(. James Augustine Aloysius Joyce; 2. 1882 13.

1941), . ,
. ,
,
. , ,
, . ,
: ,
.
, 1902. , ,
. , , ,
1941. . ,
.

, 1899. ,
.
.
1907. (
, ),
.
1916, 1918, 1922.
- , 1914.

,
20. . , (1939),
.

Uliks
Uliks (eng. Ulysses) je roman Jamesa Joycea. Uliksa je Joyce pisao desetak
godina: od 1914. do 1924. godine. U jednom pismu iz 1921. kae kako je samo dotad na
pisanje Uliksa utroio oko dvadeset tisua sati. Uliks je roman dug oko osam stotina
stranica (ima vie od dvije stotine i ezdeset tisua rijei i vokabular od oko trideset
tisua razliitih rijei) ija se cjelokupna radnja zbiva u Dublinu, od osam ujutro 16.
lipnja 1904. (koji je te godine pao u etvrtak) do tri sata poslije ponoi sutradan, 17.
lipnja. Radnja se koncentrira na tri glavna lika: sredovjeni brani par Jevreja - Leopolda
i Marion (Molly) Bloom, te na mladog pjesnika Stephana Dedalusa, glavnog junaka
Joyceovog prethodnog romana Portret umjetnika u mladosti. Vano je ovo spomenuti jer

su i neki epizodni likovi iz Portreta i iz Dablinaca prisutni u Uliksu. No zato se

izvanredno istinita i realistina freska Dublina od prije stotinjak godina zove tim
homerskim naslovom?
Ovako kae Joyce: "Lik me Odiseja uvijek opinjavao, ak i kao djeaka." Mnogi
kritiari gledali su na Uliksa kao na novu verziju Odiseje, gdje bi Leopold Bloom tokom
svojih svakodnevnih ljetnih gradskih etnji parodino predstavljao Uliksa, njegova
brakolomna ena Molly ednu Penelopu, a Stephan Telemaha. Ovom se snano
suprotstavlja Vladimir Nabokov govorei da u knjizi postoji tek vrlo mutan i uopen
homerski prizvuk. U prilog mu ide injenica da se sam Joyce odrekao pseudohomerskih
naslova poglavlja koji su postojali u prvoj verziji, dok je roman izlazio asopisno u
nastavcima. No mnogi kritiari i danas se slue ovim naslovima u svrhu dokazivanja
svojih teza.
Nemogue je nabrojati sve stilske inovacije i otkria koje je Joyce prestavio u
ovom djelu. I dan se danas pisci irom svijeta napajaju s njegovog izvora. Ipak, Uliks nije
doekan s fanfarama. Knjiga je dva puta bila pred sudom, Joyce je nazivan "prljavim
pornografom spram kojega je Rabelais vrlo pristojan pisac", primjerci treeg izdanja su
javno spaljivani. Oni obdareni suptilnijim umjetnikim ulom odmah su, meutim,
spoznali istinsku vrijednost djela. Ve desetak godina nakon objavljivanja knjiga je bila
klasina i kanonska.

Dojs i psihoanaliza
Terminom desublimacija Margot Noris e, relativno nedavno (konkretno, u
pitanju je godina 1992), imenovati smisao poznog Dojsovog knjievnog postupka.
Prvenstveno njegovog odnosa prema jeziku. Uz Uliksa, svakako, ponajvie je ovde u
pitanju poslednji Dojsov, po mnogo emu paradoksalni, roman Fdinnegans Wake.
Dakle, sva ona udnovata (uglavnom teko shvatljiva, vie sluljiva nego misliva, neko
e rei sasvim luda, disocirana) masa govora, jezika i pisanja, koja e se pred (najblae
reeno zbunjene, ili, jo bolje, okirane) itaoce naprosto izliti posle jednog, sada ve
uveliko legendarnog, monologa. Monologa Moli Blum kojim se zavrava Uliks. Jer, valja
istai, upravo je Uliks taj jedan od najudesnijih (ako ne i najudesniji) romana prolog
veka kako po formi tako i po sadrini, najprirodniji mogui uvod u Finnegans Wake.
Oigledna je, kada je u pitanju pozni Dojs, distorzija (ili, jo bolje, negacija)
uobiajno shvaene sintakse. Frojdijanski reeno njeno oporicanje. Verneinung.
Obiajnost govorenja biva trivijalizovana, ismejana, ak sasvim disocirana. Poredak
reenice u celini (sintaksa), te gramatika, semantika, a isto vai i za strukturu rei (za
njenu fonoloku organizovanost), naprosto ne odgovara naem svakodnevnom iskustvu
govorenja, miljenja i pisanja. Out of all jokes it did. Pipped! Brr na brr, ny prr! Granice
su relativizovane, propustljive. Nita vie nije statino. Oyes! Oyeses! Oyesesyeses!
Bitne kognitivne koordinate iskustva znaajno su izmenjene. I yam as I yam,
mitrogenerand in the free state on the air. Iskustvo vremenitosti, uz njega bi svakako ilo i
iskustvo prostornosti, teksta ne odgovara naim uobiajnim predstavama o temporalnosti
i spacijalnosti prirodnog toka stvari. Gaze off heaven! Vision. Then. Svet Dojsove proze
je, sa stanovita svesnog subjekta, jedan drugi svet. Teko pojmljiv svet. U celini, ak,

zapravo nepojmljiv svet. Himself by gazework. Sve je nivelisano, sve tee. Brunda,
zvei Nita nije statino, fiksno. Nita nije bez zvuka. Situacija je upravo suprotna.
Likovi se preklapaju, proimaju. Zvukovi se meaju. Razliita vremena utapaju se jedno
u drugo. Kao itaoci, svesni smo govorenja, mnotva govorenja. Ono to nam, meutim,
ne biva uvek jasno je ko tu sve, zapravo, govori? Ko se kome obraa? ije su rei? Kome
su upuene? Ve u Uliksu primera radi, recimo, poznata epizoda Itaka postoje
elementi fuzioniranosti govornika. Finnegans Wake, sa svoje strane, celu stvar samo
dovodi do paroksizma.
I ne samo to. Linearnost toka radnje za klasini roman, po prirodi stvari, neto
gotovo samorazumljivo sve vie postaje funkcija neke dublje ciklinosti, zatvorenosti u
sebe. ak solipsistinosti. Onirinosti. Za Dojsovu poznu prozu karakteristina je, kako
je vreme odmicalo sve naglaenija, otcepljenost u odnosu na uobiajene tokove svesti.
Dakle, destruiranje bazinih pretpostavki semantike i gramatike govorenja i pisanja.
Izmetenost u odnosu na zdrav razum, na samosvesni subjektivitet svesnog subjekta. Da
udo bude vee, u svemu tome postoji i izvesna teoretinost. Sklonost teoretskom.
Intelektualnom. Tako, oigledna paraistorinost Dojsovog onirikog diskursa, njegovog
Finnegans Wake, u velikoj meri, makar formalno, poiva na Vikou. Na Vikoovom
shvatajnu istorije, istorijskih ciklusa. Potpuno analogno moemo razmiljati do danas je
o tome relativno mnogo pisano o statusu psihoanlize (tanije psihoanalitiara,
prvenstveno Frojda i Junga) u Dojsovom tekstu i podtekstu. Ciklinom paraistorizmu
Vikoove Scienza nuova odgovarao bi simbolizam Frojdivog Die Traumdeutoung. Postoji
istorija, postoje snovi. Jedno se u drugom ita.
Dakle Finnegans Wake. Jedna od, svakako, najuzbudljivijih (ako ne i
najuzbudljivija) avantura jezika, tj. literature, od Homera do naih dana. Sve je tu udno,
neobino. Ipak, na prvom mestu je jezik. Potom sama logika fabulacije, bazina struktura
tkiva romanesknog poretka stvari. Teksta. Poneto, ve na prvi pogled, zapada za oko.
Naprosto, vidi se. Istovremeno, mnogo toga je sakriveno. Viesmisleno. Kriptogramska
strast jedna je od najdubljih strasti Dojsa kao pisca.
Prva i poslednja reenica date su kao nepotpune. Otvorene. Nezavrenost i
otvorenost, za Dojsa je to jedno te isto. Pomenute reenice, ona prva i ona poslednja, ne
samo da su otvorene. Cela stvar ima jo jedan vaan kvalitet one su i meusobno
intendirajue. Svaka od njih jeste ono to drugoj nedostaje. I tako u krug. Struktura
romana bitno je uroborika. Ciklina. Istovremeno u sebe zatvorena, a opet, nekako
otvorena Dogaa se krug. Potpuni krug koji se izvija u spiralu. itanju nema kraja.
Poetak je kraj, kraj je poetak. I tako ad infinitum Izostavljeni prvi deo prve reenice,
zapravo, njen poetak, predstavlja zavrna (isto tako nepotpuna) reenica. Konkretno: A
way a lone a last a loved a long theriverrun, past Eve and Adams, from swerve of
shore to bend of bay, brings us by a commodius vicus of recirculation back to Howth
Castle and Environ. Otud, krug. Uroborus. Poetak je kraj, kraj je poetak. Vreme,
linearno vreme, poniteno je. Isto vai i za, zdravom razumu samorazumljivu,
ekstenzivnost prostora. Zmija prodire sopstveni rep, dogaa se udo. udo jezika.
Alhemija. Alhemija teksta. Drugi govor. Govor nekog sasvim drugog jezika. Govor
jezika nekog sasvim drugog subjekta. Nesvesnog subjekta
Rei fermentiraju, cvetaju, bubre, rasprskavaju se. Sintaksa je udna, izluujua.
Bizarna. Svedoci smo neprestanog (za itaoca neretko preplavljujueg, ponekad doista
teko podnoljivog) meanja razliitih jezika, jo uvek ivih i onih klasinih, neretko

davno zaboravljenih. Mrtvih. Tu su Irski vokali, deija tepanja, lascivnost, jezik velikih
engleskih romantiara, tu je negde i neizbeni ekspir, pa Grci i Latini, Bliski i Daleki
Istok, hiperrealistiki oslikan Dablin, crkveni oci, uitelji sholastike, Lojoline Duhovne
vebe, hrianska liturgika, paganski obredi i jo mnogo toga. Sve je tu dakle, mnotvo
jezika i govorenja, mnotvo zvukova, mnotvo argona, nebrojane kovanice, neologizmi.
Ludosti. Erudicija i komika, ozbiljnost i parodija. Obilje gusto ispisanih redova. Sitna
slova. Stotine stranica. Igra.
Re je dekomponovana. Dekompoziciju rei prati dekompozicija pria. Pria
kolektivnih i individualnih. Svaijih i samo neijih. Intimnih i javnih. Dekomponovana je
istorija, mitska povest zapadnog oveka. Paralelno sa tim, dekomponovana je linost,
konkretni subjektivitet. Njegov identitet, identitet oveka, ivog oveka, identitet junaka
velikih pria. Mitova. The house of Atreox is fallen Ilyam, Ilyam. Prvo je bila Odiseja,
tj. Uliks otud rod Artejev, otud Ilijum, Ilijum potom Wake. Innocident. Ne samo
incident, ne innocent, ne occident. Ve i jedno i drugo. Svest o granicama je
relativizovana. Inno-cident. Rei su slepljene. Putene. Uletele su nove rei, slogovi, novi
mirisi, ukusi, slike. udno je, pie Dojs Nori, iz kakvih kaljuga aneli prizivaju duh
lepote. Mnogo toga sa mnogo ime se mea. Mea se hriansko i pagansko, isto i
prljavo, ivo i mrtvo, uzvieno i puteno, teistiko i agnostiko. Maskulino i feminino,
animalno i oveansko. Boansko i banalno. Opsceno. Naprosto, zgruavanje svega!
Zgruavanje i rasprskavanje svega slobodno lebdeih elemenata zvuanja-znaenja.
Novo pisanje. Novo itanje. Smisao.
Na prvi pogled, postoji samo ritam. Tok. Muzika. Neka udna muzika. Atonalna
muzika. to je Finnegans Wake u poertku pisane rei, u knjievnosti, to su, recimo,
enbergovi gudaki kvarteti u svetu muzike. Atonalne, serijalne muzike. U tom smislu,
karakteristioan je literarni predloak koji enberg ovde preuzima od tefana Georgea
prvi stih pesame Zanos (Entrueckung). Ich fuehle Luft from anderen Planeten. Ili, u
prevodu, Oseam dah sa drugih planeta. Dah sa drugih planeta, dah drugih svetova to je
ono to enberga ini bliskim Dojsu. Ritam proima slike i dah. Kruenje. Telo.
Mnotvo izolovanih percepcija i apercepcija. Telesni sokovi, izluevine. Mnotvo
svetova, mnotvo simultano sapostojeih svetova. Govor postaje idiosinkratian,
ritmian. Fantazmatian. Nedijalogian. Neretko sasvim otvoreno buntovan. Prkosan.
Non serviam. Eufoninost prepokriva semantiku. Fantazam logiku. Bistrina i konciznost,
metodinost i refleksivnost logosa kao i svi drugi mogui derivati onog cogito bitno
bivaju dovedeni u pitanje. Oporeknuti. Ponovo, dakle, Verneinung. Verneinung kao
Aufhebung. Oporicanje kao dijalektika uspostava novog kvaliteta, drugosti. Teksta kao
drugosti. Kao druge scene. Subverzivnog teksta. Teksta koji potkopava paralizovanu
okotalost mrtve svakodnevice. Svakodnevice koja, pri tom, svakako, ne mora nuno biti
samo dablinska. Naprotiv. Oporicanje svesti, oporicanje razuma, zdravog razuma.
Oporicanje jednog centra, izgubljenog centra, oporicanje lai, svake mogue
transcendentalnosti Ja, tj. autoriteta, Boga. Boga ili Oca. Gramatike. Jezika
Starozavetni Jahve, na stranicama Uliksa, karikaturno je oslikan kao sakuplj
prepucijuma. Centralni lik hrianske tradicije, sam Isus Hristos, ogleda se u genuine
Christine. U eni Jovan Hrisostom, velik hrianski teolog i besednik, preplie se sa
Dionom Hrisostomom, znaajnim paganskim besednikom. Da zabuna bude vea, Dojs
ne kae nita drugo do samo Chrysostomos. Ne znamo da li je u pitanju Jovan ili Dion.
Nadimak je zajedniki, sudbine su razliite. itaocu je ostavljeno da se sam, kako zna i

ume, nekako snae. Da podnese igru. Da otrpi ak i ono to ne moe da shvati. Da se

suzdri bega u mistifikaciju. U jalove tlapnje. U ropstvo prividu i sopstvenoj uobrazilji.
Osnovno Dojsovo opredeljenje nedvosmisleno je izneto jo u Portretu. Jasniji nije
mogao biti: Neu sluiti onome u ta vie ne verujem, zvalo se to moj dom, moja
otadbina, ili moja crkva
Tema Oca (kako u njenom psiholokom, odnosno psihoanalitikom, tako i u
njenom teolokom kontekstu) jedna je od Dojsovih jo od vremena Stivena heroja
opsesivnih tema. Karakteristina je njegova (ironijska) zaokupljenost starim hristolokim
jeresima, arijanstvom i savelijanstvom. Nimalo nije sluajan Dojsov interes za
hriansku Trijadologiju. Za uenje o Sv. Trojici. Pitanje svih pitanja tu je pitanje odnosa
Oca i Sina. Zanimljivo je da Dojs u istom (oinsko-sinovskom) kljuu ita i ekspirovog
Hamleta. Ko je tu kome otac? Ko je tu kome sin? a je to na osnovu ega neko (u ovom
sluaju Hamlet, ali ne nuno samo Hamlet) moe biti odreen kao sin svoga oca?
Teologija se preplie sa pshihoanalizom i literaturom. Stvarnost nam se, uprkos svoj
naoj maludunosti i eskapizmu, prikazuje u jednom, za nas, sasvim iznenaujuem
svetlu. Malo toga (gotovo nita) danas neizgleda onako kako je izgledalo pre. U svakom
sluaju, problem postoji. Neto sa identitetom kako sa identitetom oca, tako i sa
identitetom sina nije u redu. Godine 1909. Jung e objaviti tekst: Die Bedeutung des
Vateres fuer das Schicksal des Einzelen; na slian nain, koju deceniju kasnije, pisae i
Lakan, u tekstu Les complexes familiaux dans la formation du individu. Makar koliko to,
bar na prvi pogled moglo izgledati udno, upravo je Dojs, ini mi se po ovom pitanju,
odigrao vanu ulogu posrednika izmeu Junga i Lakana. Dekomponovanje, odnosno
(moemo i tako razmiljati) desublimacija, poretka logosa (tj. jezika, miljenja, alfa
funkcije) sinhrono je gubitku izvesnosti oinske funkcije. Funkcije jezika. Funkcije
poretka uopte. Patrijarhalnog poretka Opta postavka stvari javne stvari (drave, tj.
drutva) te stvari svaije konkretne intimnosti bitno je nestabilna. Lana. Tu
nestabilnost strukture (odnosno identiteta), hajdegerijanci bi rekli onog Ge-Stell, danas,
posle Kernberga, bar kada je u pitanju psihijatrija, uglavnom imenujemo kao graninu.
Govorimo o graninoj organizaciji linosti. A ta kae Dojs? U pitanju je oinstvo,
oinstvo danas. Situacija je, veli on, najblae reeno, zabrinjavajua. Oinstvo /danas/
moe biti /samo/ pravna fikcija. Fikcija i nita vie. Otud problem.
Oinstvu kao fikciji sapripadno je sinovstvo kao fikcija. Sin fiktivnog oca i sam je
fiktivan. Neautentian i zapravo prazan. Argumentacija Uliksa ironijski uporno prati
Tomu Akvinskog. Njegovu Summu, ili, moda jo vie, Quaestiones quodibetaes. U
svakom sluaju, na delu je tomistiki relacinizam. Zrela, visokospekulativna, sholasika.
Ono u tomizmu najivlje, najdinaminije. Ako otac koji nema sina nije otac, moe li sin
koji nema oca biti sin?
Gde je problem Oca, tu je i problem Majke. ene. Velike majke. Hieros gamos,
parnost je u osnovi svega. Parnost polova. Maskulinost i femininost. U svetu Dojsovog
romana parnost je, tj. polnost je, disonantna. Bolno problematina, osujeujua.
Neskladna. Za Dojsa seksualno je tragiko. Optereujue. Nekakav jeftini happy end
teko da moe biti u izgledu. Vreme idile je prolo. Ako ga je ikada i bilo Ljubav
izmeu mukarca i mukarca je nemogua (itamo u Dablincima, u pripovetci Bolan
dogaaj,) jer tu ne sme biti seksualnog odnosa, prijateljstvo izmeu mukarca i ene
nemogue je jer tu mora da postoji seksualni odnos. Gde je bio Falus odnosno, tamo
gde bi (u sluaju odraslog oveka) trebao biti falus zatiemo dojku. Izgubljenu dojku,

odsutnu dojku. Balans je, dakle, izgubljen. Struktura je nestabilna. Granina. Oinski lik,
pratim dalje Kernberga, opasno je kontaminiran primitivnom pregenitalnom
agresivnou, agresivnou koja je inicijalno bila vezana za (sirovi) doivljaj lika i tela
majke. Iz svake pore izbijajuem Dojsovom sadomazohizmu, njegovom fetiizmu,
voajerstvu, razliitim formama koprolalije, te njegovoj erotomaniji, sapripadne su
masivne (narcistiki visokozasiene) idealizacije. Idealizacije ene, enskog tela.
Norinog tela, tela Moli Blum. I, napokon, tela Ane Livije Plurabele. Od Nore se oekuju
(doslovno) prljava pisma. I ona, dakle, pie. Tanije, sam Dojs (pisac) od nje (koja je
bila sve samo ne i pisac) oekuje da pie. Sanjam te ponekad, pie on Nori, u sramotnim
pozama. Zamiljam stvari koje su toliko sramne da ih neu zapisati sve dok te ne vidim
kako pie. Pisanje, znai, moe biti uzbudljivo. Erotizovano. tavioe, ne morate biti
pisac da bi vae pisanje bilo erotizovano. Naprotiv. To nije sporno. Ipak, za knjievnost
nije dovoljna Nora, tj. njeno pisanje. Potreban je i Dojs. Njegovo pisanje.
U jednom pismu upuenom svom bratu, pisanom godine 1904, Dojs e zapisati i
sledee stihove:
My heart, have you no wisdom thus to despair?
Little white breast, O why have you left me alone?
Koju godinu kasnije, tanije 1907, u Kamernoj muzici, stoje stihovi:
I would in that sweet bosom be
(O sweet it is and fair is!)
Where no rude wind might visit me.
Little white breast. Oko toga se sve vrti. Oko enskog poprsja (sweet bosom),
male bele izgubljene dojke. Apsolutne dojke. Dojke Velike Majke. Majke zemlje. Moli
Blum je Penelopa. Penelopa je Zemlja. Gea. itava zemlja je oltar. Penelopa je, tj. Moli
je, literarna personifikacija oltara, oltara-zemlje. Oltara posveenog ivotu. Na kraju
krajeva, u pitanju su njene dojke. Dojke shvane u smislu onog, gotovo mistiki
uzvienog, istovremeno boanskog i demonskog, objekta elje. Parcijalnog objekta.
Dojka je za Dojsa prvenstveno fantazam. Privid. Privid ene. Izgubljene majke.
Izgubljene sree. U izvesnom smislu pribeite. Sigurno mesto. Mesto (topos) za koje
vai ono no rude wind might visit me. Tek naknadno ona za njega moe postati aktualni
objekt elje. Neto ivo. Neto od krvi i mesa. Kao to rekoh, pisanje. I Norino pisanje
Oinstvo je fikcija, dojka (little white breast) je praznina. Odsustvo. Tamo gde je
bio ili, jo bolje, tamo gde bi trebao biti oinski logos (razum, red, diskurzivni
poredak, trijangulacija figura u porodinoj drami) dogaa se vakuum. Odsustvo Oca.
Kolaps logosa. Psihoza. Odsustvo jezika. Odsustvo daha. Glad. Glad za jezikom i glad za
mlekom. Nije da nedostaje samo little white breast. Istovremeno nedostaje i Otac. Falus.
Bog. Smisao. Uliksom odjekuje udna molitva. Molitva ocu (ili Ocu): Dotakni me blagi
oe. Blaga blaga blaga ruka. Usamljen sam ovde. O, dodirni me to pre, odmah. Koju to
re znaju svi mukarci? Ovde sam utljiv i sam. I tuan. Dotakni, dotakni me.
Dogaa se nesvesno, praznina, san o incestu. Vavilonska zbrka jezika.
Razobruenost praznine. Zjap. U tu istu, razobruenu, prazninu umee se drugi jezik.
Jezik sna. Finnegans Wake. Jezik Velike Majke. Njen govor i njen dah. Dinamika teksta
je dinamika potrage, oajnike potrage. Potrage za sreom. Za lepotom. Za trijumfom.

Prust traga za izgubljenim vremenom. Dojs ne! Vreme (ciklino vreme) jedino je to mu
preostaje. Njegova je potraga potraga za telom, za uitkom tela. Tela koje u sebe moe
primiti drugog. Drugo telo. Tela koje sebe moe dati drugom. Tela sposobmnog za lepotu.
Za iskustvo lepote, uzajamnosti, tj. strasti. Treba biti obazriv. Oseaj za lepotu ume da
zavede um na pogrean put, itamo u Uliksu, doktor (Frojd) moe da nam objasni ta te
rei znae. Ukratko, ne moe imati i jare i pare. Rascep je neizbenost. Gde je rascep,
doteramo li stvari do kraja, tu je i bol, oajanje. Estetizacija oajanja, estetizacija palog
stanja ljudskog duha, estetizacija bola, strasti i posrnua, pri tom, bitna je stavka u
Dojsovom poretku vrednosti. Reima Stivena Dedalusa, jo u Portretu umetnika u
mladosti, ono vano je izdizanje duha iznad udnje i gaenja, iznad saaljenja i straha.
Otud toliki nemir, tolike potrage. Tolike ispisane stranice. Dojsov imperativ je jasan
iveti, greiti, padati, trijumfovati.
Potrazi za majkom, za njenom little white breast, za njenim poprsjem, vulvom, za
njom kao container-om, paralelna je jedna sasvim druga potraga potraga za ocem.
Odsustvu majke, kao to smo videli, analogna je odsutnost Oca. Ogreenje sina o Oca.
Svaki incest ima dva lica. Reima poslednje strofe pesme Ecce Puer, napisane godine
1932:
A child is sleeping:
An old man gone.
O, father forsaken,
Forgive your son!
ovek je polno bie. U prirodi pola je nepotpunost. Otud potraga. Eros. Svako,
bio on toga svestan ili ne, trai nekoga. Pitanje je samo koga? Otac trai sina, sin trai
majku, mukarac trai enu, ena trai mukarca (ljubavnika, mua), sin trai oca. Stiven
Dedalus trai Leopolda Bluma, Blum trai Moli. Sin trai oca, otac trai sina, mu trai
enu. ena lei na krevetu, eka. Sin trai enu Tako biva u Uliksu, isto vai i za
Finnegans Wake. Negde pred sam kraj stoje rei:
I go back to you, my cold father, my cold mad father, my cold mad feary
father
Jezik je udan, bizaran, idiosinkratian. Razbijen pa ponovo sastavljen.
Nesvestan. Dojs ne pie o nesvesnom. Svojim pisanjem, ak i samom strukturisanou
svog pisanja, on oponaa nesvesno, strukturu nesvesnog. Nema tu, kod njega, nikakvog
prepriavanja. Sama stvar je tekst. Prianje i pisanje. Dogaaj teksta. Teksta kao
strukture. U odnosu na cogito bitno izmetene strukture. Strukture druge scene.
Predstave rei (Frojd bi rekao Wortvorstellung) meaju se sa predstavama stvari
(sa Sachvorstellung ili Dingvorstellung). Sekundarni proces je razvlaen. Sublimatorni
kapaciteti odloeni. Diferencija oznaitelj-oznaeno je suspendovana. Neko miljenje
postoji, no to miljenje (uprkos svoj svojoj inventivnosti) tei autistinosti. Zatvara se u
sebe. Solipsistino je. Preplavljeno je primarnim procesom. Parcijalnim objektima.
Nestabilno je. Funkcija vezvanja, bionovski reeno, naglaeno je izmenjena. Pervertirana.
Postoje veze, nekakvi linkovi, no ti su linkovi, zapravo, (moemo ih tako nazvati)
paralinkovi. Bizarni linkovi. Bizarni tekst moe poivati samo na bizarnim vezama.

Zatvori oi i gledaj. To bi bila jedna od vanijih poruka Uliksa. Treba ui u tamu. U

delirijum. Duga povest knjievnosti teko da zna za vei delirijum od onog u Finnegans
Wake. Dojsov svet je svet delirijuma, lingvistikog delirijuma. Svet bizarnih objekata.
To je svet pogleda zatvorenih oiju. Dojsova semiotika je poludela semiotika. Ne
semiotika ludila, ve upravo poludela semiotika. Ludilo semiotike. Ludilo pisanja. Strast
pisanja. Mahnitost pisanja. Dojs pie. Pie svoje, uslovno reeno, lude romane. Bavi se
tekstom i tekstovima. U svemu tome ak moda i uiva. Na neki nain, vedeli smo, pisala
je ak i Nora. Ipak, ne piu svi. Za pisanje, naprosto, nije dovoljno biti pismen. Dojsova
erka Lucija nije pisala ni romane ni prljava pisma. Naprosto je bila psihotina. A, pri
tom, svakako, bila je pismena.
itati Dojsa nije lako. Oko toga emo se svi, valjda, sloiti. Otpori su neizbeni.
Razum se brani. Uzmie. Buni se. itaoca nikada ne treba suoiti sa sopstvenom
glupou, razljueno veli Jung itajui upravo Dojsa, Uliks je to, meutim, postigao.
Da, oseao sam se glupo i ljutito. Knjiga uopte nije htela da mi izae u susret, nita nije
inilo ni najmanji pokuaj da se preporui a to prouzrokuje oseanje razdraenosti i nie
vrednosti kod iaoca. ta vie rei o ovim Jungovim reima? Sve je reeno. ini se da je
bio iskren. Nemamo razloga da sumnjamo. Otpor je tu, tu je kao deo teksta. Kao njegova
neizbena senka. to vai za Junga, vai i za svakog drugog itaoca. Niko nije povlaten.
Dojsov tekst nema miljenike. Od svakog zahteva isto. Mnogo. I jo neto. Navedene
Jungove rei zapisane su svojevremeno kao reakcija na Uliksa. Ostaje nam samo da se
zapitamo ta bi tek rekao o Finnegans Wake
Neke knjige itamo, lako prodiremo u njih. Ovladavamo njima. Asimilujemo ih.
Doivljavamo ih kao delove sebe. itajui ih oseamo se sigurno, ispunjeno, obogaeno.
U njima prepoznajemo delove sebe. U delovima sebe prepoznajemo njih. Prihvatamo ih.
Razumemo ih. Varimo ih. Postoji dobra volja. Nude nam se, otvaraju nam se. Smetamo
ih u neke, unapred ve pripremljene, uveliko uhodane, nama dobro poznate, kategorije
miljenja i doivljavanja. tako uglavnom biva, no tako nije uvek. Svi tekstovi, meutim,
nisu tako blagonakloni prema itaocu. Ima ih koji zbunjuju, postavljaju zamke, opiru se
naem razumevanju. tavie, opstaju na naem nerazumevanju. Na naoj nemoi. Ti i
takvi drugi tekstovi, druge knjige izmeu ostalog, tekstovi poput svakog,
psihoanalitiki reeno, govora drugog, govora nesvesnog prodiru u nas. Preplavljuju
nas. Plae nas. Ismevaju nas. Vuku nas za nos.
Psihoanaliza je, veli stara izreka, magija rei. Nesvesno je struktura. Tekst. Ono je
strukturisano, organizovano. Smisleno. Postoji smisao, skriveni, duboko potisnuti, smisao
simptoma. Simptom je, psihoanaliza nas uverava da je upravo tako, narativna pojava.
Stvar od subjekta odcepljene, neosveene, fabulacije. Svesnoj refleksiji nedostupan
smisao. Ludilo ima logiku, daleko od toga da je ono besmisleno. Naprotiv. Da je tako,
znao je jo ekspirov Lir. O Frojdu da i ne govorim. Uprkos svemu, Finnegans Wake ima
smisla. Taj smisao postoji, itljiv je. Moe se itati. Istini za volju, nije lako itijiv, ali je
itljiv. Teko itljiv, ali ipak nekako itljiv. Tu su otpori, ali tu su i putevi. Daleko od toga
da je sve neprohodno. Potrebno je kopati. Zavrnuti rukave i kopati. Oslukivati. Naporno
raditi.
Znaenje je u drugom planu, teite je na evokaciji. Ne na komunikaciji. Ne na,
razvojno visokoformalizovanoj, simbolikoj funkciji. Komunikacija nije bitna. Bitna je
atmosfera. Doivljaj. Mnotvo puteva. Razmena. Simultano sapostojanje mntva
razliitih (neretko, kako logiki tako i jeziki, meusobno iskljuivih) moguih puteva.

Perspektiva. Teite je na iskustvu, itaoevom iskustvu. U njegovoj svesti prepliu se

slike. Intuicije. Neke tekstove mogue je proitati, neke moemo uvek samo itati.
Analitiki posao analogan je poslu itanja. U oba sluaja suoavamo se sa iskustvom
beskonanosti. Poput Feniksa, tekst se, tj. nesvesno se, uvek i iznova obnavlja.
Neiscrpnost je drugo ime za beskonanost. Finnegans wake moda je najbolji primer za
celu tu stvar. Frojdovim reima, psihoanaliza je (tj. itanje je) odredivo iskljuivo u
smislu onog klasinog unendliche Analyse. Ahilej, znai, nikada ne stie kornjau.
Tekstove poput Finnegans Wake nemogue je proitati.
Pogled je okrenut ka unutra. Naravno, ako je uopte vie i umesno govoriti o
nekakvoj samorazumljivoj diferenciji na spolja i unutra. Simboliki gledano, poprite
dogaanja je materica, prelingvistika (Kristeva bi rekla semiotika) vulva. Ono njeno
cra. Massa confusa. Logika teksta je logika endoskopije, logika pogleda unutra. Logika
introjekata. Logika sna. Gubei sebe, gubei sopstveni gamatiki identitet, performativni
agens logosa, svako i niko, ponovo zadobiva mogunost iskustva materice. Sna. ivota u
materici. Gde je san, dubok san, tu je smrt. Gde je duboka smrt, tu je i vaskrsenje.
Feniksa sam ve pominjao. Bez njega Finnegans Wake gubi svaki smisao. Tekstom
vladaju centripetalne sile. Finnegans Wake gleda unutra. Uvlai nas (negde) unutra. Prust
je imao svoje madlenie. Dojs rei. Rei su glavne. Glavne su ak i onda kada
(upravo pomou njih) govori o mirisima i ukusima. Madlenii miriu, imaju ukus.
Moete ih pojesti. Rei zvue, odjekuju u seanju. Odjekuju u utrobi, u naoj utrobi, u
utrobi drugog. U utrobi Velike majke. Razlau se u seanju. U pisanju Strategija
pisanja je strategija seanja. Otud Wake Vaan je ton, kolorit zvuka. Zapis. Znaenje
je, kao to rekoh, u drugom planu.
Putevi se preklapaju putevi psihoanalize i literature. Putevi uivanja.
Pogledajmo sam tekst, njegovu strukturu. Ono tu bitno, to su grafiki fiksirani kaem
grafiki u smislu onog graf, graf ili grmma (parasimboliki obraeni a opet nekako
itljivi) beta elementi. Rei. Dojsovske rei, neologizmi i paralogizmi. Buncanje,
traenje. Pipanje. Verbum infans. Verba obscena. Dojs ne govori. On pie. Dojs nije
Homer. On to nije ak ni onda kada pie svoju (ni manje ni vie nego) Odiseju. On ne
pie o govoru. On pie govor. Govor drugog, govor nesvesnog.
No, na kraju, vratimo se jo jednom Moli Blum. Njenoj posredujuoj ulozi
izmeu Uliksa i Finnegans Wake. Pominjao sam njen zavrni monolog. Odatle sve
poinje. Od monolaga. Od toka. Toka svesti. Frojd bi rekao od slobodnih asocijacija.
Tako se, u okviru analitike situacije, pokree ivi realitet nesvesnog. Spontanitet
nesvesnog. Spontanitet teksta. Teksta kao govora drugog. Nesvesnog. Poredak literature
ogleda se u poretku analitike situacije. Dojs ne pie o psihoanalizi. Mnogi su to radili,
ali ne i on. On pie tok. Nesvesno kao tok. Kao tekst. U oba sluaja, u sluaju
psihoanalize i u sluaju literature, dogaa se tok. Tok svesti. Svesti koja se postepeno sve
vie razobruava. Razlae. Desublimie. Blagodarei Dojsu, psihoanaliza i literatura su
postale svesne zajednike stvari. Zajednikog polja delanja. Ako ni zbog ega drugoga,
onda je zato besmisleno psihoanalizirati Dojsa i njegove tekstove. Finnegans Wake ne
moe biti objekt psihoanalize. Finnegans Waka (ili, recimo, Uliks) moe biti samo
ogledalo psihoanalize.
I konano, bar kada je u pitanju Moli Blum, usledie afirmacija. Bljesak. Gotovo
usklik. Trenutak istine. Istine zbog koje postoji literatura. Istine zbog koje postoji

psihoanaliza. Ono njeno: yes I said yes I will Yes. Posle tog posednjeg Yes usledie teka.
Posle take utanje Telo. Koitus.
Knjiga dana, knjiga jednog jedinog dana (16. VI 1904), izlie se u knjigu noi,
knjigu sna. Prvo je, dakle, bio Uliks, potom Finnegans Wake Knjiga noi, knjiga sna.
Onirika knjiga. Uliks, jednostavno reeno, nije dovoljan. Tu nije kraj. Potreban je i
Finnegans Wake. Danu je potrebna no, javi san.
Radu sna analogan je rad teksta. Frojdovom die Traumarbeit (dakle, radu sna)
odgovara (upotrebiu danas relativno poznatu Kenerovu formulaciju) dojsovsko the
mind of the text. Um teksta. Asocijacije postaju sve slobodnije, misao sve disperzivnija.
Perspektive se umnoavaju, kombinuju, slike udvajaju, mnoe. Imena, lina imena,
postaju paradoksalno apstraktne, a opet nekako ive, vie ujne nego opipljive, odrednice
ljudskosti uopte. Lino se utapa u kolektivnom. Kolektivno se otkriva u linom. Svesno
u nesvesnom. Hampfri impden Irviker, inae (uslovno reeno) glavni junak u Finnegans
Wake, postaje HCE, tj. Here Comes Ewerubody. Dakle, svako. Njegova ena Ana Livija
Plurabela ALP. I tako u beskraj Igra rei postaje igra slova. Igra glasova
Jevanelisti njih etvorica, Matej, Marko, Luka i Jovan postaju jedan: Mamalujo.
Frojd i Jung, glavom i bradom, skrivaju se iza svojih kominih nadimaka Tweedeldeum i
Tweedeldee. Dord Berkli postaje arhidruid Balkelly.
Uprkos svom ludilu, tu je i pria. Pria iz svakodnevice. Obina pria.
Asocijativni predloak. Ono povrno. Frojd je imao svoju Psihopatologiju svakodnevnog
ivota. Dojs Finnegans Wake. Uliks poinje sa Homerom, Finnegans Wake se raa u
najbanalnijoj moguoj svakodnevici. Na poetku svega, makar formalno, nalazi se
kafanska poskoica. Pesma. Vesela i aljiva pesma nazvana Finnegans Wake.
Fineganovo bdenje. Daa. Komina pesma o pripitom dablinskom zidaru, nekom Timu
Fineganu, koji je pijan pao sa skele i poginuo. Pesma (vrcavim kafanskim jezikom) opeva
bdenje poginulom, bdenje koje se polako pretvara u pijanku. U opte veselje i ludovanje.
U radost poricanja smrti, radost vaskrsenja. Kulminaciju bdenja ini trenutak u kojem
sam pokojnik, pomenuti Tim Finegan, bivajui sluajno poprskan viskijem, i sam
vaskrsava. Poput Feniksa, die se iz mrtvih Jezikom kafanskog ereta, obraa se
okupljenima: niste li valjda mislili da sam mrtav?! Dye think Im dead? Slede krici i
usklici Opte veselje. I, napokon, zavrni stihovi refrena:
Isnt it the truth Ive told ye,
Lots of fun at Finnegans wake?
Dojs brie apostrof Finnegans Wake postaje Finnegans Wake. Wake ostaje.
Finnegans postaje Finnegans. Smena stvar postaje krajnje ozbiljna. Istovremeno,
ozbiljna stvar postaje smena. Zaeto je neko sasvim novo (nesvakidanje) pisanje.
Ozbiljno-smeno pisanje. Neretko je Nora, ulazei u radnu sobu svoga mua, zaticala
ovoga kako se smeje, kako se kikoe, kako se ludo zabavlja i dobro provodi, dok radi na
svom Finnegans Wake. Stvaralatvo ne mora da boli, stvaralatvo moe i da prija. Da
bude zabavno. Smeh oslobaa, to bi bila jedna od najdubljih Dojsovih poruka. Njegov
praktiki credo. Gospode! A gde je duhovitost? Mnogo toga je pomereno. Nita vie ne
moe biti kao pre. Ni Homer, ni svakodnevica. ak ni smeh. Duhovotost. Brisanjem
apostrofa, izmeu ostalog, ukinuta je mogunost jednosmislenog itanja. Mogunost
jednosmislenog (plitkog) smejanja U igri je (istovremeno) mnogo toga

U literaturi su bitne rei. Bitne su i u psihoanalizi. Poglavlje ili, sasvim uslovno

reeno, predavanje pod brojem XXXI u, danas inae uveliko klasinom, Frojdovom
tekstu Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu, nosi naslov Die Zerlegung der
psychischen Persnlichkeit. Vaan tekst vane rei. Govori se o samom smislu
psihoanalize. O tome ta ona jeste. U pitanju je ralanjavanje, ili (recimo) razlaganje. To
bi, najkrae reeno, znailo ono Frojdovo Die Zerlegung Dojsovoj desublimaciji
odgovaralo bi Frojdovo Zerlegung. Razlaganje. Razlaganje kao analiza. Die Zerlegung
to je, zapravo, nlusij. Analiza psihike linosti, ili naprosto linosti kako drugaije
razumeti ono der psychischen Persnlichkeit to bi bio, moda, najtaniji prevod naslova
ovog Frojdovog teksta. Analiza, ili ralanjavanje. Dekomponovanje. Dekomponovanje
svakodnevice. Otvaranje puta novoj sintezi. Uvidu. Iskljuivo tako psihoanaliza moe, sa
svoje strane, ponuditi (praktiki-terapijski) pandan Dojsovoj (literarnoj) transformaciji
Finnegans wake u Finnegans Wake.
Postoji tekst, pisanje teksta. To je ono to radi Dojs. Izmeu ostalog i od same
Nore se to oekuje. Da pie Postoji i psihoanaliza. I psihoanalitiari ponekad piu.
Ipak, njihovo je prvenstveno da sluaju. Da uju. Kad je potrebno, mogu da odgovore. Da
prue interpretaciju. Od Frojda do danas mnogo se toga promenilo. Ceo jedan vek je za
nama. Psihoanaliza danas, po mnogo emu, vie nije, niti moe biti, ono to je
psihoanaliza bila nekada. Ipak, poneto je i ostalo. Klasian Frojdov imperativ glasio bi:
gde je bilo Ono neka bude Ja. Wo Es war soll Ich werden. Ono to je ostalo, dakle, to je,
pre svega, tenzija, svest o tenziji, izmeu svesti (Ja) i nesvesnog (Ono). Ideja o odsutnoj
vanosti suoavanja subjektovog Ja sa nesvesnim. Ideja o neophodnosti da se to isto
nesvesno kao, izmeu ostalog, i bitno neizreeno, nemo u ivom govoru aktualne
transferne situacije konkretno ovaploti, da se iskae. Otud vanost rei za psihoanalizu.
Stara je istina ljudi pate zbog neisprianih pria. Psihoanaliza je, kao uostalom i
knjievnost, prianje pria. Prianje i sluanje pria. Rad na priama Stvar naracije, stvar
fabulacije.
Tako, znai, stoji stvar sa psihoanalizom. Ona ima svoje imperative. Meutim, ni
Dojsova (imanentna) poetika nije bila bez imperativa. Naprotiv. tavie, i tu postoji
neko Ono. Neka neostvarena lingvistika potencijalnost. Neizreenost. Nesvesno. Koliko
je psihoanaliza literarna, toliko je Dojsova literatura analitika. Analitika, naravno, u
smislu onog Frojdovog Die Zerlegung Die Zerlegung kao desublimacija. Literarnost
psihoanalize poiva na njenoj imanentnoj upuenosti na tekst, na naraciju. S druge strane,
analitinost Dojsove literature temelji se na njenoj upuenosti na ono nemo, neizreeno,
neartikulisano. ak telesno
Gde je bilo Ono, glasio bi Dojsov imperativ, neka bude tekst. Literatura. Tamo
gde je u analitikoj praksi topoloki locirano subjektovo Ja, njegov samosvesni
subjektivitet, u sluaju Dojsovog stila, u svetu njegove pozne proze, zasniva se roman.
Tekst. Zato se i moe rei the novels mind. Tamo gde je bio ovek, smrtnik, tamo gde je
bila banalnost svakodnevice, tu je sada roman Uliks, ili Finnegans Wake. Dakle, neki
novi svet. Svet ili svetovi. Nova stvarnost. Biografija vie nije bitna. Istorija postaje
paraistorija. Tekst je prevaziao autora. Samim tim, nemogue ga je tumaiti referencama
na autorovu biografiju. Tekst ivi za sebe, u skladu sa sopstvenim zakonitostima. ivi i ne
haje za zakone naeg sveta. Sveta u kojem je ak i sam njegov autor iveo. Iskljuivo je
tada (u tekstu, u svetu literature, u svetu sna) mogue, kako uostalom i pie u Uliksu,

algebarski dokazati da je Hamletov unuk ekspirov deda, a da je on sam (Hamlet) duh

vlastitog oca. A to, sloiemo se, nije mala stvar.
Johan Georg Haman retko kontroverzna linost, praotac Sturm und Drang-a, taj
prvi italac i prvi kritiar Kantove Kritike istog uma, istoivremeno i udak i prorok,
mislilac i zanesenjak jo daleke godine 1758, u nekom sasvim drugom kontekstu,
zapisae rei koje e bitno korespondirati sa Dojsovim iskustvom teksta, ivota i
pisanja. Bog je, veli Haman, pisac, jezik je njegova tvorevina. To kae Haman, na sebi
svojstven nain to kae i Dojs.
Dojsov bog bog koji nam se otkriva izmeu stranica Finnegans Wake najblii
je Egipatskom Totu. Hermesu. Bogu biblioteka, ptiijem bogu. Kako tamo stoji, prvom i
poslednjem alhemiaru Tvorcu pisma, falusnom bogu, bogu sklonom razliitim alama
i nestalucima, jednom od vanih pokrovitelja svake mogue prie. Jer, na kraju krajeva,
u tome je cala stvar. U prianju pria. U daru jezika, logosa. U plamenim jezicima
(pedesetnici) i u vavilonskoj zbrci jezika.
Sve je u slubi prie. Teksta. Onog O tell me Tako biva u psihoanalizi, tako
biva u literaturi. I tako do u beskraj. Dojsovim reima:
O
tell me all about
Anna Livia! I want to hear all
about Anna Livia. Well, you know Anna Livia? Yes of course,
we all know Anna Livia. Tell me all. Tell me now. You ll die when you hear.