Kratka istorija optike komunikacije

Optiki komunikacioni sistemi datiraju od 1790-tih godina, kada je francuski izumitelj

Claude Chappe, izmislio optiki semaforski telegraf. 1880.g. Alexander Graham Bell
patentirao je optiki telefonski sistem, koji je nazvan Photophone. Kako bilo, njegov
prethodni izum, telefon, bio je praktiniji i zauzeo je znaajno mesto. Photophone je
ostao eksperimentalni izum i nikad nije materijalizovan. Tokom 1920-tih John Logie
Baird je u Engleskoj i Clarence W. Kratka istorija optike komunikacije
Optiki komunikacioni sistemi datiraju od 1790-tih godina, kada je francuski izumitelj
Claude Chappe, izmislio optiki semaforski telegraf. 1880.g. Alexander Graham Bell
patentirao je optiki telefonski sistem, koji je nazvan Photophone. Kako bilo, njegov
prethodni izum, telefon, bio je praktiniji i zauzeo je znaajno mesto. Photophone je
ostao eksperimentalni izum i nikad nije materijalizovan. Tokom 1920-tih John Logie
Baird je u Engleskoj i Clarence W. Hansell u SAD, su patentirali ideju korienja zona u
transprentnim cevima ili transparentne ipke za slanje slika za televizijske ili faksimil
sisteme.
1954.g. holandski naunik Abraham Van Heel i britanski naunik Harold H. Hopkins,
odvojeno su upisali dokumente na komplete snimaka. Hopkins je upisao serije snimaka
u neopatena vlakna, a Van Heel je upisao jednostavne zapise snimaka u oplatena
vlakna. Van Heel je prekrio vlakna sa transparentnim platom sa malim indeksom
prelamanja. To je titilo reflektujuu povrinu vlakana od spoljanjeg izoblienja, i sjajno
je uticalo na smanjenje interferencije izmeu pojedinih vlakana.
Abraham Van Heel is je, takoe, imao jo jedan doprinos. U konverzaciji sa amerikim
optikim fiziarom Brian O'Brien, Van Heel je napravio krucijalnu inovaciju u
oplativanju optikih vlakana u optikim kablovima. Sva ranija proizvedena vlakna bila
su neoplatena i nedostajal je bilo kakva obloga/plat, gde se sva interna refleksija
deavala na spoju stakla i vazduha. Abraham Van Heel je pokrio gola vlakna od stakla ili
plastike sa transparentnim platom sa malim indeksom prelamanja. To je titilo
reflektujuu povrinu od uticaja i sjajno je smanjilo presluavanje izmeu vlakana.
Tokom 1960-tih, vlakna sa platom imala su slabljenje oko 1 decibel (dB) po metro, bila
su dobra za medicinske snimke, ali, to je bilo mnogo za komunikacije. 1961.g. Elias
Snitzer iz American Optical, objavio je teorijski opis optikog vlakna sa tako malim
jezgrom, koje moe da nosi samo jednu talasnu duinu. Snitzerov predlog je bio
prihvatljiv za medicinske instrumente koji su sluili za istraivanje unutar ljudskog tela,
ali, vlakna su i dalje imala slabljene od 1 dB po metru. Komunikacioni ureaji koji bi
trebalo da rade na veim distancama, ne bi trebalo da imaju slabljenje vee od 10 ili 20
dB po kilometru.
Do 1964.g. kritika i teorijska specifikacija bila je identifikovana od Dr. Charles K. Kao
za komunikacione ureaje za vee daljine, gde je 10 ili 20 dB optikog slabljenja po
kilometru dato kao standard. Dr. Kao je, takoe, ilustrovao potrebu da vlakno bude
napravljeno od istije forme stakla, to pomae kod smanjenja optikog slabljenja.
U leto 1970.g., tim istraivaa zapoeo je eksperiment korienjem sa topljenim
silicijumom, materijalom sposobnim da bude ekstremno ist, sa visokom takom
topljenja i malim indeksom prelamanja. Corningov istraivai optike Robert Maurer, ,

Donald Keck, i Peter Schultz izmislili su optika vlakna ili "optical waveguide fibers"
(patent no. 3,711,262), koja su sposobna da nose 65.000 puta vise informacija nego
bakarne ice, koje se prenose obrascem optikih talasa koji se dekoduju na
udaljenostima ak i hiljadama milja daleko. Tim je reio optiko slabljenje koje je
definisao Dr. Kao. Tim je razvio single mode fiber (SMF) sa gubitkom od 17dB/km na
633 nm dodavanjem titanijuma u jezgro vlakna. Do juna 1972.g., Robert Maurer,
Donald Keck, i Peter Schultz izmislili su mulitimodno vlakno sa dodatkom germanijuma
i gubitkom od 4 dB po kilometru, sa mnogo veom snagom nego vlakno sa dodatkom
titanijuma. Do 1973.g., John MacChesney razvio je modifikovani hemijski process za
proizvodnju vlakana u Bell laboratorijama. Ovaj process je omoguio komercijalnu
proizvodnju optikog kabla.
U aprilu 1977, General Telephone and Electronics, testirao je i primenio prvi on-line
telefonski saobraaj na svetu zasnovan na optikom sistemu prenosa koji je radio na 6
Mbps, u Long Beach, Kalifornija. Ubrzo posle toga, Bell je pratio ovaj dogaaj, u maju
1977.g. sa optikim telefonskim komunikacionim sistemom, koji je bio instaliran u
centru Chicago regije, koji je spajao distancu od 1,5 milja (2,4 kilometra). Svaki optiki
par vlakana, nosio je 673 glasovna kanala i bio je jednak DS3 petlji. Danas, vise od 80%
svetskih udaljenih lokacija glasovnu i komuikaciju podacima obavlja preko optikih
kablova.
Hansell u SAD, su patentirali ideju korienja zona u transprentnim cevima ili
transparentne ipke za slanje slika za televizijske ili faksimil sisteme.
1954.g. holandski naunik Abraham Van Heel i britanski naunik Harold H. Hopkins,
odvojeno su upisali dokumente na komplete snimaka. Hopkins je upisao serije snimaka
u neopatena vlakna, a Van Heel je upisao jednostavne zapise snimaka u oplatena
vlakna. Van Heel je prekrio vlakna sa transparentnim platom sa malim indeksom
prelamanja. To je titilo reflektujuu povrinu vlakana od spoljanjeg izoblienja, i sjajno
je uticalo na smanjenje interferencije izmeu pojedinih vlakana.
Abraham Van Heel is je, takoe, imao jo jedan doprinos. U konverzaciji sa amerikim
optikim fiziarom Brian O'Brien, Van Heel je napravio krucijalnu inovaciju u
oplativanju optikih vlakana u optikim kablovima. Sva ranija proizvedena vlakna bila
su neoplatena i nedostajal je bilo kakva obloga/plat, gde se sva interna refleksija
deavala na spoju stakla i vazduha. Abraham Van Heel je pokrio gola vlakna od stakla ili
plastike sa transparentnim platom sa malim indeksom prelamanja. To je titilo
reflektujuu povrinu od uticaja i sjajno je smanjilo presluavanje izmeu vlakana.
Tokom 1960-tih, vlakna sa platom imala su slabljenje oko 1 decibel (dB) po metro, bila
su dobra za medicinske snimke, ali, to je bilo mnogo za komunikacije. 1961.g. Elias
Snitzer iz American Optical, objavio je teorijski opis optikog vlakna sa tako malim
jezgrom, koje moe da nosi samo jednu talasnu duinu. Snitzerov predlog je bio
prihvatljiv za medicinske instrumente koji su sluili za istraivanje unutar ljudskog tela,
ali, vlakna su i dalje imala slabljene od 1 dB po metru. Komunikacioni ureaji koji bi
trebalo da rade na veim distancama, ne bi trebalo da imaju slabljenje vee od 10 ili 20
dB po kilometru.
Do 1964.g. kritika i teorijska specifikacija bila je identifikovana od Dr. Charles K. Kao za
komunikacione ureaje za vee daljine, gde je 10 ili 20 dB optikog slabljenja po
kilometru dato kao standard. Dr. Kao je, takoe, ilustrovao potrebu da vlakno bude
napravljeno od istije forme stakla, to pomae kod smanjenja optikog slabljenja.

U leto 1970.g., tim istraivaa zapoeo je eksperiment korienjem sa topljenim

silicijumom, materijalom sposobnim da bude ekstremno ist, sa visokom takom
topljenja i malim indeksom prelamanja. Corningov istraivai optike Robert Maurer, ,
Donald Keck, i Peter Schultz izmislili su optika vlakna ili "optical waveguide fibers"
(patent no. 3,711,262), koja su sposobna da nose 65.000 puta vise informacija nego
bakarne ice, koje se prenose obrascem optikih talasa koji se dekoduju na
udaljenostima ak i hiljadama milja daleko. Tim je reio optiko slabljenje koje je
definisao Dr. Kao. Tim je razvio single mode fiber (SMF) sa gubitkom od 17dB/km na
633 nm dodavanjem titanijuma u jezgro vlakna. Do juna 1972.g., Robert Maurer,
Donald Keck, i Peter Schultz izmislili su mulitimodno vlakno sa dodatkom germanijuma
i gubitkom od 4 dB po kilometru, sa mnogo veom snagom nego vlakno sa dodatkom
titanijuma. Do 1973.g., John MacChesney razvio je modifikovani hemijski process za
proizvodnju vlakana u Bell laboratorijama. Ovaj process je omoguio komercijalnu
proizvodnju optikog kabla.
U aprilu 1977, General Telephone and Electronics, testirao je i primenio prvi on-line
telefonski saobraaj na svetu zasnovan na optikom sistemu prenosa koji je radio na 6 Mbps,
u Long Beach, Kalifornija. Ubrzo posle toga, Bell je pratio ovaj dogaaj, u maju 1977.g. sa
optikim telefonskim komunikacionim sistemom, koji je bio instaliran u centru Chicago
regije, koji je spajao distancu od 1,5 milja (2,4 kilometra). Svaki optiki par vlakana, nosio je
673 glasovna kanala i bio je jednak DS3 petlji. Danas, vise od 80% svetskih udaljenih lokacija
glasovnu i komuikaciju podacima obavlja preko optikih kablova.