,

, .
- , - ,
, .

, .
,
correctio.
,

. , .
.
, ,
,

.
.
. , ,
, .

. .
,

. .
correctio (, ,
).

: ,
. correctio
, , , .

.
,
. ,
,
.
.
Miroslav Mlinarek

 .
, , , ,
. ,
, . ,

. .
, , ,
, ,
.
.
.
794.
. ,
, .
: ,
.

.
. , , ,
.
,
,
: .
,
,
. 781. ,
. .
, ,
, ( 739. 804.),
, .
correctio.
,
.
.
De litteris
colendis.

. . ,
(), , , .
.
Miroslav Mlinarek

 .
:
. ,
.
, . ,
, .
. ,
.
800. .

. : ,
. ,
, , .
, ,
. . capitularies,
,
, ,
. Admonitio generalis ( ) 789.
, ,
.
,
.
.

.
.

.
,
, .

.
,
, ,
,
.
, , , ,
.

. .
Miroslav Mlinarek

 .
. .
.
, .

. ,
.
.
,
.
, ,
.
.
,
, .

. ?

. ,
,
, . ,

.
.


.
,
,
. , ,
. , IX .
, .
,

.
,
.

, , ,
Miroslav Mlinarek

 ,

.
IX
.

Pokrtavanje Zapadne Evrope od IV do X veka

Pokrtavanje cara Konstantina bila je velika prekretnica u istoriji hrianstva. Hrianska
crkva je iz nezakonitog statusa i progona dospela u povlaeni poloaj. Izmeu IV i VI veka
hrianstvo se pretvorilo u dravnu religiju i crkva je ula u blizak i trajan savez sa rimskom
dravom. Meutim, nije bilo sigurno da e vaseljenjsko hrianstvo preiveti raspad Zapadnog
rimskog carstva ili da e pokrstiti osvajae. Ipak, ono je bilo veoma prilagodljiva vera, koja je
uspeno opstojavala u razliitim ekonomskim, politikim i drutvenim prilikama, ali osloboeno
teke ruke rimske drave nije moglo odmah da se suprotstavi centrifugalnim silama. Regionalne
podvojenosti, koje su oduvek postojale, cvetale su, a razvijali su se i lokalni oblici hrianstva,
dok je pravoverno ostalo sauvano u idelalim, zakonima i crkvenim knjigama.
Dogaaji koji su unitili Carstvo na Zapadu naneli su veliku fiziku i moralnu tetu
Crkvi. Tokom dva veka poloaj pravovernog hrianstva u mnogim delovima Zapadne Evrope
bie sumoran. Ali do 700. godine plima e poeti da se povlai. Potomstvo romanskog
stanovnitva i dalje je u velikoj meri hriansko, a i veinu osvajaa zahvata jezika, kulturna i
verska asimilacija. Masovno pokrtavanje primitivnih naroda bilo je neto sasvim novo u istoriji
hrianstva, koje je znalo samo za pojedinana obraenja u Rimskom carstvu. Porast obraenika
je svakako ubrzan kada je drava poela da pomae hrianstvo, ali vatreni episkopi nisu imali
iluzija o vrstini ubeenja onih koji su se pokrstili iz ekonomskih ili drutvenih razloga. Ali ak i
kada je dotok preobraenika postao bujica u poznom IV i V veku, ljudi su se pokrtavali
pojedinano a ne cela plemena niti etnike grupe.
Crkva u Rimskom carstvu bila je relativno labav savez episkopija, pri emu je samo njih
nekoliko bilo bogatije i uticajnije od ostalih. Episkopi su bili kljune linosti u pokrtavanju
svojih dijeceza i snosili su odgovornost za primanje i iskuavanje preobraenika, jer tada jo nije
bilo misionarskih redova. U gradovima Carstva korien je jedan redovni postupak
katihumenat koji podrazumeva pravo da poduavaju, iskuavaju i izgone avola iz obraenika.
U gradovima gde je postojalo brojno svetenstvo koje je poduavalo, hrianstvo je do kraja V
veka postalo vera veine. Ali u hristijanizaciji seoskih podruja, gde je ivela veina stanovnitva
Carstva, postojale su ozbiljnije prepreke. Do V veka bogati zemljoposednici i njihova najblia
okolina postali su uglavnom hriani, ali je sa masama seljaka bilo teko. I kada je carska vlast u
V veku ustupila mesto germanskoj vladavini, prostrane oblasti u unutranjosti, bez stalnih
svetenika i crkava, ili su bile hristijanizovane povrno ili uopte i nisu bile. Ipak, hrianstvo je
uspelo izmeu V i XI veka da prodre i meu seosko stanovnitvo. To je uspelo i zahvaljujui
Miroslav Mlinarek

tome to su hrianstvo, tokom VI i VII veka, prihvatili i pomagali kraljevi i plemii novih
germanskih drava na Zapadu. ak i posle stvaranja germanskih drava lokalni episkopi su
zadali odgovornost da preobrauju seoska podruja svojih dijeceza. Napredak je bio spor i
muan. Glani metod pokrtavanja bio je poveanje broja crkava i svetenstva, a kako episkopi
nisu mogli da naprave crkvu u svakom zaseoku, ostavili su otvoren prostor drugima: vlastelini su
gradili crkve za svoje naseljenike, manastiri za svoje seljake a i neki slobodni seljaci su na svoju
ruku osnivali crkve. Naposletku je broj privatnih crkava nadmaio broj zvaninih episkopskih.
Takve crkve nisu bile pod kontrolom episkopa, ve su ostajale svojina osvajaa koji su
svetenike imenovali iz redova svojih seljaka i podlonika. Ipak, one su masama
zapadnoevropskih seljaka pruale hrianske svete tajne i svetenike, ma kako nedoueni bili.
Ne treba misliti da su episkopi neprestano napadali paganstvo seoskog stanovnitva, no
povremeno je dolazilo i do sukoba. Episkopi su mogli da pribegnu i nasilnim sredstvima i tu se
moe dati primer Martina iz Tura (oko 330-397). Iako je rano postao katihumen, godinama je
odlagao svoje krtenje. Posle vojne slube postao je monah i osnovao je prvi manastir u Galiji,
blizu Poatjea, oko 360. godine (zvao se Marmutje). Zbog svoje svetosti izabran je za episkopa
Tura 372. godine. Poto je bilo mnogo neznaboaca u okolini Tura i zapadnoj Galiji, Martin je
svoje propovedi paganima podupirao smelim akcijama, pokazujui nemo njihovih bogova:
razbijao je kipove, sekao sveto drvee, spaljivao hramove i na njihovom mestu osnivao crkve i
pustinjake elije.
Seobe germanskih naroda na rimsku teritoriju izmeu IV i VI veka izazvale su tekoe
koje su prevazilazile moi lokalnih episkopa. Pre invazija, nema podataka da su misionari slati
paganskim narodima koji su iveli severno od carskih granica. Ali to ne znai da su svi osvajai
koji su nasrnuli na Carstvo bili neznaboci. Neki su bili pripadnici germanskih religija a neki su
bili hriani, premda su ispovedali jeretiko arijanstvo. Arijanstvo je dobilo ime po prezviteru
Ariju iz Aleksandrije, a posredstvom Ulfile (preveo Bibliju na gotski jezik) i njemu bliskih
saradnika proirilo se meu Gotima, Burgundima i Vandalima. Kada su se ovi narodi naselili u
Carstvu, sa sobom su doneli arijanstvo sa sopstvenim svetenstvom i crkvama, to je
predstavljalo prepreku izmeu njih i rimskih podanika koji su uglavnom prihvatili vaseljensko
hrianstvo. U toku nekoliko generacija od njihovog stvaranja arijanska germanska kraljevstva
zapala su u politiku krizu iji je uzrok bio demografski osvajaka plemena nisu bila velika, a
bila su okruena mnotvom Romana. Sva jaa kulturna asimilacija, praena neprijateljstvom
hrianske veine prema arijanskoj jeresi, bila je izvor nestabilnosti za arijanske kraljevine. Ve u
ranom VII veku nijedna od njih vie nije bila jeretika. Ova preobraenja nisu bila plod
misionarskog rada, ve su to bile politike odluke vladara soueni s ozbiljnim problemima i
kojima je bila potrebna podrka sabornih episkopa i domaeg romanskog stanovnitva.
Nisu svi napadai bili arijanci. Bilo je takoe i paganskih Germana i oni su bili
najopasniji za crkvu. Doli su iz udaljenih krajeva iza Rajne i Danske, gde je uticaj rimske
kulture bio zanemarljiv. Franako napredovanje krajem V veka u severnoj Galiji imalo je vanih
posledica za hrianstvo. Uvoena je germanska paganska vera, Crkva je bila u povlaenju, a
neke episkopije su naputene. U istonoj Britaniji invazije su bile poraavajue za romansku
Miroslav Mlinarek

civilizaciju koja je jednostavno iezla posle 450. godine. Preiveli britanski hriani povukli su
se u surove zapadne predele ostrva u koje Germani nisu uspeli da prodru.
Najznaajniji osvajai bili su Franci koji su se pojavili na Rajni sredinom IV veka. Prodrli
su juno od Loare i pokorili su ostatke rimskih teritorija u Galiji, vizigotske zemlje severno od
Pirineja i Burgunde. Kljuna linost u verskoj evoluciji Franaka bio je njihov kralj Hlodoveh
(481-511) koji je obezbedio vlast svojim potomcima, Merovinzima, koji e vladati Francima do
751. godine. Pria o njegovom pokrtenju, iz pera episkopa Grgura Turskog (579-594) pokazuje
kako je crkva uspevala da osigura prevlast nad varvarskim narodima. Vera je bila drutveni lepak
koji je vezivao germanskog kralja sa njegovim ratnicima, a verska razliitost oznaavala je
politiku nestabilnost. Nije bilo osnovano da e se Franci pojedinano preobraati. Promena
religije morala je da bude zajednika odluka: uloga vladara je bila najbitnija, ali je bio potreban i
pristanak njegovih ratnika. Hlodovehu je bilo korisno da ima dobre odnose sa episkopima, koji
su, po okonanju rimske vladavine, preuzeli vodei poloaj u drutvu, a i stanovnitvo u
sredinjoj i junoj Galiji, koje je on eleo da zauzme, najveim delom je bilo hriansko. Takoe,
Hlodoveh se oenio burgundskom princezom Klotildom, koja je zadrala svoju veru
vaseljensko hrianstvo. Stara germanska religija je oekivala od bogova praktinu pomo (ratna
pobeda, bogatstvo) i oigledno su Klotilda i hriani dokazivali da je njihov bog moniji od
germanskih kada je re o praktinom delovanju. Grgur Turski pie da je jedna bitka bila
prekretnica u Hlodovehovoj odluci da se pokrsti poto su dogaaji potvrdili da je hrianski Bog
moniji od paganskih boanstava, i da mu je pomogao da pobedniki izae iz bitke. Verske
poduke davao mu je episkop Remsa Remigije i Hlodoveh je uspeo da ubedi ratnike i vie od tri
hiljade njih pokrteno je sa kraljem negde izmeu 496. i 506. godine. Od tada je pravoverno
hrianstvo postalo vera Franaka.
Deavanja na Britanskim ostrvima taloe zasluuju panju. Tamonja situacija bila je
veoma sloena: 600. godine na tom prostoru je postojalo nekoliko suprotstavljenih etnikih
grupa, od kojih ni jedna nije bila jedinstvena, i postojale su tri jezike grupe keltska, piktska i
germanska. Upravo u Irskoj hrianstvo je poelo da se iri u V veku, dok su anglosaksonski
osvajai potiskivali britanske hriane na zapad ostrva. Poto Irsku nikad nisu potinili Rimljani,
na ostrvu se razvila keltska kultura. Pravoverno hrianstvo u Irsku je doneo Patrik (oko 390460), hrianin keltskog roda, roen u zapadnim krajevima rimske Britanije. Gusari su ga
zarobili i odveli u Irsku, a u svojim Ispovestima kae da je po bekstvu iz ropstva u snu pozvan da
se vrati i pokrsti paganske Irce. Verovatno je dobio svetenike poduke i rukopoloenje u
Britaniji. Hirotonisan je za episkopa i vratio se u Irsku oko 430. godine gde je pokrenuo
pokrtavanje Iraca. Patrik je u Irsku uveo organizacioni model koji mu je bio poznat iz Britanije i
Galije: teritorijalne dijeceze, s episkopima na elu, koji borave po gradovima. U veku posle
Patrika Irska je bila izolovana, dok su crkve u Britaniji i na kontinentu posrtale pod udarcima
najezdi. Zbog oteanih komunikacija, razlike meu crkvama svuda su bivale sve vee. Prilike u
Irskoj toliko su se razlikovale od onih na kontinentu (jedan od razloga je i to to nije mogla da se
osloni na rimsko naslee) da se tradicionalna episkopska organizacija nije mogla ukoreniti i
crkva u Irskoj je prestala da lii na crkve u Evropi. Hrianstvo se prilagodilo ivotu u
plemenskom drutvu u kome nije bilo gradova i latinskog jezika. U Irskoj manastir je zamenio
Miroslav Mlinarek

dijecezu kao glavnu hriansku instituciju. Episkopi su bili potrebni zato to normativno
hrianstvo nije moglo da funkcionie bez njih, ali su oni iveli po manastirima i bili su na
raspolaganju opatu kada su njihove usluge bile potrebne. U poreenju s episkopima na
kontinentu, imali su mnogo manju mo i drutveni znaaj. Ovde je opat bio vodea verska
linost u drutvu. Pored razlike u nainu organizacije crkvenog ivota bilo je i drugih stvari koje
su Irsku crkvu delile od kontinentalne: raunanje Uskrsa, osobena tonzura, stroga disciplina.
Poto su Irci govorili keltskim jezikom a latinski su zadrali kao sveti jezik, morali su da ga ue
od poetka. Tako su Irci nauili gramatiki pravilan latinski, poto su uili iz knjiga, dok su
mnogi na kontinentu uili govorni latinski koji je umnogome odudarao od klasinog.
Odvajanje od porodice bila je posebno zahtevna vrsta samoodricanja i poev od VI veka
neki irski monasi odlazili su na udaljena ostrva u Irskom moru i severnom Atlantiku, u Englesku,
Galiju, ak i u Italiju i Palestinu. Nisu odlazili da budu misionari, ali kada bi sreli neznaboce
esto bi poinjali da deluju meu njima. Za oivljavanje kontinentalnog hrianstva umnogome
su zasluni lutajui irski monasi.
Drugo ostrvo na kome su se odigrale vane verske promene bila je Britanija. Hrianstvo
se prvi put pojavilo u rimskoj Britaniji u III veku, a verovatno su ga doneli trgovci i vojnici. U IV
veku postojale su samo tri episkopije. Ovaj prvi sloj hrianstva izbrisali su germanski osvajai u
poznom V i u VI veku. Kada se rimska vojska povukla sa ostrva 410. godine, romano britsko
stanovnitvo ostavljeno je samo da se brani od Pikta, i od irskih i germanskih Gusara. Zbog toga
oni su unajmili Germane iz Danske i sa holandskih obala da im pomognu u odbrani. Najamnici,
koji su pripadali plemenu Saksonaca, ubrzo su iskoristili priliku da zemlju zauzmu za sebe.
Godina 450. je po tradiciji, datum dolaska saksonskih voa Hengista i Horse, a u toku dva
naredna veka Saksonci e uz pomo Angla i Jita, napredovati du renih dolina i potiskivati
romanizovane Brite. Tako su rimska kultura i ustanove, ukljuujui i hrianstvo i latinski jezik,
iezli iz ravniarske Britanije. Potomci romanizovanih Brita vratili su se keltskim obiajima i
nastanili su zapadne i severozapadne delove ostrva. Zadrae hriansku veru, ali e se vie
organizovati po manastirima nego po episkopijama. Neznaboaki i ratoborni doljaci podelili su
nizinsku Britaniju na brojna malena kraljevstva koja su neprestano ratovala, to je bio jedan od
razloga zato romano britski opati i episkopi iz Velsa, Devonira i Kornvola nisu pristupili
pokrtavanju zavojevaa. Meutim, misionari e ipak doi u Englesku oko 600. godine i to junu
Englesku iz Rima, a u severnu iz Irske.
Papa Grgur I (590-604) bio je pokreta misija upuenih Anglosaksoncima. Kakvi god da
su bili njegovi motivi, njegov napor je bio nesvakidanji. Pre njega pape se nisu bavile
misionarskim radom. Godine 596. Grgur je poslao grupu od etrdeset italijanskih monaha pod
vostvom Avgustina (597 oko 607) i oni su se iskrcali u Kentu, kraljevini najblioj Franakoj i
najizloenijoj njenom uticaju. Kao to je esto bivalo, presudna je bila milost lokalnog vladara.
Kralj Etelbert od Kenta (560-616) bio je u braku sa Bertom, praunukom franakog kralja
Hlodoveha, i dopustio joj da ima pored sebe franakog episkopa. Kralj Etelbert je dozvolio
rimskim misionarima da se smeste u Kenterberiju, gde su oni osnovali manastir Sv. Petra i Pavla.
Avgustin, prvi kenterberijski arhiepiskop, obnovio je zdanje preivele rimske crkve (kasnije
poznate kao Krajster). U roku od nekoliko godina Etelbert je pokrten, a rimska misija u Kentu
Miroslav Mlinarek

stekla malu, ali sigurnu bazu za dalje delanje. Prvi put pagane su pokrstili misionari koji su stigli
pravo iz Rima i ukratko, misija pape Grgura stvorila je na zapadnom obodu hrianskog Zapada
Crkvu odanu papskoj stolici.
Misija irskih episkopa, koji su radili po uputstvima opata manastira Jone koji je osnovao
sv. Kolumba 565. godine na ostrvu izmeu kotske i Irske, u kraljevstvu Nortumbriji, odigravala
se gotovo istovremeno. Irci su doneli svoje obiaje (osobenu tonzuru, svoj metod raunanja
Uskrsa, asketski nain ivota). Ostrvo Lindisfarn, kraj severoistone obale Engleske, postalo je
sredite njihove misije i pridobili su nortumbrijski dvor za irsko hrianstvo. Rimska i irska
misija radile su oko ezdeset godina u svojim odvojenim sferama, uz izvesna trvenja, ali bez
ozbiljnijih sukoba. Svaka crkva imala je svoje pristalice meu anglosaksonskim kraljevskim
porodicama. U manastiru Vitbi godine 664. rimska i irska strana zastupale su svoje stavove pred
kraljem Nortumbrije, Osvijem, ija je supruga poreklom iz Kenta, slavila Uskrs po rimskom
kalendaru, dok se on pridravao irskog raunanja. Na kraju se kralj Osvi opredelio za rimsku
stranu. Do devedesetih godina VII veka sva anglosaksonska kraljevstva zvanino su prihvatila
rimsko hrianstvo. Hristijanizovani Anglosaksonci su otpoeli misije na kontinentu u kojima su
propovedali odanost sv. Petru i papi kao delu pravovernog hrianstva. Rimsko carstvo na
zapadu je nestalo, ali je hrianstvo preivelo u novim okolnostima i pokazivalo znake preporoda
i uspona.
Sredinom VIII veka anglosaksonski monasi, radei kao misionari na kontinentu,
omoguili su savez pape i Franaka, to je imalo veliki znaaj u uobliavanju srednjovekovne
crkve.
U zimu 677/8. godine jedan anglosaksonski episkop, Vilfrid od Jorka (634-709), uputio
se u Rim, ali je zbog sukoba sa franakim vladarem morao da provede zimu na teritoriji dananje
Holandije, gde je ivelo germansko pleme Friza. Vreme koje je tamo proveo koristio je da ih
preobrati, mada bez konanog uspeha. Ipak, njegovi napori bili su poetak kasnijeg talasa
misionarskog zanosa u Crkvi iz koje je poticao, i koja e slati misionare meu paganska plemena
Friza, Saksonaca, Alamana, Titinana i Bavaraca. S osobenom revnou tek probraeni
Anglosaksonci, koji su poznavali hrianstvo gotovo samo iz knjiga, stvorili su najureeniju i
najdinaminiju crkvu na Zapadu. Neoekivanim obrtom, najueniji zapadnjak VIII veka, monah
Beda (672-735), iveo je na severnom obodu civilizovanog sveta, u Nortumbriji. Anglosaksonski
misionari su bili pogodni za zadatak preobraenja germanskih naroda. Sami su govorili
germanskim jezikom, i lako su nauili i lokane germanske dijalekte. Ubrzo su mogli da
propovedaju i poduavaju na jeziku svojih preobraenika.
Anglosaksonski misionari su bili veti organizatori i delovali su gotovo jedan vek.
Stvorili su dvojicu slavnih voa: Vilibrorda/Klimenta (658-739) i Vinfrita/Bonifacija (oko 675754). Vilibrord je bio nortumbrijski monah i uenik Vilfrida od Jorka. Njegov opat ga je 690.
godine, zajedno sa jo jedanaest drugova, poslao da nastave Vilfridov rad meu Frizima, ali
Frizijski vladar Radbod nije bio naklonjen hrianstvu. Vilibrord je shvatio da mu treba podrka
Franake, ali kako je merovinki kralj bio samo figura na prestolu, a pravu vlast je imao
majordom Pipin Heristalski, Vilibrord je morao od njega da trai podrku. Pipinova podrka
omoguila je Vilibrordu da radi u zapadnoj Friziji, koja je bila pod franakom kontrolom. Takoe
Miroslav Mlinarek

on je 698. godine osnovao manastir u Ehternahu, na zemlji koju mu je darovao Pipin. Od tada
majordomi neprestano podravaju anglosaksonske misionare. Vilibrordu je jo bilo potrebno i
zakonsko pravo da zapone ckveno organizovanje novih teritorija. Obratio se papi, i papa Sergije
ga je 695. godine proizveo u arhiepiskopa Friza, sa seditem u Utrehtu (ovo je bilo prvi put od
Grgura Velikog da papa pomae misionarski rad). Tako je Vilibrord dobio podrku i franakih
vladara tj. majordoma i papstva za svoj misionarski rad.
Bonifacije, apostol Germanije, Vilibrordov uenik, radio je na mnogo irem
geografskom prostoru (od severnomorskih obala Frizije pa do Tiringije i Bavarske gde su se
prostirale teritorije nepokrtenih starih Saksonaca.). Njegova glavna tvorevina je manastir u
Fuldi (744), u zapadnoj Nemakoj, a titula koju je dobio od pape je arhiepiskop Germana, sa
seditem u Majncu. Njegovi uspesi u oblastima izvan Franakog kraljevstva znaili su irenje
redovnog, Rimu lojalnog i pravovernog hrianstva. Ali moe se rei da on nije pokrstio jedan
potpuno paganski narod, ve je okonao doba simbioze pagana i hriana. Takoe, Bonifacije je
bio zapoeo neto sasvim novo: rad na reformama unutar Franake crkve. titio ga je Karlo
Martel, a zatim njegov sin Pipin, budui kralj Franaka. Bonifacije se upokojio u Friziji
754.godine. Banda pirata je napal njegovu druinu i on je tu okonao svoj ivot. Sahranjen je u
svom manastiru Fulda. Kada je umro, videlo se koliko je misionarski rad promenio severoistone
granice latinske Evrope. Mnotvo manastira i episkopija unapredili su preobraanje paganskih
germana.
U polovini veka posle Bonifacijeve smrti, misionari su u Germaniji bili manje znaajni
od do tada neviene sile i odlunosti franakih kraljeva. Karlo Veliki (768-814) uinio je narod
Franaka dominantnim za Evropu. Sudbina, jo uvek paganskih, Saksonaca bila je od presudnog
znaaja za Karlov novi koncept hrianskog carstva. Takoe, su od Saksonaca stalno pretila i
pustoenja graninih oblasti. Iako su saksonski plemii ve uveliko usvojili franake obiaje,
ipak su se izuzetno uporno i dosledno drali paganstva. Ratove protiv Saksonaca Karlo je poeo
772. godine, i ovo su bili teki ratovi sa nekoliko prekida. Stanovnitvo sa ovih oblasti bilo je
nasilno preseljavano. Saksonski plemi, Vidukind, konano se predao 785. godine i prihvatio je
hriansko krtenje. Iste godine Karlo je izdao Kapitularij nad oblau Saksonije niz
administrativnih odluka. Ovim Kapitularijom je, teorijski bar, granica sada bila konano
zatvorena: nijedan drugi obred sem onih koje je propisivala hrianska crkva nije se mogao
praktikovati ni u jednoj franakoj provinciji. Ali potpuna predaja Saksonaca u celini nije bila
mogua, te je Karlo okonao ratovanje sa Saksoncima tek 804. godine.
Sredinom IX veka, u samom asu kada je karolinka renesansa dostigla svoj vrhunac,
latinsko hrianstvo su ponovo ugrozili osvajai. Ovoga puta nije bila re, kao etiri veka ranije,
o seobi naroda, ve o razbojnikim, pljakakim upadima Muslimana, Maara i Normana.
Opet je dolo do spajanja razliitih kultura i brisale su se granice koje su na severu i istoku delile
hristijanizovane zemlje od oblasti naseljenih drugim narodima. Lutanja Normana i Maara
zavrila su se njihovim konanim naseljavanjem i prihvatanjem sedelakog ivota. Primili su
hrianstvo i stupili su u zajednicu evropskih naroda sa sopstvenim kulturnim nasleem. Maari
su se preobratili u latinsko hrianstvo pod kraljem Stefanom (997-1038) i postali deo politikog
sistema hrianskog sveta. to se tie Normana, jo je kralj Alfred kumovao Dancu Gutrumu na
Miroslav Mlinarek

10

krtenju 878. godine, a vikinki vladar Normandije Rolon prihvatio je krtenje oko 911. godine
kao izraz svog pomirenja sa zapadnofranakim kraljem Karlom Prostim (893-923). U poetku su
to bili samo politiki dogovori koji su vodili u povrnu hristijanizaciju, ali tokom X i XI veka
proces asimilacije se nastavljao i naseljenike je apsorbovalo domae stanovnitvo, iji su jezik i
religiju doljaci prihvatili. Vana je injenica da je hrianstvo apsorbovalo svoje napadae a ne
obrnuto.
U zemljama izvan severnih i istonih granica latinskog hrianskog sveta preobraenje je
i dalje bilo grupna odluka sa jakim politikim naglaskom. Skoro svugde je kralj bio povezan sa
preobraenjem svoga naroda. U Skandinaviji je odluujui period bio od 950. do 1050. godine.
Hrianstvo je u Dansku uveo Harald Plavozubi (oko 960), u Norveku Olaf Trigveson (9691000) i sveti Olaf Haraldson (1015-1030) i u vedsku kralj Olaf (oko 1000). Na Islandu, koji nije
imao kralja, odluku o prihvatanju hrianstva donela je oko 1000. godine skuptina vodeih ljudi
- Althing, s odobrenjem da se oboavaju stari bogovi jo izvesno vreme za sluaj da nova vera
poremeti red prirode.
Kao to vidimo pokrtavanje Evrope je bio dug proces, koji se zavrio pokrtavanjem
osvajaa hrianske Evrope. Razloge za ovo treba traiti i u pristanku vladara da se pokrste, i da
svoj narod prevedu u hrianstvo, jer im je hrianska ideologija, zasnovana na monarhijskom
ureenju, omoguavala red i mir u upravljanju dravom (hrianstvo je pomagalo u izgradnji
centralizovanijih drava poto je zagovaralo jaku monarhiju pre nego nasilje i nered vezane za
nezavisnost plemstva. Kao praktina stvar, osnivanje dijeceza, parohija i manastira stvorilo je
infrastrukturu koja je podravala vladare u njihovim naporima da ujedine svoje slabo povezane
oblasti).

Miroslav Mlinarek

11

Ranosrednjovekovno monatvo od IV do XI veka

Pokrtavanje cara Konstantina bila je velika prekretnica u istoriji hrianstva. Hrianska
crkva je iz nezakonitog statusa i progona dospela u povlaeni poloaj. Izmeu IV i VI veka
hrianstvo se pretvorilo u dravnu religiju i crkva je ula u blizak i trajan savez sa rimskom
dravom. Posledice tog saveza zovu se pravovernim ili normativnim hrianstvom. Pravoverno
hrianstvo je bilo vrsto utemeljeno u realnom svetu. Bilo je dobro organizovano i preduzetno.
Brojno svetenstvo, znatni zemljini posedi, velelepne zgrade, javni obredi, simboli i likovna
umetnost i vidljiva pobeda nad suparnicima uinili su pravoverno hrianstvo istaknutom
ustanovom poznog rimskog drutva. Pravoverno hrianstvo je imalo prilino bogatstvo i
ekonomske povlastice, jer sa legalizacijom hrianstva crkveno imanje se znatno uvealo.
Episkopi su bili zvanine voe lokalnih hrianskih crkava, ali od IV veka imali su
suparnike u svetim ljudima kojima su se divili mnogi obini hrianski svetenici i svetovni
ljudi. Monasticizam je bio sloen i nezavistan pokret unutar pravoverne crkve. Monatvo se
moe shvatiti kao pokret koji je nastao kao odgovor na sve vei formalizam pravovernog
hrianstva. Jo od poetka hrianstvo je visoko cenilo dobrovoljni asketizam, tj. samoodricanje
iz verskih uverenja. Takvo odricanje je obino podrazumevalo seksualno uzdravanje, post i
izbegavanje svetovnih zabava. Mnoge hrianske zajednice imale su u II i III veku lanoveaskete. Askete su ivele meu sabraom i, ako su mogli, sami su zaraivali za ivot, mada je
neke izdravala zajednica. Neki od njih. uglavnom mukarci, napustili su gradski ivot i
svakodnevne poslove i potraili udaljena mesta gde su mogli da ive u potpunom samoodricanju,
uz molitve i misli o svetim spisima. Ovo se na najspektakularniji nain dogodilo u Egiptu i Siriji.
Godine 270. Antonije (250 356, smatra se osnivaem monatva), dovoljno imuan
poljoprivrednik iz egipatskog Fajuma, otiao je u pustinju da bi se ponovo odande pojavio tek
oko 310. godine kao uveni eremita, pustinjak, uzor hrianskog otelnika svih buduih
vremena. U Siriji su, takoe, putevima ve dugo krstarile druine harizmatinih propovednika
koji nisu nita dugovali svetu. Ispunjene silom Svetoga Duha, ove putujue druine bile su
svojevrstan prizor i oni su bili jedinstveni, usamljenici. U Egiptu grka re monachos,
usamljenik, od koje potie i naa re monah, ubrzo je poela da se vezuje za ovakve
ekscentrike. Otueni od drutva, lutalice iz Sirije i pustinjaci iz Egipta predstavljali su nov
oblik radikalnog hrianstva, koji se od tog vremena vezuje za novi termin monatvo. Sv.
Vasilije Veliki je dao temeljni model zajednikog ivota u traganju za linim spasenjem, ali i za
spasenjem blinjega, preinaavajui primitivan oblik askeze egipatskih seljaka. Njegovim
manastirom u Kapadokiji upravljao je stareina, dok je ivot monaha, mada strog, ipak bio
otvoren za bratoljublje, zahvaljujui fizikom radu, zajednikom obredu i socijalnoj delatnosti. U
tom pravcu se monatvo na Istoku i dalje razvijalo, uvajui snanu asketsku crtu.
Oni su uputili izazov pravovernom hrianstvu poto su bili izdanci neusiljene i estoke
tradicije ispoljavanja verskih uverenja, koja je posredno ili neposredno osuivala razvoj sloene
crkve usko povezane sa drutvom. No, pravoverno hrianstvo je nalo nain da ih prilagodi i do
V veka monatvo je uveliko postalo deo pravovernog hrianstva i postalo je jedan od njenih
Miroslav Mlinarek

12

glavnih temelja. U V veku episkopi su utvrdili svoje pravo da odobravaju osnivanje manastira i
nadgledaju monahe, ali nikada nisu imali punu kontrolu nad njima i stoga nije udno to je
veina pokreta za preporod crkve potekla iz monakih redova.
Monatvo se rairilo po zapadnim delovima Rimskog carstva otprilike jedan vek poto je
nastalo na istoku. Mali broj pustinjaka pojavljivao se povremeno na zapadu, ali ekstremnije i
usamljenije forme istonog monatva u celini nisu se dobro primile u toj oblasti. Iskustva
istonih oblika monatva prenosili su znameniti pojedinci: sv. Ambrozije, sv. Martin Turski, sv.
Jeronim, sv. Jovan Kasijan, ali i oboni ljudi koji su boravili Aleksandriji i na istoku uopte.
Normalni okvir zapadnog monakog ivota je mala zajednica pod vostvom opata, koga je
nadgledao lokalni episkop. Meutim, tu se javlja kao izuzetak isrsko monatvo. Poput monatva
koje je poniklo u Egiptu, i ono je nametalo veoma strogu disciplinu. Asketizam je visoko cenjen i
sprovoen u irskim manastirima. Biografije irskih monakih svetaca obiluju svedoanstvima o
strogom isposnitvu, dugotrajnim bdenjima, vatrenom izlaganju fizikim neudobnostima.
Odvajanje od porodice bila je posebno zahtevna vrsta samoodricanja. Poev od VI veka neki
irski monasi odlazili sun a udaljena ostrva u Irskom moru i severnom Atlantiku, u Englesku,
Galiju, ak i Italiju i Palestinu. Za oivljavanje kontinentalnog hrianstva umnogome su
zasluni Irski monasi. Jedan od najpoznatijih je svakako sv. Kolumban koji je osnovao manastire
Liksej i Bobio na evropskom kontinentu.
Kada je izabran za episkopa Rima, Grgur Veliki (590-604) je napisao popularno delo,
Dijalozi, koje se delom bavilo monatvom i svetim ljudima Italije. Svoju drugu knjigu Dijaloga
posvetio je Benediktu iz Nursije (oko 480-545), i iako ova knjiga nije istorija (gotovo da uopte
nema vrste hronologije) to je jedini izvor biografskih podataka o Benediktu, kljunoj figuri
zapadnog monatva. Ovom knjigom je Grgur lansirao benediktince kao optevaeu snagu
hrianstva. Benedikt je roen u dobroj porodici u gradu Nursiji i poslat je u Rim na kolovanje.
Bio je zgroen nemoralnou Rima i povukao se u peinu u Subijaku, gde je iveo kao pustinjak
tri godine. Pozvan je da postane opat jednog manastira u okolini, ali zbog sukoba sa monasima
napustio je taj manastir i osnovao je dvanaest malih kua, sa po dvanaest monaha. Meutim i tu
dolazi do sukoba, sada sa susednim svetenikom i sada odlazi 150 km jugouistono od Rima u
Monte Kasino. Spalio je umarke u kojima su se pagani molili i preuzeo hram i ruiniranu tvravu
na vrhu brda. Godine 529. osnovao je novi manastir u Monte Kasinu i tu je ostao do kraja ivota.
Benedikt je znaajan jer je napisao Pravilo (Regula Sancti Benedicti), uputstva za
organizaciju i provoenje monakog ivota relativno kratak rad od 73 saeta poglavlja. U VIII i
IX veku je Benediktovo Pravilo, uz podrku karolinkih kraljeva, nadvladalo i postalo norma
zapadnog monatva. Benedikt je svoj manastir opisao kao kolu za poetnike u slubi
Gospodnjoj. Interesantno je da on nije planirao nikakve spoljne ili drutveno korisne zadatke za
monarhe poput prepisivanja rukopisa, poduavanja ljudi izvan manastira ili misionarskog posla.
Najvie to je uradio bilo je da podstie monahe da obezbede hranu i prenoite putnicima.
Napisao je da nita ne sme imati prednost nad sluenjem Bogu, koje je nazivao Boijim
radom. Pravilo je davalo detaljna uputstva za Boju slubu, za osam perioda javne molitve.
Takoe su postojali i periodi dana odreeni za itanje verskih radova (pre svih Biblije i i spisa
crkvenih otaca) a u vremenu izme]u molitvi i religioznih prouavanja, Benediktovi monasi su se
Miroslav Mlinarek

13

bavili fizikim radom. Pravilo je takoe postavljalo okvir u kome treba da se organizuje ivot
onih koji se mole. Glava manastira bio je opat, koga biraju monasi, savetuju se sa njim o
vanim pitanjima, ali nisu mogli da opovrgnu njegove odluke i nisu mogli da ga smene. Benedikt
nije odobravao lino zanesenjatvo i spektakularna dela samoodricanja koja su bila uobiajena u
istonom monatvu. On je davao prednost zajednikom ivotu s odgovarajuom vegetarijanskom
ishranom, sa dovoljno vremena za san i svakodnevnim rasporedom rada i molitve. Istorijski
dogaaji e dovoditi benediktinske monahe u situacije koje Benedikt nije mogao ni da zamisli,
ali temelj njihovog uspeha bilo je samo Pravilo.
Monatvo je odigralo znaajnu ulogu i u pokrtavanju Evrope. Poetkom VIII veka sva
arijanska kraljevstva, bilo pokrtavanjem bilo osvajanjem, nestala su. Svestan vrednosti
benediktinskih monaha, papa Grgur I ih je krajem VI veka poslao u prvu misiju na britanska
ostrva, meu Angle i Sase, gde oni osnivaju vie manastira arita i uporita hrianstva
(Vestminster, Vermut, Derou). Hristijanizovani Anglosaksonci su otpoeli misije na kontinentu
u kojima su propovedali odanost sv. Petru i papi kao delu pravovernog hrianstva. Sredinim
VIII veka anglosaksonski monasi, radei kao misionari na kontinentu, omoguili su savez pape i
Franaka, to je imalo veliki znaaj u uobliavanju srednjovekovne Crkve. Monasi koji su iveli
po pravilima svetog Benedikta dali su pravac Anglosaksonskoj crkvi. Manastiri su uili domae
svetenstvo da ita latinski i koristi domai jezik u verskoj obuci. Neoekivanim obrtom,
najueniji zapadnjak VIII veka, monah Beda (672-735), iveo je na severnom obodu
civilizovanog sveta, u Nortumbriji. Upravo su iz pravoverno hrianske anglosaksonske
Engleske, lojalne Rimu, poeli da odlaze misionari a najpoznatiji su Vilibrord i Bonifacije.
Anglosaksonci su dobro znali da se manastiri mogu priligoditi slabo naseljenim oblastima bez
gradova, trgova i dovoljne koliine novca. Manastiri su cvetali i u primitivnim materijalnim
uslovima Irske i anglosaksonske Engleske. Idealni manastir je zidan na mestu sa dovoljno vode,
sa zgradama potrebnim za monaki i ekonomski ivot i bio je okruen itnim poljima. Snaan,
radom sposoban benediktinski manastir bio je okosnica misionarskog rada na kontinentu.
Svoju civilizacijsku ulogu manastiri su imali i u podizanju opteg kvaliteta ivota.
Monasi su gradili puteve i mostove, isuivali movare, krili ume. Iako sv. Benedik Pravilom
nije predvideo prepisivaku delatnost, skriptorijumi u Vivarijumu, Bobiju i Lindisfarnu bili su
prava arita pismenosti. U irskom drutvu manastir je takoe bio mesto gde se ouvala
intelektualna i bogodlovska strana hrianstva, a to je od znaaja, do karolinke renesanse
ispravni klasini latinski najbolje se odrao u manastirima Iraca i, kasnije, Anglosaksonaca. To je
bilo zbog toga to su Irci govorili keltskim jezikom, a latinski su zadrali kao sveti jezik i morali
su da ga ue od poetka i tako sticajem okolnosti Irci su nauili gramatini pravilan latinski poto
su ga uili iz knjiga, dok su mnogi na kontinentu uili govorni latinski koji je umnogome
odudarao od klasinog. Manastiri su preuzeli ulogu kola, jer su samo oni imali sredstva da
izdravaju uitelje i prepisuju knjige.
Za jedan vek (750-850) latinski Zapad se, pod vladavinom karolinke dinastije, politiki
uvrstio. Tokom ovog vanog perioda nastala je civilizacija koja se znatno razlikovala od svojih
rimskih prethodnika, ali i od savremenika. Srce nove Evrope bilo je Franako kraljevstvo. Novi
politiki uslovi imali su ogroman uticaj i na crkvu a kako je mo Karolinga rasla, oni su sve vie
Miroslav Mlinarek

14

mogli stvarno da deluju na podsticanju promena. Karolinki program reformi je imao nameru da
vrati pravi red u drutvo, ukljuujui i crkvu. Karolinki reformatori u tenji da pojaaju veze
izmeu svoje crkve i pravovernog hrianstva, podstakli su obnavljanje kanonskog prava. Do
800. godine u Franakom carstvu je bilo vie od 650 manastira izvan Italije, u kojoj je bilo
nekoliko stotina vie. Svaki manastir je bio nezavisan i samoupravan, iako su kraljevi, episkopi i
moni aristokrati kontolisali mnoge od njih. Razliitosti meu franakim manastirima su bile
znatne. Takoe, imali su razliito poreklo i tradicije. Neki stari manastiri su osnovani jo u
poznom Rimskom carstvu, druge su osnovali irski misionari u VII veku, tree anglosakasonski
misionari u VIII veku, a neke i sami Franci izmeu VI i IX veka. Poetkom IX veka postojalo je
zbunjujue mnotvo naina na kojima je upravljano manastirima. Neki su koristili galo rimsko
monako pravilo, kakvo je bilo ono Cezarija iz Arla, neki irska monaka pravila, poput Pravila
svetog Kolumbana, a neki i Pravilo svetog Benedikta. Mnogi nisu koristili nikakvo pravilo tj.
njihovi opati su upravljali onako kako su sami razumevali monake tradicije. Zbog svog velikog
broja i bogatstva, monasi su bili glavna snaga u karolinkom drutvu i crkvi.
Najdalekosenija novina u monakom ivotu koju su sproveli karolinki reformatori bila
je odluka da svi monasi moraju da usvoje Benediktovo Pravilo. Najambiciozniji i najuspeniji
napor u pravcu benediktinizacije odigrao se u vreme cara Ludviga Pobonog (814-840).
Vizigotski opat Vitica, poznat kao Benedikt iz Anijane, pokuao je da uvede jenoobraznost u
manastire, to je bila novina u istoriji monatva. On je Pravilo sv. Benedikta dopunio normama
koje je trebalo da ga prilagode savremenim uslovima i podstaknu jednoobraznost. Ambiciozni
planovi Benedikta iz Anijane da nadgleda sve manastire i primeni Pravilo u stotinama njih na
jedinstven nain propali su, jer Karolinko carstvo nije bilo dovoljno sposobno da nametne
jedinstvo nad tako velikim prostorom. Ipak monasi su prihvatili gledite da su oni sinovi sv.
Benedikta, a njegovo Pravilo je, sa dodacima i tumaenjima koji su ga pribliavali lokalnim
tradicijama, potisnulo suparnika i postalo norma monakog ivota izmeu IX i XII veka.
Opte uredbe iz 789. godine su monasima propisale ideal koji se u znatnoj meri zasniva
na Pravilu sv. Benedikta. Ponovo je uspostavljena vlast opata nad monasima. Takoe, problem
su predstavljali i lutajui monasi i Admonitio generalis je propisivao da se lutalice koje za sebe
kau das u monasi moraju naterati da se skrase u manastiru. Monasi su trebali da doprinose
obrazovnom i kulturnom oporavku crkve. Trebalo je da ue i predaju latinsku gramatiku, itanje,
pravilno pevanje liturgijskih pesama i sloeno raunanje crkvenog kalendara. Ideal pripadnika
klase redovnika bio je odvojenost od ovozemaljski aktivnosti, tj. trebalo je da ive unutar
zajednice, teei svom posveenju, liturgijskim molitvama, prepisivanju rukopisa i obrazovanju
deaka ili devojica namenjenih monakom ivotu ili mirskom svetenstvu.
Deveti vek je svedok poetka benediktinske epohe, kada su se monasi isticali u svakom
vidu verskog, misaonog, ekonomskog i politikog ivota. Manastirske kole bile su znaajna
podrka takvoj ulozi monatva. Manastirske kole imale su tu prednost nad katedralnim to su
radile u postojanom redu monakog ivota i manje zavisile od dobre volje opata ili prisustva
jednog nastavnika.
Graanski rat izmeu naslednika Karla Velikog i najezde sa juga, severa i istoka unitili
su politiko jedinstvo i osiromaili drutvo. Iako je crkva u Zapadnoj Franakoj i Italiji,
Miroslav Mlinarek

15

najpogoenijim oblastima kasnog IX i X veka, doivela ponekad nevieni pad, postojali su

pojedinani znaci njenog oporavka. Manastiri su bili mesta u kojima je leala budunost verskog
oporavka. Monaki reformski pokreti pojavili su se nezavisno na nekoliko mesta u X veku.
Centar najpoznatijeg i najveeg od svih monakih pokreta bio je u Kliniju, u Burgundiji.
Sledio je klasian obrazac: reformski opat je privukao panju svetovnog gospodara koji je za
sebe i svoju porodicu eleo molitve reformisanih monaha. Godine 909. vovjvoda Viljem I
Akvitanski dao je opatu Bernou svoje selo Klini da bude mesto za novi manastir. Reforma opata
Bernoa oslanjala se na ranije monatvo iz karolinkih zlatnih godina. eleo je da njegovi monasi
u potpunosti potuju Pravilo sv. Benedikta. Klju uspeha reforme bio je oslobaanje od meanja
laika, to je trebalo zadobiti vraajui pravo monasima da sami izaberu svog opata. Vojvoda
Viljem je pristao da se odrekne bilo kakvog prava da postavlja opata. Takoe, Berno i Viljem su
svoj manastir stavili pod zatitu pape ili, jo tanije, rimskih apostola Petra i Pavla. Poto su
pape bile daleko, Berno je uivao prvenstvo papske zatite za svoj manastir, ali je takoe imao i
nezavisnost. U poetku se Klini nije znatnije razlikovao od mnogih drugih reformisanih
manastira, ali njegovi energini opati, posebno Odo (926-942), Odilo (994-1049) i Ig (10491109), uspeli su da Klini postane svojevrsna sila Zapadne crkve. Monasi u Kliniju su iveli po
Pravilu sv. Benedikta u proirenoj i protumaenoj formi koja je naglaavala monaku odanost
liturgijskoj molitvi. Tokom XI veka klini je dostigao najviu taku onoga to se zove liturgijski
monasticicam. Klinijevski monasi nisu bili strogo asketski ili previe intelektualno nastrojeni, ali
u haotinom svetu ivot u Kliniju je bio ureen, uzvien i usredsreen na liturgiju. Klinijevski
ideal je imao mnogo svetovnih i crkvenih sledbenika u XI veku. Klini je stvorio prvi
internacionalni verski red (opat Klinja bio je i opat svakog reformisanog manastira). Labavo
ustrojstvo razbacanih manastira odgovornih opatu Klinija bila je velika snaga u XI veku, iako je
njegova slaba organizacija nosila seme raspada koje e iznii kada se uslovi promene, marljivost
opadne i slabi opati dou na elo manastira. Poto se red proirio reformiui postojee
manastire, mnogi izuzeci su preiveli iz dana kada su manastiri bili nezavisni. Takvi lokalizmi su
se ponovo utvrdili kada je centralna kontrola oslabila u kasnom XII i XIII veku a ve tokom
sredinjih decenija XII veka klinjevski monasticizam gubi svoju vodeu ulogu u drutvu.

Kultura Klinija
Na saborima u Ahenu, 816. i 817. godine, Pravilo sv. Benedikta proglaeno je
obaveznim, zahvaljujui sv. Benediktu Anijanskom, kao i vladarima Karlu Velikom i Ludvigu
Miroslav Mlinarek

16

Pobonom, za koje je takva odluka bila jedan od oblika politike opte unifikacije i centralizacije
drave. Meutim, benediktinsko monatvo je do tada ve bilo prilino izmenjeno: manastiri su
zbog svoje obrazovne delatnosti postajali sve otvoreniji prema svetu, znaaj fizikog i
intelektualnog rada je opadao u korist molitve koja je sve dua i sveanija, sve vei broj monaha
sticao je sveteniki in. Uporedo s uspostavljanjem feudalnog drutvenog ustrojstva, poveavale
su se razlike meu monasima.
Karolinko carstvo je bilo izgraeno na krhkoj ekonomskoj i politikoj osnovi. Ta
injenica postala je vidljiva etrdesetih godina IX veka. Graanski rat izmeu naslednika Karla
Velikog i najezde sa juga, severa i istoka unitili su politiko jedinstvo i osiromaili drutvo.
Zapad je u naredna dva veka bio oslabljen zbog pojaanog nasilja, politikog raspada i
ekonomskog opadanja. Crkva je podravala ideal jakih, miropomazanih vladara, ali je stvarnost
bila drugaija. Kolaps karolinkog poretka sa velikim posledicama na crkvu moe se objasniti
pojmom svetovna dominacija. Mesni i oblasni vlastodrci su prigrabili politiku mo, uzeli
ckrvena imanja i odluivali o crkvenim poloajima vodei rauna samo o sopstvenim interesima.
Sve te okolnosti iz IX i X veka (raspad carstva, varvarska nasilja, opadanje papstva) dodatno su
uzdrmale manastirski nain ivota.
Iako je crkva u Zapadnoj Franakoj i Italiji, najpogoenijim oblastima kasnog IX i X
veka, doivela ponekad nevieni pad, postojali su pojedinani znaci njenog oporavka. Manastriri
su bili mesta u kojima je leala budunost verskog oporavka. Jo od pojave monatva u IV veku
taj iroki i nesreeni pokret esto je bio polodno tle za verska previranja i neslaganja. Monaki
pokret je bio fleksibilan, pojedini manastiri ili grupe manastira bile su potpuno nezavisne i mogle
su se prilagoditi mnogim okolnostima a ak i u nemrino vreme od 850. do 1050. godine molitve
dobrog monaha uglavnom su cenili i lokalni silnici, koji su prihvatili hrianske poglede na svet
iako nisu iveli u skladu sa njima.
Monaki reformski pokreti pojavili su se nezavisno na nekoliko mesta u X veku,
ukljuujui Bronj blizu Namura i Gorce blizu Meca. Ali centar najpoznatijeg i najveeg od svih
monakih pokreta bio je u Kliniju, u Burgundiji. Sledio je klasian obrazac: reformski opat
privukao je panju svetovnog gospodara, koji je za sebe i svoju porodicu eleo molitve
reformisanih monaha. Godine 909. vojvoda Viljem I Akvitanski dao je opatu Bernou svoje selo
Klini da bude mesto za novi manastir.
Reforma opata Bernoa oslanjala se na ranije monatvo iz karolinkih zlatnih godina.
eleo je da njegovi monasi u potpunosti potuju Pravilo sv. Benedikta, kako ga je tumaio
Benedikt iz Anijane. Klju uspeha reforme bio je oslobaanje od meanja laika, to je trebalo
zadobiti vraajui pravo monasima da sami izaberu svog opata. Vojvoda Viljem je pristao da se u
svoje ime i u ime svojih naslednika odrekne bilo kakvog prava da postavlja opata, to je bio
uobiajeni nain na koji su opati birani do 909. godine. U eri nereda i iroko rasprostranjene
laike kontrole nad manastirima, Berno i Viljem su svoj manastir stavili pod zatitu pape ili, jo
tanije, rimskih apostola Petra i Pavla. Poto su pape bile daleko i nisu bile u mogunosti da
kontroliu darovani manastir, Berno je uivao prvenstvo papske zatite za svoj manastir, ali je
takoe imao i nezavisnost.
Miroslav Mlinarek

17

U poetku se Klini nije znatnije razlikovao od mnogih drugih reformisanih manastira, ali
njegovi energini opati, posebno Odo (926-942), Odilo (994-1049) i Ig (1049-1109), uspeli su da
Klini postane svojevrsna sila Zapadne crkve. Monasi u Kliniju su iveli po Pravilu sv. Benedikta
u proirenoj i protumaenoj formi koja je naglaavala monaku odanost liturgijskoj molitvi.
Tokom XI veka Klini je dostigao najviu taku onoga to se zove liturgijski monasticizam, u
kome je negovano proslavljanje usavrene liturgije u izvanrednom okruenju. Crkva u Kliniju,
kojoj je glavni oltar podario 1095. godine papa Urban II, koji je tu nekada bio monah, bila je
najvea na Zapadu, sve dok nije u ranom XVI veku sazidana nova crkva Sv. Petra u Rimu. U
impresivnom okruenju, vie od trista monaha je pevalo monake sate kako je odredio sv.
Benedikt, uz dodatak litija i molitvi za dobrotvore manastira i mrtve darodavce, da ne bi bili
zaboravljeni. Klinijevski monasi nisu bili strogo asketski ili previe intelektualno nastrojeni. Ali,
u haotinom svetu ivot u Kliniju je bio ureen, uzvien i usredsreen na liturgiju. Klinijevski
ideal nije zamenio druge forme benediktinskog monasticizma, ali je imao mnogo svetovnih i
crkvenih sledbenika u XI veku. Klinijevski monasi su se suprotstavljali nekanonskim
delatnostima, kao to su simonija i sveteniki brak, ali njihova oruja za suprotstavljanje bili su
primer i opomena. Nisu se u potpunosti suprotstavljali svetovnoj kontroli nad crkvom, ali su
podsticali svetovne vladare da tu kontrolu koriste odgovorno. Klinijevski opati su bili dobrodoli
na dvorovima kneeva i kraljeva, gde su zastupali reforme svetovne vlasti nad crkvom, pre nego
njeno ukidanje.
Opati Odilo i Ig su bili aktivni i u reformisanju drugih manastira, od kojih su mnoge
drali laici. Neki svetovnjaci su od opata Klinija traili da reformiu njihove manastire. Ako bi se
opat sloio slao bi klinijevce da obuavaju lokalne monahe i da izmene dotini manastir u pravcu
potovanja benediktinskih obiaja i da ga uine ureenim, uzvienim i liturgijskim to slinijim
Kliniju. Iako su neki vladari zadrali kontrolu nad svojim reformisanim manastirima, drugi su ih
davali za stalno opatu Klinija. Verski red okupljen oko Klinija poeo je da dobija svoje oblike u
XI veku. Klinijevski sistem bio je monarhijski, sa punom vlau u rukama opata Klinija. Opat
Klinija bio je, uz neke male izuzetke, i opat svakog reformisanog manastira, iji su monasi njemu
polagali zavet. Prior koga bi opat Klinija imenovao vodio je svakodnevne poslove lokalnog
manastira.
Ne postoji precizan nain da se izbroje svi klinijevski manastiri, delom zato to su veze sa
Klinijem bile slabe i nestalne. Jasno je da je divljenje prema klinijevskom monasticizmu,
naroito u panijim junoj Francuskoj i Italiji, dovelo do naglog irenja reda. Od neto manje od
trideset manastira godine 1000. procenjuje se da ih je poetkom XII veka bilo 600 sa oko 10 000
monaha. Uticaj Klinija na Evropu XI veka uveao se time to su klinijevski monasi, esto zbog
svoje pobonosti i reformatorstva, birani za opate neklinijevskih manastira, episkope, pa ak i za
pape. Klinijevski ideal ivota po detaljno napisanom pravilu, u nezavisnosti, ali i u saradnji sa
svetovnim vladarima, i odanost moralnoj obnovi Crkve bili su snana sila reforme, pogotovo
kada su ih podravali marljivi opati, veliko bogatstvo i ogroman broj monaha.
Klini je stvorio prvi internacionalni verski red. Tokom svoje ezdesetogodinje vladavine
opat Ig je bio drugi posle pape po ugledu, a prvi po ljudskim i materijalnim resursima koje je
imao na raspolaganju. Labavo ustrojstvo razbacanih manastira odgovornih opatu Klinija bila je
Miroslav Mlinarek

18

velika snaga u XI veku, iako je njegova slaba organizacija nosila seme raspada koje e iznii
kada se uslovi promene, marljivost opadne i slabi opati dou na elo manastira. Preciznije, Klini
nije imao opte sabore priora s opatom na kojima bi se raspravljalo o problemima, usklaivala
politika i odravala disciplina. Kako se red poveavao, tako je bila manja verovatnoa da opat
obie i nadgleda sve manastire. Poto se red proirio reformiui postojee manastire, mnogi
izuzeci su preiveli iz dana kada su manastiri bili nezavisni. Takvi lokalizmi su se ponovo
utvrdili kada je centralna kontrola oslabila u kasnom XII i u XIII veku.
Hrianstvo XI veka poimalo je jo uvek odnos oveka prema onostranom kao odnos
dara i uzdarja. Konani ishod takvog shvatanja je da se u manastire, kao predvorja raja, slivao
najvei deo zemaljskih dragocenosti i upravo u ruke monaha su pristizali najbolji plodovi opteg
napretka. Zazvrat, oni su ta blaga prinosili u slavu Boga, nastojei da mesta liturgijskog
proslavljanja uine to raskonijim. Mnogi razlozi predodredili su da se Klini nae na elu
obnove koja je nastavila otonsku i karolinku renesansu, smelo se vrativi estetskim naelima
klasine antike. Najpre, injenica da su se manastiri koji su pripadali klinijevskom redu nalazili
najveim delom na jugu Evrope, u oblastima u kojima je Rim ostavio najjasnije tragove svog
dugog prisustva. Zatim gradovi, u kojima ivot nikad nije sasvim zamro, te su se prvi probudili
oivljeni obnovom veza sa oblastima osloboenim od islama. Takoe i carski spomenici,
ubedljiva svedoanstva prestine rimske arhitekture i ukrasa. Najzad, injenica da se tamonja
aristokratija ponosila to potie od rimskih senatorskih porodica, a seljaci nikad nisu prestali
potajno da oboavaju idole. Osim toga, Klini je od samog osnivanja bio sutinski povezan sa
crkvom u Rimu. Takoe, sklapao je bliske veze sa nemakim carevima, pa je tako, na primer,
Hajnrih II posle krunisanja poloio u ovu opatiju znake svoje vlasti.
Takvi odnosi podsticali su opate ovog velikog manastira da snevaju o preuzimanju
vostva nad vaskrslim carstvom. Predvodnika uloga klinijevaca zamiljena je u mistikom vidu,
u okvirima oekivanja skorog povratka Hrista-Slave. Napokon, u samom Kliniju izmenjeno je
Pravilo sv. Benedikta tako to se sav monaki ivot usredsredio na liturgiju. Monasi su najvei
deo dana provodili u jednoglasnom pojanju. inilo im se prikladnim da prostor u kojem se
odvijala psalmodija predstavlja ovozemaljski odraz sjaja Nebeskog Jerusalima. Da bi to postigli
nisu tedeli sredstva. Svetilita su ukraavali plemenitim metalima, svetlostima, svim onim to je
uveavalo njegovu blistavost. U itavoj Evropi XI veka nije bilo mesta gde se sa vie reenosti
ulagao trud oko sjaja i ukrasa sveanosti u slavu Boga. Duboko oseajui svoje veze sa Rimom i
Carstvom, monasi Klinija su ostatke rimskih ukrasa koji su se ouvali do njihovih dana smelo
koristili u sopstvenoj umetnosti. Takoe, tokom prvih decenija XI veka, ljudi na elu Klinija i
manastira pod njegovim uticajem odvaili su se da na ulazima svojih novosagraenih crkava
postave veliku figurativnu kamenu skulpturu. Bila je to pobeda nad mentalnim otporima,
snanim i dugotrajnim.
Sam manastir u Kliniju imao je vie od 300 monaha, od kojih su mnogi poticali iz
znaajnijih aristokratskih i kraljevskih porodica. U velikoj crkvi u Kliniju sluena je produena i
tanan liturgija u izvanrednom okruenju i pravilnim intervalima, i nou i danju. Godine 1095.
Miroslav Mlinarek

19

klini je bio na vrhuncu svog uticaja, uzor toga kako treba da se provodi revnostan benediktinski
monaki ivot. Plemii iz veeg dela hrianskog sveta slali su poklone, nudili svoje sinove kao
oblate i traili da poloe monaki zavet kada bi bili ozbiljno bolesni ili u poodmaklim godinama
da bi mogli umreti kao monasi Klinija. Jedan od razloga Klinijevog uspeha je i taj to se
zasnivao znatnim delom na vrenju slubi za pokojnike. Ipak klinijevski monaki ideal ve su
osporavali pojedinci ili manje grupe, iji je uticaj bio zanemarljiv 1095. godine, ali se poveao u
XII veku kako je ideal apostolskog ivota u siromatvu i propovedanju sticao sledbenike. Ideal
apostolskog ivota u siromatvu, propovedanju i linom verskom iskustvu postao je izazovan za
jako klinijevsko ustrojstvo i verski ideal koji je ono predstavljalo. Nova verska udruenja na
zapadu propovedala su povlaenje u samou i tiinu a njihovi sledbenici odricali su se pre svega,
posebno raskoi klinijevske liturgije. Takoe, sledbenici Iga Velikog morali su da se bore, kako s
izmenjenim verskim idealima, tako i s ozbiljnim praktinim problemima nadgledanjem i
novcem. Zbog meusobnog rastojanja i velikog broja manastira, mnoge priorije Klinija nikada
nisu videle opata a posledice toga su bile nemarno potovanje pravila u mnogim manastirima i
nain ivota koji je ponekad bio znatno svetovniji nego to bi smeo da bude. Takoe, usled
promene verskog ideala u XII veku, novani pokloni od kojih je manastir zavisio poeli su da
izostaju.
U vrhuncu svoje moi Klini je otelotvorivao vane ideale tog vremena: monaki i uzvien
nain ivota, naglaavanje zajednike liturgijske molitve, saradnju sa laikim svetom od koga su
monasi primali podrku i za koga su posredovali kod Boga (klinijevski manastiri su se izdravali
kao i svetovni gospodari, od prihoda sa svojih imanja, od kmetova i unosnih prava). Ali
izuzimajui problem s unutranjom disciplinom, klinijevski red nije bio moralno iskvaren ve je
izgubio vezu sa novim verskim kretanjima i ve tokom sredinjih decenija XII veka klinijevski
monasticizam je izgubio svoju vodeu ulogu u drutvu.

Miroslav Mlinarek

20