Poezija

pie: Ranko Pivljanin

Ne znam da li dobro parafraziram, ali svojevremeno je bilo aktuelno geslo kako e svi
jednom pisati poeziju. S obzirom na to da su krajnosti teko ostvarive, do toga, naravno,
nije dolo (svi piu romane), ali trenutno se opasno radi na ispunjenju druge krajnosti
vie niko nee itati poeziju.
Rizikujui budue saaljive i sumnjiave poglede poznanika, uz prijateljske predloge za
pripadajui tretman u odgovarajuim ustanovama, priznajem da spadam u onu prezrenu
grupu ljudi kojoj poezija jo poneto znai; makar se to svelo na mali trenutak
razneenosti koji izazove pogled na naslov kakve drage zbirke pesama, koja sluajno
izroni, izmeu "visokoumnih" studija (slue da bismo ispali pametniji), hladnih
kompjuterskih prirunika (da tehnoloki ne zaostanemo) i gomile, najee neproitanih,
romana (da budemo u toku, jer oni su, boe, bili u konkurenciji za Ninovu nagradu).
Ta isprekidana nit stare ljubavi, s vremena na vreme, spoji se na najrazliitijim mestima,
najudnijim povodima ili briljivo negovanim ritualima koji uporno iznova uspostavljaju
kopu sa arobnim svetom stiha i duhom njegovih protagonista koje je savremeno doba
neumoljivo gurnulo na marginu, ako je za njih i tamo ostalo mesta. Jer, danas najlepe
pevaju kamatne stope i risri javnog mnjenja, marketinki slogani i politike parole,
mladii na prvom sastanku recituju definicije iz udbenika menadmenta i ne rizikuju
korpu citirajui pesnike.
Ukleti ljubitelj poezije i ona sama nalaze se kriomice, uvajui se od tog surovog sveta,
kao kakav kanjiv greh i mrana porodina tajna, dovoljni sami sebi.
Tako me je izloba i zalutali katalog francuskog fotografa Roberta Duanoa, koji je,
izmeu ostalog, ovekoveio i aka Prevera dok ispred pariskog kafea ispija vino uz
neizbenu cigaretu, gurnula u zaboravljene vrtloge poezije pariskog sanjara, svet
simpatinih kloara, maglovite Sene i iste ljubavi gde se dragoj na trgu ptica pazaruju
iste.
Ne postoji racionalno objanjenje zato se u koferu za put u Afriku naao Gijom Apoliner,
taj maestralni avanturista i boem sa Monparnasa, koji se igrao reima i crteom, ali
njegovi Kaligrami su bili nezaboravno drutvo celo jedno popodne i najlepi doivljaj na
ivici bazena luksuznog kairskog hotela. Kao to mi je teko razumljivo kako se ta velika
knjiga, uspeno sauvana tokom svih tih hiljada kilometara, izgubila u mojoj minijaturnoj
garsonjeri u kojoj njen gabaritni autor ne bi mogao ni da se okrene. (Ako je za neku
korist, oaj, posle ko zna koje potrage za njom, rodio je inspiraciju za ovaj tekst.)

Kao to ne znam zato je prva stvar koju uzimam u mojoj sobi stare porodine kue u
Crnoj Gori, naetvoro ispresavijan list davno iscepan iz ko zna kojih novina, ija crna
pozadina, iako polako bledi, jo u autlajnu uva Anabel Li, poslednju pesmu Edgara
Alana Poa. I itam je, svaki put iznova, sa posveenou tekog ovisnika: "Bila je dete i
mlad bih i ja, al ljubav strasna tada se zbi..." Onda je vratim u kartonsku kutiju u kojoj se,
nestrpljive da ih uzmem, vrpolje poeme Matije Bekovia koje tamo, blizu svog izvora,
zvue jo jae i neposrednije.
Znam da me Frojdovi uenici ve merkaju za temu uspene disertacije, ali ispovediu i da
mi prva asocijacija na boravak u arobnoj Aleksandriji nije ni njena biblioteka, ni
Montaza vrtovi, ve zgrada iza oka grke crkve u ulici aria arm el eik u kojoj je,
kau, u stanu iznad bordela iveo grki pesnik Konstantin Kavafi. Eh, kako je on pevao o
Aleksandriji... "Ti govori: Otii u nekoj drugoj zemlji, nekom drugom moru i grad u
pronai bolji nego to je ovaj... al' ne, drugu zemlju, drugo more, ti pronai nee. Ovaj
grad e zauvek te pratit..."
A tek kad naletite na istomiljenika (sedmica na lotou je izglednija), a stigao je u liku
ruskog profesora koji predaje na tajlandskom univerzitetu. Nema para koje bi platile tih
nekoliko minuta dok smo, u sparno julsko vee, Vladimir i ja naizmenino recitovali
Pismo Tatjani iz Pukinovog Evgenija Onjegina na fenserskom beogradskom splavu, dok
su sa susednog stola u nas blenule dve devojke, uveliko pripravne da, za svaki sluaj,
ludake prijave obezbeenju.
Naravno, sopstveni izbor Jesenjinovih pesama ispisanih nalivperom (sredstvo za
pisanje koje koristi mastilo, prim. aut. za mlai narataj, to jest za oboje koje ovo bude
italo) sa ilustracijama to sam ih kao gimnazijalac precrtavao iz knjiga sabranih dela
velikog ruskog pesnika koje su zauzimale poasno mesto u biblioteci mog pokojnog tee
Milorada Markovia, profesora knjievnosti u pljevaljskoj gimnaziji uvam kao
najveu relikviju. Na braniku ruba tih nekoliko listova istrgnutih iz ake sveske za
tehniko (bez linija i kvadratia) stoji pohabani selotejp, a uzimam ih samo kad procenim
da je moj, svakodnevljem otrovani duh, bar malo dostojan te svete sveice.
A jedna velika crna fascikla uva nekoliko pelira i bankposta (vrste papira za kucanje) na
koje sam jedne duge noi, bez nekog naroitog razloga osim to je, valjda, poezija sama
sebi razlog sa strau prekucavao fragmente lakostihog Mike Antia.
Knjigu izabranih pesama Branka Miljkovia poteem u doba kvalitetne osame kad se
moe prei na ti sa ukletim pesnikom, da brojimo ar-ptice i eprkamo jezikom po vatri,
sve dok od nas ne ostane nita.
Ne znam zato, ali Stevana Raikovia oboavam da itam po gradskim knjiarama i
retko se dogodi da proetam Knez Mihailovom, a da ne svratim u Deretu ili Prosvetinu
knjiaru na po jednu njegovu pesmu. Dugo sam imao i fetiistiko oe u knjiari
Beoizloga, gde sam mesecima svraao da itam pesme Radomana Kanjevca. U stvari, bio
sam osmislio neku vrstu igre: zavuen na dno rafa tamo je postojao samo jedan primerak
knjige (nisam siguran, ali mislim da je u pitanju bila jedna od njegovih prvih zbirki

Otvoreno pismo, ili Kao ruka niz vrat kontrabasa) i nikad nisam znao da li u je, kad
sledei put doem, zatei. Iako mi se strano dopadala, odlagao sam kupovinu, uivajui
u nemiru dok bih dolazio i olakanju kad bih je ieprkao meu bezbrojnim knjigama
anonimnih pesnika koje su knjiari tu strpali dok ne vide ta e s njima. Kad sam
konano reio da prekinem tu lutriju i knjigu kupim, nje tamo vie nije bilo.
Priznajem da sam i sam bio sklon stihoklepaniju, ak sam i objavio nekoliko desetina
pesama, a ak i danas mada mi je, to zahvaljujui vremenu i ivotu, to sopstvenim
zaslugama, poetski nerv prilino atrofirao ponekad zapiem neki stih. Poslednja
ozbiljna pesma na svom kraju kao datum nosi 2006. godinu, a jednom sam se nakanio i
neto od pesama, sa raznih papiria, iz blokia i novinskih iseaka, prekucao u raunar.
Retko otvorim taj folder, ne mile mi se pesme u kompjuteru, nije to vie poezija, to su
fajlovi; lee, nekako obezliene, boe mi oprosti, kao leevi u onim friiderima, rei
ukoene preklinju da ih vratim na one iskrzane papire, gde su i iskriane, prevrljane,
osuenog mastila i istrtog grafita bile ivotnije. urno zatvaram taj karantin, hm
Karantin , bee li to zbirka Rae Livade? ta li bi, da je iv, taj genijalni brka rekao?
A LIVADA KAE
Poetak dobar, kraj lo.
Poruke ostaju.