Dve dogme empirizma

V. V. O. Kvajn **

Moderni empirizam velikim delom su odredile dve dogme. Prva je

verovanje u osnovnu podelu istina na analitike, ili zasnovane na znaenju
nezavisno od injenica, i sintetike, ili zasnovane na injenicama. Druga
dogma je redukcionizam: verovanje da je svaki smisaon iskaz ekvivalentan
nekoj logikoj konstrukciji sazdanoj na terminima koji upuuju na neposredno
iskustvo. Nameravam da pokaem da su obe dogme neosnovane. Ishod
naputanja ovih dogmi jeste, prvo, brisanje zamiljene granice izmeu
spekulativne metafizike i prirodne nauke, i drugo, pribliavanje pragmatizmu.
I Pozadina analitinosti
Kantova podela istina na analitike i sintetike bila je nagovetena ve u
Hjumovom razlikovanju izmeu odnosa ideja i injenica, i u Lajbnicovom
razlikovanju izmeu istina razuma i istina injenica. Po Lajbnicu, istine
razuma su istinite u svim moguim svetovima. Ako zanemarimo slikovitost
izraza, to znai da su istine razuma one ija je lanost nemogua. U istom
duhu, analitiki iskazi se definiu kao oni iskazi ije je poricanje po sebi
protivreno. Ali, ta definicija ima veoma malu vrednost kao objanjenje; u
onom irokom smislu u kome je potreban za ovu definiciju analitinosti,
pojam takve protivrenosti bi trebalo da bude razjanjen upravo u onoj meri
u kojoj i pojam analitinosti. Oba pojma su samo dva vida jedne iste
tvorevine sumnjive vrednosti.
Kant je smatrao analitikim onaj iskaz u kojem subjektu nije pripisano
nita vie od onoga to je u subjektu pojmovno ve sadrano. Ovo odreenje
ima dva nedostatka: ograniava se na iskaze subjekt - predikat oblika, i
poziva se na pojam sadravanja koji ostaje u metaforikoj ravni. Meutim,
ono to Kant ima na umu oevidnije je iz naina na koji upotrebljavamo
pojam analitinosti nego iz navedene definicije, i moe se izraziti na sledei
nain: iskaz je analitiki kada je istinit na osnovu znaenja i nezavisno od
injenica. Polazei od toga, ispitajmo pojam znaenja koji je pretpostavljen.
*

Ovo je prevod lanka "Two Dogmas of Empiricism", iz Kvajnove knjige From a Logical Point
of View (New York: Harper&Row, sec. ed. 1963. pp. 20 - 46 (prim. prev.).

V.V.O. Kvajn

Trebalo bi imati u vidu da se znaenje ne sme poistovetiti sa

imenovanjem. Fregeov primer "Zvezde Vetrenjae" i "Zvezde Zornjae" i
Raselov primer "Skota" i "autora Vejverlija" pokazuju da termini mogu da
imenuju istu stvar, a da se razlikuju po znaenju. Razlikovanje izmeu
znaenja i imenovanja jeste isto toliko vano u ravni apstraktnih termina.
Termini "9" i "broj planeta" imenuju jedan isti apstraktni entitet, ali im
moramo pripisati razliito znaenje; jer, da bi se utvrdilo da li je re o istom
entitetu, bilo je potrebno astronomsko posmatranje a ne samo puko
razmiljanje o znaenjima.
Navedeni primeri sadre singularne termine, konkretne i apstraktne. U
pogledu optih termina, ili predikata, situacija se donekle razlikuje mada je
paralelna. Dok singularni termin naizgled imenuje neki entitet, apstraktan ili
konkretan, opti termin to ne ini; meutim, opti termin je istinit za svaki
entitet, za svaki od mnogih entiteta, ili nije istinit ni za jedan entitet. Klasa
svih entiteta za koje je neki opti termin istinit naziva se opsegom tog
termina. Slino kontrastu izmeu znaenja jednom singularnog termina i
entiteta koji on imenuje, moemo razlikovati znaenje jednog opteg termina
i njegov opseg. Na primer, opti termini "stvorenje sa srcem" i "stvorenje sa
bubrezima" moda imaju slian opseg, ali nemaju slino znaenje.
Brkanje znaenja i opsega u sluaju optih termina ree je nego brkanje
znaenja i imenovanja u sluaju singularnih termina. U filozofiji je opte
mesto suprotstavljanje intenzije (ili znaenja) opsegu, ili, u izmenjenoj
terminologiji, konotacije denotaciji.
Aristotelovski pojam sutine je bez sumnje bio pretea modernom pojmu
intenzije ili znaenja. Prema Aristotelu, za ljude je sutinsko da su racionalni,
a sluajno da su dvonoci. Ipak postoji jedna vana razlika izmeu ovog
shvatanja i doktrine o znaenju. Sa ove druge take gledita, moe se
dopustiti (makar samo argumenta radi) da je racionalnost deo znaenja rei
"ovek", a da dvononost nije, ali se istovremeno moe smatrati da je
dvononost deo znaenja rei "dvonoac", a da racionalnost to nije. Tako, sa
take gledita doktrine o znaenju nije smisleno rei da je za datog
pojedinca, koji je ujedno i ovek i dvonoac, racionalnost sutinska, a
dvononost sluajna, ili obrnuto. Za Aristotela, stvari imaju sutine, ali samo
jeziki oblici poseduju znaenje. Znaenje je ono to sutina postane kada se
odvoji od predmeta na koji upuuje i vee se za re.
Teoriji znaenja se oito postavlja pitanje o prirodi njenih predmeta: ta
su znaenja? Moda potreba za oznaenim entitetima potie otuda to se
2

Dve dogme empirizma

ranije nije uvialo da su znaenje i referencija (imenovanje) dve razliite

stvari. Kada se teorija znaenja i teorija referencije jednom otro razdvoje,
postaje sasvim jasno da se teorija znaenja mora prvenstveno baviti
naprosto sinonimnou jezikih oblika i analitinou iskaza; a sama znaenja
se mogu odbaciti kao nejasni posredniki entiteti.
Ponovo smo, dakle, suoeni sa problemom analitinosti. Nije potrebno
dugo traiti iskaze koji su prema optoj filozofskoj saglasnosti analitiki. Oni
se svrstavaju u dve klase. Za iskaze prve klase, koji se mogu nazvati logiki
istinitim, obrazac je iskaz:
(1)

Nijedan neoenjen ovek nije oenjen.

Za ovaj primer znaajno je to to je istinit ne samo u obliku u kojem je

dat, nego i u svim reinterpretacijama termina "ovek" i "oenjen". Ako
pretpostavimo jedan prethodni skup logikih estica, kao to su "nijedan",
"ne-", "ne", "ako", "onda", "i", itd, logika istina se, uopteno govorei,
odreuje kao iskaz koji je istinit i ostaje istinit u svim reinterpretacijama onih
njegovih sastavnih delova koji nisu logike esitice.
Ali, postoji jo jedna klasa analitikih izraza, za koje je obrazac iskaz:
(2)

Nijedan momak nije oenjen.

Ovakav iskaz odlikuje se time to zamenom sinonima moe postati

logikom istinom; tako se (1) moe pretvoriti u (2) ako se termin "momak"
zameni svojim sinonimom "neoenjen ovek". Ali, poto smo u gornjem opisu
morali da se oslonimo na pojam "sinonimnosti" koji nije nimalo jasniji od
pojma analitinosti, ova druga klasa analitikih iskaza, pa onda i sama
analitinost, i dalje nije odreena na odgovarajui nain.
Poslednjih godina Karnap je teio tome da analitinost objasni
pozivajui se na ono to naziva deskripcija-stanja. Deskripcija-stanja je svako
iscrpno pridavanje istinosnih vrednosti atomskim ili prostim jezikim
izrazima. Po Karnapu svi ostali jeziki iskazi su sainjeni od svojih sastavnih
reenica pomou dobro poznatih logikih orua, na takav nain da je za
svaku deskripciju-stanja istinitosna vrednost bilo kog sloenog iskaza
utvrena logikim zakonima koji se mogu specifikovati. Iskaz se, onda,
smatra analitikim ako je istinit za svaku deskripciju-stanja. Ovo gledite je
prerada Lajbnicovog pojma "istinit u svim moguim svetovima". Trebalo bi
ipak napomenuti da je ova verzija analitinosti pogodna jedino ukoliko su, za
razliku od "Don je momak" i "Don je neoenjen", atomski jeziki iskazi
3

V.V.O. Kvajn

meusobno nezavisni. U suprotnom, postojala bi deskripciju-stanja koja

pridaje istinitost iskazu "Don je momak" i "Don je neoenjen", pa bi, na
osnovu predloenog merila, iskaz "Nijedan momak nije neoenjen" bio pre
sintetian nego analitian. Dakle deskripcija-stanja kao merilo za analitinost
prikladna je samo za one jezike u kojima ne postoje vanlogiki parovi
sinonima, kao to su "momak" i "neoenjen ovek" naime, u kojima ne
postoji onaj tip parova sinonima na kojem se zasniva druga klasa analitikih
iskaza. Deskripcija-stanja kao merilo u najboljem sluaju jeste rekonstrukcija
logike istinitosti, ali ne i analitinosti.
Nisam eleo da sugeriem kako Karnap o ovome ima nekih iluzija.
Njegov pojednostavljeni obrazac jezika sa svojim deskripcijama-stanja
sainjen je ne radi reavanja opteg problema analitinosti, nego
prvenstveno u cilju razjanjenja verovatnoe indukcije. Meutim, na
problem je analitinost; a tu najvee tekoe ne donosi prva klasa analitikih
izraza, logike istine, ve druga klasa, ona koja poiva na pojmu
sinonimnosti.

II Definicija
Neki filozofi veruju da se ove tekoe mogu otkloniti svoenjem
analitikih iskaza druge klase na analitike iskaze prve klase, na logike
istine, pomou definicije; na primer, "momak" se definie kao "neoenjen
ovek". Ali, kako se to termin "momak" definie kao "neoenjen ovek"? Ko
ga je i kada tako definisao? Hoemo li se pozvati na najblii renik i odredbu
leksikografa uzeti za zakon? Taj put je svakako pogrean. Leksikograf je
empirijski naunik koji se bavi beleenjem prethodno datih injenica; on
termin "momak" tumai pomou termina "neoenjen ovek" verujui da
izmeu tih izraza postoji odnos sinonimnosti implicitno prisutan u optoj ili
preporuenoj upotrebi, i da taj odnos prethodi njegovoj sopstvenoj delatnosti.
Pojam sinonimnosti kakav se ovde pretpostavlja tek bi trebalo razjasniti, i to
pomou termina koji su u vezi sa jezikim ponaanjem. Oigledno je da se za
zasnivanje sinonimnosti ne moemo posluiti "definicijom" koja predstavlja
leksikografov izvetaj o nekoj posmatranoj sinonimnosti.
Svakako, delatnou definisanja ne bave se samo filolozi. Filozofima i
naunicima se isto tako esto ukazuje prilika da neki nedovoljno jasan pojam
"definiu" parafrazirajui ga putem termina koji pripadaju nekom poznatom
reniku. Ali, slino definiciji koju daje filolog, takva definicija je najee stvar
4

Dve dogme empirizma

iste leksikografije - ona tvrdi postojanje nekog odnosa sinonimnosti koji

prethodi izloenom razjanjenju.
Samo po sebi je nejasno ta znai tvrditi sinonimnost i koje su
meusobne veze nune i dovoljne da bi se dva jezika oblika mogla valjano
opisati kao sinonimna; ipak, ma kakve bile, te meusobne veze obino su
zasnovane na upotrebi. Prema tome, definicije koje izvetavaju o odabranim
primerima sinonimnosti jesu izvetaji o upotrebi.
Meutim, postoji jedan drugaiji tip delatnosti definisanja koji se ne svodi
na izvetavanje o prethodno postojeim sinonimnostima. Imam na umu ono
to Karnap naziva eksplikacijom* delatnost kojoj se filozofi, a i naunici,
preputaju u svojim filozofski najnadahnutijim trenucima. Svrha eksplikacije
nije samo da se definiendum parafrazira jednim direktnim sinonimom, nego i
da se on stvarno usavri istanavanjem i dopunjavanjem njegovog znaenja.
Ali, mada nije samo izvetaj o prethodno postojeoj sinonimnosti izmeu
definienduma i definiensa i eksplikacija poiva na drugim prethodno
postojeim sinonimnostima. Stvar se moe posmatrati na sledei nain.
Svaka re vredna eksplikacije ima neke kontekste koji su, uzeti kao celine,
dovoljno jasni i precizni da bi bili korisni; a svrha eksplikacije jeste da odri
upotrebu tih favorizovanih konteksta i ujedno pojaa upotrebu drugih
konteksta. Prema tome, da bi jedna data definicija bila pogodna za
eksplikaciju, potrebno je ne da definiendum u svojoj prethodno postojeoj
upotrebi bude sinoniman sa definiensom, nego samo da svaki od tih
favorizovaniuh konteksta definienduma, uzet kao celina u svojoj prethodno
postojeoj upotrebi, bude sinoniman sa odgovarajuim kontekstom
definiensa.
Dva alternativna definiensa mogu biti jednako pogodna za postavljeni
zadatak eksplikacije, a da ipak nisu meusobno sinonimna; naime, mogue
je da bez razlike poslue u favorizovanim kontekstima a da inae budu
divergentni. Izaberemo li pre jedan nego drugi definiens, postaviemo jednim
"Neka bude", to jest definicijom eksplikativnog tipa, takav odnos
sinonimnosti izmeu definienduma i definiensa kakav ranije nije postojao.
Meutim, kao to znamo, eksplikativna uloga takve definicije jo uvek poiva
na prethodno postojeim sinonimnostima.
Ali, preostaje jo jedna, ekstremna vrsta definicije, koja se uopte ne
oslanja na prethodno postojee sinonimnosti: re je o izriito
konvencionalnom uvoenju novih notacija radi pukog skraivanja. U ovom
sluaju definiendum postaje sinonim sa definiensom samo zahvaljujui tome
5

V.V.O. Kvajn

to je izriito napravljen tako da sa njim bude sinoniman. Ovo je zaista jasan

primer sinonimnosti stvorene putem definicije; kamo sree da su sve vrste
sinonimnosti tako razumljive! U ostalim sluajevima, meutim, definicija pre
poiva na sinonimnosti nego to je objanjava.
Re "definicija" je poprimila neki zauujui umirujui prizvuk, bez
sumnje zato to se cesto pojavljuje u logikim i matematikim spisima. Bilo
bi dobro da uinimo digresiju i ukratko procenimo ulogu definicije u
formalnom prouavanju.
U logikim i matematikim sistemima moe se teiti dvoma, meusobno
suprotstavljenim tipovima ekonominosti; svaki od njih je na sebi svojstven
nain praktino koristan. Moemo, prvo, teiti ekonominosti praktinog
izraavanja - lakoe i saetosti u iskazivanju raznolikih odnosa.. Ova vrsta
ekonominosti obino pretpostavlja postojanje razlikujuih saetih notacija za
jedno mnotvo pojmova. A moemo, nasuprot tome, da teimo i
ekonominosti u gramatici i reniku, moemo pokuati da utvrdimo takav
minimum osnovnih pojmova koji nam, kada se za svaki od njih usvoji jedna
razlikujua notacija, omoguuju da svaki drugi eljeni pojam izrazimo putem
puke kombinacije i ponavljanja naih osnovnih notacija. S jedne take
gledita, ova druga vrsta ekonominosti nije praktina, poto oskudnost
osnovnih izraza nuno izaziva proirenje izlaganja. Ali, ona je praktina u
jednom drugom smislu: uveliko pojednostavljuje teorijsko izlaganje o jeziku,
jer svodi na najmanju meru termine i oblike konstrukcija od kojih je jezik
sainjen.
Mada na prvi pogled nespojive, ove vrste ekonominosti su vredne, svaka
na svoj nain. Zato se obino i zdruuju izgradnjom dvaju jezika od kojih
jedan predstavlja deo drugog. Inkluzivan jezik, mada gramatiki i reeniki
bogat, ekonomian je u pogledu duine izlaganja; a jezik-deo, nazvan
primitivnom notacijom, ekonomian je gramatiki i reniki. Celina i deo
povezani su pravilima prevoenja - pomou njih se svaki izraz koji nije
sadran u primitivnoj notaciji izjednauje sa nekim skupom izraza
obrazovanim od primitivne notacije. Ova pravila prevoenja predstavljaju
takozvane definicije koje se javljaju u formalizovanim sistemima. Bolje je
posmatrati ih kao korelacije izmeu dvaju jezika, od kojih jedan ini deo
drugoga, nego kao dodatke drugom jeziku.
Ali, te korelacije nisu proizvoljne. One bi trebalo da pokau da, izuzmemo
li kratkou i prikladnost, primitivne notacije mogu uspeno izvravati sve one
zadatke kojima slui bogat jezik. Zato se moe oekivati da e u svakom
6

Dve dogme empirizma

pojedinom sluaju definiendum i definiens biti meusobno povezani na jedan

od tri ve opisana naina. Definiens moe biti verna parafraza definienduma
u uoj notaciji, i tada se odrava neposredna sinonimnost 1 kao sinonimnost
prethodno postojee upotrebe; zatim definiens moe da u duhu eksplikacije
usavri prethodno postojeu upotrebu definienduma; najzad, definiendum
moe da bude novostvorena notacija kojoj je sada i ovde pridato novo
znaenje.
Dakle, izuzev u onom krajnjem sluaju izriito konvencionalnog uvoenja
novih notacija, nalazimo da definicija i u formalnim i u neformalnim radovima
zavisi od prethodnih odnosa sinonimnosti. Pa poto smo videli da pojam
definicije ne reava pitanje o sinonimnosti i analitinosti, razmotrimo nadalje
poblie sinonimnost, a ostavimo po strani definiciju.
III Mogunost uzajmne zamene
Blie ispitivanje zavreuje potpuno prirodna primedba da je sinonimnost
jezikih oblika samo mogunost njihove uzajmne zamene u svim
kontekstima, a da se pri tome ne promeni istinitosna vrednost - Lajbnicovim
reima reeno, mogunost uzajmne zamene salva veritate. Trebalo bi imati
na umu da ovako shvaeni sinonimi mogu ak i da budu nejasni; vano je
jedino da se u toj nejasnosti podudaraju.
Ipak, nije sasvim tano da se sinonimi "momak" i "neoenjen ovek"
mogu uvek uzajmno zameniti salva veritate. Istine koje postaju lane kada se
termin "momak" zameni terminom "oenjen ovek" lako se mogu nainiti
pomou izraza "bachelor of Arts" ili "bachelor's buttons" 2, a i pomou
navoenja, na primer:
"Momak" ima manje od deset slova.
Ali, takvi protivprimeri mogu da se odstrane ako se izrazi "bachelor of
Arts" i "bacelor's buttons", kao i re "momak" pod znacima navoda, shvate
kao pojedinane nedeljive rei, pa se zatim postavi sledei uslov: mogunost
uzajamne zamene salva veritate neemo primenjivati na fragmetarne
sluajeve primenjivanja unutar jedne rei. Pod pretpostavkom da je ovo
1

Prema jednom drugom znaajnom smislu termina "definicija", odnos koji se odrava moe
biti i neto slabiji odnos prostog slganja u pogledu referencije. Ipak e biti bolje da se ne
zadravamo na pojmu definicije u ovom smislu, poto on nije relevantan za pitanje o
sinonimnosti.
2

Bachelor of Arts, engleski izraz sa znaenjem "osoba koja ima najnii akademski stepen",
sadri kao sastavni deo re "momak" ("bachelor"). Isto vai za izraz "bachelor's buttons" pod
znaenjem razliak. (prim. prev.)

V.V.O. Kvajn

shvatanje sinonimnosti u drugim pogledima prihvatljivo njegova slaba strana

je to se poziva na jednu prethodnu koncepciju termina "re" ija odredba ne
zadaje manje tekoa. Ipak, moemo da smatramo da smo uinili izvestan
napredak time to smo sveli problem sinonimnosti na problem rei. Dakle,
nastavimo sa ovim razmatranjem kao da termin "re" nije sporan.
Ostaje pitanje da li je mogunost uzajamne zamene salva veritate
(izuzmemo li sluajeve pojavljivanja unutar rei) dovoljno jak uslov za
sinonimnost, ili se, naprotiv, moe dogoditi da neki heteronomni izrazi budu
uzajamno zamenjivi. Budimo jasni, ovde nas ne zanima sinonimnost u smislu
potpune istovetnosti u psiholokim asocijacijama, ili u pesnikoj vrednosti; u
tom smislu stvarno i ne postoje dva izraza koja bi bila sinonimna. Zanima nas
jedino ono to bi se moglo nazvati kognitivnom sinonimnou. ta je ona
tano, ne moe se rei, dokle god se ovo ispitivanje uspeno ne dovri; ali o
njoj ve poneto i znamo jer nam je bila potrebna u I odeljku u vezi sa
analitinou. Vrste sinonimnosti kakva nam je tamo bila potrebna odnosila
se samo na mogunost pretvaranja bilo kojeg analitikog iskaza u logiku
istinu pomou zamene sinonima sinonimima. Obrnuvi stvar i pretpostavivi
analitinost, mogli bismo (sluei se ve poznatim primerom) da kognitivnu
sinonimnost objasnimo na sledei nain - rei da su izrazi "momak" i
"neoenjen ovek" kognitivno sinonimni znai rei, ni manje ni vie nego da
je iskaz:
(3)

Svi i jedino momci su neoenjeni ljudi,

analitian.3
Meutim, nama je potrebno objanjenje sinonimnosti koje ne
pretpostavlja analitinost kada bi ve trebalo da, obrnuvi postupak,
analitinost objasnimo putem kognitivne sinonimnosti, kako smo to preduzeli
u I odeljku. A sada se i ukazuje prilika da kognitivnu sinonimnost razjasnimo
nezavisno; re je o mogunosti uzajamne zamene salva veritate svugde
izuzev unutar rei. Da rezimiramo: pitanje koje nam se postavlja jeste da li je
takva mogunost uzajamne zamene dovoljan uslov za kognitivnu
sinonimnost. Pomou sledee vrste primera moemo brzo da se uverimo da
jeste. Iskaz:
(4)

Nuno su svi i samo momci momci

Ovo je kognitivna sinonimnost u jednom izvornom, irokom smislu. Karnap i Luis sugerisali
su kako se, kada ve raspolaemo ovim pojmom, moe izvesti jedan ui smisao kognitivne
sinonimnosti, prikladnije za neke svrhe ali, ovaj posebni izdanak izgradnje pojmova nije u
vezi sa onim ime se sada bavimo i ne sme da se brka sa kognitivnom sinonimnosu u
irokom smislu koja nas ovde zanima.

Dve dogme empirizma

oigledno je istinit, ak i ako se pretpostavi da je prilog "nuno"

obrazovan tako usko da se istinito moe primenjivati jedino na analitiki
iskaz. Prema tome, ako se izrazi "momak" i "neoenjen ovek" mogu
uzajamno zameniti salva veritate iskaz:
(5)

Nuno su svi i samo momci neoenjeni ljudi

koji smo dobili zamenivi termin "momak" u (4) terminom "neoenjen

ovek" mora, kao i (4) da bude istinit. Ali, rei da je iskaz (5) istinit znai rei
da je iskaz (3) analitian, a onda i da su izrazi "momak" i "neoenjen ovek"
kognitivno sinonimni.
Da vidimo sada zbog ega gornji argument lii na neki hokus-pokus.
Jaina uslova mogunosti uzajamne zamene salva veritate menja se
srazmerno razlikama u bogatstvu jezika kojim raspolaemo. Gornji argument
pretpostavlja da se bavimo jezikom dovoljno bogatim da sadri prilog
"nuno", obrazovan tako da se istinito primenjuje onda i samo onda kada se
primenjuje na analitiki iskaz. Ali, moe li jezik koji sadri takav prilog da nam
bude taka oslonca? Ima li stvarno takav prilog smisla? Pretpostaviti da ga
ima, znai pretpostaviti da smo smisao termina "analitian" ve odredili na
zadovoljavajui nain. Pa oko ega se sada ovoliko trudimo?
Na argument nije ba sasvim cirkularan, ali je neto slino tome. Da se
slikovito izrazimo, on ima oblik zatvorene krive u prostoru.
Mogunost uzajamne zamene salva veritate ne znai nita dokle god se
ne relativizira na neki jezik iji je opseg specifikovan u relevantnim takama.
Pretpostavimo sada da razmatramo jezik koji sadrzi samo sledeu grau.
Data je beskonano velika zaliha jednomesnih predikata (na primer, "F", gde
"Fx" znai da je x ovek) i viemesnih predikata (na primer, "G", gde "Gxy"
znai da x voli y) koji su veinom povezani sa vanlogikim predmetima.
Preostali deo jezika je logiki. Svaka atomska reenica sainjena je od jednog
predikata iza kojeg dolaze jedna ili vie promenljivih "x", "y", itd.; a sloene
reenice obrazuju se od atomskih pomou istinosnih funkcija ("ne", "i", "ili",
itd.) i kvantifikacije. Takav jezik koristi kako prednosti opisa tako i prednosti
singularnih termina, poto se singularni termini mogu kontekstualno
definisati na poznate naine. ak se i apstraktni singularni termini koji
imenuju klase, klase klasa, itd., mogu kontekstualno definisati ako
pretpostavljena zaliha predikata sadrzi dvomesne predikate koji oznaavaju
pripadanje klasi. Takav jezik moe biti prikladan za klasinu matematiku, pa i
za nauno izlkaganje uopte, ukoliko se ono ne slui spornim sredstvima kao
to su protivinjeniki kondicionalni iskazi ili prilozi za nain kakav je prilog
9

V.V.O. Kvajn

"nuno". Jezik tog tipa je ekstenzionalan u sledeem smislu: bilo koja dva
predikata koja se ekstenzionalno podudaraju (to jest koja su istinita za iste
predmete) mogu se uzajamno zameniti salva veritate.
Prema tome, u jednom ekstenzionalnom jeziku mogunost uzajmne
zamene salva veritate uopte ne jami kognitivnu sinonimnost eljenog tipa.
To to se u jednom ekstenzionalnom jeziku termini "momak" i "neoenjen
ovek" mogu uzajmno zameniti salva veritate jami jedino to da je iskaz (3)
istinit. Uopte nije zajameno da ekstenzionalna podudarnost tremina
"momak" i "neoenjen ovek" poiva na znaenju pre nego na sluajnim
injenicama, kao to je sluaj sa terminima "stvorenje sa srcem" i "stvorenje
sa bubrezima".
U veini sluajeva podudarnost u ekstenziji je dovoljna kao najblia
aproksimacija sinonimnosti. Ali, uprkos tome, ekstenzionalna podudarnost
nema dodirnih taaka sa onim tipom kognitivne sinonimnosti kakav je
potreban da se analitinost objasni kao u I odeljku. Za to nam je potreban tip
kognitivne sinonimnosti koji sinonimnost termina "momak" i "neoenjen
ovek" moe izjednaiti sa analitinou iskaza (3), a ne samo sa istinitou
iskaza (3).
Moramo, dakle, priznati da za jedan ekstenzionalan jezik mogunost
uzajmne zamene salva veritate nije dovoljan uslov za kognitivnu sinonimnost
u smislu u kojem je ona potrebna da se analitinost izvede kao u I odeljku.
Ako neki jezik sadri intenzionalni prilog "nuno" u malopre naznaenom
smislu, ili neke druge estice istog sadraja, mogunost uzajmne zamene
salva veritate jeste dovoljan uslov za kognitivnu sinonimnost; ali, takav jezik
je shvatljiv jedino ukoliko je prethodno razumljiv pojam analitinosti.
Moda je pogreno objanjavati prvo kognitivnu sinonimnost da bi se iz
nje kasnije izvela analitinost kao u I odeljku. Umesto toga, mogli bismo da
pokuamo da analitinost nekako objasnimo ne pozivajui se na kognitivnu
sinonimnost. Zatim bismo, ako to elimo, bez sumnje mogli da kognitivnu
sinonimnost izvedemo na zadovoljavajui nain iz analitinosti. Videli smo da
se kognitivna sinonimnost termina "momak" i "neoenjen ovek" moe
objasniti kao analitinost iskaza (3). Naravno, isto objanjenje vredi za bilo
koji par jednomesnih predikata i moe se na oigledan nain proiriti na
viemesne predikate. I druge sintaksike kategorije mogu da se prilagode na
gotovo paralelan nain. Moglo bi se rei da su singularni termini kognitivno
sinonimni onda kada je iskaz identiteta, obrazovan stavljanjem izmeu njih
znaka "=", analitian. Za iskaze se jednostavno moe rei da su kognitivno
10

Dve dogme empirizma

sinonimni kad njihov bikondicional (nastao njihovim povezivanjem pomou

veznika "ako i samo ako") analitian. 4
Ako elimo da sve kategorije
obuhvatimo jedinstvenom formulacijom - pritom moramo ponovo da
pretpostavimo pojam "re" na koji smo se pozivali na poetku ovog odeljka bilo koja dva jezika oblika moemo da opiemo kao kognitivno sinonimne
onda kada se ta dva oblika mogu (izuzev u sluajevima pojavljivanja unutar
rei) uzajmno zameniti salva (ne vie veritate nego) analyticate. Javljaju se,
dodue, neka tehnika pitanja u vezi sa sluajevima dvosmislenosti ili
homonimije, ali se na njima neemo zadravati; ionako ve pravimo digresiju.
Bolje da ostavimo problem sinonimnosti i vratimo se problemu analitinosti.

IV Semantika pravila
Isprva je izgledalo najprirodnijim da se analitinost definie pozivanjem
na neko podruje znaenja. Posle neto tananijih razmatranja, ostavili smo
znaenje i okrenuli se sinonimnosti i definiciji. Na kraju se ispostavilo da je
ba definicija kamen spoticanja i da se sinonimnost najbolje moe razumeti
ako se prethodno pozovemo na samu analitinost. Tako smo se opet nali
pred problemom analitinosti.
Ne znam da li je iskaz "Sve to je zeleno rasprostrto je" analitiki. Da li
moja neodlunost u pogledu ovog primera stvarno ukazuje na neko
nepotpuno razumevanje ili na neko nepotpuno poimanje "znaenja" termina
"zelen" i "rasprostrt"? Mislim da nije tako. Ne bune me termini "zelen" i
"rasprostrt", buni me termin "analitiki".
esto nam se kae da je u obinom jeziku, usled njegove nejasnosti,
teko odvojiti analitike od sintetikih iskaza, i da to razlikovanje postaje
jasno kada je dat precizan vetaki jezik sa eksplicitnim "semantikim
pravilima". Meutim, pokuau da pokaem da je posredi zabuna.
Pojam analitinosti koji nam zadaje nevolje jeste odnos koji se javlja
izmeu iskaza i jezika: kae se da je iskaz S analitiki za neki jezik L, a
problem je taj odnos uiniti smisaonim, odnosno uiniti ga smisaonim za
promenljive "S" i "L". Problem se vidno ne umanjuje kada se u tom pogledu
vetaki jezici stave nasuprot prirodnim jezicima. Naime, problem da se izraz
"S je analitian za L", sa promenljivim "S" i "L", uini smisaonim ne otklanja
4

Veznik "ako i samo ako" uzima se u istinitosno-funkcionalnom smislu.

11

V.V.O. Kvajn

se ograniavanjem podruja promenljivih "L" na vetake jezike. Pokuau da

to objasnim.
Kada je re o vetakim jezicima i semantikim pravilima, prirodno se
obraamo Karnapovim spisima. Njegova semantika pravila data su u
razliitim oblicima; da bih pokozao ono to elim, bie potrebno da izdvojim
izvesne od tih oblika. Pretpostavimo, za poetak, jedan vetaki jezik L0 ija
su semantika pravila data izriito u vidu specifikacije svih analitikih iskaza
L0, putem rekurzije ili na neki drugi nain. Pravila nam kau da su takvi i
takvi, i samo takvi, iskazi analitiki iskazi jezika L0. Ovde tekou priinjava
samo to to pravila sadre re "analitian" koju ne razumemo. Razumemo
kojim izrazima pravila pripisuju analitinost, ali ne razumemo ta je to to
pravila tim izrazima pripisuju. Ukratko, da bismo mogli da razumemo pravilo
koje poinje reima "Jedan iskaz je analitian za jezik L0 ako i samo ako",
moramo prethodno da razumemo opti relativni termin "analitian za",
moramo da razumemo "S je analitian za L0", gde su "S" i "L" promenljive.
Postoji i druga mogunost da takozvano pravilo posmatramo kao
konvencionalnu definiciju jednog novog prostog simbola "analitian-za-L0";
dobro bi bilo da se taj simbol netendeciozno oznaava sa "K", kako ne bi
izgledalo da rasvetljava zanimljivu re "analitian". Oevidno je da se bilo koji
broj klasa K, M, N, itd., jezika L0 moe specifikovati u razliite svrhe ili ni u
kakvu svrhu; ta znai rei da je, nasuprot M, N, itd., klasa K klasa
"analitikih" iskaza jezika L0?
Kada kaemo koji su iskazi analitiki za L0, objanjavamo "analitian-zaL0", ali ne i "analitian" i "analitian za". Objanjenje izraza "S je analitian za
L", sa promenljivim "S" i "L", nije ni zapoeto, ak i ako na s zadovoljava
ogranianje podruja "L" na podruje vetakih jezika.
Poznato nam je ve naumljeno znaenje termina "analitian" - znamo da
se pretpostavlja da su analitiki iskazi istiniti. Razmotrimo zato jedan drugi
oblik semantikog pravila koji kazuje ne da su takvi i takvi iskazi analitiki,
nego jednostavno da se takvi i takvi iskazi svrstavaju u istine. Takvom pravilu
ne moe se zameriti da sadri re "analitian" koju ne razumemo; uzmimo,
argumenta radi, da iri termin "istinit" ne donosi tekoe. Ne smatra se da
jedno semantiko pravilo ovog drugog tipa, parvilo za istinitost, specifikuje
sve istine jezika; ono samo, rekurzivno ili na neki drugi nain, ustanovljuje
jedno mnotvo iskaza koje bi, kao i druge ne specifikovane iskaze, trebalo
smatrati istinitim. Moemo da dopustimo da je takvo pravilo sasvim jasno.
Zatim, derivativno, analitinost moemo da razgraniimo na sledei nain:
12

Dve dogme empirizma

jedan iskaz je analitian ako je (ne samo istinit nego) istinit prema
semantikom pravilu. Ipak nije uinjen neki stvaran napredak. Ne pozivamo
se vie na jednu neobjanjenu re, re "analitian", ali se pozivamo na jedan
neobjanjen izraz, izraz "semantiko pravilo". Ne moe svaki istinit iskaz koji
kae da su iskazi neke klase istiniti da bude semantiko pravilo - u
suprotnom, sve bi istine bile "analitike" tako to bi bile istinite prema
semantikim pravilima. Semantika pravila se mogu, prividno, razabrati
jedino kada se na nekoj stranici pojave kao "Semantika pravila"; a taj naslov
je onda i sam besmislen.
Mogli bismo rei da je jedan iskaz analitian za L0 ako i samo ako je istinit
prema takvim i takvim posebno prikljuenim semantikim pravilima, ali se
atda javlja sluaj jednak onom o kojem smo raspravljali na poetku: "S je
analitian za L0 ako i samo ako". Ukoliko ve hoemo da objasnimo "S je
analitian za L", uopte, za promenljivu "L" (dopustivi ak ogranienje "L" na
vetake jezike), objanjenje "istinit prema semantikim pravilima jezika L"
nije valjano; naime, relativni termin "semantiko pravilo neega" bi trebalo
da razjasnimo upravo koliko i termin "analitian za".
Bilo bi pouno da se pojam semantikog pravila uporedi sa pojmom
postulata. Lako je rei ta je postulat u odnosu na jedan dat i skup postulata:
on je lan skupa. Isto je tako lako rei ta je semantiko pravilo u odnosu na
jedan dati skup semantikih pravila. Ali, ako je data samo notacija,
matematika ili neka druga, ma kako da je ona potpuno shvaena u pogledu
prevoenja ili uslova istinitosti njenih iskaza, kako emo da odredimo koji se
od njenih istinitih iskaza svrstavaju u postulate? Pitanje je oigledno
besmisleno, isto toliko koliko i pitanje koje su take u Ohaju poetne take.
Bilo koji konani (ili pak beskonani koji je mogue efektivno specifikovati)
izbor iskaza (ako je mogue, istinitih) jeste neki skup postulata isto toliko
koliko i bilo koji drugi izbor iskaza. Re "postulat" ima znaenje jedino u svom
odnosu prema nekom inu istraivanja; primenjujemo je na neki skup iskaza
jedino ukoliko, ove godine ili ovog trenutka, te iskaze postavljamo u neki
odnos prema iskazima koji se iz njih mogu izvesti izvesnim skupom
transformacija pogodnih tako da privuku nau panju. A pojam semantikog
pravila, ako se shvati slino (to jest, u smislu odnoenja), jeste shvatljiv i
smisaon upravo koliko i pojam postulata, s tim to se u tom sluaju radi o
odnosu prema ovom ili onom posebnom pokuaju da se neupuene osobe
upute u dovoljne uslove istinitosti iskaza nekog prirodnog ili vetakog jezika
L. Meutim, sa ove take gledita nijedna naznaka neke potklase istina jezika
L nije intrisino vie semantiko pravilo od neke druge naznake; pa ako
13

V.V.O. Kvajn

"analitian" znai "istinit prema semantikim pravilima", nijedna istina jezika

L nije analitina u tom smislu da neku drugu istinu iskljuuje iz podruja
analitikih istina.5
Razumljivo, moglo bi se prigovoriti da je jedan vetaki jezik L (za razliku
od nekog prirodnog jezika) i jezik u uobiajenom smislu te rei i skup
eksplicitnih semantikih pravila - da ta celina sainjava, da se tako izrazimo,
jedan ureeni par, i da se, onda, semantika pravila jezika L mogu
specifikovati naprosto kao druga komponenta para L. Ali, mogli bismo i
jednostavnije da postupimo i da jedna vetaki jezik L odmah izgradimo kao
ureeni par iju drugu komponentu ini klasa njegovih analitikih iskaza;
tada se analitiki iskazi jezika L mogu specifikovati naprosto kao iskazi u
drugoj komponenti L. Ili, jo bolje, mogli bismo da prestanemo da se oko toga
nateemo.
Gornja razmatranja nisu izriito obuhvatila sva objanjenja analitinosti
poznata Karnapu i njegovim itaocima, ali nije teko videti kao bi ona mogla
da se proire na druge oblike. Trebalo bi pomenuti jo jedan dodatni inilac
koji se ponekad javlja: ponekad su semantika pravila u stvari pravila
prevoenja na obian jezik, i tada se analitiki iskazi vetakih jezika
smatraju analitikim na osnovu analitinosti njihovih specifikovanih prevoda
na oban jezik. Naravno, u ovom sluaju nema ni pomena o nekom
rasvetljavanju problema analitinosti putem vetakog jezika.
Sa take gledita problema analitinosti, pojam jednog vetakog jezika
sa semantikim pravilima jeste feu follet par excellence. Semantika pravila
koja odreuju analitike iskaze jednog vetakog jezika zanimljiva su jedino
ukoliko je prethodno razumljiv pojam analitinosti; ipak, ona nimalo ne
doprinose sticanju tog razumevanja.
Pozivanje na vetaki jednostavne hipotetike jezike sigurno bi moglo da
bude korisno u cilju razjanjenja analitinosti kada bi mentalni, kulturni,
bihejvioralni faktori relevantni za analitinost - ma kakvi da su oni - nekako
bili naznaeni u pojednostavljenom obrascu. Ali, obrazac u kome se
analitinost uzima samo kao jedna nesvodljiva oznaka teko da e pomoi u
osvetljavanju problema objanjenja analitinosti.
Oevidno je da istina, uopteno govorei, zavisi od jezika i od vanjezikih
injenica. Iskaz "Brut je ubio Cezara" bio bi laan da je svet u nekim vidovima
bio razliit, ali bi bio laan i da rei "ubio je" kojim sluajem znae "rodio je".
5

Gornji pasus nije bio deo ovog eseja u prvobitnom izdanju. Dodao sam ga po nagovoru
Martina.

14

Dve dogme empirizma

Otuda rado pretpostavljamo da se istinitost jednog iskaza moe razloiti na

jednu jeziku i jednu injeniku komponentu. Pod tom pretpostavkom, dalje
izgleda razlonim i to da je u pojedinim iskazima injenika komponenta
jednaka nuli; a ti iskazi se smatraju analitikim. Meutim, iako a priori izgleda
razlona, razlika izmeu analitikih i sintetikih iskaza jednostavno jo nije
odreena. Pretpostavka da je to razlikovanje uopte mogue jeste jedna
neempirijska dogma empirista, jedno metafiziko* Vjeruju.
IV Teorija verifikacije i redukcionizam
Tokom ovih sumarnih razmatranja osvrnuli smo se prvo na pojam
znaenja, zatim na pojam kognitivne sinonimnosti i, najzad, na pojam
analitinosti. A verifikaciona teorija znaenja, upitaete? Ovaj izraz je postao
krilatica empirizma, pa bi stvarno izgledalo krajnje nenaunim da se on ne
uzme u obzir kao mogui klju za reenje problema znaenja i srodnih
problema.
Po verifikacionoj teoriji znaenja, koja je u literaturi postala poznata od
Persa naovamo, znaenje jednog iskaza jeste metoda njegovog empirijskog
potvrivanja ili opovrgavanja. Analitiki iskaz je onaj granini sluaj koji se
potvruje pod bilo kojim uslovima.
U I odeljku pokazano je da moemo da preemo preko pitanja o znaenju
kao entitetu i okrenemo se odmah pitanju o istovetnosti znaenja ili o
sinonimnosti. Verifikaciona teorija tada kae da su iskazi sinonimni ako i
samo ako su slini u pogledu metode empirijskog potvrivanja ili
opovrgavanja.
U ovom izlaganju ne bavimo se kognitivnom sinonimnou jezikih oblika
uopte 6, nego kognitivnom sinonimnou iskaza.. Meutim, mogue je da se
iz pojma sinonimnosti iskaza izvede pojam sinonimnosti za druge jezike
oblike, putem razmatranja donekle slinih onima izloenim pred kraj III
odeljka. Ako pretpostavimo pojam "rei", mogli bismo da bilo koja dva oblika
tumaimo kao sinonimna onda kada stavljanje jednog oblika na mesto
drugog u bilo kom iskazu (izuzev u sluaju pojavljivanja unutar rei)
*

nisam siguran da ovako treba

Ova doktrina se moe formulisati i tako da se za jedinicu uzmu termini a ne iskazi. Tako Luis
znaenje jednog termina tumai kao "merilo o duhu pozivanjem na koje se izraz o kome je
re moe primeniti ili odbiti da se se primeni u sluaju datih ili zamiljenih stvari ili situacija".
Za pouan prikaz izmena u verifikacionoj teoriji znaenja, ali usredsreen pre na pitanja
posedovanja znaenja nego na pitanja sinonimnostii, videti Hempela. (Hempel, C.G.,
"Problems and changes in the empiricist criterion of Meaning", Revue international de
philosophie 4, 1950, str. 41-63.)

15

V.V.O. Kvajn

proizvede sinonimni iskaz. Najzad, kada je pojam sinonimnosti tako dat, za

jezike oblike uopte, analitinost bismo mogli da definiemo pomou
sinonimnosti i logike istine, kao u I odeljku. Zbog toga je jednostavnije da se
analitinost definie samo pomou sinonimnosti iskaza i logike istine; nije
nuno da se pozivamo na sinonimnost onih jezikih oblika koji nisu iskazi.
Naime, jedan iskaz moe da se tumai kao analitian prosto ako je sinoniman
sa nekim logiki istinitim iskazom.
I tako, ako se verifikaciona teorija moe prihvatiti kao zadovoljavajui
prikaz sinonimnosti iskaza, pojam analitinosti je spasen. Ipak, razmislimo.
Sinonimnost iskaza je, kae se, slinost metode empirijskog potvrivanja ili
opovrgavanja. Ali, ta su te metode koje bi trebalo da poredimo da bismo
otkrili njihovu slinost? Kakva je, drugim reima, priroda odnosa izmeu
jednog iskaza i iskustava koja doprinose ili odmau njegovom potvrivanju?
Najnaivnije je gledite da je to relacija neposrednog odnoenja. Ovo je
radikalni redukcionizam. Uzima se da je svaki iskaz koji je smisaon mogue
prevesti u (istinit ili laan) iskaz o neposrednom iskustvu. Radikalni
redukcionizam, u ovom ili onom svom vidu, prethodi verifikacionoj teoriji
znaenja, isto tako nazvanoj. Tako su Lok i Hjum smatrali da svaka ideja mora
bilo neposredno proisticati iz ulnog iskustva, bilo biti sloena od ideja takvog
porekla; a ako prihvatimo Tukovu sugestiju, ovu doktrinu moemo da
izrazimo semantikim argonom tako to emo rei da jedan termin, da bi
uopte bio smisaon, mora da bude bilo ime nekog ulnog podatka, bilo skup
takvih imena, bilo skraenica takvog skupa. I iskazana na ovaj nain,
doktrina ostaje dvosmislena u pogledu shvatanja ulnih podataka kao ulnih
dogaaja ili kao ulnih kvaliteta; ona ostaje nejasna i u pogledu doputenih
naina kombinovanja. Pored toga, ova doktrina nas nepotrebno i na
neprihvatljiv nain ograniava time to namee prosuivanje termin-potermin. Bilo bi razlonije, i time ne bismo prekoraili granice gledita koje
sam nazvao radikalnim redukcionizmom, da za jedinice znaenja uzimamo
cele iskaze - da traimo da nai iskazi kao celine postanu prevodljivi na jezik
ulnih podataka, a ne da budu prevodljivi termin-po-termin.
Ovo proirenje bi bez sumnje dobro dolo Loku, Hjumu i Tuku, ali, istorijski
posmatrano bilo je uslovljeno jednom znaajnom izmenom orijentacije u
semantici - trebalo je saekati da iskaz, a ne vie termin, pone smatrati
prevashodnim nosiocem znaenja. Ova izmena orijentacije, koja je izriito
izraena kod Fregea, stoji u osnovi Raslovog pojma nepotpunih simbola koji
se definiu u upotrebi; ona je implicitna i u verifikacionoj teoriji znaenja,
poto su predmeti verifikacije iskazi.
16

Dve dogme empirizma

Radikalni redukcionizam u kome se, sada, za jedinice uzimaju iskazi,

postavio je sebi u zadatak da specifikuje jedan jezik ulnih podataka i da
pokae kako preostali deo smisaonog govora moe da se prevede na taj jezik
iskaz po iskaz. To je Karnap naumio da uini u Aufbau.
Jezik koji je Karnap usvojio kao poetnu taku nije bio jezik ulnih
podataka u najuem smislu te rei, poto je sadravao i notacije logike, sve
do vie teorije skupova. U njemu je, u stvari, bio sadran celokupni jezik iste
matematike. Ontologija koju je taj jezik pretpostavljao (naime, skup vrednosti
njegovih promenljivih) obuhvatala je ne samo ulne dogaaje, nego i klase,
klase klasa, itd. ak bi i neki empiristi ustuknuli pred takvim obiljem. S druge
strane, u svom vanlogikom ili ulnom delu Karnapova polazna taka je
veoma krta. Sluei se jednim nizom konstrukcija, u kojima veoma
pronicljivo koristi mogunosti moderne logike, Karnap je uspeo da definie
veliki niz znaajnih dodatnih ulnih pojmova za koje da nije njegovih
konstrukcija, ne bi moglo ni zamisliti da se mogu definisati na tako oskudnoj
osnovi. On je bio prvi empirist koji se nije zadovoljio time da samo tvrdi da se
nauka moe svesti na termine neposrednog iskustva; on je preduzeo ozbiljne
korake kako bi to svoenje stvarno sproveo.
Ali, mada je poetna taka zadovoljavajua, Karnapove konstrukcije su
bile, kako je i sam isticao, samo deo celokupnog programa. ak su i
konstrukcije najjednostavnijih iskaza o fizikom svetu ostale samo
naznaene. Meutim, iako samo naznaene, Karnapove sugestije o ovom
predmetu delovale su veoma ubedljivo. Prostorno-vremenske take-trenutke
tumaio je kao etvorke realnih brojeva i nameravao je da nadalje takamatrenucima pripisuje ulne kvalitete prema izvesnim kanonima. Da grubo
samemo, bilo je planirano da se takama-trenucima kvaliteti pripisuju tako
da se izvede najlenji mogui svet spojiv sa naim iskustvom. Trebalo je da se
u izgradnji jednog sveta iz iskustva rukovodimo naelom najmanje akcije.
Izgleda da Karnap nije shvatao da njegov tretman fizikih predmeta nije
dovoljan za redukciju ne samo kao naznaen, nego ni u naelu. Iskazi oblika
"Kvalitet q je na taki-trenutku x; y; z; t" trebalo je, prema njegovim
kanonima, da predstavljaju podjednako raspodeljene istinitosne vrednosti
koje bi mogle da maksimiziraju i minimiziraju izvesna sveobuhvatna obeleja
i koje bi se uveanjem iskustva i same morale progresivno revidirati u istom
duhu. Smatram da je ovo dobra shematizacija (naravno, u velikoj meri
namerno pojednostavljena) onoga to nauka stvarno ini; ipak, ona ne daje,
pa ak ni ne nagovetava, uputstva o tome kako da se iskaz oblika "Kvalitet
q je na x; y; z; t" ikada prevede na Karnapov poetni jezik ulnih podataka i
17

V.V.O. Kvajn

logike. Sveza "je na" ostaje jedna dodata nedefinisana veza; kanoni nas
savetuju po pitanju njene upotrebe, ali ne i po pitanju njene eliminacije.
Izgleda da je Karnap kasnije ovo uoio; naime, u svojim poznijim spisima
on je napustio svaku pomisao na mogunost prevoenja iskaza o fizikom
svetu u iskaze o neposrednom iskustvu. Od tada u Karnapovoj filozofiji ve
dugo nema mesta radikalnom obliku redukcionizma.
Ipak, dogma redukcionizma nastavila je da u neto istananijem i
ublaenom obliku vri uticaj na misao empirista. Zadralo se miljenje da se
za svaki iskaz, ili za svaki sintetiki iskaz, vezuje jedan jedinstveni niz
moguih ulnih dogaaja, da pojavljivanje bilo kojeg od njih ini istinitost
iskaza verodostojnijom, i da se za te iskaze vezuje jo jedan jednistveni niz
moguih ulnih dogadjaja ije pojavljivanje tu verodostojnost odstranjuje.
Naravno, ovo shvatanje implicitno je prisutno u verifikacionoj teoriji znaenja.
Dogma redukcionizma i dalje ivi u pretpostavci da je svaki iskaz,
posmatran izdvojeno od iskaza koji su mu slini, uopte podloan
potvrivanju ili opovrgavanju. Tome nasuprot hteo bih da sugeriem - a na to
me navodi ba Karnapovo uenje o fizikom svetu u Aufbau - da se nai
iskazi o spoljnjem svetu suoavaju sa sudom ulnog iskustva ne pojedinano
nego kao skupno telo.7
I u svom izmenjenom obliku dogma redukcionizma je tesno povezana sa
drugom dogmom, koja govori da postoji jaz izmeu analitinog i sintetikog.
Ovaj poslednji problem nas je i uputio na prvi, posredstvom verifikacione
teorije znaenja. Jasnije reeno, jedna dogma podrava drugu na sledei
nain: sve dok se, uopteno uzev, smatra smisaonim govor o potvrivanju ili
opovrgavanju jednog iskaza, izgleda smisaon govor i o jednoj graninoj vrsti
iskaza koji se potvruju na prazno, ipso facto, u bilo kojim okolnostima; a
takvi iskazi su analitiki.
I stvarno, obe dogme su u osnovi iste. Neto ranije rekli smo da,
uopteno govorei, istinitost iskaza oigledno zavisi i od jezikih i od
vanjezikih injenica; napomenuli smo i da ta oigledna injenica ne logiki
nego sasvim - pa ak i previe - prirodno navodi na pomisao da se istinitost
jednog iskaza nekako moe razloiti na jednu jeziku i na jednu injeniku
komponentu. Ako smo empiristi, injenika komponenta mora biti svodljiva
na niz potvrdjujuih iskustava. U onom krajnjem sluaju, kada je vana samo
7

Ovo uenje je dobro obrazloio Dijem (Duhem, Pierre, La Thorie physique: son object et sa
structure, Paris, 1906.), str. 303-308. Videti i Lovingera (Lowinger, Armand, The Methodology
of Pierre Duhem, New York: Columbia University Press, 1941.), str. 132-140.

18

Dve dogme empirizma

jezika komponenta, istinit iskaz je analitian. Meutim, nadam se da je na

nas na odreeni nain uticao stalni neuspeh u stvarnom utvivanju razlike
izmeu analitinog i sintetikog. A ostavimo li po strani prefabrikovane
primere o crnim i belim kuglicama u posudi, mene impresionira jo neto injenica da je problem da se dodje do bilo kakve izriite teorije o
empirijskom potvrivanju jednog sintetikog iskaza oduvek dovodio u
nedoumicu. elim da kaem da je besmisleno govoriti o jednoj jezikoj i o
jednoj injenikoj komponenti u istinitosti bilo kog pojedinanog iskaza i da je
to izvor mnogih besmislica. Nauka kao celina zavisi i od jezika i od iskustva;
meutim, ova dvojnost se ne moe slediti sve do u iskaze nauke uzete
pojedinano.
Kako smo ve primetili, zamisao da se termin definie u upotebi
predstavljala je napredak u odnosu na nemogui empirizam termin-po-temin
Loka i Hjuma. Sa Fregeom je spoznato da je iskaz, pre nego termin, jedinica
koja odgovara jednoj empirijskoj kritici. Meutim, ja sada istiem kako smo i
time to smo iskaze uzeli za jedinice skuili svoj prostor. Jedinica empirijskog
znaenja jeste celokupna nauka.
VI Empirizam bez dogmi
Celokupnost naih takozvanih znanja ili verovanja, poev od najprostijih
geografskih i istorijskih injenica, do najdubljih zakona atomske fizike, pa ak
i iste matematike i logike, predstavlja ljudsku tvorevinu koja se samo po
svojim obodima dodiruje sa iskustvom. Ili, da promenimo sliku, celokupna
nauka lii na neko polje sile ije granine uslove sainjava iskustvo. Sukob sa
iskustvom na periferiji izaziva prilagoavanja u unutranjosti polja. Potrebno
je da se za neke nae iskaze izvri ponovna raspodela istinitosnih vrednosti.
Ponovno procenjivanje izvesnih iskaza povlai za sobom ponovno
procenjivanje drugih iskaza koji su sa prvima logiki povezani, a sami logiki
zakoni samo su neki daljni iskazi sistema, neki daljni elementi polja. Poto
smo ponovo procenili jedan iskaz, moramo ponovo da procenimo i neke
druge iskaze bilo one koji su sa njima logiki povezani, bilo iskaze o samim
logikim vezama. Meutim, granini uslovi, iskustvo, tako poddeterminiu
celo polje da je dat veoma irok izbor stavova koje emo ponovo proceniti u
svetlu bilo kojeg suprotnog pojedinanog iskustva. Ne postoje pojedinana
iskustva koja bi bila povezana sa bilo kojim pojedinanim iskazima u
unutranjosti polja, izuzev na posredan nain, na osnovu ravnotee koja se
tie polja kao celine.

19

V.V.O. Kvajn

Ako je ovo gledite tano, nije ispravno govoriti o empirijskom sadraju

pojedinanog iskaza - naroito ako je taj iskaz u bilo kojoj meri udaljen od
iskustvene periferije polja. Osim toga, postaje besmisleno traganje za
graninom linijom izmeu sintetikih iskaza, koji su kontingentno istiniti u
zavisnosti od iskustva, i analitikih iskaza, koji su istiniti pod bilo kojim
okolnostima. Svaki iskaz se moe smatrati istinitim pod bilo kojim
okolnostima ukoliko se na drugim mestima u sistemu izvre dovoljno
drastine izmene. ak i iskaz koji je voema blizak perferiji moe da se smatra
isitnitim uprkos iskustvu koje ga obesnauje pozivanjem na halucinaciju ili
izmenom nekih od onih iskaza koje nazivamo logikim zakonima. Obrnuto i
istim postupkom, nema iskaza koji se ne bi mogli revidirati. Bila je predloena
ak i revizija logikog zakona iskljuenja treeg u cilju pojednostavljenja
kvantne mehanike; a kakva je, u naelu, razlika izmeu takve izmene i
izmene kojom je Kepler potisnuo Ptolomeja, Ajntajn Njutna, ili Darvin
Aristotela?
Radi jasnoe u izlaganju sluio sam se terminologijom promenljivih
razdaljina od ulne periferije. Sada u pokuati da ovaj pojam razjasnim ne
koristei se metaforom. Izvesni iskazi, mada govore o fizikim predmetima a
ne o ulnom iskustvu, izgledaju neobino prikladni ulnom iskustvu - i to na
selektivan nain: neki iskazi izgledaju prikladni jednim iskustvima, a drugi
nekim drugim iskustvima. Zamiljam da se takvi iskazi, posebno oni koji su
prikladni pojedinanim iskustvima, nalaze blizu periferije. Meutim, tu
"prikladnost" predoavam sebi samo kao neodreenu asocijaciju koja
odraava relativnu verovatnost da emo, u praksi, za reviziju izabrati pre
jedan nego drugi iskaz, u sluaju da se javi iskustvo koje ga obesnauje. Na
primer, moemo da zamislimo da ima i takvih obesnaujuih iskustava da
bismo bili skloni da prema njima prilagodimo na sistem ponovo procenivi
samo iskaz da u ulici Elm ima kua od cigle, i sve srodne iskaze o istom
predmetu. Moemo da zamislimo i druga obesnaujua iskustva, takva da
bismo bili skloni da prema njima prilagodimo na sistem ponovo procenivi
samo iskaz o tome da kentauri ne postoje, zajedno sa srodnim iskazima.
Rekao sam da se jedno obesnaujue iskustvo moe prilagoditi posredstvom
bilo koje od alternativnih ponovnih procena u alternativnim delovima
celokupnog sistema; meutim, u sluajevima kakve sada zamiljamo,
prirodna tenja da celokupni sistem remetimo to je manje mogue
usredsredila bi nau reviziju na ove poslednje iskaze koji se odnose na kue
od cigle ili na kentaure. Otuda stiemo utisak da ti iskazi imaju postojaniju
empirijsku referenciju od visoko teorijiskih iskaza fizike, logike ili ontologije.
Moemo da smatramo kako ovi poslednji iskazi zauzimaju relativno sredinje
20

Dve dogme empirizma

mesto unutar celokupne mree, to znai jedino da se retko ukazuje

referncijalna veza sa bilo kojim pojedinanim ulnim podatkom.
Kao empirist, pojmovnu shemu nauke i dalje smatram oruem koje,
konano, slui za predvianje budueg iskustva u svetlu prolog iskustva.
Fiziki predmeti se u ovu situaciju pojmovno unose kao pogodni posrednici ne definicijom u terminima iskustva, nego naprosto kao nesvodljivi poziti koji
se, epistemoloki posmatrano, mogu porediti sa Homerovim bogovima. Kao
fiziar, verujem u fizike predmete, a ne u Homerove bogove; i smatram da
je pogreno verovati suprotno. Ali, sa take gledita epistemolokog
zasnivanja, fiziki predmeti i bogovi se razlikuju samo po stepenu, ne i po
vrsti. Obe vrste entiteta u naoj koncepciji predstavljaju samo kulturne
pozite. Mit o fizikim predmetima je epistemoloki vredniji od veine drugih
mitova, zato to se pokazao delotvornijim od njih kao sredstvo da se bujica
iskustva obuzda nekom strukturom pogodnom za upotrebu.
Postavljanje pozita se ne zaustavlja na makroskopskim fizikim
predmetima. Kao poziti postavljaju se i predmeti na atomskoj ravni sa ciljem
da se zakoni makroskopskih predmeta, pa konano i zakoni iskustva,
pojednostave i uine pogodnim za upotrebu. Kao ni definiciju makroskopskih
predmeta u terminima ulnih podataka, ne bi trebalo da oekujemo niti da
zahtevamo potpunu definiciju atomskih i subatomskih entiteta u terminima
makroskopskih entiteta. Nauka se nadovezuje na zdravi razum, i u uvoenju
ontologije radi pojednostavljivanja teorije ona sledi put zdravog razuma.
Fiziki predmeti, mali i veliki, nisu jedini poziti. Evo jo jednog primera,
sile, stvarno, danas nam se kae da je granica izmeu materije i energije
zastarela. tavie, apstraktni entiteti koji ine sutinu matematike - naime,
klase, klase klasa, i tako dalje navie - su poziti u istom duhu. Epistemoloki
posmatrano, i to su mitovi, zasnovani upravo koliko i fiziki predmeti ili
bogovi, ni bolji ni gori od njih, izuzev u pogledu razlika u stepenu u kojem
pospeuju nae bavljenje ulnim iskustvom.
Sveobuhvatna algebra racionalnih i iracionalnih brojeva nije jednoznano
odreena algebrom racionalnih brojeva, ali zadaje manje smetnji i prikladnija
je; algebru racionalnih brojeva ona ukljuuje u sebe kao jednu izraslinu ili
izopaen deo. Na taj nain, ali u jo veoj meri, celokupna nauka,
matematika i prirodna, kao i nauka o oveku, nije jednoznano odreena
iskustvom. Ivica sistema mora biti omeena iskustvom; a sve ostalo, sa svim
razraenim mitovima ili fikcijama namenjeno je samo tome da se zakoni
uine to jednostavnijim.
21

V.V.O. Kvajn

Posmatrano sa ove take gledita, pitanja ontologije i pitanja prirodne

nauke stoje rame uz rame. 8 Razmotrimo pitanje da li da klase prihvatimo
kao entitete. Na jednom drugom mestu sam izloio razloge za
poistoveivanje ovog pitanja sa pitanjem da li da kvantifikujemo promenljive
ije su vrednosti klase. Karnap je zastupao stav da ovo pitanje nije injeniko
pitanje, nego pitanje izbora jednog prikladnog jezikog oblika, jedne
prikladne pojmovne sheme ili pojmovnog okvira za nauku. Sa tim se slaem,
ali jedino pod uslovom da se i na naune hipoteze uopte jednako gleda.
Karnap je priznao da dvojno merilo za ontoloka pitanja i naune hipoteze
moe da ouva jedino ako pretpostavi apsolutnu razliku izmeu analitikog i
sintetikog; nije potrebno da ponavljam da takvu razliku odbacujem. 9
Ishod rasprave o tome ima li klasa jeste vie pitanje jedne prikladne
pojmovne sheme; ishod rasprave o tome ima li kentaura i ima li kua od cigle
u ulici Elm jeste vie injeniko pitanje. Meutim, ve sam naglasio da je re
samo o razlici u stepenu, i da ta razlika zavisi od nae nejasne pragmatike
sklonosti da prilikom prilagoavanja nekog pojedinanog obesnaujueg
iskustva ispravljamo pre jedan nego neki drugi deo zgrade nauke. U takvim
izborima konzervatizam je prisutan jednako kao i zahtev za jednostavnou.
Karnap, Luis i drugi stoje na pragmatikom stanovitu kada je potrebno
izabrati izmeu jezikih oblika, izmeu naunih okvira; ali, njihov
pragmatizam se gubi na zamiljenoj granici izmeu analitikog i sintetikog.
Ne priznajui postojanje takve granice, pristajem na jedan dosledniji
pragmatizam. Svakom oveku je dato nauno naslee i svaki ovek je pored
toga neprekidno izloen ulnoj stimulaciji; a kada su racionalna, razmatranja
kojima se ovek rukovodi u bogaenju svog naunog naslea kako bi svoje
stalne ulne podsticaje uinio prikladnijim, jesu pragmatina.

(prevod sa engleskog: Nikola Grahek)

"L'ontologie fait corps avec la science elle-mme et ne peut en tre spare", Mejerson
(Meyerson, mile, Identit et realit, Paris, 1908, 4th ed., 1932.), str. 439.
9

Za jedno korisno izlaganje daljih sumnji u pogledu toga da ova razlika postoji , videti Vajta
(White, Morton, "The analytic and the synthetic: an untenable dualism", u: Sidney Hook
(ed.), John Dewey: Philosopher of Science and Freedom, New York, Dial Press, 1950.).

22