Ljubomir Simovi (ed.

): Jovan Sterija Popovi, Belgrade: Srpska akademija nauka i

umetnosti, 2007.
Zoran Milutinovi
School of Slavonic and East European Studies
University College London

Melanholija i humor J.S. Popovia

Sterija je i vesele i alosne glasove izvodio na jednoj ici.
Hugo Klajn
U knjigama o komediji, humoru i smehu esto se nailazi na anegdotu iz autobiografije
Gruo Marksa o melanholiku koji dolazi kod psihoanalitiara i ali se da je izgubio volju
za ivotom. Doktor ga posavetuje da isto vee ode u cirkus da se malo razonodi i nasmeje,
i da vidi slavnog klovna Groka. Kad budete videli Groka, kae doktor, sigurno ete
biti mnogo sreniji. Pacijent ustaje, jo jednom tuno pogleda doktora, i krene prema
vratima ordinacije. Usput, dovikne doktor za njim, kako vam bee ime? ovek se
okrene i tuno odgovori: Ja sam Grok.
Da postoji neka povezanost izmeu melanholije i humora, znalo se oduvek: maska
klovna, uostalom, sastavljena je od osmeha i nacrtane suze. Ali priroda te povezanosti
nije neposredno razumljiva. Marksova anegdota, kao i maska klovna, navode nas da u toj
vezi vidimo paradoks: onaj ko drugima daje smeh, u sebi plae, ili obrnuto, onome koji u
sebi plae drugi se smeju. ta je ovde primarno, a ta je izraz preobraen u svoju
suprotnost, ostaje nejasno.
Veza melanholije i humora postaje jo zagonetnija kad joj se pridrui i trei lan,
knjievnost. Nije nimalo sporno da humor moe nai svoj izraz u knjievnosti, niti da
melanholija trai da se izrazi kao knjievnost. Ali kako se iz melanholije raa humorna
knjievnost to vie lii na psiholoku, ili ak psihoanalitiku zagonetku nego na
estetiki problem.
Sterija je sm upuivao na vezu izmeu knjievnosti, humora i melanholije na vie mesta,
i u obimnoj literaturi o njegovom delu to nije ostalo neprimeeno. U predgovoru Romanu
bez romana, na primer, Sterija pie: (...) da je glavna erta [njegovog] temperamenta
melanholija i da je delo ovo ponajvie u ona vremena pisano kad je duh soinitelja
najveom alou obremenjen bio.1 A u dodatku predgovora za Pokondirenu tikvu, autor
ispoveda da je komediju napisao (...) u vreme kad je neajnom alou optereeni duh
so tim razgaliti mislio.2 Uporedo s ovim, kod Sterije se mogu nai i jednostavniji iskazi,

Jovan Sterija Popovi: Pesme. Proza, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska knjievna zadruga, 1970,
str. 179.
2
Jovan Sterija Popovi: Izabrane komedije i drame, tom I, Beograd: Nolit, 1987, str. 183.

gotovo truizmi, koji svedoe da veza melanholije i knjievnosti ne mora nuno

ukljuivati i humor:
Kad veselje drugi trae
Pevac ljubi pokoj tih,
I sa tugom u prsima
Zainje se spev i stih. 3
Knjievnost se pie da bi se melanholiji dao izraz u stihu, ali ne sledi da se tim izrazom
postie i njeno rastereenje. Istovremeno, knjievnost u obliku romana ili komedije, iako
je potekla iz istog izvora melanholije postie psiholoko rastereenje i lei
melanholiju. Kako je to mogue, i koji je smisao tog rastereenja?
Da bi se do odgovora na ovo pitanje dolo, mora se krenuti od smisla optereenja, koje je
melanholija, i videti ta se i na koji nain humornom knjievnou rastereuje. Budui da
su i melanholija i humor psiholoke kategorije, objanjenje koje traimo moralo bi se nai
na granici koja razdvaja ili spaja psihoanalizu i knjievnu kritiku.
Slobodan Popovi u Sterijinom psiholokom portretu stalno naglaava moralni konflikt sa
sredinom.4 Sterija se, kae Popovi, neprestano sukobljavao sa nesavesnim ljudima, koji
s njim nisu delili oseanje dunosti i odgovornosti. Sterija je i sm bio svestan svoje
slabosti da uvia i javno primeuje tue pogreke, i da emocionalno reaguje na nemar,
neispravnost i nesavesnost drugih ljudi. Ta emocionalna reakcija, kae Popovi, bila je
Sterijina melanholina depresija, povlaenje u sebe i neaktivnost. Toliko se moe rei na
osnovu Sterijine javne delatnosti i zabeleaka, pre svega u privatnim pismima, koje je
Sterija za sobom ostavio. Ali, ako poverujemo u maloas citirane stihove, koji kau da se
spev i stih zainju iz melanholije, tuge u prsima, i da ona u poeziji nalazi svoj izraz,
moemo stei malo jasniju predstavu o uzrocima ove emocionalne reakcije.
Taj uzrok uvek ima istu strukturu: moemo je nazvati strukturom nesaglasnosti. Mi
potujemo pravdu, kae se u pesmi ovek, ali samo kao zahtev koji postavljamo
drugima, ne i sebi samima. Imamo volju za dobro, ali delamo zlo. oveka razum ui ta
je dobro, ali ga strasti navode na grabe. Ima um koji mu pogled upuuje ka nebu, ali
njegovo telo, od zemlje sazdano, vue ga nazad u blato. Sposoban je za meka oseanja,
ali mu je srce tvrdo; suze mu slue da prikriva, umesto da izrazi oseanja. Dat mu je dar
govora da iskae svoje misli, ali on ga radije koristi da ih sakrije. Ume da lepo govori
protiv gordosti i sujete, ali u srcu je sujetan, lakom i gord. Voen je strastima i ne uje
glas razuma u sebi: ak i kad uvia tetnost zla, strasti ga nagone da zlo ini. Kao to
kae Euripidova Fedra: Mi znamo ta je dobro, razumemo to / Al ne marimo.
Ako pesma ovek prikazuje nesaglasnost na antropolokom planu, pesma Godina
1848 pokazuje je na istorijskom. Najvea zla ine se u ime najplemenitijih ideala:
sloboda, jednakost i bratstvo su laskave reii arene lutke za slaboumnu decu, prazna
3

Oprotaj s itateljem, u Pesme. Proza, str. 99.

Slobodan Popovi: Prilog prouavanju psihologije Sterijine linosti, u Knjiga o Steriji, ur. B.Miljkovi i
M. okovi, Beograd: Srpska knjievna zadruga, 1956, str. 137-147.

retorika koja treba da prikrije injenicu da glupost, sebinost i astoljublje motiviu

ljudske postupke, i da e se u ime ovih ideala poiniti sve suprotno njima. Gazei zakon
ne stvara se sloboda, pljakom se ne dolazi do jednakosti: to je nesaglasnost sredstava i
ciljeva.
I, na kraju, sledei stihovi iz pesme Goblje, ako ne i najuspeliji u Davorju, najbolje
ilustruju ono to ovde pokuavamo da pokaemo poreklo tuge u prsima koja poraa
poeziju:
Nevinost esto pod nepravdom strada,
Vrli se gazi, zlost i porok vlada.
Tako nas ivot svakog poji redom
Bedom i jedom.
Sterijin stih iz pesme ovek, koji se toliko dopao Jovanu Hristiu5:
S pedi ivota merom, tenjom od sebe vei
pregnantna je formula ove nesaglasnosti. ovek je kratkoveko bie sa tenjama veim od
mogunosti: tei ka dobru, a zlo ini; razumom trai istinu, ali mu je lake da se umom da
na la; tei slobodi i jednakosti, ali gazi zakon i pljaka. Od toga se moe sastaviti i dobra
tragedija kao Euripidov Hipolit, na primer, koji je sav sazdan na protivenosti razumske
tenje i strasne prirode.
ta bi bila suprotnost ovoj antropoloko-istorijskoj skici? Nita preterano originalno,
najstarija moralna filozofija za koju znamo: Sokratov etiki racionalizam, svet u kojem se
znanje vrline pretvara u vrlo delanje. Svet odgovornih, tanih, savesnih, potenih i
doslednih ljudi, u kojima se dosledne misli pretvaraju u dosledno delanje, sa moralom
rimskog graanina iz Sterijine stoike lektire. A pre svega, jedan racionalno ureeni svet,
u kojem ima smisla delati racionalno i moralno ak i kad to niemu ne slui, jer su razum
i moral vrednosti po sebi, a ne sredstva za neke druge ciljeve. U takvom svetu ne bi bilo
ni tragike, ni komike, pa ni melanholije. Protivrenost na koju u eseju o Sterijinoj poeziji
ukazuje Miodrag Pavlovi rodoljublje i odanost vrlini na jednoj strani, na drugoj
porazno uverenje da dobra dela na kraju niemu ne slue, da pravda i dobra dela ne
pobeuju6 svedoi o Sterijinom kolebanju izmeu dve etike, starije racionalistike i
novije utilitaristike, to nije tako neobino za autora iji je duhovni horizont jo uvek
svet 18. veka. Tako je za Steriju bilo mogue da istovremeno ispoveda racionalistiki
moral, u kojem je tenja ka dobru, istini i vrlini apsolutizovana kao cilj po sebi i
nezavisno od koristi ili tete koju moe doneti, pa makar ta teta bila i vlastita smrt, i da
sa novijeg, utilitaristikog stanovita te apsolutne vrednosti procenjuje s obzirom na
njihovu korist u ostvarenju cilja pa i da se poali. Ali to kod njega nikad ne ide do
sumnje u vrednost vrednosti. One ostaju apsolutne.

Jovan Hristi: Sterijina poezija, u Izabrani eseji, Beograd: Srpski PEN centar, 2005.
Miodrag Pavlovi: Jovan Sterija Popovi, njegova poezija, u Nititelji i svadbari, Beograd: BIGZ, 1979,
str. 121.
6

Takav svet, naravno, nije nikad postojao: ni u Sokratovoj Atini i Rimu Marka Aurelija,
pa ni u Sterijinom Vrcu i Beogradu, meu ljudima, slikovito opisuje Miodrag Popovi,
koji se kolju i ubijaju meusobno kako bi doli do tuih njiva i vinograda, do
naelnikih, sovjetnikih i popeiteljskih zvanja, do novih kua i magaza, do iskljuivih
prava na izvoz svinja i uvoz soli. (...) I dok je Sterija lomio glavu oko planova za kole u
kojima bi se uilo o plemenitosti antikih junaka, na Vraaru su kneevi kopali rupe,
duboke i blatnjave, te u njih bacali politike protivnike da tamo pate i skapavaju.7
I melanholija i alost su ishodi procesa u kojem se svest suoava sa realnou i u njoj
otkriva odsustvo ili gubitak voljene osobe ili apstrakcije, kao to je zemlja, sloboda ili
ideal, kae Frojd.8 Kod Sterije gubitak se odnosi na idealni, racionalno ureeni moralni
svet. alost je stanje u kojem Ja uvia gubitak objekta, voljene osobe ili ideala, pa
odluuje da ga prizna kao gubitak i da napusti objekat: toga vie nema, ili ga nikada nije
ni bilo, pa Ja moe da preusmeri kateksu na druge objekte. Taj proces preusmeravanja
Frojd zove alost, tugovanje. Nema nikakve sumnje da se posle izvesnog vremena ovaj
proces okonava bez trajnih posledica po Ja: ono je ostalo celo i neoteeno, a izgubljeni
objekt je zamenjen drugim. Ja koje tuguje prihvata realnost i gubitak u njoj, to je sa
stanovita psihoanalize znak zdravlja.
Ali dok se u alosti jasno razlikuje Ja od objekta, to omoguava postepeno mirenje sa
gubitkom i okonavanje procesa tugovanja, u melanholiji se ta razlika brie. Melanholija
nastaje kad Ja odbije da prizna gubitak i izgubljeni objekt ili ideal pokuava da sauva
tako sto e ga uneti u sebe. Melanholija je u tom smislu jedan oblik odbijanja realnosti i
simptom bolesti. Ja se identifikuje sa izgubljenim objektom i tako izbegava nunost da
prizna gubitak. Izgubljeni objekat time nije sauvan, ali je sauvana ljubav prema njemu:
iako i melanholik, kao i oni koji tuguju, mora da odustane od objekta, jer je provera
realnosti pokazala da objekta vie nema, melanholik ne mora ili ne moe da odustane od
svoje ljubavi prema njemu.
Identifikacija sa objektom menja Ja, tako to ga udvaja: u njemu se sada stvara jo jedna
instanca. U lanku o melanholiji Frojd tu novu instancu naziva savest, u kasnijim spisima
dae joj ime Nad-Ja. Tako ostaje mogunost ouvanja odnosa prema objektu, iako
objekta vie nema: jedan deo Ja, savest, moe da uspostavi odnos prema onom drugom
delu Ja, u kojem je izgubljeni objekat sauvan identifikacijom. Ali taj odnos vie nije
odnos ljubavi, kakav bi bio da se objekat zaista jo uvek moe nai u realnosti, nego
odnos kritike, prekora, ak i mrnje kad da se savest sveti Ja zbog toga to je objekt
ljubavi izgubljen. Ako ljubav prema objektu, pie Frojd, ljubav od koje se ne moe
odustati iako se odustalo od objekta samog, prebegne u narcistiku identifikaciju, onda se
pojavljuje mrnja prema ovom supstitutivnom objektu, koja ga onda zlostavlja, poniava,
izlae ga patnji i u njegovoj patnji nalazi uivanje.(str. 438)
Govor melanholika je beskonana litanija nezdovoljstva sobom, ukazivanja na vlastitu
bezvrednost i nitavilo, samoprekora, samouniavanja i oekivanja zasluene kazne. Ta
7

Miodrag Popovi: Meditativna lirika J.St. Popovia, Knjiga o Steriji, str. 285-286.
Sigmund Freud: Trauer und Melancholie, u Gesammelte Werke, Band X, 1991, Frankfurt a/M: Fisher
Verlag, str. 429.
8

nova melanholina instanca, savest ili Nad-Ja, strogi je gospodar koji se nikad ne moe
zadovoljiti i Ja joj nikad nee biti dovoljno dobro. Ponekad su prekori toliko jaki savest
toliko agresivna da Ja, slomljeno pod njihovom teinom, poinje da nadvladava onaj
instinkt koji svako ivo bie prisiljava da se dri ivota (str.432), i melanholik odustaje
od ivljenja. Nad-Ja se prema Ja ponaa kao strogi roditelj, nepopustljivi uitelj i
nemilosrdni sudija, a poto se od njega nema gde pobei, Ja vidi izlaz jedino u smrti. ak
i ako melanholik sm ne uini taj poslednji korak, ponitavanje sebe ve je ostvareno u
njegovom govoru: ja sam nita je smisao koji se ukazuje iza svih njegovih samoprekora.
Tako se gubitak objekta pretvara u gubitak sebe.
Ti prekori nikad nisu osnovani melanholici su obino dobri i estiti ljudi jer se i ne
odnose na Ja, nego na neto drugo: na izgubljeni i interiorizovani objekat, od koga se
odustalo, ali se nije odustalo od ljubavi prema njemu. Ali iako bez ikakve rezerve tvrdi da
je melanholija bolest, a melanholini govor njen simptom, Frojd belei da melanholik
jasnije shvata istinu nego oni koji nisu melanholini. (str.432) Bila litanija prekora i
samoprekora koju melanholik izgovara istinita ili ne, melanholija je bolest kao i sve
drugo to ivot ne krepi, ne podrava i ne jaa, nego tanji, potkopava i slabi instinkt da se
ostane iv u svetu, kakvom-takvom. Ali u sluajevima kad svojim otrijim okom
melanholik doe do istinitog saznanja o svetu, ljudima i sebi, pita se Frojd, zato ovek
mora da oboli pre nego to e postati pristupaan za istinu ove vrste? (str.432) Moe li
se do te iste istine doi, i ona podneti, a da se ne zapadne u bolest koja vodi u smrt?
Drugim reima, kako se moe ta istina i saznati i preiveti?
Sterijina melanholija izraavala se u terminima uzaludnosti i bezvrednosti onog to je
najdragocenije i najvrednije. Patriota, opevao je propast svog naroda koji je naglou i
neslogom zasluio svoju sudbinu kao kaznu. Pesnik, video je nedostatke svojih pesama,
ali se teio da e njima makar uzneti glas roda i da e i njih, na kraju, vreme pokopati
(Mojim pesmama). Prosvetitelj, hteo je da lei i ui rod (Moja tenja), iako je
istovremeno tvrdio da od toga nee biti nikakve koristi i da je to uzaludan posao. Smrtnik,
pitao se gde su sad svi velikani prolih vremena koje je zbrisala smrt (Spomenputovanja po doljnim predelima Dunava) i vapio da su ludilo i smrt jedini lekovi za jade
ivljenja (Na smrt jednog s uma siaveg), iz ega je sledilo: Tako je pravi pokoj tek u
zemlji / Beda na zemlji (Groblje). U Nadgrobju samom sebi sveo je raun: pesnik,
retor, profesor i pravnik, sve skupa nita, devet puta. Ovu poslednju pesmu trebalo bi
itati bez romantiziranja nitavila: apsolutizacija ovog nita i njegovo pretvaranje u
metafiziki princip protivna je duhu Sterijine poezije, pa ono verovatno ne treba da
oznaava mnogo vie od melanholinog izraavanje sebe, a po analogiji i svakog drugog
oveka, kao nitavnog i bezvednog.
Moe li se, posle ovog popisa, zajedno sa Frojdom rei da je Steriju melanholija uinila
pristupanim za istinu koja izmie manje otrom oku? Teko je rei. S jedne strane,
uputstva koja je kao moralni propovednik zavetavao svom rodu suvie su uoptena da bi
ikome mogla biti od koristi. U svakoj pesmi u kojoj govori o Srbima Sterija ukazuje na
naglost kao osobinu narodnog karaktera. ezdeset godina posle Sterijine smrti, Bogdan
Popovi, koji izgleda nije bio ni najmanje melanholian, u predavanju Savlaujte

oseanja ponovio je ovu primedbu 9 , a u redovnom upitniku koji iz broja u broj u

poslednje vreme objavljuje NIN, dakle sto pedeset godina posle Sterijine smrti, devet od
deset javnih linosti na pitanje koju biste svoju osobinu najradije promenili? odgovara
impulsivnost, naglost. Ili za skoro dva veka nismo nita nauili, ili je Sterijin i
Popoviev nalog savlaujte oseanja po vrednosti jednak starozavetnom ne poeli
enu blinjega svoga: svi znaju da tako treba, ne mora im se govoriti, pa ipak. S druge
strane, prosvetitelj Sterija je hteo da lei i takozvane antropoloke konstante kojima nema
leka. Fema, Ruiia i rodoljubaca i danas je puna Srbija, uprkos tome to se Sterijine
komedije neprestano igraju na naim scenama. Isto tako, pun ih je i svet, i mogu se nai,
u malo izmenjenom lokalnom kontekstu, u svim antologijama komedije raznih naroda.
Ono to je u bilansu njegovog ivota svakako vie od nita, melanholini pesnik nije
video: doprinos prosvetnoj i pravnoj reformi, pomo osnivanju modernih kulturnih
institucija pored ostalog, i ove u kojoj se danas nalazimo i ogroman doprinos
akumulaciji knjievnog kapitala jedne male kulture koja se s mukom izvlaila iz duge
stagnacije, pre svega klasinim delima kao to su Roman bez romana, Tvrdica,
Pokondirena tikva i Rodoljupci (na koja stihotvorac Sterija u svom ivotnom bilansu
nije mnogo polagao). To je, sve skupa, negde izmeu nita sam i sve sam, u sredini
izmeu melanholinog negiranja i maninog potvrivanja sebe: ni crno ni belo, nego,
recimo, svetlo sivo.
to je na njegovu glavnu tenju da lei i ui rod pala senka neuspeha, i to svom trudu
uprkos nije video znake pojavljivanja jednog etiki racionalnog sveta u kojem se znanje
vrline pretvara u vrlo delanje, sveta odgovornih, tanih, savesnih, potenih i doslednih
ljudi, kao ietalih iz stoikih itanki, to nije udno. Naglost i nesloga, sebinost i
astoljublje, zloba, zavist i kleveta ne lee se stihovanim ili teatralizovanim preporukama
strogog roditelja, nepopustljivog uitelja i nemilosrdnog sudije. U tome je Sterija bio
tenjom od sebe vei. Ono sto ostaje na kraju, usev trulei u prsima, ionako niko nije
izbegao. Ali samo melanholik to moe da vidi kao izlaz, bekstvo od neuspeha, od ideala
koji se ne moe ostvariti, ali se ni od ljubavi prema njemu ne moe odustati, i kao ulaz u
pravi pokoj gde ne dospeva sila zlobna i otrov gnjeva, i gde uti nasilnik
(Groblje): gde beskonana litanija prekora i samoprekora konano prestaje, jer i savest
umire s nama.
2.
U eseju o melanholiji Frojd je tvrdio da melanholija ima tendenciju da se pretvara u
maniju, stanje suprotno po svojim simptomima. Sadraj manije ne razlikuje se od
sadraja melanholije, jer se oba poremeaja rvu sa istim kompleksom, ali razlika je u
tome to u melanholiji Ja podlee kompleksu, kapitulira pod pritiskom Nad-Ja, dok u
maniji savladava kompeks, gura ga u stranu, i istre se od nasilja koje nad njim vri NadJa. U maniji se melanholino nita sam pretvara u sve sam: treba se samo setiti
podnaslova u Nieovoj knjizi Ecce homo, ili njegovih uzastopnih maninih identifikacija
sa Hristom i Dionisom, da bi se videlo s kojom amplitudom klatno iz melanholinog
poloaja prelazi u manini. Ali manija nije nikakav izlaz iz melanholije, nego samo njeno
9

Bogdan Popovi; Savlaujte oseanja, u lanci i predavanja, Beograd: Srpska knjievna zadruga, 1932.

nalije, privremeno oslobaanje od tiranije savesti, kratka pauza posle koje se sve opet
vraa na staro. Sterijina melanholija, sudei prema izrazu koji joj je dao u knjievnosti,
nije traila izlaz i oduak u maninim fazama, nego - sasvim dosledno u smrti.
I u jo neemu. Osim smrti postoji jo jedan izlaz iz melanholije, koji omoguava da se
melanholine istine podnesu i preive: humor. U sadraju Sterijinog humora pojavljuje se
ista ona struktura koja ispunjava njegovu melanholiju, struktura nesaglasnost koju smo
nali pregnantno izraenu u formuli tenjom od sebe vei. Jelica u Lai i paralai,
zaluena romanima kao i Don Kihote ili Ema Bovari, svojom tenjom da ivi otmeno i
svetski vea je i od priproste palanake devojke, to u stvari jeste, i od palanke u kojoj bi
taj ideal trebalo da bude ostvaren, pa pada kao rtva prvog prevaranta koji naie. Ne
samo to je njena tenja nerazumna u okolnostima u kojima se nalazi, nego ni sama nije
dorasla cilju koji je sebi postavila. Jelica nee postati beka ili pariska dama, nego neto
mnogo skromnije, ali saglasno njenim mogunostima: Batieva supruga i dobra
gazdarica. Fema u Pokondirenoj tikvi ne ita romane, nego prelistava urnale, ali i ona
je tenjom od sebe vea: umesto kao opanareva udovica, ona hoe da ivi kao otmena
dama, opet nesaglasno njenim mogunostima i mestom na koje ju je sudbina postavila, pa
i ona postaje lak plen prevaranata. I njena tenja je nerazumna, pa i ona na kraju
komedije mora da se pomiri sa nastavkom prostog ivota. Kir Janja u Tvrdici hoe da
koti svoje dukate, ali on nije racionalni kapitalista: tamo gde bi uspeniji trgovac razumno
proraunao rizik i troak, pa zamenio dotrajalu slavinu, estito prezidao talu i odmerio
mogunost da ne dobije nazad svoj novac od nesolidnog partnera, Janja sasvim
nerazumno tvrdii, lakomi se na interes i uvek gubi. I njegova je tenja vea od njegovih
sposobnosti. Ista struktura nesaglasnosti oigledna je i u Rodoljupcima, ali poslednjem
Sterijinom veselom pozorju vratiemo se kasnije, jer ono zasluuje veu panju.
Od esnaestog i sedamnaestog veka, kada se, kau istoriari, smisao za humor i smeno u
Evropi izmenio i zadobio dananji, moderni oblik, posle kratkotrajne dominacije teorije
nadmonosti kao uzroka smeha, svi znaajniji teoretiari humora tvrde da je nesaglasnost,
inkongruencija, protivrenost, u temelju svih manifestacija humora. Smeh je, kae Kant,
rezultat iznenadnog preobraaja napregnutog oekivanja u nita.10 Nesaglasnost ciljeva
i karaktera, zbog ega karakteri nisu dorasli ostvarenju ciljeva, i za Hegela je osnov
kominog.11 openhauer je isti fenomen definisao kao nesaglasnost izmeu miljenog i
opaajnog12, a Bergson kao kontradikciju ivog i mehanikog, ili kao nesaglasnost forme
i sadraja.13 Ono to je kod Sterije uzrok melanholije koja spas moe da trai jo samo u
smrti, istovremeno je i obrazac humora uopte, pa i osnova na kojoj je Sterija gradio
svoje komine likove. Ista stvar je u isto vreme najveom i neajnom alou i
optereivala i razgaljivala njegov duh, samo to je jednom zbog nje oajavao i sipao
prekore, a drugi put joj se smejao i njome zasmejavao i druge.
Ako ista stvar u istom duhu moe da proizvede dve sasvim oprene reakcije, onda
zagonetka nije u stvari samoj, nego u duhu koji se s njom suoava. Kad se, vie od
10

Imanuel Kant: Kritika moi suenja, prev. Nikola Popovi, Beograd: BIGZ, 1975, str. 215
G.V.F. Hegel: Estetika, tom III, prev. Nikola Popovi, Beograd: BIGZ, 1975, str. 606-607.
12
Artur openhauer: Svet kao volja i predstava, tom II, prev. Sreten Mari, Novi Sad: Matica srpska, str.83.
13
Henri Bergson: Smijeh. O znaenju kominog, prev. Bosiljka Brlei, Zagreb: Znanje, 1987, str.31
11

dvadeset godina posle Dosetke i njenog odnosa prema nesvesnom (1905) Frojd vratio
temi smeha u kratkom ogledu Humor, neoekivano je povezao humor s melanholijom,
tvrdei da je i humor, kao i melanholija, rezultat delatnosti Nad-Ja.14 U maniji se izlaz iz
melanholije nalazi tako to se kateksa sa Nad-Ja preusmerava na Ja: drugim reima, Ja
odluuje da vie nee da trpi pritisak Nad-Ja i odbija da pati. U humornom stavu,
meutim, kateksa ostaje tamo gde je i u melanholiji, u Nad-Ja, ali se ova psihika
instanca menja i umesto da zlostavlja i poniava Ja, poinje da progovara drugim jezikom.
Nad-Ja ostaje superiorno, ali umesto kao strogi roditelj, nepopustljivi uitelj i nemilosrdni
sudija, poinje da se ponaa dobrostivo, popustljivo i milosrdno: kao da je okrutni
gospodar, koji stalno ponavlja nita si, najednom postao neni uteitelj koji detetu
apue nije nita, nije nita. Duh se oslobaa tereta i razgaljuje tako to sam sebi kae
da tereta, u stvari, nema. Nema sumnje da je sutina humora u tome da se ovek potedi
afekata kojima bi neka situacija dala povoda, pie Frojd, i da alom odloi mogunost
takvih izraavanja. (384) U tome je oslobaajua mo humora: umesto da budem objekt
zlostavljanja Nad-Ja, postajem superiorni subjekt kojeg stvarna situacija ne dodiruje. Ono
to je u jednom sluaju trauma i povod za patnju, u drugom postaje okolnost u kojoj se
moe uivati. A ovaj blagonaklono roditeljski, odrasli stav koji Nad-Ja zauzima prema Ja,
prenosi se i na uesnike u humornoj situaciji. Onaj ko je u stanju da se smeje Jelici i
njenoj eznji da ivi kao junakinja iz romana, Femi koja hoe da bude otmena dama,
Janji koji ezne za sigurnou u starosti, Juci koja celi svet posmatra sa stanovita
kupovine novog eira mora da se prema njima odnosi kao odrasla osoba prema deci
obuzetoj trivijalnim interesima i patnjom koja samo deci moe da izgleda velika.
Humorni stav Frojd izrazava ovako: Vidi, eto sveta, koji izgleda tako opasno! A nije
nista drugo do deija igra vredan samo da se na njegov raun naali! (389) To odraslo
Nad-Ja, umesto da grmi i proklinje, u humoru kae: pa vidi i sama da ne moe, tenjom
si od sebe vea! Ovo je tvoja mera: Batieva supruga i dobra gazdarica, opanareva
udovica u palanci, ili trgovac sa sandukom jo uvek punim dukata. Hugo Klajn je u tome
video gorinu, smeh udruen sa podsmevanjem, a podsmevanje sa samopodsmevanjem,
u kojem uvek ima i jedan ozbiljniji, setniji, mraniji prizvuk.15 Nema, meutim, nieg
gorkog i mranog, ak ni setnog, u tome to se nekakav trivijalni, infantilni, nemogui
interes ne moe ostvariti. Zavreci Sterijinih komedija su tano onakvi kakvi treba da
budu sa stanovita ovog tipa komedije: zaplet treba da dovede likove do prihvatanja
realnosti. Zato ak i prevaranti, kao to su Aleksa i Ruii, pred kraj komedije bez
kazne nestaju, a od onih koji su jo uvek a sceni niko nee biti suvie surovo kanjen,
nego samo blago, uz roditeljsko-uiteljski osmeh ukoren. Moda je lepe biti junakinja
romana, svetska dama ili prebogati starac nego dobra Batieva domaica, dostojanstvena
opanarska udovica ili trgovac koji u starosti ipak ne mora da gladuje i prosi, ali ni ovo
drugo nije tako loe. Ni belo ni crno, nego svetlo sivo. Sterija svoje junake ne dovodi do
kazne i ispatanja krivice, nego do prihvatanja realnosti: ne biti tenjom od sebe vei,
nego biti to to jesi, tu gde jesi, pa i uvideti da to i nije ba toliko loe to je njima pouka.
Za ozbiljnost koja zazvui na kraju a bez sete i mraka zasluan je Sterijin ideal
sveta odgovornih, tanih, savesnih, potenih i doslednih ljudi, koji je ovde postavljen kao
realnost u koju treba ui. U taj ideal Sterija hoe da uvede svoje likove koji su izgubili
14

Sigmund Freud: Der Humor, Gesammelte Werke, Band XIV, 1999, Frankfurt a/M: Fisher Verlag, str.
388.
15
Hugo Klajn: Sterijin humor, u Knjiga o Steriji, str. 231

ravnotezu, pa luduju teei neemu emu nisu dorasli. Kad prou kroz komiki
disciplinarni postupak, uozbiljene Feme, Jelice i Janje pridruuju se ljudima od reda,
kakvi su Bati, Mitar i Mii. Ta uozbiljenost na kraju komedije nalae gledaocu da
potisne utisak da bi ivot bio mnogo zabavniji ako bi se moglo ruati sa Femom, praviti
kur Jelici ili ui u neku pekulaciju sa Janjom, nego sluati ta o svetu i ivotu imaju da
kau estiti Bati, priprosti Mitar ili lukavi Mii. Ko se, uostalom, nasmejao i zabavio
itajui Marka Aurelija? Umesto toga, posle kraja komedije i likovi i gledaoci treba da
odu svako na svoje mesto, ko u kuhinju, ko u radnju; malo smo se namejali, ali blagi
roditelj uvek zna kad je deci dosta i kad se treba vratiti u realnost.
U tu realnost se vraa i kroz humor je prihvata i autor, a ne samo likovi i gledaoci.
Melanholija je odbijanje realnosti, humor je odbijanje melanholije. Time se ne eli rei
da je ono znanje do kojeg je doao melanholik u Sterijinom sluaju, definicija oveka
kao stvorenja koje je tenjom od sebe vee pogreno, i da stav humoriste predstavlja
njegovu korekciju i usklaivanje sa realnou. I u melanholiji i u humoru Sterija ostaje
pri tom uvidu, ali razlika je u tome to ga u prvom sluaju to znanje tera u smrt, a u
drugom moe da ga prihvati i podnese, i da ak u njemu nae neto onog humornog
zadovoljstva koje ini da svet, makar za jedno vee, izgleda kao manje opasno mesto u
kojem vredi jo malo ostati. Re je, dakle, o odluci da se ista stvar jednom shvati kao
neto prema emu svi ljudski napori izgledaju nitavni, a drugi put prihvati kao sitnica
preko koje duh moe da pree sa roditeljskim apatom nije nita. Ne treba dokazivati
da se iz prestupanja ljudske mere poraaju sva istorijska i svakodnevna zla koja
racionalni prosvetitelj uopte moe da zamisli, i Frojd, koji je i sam stvorio jednu
melanholinu antropologiju, verovatno ba na to misli kad u zakljuku ogleda o humoru
kae da se humornim stavom opsluuje jedna iluzija. 16 U toj iluziji, meutim, ne
ponitava se melanholino znanje o svetu, nego, naprotiv, ostaje u njoj ouvano, ali se
njome obezbeuje prihvatanje i podnoenje tog znanja bez pada u bolest i elju za smru.
Niti se svet manino potvruje, niti se melanholino negira. Opet, dakle, nekakva sredina:
sivo.
Sivo je boja pomirenja i nagodbe, a ne trijumfa ili poraza. Zavreci svih Sterijinih veselih
pozorja su u znaku nagodbe: da e baba Stanija ipak ostati jo malo u Beogradu, iako joj
se ne dopada novi nain ivota; da e Fema odustati od otmenog ivota, iako se od nje ne
zahteva da porekne njegove ari; da e Mii dobiti i Katicu i miraz, a Janja nee morati
da odgovara za falsifikovani novac; da Jelica nee vie misliti na barone, ali nee se ni
udati za prevaranta bez igde iega. Samo se Rodoljupci ne zavravaju nikakvom
nagodbom.
Rodoljupci se, zapravo, uopte nikako i ne zavravaju: drama je vie prekinuta, nego
zavrena. Iako je Sterija Rodoljupce odredio kao veselo pozorje, to nije komedija, nego
drutveno-kritika drama sa elementima komike i satire, i pre spada u onaj drugi deo
Sterijinog korpusa, uz pesmu Godina 1848, nego u humorni. Njome se ocrtavaju
granice humornog prihvatanja sveta: pomodarstvo, tvrdienje, lakovernost i naivnost, ak
i slavenosrpske poete, iako su ilustracije glavnog ljudskog greha biti tenjom od sebe
vei ipak se uz nagodbu i pomirenje nekako mogu prihvatiti i uvesti u svet racionalnih i
16

Der Humor, str. 389.

ispravnih ljudi. Ali tema Rodoljubaca je sama sr onoga to je za racionalnog

prosvetitelja i patriotu bilo najvanije. Radnja drame se zbiva u sreditu onoga to je bila
njegova glavna tenja, na istom nivou na kojem su se najvanija pitanja Sterijinog ivota
i javne delatnosti postavljala. Nije re o oveku uopte, laljivom, gramzivom i sebinom,
nedoslednom, podlonom strastima, zlobnom i zavidljivom, ne o primerima iz rimske
istorije, o izneverenim idealima Francuske revolucije ili o evropskom kolonijalizmu,
nego o rodu kojem je Sterija hteo da slui kao uitelj i lekar. I opet, nije re o njegovoj
istoriji, u kojoj se unazad ne mogu popraviti ni naglost, ni nesloga, ni razliite
manifestacije iracionalnosti, nego o sadanjici i ljudima na koje je racionalni prosvetitelj
itavog ivota pokuavao da utie. Ti ljudi uspevaju da, ak veselo, u potpunosti
oporeknu Sterijin ideal sveta odgovornih, tanih, savesnih, potenih i doslednih ljudi, i
roda staloenog, slonog i racionalnog, a pre svega ovenog. Njima se ne moe oprostiti,
i nema te nagodbe koja bi ih uvela u Sterijin ideal, pa nema ni govora o komediji. Jer, to
je totalni poraz najveih vrednosti racionalnog prosvetitelja i patriote, i individualno
gledano, totalni poraz svih Sterijinih ivotnih napora. Zar tako totalno poraeni ovek ne
bi trebalo da propast onog najdragocenijeg izrazi u obliku tragedije ovoga puta, za
razliku od onih koje je prethodno napisao, manje knjike a vie zasnovane na vlastitoj
proivljenoj nesrei? Sasvim verovatno. Da jeste, danas bismo umesto Rodoljubaca itali
neto pod naslovom Propast vojvodstva srpskog, melanholino alosno pozorje u kojem
bi sve moglo da bude isto kao i u Rodoljupcima, osim to bi Gavrilovi bio malo
uzvieniji i tuniji, ostali likovi ozbiljniji i opasniji, a sve proeto grmljavinom prekora i
tubalica: Nad-Ja u poslednjem kaznenom pohodu na neuspenog prosvetitelja.
Sterija nije napisao Propast vojvodstva srpskog zato to je na samom kraju shvatio da je i
sm tenjom od sebe vei. Smeh koji izazivaju likovi Rodoljubaca nije znak da je Sterija
na kraju prihvatio svoje sunarodnike takve kakvi jesu, nego znak da je sebi oprostio. Sa
rodoljupcima nema nagodbe i pomirenja, ali nema ni oajanja to ih nikad nee popraviti
i uvesti u svoj ideal. To to su satirini i komini elementi prodrli u melanholinu sliku
sveta, znak je zrelosti i ravnotee: osmeh kroz grimasu gorine u isti mah odstranjuje
humornu iluziju izleenja i prihvatanja, ali i melanholinu litaniju prekora i samoprekora.
Rodoljupci su rezultat mirnog pogleda u ambis humaniteta, ali i u ambis vlastitog ivota
posveenog leenju roda. Takav miran pogled donosi mirno prihvatanje: da, bio sam
tenjom od sebe vei, ali bez prizivanja groba i smrti kao kazne. Drugim reima, Ja se
oslobodilo nasilja koje je nad njim vrilo Nad-Ja. I u isto vreme, Sterijin ideal je ouvan
tamo gde se jedino moe ouvati: u liku estitog, savesnog, odgovornog, ali defanzivnog
Gavrilovia, autorovog dvojnika u drami. Ni roditelj, ni sudija, ni uitelj, Gavrilovi ne
pokuava da promeni svoje sugraane, pa zato nije tenjom od sebe vei. On deli njihovu
sudbinu, iako vidi i razume kuda vodi srpski pokret, i samo onoliko koliko racionalnost
dozvoljava pokuava da utie na njihove zajednike odluke, naravno bezuspeno. Ali
Sterijin ideal je ouvan u Gavrilovievom znanju o vlastitoj ispravnosti, i u tome se
pojavljuje ona nijansa sivog koju ovde pokuavamo da sledimo. A poto je tako sauvano
to to je najdragocenije, od ostalih likova se moe, kako je Frojd pisao, napraviti ala.
Rodoljupce nije napisao roditelj u predgovoru drami Sterija se distancira od onih koji
narod kao mati svoje dete gledaju, pa dakle i od svog ivotnog, prosvetiteljskog stava ni dete koje od litanije prekora i samoprekora nema gde da pobegne do u smrt i grob,
nego zreo ovek, koji mirno prihvata poraz svojih dugogodinjih napora i priznaje da je

10

tenjom bio vei od sebe. S ovog stanovita i Nadgrobije samome sebi zadobija
drugaije znaenje i moe se razumeti kao nijansa sivog: uitelj, roditelj, sudija, sve je to
senka i nita; stihotvorac, retor, profesor, pravdoslov U knjigama ime / Veno ostaje
ti. Sto pedeset godina posle Sterijine smrti, moemo se sloiti s tim. Sterija je na kraju
bio u pravu.
Summary
J.S.Popovis Melancholy and Humour
Relying on Freuds interpretation of melancholy and humour, the paper interprets Sterijas poetry and plays
as based on the structure of incongruity. Sterijas confrontation with the structure of incongruity resulted in
both melancholic and comic works: while his melancholic poetry expressed the renunciation of life, his
comedies expressed the renunciation of melancholy. One notable exception is his last and posthumously
published play The Patriots, which although based on the same structure of incongruity, surpassed both
melancholy and humour.

11