www.astrodream.rs/dream/mitovi/mit-o-edipu.

html

Mit o Edipu
(Gr. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove
ene Jokaste, jedan od najtraginijih junaka grkih mitova i grke
knjievnosti)Edipovu sudbinu odredilo je strano prokletstvo koje je
na sebe navukao njegov otac Laj, otevi mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do
treeg kolena, a prva njegova rtva morao je biti on sam, sueno mu
je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju
rodio sin, naredio je da ga izloe u umi podno Kiterona, a da ne bi
umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je deaka odveo u umu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga
je brizi pastira kog je sluajno sreo u umi. Pastir je odneo deaka svom gospodaru, korintskom kralju
Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u
prevodu - "oteenih stopala") i odgojio uz pomo svoje ene Merope, kako dolikuje nasledniku
prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok
ga neki pijani korintski mladi nije nazvao nahodom. Edip je to ispriao Polibu i Meropi i po njihovoj
zbunjenosti zakljuio da neto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao nita to bi
ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamonjem proroitu dozna istinu. Meutim, Pitija mu
o njegovoj prolosti nije rekla ni re, ali mu je zato prorekla budunost: ubie svog oca, oeniti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji e poginuti zbog njegovog prokletstva.
Edipa je to proroanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odluio je da preduzme sve da ga
onemogui. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali ta ako su oni stvarno Polib i Meropa?
Znai, njima vie ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadbine.
Ali moe li ovek odabrati put drukiji od onoga koji mu je odredila sudbina?
Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu,
sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali voza se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa
biem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajui da je stvar time reena, hteo je da nastavi put. Uto je
starac skoio na noge i udario ga tapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos potovanju prema starevim
godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Stareve
pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjaao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji
je pobegao odmah nakon poetka sukoba. Prvi deo proroanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je
Edip ubio bio je njegov otac Laj.
Put s kojeg za Laja vie nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili
Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila udovina Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom ene,
koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi reio, rastrgla
bi ga svojim kandama. Laj je hteo da pita delfsko proroite kako da od Sfinge oslobodi svoj grad.
Umesto odgovora, vratio se rob sa veu o kraljevoj pogibiji.
Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajui ta da izgubi osim svog e mernog ivota, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, zaudo, bila laka a
glasila je: "Ko izjutra ide etvoronoke, u podne na dve, a uvee na tri noge? Pri tome je, kad ide na
dve noge, spretniji i jai nego kad ide etvoronoke, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmiljanja
odgovorio: "ovek! U zoru svog ivota nespretno puzi etvoronoke, u podne muevne zrelosti hoda
na dve noge, a u predveerje svog ivota zbog slabosti se podtapa tapom kao treom nogom!"
Sfinga je na to oajniki zaleprala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da
upravo tako i pogine kad neko rei njenu zagonetku.Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a La-

jev urak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba
postati ovek koji e grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se
u kraljevskoj palati, ne slutei da se u njoj rodio, i venao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajui
da eni svoju majku.
Sve se ispunilo kako je proroite proreklo: dobio je dve keri, Antigonu i Ismenu, i dva sina,
Eteokla i Polinika. Nita ga nije spreavalo da bude potpuno srean - i da se ispuni njegova sudbiona.Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Mukarci, ene i
deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobraena zemlja nije donosila plodove. Kad
je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odluio da u Delfe poalje Jokastinog
brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesree. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba e
biti spaena kad graani iz svoje sredine prognaju oveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom
navukao na grad boju kaznu.
Sada je trebalo pronai Lajevog ubicu. Bio je to teak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno,
prole su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato
sazvao sve graane da mu pomognu da pronae i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene
mase tada se zauo glas da bi moda bilo najbolje da upitaju vraa Tireziju koji, iako slep, vidi i
najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vra doao, zatraio je da mu kae ko je
ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne moe da ga imenuje. Edip ga
je molio, zatim pretio, ali vra je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i
Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Uinio si to ne znajui, kao to si ne
znajui postao mu svoje majke!"
Vraeve rei su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumai drukije osim da ga je na to naveo
Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao
nita osim istine, nazvao je potkupljenim laljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u
Tebu doao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod oiju koje es uskoro izgubiti, s njima
svoje bogatstvo i vlast, a od kralja e se pretvoriti u izgnanika!"
Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju enu, ponovio pred njom ono to je
rekao vra i zatraio da odgovori da li je Laj imao sina koji je moda bio odgojen negde drugde,
odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vra. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala
je s Lajem sina, ali ga je on, bojei se proroanstva, izloio u umi gde je malian i poginuo. Rob koji
je ispunio Lajevu zapovest jo uvek ivi i moe posvedoiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se
dovede i on e razbiti sve sumnje.
Potreba da se neto dokae dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva to
su sluge otile, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba.
Tuga se u Edipovom srcu pomeala s radou: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale
e se vradbine pokazati neistinitim!
To je bio poslednji sreni trenutak Edipovog ivota. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takoe poziv
u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proroanstva,
prema kojem e se navodno oeniti svojom majkom, obavetava ga da nije Polibov i Meriopin sin ve
nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj umi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u
tom trenutku shvatila sve. Oajniki kriknuvi, otrala je u svoje odaje i oduzela sebi ivot. Edip jo
nije uspeo da doe sebi od iznenadnog udarca, a ve ga je pogodio sledei. Rob kog su doveli priznao
je nakon dueg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novoroene zaista predao pastiru
kralja Poliba. Sam je takoe bio svedok nesrenog sluaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od
svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u oajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju
enu i majku ve mrtvu. Iupao je kopu iz njene haljine i iglom sebi izbo oi. Nije vie mogao da
gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije vie hteo da vidi svoju
decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saoseao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su jo donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, poeli su da zahtevaju
da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pruio mu utoite u svojoj palati. Ali na kraju je i on
popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se
domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadbine" poslao u
progonstvo.
Slep i bespomoan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor
ponienja - ostao mu je samo njegov prokleti ivot. Dugo je lutao sa svojom kerkom Antigonom, koja
ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i umama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu
otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je doao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom obiaju,
s Antigonom u umu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida,
blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakanjem jer je znao da mu je na to mesto sueno
da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih
rei: onaj ko mu prui utoite i poslednju utehu bie bogato nagraen. Zamolio je zato seljake da odu
u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja
Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlaa ki Ismena s veu da je meu njenom braom
planuo sukob i borba na ivot i smrt: Eteoklo se udruio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to
pridruio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa
pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proroanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj
na ijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi doli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili.
Kralj Tezej uzeo ga je u zatitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina
stranom kletvom - da poginu u meusobnoj borbi.
Kad je Edip izrekao svoju kletvu, zauo se tutanj groma. Bio je to znak najvieg poslenika sudbine,
Zevsa Olimpskog, da Edip moe da sie u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i
pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obeanje da e se brinuti za njegove keri, a u zamenu za to
otkrio mu je mesto svog poslednjeg poivalita, koje e Atinu braniti bolje od titova i vrstih bedema.
Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i siao u sumorno Hadovo carstvo, iza ijih vrata zavrava
ivot smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.