Ana Ahmatova

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoi na: navigacija, pretraga
Ana Andrejevna Ahmatova

Ana Andrejevna Ahmatova,

ruska knjievnica

Datum roenja: 23. jun 1889.

Mesto roenja: Odesa (Ruska Imperija, danas Ukrajina)
Datum smrti:

5. mart 1966.

Mesto smrti:

Domojedovo (Sovjetski Savez)

Ana Andrejevna Ahmatova (rus. , izvorno prezime Gorenko) je

bila znamenita ruska pesnikinja, kritiar i prevodilac. Jedna je od predstavnika knjievnog pravca
akmeizma.
Poela je da pie pesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izala 1912. Pesme je objavljivala pod
pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih
objavljuje pod pravim prezimenom.
U toku studija upoznala se sa pesnikom Nikolajem Gumiljevim, za koga se udala 1910. Za
svadbeno putovanje otili su u Pariz, ali je on uskoro sam otiao u Afriku i nastavio da ivi
raspustnim ivotom. Na Aninom putovanju po severnoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara
Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi.
Sa ovih putovanja, na nju je trajan utisak ostavila italijanska arhitektura.
Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je posle imala jo dva braka. U
Sovjetskom Savezu smatrana je za buroarsku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje

poeziju, pa je ivela od prevodilatva i esejistike. Preivela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj.

Njen kasniji ivot obeleila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da pie, a njen sin i
suprug su poslati na robiju, gde je suprug i umro. Posle Staljinove smrti, reim je dopustio
objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.
Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesnikih dela, poput njenog
glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i tekoe ivota i
knjievnog stvaralatva pod diktaturom.

Ana Andrejevna Ahmatova

Ana Andrejevna Ahmatova,

ruska knjievnica

Datum roenja: 23. jun 1889. Mesto roenja: Odesa (Ruska Imperija, danas Ukrajina)
Datum smrti: 5. mart 1966. Mesto smrti: Domojedovo (Sovjetski Savez)

http://sr.wikipedia.org/sr-el/_

Ljubomoran, nemiran

Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih

Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prolosti
O zalasku ue u moju sobicu:
Voli me, smej se, pii stihove!
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obeala sam da neu plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, ini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
Zemlja ne mora biti roena
Zemlja ne mora biti roena
Ali se uvijek voli
Makar u moru njeno ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pjesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova eta blijeda
O zalasku gola, nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvati
Je li kraj dana ili svijeta
Ili o novoj tajni razmilja.

Pesnikinja govori o prolim ljubavima.

Jedne iz bliske, i druge iz dalje

prolosti. Njen ljubavnik, koji vie to

nije jer govori Voleo me je...je
ljubomoran, ali ne nasilan prema njoj.
On ipak zahteva da uniti sve tragove
na biveg ljubavnika, mua...
(Pesnikinja se vie puta udavala)Bela
prica je seanje na dragog sa kojim se
rastala. Seanja na njega su ispunjena
lepim trenucima koja je moralo da
potisne. Stihovi Voli me, smej se, pii
stihove! su poslednja poruka
preboljenog dragog. Bunar, jova
simboli koji podsecaju na trenutke koje
je provela sa bisim muzem. Na kraju
ona shvata da bez svoje proslosti ne
moze imati ispunjenu sadasnjost, da
bez secanja na tu ljubav njeno srce
postaje stenje, odnosno, ne moze da
voli ni ljubomornog, nemirnog coveka
sa kojim je bila.

Pesnikinja ovom pesmom razmilja o

domovini. Pisana je u jednom dahu i
jednoj reenici. To nam govori o
trenutnoj opijenosti rodoljubivim
oseanjem koje budi razmiljanja o
ivotu uopte. Ona pria o zemlji u
kojoj nije rodjena ali u kojoj zivi i oseca
je kao svoju. Govori o lepotama
zemlje, ledenom moru ipak neznom,
belom pesku, opijajucem vazduhu,
borovini ... Zemlju dozivljava kao zenu,
koristi opise kao sto su gola, nevina ali
to opet na drugi nacin simbolizuje
ogoljenu zemlju na izdisaju, nekrivu,
lincovanu. Zalazak kao simbol
umiranja ili kraja stavlja u prostor
talasa kosmickih supstanci daleko
iznad oblaka gde je stvorila mesto gde
se pita o ivotu, svetu, kraju svega ili o
novoj tajni koja moe biti nova nada.