RAZMENA DAROVA

Bojan Savi Ostoji

KAKO POTKRADATI BUDUE AUTORE

(I PROI NEKANJENO)

(Pjer Bajar: Anticipirani plagijat, prevela sa francuskog Mira Popovi,

Slubeni glasnik, Beograd, 2010)
Veliki pesnici bez izuzetka vre kombinacije u svetu koji tek nastaje posle njih.
Valter Benjamin, Jednosmerna ulica

Pjer Bajar je naoj publici poznat po eseju Kako da govorimo o knjigama koje nismo proitali u kojem se, na prepoznatljiv parodian nain, obraunava sa osnovnim pojmovima
tradicionalne teorije knjievnosti iz ugla itaoca. Poslednji naslov objavljen na srpskom,
Anticipirani plagijat (La plagiat par anticipation, Editions de Minuit, 2009) ide dalje u promociji uea itaoca u knjievnom delu. U ovom eseju se zastupa stanovite da autori
mogu plagirati i autore iz budunosti.
Sam termin plagiat par anticipation koji bi najtanije mogao da se prevede kao plagijat putem anticipacije ili anticipirajui plagijat pozajmljen je od ulipista. Ovakav plagijat, koji
zanemaruje tradicionalno linearno shvatanje vremena, od uobiajenog se razlikuje po
tome to optuuje autore iz prolosti da su krali od onih koji su stvarali kasnije. Po reima
Fransoa Le Lionea, koji je ovaj pojam uveo u Radionicu potencijalne knjievnosti, ponekad
nam se deava da otkrijemo kako je neka konstrukcija, za koju smo verovali da je sasvim
nova, ve bila otkrivena ili izmiljena u prolosti, katkad ak u dalekoj prolosti. Dajemo
sebi u zadatak da prepoznamo takvo stanje stvari i da tekstove koji su u pitanju odredimo
kao plagijate putem anticipacije.1 Koncepciju krae od buduih autora je na prilino bukvalan nain ilustrovao or Perek u svojoj noveli Zimsko putovanje (Voyage dhiver). U njoj
izvesni profesor otkriva delo imaginarnog autora, u kojem prepoznaje doslovne citate Remboa, Malarmea, Lotreamona. Jedina zakoljica je u tome to je taj neselektivni plagijator
iveo pre svojih uzora, na osnovu ega profesor zakljuuje da su svi oni bili plagijatori.2 I
Bajar naizgled polazi od ludikog nivoa te novele. U prepoznatljivom stilu akademski koncizno i potkovano izlae potpuno antiakademske pretpostavke, ali ide jo dalje. On pokuava ne samo da locira anticipirajui plagijat kod realnih autora, nego ovu pojavu denie
u nekoliko nivoa.
Dok optuuje Voltera da je krao od Konana Dojla, Mopasana da je kriom prepisivao
Prusta, zatim autore Tristana i Izolde da su kopirali romantiare, pri tom se pozivajui na istovremeno duhovite i argumentovano obrazloene primere, Bajar ne ostaje na anegdotskom
nivou nagaanja, ve pokuava da sistematizuje termin anticipirajueg plagijata. Prvi krite1
2

Oulipo, La littrature potentielle, Gallimard, 1973, str. 21.

Novela Zimsko putovanje je objavljena u mom prevodu u Koracima 34/2009.

228

rijum, na osnovu kojeg autor ubedljivo identikuje anticipirajui plagijat, jeste disonantnost,
izolovanost nekog autora ili dela. Utisak da neko delo iskae, tri iz dominantne struje
svoje epohe, kao to su Tristan i Izolda svojom tematikom povezivanja erosa i tanatosa
iskakali iz srednjovekovne knjievnosti, gotovo u potpunosti posveene crkvenom stvaralatvu, za Bajara je prvi dokaz krae od buduih autora, ili kako ih on naziva, utvara
budunosti. Odeljci nastali plagiranjem putem anticipacije ostavljaju utisak da nisu nali
svoje mesto u delu u kojem se nalaze [...]. Pojavljuju se kao neka vrsta stranog tela ije je
poreklo tajanstveno, oblik neobian, a uloga nerazumljiva.3 Re je dakle i o delovima
jednog dela koji su disonantni u odnosu na celinu. Ovu tezu Bajar ubedljivo brani na primeru odlomka iz Volterovog Zadiga koji neodoljivo podsea na tipian pasa iz erloka
Holmsa Artura Konana Dojla. U ovom sluaju, Bajar odlomak iz Zadiga komentarie kao
usamljen, izolovan, kao da je iupan iz nekog drugog dela, ukratko, netipian i u odnosu na Volterovu novelu i u odnosu na itav XVIII vek. S druge strane, ovakav odlomak je
i iz prizme neobavetenog itaoca tipian za romane o erloku Holmsu, uopte, kolski
primer detektivskog romana. anrovska dominanta je Bajaru dovoljna da presudi da je
erlok Holms tekst prvog reda, odnosno da je upravo Volter bio taj koji je prepisao od
Konana Dojla, a ne obrnuto.
Bajarov anticipirajui plagijat ne shvata se kao prosto prepisivanje kao u Radionici potencijalne knjievnosti, ve predstavlja niz tematskih veza koje meu sobom, naoko sluajno, uspostavljaju vremenski udaljena dela. Bajar se u razmatranju ovih veza koncentrie
na pojam novine, koju denie kao istraivanje onoga to su savremenici zaobili. Autori
kao Sofokle sa Kraljem Edipom, Bodler sa Cveem zla, Lorens Stern sa svojim Tristramom
endijem, otro su se suprotstavili vladajuim knjievnim vrednostima i preokupacijama.
Odlika takvih pisaca jeste traganje za onim ime se drugi nisu bavili; oni donose potpunu
suprotnost vaeem optem mestu time to uvode novu estetiku problematiku. Uzimajui
Bodlera kao paradigmu umetnika koji svojim iskorakom najavljuje itavu struju pesnika
pripisujui mu, zajedno sa Valerijem, implicitni kredo: biti veliki pesnik, a ne biti ni Lamartin, ni Igo, ni Mise Bajar kae:
Deniui se sutinski protiv, Bodler ipak ne izmilja put koji e se naknadno pokazati nunim.
On sluajno otvara jedno polje rada, koje je isto tako moglo brzo da se zatvori. Jer, kao to pokazuje Valeri, Bodlera je spaslo upravo to to je pronaao svoje naslednike.4

Bajar svoje teze o novini produbljuje na primeru Tristana i Izolde, epopeje koja je jedinstvena u srednjem veku po produbljivanju veze izmeu ljubavi i smrti. Ovaj, u srednjem
veku oksimoronski spoj, u doba romantizma postao je opte mesto. Ne oklevajui, autor
ovog eseja optuuje Berula i ostale autore Tristana i Izolde (ne tedei ni anonimne) da su
itali romantiare, Getea, Konstana, Igoa, i ne samo itali, ve primenjivali njihovu poetiku
u radu na epopeji.
Duhovitim pristupom temi plagijata Bajar izrie duboko zasnovane stavove o istoriji
knjievnosti. Kroz priu o jedinstvenosti Tristana i Izolde u srednjovekovnoj epohi, Bajar
3
4

Pjer Bajar, Anticipirani plagijat, prev. Mira Popovi, Slubeni glasnik, Beograd, 2010, str. 35.
Isto, str. 95.

229

pokuava da uspostavi razliku izmeu dva tipa vremena: istorijskog i knjievnog. Istorijsko
vreme bi u ovoj dihotomiji bilo linearno i kontinuirano, a knjievno vreme retrospektivno
i isprekidano. Pri tom je svaki susret izmeu knjievnog i istorijskog vremena potpuno sluajan. Opaskom da je u Tristanu i Izoldi plagirana romantiarska poetika Bajar zapravo eli
da istakne da spomenuta tema nije u srednjovekovnoj knjievnosti bila do te mere osveena kao u romantiarskom dobu. Doputajui sluajnost njenog iskrsavanja u Tristanu i
Izoldi i genijalnost njenom autoru, Bajar ipak daje primat dobu koje je svesno prilo knjievnoj obradi ove teme, odnosno romantizmu.
Genijalan autor uvodi novu jeziku problematiku u knjievnost i time biva izopten
iz istorijskog, dogaajnog vremena. Ovde se Bajar ponajvie oslanja na nezaobilaznog
Prusta iz eseja Protiv Sent-Beva i na Valerija, koji je obezvreivao istorijsko-biografski pristup knjievnosti mnogo pre nego to je Bart konstatovao smrt autora. Predlaui uvoenje pojma knjievno vreme i autonomnu istoriju knjievnosti, Bajar je bez kompromisa
pred istorijskim nepobitnostima:
Rei za Sterna da je pisac XVIII veka bilo bi jednako apsurdno i ograniavajue kao kazati za
Sofokla da je antiki pisac. [...] Gledano istorijski, Stern je pisac XVIII veka, ali on to nimalo nije sa
knjievnog stanovita.5

Bajar koristi jedan ulipistiki termin koji se izruguje istorijskom vremenu da bi se obraunao sa jo uvek prisutnim ostacima sent-bevovskih tumaenja knjievnosti, sa univerzitetskim, lagard-miarovskim klasikacijama, ne bi li jo vie podvukao Valerijevu pobunu
protiv traganja za autorom u delu. (U tome jo dalje ide njegova najnovija knjiga Kad bi
dela promenila autore.)6 Upadljiva je Bajarova bliskost Valerijevoj koncepciji knjievnog
stvaranja, iz koje je izuzet svaki socijalni, psiholoki, i ire gledano, ljudski faktor (stavimo
sve to pod etiketu etike). Jedino emu u knjievnom tumaenju treba da se poklanja panja jeste jezik, ispitivanje njegovih mogunosti.
[...] zar nije mogue sam Jezik smatrati remek-delom svih knjievnih remek-dela, poto se
svako ostvarenje takve vrste svodi na kombinacije moi jednog datog renika, prema jednom
zauvek ustanovljenim formama.7

Bajar nastavlja sa potkopavanjem istorinosti i pozitivistike uzronosti teorije knjievnosti, koje je zapoeo u prethodnoj knjizi Demain est crit (Budunost je napisana). U
svojoj kritici istie kako su, ako prihvatimo da je razvoj knjievnosti razvoj jezika, sami autori,
poetike, knjievni pokreti nita drugo do puka sluajnost. Tradicionalno shvaeni plagijat
se zasniva na vremenskom sledu i mogunosti potonjeg autora da proita dela prethodnog.
Ali ako usvojimo jedno nezavisno knjievno vreme, koje je nelinearno, sinusoidno i neposledino jedno samostalno vreme u jeziku neminovno se mora ukinuti i tradicionalna
konotacija pojma plagijata, i uvesti jedan nelinearni nain potkradanja iz onoga to impli5

Isto, str. 110.

Pierre Bayard, Et si les uvres changeaient dauteur?, Minuit, 2010.
7
Pol Valeri, Pesniko iskustvo, prev. Kolja Mievi, Prosveta, Beograd, 1980, str. 356
6

230

citno u jeziku ve postoji, ali e tek kasnije biti napisano. Borhesov Pjer Menar, koji ispisuje
plagijat, nesvestan toga, ovde se namee kao naroito primamljiva analogija.
Ako imamo u vidu da je Bajar naumio da iskoreni mitove vezane za autora i doba, da
raskrinka vrednovanje knjievnog dela na osnovu miljea i trenutka, bie nam jasnije zato je Sofokla proglasio plagijatorom Frojda i policijskih romana, a zato Lorensa Sterna
smatra dostojnim naslednikom Dojsa i pisaca novog romana. itajui ovaj esej, i neobaveteni itaoci pre svega e se nasmejati i dobiti priliku da kroz novu prizmu proitaju neke
samozvane klasine pisce, koji su u stvari samo bili nekanjeni plagijatori.

231