u intervjuu koji je dao Zagorki Uskokovi ("Veernje novosti", 7. avgust 2006).
Evo tih teza:
"Posle svih istraivanja, iji su rezultati saeti u knjizi, moj utisak je da je svesno, odnosno namerno,
stvaran mit o navodnoj muenikoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom
logoru Dahau - navodi profesor Ili. - Moja istraivanja, meutim, pokazuju da se taj mit ne zasniva na
realnim injenicama. injenice, pak, govore sledee. Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu bili
zatoeni u Dahauu ni nekoliko godina, ni nekoliko meseci, kako tvrde brojni autori, ve samo neto
vie od mesec dana - od 25. septembra 1944. do prvih dana novembra iste godine." Zagorka
Uskokovi dodaje: "Rezultati istraivanja dr Ilia pokazuju da su oni tamo bili prebaeni iz manastira
Vojlovice, kod Paneva, zbog strahovanja nacista da bi mogli da budu osloboeni od strane partizana
ili Crvene armije, koja se pribliavala Beogradu i Panevu. Gestapo je najpre planirao da ih prebaci u
uveno odmaralite Vinervald, kod Bea, ali je naknadno procenio da to ne bi bilo dovoljno bezbedno,
zbog neprestanog bombardovanja Bea i okoline u to vreme. Zato se odluio da ih, privremeno, smesti
u nekom od koncentracionih logora, za koje se s razlogom pretpostavljalo da nee biti mesta
saveznike avijacije.
Prebacivanje dvojice velikodostojnika Srpske crkve u Dahau je, dakle, bilo iznueno, privremeno
reenje, dok se za njihovo interniranje ne nae bolja lokacija, primerena znaaju koji su oni imali za

efove nacistike policije i diplomatije - navodi autor. - U skladu sa tim znaajem, odnosno sa
nacistikim planovima za njihovo angaovanje u svojoj borbi protiv SSSR-a i Titovih partizana, patrijarh
Gavrilo i episkop Nikolaj u Dahauu nisu bili mueni i maltretirani kao ogromna veina njegovih
logoraa. Naprotiv. Imali su status takozvanih 'poasnih zatvorenika'. Bili su smeteni u objektu
zvanom 'Bunker', odnosno u njegovom posebno odvojenom delu, namenjenom uglednim crkvenim,
politikim i drugim visokim linostima.
Autorova istraivanja pokazuju, zatim, da su lideri Srpske crkve iz Dahaua poslati u jedno turistikobanjsko mesto na obali jezera lirze, udaljeno 70 kilometara od Minhena. Posle dvoipomesenog
oporavka u tom mestu prebaeni su u Be, gde su naredna dva i po meseca proveli u tamonjim
hotelima.
Kasnije su ih Nemci, zajedno sa Dimitrijem Ljotiem i drugim izbeglim srpskim kvinslinzima, vodili po
Sloveniji i Austriji da obiu i da blagosiljaju udruene ljotievske i etnike vojne formacije - opisuje dr
Ili. - Kraj Drugog svetskog rata doekali su u hotelu Trand' u austrijskom gradiu Kicbilu.
Zakljunim razmatranjima svoje knjige, dr Ili ukazuje i na motive koji su uticali na stvaranje mita o
zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, kao i na odgovornost pojedinih linosti i
crkvenih i svetovnih krugova za nastanak i odravanje brojnih nedoumica i mistifikacija oko tog
zatoenitva."
Ili nam je ukazao da u logoru Dahau nisu bili samo visoki dostojanstvenici SPC, Gavrilo i Nikolaj,
nego i dva rimokatolika biskupa - Francuz, nadbiskup Gabrijel Pike, ije je svetenstvo saraivalo s
pokretom otpora u Francuskoj, i biskup iz Poljske, Mihal Kozal, koji je, iscrpljen nemakim
zlostavljanjem, umro 1943. godine. (Pike je takoe bio u "poasnom bunkeru", kao i Gavrilo i Nikolaj;
ni on nije batinan i zlostavljan, a prebaen je, kao i ostali zatoenici "poasnog bunkera" krajem 1945.
u Juni Tirol, gde su ga oslobodile amerike trupe. Ni njega, kao ni Nimelera, nacisti nisu ubili - to bi
bilo, u propagandnom smislu, kontraproduktivno.) Ili tvrdi da su se u poasnom bunkeru Nikolaj i
Gavrilo hranili sa kazana SSovaca (dakle, uivali, dok su ostali gladovali). Ali, to oito nije istina, jer
patrijarh Gavrilo je Jovanu Velimiroviu posle rata govorio da se Nikolaj nekako snalazio za bolju
hranu, a inae bi patrijarh "umro od gladi".
Ili u svojoj knjizi iskazuje simpatije prema svetenicima SPC koji su se nali u Dahau jer su postali
partizani. Takav je Veljko Babi, koji je, posle rata, napustio sveteniki poziv i uao u inovniku
slubu; takav je Milan Kidobranski, koji je, posle Dahaua, postao lan KPJ i slubenik Izvrnog vea
AP Vojvodine; takav je bivi jeroakon Stevan Staki, koji se, kao lan KPJ, opredelio da bude
"drutvenopolitiki radnik" i direktor komunistikih preduzea; pominje Ili i druge, ali ovi su mu
posebno reprezentativni.
Ili, dugogodinji policijski sluga Titovog reima, nam je, posredno, otkrio jednu stranu istinu: nacisti
su, u svom odnosu prema srbskim episkopima, bili bolji od komunista. Komunisti su srbske vladike
nemilosrdno ubijali (mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija), a zatoene ne samo iali i brijali,
nego i na svaki mogui nain poniavali (mitropolita crnogorskog primorskog Arsenija, vladiku
hvostanskog Varnavu). Komunisti su srbskog svetenstva pobili skoro koliko i ustae. Nemci su srbskih
svetenika ubili mnogo manje. Ili je zatonik jedne stravine prie, koja jo nije zavrena, jer njegove
kolege UDBAI jo uvek vladaju Srbijom, i spreavaju otvaranje arhiva o progonu SPC, i praenju
njenih episkopa, naroito takvih kakav je bio Nikolaj. Komuniste i danas boli to ih je Nikolaj odavno
proitao, i zato to je svim svojim biem bio protiv njihovog zloinakog delovanja meu Srbima. Oni to
ne mogu da mu oproste, pa su opet spremni da ponude svoje "dobre usluge" srbofobima kojima je
Nikolaj takoe trn u oku.