Sreten Petrovi

Filoloki fakultet, Beograd

HRIANSTVO I DREVNA SLOVENSKA

RELIGIJA
(PRILOG DIJALEKTICI SVETOG U LIKOVIMA
PAGANSKE I HRIANSKE RELIGIJE)

1. DREVNA SLOVENSKA VERA I PRIJEM HRIANSTVA

Danas vie nije sporno da li u vreme kada gotovo celokupan ivot ljudi predstavlja
operacionalizaciju i demonstraciju naunoga saznanja, uopte ima ikakvoga smisla baviti se
jednim tako naivnim pogledom na svet kakav je pogled na svet slovenskih naroda pre njihove
hristijanizacije. Ve due vreme je naputena predstava po kojoj bi stari mitovi imali strogo uzev
poetsku vrednost i svedoili samo o neznanju drevnog oveanstva. Sasvim suprotno, drevni
mitovi nas upoznaju sa njihovim drutvenim i ekonomskim odnosima, daju nam obavetenje o
kulturnom nivou vremena i pre svega o istoriji duha i stupnju svesti, koji je ovek imao na
poetku razvoja. Mitskim slikama ovek je prisvajao zagonetni okoli; te su mu slike u radu
davale orijentaciju i podsticaj. Kroz ove neophodne razvojne stupnjeve ilo je itavo
1
oveanstvo, a Sloveni u tome nisu inili nikakav izuzetak .
Vii stupanj u razvoju drevnih slovenskih kultova, koji se odlikuje pojavom hrama sa
organizovanim svetenstvom razvio se kod Zapadnih Slovena sa znatnim zakanjenjem, i to pre
svega kao nain duhovne borbe protiv hrianstva noenog nemakom ekspanzijom na prostoru u
kojem su iveli Polabski i Baltiki Sloveni. Zbog te injenice i izvetaji ondanjih savremenika o
religioznim predstavama Slovena nisu i ne mogu biti svi odreda iste valjanosti, budui da su
najee bili tendenciozno obojeni religijskim pogledima hrianskih hroniara i misionara.
Naime, sami hrianski misionari gotovo su se listom borili protiv paganstva.
Meutim, i uprkos kasnijoj hristijanizaciji, u domenu narodne obiajnosti, a u nekim vanim
segmentima i u obredu i kultu, kod slovenskih naroda su sve do XX veka sauvani brojni drevni
mitoloki obrasci. Tako je, na primer, Leopold mit utvrdio da izvesni mitsko-obredni scenariji,
koje su poetkom XX veka jo upranjavali seljaci srednje i jugoistone Evrope, uvaju delove
mitologija i iezlih obreda iz prehomerske stare Grke. Re je o tome da su se takvi obredi

Zdenek Va, Mythologie und Gtterwelt der slawischen Vlker. Die geistigen Impulse Ost-Europas.
Uravhhaus, Stuttgart, 1992, str. 7-8.

Hrianstvo i drevna slovenska religija

49

odrali preko etiri do pet hiljada godina, od ega poslednjih hiljadu ili hiljadu i po godina pod
2
budnom panjom hrianstva i islama .
Elijade je, dodue, ukazao da se kao simboliki gest kojim se obeleava kraj paganske vere
na evropskom prostoru moe uzeti spaljivanje svetilita u Eleusini, koje je izvrio 396. godine
3
Alarik, kralj Gota , pa ipak, do punog sloma drevnih kultova nikada nije dolo. Niko
utemeljenije od Elijadea nije formulisao antropoloki razlog za ovu injenicu koja ide u prilog
jednoj filozofski ustanovljenoj fenomenologiji vere. Sama dijalektika svetoga tei beskonanom
ponavljanju niza arhetipova, tako da jedna hijerofanija, ostvarena u izvesnom istorijskom
trenutku, pokriva svojom strukturom hiljadu godina stariju ili mlau hijerofaniju: ta tenja
hijerofantskog toka da preuzima ad infinitum istu paradoksalnu sakralizaciju stvarnosti
omoguuje da razumemo poneto od religioznog fenomena i napiemo tu istoriju. Drugim
reima, upravo zato to se hijerofanije ponavljaju, mogu se religiozne injenice i razlikovati i
shvatiti.
Fenomenoloki posmatrano postoje, dakle, stariji i mlai slojevi hijerofanije svetog. Mlai
su novijeg datuma. Postoji, dakle, jedna temeljna arhetipika svetog - svetog po sebi, koje je
ontoloki fundirano i predstavlja opteljudsku, nediferenciranu, etniki jo-neindividualizovanu
potrebu da se dosegne do onog ljudski Prasvetog. Meutim, s obzirom na istorijsko razigravanje
naroda, u procesu njihovih istorijskih individuacija nastali su kasnije, na toj drevnoj podlozi,
brojni oblici ove Jedne arhetipske biti, kao manifestne predstave Svetog.
U tom smislu, sasvim dosledno, Elijade zakljuuje kako nam ak i samo jedna hijerofanija,
jedna predstava hijerofanije, moe dopustiti da se otkrije Sveto u svoj svojoj celovitosti, ako smo i
ukoliko smo sposobni da produktivnom intuicijom kroz gledanja kroz, dopremo do onih
fundamentalnih slojeva, u kojima stoluje pojam Prasvetog. No hijerofanije imaju to posebno
svojstvo da tee da otkriju sveto u svojoj celini, ak i ako su ljudi u ijoj se svesti pokazuje
sveto, svesni samo jednog njegovog vida ili samo nekog skromnog njegovog dela. I u najprostijoj
hijerofaniji sve je reeno: manifestacija svetoga u nekom kamenu ili drvetu nije ni manje
tajanstvena ni manje vredna od manifestacije svetoga u nekom bogu. Proces sakralizacije
4
stvarnosti je isti: razlikuje se samo oblik procesa sakralizacije u religioznoj svesti oveka .
Ovim je delimice odgovoreno na provokativno pitanje da li pukim preobraenjem jedne
socijalne grupe u novu veru stare religijske predstave iezavaju iz svesti naroda. Socijalna
psihologija, i posebno ona koja se bavi ispitivanjem religijskih predstava ustanovila je kako se,
dodue, mora raunati sa izvesnom metamorfozom izvornih predstava, ali se, sasvim izvesno
ne sme prevideti jedan daleko znaajniji momenat: izvanredan konzervatizam odreenih
osnovnih predstava, koje esto ne samo to nastavljaju da traju u okviru iste kulture naroda ili
grupe naroda, nego i u kulturi hiljadugodita. Kao primer mogu posluiti rtveni kamenovi sa
izdubljenim koritom ili druge obrade, tzv. sledoviki u oblasti Pskova, koji su prema arheolokom
istraivanju nastali jo u bronzano doba, pa ipak bili su uvaavani do 19. i poetka 20. veka; na
5
njima je prinoena rtva .
U ovom kontekstu dijalektike i fenomenologije vere treba sagledavati i proces simbioze
drevnih slovenskih kultova i mitova, odnosno slovensku veru i hrianske religije. Kada je re o
prijemu hrianstva, najpre valja kazati da su bili pokrteni Juni Sloveni, Bugari, Srbi i Hrvati,
najkasnije sredinom 9. veka izmeu 867. i 873. godine, a zatim, gotovo vek kasnije, hrianstvo
su primili i Istoni Sloveni. Vana injenica na putu hristijanizacije bilo je ta to se Knez Vladimir
iz Kijeva pokrstio i primio ortodoksnu formu grkog hrianstva 988. godine. Konano

Mira Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja. I. Prosveta, Beograd, 1991, str. 49.
M. Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja. II. Prosveta, Beograd, 1991, str. 323.
4
Mira Elijade, amanizam. Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1990, str. 25.
podvv. S.P.
5
Z. Va, isto, str. 35.
3

50

Sreten Petrovi

hrianstvo primaju i ostali slovenski narodi: esi u 10 veku dok su, danas sa istorijske scene
6
iezli, Slovena na Labi prevedeni u hrianstvo tek u 12. veku .
Meutim kada je re o poecima pokrtavanja u 32 glavi De aministrando imperio (DAI)
kao i u Vita Basilii, Konstantin Porfirogenit je, kako su ovu glavu protumaili Jiriek i Radoni,
nagovestio da se vreme, u kome su latinski svetenici obratili Srbe, ima stavljati u period 642 7
731, posle Pape Jovana IV , o emu svedoi i injenica da u srpskoj crkvi ima dosta latinskih
tragova. Ipak, preovladalo je miljenje, a o tome izriito govori 29 glava knjige K. Porfirogenita
da je drugo i, svakako, znaajnije pokrtavanje obavljeno tek u sedmoj i osmoj deceniji IX veka,
budui da je oko 879. g. Vlastimirov unuk a Gojnikov sin Petar postao prvi srpski knez koji je
dobio hriansko ime. Dakle, ispravno je pretpostaviti da je hrianstvo konano prodrlo u Srbiju
8
oko Petrovog roenja . Vizantijska drava je svakako odmah, po dolasku Srba na Balkansko
Poluostrvo, pokuala da novo stanovnitvo privede hrianskoj veri, ime bi se olakalo njihovo
uklapanje u vizantijsku uticajnu sferu. Meutim, kako nova vera nije propovedana na narodnom
jeziku, to su je iri slojevi stanovnitva teko prihvatali, te proces hristijanizacije traje itava dva
veka [...]. O neuspehu tih pokuaja svedoe vesti iz DAI da je veina doseljenog stanovnitva
ostala nekrtena i da je car poslao svetenike da pokrste meu Srbima one koji jo nisu prili
9
novoj veri [...]. Zavrna faza procesa pokrtavanja pada u vreme vlade cara Vasilija I (867-886) .
Dakle, paganska vera nije ni odmah ni tako lako nestala, pored ostalog i zbog laganog
irenja hrianstva. Veliki bogovi su se slavili u izvesno doba godine, u tiini na domu. Stari
verski obredi vrili su se po poljima, po umama i na izvorima. Tako se nova vera vezivala sa
starom. Vrlo vano je i to, to su, za razliku od drugih Slovena, Baltiki Sloveni imali i
sveteniku kastu i sjajne hramove, kipove, esto ogromne, koje su Nemci i Danci videli i
10
opisali .
Zanimljiv je opis duhovne evolucije Slovena iz pera Zdeneka Vane. Onome delu Sloveni
koji se kretao prema Zapadu pripada i severoistoni deo Junih Slovena, Slovenci i Hrvati, dok
su izezli Sloveni sa prostora Labe i Baltiki Sloveni, kao i mnotvo Soraba, doprineli etnogenezi
nemakog naroda. Istoni deo Praslovena idui na Istok i Severoistok formirao je
istonoslovensku granu, dok je trei deo prodro na Jug i Jugoistok, gde se povezuje sa
vizantijskom kulturom i grkom formom egzoterinog hrianstva, posredujui je istonim
11
Slovenima kao ishodite njihovog hrianskog razvoja .

2. KA KOSMIKOM HRIANSTVU
Mira Elijade, sa istananim smislom za razumevanje istonih kultova i religija, ne robujui
shematima evropske teologije i konzervatizmu zapadne evrocentrike nauke o duhovnim
fenomenima, ustanovio je s pravom sledee: na teolokom jeziku moglo bi se rei da su brojna
arhajska predanja integracijom u hrianski scenario i sama doivela svoja iskupljenja. Re je, u
stvari, o fenomenu usaglaavanja razliitih i raznolikih religijskih svetova. Analogan proces se
uoava - ve krajem antikog perioda, a naroito u ranom srednjem veku - u preobraanju
12
mitolokih bogova i heroja u hrianske svece . Aron J. Gurevi je ponovio gledite mnogih
6

Mythologie der alten Slaven. Von Norbert Reiter. U: Woerterbuch der Mythologie. Hrsg. v. H.W. Haussig. I.
Abteilung. Die alten Kulturvoelker. Stuttgart, 6. Lieferung. God. str. 166-167.
7
Jiriek - Radonji, Istorija Srba. I, Slovo ljubve, Beograd, 1978, str. 98.
8
. Radoji, La date de la convesion des Serbes. Byzantion, 22, 1950, str. 252-255.
9
Konstantin Porfirogenit, VII, Spis o narodima. Ili De aministratando imperio. U: Vizantijski izvori za istoriju
naroda Jugoslavije. Tom II. SAN, Beograd, 1959. Pos. izd. knj. XXXXXIII, Vizantoloki institut, knj. 7.
Obradio Boidar Ferjani, str. 50.
10
A. Brikner, O paganstvu kod starih Slovena. U: Knjiga o Balkanu II. Beograd 1937, 52-53.
11
Z. Va, Mythologie... isto, str. 21-22.
12
M. Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja. II. str. 316 i dalje

Hrianstvo i drevna slovenska religija

51

filozofa religije da je je crkva s vremenom adoptirala i adaptirala mnoge paganske verske

13
predstave . Kada smo ve kod prezentacije teorijskih stavova, doslednosti radi, navodim da je
ovoj ideji je sasvim blizak ruski personalistiki filozof Berajev koji kae da je besmisleno i ak
nemogue negirati paganstvo, ludost je u njemu videti zlu sablazan; paganstvo je bilo istinsko
otkrovenje, ali prvobitno, nepotpuno; dakle, svojevrsna apsolutno istinita hijerofanija. Konano,
paganska kultura, paganska filosofija i umetnost nisu propali; oni su postali temelj svetske
14
hrianske kulture; oni su nadahnjivali uitelje Crkve i graditelje Crkve .
Od naroitog je znaaja ideja M. Elijadea o tome u kom je pravcu vodila ova simbioza
drevnih kultova i vere sa ranim hrianskim idejama. U III veku irom Rimske imperije mogle su
se zapaziti razne tendencije za autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta.
Re je o fenomenu koji je veoma znaajan jer karakterie versku kreativnost folklornog tipa. Ima
se u vidu stvaralaka invenciji naroda koja se paralelno razvijala i ila rame uz rame sa
izgradnjom teolokog sistema u hrianstvu. Ta velika produktivna sinteza drevne vere i
monoteizma nagnala je antropologe religije da u tome sagledaju raanje jednog zanimljivog
fenomena kosmikog hrianstva. Re je o tome to se sada hristoloka misterija projektuje na
Prirodu u celini, a istorijski elementi hrianstva zanemaruju. Nije li odvie smelo ustvrditi da je
upravo pravoslavna crkva razvijala svoju teologiju u ovom pravcu, ustajui, tako u odbranu jedne
znaajne duhovne tradicije - antiko grke filozofije, koja je ponikla na balkanskom tlu i koja se
temelji na uspostavljanju ravnotee, svojevrsne coincidentio oppositorum Duhovnog ili
antropolokog, s jedne, i ulnog ili kosmolokog inioca, s druge strane. Ideja o Hristu kao
Bogooveku, na filozofskom jeziku, upravo govori o ovoj simbiozi, o ukljuivanju partikularnog
u Bie u Opte, a to znai i afiramciju same Linosti i elana Subjektivnosti vernika, mogunist
ostvarivanja njegove duhovne punine bez poricanja egzistencije.

3. O MOGUNOM ELINGOVOM DOPRINOSU FILOZOFIJI

PRAVOSLAVLJA
Ovu veliku i znaajnu ideju, koliko znam, meu prvima u novijoj filozofiji izloio je eling
15
u uvenim predavanjima iz Filozofije otkrovenja, koja je drao u Berlinu 1841 / 1842. godine ,
predoavajui novi projekt o Hristovoj linosti u formi sinteze Apolonskog i Dioniskog, tanije,
Duhovne i ulne supstancije, Uma i Oseanja. Zbog toga je i izazvao bes protestantskog teologa
Paulusa sa kojim je i inae imao niz neprijatnosti. Koliko je meni poznato, naa se teoloka misao
do sada nije ozbiljno pozabavila teorijskim osvetljavanjem ovih kasnijih elingovih radova,
odnosno utvrivanjem teolokih koristi za svoje stanovite. Re je o sledeem.
elingova predavanja iz Filozofije mitologije i Filozofije otkrovenja, koja je poeo da dri u
Berlinu 1841. godine sluali su i pobornici novog koncepta religije koja je afirmisala ideju linog
Boga, ali i radikalni protestantski protivnici toga stanovita. U amfiteatru na elingovim
predavanjima zajedno su sedeli mladi Seren Kjerkegor, ali i elingov kritiar, mladohegelijanac
Engels, protestantski teolog Paulus, ali i humanistiki filozof Jakob Burkhart, egzistencijalist
Savinji, i buntovni ruski filozof Bakunjin. Bilo je tu i drugih Rusa, kao i Poljaka, eha i Grka.
eling svoja predavanja iz 1841 / 1842. nije za ivota publikovao (umro je 1854), pa je beleke sa
tih predavanja, bez znanja samoga elinga, publikovao teolog Paulus 1843. g. u Darmtatu, sa
estokim komentarima na raun elingove pozne filozofije otkrovenja. Stvar je u tome to je
Paulus sasvim dobro osetio da je eling napao tradicionalnu racionalistiki shvaenu ontologiju 13

Upor. Helmut Hller, Sve o praznovjerju. Gafiki zavod Hvatske, Zagreb, 1989, str. 224.
Nikolaj Berajev, Filosofija slobode. Deo prvi, Logos / AntBeograd, 1997, str.79-80.
15
Schelling, Der Philosophie der Offenbarung. Erster Theil. Erstes und zweites Buch. U: Schellings Werke,
VI.2. Erg. Band, Mnchen 1958; Der Philosophie der Offenbarung. Zw. Theil, U: Schellings Werke, VI
Haupt. Band, Mnchen 1958; Einleitung in die Philosophie der Offenbarung oder begrundung der positiven
Philosophie. U: Schellings Werke, VI.1. Erg. Band, Mnchen 1958.
14

52

Sreten Petrovi

koja Boga sagledava samo u Ideji, kao Ideju uma. eling je trasirao novi smer u teozofiji
zahvaljujui injenici da je u svoj novi koncept linog Boga ukljuio ideje plotinizma,
augustinizma i gnosticizma.
elingovo gledite koje je izneo u Berlinskim predavanjima bilo je novi podsticaj evropskoj
misli u pravcu teozofskog egzistencijalizma. Ervin Rajsner smatra da pozna elingova misao
bitno koincidira sa egzistencijalnom milju Kjerkegora i sa aktualnom filozofijom
16
egzistencije , u prvom redu sa filozofijom Garbijel Marsela i Martina Hajdegera. Uostalom o
tome doprinosu govori i sam Berajev. Veliko kod elinga bilo je to da se dospe do ivog Boga
a ne do apstraktnog Boga hegelijanske provenijencije, koji se deducira iz apstraktnog uma.
Nemaka filozofija je, poev od Kanta pa preko Hegela tek sa elingom pokuala da izae u
17
prostor svetske due . Govorei o religiozno-mistikoj gnoseologiji u prolosti, Berajev kae
da je takav smer imao velike zatitnike, navodei u napomenama da su to bili u XIX veku
18
eling, V. Solovjev i posebno Fr. Bader . Jednom rei, poetkom XIX veka Bader i eling su
propovedali da relkigiozno otkrovenje mora da pree u novu fazu, fazu Sv. Duha i da se u njoj
19
mora pojaviti crkva sv. Jovana. Ali to su bila individualna predoseanja hrianskih gnostika .

4. KRITIKI STAV CRKVE PREMA MNOGOBOTVU,

NARODNOJ RELIGIJI I PRAZNOVERJU
Crkva, i posebno zapadna, oduvek je pokazivala animozitet prema drevnoj slovenskoj veri,
odnosno prema mnogobotvu i tzv. praznoverju u celini. Upravo stoga je potrebno, bar u
najkraem, da razjasnimo ovaj veoma nejasan i neodreen termin mnogobotvo. Razume se, on
je ponikao u crkvenoj sredini i prvobitno je oznaavao sve dohriansko i nehriansko. Njime je
pokrivana i vedska himnografija Indije, i literarno obraena mitologija klasinih Grka, i godinji
ciklus slovenskih i keltskih obreda, i amanstvo sibirskih lovaca.
Da li se, meutim, ve zbog toga moe zakljuiti kako je samo hrianstvo apsolutno
autohtona vera, koja se zasniva na sasvim originalnim predstavama koje nita ne duguju optem
sistemu drevnih religijskih ideja i ak kazati kako je hrianstvo sa svojom verom u zagrobni
ivot, svojim molitvama i obredima, arhainim kalendarom ciklusa nita drugo do radikalna
20
antiteza mnogobotvu? Svakako da takav zakljuak ne stoji! U Der grosse Brockhaus-u se
naglaava stav da savremena etnologija, kao nauka o obiajima i verovanjima naroda danas
vie ne prihvata razlikovanje magije od religije. Smatra se, naime, da je ta razlika vetaka,
istorijski uslovljena tenjom hrianstva da se diferencira od takozvane narodne religije, pri
emu se narodna religija diskriminie kao magija. Jedan od utemeljivaa etnologije u XVIII
veku, Justus Mecer, predlae da se u ostacima praznoverja preanjih vremena manje traga za
priglupou naih predaka, i pokua ponovno da otkrije duh i smisao njihovog tragaganja za
saznanjem.
Dakle, u etnologiji se pod narodnim verovanjem podrazumeva se sve to narod, naroito
21
u vezi s izvanprirodnim ili natprirodnim svetom, smatra istinitim . Savremena etnologija ne
pravi nikakvu razliku izmeu praznoverja, narodnog verovanja i verovanja u crkvenom smislu.
Danas se praznoverje uzima kao legitimni oblik verovanja. Gete je u svojim radovima naglaavao
kako se vera i praznoverje ne mogu razlikovati. Kod vere je od najvee vanosti da se veruje; ta
je to u ta se veruje, potpuno je svejedno. Sa znanjem je upravo suprotno: uopte nije vano da se
16

Erwin Reisner, tekst objavqen u as. Deutsche Hefte, januar 1956.

Nikolaj Berajev, Filosofija slobode. Deo prvi, Logos / Ant, Beograd, 1996, str. 32.
18
Nikolaj Berajev, Filosofija slobode. Deo prvi, Logos / Ant, Beograd, 1997, str. 15 i 16.
19
Nikolaj Berajev, Filosofija slobode. Deo prvi, Logos / Ant, Beograd, 1997, str. 80.
20
Der grosse Brockhaus. 18 Aufl. 1977-1987, odrednica Magie.
21
Erich, O.A., i Beitl, R., Wrterbuch der deutschen Volkskunde. 3. Auflage, 1974
17

Hrianstvo i drevna slovenska religija

53

22

zna, ve ta, kako dobro i koliko se zna . U praznoverju katoliki teolozi vide povratak
drevnoj idolatriji, oboavanju stvari, bia i predmeta na zemlji, to je, po reima jezuite Filipa
mita u suprotnosti s razumom i obeauje stvoritelja i gospodara sveta. To je, veli on,
oboavanje stvorenja i greh protiv etikog potovanja Boga. Stvar je u tome to crkva smatra
moralni faktor odluujuim za razlikovanje crkvenog uenja od praznoverja.
Danas je teko osporiti humanistiki smisao narodne vere. Jakob Grim, oduevljeni
pristalica Vukovih nastojanja da rehabilituje drevnu srpsku religiju kroz predanje i narodnu
knjievnost, imao je pozitivan stav prema praznoverju. On je bio uveren da ono na osoben nain
uliva ljudima svojevrsnu utehu i nadu, a ne samo strah. Praznoverje, kae Grim, nije ispunjavalo
ivot naih predaka samo strahom nego i utehom. I Karl Gustav Jung, neposredno pre smrti
(1961) izjasnio se u prilog rehabilitovanja prirodne ili narodne vere, smatrajui da je ona
pozitivno delovala na oveka. Kritian prema savremenoj industrijskoj civilizaciji, on kae da se
u istoj meri u kojoj je raslo nae nauno poimanje, na svet postepeno dehumanizovao. ovek se
u kosmosu osea izolovanim jer vie nije povezan s prirodom i jer je izgubio svoj emocionalni
nesvesni identitet s prirodnim pojavama. One su pomalo izgubile svoj simboliki sadraj.
Grmljavina vie nije glas ljutitog boga, a munja vie nije projektil kojim on kanjava oveka. Ni u
jednoj reci vie ne ivi neki duh, nijedno drvo nije ivotni princip nekog oveka, nijedna brdska
peina stan nekog velikog demona. oveku ne govore vie glasovi iz kamena, biljki i ivotinja, a
ni on vie ne govori s njima u uverenju da ga razumeju. NJegov je kontakt s prirodom izgubljen, a
23
time i jaka emocionalna energija koja je delovala na tu simboliku povezanost .
U prilog magijsko-mitolokom miljenju, dakle, i korpusu verovanja pod nazivom
praznoverje, govorio je i Maks Veber. On je 1919. godine izrazio svoje aljenje to se svet sve
vie liava arolija, budui da je, kao posledica intelektualizacije, nestala vera u tajanstvene
neuraunljive sile. I Gete je priznao kako praznovjerje spada u bitne osobine oveka, te da e se
praznoverje kao i vera - zadrati sve dok bude ljudi. Ono to se smatralo istinitim esto je vie
promenilo svet ljudi nego realnost - a tako e i ostati. Od vere zavisi svet, rekao je Novalis,
ali vera i predrasuda su ista stvar. Zbog svega toga moglo bi se zakljuiti da je otra
protivrenost izmeu mnogobotva i hrianstva proistekla iz crkvene, i u tome posebno katolike
propagandne literature i nema niega zajednikog sa istinom, sa naukom o religiji.
Savremeni ruski mitolog i arheolog Ribakov, uviajui svekoliku rasplinutost rei
mnogobotvo, ije je znaenje krajnje razueno, polusemantino, ipak, pod pojmom tzv.
prvobitne religije podrazumeva krug pitanja obuhvaenih magijom, animizmom,
pandemonizmom, pramonoteizmom i dualizmom. Dakle, mnogoznaan, raznorodan kompleks
znaenja nalazi se u terminu mnogobotvo, te je stoga neophodno osloboditi ga od usko
24
crkvenog poimanja , koje u njemu projektuje dimenziuju ahumanog.

5. MIT O ISTIM RELIGIJAMA. PRAVOSLAVLJE I DREVNA

VERA
Velika je zabluda smatrati kako postoje tzv. iste religije! Ovaj stav se ponajmanje moe
primeniti na hrianstvo kao najmlau religiju. U svakoj religiji ima znatnih ostataka ranijih
verovanja, o emu je ve bilo rei povodom dijalektike Svetog i njegove hijerofanije u mnotvu
pojavnih formi. A sadanja religija ni jednog evropskog naroda nije nikada bila isto hrianska
niti ista u bilo kom smislu. Uvek postoje ostaci i tragovi ranijih vera, manje ili vie
25
apsorbovanih; uvek postoji tendencija ka parazitskim verovanjima .
22

Goethe, Ueber Kunst und Altertum, sv. 3. 1821 i Aus meinem Leben - Dichtung und Wahrheit. 14. knj. 18111814.
23
Nav. prema Hilleru, str. 243, 259.
24
, . , 1981, . 3.
25
T.S. Eliot Ka definiciji kulture. Prosveta, Ni, 1995. str. 29.

54

Sreten Petrovi

Za Slovene je karakteristino da je sa formiranjem drave povezano postepeno izumiranje

stare religije i prelaz na hrianstvo. Meutim, obazrivi istoriari religije su ne jednom upozorili
da je ova promena tekla postepeno, bila je u poetku samo povrinska i formalna, jer je pogaala
samo vladajui gornji sloj, dok je narod i dalje iveo sa izvornim predstavama i dugo vremena ih
se tvrdoglavo vrsto drao i pod platom hrianske vere, delom, razume se, pod razliitim
metamorfozama narodnih obiaja sve do danas. Ve ta injenica svedoi o tome, koliko su
duboko ukorenjeni elementi duhovne kulture, koji su se razvili nesumnjivo za vreme slovenske
etnogeneze, u toku diferenciranja, cepanja i zaposedanja zemlje [
]. U komplikovanoj
strukturi slovenskog paganizma ne odslikava se samo etnogenetski proces, ve i jeziki razvoj i
26
posebno socijalna promena u slovenskom drutvu .
ta se dogdilo kada su Srbi preli na hrianstvo? Sve ono to je postojalo u paganizmu, u
drevnoj srpskoj religiji, po prirodi stvari, nije iezlo, a i ono to je postalo stvar prolosti, sporo
je nestajalo iz zvaninog verovanja. U tome su, uverava nas ajkanovi, naroito otporni kultni
obiaji i verovanja. Kada su Srbi primili hrianstvo, produilo je sve ovo da ivi i dalje, samo je
sada dobilo hriansku interpretaciju, i vezalo se za pojedine linosti iz hrianskog kruga. Mi,
dakle, imamo razloga verovati da su kultovi i tradicije, koji su nekada bili vezani za starinske
bogove, preneseni sada [...] na druge natprirodne linosti, u prvom redu na dananje svece. Prema
tome, u naim nastojanjima da o tim starim srpskim bogovima to saznamo, moramo mi najpre
poi od kulta dananjih naih svetaca, i od tradicije o njima. U toj oblasti sa najveom
27
verovatnoom moemo raunati da emo nai ostatke starinskog panteona i uspomena na nj .
Kada je re o kraju slovenskoga paganstva Lubor Niderle se slae sa onim mitolozima koji
tvrde da je hrianska crkva teko izlazila na kraj sa demonolokim predstavama, koje su, kao
nii sloj predstava, tj. demonologija i magija nastavile u narodu da i dalje ive i to u
nepatvorenom obliku, dok je svest o viim slojevima boanskog sveta gotovo beztraga iezao u
28
narodnoj kulturi i bio zamenjen hrianskom religijom . Dakle, mnoga su drevna, paganska
boanstva preosmiljena za potrebe nove religioznostzi. Dobro su poznati primeri da je u
hrianskom folkloru Perun zamenjen svetim Ilijom, koji [...] prelazi preko neba u ognjenim
29
koijama . Na prostoru Baltikih Slovena, koji su najilavije branili drevnu praotaku religiju,
Svetovidov hram je sruen 1168. Ostala svetilita na ostrvu Rujanu, dananjem nemakom
Rigenu, kao i hram podignut na brdu u Radgostu u Retri, takoe su bili porueni u XII i XIII veku
tokom ratova za prinudno preobraenje u hrianstvo.

6. PREOSMILJAVANJE DREVNIH KULTOVA I KULTNIH

MESTA
Susret hrianstva i drevne slovenske vere bio je susret jedne nove apstraktne vere sa
anacionalnim predznakom, i vere koja je odgovarala narodnom biu, kolektivno-rasnom
sentimentu Slovena. Da bi se nova vera koliko-toliko mogla primiti u irim slojevima neukog
naroda, crkva je morala uiniti sve da zaposedne vremensko-prostorni zabran drevnih boanstava,
dakle, i kultnih mesta, ak i da u jezikom smislu smanji grubu razliku starih i novih likova.
Gregor Krek, eki mitolog, izneo je zanimljivo miljenje ovim povodom. Na primer, glasnici
evangelizma zatekli su kod Slovena potovanje Velesa, Volosa, kao i potovanje Peruna ili
Daboga. Jeziki bar donekle po zvuku na Veles, Volos jeste Vlasij, ali vie je ipak okolnost, da ga
je legenda prikazala kao zatitnika stoke, uinila je da se paganski bog, koji je posebno u Rusiji
potovan i kao Heerdengott, na slian nain zaboravi. Ova sudbina na isti nain zadesila je i
druga boanstva slovenskog naroda, pa i onih naroda koji su slovenskom srodni. Jednom reu,
26

Z. Va, isto, str. 17-18

Veselin ajkanovi, Mit i religija u Srba. SKZ, Beograd, 1973, str. 309.
28
Upor. i Z. Va, isto, str. 35.
29
M. Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja. III. Prosveta, Beograd, 1991, str. 32-33, i dalje.
27

Hrianstvo i drevna slovenska religija

55

upravo je vera u paganskog boga bila direktan razlog to je narod poverovao u legendu o sv.
Blasiusu, da bi se odluno pokrenuo ka jednom, navodno, pravom putu! Ono to je naroito
podsticajno za daljnja razmiljanja, Krekov stav je da svetom hrianskog verovanja defiluju
svetitelji. Ostaje veoma ozbiljno da se promisli, da ivot svetaca nikada nije obrazovao
30
integrativni sastavni deo hrianskog uenja .
Erdeljanovi je o tom antropolokom razlogu koji stoji u pozadini pobune protiv inovacija
nove religioznosti inventivno upozorio kako vrlo veliki delovi jugoslovenskog naroda, osobito
oni pravoslavne vere kod kojih je hrianska crkva imala uopte manjeg uticaja [...], i sada imaju
vrlo razgranato i duboko usaeno verovanje u due (osobito u due pokojnika), u razne duhove,
dobre i zle, u nebrojene utvari ili sablasti (demone, ija je pretstava delimino izjednaena sa
onom o hrianskom avolu) koje se u vidu svakojakih straila i udovita javljaju ne samo nou
31
nego i danju (na naroitim mestima) i ine svakojake pakosti ljudima . Dakle, opte je poznat
stav da su u Evropi, kod prijema hrianstva pojedini hrianski sveci pretvoreni u zamenike
starih prehrianskih boanstava i narod se sada obraa njima isto onako [...] kao to se obraao
nekada svojim prastarim bogovima koji su mu bili olienja znamenitih predaka ili prirodnih
pojava ili kakvih drugih prilika znatnih po njegov ivot.
Uzmimo jedan primer: kako je hrianska crkva odreivala mesto za podizanje svojih
hramova? Slovenaki mitolog Josip Mal je lepo ocrtao ovu situaciju. Tamo gde su stara svetilita
razruili ili posekli sveta drvea, oni su na istim mestima ili pak u neposrednoj blizini njihovoj
sagradili nove crkve, koje su posveivali najee Sv. Juriju (\oru), Sv. Marjeti, Sv. Mihaelu, Sv.
Martinu, Sv. Magdaleni i Janezu Krstniku (Jovanu Krstitelju). Na taj nain su ljudi najpre mogli
poseivati omiljena mesta, hrianski sveci su pak zauzeli ulogu drevnih paganskih boanstava.
Hriansko oboavanje se prilagodilo normama preanjeg verovanja, pri emu je neuk narod pri
32
takvom postupku lake zamenio svoje stare bogove sa hrianskim svecima . Josip Mal naj je
obavestio jo i o tome kako hristijanizacija Slovenaca nije naila na estok otpor, posebno
stoga to se nije vrila sa ognjem i maem, kao kod Polapskih Slovena. Meutim, nije svuda bilo
tako. Na istonim granicama Slovenije pod maarskim pritiskom bile su itave pokrajine divlje
opustoene, crkve poruene, svetenici pobijeni ili pak prognani, te je na ovom prostoru
produbljivanje hrianstva sporo napredovala. Da li onda udi to je u takvim razmerama ivelo
staro ajdovstvo (stara vera) u vie ili manje prikrivenom obliku duboko do u XII i XIII stoleu,
33
tako da mnoge odrasle osobe nisu bile jo krtene, a nije mali broj umrlih ostao bez opela .
Patrijarh Bertold se u svojim izvetajima tuio kako je u godini svoga vladikovanja 1228.
god. putovujui ovim krajevima upe u Sloveniji ustanovio kako je ljudstvo lutalo u slepoi
zablude i podraavalo paganske navike. ini se skoro neverovatnim, da je u samom srcu
Slovenije jo poetkom 17. veka biskup Hren pri polaganju kamena temeljca za kapucinski
samostan u LJubljani u svojoj pridici (25. aprila 1607) morao otro prekoriti svoje vernike zbog
paganskih boanstava: Lada, Plejn, Poberin, idola et dii antea Carniolae.
ta se iz svega moe zakljuiti? Da su se se u udaljenim krajevima i, posebno, tamo gde su
vladali primitini uslovi ivota, sauvali paganski obiaji do duboko u srednjem veku, i da ak
znatan deo ovih obiaja i praznoverica u transponovanom vidu ivi i dandanas kod obinoga
stanovnitva. Budui da su Slovenci ubrzo po svom dolasku na sadanje prostore primili
34
hrianstvo, njihovi susedi nisu bili u stanju da podrobnije opiu njihovu veru . Zaista, obiaji
su esto menjali svoje ime, dobijali su drugaiji sadraj. Jer, hrianstvo je mnogo toga to mu je
30
Gregor Krek, Beitrge zur slavischen Mythologie. Veles, Volos und Blasius. U: Archiv fuer slavische
Philologie. Berlin 1876. str. 147.
31
Dr Jovan Erdeljanovi, O poecima vere i o drugim etnolokim problemima. SKA, Beograd, 1938, str.
203 i dalje.
32
Dr. Josip Mal, Slovenske mitoloke starine, U: Glasnik muzejskega drutva za slovenijo. Letnik XXI,
Ljubljana 1940, str. 2; Vidi i Jos. Wagner, Album fr Krnten. 1845, 171, i dalje.
33
J. Mal, isto, str. 2-3.
34
J. Mal, isto, str. 4, i dalje

56

Sreten Petrovi

bilo neprihvatljivo odbacilo, tako da se prvobitni smisao obreda i obiaja esto zaboravio ili je bio
izbrisan.
Od boginja je hrianstvu najvie glavobolja zadavalo dugotrajno potovanje kulta Mokue
(Moke, Mokoe). Josip Mal je naveo jedan stav iz Pravilnika sv. Save za monahe, iji izvor ne
navodi, te i nisam bio u stanju da proverim njegovu tanost: Prema propisu sv. Save za monahe
(prepis iz XVI veka) svetenik je morao od svojih ispovednika izvideti li splutila jesi z babami
bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roenicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i
35
jela: tri leta post z poklony . Iako postoje izvesne nejasnoe u transliteraciji sa
crkvenoslovenskog na slovenaki, uostalom, kao i problem izvora iz kojih je naveden ovaj prepis,
pomenuti deo iz Propisa sv. Save mogao bi u prevodu na srpski znaiti sledee: Jesi li inila s
babama [= vraarama] bogomrski blud, jesi li se molila vilama ili Rodu i Roanicama, a Perunu i
Horsu i Mokoi u ast pila i jela: [treba] da dri post u poklonjenju tri godine! Dakle, svetenik
je morao da iz prakse svojih parohijana iskorenjuje staru veru u vile, u Rod, Roenice, u Peruna i
Mokou, kao i u Horsa! Dakle, i Hors je, kao boanstvo, postojao u vrlo ivom seanju kod Srba i
drugih Junih Slovena. Poznato je, takoe, da nas ruski izvori XIV stolea izvetavaju o tome da
se mnoge crkve ale na postojanje dvoverstva hriana, koji prireuju idolima gozbu i u potaji
ine ast Vilama i Mokoi, a posebno to ine sve ene gotovo bez izuzetka. I u slovenakim
pripovetkama se sauvala kao moguna arobnica Mokoka, nekada ajdovska kraljica. Ona je bila
ljudima naklonjena; katkada im je u zlu pomagala. Posebno je rado odnosila decu, naroito onu,
36
koja su se veoma slabo odgajala .
Dunja Brozovi je najpre dala optu primedbu na nain modelovanja hrianskih imena iz
paganskih: Nakon pokrtavanja veina je tih naziva [...] zamijenjena imenima pojedinih svetaca,
s tenjom da se poganski toponimi pretvore u kranske. Najpoznatiji je primjer te zamjene velik
broj svetita posveenih kultu Svetovidu i naknadno nadomjetenih crkvama posveenima
svetomu Vidu. To su, npr. mnogobrojne Vidove gore, Svevidi, Sutvidi, Vidovice, Videi i sl.,
ukljuujui tu, u prvom redu, osim svetog Vida, kao supstituciju Svetovida, jo i sv.Iliju koji je
37
zamenio Peruna .

7. IMANENTNA VERA SLOVENA NASUPROT CRKVENOJ I

SKOLASTIKOJ POBONOSTI
Ocrtavajui psiholoki portret Slovena, i u tome Srba, Vladimir Dvornikovi je govorio i o
jednom veoma vanom fenomenu slovenske duhovnosti, tanije o prijemivoisti naeg oveka za
religijsko. Tom prilikom izneo je dva samo prividno dijametralno suprotna stanovita. On kae da
nema religije koja bi slovenskoj udi toliko odgovarala kao hrianstvo. Ni u jednog naroda,
nije hrianstvo, kada je jednom bilo prihvaeno, nailo na tako jaku organiku, etnopsihiku
dispoziciju kao kod veine Slovena. U ruskoj zemlji taj je slovensko-hrianski tip najjae
izraen. Poljaci su pokazali jake dispozicije za mistiki katolicizam. Zato je to tako? Zato to je
Sloven prvenstveno oseajan, neracionalizovan tip, a hrianstvo je eminentno religija oseanja.
Ljubav postaje u njemu osnovni sintetski princip i put spasenja. Boanstvo i oveanstvo postaju
familijom; bog otac nebeski, a svi ljudi braa, deca njegova. Kao to vidimo re je o
familijarizovanju boga i ljudi, to je neka vrsta deije odanosti i podlonosti ocu nebeskome
koja do dna due odgovara Slovenu. Bog je vrhovni autoritet ljudske zadruge i celog ivota u
njoj.
Gde se u ovom kontekstu nalaze Juni Sloveni i u tome, posebno, Srbi i kakav je njihov
odnos prema dogmatici hrianske crkve? Vizantija nije uspela da crkvom i duhom disciplinuje,
35

J. Mal, isto, str. 19.

J. Mal, isto, str. 17-18.
37
Dunja Brozovi-Ronevi, Tragovi poganskih, kranskih i islamskih kultova u toponimiji. U: Zbornik
este jugoslovenske onomastike konferencije. Beograd, 1987, str. 119-120.
36

Hrianstvo i drevna slovenska religija

57

odnosno vizantira Srbe. Srpsko pravoslavlje razvilo je svoje osobenosti i zadralo mnogo toga iz
stare, prehrianske epohe. Sam proces crkvene hristijanizacije nije prodro onako duboko kao u
Rusa, ve je narod uneo u crkvu i svojih nacionalnih elemenata, sasvim razliitih od pravoslavlja
npr. grkog, ruskog i drugih istono-hrianskih crkava. esto je u nas, kae Dvornikovi, iz
patriotizma bilo reeno ili napisano: Na narod je poboan, i dodaje: Mislim da ovo nije
tano. Naime, u naem narodu ne istie se nikakve jae dispozicije za crkvenu pobonost, a jo
manje za teoloka dubljenja i skolastika cepidlaenja. Ni jednoj od svih naih vera i crkava nije
uspelo da do kraja zatre tragove prehrianske religije kao ni jake dispozicije za stare paganske
slovenske praznoverice. Najjae i najvidnije obeleje ivog i porodinog srpskog pravoslavlja
38
Slava ili Krsno ime prehrianskog je porekla i stoji u vezi sa srpskim kultom predaka.
Srbi su mogli prihvatiti samo onaj tip hrianstva koji se vremenom mogao prilagoditi
arhetipskom verskom potencijalu koji su Srbi doneli iz prapostojbine. Bilo da je svetenik taj koji
e osvetiti slavsku trpezu i presei kola, ili e to initi domain, u ovom sluaju svejedno je. Na
ovek se sa najdubljom verom odnosi prema svome krsnom imenu, uzimajui ga kao konstituent
svoje tradicije i obeleje nacionalnog i porodinog identiteta. U tome je imanentno prisutna
dubina njegove vere, s tom vanom nijansom to ta vera ne nosi znanje o transcendentnosti
Svetog, iako se samo to Sveto duboko neposredno iskuava, sada u sinkretikim formama njegove
istorijski mlae hijerofanije.
Jednom rei: vano je da narod veruje i da to svoje vjeruju upranjava kroz obred,
tradicionalne forme obiajnosti, a da pri tome uopte nije bitno koji je tip, koja vrsta verovanja u
pozadini, niti je za same uesnike rituala naroito vana eksplicitna svest o tome, najzad, ni
semantika vrednost mita koji je u pozadini takvoga rituala! Kao da forma rituala, kada se
jednom ustali, postane neka vrsta transcendentalne arhetipske sheme, u izvesnom smislu biva
indiferentna prema sadrajnosti kojim je data forma konkretizovana. Ma kakva sadrajnost bila,
ona ulazi u formu rituala, pa, ritualizujui se, postaje prevladana kao teorijska ravan koja se ne
dotie svesti aktera ritusa. Razume se da su Srbi, ne jednom, upravo zbog tog transcendentalizma
rituala, plaali preveliku cenu, esto i gubitkom dravne, ili pak pojedinih segmenata nacionalne
egzistencije.

38

Vladimir Dvornikovi, Borba ideja. Novinsko-izdavaka ustanova Slubeni list SRJ/Tersit, Beograd, 1995,
76-77. i dalje.