KOSA

Napisao: Ivo Andri

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih umova i zvukova, rike
goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad
svega toga uje se kroz glavnu ariju metalni zvuk; to seljaci
pazaruju i probaju kose kuckajui njima o kamene pragove magaza.
Dan, dan, dan cin, cin ten, ten!
Tako povazdan odjekuje arijom.

Slika Vladimira Kepia

Seljak ne misli mnogo ni dugo unaprijed o poslovima, ali u trenutku
kad posao svrava, on sav legne na njega i tada misli uporno,
usredsreeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i
kupovanje kose.
Ovaj Vitomir je sa suncem siao u kasabu sa svog strmog i visokog
sela, oridao ono to je imao da proda i sad je pred njim proleni dan
i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim proe nekoliko

puta, ispred svih gvoarskih magaza, i najposlije se rei i ue u
onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita ta mu treba, a on
odgovara lukavo, nejasno i samo prelazi oima preko povrine robe,
traei kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i
egrt iznese pred njega eljene kose, umotane jutom, uvezane
likom u snop, kao sablje.
Seljak ui, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj,
opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao
puku i gleda niz otricu, kao da niani. Pljucka na elik, lie ga i
trlja. Pored njega stoji egrt, sitan i krezub, a oice mu ve igraju,
lukavo i nedetinjski.
Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu
stane da kuca svakom kosom o kameni duanski prag, jednom po
jednom, dugo i paljivo. egrt je poao za njim i ne skida pogled sa
kose, a on bi dao mnogo da se moe osloboditi toga vileta i ostati
nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, ini mi se, lake otkrio
nedostatke. Trudi se da zaboravi i egrta i sve oko sebe. Kucne
kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovoa zvunu
viljuku, oslukuje dugi zvuk elika i prati ga i onda kad ga niko vie
ne uje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i otsutan jer, idui za tim
zvukom, on i nije tu u ariji, gde nema ta da radi i gde dolazi samo
po nudi, nego negdje u svcom airu, u jeku kosidbe, gde uje tu
istu kosu kako, ve nasaena i otkovana, sike kao guja u travi i
prevaljuje otkose u pravilnim polukrunim arama niza strmu livadu.
Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega,
oslukuju i sami, ine primedbe i daju savete, ili prosto kau da sve
to kucanje ne pomae mnogo, jer nema vie nekadanjih varcarskih
(Varcar, sada Mrkonji Grad, mjesto u Bosni, nekad poznato po
izradi dobrih kosa) kosa. Vitomir svakom odobrava, ali, u stvari, ide
samo za svojim uhom i svojom milju.
Dugo tako kucka i oslukuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje,
veliko i nasleeno arijsko strpljenje, pa ne izie na vrata i ne

stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga

savetuje i da mu preporuuje da izabere slobodno jednu od dvije
najbolje.
- Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzme, tu falinke biti
ne moe.
- Ja kae seljak, ali ne zato to je saglasan, nego da bi dobio
vremena da razmilja slobodno i nezavisno od trgovevih rei.
Tu je ona to na tamnoj povrini nosi krupan i Vitomiru nerazmljiv
natpis zlatnim slovima Boemhe & Sohn, Wiener Neustadt , i koju
seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je
sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog elika; slova na njoj sitna
i srebrna, a kao zatitni znak: slika deteline sa etiri lista, i ona
srebrna.
- Ne treba ti glavu lupati navaljuje trgovac vidi pismo i sliku,
djeteline.
- Ja, ja! govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo
prevari i onoga koji ume da ita, a da slika opseni oi oveku pa od
onoga to gleda ne moe da vidi ono to je u stvari.
- Ja, ja!
Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori,
govori kosama, koje dri u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje
i sve misli i vezale celu panju, za koju je on u ovom laljivom i
podmuklom arijskom mravinjaku sposoban.
Znam ja to, znam govori on u sebi. Sve to se pie i slika lijepo je
da ne moe biti ljepe i sva ta ljepota traje dok ovjek ne kupi i ne
plati, a onda poinje ono to nije lijepo, ono na em svak zarauje,
a seljak gubi. uvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije ko guje u
travi. Ali uuvati se ne moe! Ne zna otra trava na Dikavama ta
su slova i slike, nego trai kosu. A kosa? Bar to znam ta je, nije mi
ovo prva koju kupujem; dok je gleda u duanu ti bi reko sablja, bog
dao, a kad je iznese na onu kletu visinu dikavsku, nasadi na
kosite, otkuje i stavi da kosi, ona se, rospija vapska, topi u
travi ko vosak i nestaje pod belegijom ko ledenica. Sve ja to znam!

Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, as jednom as drugom

kosom o kamen, i udarcima hoe da ih natera da kau o sebi istinu
koja se krije iza arene lae i nerazumljive pisane rei.
Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim
vijugama na kosi on ita njenu sudbinu i vidi sav put koji je prela
dok je iz bela sveta dola do njega seljaka sa Dikave. Vidi vie
sluti nego to vidi rudnik iz kojeg je vaena gvozdena ruda, i
nekakve pei u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i
oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prola, od fabrike,
preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beu i Sarajevu, preko
reka i zemalja, voena, noena i pretovarivana, dok nije preko
Romanije i Sjemea na kiridijskim kolima stigla u Viegrad. I u
svakoj je ruci poneto ostalo, svak je od nje neto imao. Svak.
Sve to nasluuje Vitomir mutno i nejasno, ali ivo kao fiziki bol. A
sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi s njom do njenog
ili svoga kraja; mora jer drugaije biti ne moe. Ah, posustalice
svjetska! Vitomir gnevno udari jae kosom o kamen, tako da
trgovac ponovo podie glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvi se iz
svog matanja, zastade malo postien.
Posle dugog kucanja, premiljanja i oklevanja, najposle se rei za
jednu od one dve kose. I to se ne rei nekako odjednom, kao kad
ovek u vodu skoi. Tada nastaje jo due pogaanje sa trgovcem.
(To zamori i samog trgovca, naviklog na beskonano,
ceremoniozno, neiskreno i uporno cenkanje. I on e veeras. kad
doe kui, umije se i sjedne za veeru, sa dubokim uzdahom rei
eni ono to joj je toliko puta rekao: Ah, muna je ova ra seljaka;
tea je njegova krajcara nego neija forinta.)
Kad najposlije pazari i plati, Vitomir pojae svog konjia na kome je
doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na
samaru, iza sebe.
Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svaemu
pomalo, a najvie o kupljenoj kosi. astio je dvojicu kumova koji su
navalili i trae alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dvije i tri vie nego

obino. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga

sela.
Mali konji, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a
rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu ini, nego
podie klonulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje
mu grudi i hoe da progovori i propjeva iz njega. Sad tek poinje da
jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, ini mu se, mogao da
lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A
to je uvek tako: dok je dole u ariji, on je zbunjen i nespretan, u
svemu manji i pun nemonog nepoverenja u sve oko sebe, pa i
sebe sama, a im se iz one arijske vreve i teskobe i stane da se
penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraaju mu se snaga,
sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idueg pazarnog
dana sve e se ponoviti i nee biti nita bolje.
Eto, to ga uvek ljuti i mui.
Oine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaenu kosu koja ga
je i danas toliko namuila a sad je tu, vezana iza njegovih lea,
nerazdvojna kao venana ena. A ko e pravo i poptuno znati narav
mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije
preplatio? Vidi izraz trgovakog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne
ume da ga odgonetne, isto kao to ne ume da proita ime fabrike.
Ko zna da ova pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i najposle
ostavio nije bolja i tvra od ove, iako je ova izgledala glasnija i
ljua. Sad je svreno; za jednu se na kraju morao reiti, ali sumnja
ga mui jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s
nepovjerenjem, otro i kivno posmatra svoju kupovinu.

Ivo Andri
Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vrak,
kao elian polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo
pomalja na nebu, ostavlja blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se
okrene, kae svojoj novoj kosi po nekoliko rei koje su i ljubavniki
nene i dumanske jetke.
- Jordami ti jo malo, jordami. Nee dugo! Ne zna ti jo u kakvo
si se selo udala, mladice! Ti misli da e neko gledati u tebe ko od
zakletve i itati zlatna slova? Nee, ne boj se! Ne gledaju u nas ni
na areno ni na pisano. Nema ovdje lakoe ni kolajluka, ni travki, ni
kosi, ni iva ovjeka Pamtim ja kako nas je moj pokojni djed
Ristan krvav ojek! ierivo sve, i staro i nejako, da kupimo
sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majka mu se
moli da pusti djecu, a on se isprijei na njih: Kupi to sijeno, ro!
Meso vam se ne jede, koa vam se ne dere, pa zato ste na ovoj
bojoj zemlji nego da radite! Pamtim, iha, pamtim i gore od
toga
Vitomir se smjeka kosi koja fino presijava po meseini, i kroz
stegnute zube, zavrava sa otrom slau u sebi:
- De, de! Udariu ja tebe sutra na bakvicu i pod akanac, da sve
iskre iz tebe vrcaju i da niz aire odjekuje. Pa kad te stane piska pod

mojom belegijom, vidjee ta su Dikave! Spae s tebe sva ta

gizda i varancija. Jakako! Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika
planina!
Tu Vitomir ugleda na slaboj meseini zaravan, zvanu Pod grabiem.
Odmah se oseti blie selu i zapeva iz sveg grla, zavi vuki i
otegnuto, bez jasnih rei i odreene melodije, kao da se nekom
sveti i nekog izaziva.