Majkl Murkok

EVO OVEKA
prevod: Zoran ivkovi
Michael Moorcock/BEHOLD THE MAN

Polaris
1999.

Prolog
On nema materijalnih moi kao to ih ima bog-car; on ima samo sledbenike meu iteljima pustinje i
ribarima. Oni mu govore da je bog; on im veruje. Sledbenici Aleksandra su govorili: "On je
nepobediv, te je stoga bog." Sledbenici ovog oveka teko da uopte misle; on je bio njihov in
spontanog stvaranja. Sada ih on vodi, ovaj nazarenski ludak po imenu Isus iz Nazareta.
I on govorae, rekavi im: Jeste, vaistinu, ja bejah Karl Glogauer, a sada sam Isus mesija, Hrist.
I bi tako.

1.
Vremeplov je bio kugla puna mlene tenosti u kojoj se nalazio putnik, odeven u gumeno odelo; disao
je kroz masku koja je crevom bila povezana sa zidom vremeplova. Kugla je pukla prilikom sputanja,
a tenost se izlila u prainu koja ju je upila. Glogauer se nagonski zgrio u loptu kada je nivo tenosti
poeo da opada, da bi se konano obreo na gipkoj plastici unutranje oplate kugle. Tajanstveni,
neuobiajeni ureaji sada su mirovali, ne isputajui nikakav zvuk. Kugla se pokrenula i stala da se
kotrlja poto je tenost sasvim iscurila iz velike napukline.
Glogauerove oi naas se otvorie, pa zatvorie, a onda mu se usta izvie u grimasu slinu zevanju;
jezik mu se pokrenu i on ispusti zvuk nalik na stenjanje koje se pretvori u zavijanje.
uo je sebe. Glas Govora, pomisli on. Jezik nesvesnog. Ali nije mogao da razabere ta je rekao.
Telo mu je utrnulo i on se stresao. Putovanje kroz vreme nije bilo lako; ak ga ni gusta tenost nije
dovoljno zatitila, premda mu je nesumnjivo spasila ivot. Oito, nekoliko rebara bilo mu je
slomljeno. Bolno je ispruio ruke i noge i poeo da puzi po klizavoj plastici prema napuklini u
maini. Mogao je da vidi jarku sunevu svetlost, nebo slino svetlucavom eliku. Dopola se izvukao
kroz otvor, zatvorivi oi kada se u njih zarila puna snaga sunca. Izgubio je svest.
Boi 1949. Bilo mu je devet godina; roen je dve godine poto mu je otac stigao u Englesku iz
Austrije.
Ostala deca smejala su se i vritala na ljunku igralita. Igra je poela prilino ozbiljno i Karl se
pridruio u tom duhu, pomalo nervozan. Sada je plakao.
"Skini me! Molim te, Mervine, prekini!"
Vezali su ga, rairenih ruku, za ianu ogradu igralita. Ona se savila pod njegovom teinom, a jedan
od stubova gotovo se odvalio. Mervin Vilijams, deak koji je predloio igru, stao je da drma stub,
tako da se Karl silovito njihao na mrei.
"Prekini!"
Uvideo je da ih njegovi uzvici samo podstiu, pa je stisnuo zube, zautavi.
Klonuo je, pretvarajui se da je izgubio svest; kolske kravate kojima su ga vezali usekle su mu se u
zglobove. Zauo je kako su se glasovi dece priguili.
"Je li mu dobro?" proaputala je Moli Tarner.
"Samo se pretvara", uzvratio je nesigurno Vilijams.
Osetio je kako ga odvezuju, petljajui po vorovima. Hotimice se otromboljio, pao na kolena,
odravi ih o ljunak, i zavrio sa licem na tlu.

Kao iz daljine, zato to je obmana kojoj je pribegao napola delovala i na njega, uo je njihove
zabrinute glasove.
Vilijams ga je zadrmusao.
"Probudi se, Karle. Skroz si se isprljao."
Ostao je nepomian, izgubivi oseanje za vreme sve dok nije zauo glas gospodina Matsona kako
nadjaava okolno brbljanje.
"ta ste to, zaboga, radili, Vilijamse?"
"Igrali smo se Isusa, gospodine. Karl je bio Isus. Vezali smo ga za ogradu. To je bila njegova
zamisao, gospodine. Samo smo se igrali, gospodine."
Karlovo telo je utrnulo, ali on je ipak uspeo da ostane nepomian. uplje je disao.
"On nije snaan deak kao ti, Vilijamse. Trebalo je to da zna."
"ao mi je, gospodine. Stvarno mi je ao." Izgledalo je kao da e Vilijams zaplakati.
Karla je ispunila razdraganost; osetio je likovanje...

Nosili su ga. Glava i slabine toliko su ga boleli da je oseao muninu. Nije imao prilike da ustanovi
gde ga je tano vremeplov doveo, ali, okrenuvi glavu sada, mogao je da vidi po odei oveka sa
desne strane da se nalazi na Srednjem Istoku.
Nameravao je da dospe u 29. godinu nove ere negde u nenaseljeno podruje izvan Jerusalima, blizu
Vitlejema. Da li ga sada nose u Jerusalim?
Bio je na nosilima koja su, kako je izgledalo, nainjena od ivotinjskih koa; to mu je potvrdilo da je
po svoj prilici dospeo u prolost. Nosila su dva oveka drala na ramenima. Ostali su stupali pokraj
njih. Oseao se znoj, ivotinjska mast, kao i nekakav mousni miris koji nije uspeo da prepozna.
Koraali su prema liniji brda u daljini.
Trgao se kada su se nosila zanela, a bol u slabinama mu se pojaao. Po drugi put je izgubio svest.
Nakratko je doao k sebi, zauvi glasove. Govorili su jezikom koji je predstavljao neki oblik
aramejskog. Bila je no, moda, zato to je unaokolo izgledalo veoma mrano. Nisu se vie kretali.
Pod njim se nalazila slama. Zaspao je.

U ono pak doba doe Jovan krstitelj, i uae u pustinji Judejskoj. I govorae: pokajte se, jer se
priblii carstvo nebesko. Jer je to onaj za koga je govorio prorok Isaija gdje kae: glas onoga to vie

u pustinji: napravite put Gospodu, i poravnite staze njegove. A Jovan imae haljinu od dlake kamilje i
pojas koan oko sebe; a hrana njegova bejae skakavci i med divlji. Tada izlaae k njemu Jerusalim
i sva Judeja, i sva okolina Jordanska. I on ih kravae u Jordanu, i ispovijedahu grijehe svoje.
(Jevanelje po Mateju, 3:1-6)

Prali su ga. Oseao je kako mu hladna voda curi po nagom telu. Uspeli su da mu svuku zatitno odelo.
Gusti slojevi tkanine sada su mu pokrivali rebra sa desne strane, povezani konim remenjem.
Oseao se veoma slabo sada, bio je vru, ali bol je malo uminuo.
Nalazio se u nekoj kui - ili moda u peini, bilo je odve mrano da bi se moglo razabrati. Leao je
na hrpi mokre slame. Dva oveka nastavljala su da ga polivaju iz zemljanih kraga. Bili su to
mukarci ozbiljnih lica, guste brade, u pamunoj odori.
Zapitao se da li bi bio u stanju da sroi reenicu koju bi oni mogli da razumeju. Bio je valjano
upuen u pisani aramejski, ali govorni je mogao da predstavlja potekou zbog izgovora.
On proisti grlo: "Gde... biti... ovo... mesto?"
Oni skupie vee, odmahnuvi glavom i spustivi krage sa vodom.
"Ja... traim... Isusa... Nazareanina..."
"Isusa. Nazareanina." Jedan od mukaraca ponovio je rei, ali kao da mu nita nisu znaile. Slegnuo
je ramenima.
Drugi je, meutim, samo ponovio re 'Nazareanina', govorei lagano, kao da je ona imala neko
posebno znaenje za njega. Zatim je promrmljao nekoliko rei drugom oveku i uputio se ka izlazu iz
prostorije.
Karl Glogauer ponovo je pokuao da kae neto to bi ovek, koji je ostao sa njim, razumeo.
"Koliko... godina... rimski car... vlada... u Rimu?"
Pitanje je bilo zbunjujue, shvatio je. Znao je da je Hrist razapet u petnaestoj godini Tiberijeve
vladavine, pa je zbog toga postavio pitanje. Pokuao je da ga bolje uoblii.
"Koliko... godina... vlada Tiberije?"
"Tiberije?" ovek podie obrve.
Glogauerevo uho prilagoavalo se naglasku i on je probao da ga bolje oponaa. "Tiberije. Rimski
car. Koliko godina vlada?"

"Koliko godina?" ovek odmahnu glavom. "Ne znam."

Glogauer je najzad uspeo da kae neto razumljivo.
"Gde je ovo mesto?" upita on.
"U divljini, nedaleko od Maheronta", uzvrati ovek. "Zar to ne zna?"
Maheront se nalazio jugoistono od Jerusalima, sa druge strane Mrtvog mora. Nije bilo sumnje da se
nalazio u prolosti i da je dospeo u razdoblje tokom Tiberijeve vladavine, budui da je ovek lako
prepoznao carevo ime.
Sadrug mu se sada vratio, a sa njim je doao i jedan krupan ovek, veoma miiavih i kosmatih ruku i
irokih, bavastih prsiju. U jednoj aci nosio je veliki tap. Bio je odeven u ivotinjske koe, a visina
mu je premaala est stopa. Imao je crnu, kovrdavu, dugaku kosu, kao i crne malje koje su mu,
slino kakvom grmu, prekrivale gornju polovinu prsiju. Kretao se poput ivotinje, a njegove velike,
prodorne, smee oi zamiljeno su se upiljile u Glogauera.
Kada je progovorio, glas mu je zvuao duboko, ali i bio je odve brz da bi ga Glogauer pratio. Sada
je na Glogauera bio red da odmahne glavom.
Krupni ovek unuo je pokraj njega. "Ko si ti?"
Glogauer nije odmah odgovorio. Nije planirao da bude otkriven na ovaj nain. Nameravao je da se
izda za putnika iz Sirije, nadajui se da e lokalno nareje biti u dovoljnoj meri razliito da prui
objanjenje za njegovu nedovoljnu upuenost u jezik. Zakljuio je da je najbolje drati se te prie i
nadati se najboljem.
"Ja sam sa severa", ree on.
"Ne iz Egipta?" upita krupan ovek. Izgledalo je kao da je oekivao da je Glogauer odande. Glogauer
je zakljuio da ako je to ono to je veliki ovek mislio, onda e najbolje biti da se saglasi sa njim.
"Otiao sam iz Egipta pre dve godine", ree on.
Krupni ovek klimnu glavom, naizgled zadovoljan. "Ti si, dakle, arobnjak iz Egipta. To smo i
mislili. A zove se Isus i Nazareanin si."
"Ja traim Isusa, Nazareanina", ree Glogauer.
"Kako se onda ti zove?" ovek je izgledao razoaran.
Glogauer nije mogao da kae svoje ime. Zvualo bi im odve strano. Voen porivom, on izgovori
oevo ime. "Imanuel."
ovek ponovo klimnu glavom, jo jednom zadovoljan. "Imanuel."

Glogauer je sa zakanjenjem shvatio da je izbor imena bio nesrean pod datim okolnostima zato to
je Imanuel na hebrejskom znailo 'Bog sa nama', pa je nesumnjivo imalo mistino znaenje za
njegovog sagovornika.
"A kako se ti zove?" upita on.
ovek se ispravi, pogledavi u neverici Glogauera odozgo. "Ne poznaje me? Nisi uo za Jovana
zvanog Krstitelj?"
Glogauer je pokuao da prikrije iznenaenost, ali Jovan Krstitelj je oito primetio da mu je ime bilo
prepoznato. Klimnuo je kosmatom glavom. "Vidim da zna za mene. Pa, arobnjae, sada moram da
odluim, je li?"
"ta mora da odlui?" upita Glogauer nervozno.
"Da li si ti ispunjenje proroanstva ili si laan, na ta nas je upozorio Adonaj. Rimljani bi me izruili
u ruke mojih neprijatelja, Herodove dece."
"Zbog ega?"
"Mora znati zbog ega, jer ja istupam protiv Rimljana koji su pokorili Judeju, govorim protiv
nezakonitih stvari koje Herod ini, i proriem vreme kada e svi oni koji nisu pravedni biti uniteni,
a Adonajevo kraljevstvo ponovo e se vaspostaviti na zemlji, ba kao to je stari prorok kazao da e
biti. Ja govorim ljudima: 'Budite spremni za onaj dan kada ete se latiti maeva da ispunite volju
Adonajevu.' Nepravedni znaju da e nestati toga dana, i oni bi me rado uklonili."
Uprkos silini rei, Jovan je to kazao obinim tonom. Nije bilo ni traga sumanutosti ili fanatizmu na
njegovom licu ili u dranju. Po svemu je nalikovao na kakvog anglikanskog vikara to dri propoved
iji je smisao za njega izgubio nekadanju otrinu.
Sutina onoga to je kazao, uvideo je Karl Glogauer, bila je da on pobunjuje ljude da zbace Rimljane
i njihovu marionetu Heroda i uspostave 'pravedniji' reim. Pripisivanje toga plana 'Adonaju' (jedno
od usmenih imena Jehove u znaenju Gospod) predstavljalo je nain, kako su mnogi izuavaoci u
dvadesetom veku istakli, da mu se pridoda vanost. U jednom svetu gde su politika i religija, ak i na
zapadu, nerazmrsivo povezane, bilo je neophodno planu pripisati natprirodno poreklo.
tavie, pomisli Glogauer, bilo je vie nego verovatno da je Jovan verovao da je njegovu zamisao
nadahnuo Bog jer Grci sa druge strane Sredozemlja jo nisu prestali da vode rasprave o poreklu
nadahnua - da li, naime, potie iz ovekove glave ili su ga tamo stavili bogovi. Ni to to ga je Jovan
prihvatio kao nekakvog egipatskog arobnjaka nije posebno iznenadilo Glogauera. Okolnosti
njegovog prispea mora da su bile izuzetno udesne, a u isto vreme prihvatljive, poglavito jednoj
sekti kakvi su bili Eseni koji su upranjavali muenje vlastitog tela i gladovanje, pa su stoga sasvim
bili navikli na to da im se javljaju vizije u ovoj vreloj pustoi. Nije vie bilo nikakve sumnje u to da
su ovi ljudi neurotini Eseni, ije su obredno pranje - krtenje - i samoliavanje, udrueni sa gotovo
paranoinom mistinou koja ih je navela da izume tajne jezike i slino, predstavljali pouzdan
pokazatelj njihovog neuravnoteenog mentalnog stanja. Sve je ovo palo na um Glogaueru amateru

psihijatru, ali Glogauer ovek bio je raspet izmeu polova krajnje racionalnosti i elje da ga uveri
sma mistinost.
"Moram da razmislim", ree Jovan, okrenuvi se ka ulazu u peinu. "Moram da se molim. Ostae
ovde sve dok ne budem prosvetljen kako da postupim."
Iziao je iz peine urnim korakom.
Glogauer je klonuo na mokru slamu. Oito se nalazio u krenjakoj peini u kojoj je atmosfera
iznenaujue vlana. Napolju mora da je veoma toplo. Obuzela ga je pospanost.

2.
Pet godina u prolost. Priblino dve hiljade godina u budunost. Lei u toploj, znojavoj postelji sa
Monikom. Jo jedan pokuaj da se normalno vodi ljubav pretvorio se u in blagog zastranjenja koji
kao da nju zadovoljava vie od bilo ega drugog.
Pravo udvaranje i ispunjenje tek e doi. Kao i obino, bie verbalno. Kao i obino, dostii e
vrhunac u raspravljakom besu.
"Pretpostavljam da e mi rei da opet nisi zadovoljen." Prihvatila je zapaljenu cigaretu koju joj je
pruio u mraku.
"U redu je", odvrati on.
Nekoliko trenutaka vladala je tiina dok su puili.
Konano, kao i uprkos tome to je znao kakav e ishod biti ako to uini, on poe.
"Ironino, zar ne?"
Saekao je da ona uzvrati. Oklevae malo.
"ta to?" oglasi se ona konano.
"Sve ovo. Provodi po ceo dan pokuavajui da pomogne seksualnim neuroticima da postanu
normalni. A onda provodi noi inei isto to i oni."
"Ali ne u istoj meri. Zna da je sve stvar razmera."
"To ti tvrdi."
Okrenuo je glavu i zagledao se u njeno lice pod svetlou zvezda to se slivala sa prozora. Ona je
bila mrava devojka rie kose, sa staloenim glasom profesionalne zavodnice kakav se oekivao od
psihijatra-socijalne radnice. Bio je to blag, razloan i neiskren glas. Tek povremeno, kada bi je neto
posebno uzrujalo, glas bi poeo da odaje njen pravi karakter. Lice kao da joj se nikada nije
odmaralo, ak ni u snu. Oi su joj stalno bile na oprezu, a kretnje samo retko spontane. Svaki pedalj
na njoj bio je zatien, to je verovatno uzrokovalo to da dobija tako malo zadovoljstva iz obinog
voenja ljubavi.
"Ba ne moe da se opusti, zar ne?"
"Oh, dosta, Karle. Pogledaj malo sebe ako hoe da vidi neurotinu zbrku."
Oboje su bili amateri psihijatri - ona psihijatar-socijalna radnica, a on naprosto italac, diletant, iako
je pohaao studije jednu godinu pre izvesnog vremena kada je planirao da se posveti tom zvanju.
Nesputano su koristili psihijatrijsku terminologiju. Bilo im je lake ako su za neto mogli da nau

prikladan naziv.
Okrenuo se od nje, posegavi za pepeljarom na nonom stoiu; naas je spazio svoj lik u ogledalu
povrh toaletnog stoia: ukast, napet, zlovoljan knjiar jevrejskog porekla, sa glavom punom slika i
nerazreenih opsesija, sa telom punim oseanja. Monika je uvek izlazila kao pobednik iz ovih
rasprava. Verbalno, ona je odnosila prevagu. Ova vrsta razgovora esto mu je izgledala nastranija od
njihovog voenja ljubavi, gde je on obino bar imao ulogu mukarca. U osnovi, shvatio je, bio je
pasivan, mazohistiki nastrojen, neodluan. ak je i njegova ljutnja, koja bi ga esto obuzimala, bila
impotentna. Monika je bila deset godina starija od njega, deset godina ogorenija. Kao jedinka,
naravno, imala je znatno vie dinaminosti od njega, ali kao psihijatar-socijalna radnica imala je
podjednako nedostataka. Priljeno je radila, postajui sve cininija na povrini, ali se jo moda
nadajui izvesnim spektakularnim uspesima sa pacijentima. Upinjali su se da postignu previe, u tome
je bila nevolja, pomisli on. Svetenici u ispovedaonici pruali su panaceju, lek protiv svih bolesti;
psihijatri su pokuavali da lee, da bi se potom zapitali predstavlja li to, na kraju krajeva, vrlinu.
"Pogledao sam se", ree on.
Da li je zaspala. Okrenuo se. Oi su joj jo bile otvorene: gledala je kroz prozor.
"Pogledao sam se", ponovi on. "Onako kako je to Jung inio. 'Kako mogu da pomognem tim osobama
ako sam i sm begunac i moda takoe patim od morbus sacer-a neuroze?' To se Jung pitao..."
"Stari senzacionalista. Stari racionalizator vlastite mistinosti. Nikakvo udo to nikada nisi postao
psihijatar."
"Ne bi bilo koristi od mene. Stvar nema veze sa Jungom..."
"Ne pali to kod mene..."
"Sama si mi kazala da se isto tako osea - misli da je beskorisno..."
"To mogu da kaem na kraju teke radne nedelje. Daj mi jo jednu cigaretu."
Otvorio je paklicu koja je stajala na nonom stoiu, stavio dve cigarete u usta, zapalio ih i pruio joj
jednu.
Gotovo odsutno, uoio je da napetost raste. Rasprava, kao i uvek, nije imala svrhe; ona je naprosto
bila izraz sutine njihovog odnosa. Zapitao se da li je i taj odnos uopte vaan.
"Ne govori istinu." Shvatio je da vie nema zaustavljanja poto je obred ve bio u punom zamahu.
"Govorim praktinu istinu. Ne oseam potrebu da napustim posao. Nemam elju da budem
promaaj..."
"Promaaj? Postaje melodramatinija od mene."
"Odve si revnostan, Karle. eli da malo pobegne od sebe."

"Da sam na tvom mestu", odvrati on podrugljivo, "napustio bih posao, Monika. Nije on za tebe, ba
kao to nije ni za mene."
Ona slegnu ramenima. "Odvratan si."
"Nisam ljubomoran na tebe, ako je to ono to misli. Nikada nisi razumela ta je to za ime tragam."
Smeh joj je bio izvetaen, slabaan. "Moderan ovek u potrazi za duom, a? Moderan ovek u
potrazi za takom, rekla bih pre. Shvati to kako eli."
"Unitavamo mitove koji omoguuju da se svet okree."
"Sada kae: 'A ta stavljamo na njihovo mesto?' Otrcan si i glup, Karle. Nikada nita nisi sagledao
racionalno - ak ni sebe samoga."
"Pa ta? Za tebe je mit nevaan."
"Vana je stvarnost koja ga stvara."
"Jung je znao da mit takoe moe da stvori stvarnost."
"to samo pokazuje kakva je on smetena, matora budala bio."
Ispruio je noge. Dodirnuo je pri tom njene, pa je ustuknuo. Poeao se po glavi. Ona je i dalje leala
i puila, ali sada se osmehivala.
"Hajde", ree ona. "Da ujemo neto o Hristu."
Nita nije uzvratio. Pruila mu je opuak od cigarete i on ga je ugasio u pepeljari. Bacio je pogled na
sat. Bilo je dva posle ponoi.
"Zato to da radimo?" upita on.
"Zato to moramo." Poloila je aku ispod glave i pognula je prema prsima. "ta drugo da radimo?"

Mi, protestanti, moramo se ranije ili kasnije suoiti sa ovim pitanjem: da li 'imitiranje Hrista' treba
da shvatimo u smislu da treba da podraavamo njegov ivot i da, ako mi je doputeno da upotrebim
taj izraz, poput majmuna oponaamo rane na njegovom telu, stigme; ili treba da, u jednom dubljem
smislu, proivimo nae vlastite ivote podjednako potpuno kao to je on proiveo svoj, sa svim onim
to se odatle podrazumeva? Nipoto nije lako proiveti ivot koji je oblikovan po uzoru na Hristov,
ali je neizrecivo tee proiveti vlastiti ivot onako potpuno kao to je Hrist proiveo svoj. Svako ko
bi to preduzeo... bio bi pogreno procenjen, ismejan, muen i raspet... Neuroza je disocijacija
linosti.
(Jung: Moderan ovek u potrazi za duom)

Jovan Krstitelj bio je odsutan mesec dana koje je Glogauer proveo ivei sa Esenima. Kako su mu
rebra zaceljivala, sa iznenaujuom lakoom uspevao je da se uklopi u njihov svakodnevni ivot.
Esenska naseobina sastojala se od meavine jednospratnih kua, sazdanih od krenjakog kamena i
glinenih cigli, i peina koje su se nalazila na obroncima to su opasivali malu dolinu. Eseni su
meusobno delili svoja dobra, a ova posebna sekta imala je ene, premda su mnogi Eseni vodili
potpuno monaki ivot. Oni su takoe bili pacifisti koji su odbijali da poseduju ili prave oruje - ali
ova sekta ipak je sa blagonaklonou gledala na ratobornog Krstitelja. Moda je mrnja prema
Rimljanima nadjaala njihova naela. Moda nisu bili sasvim sigurni u Jovanove prave namere. Ma
kakav bio uzrok blagonaklonosti, nije bilo sumnje u to da je Jovan Krstitelj njihov predvodnik.
ivot esena sastojao se od obrednog kupanja tri puta dnevno, od molitvi i od rada. Rad nije bio teak.
Ponekad bi Glogauer vodio plug koji bi vukla dva druga pripadnika sekte, a ponekad bi uvao koze
kojima je bilo doputeno da pasu na obroncima. Bio je to spokojan, sreen ivot, a ak su i njegovi
nezdravi vidovi bili u toj meri stvar rutine da je Glogauer posle izvesnog vremena prestao da u njima
vidi bilo ta drugo.
uvajui koze, opruio bi se na vrhu brda, dok bi mu pogled zabludeo preko divljeg predela; nije to
bila pustinja ve stenoviti kraj prekriven iprajem koga je bilo dovoljno za ishranu ovaca i koza.
Povrh ipraja uzdizali su se tu i tamo krupniji grmovi i nisko drvee koje je raslo du obala reke to
se nesumnjivo ulivala u Mrtvo more. Teren je bio neravan. Obrisi su mu nalikovali na uzburkano
jezero, zamrznuto i obojeno u uto i smee. S druge strane Mrtvog mora leao je Jerusalim. Hrist
oito jo nije uao poslednji put u grad. Jovan Krstitelj e izgubiti ivot pre no to se to dogodi.
Nain ivota Esena bio je prilino udoban, uprkos jednostavnosti. Dali su mu komad kozje koe da
nosi oko bedara i tap; izuzme li se injenica da se nalazio pod prismotrom dan i no, izgledalo je da
je prihvaen kao domai lan sekte.
Ponekad bi ga uzgred zapitali neto o njegovim koijama - vremeplovu koji su uskoro nameravali da
donesu iz pustinje - i on im je kazao da su ga one prevezle iz Egipta u Siriju, a potom ovamo.
Prihvatili su mirno ovo udo. Kao to je i podozrevao, bili su navikli na uda.
Eseni su videli i udnije stvari od njegovog vremeplova. Videli su ljude kako hodaju po vodi, kao i
anele koji se sputaju sa neba i odleu na nebo; uli su glas Boiji i njegovih arhanela, kao i
zavodljivi glas Sotone i njegovih miljenika. Zabeleili su sve te pojave na svicima od pergamenta.
Bili su to naprosto zapisi o natprirodnom, kao to su ostali svici bili zapisi o svakodnevnom ivotu,
odnosno o vestima koje su sa svojih putovanja donosili pripadnici sekte.
iveli su neprekidno u prisustvu Boga, obraali su se Bogu, a Bog im je odgovarao kada bi dovoljno
izmuili svoje telo, izgladneli i izgovorili napevne molitve pod blistavim suncem Judeje.
Karl Glogauer je pustio da mu kosa i brada izrastu. Muio je telo, gladovao i izricao napevne molitve
pod suncem, kao i ostali. Ali samo bi retko uo Boga, a tek mu se jednom uinilo da vidi arhanela sa
plamenim krilima.

Uprkos spremnosti da iskusi halucinacije Esena, Glogauer je bio razoaran, ali je sa iznenaenou
ustanovio da se osea veoma dobro, imajui u vidu sve samonametnute tegobe kroz koje je morao da
proe; uz to, oseao se oputeno u drutvu tih mukaraca i ena koji su nesumnjivo bili sumnanuti.
Moda je upravo stoga to se ta sumanutost nije mnogo razlikovala od njegove posle izvesnog
vremena prestao da obraa panju na nju.
Jovan Krstitelj vratio se jedne veeri, ustro peaei preko bregova u pratnji dvadesetak
najprisnijih sledbenika. Glogauer ga je primetio u asu kada se spremao da utera koze u peinu gde
su provodile no.
Krstiteljevo lice bilo je smrknuto, ali mu se izraz malo umekao kada je ugledao Glogauera.
Osmehnuo se i uhvatio ga za nadlakticu kako su to Rimljani inili.
"Pa, Imanuele, ti su na prijatelj, kao to sam i mislio. Poslao te je Adonaj da nam pomogne da
izvrimo Njegovu volju. Sutra e me krstiti da pokaemo svim ljudima da je On sa nama."
Glogauer je bio umoran. Veoma je malo jeo, a glavninu dana proveo je na suncu, uvajui koze.
Zevnuo je, naavi da mu je teko da odgovori. Ali ipak mu je laknulo. Jovan je oito bio u
Jerusalimu gde je pokuao da ustanovi da li su ga Rimljani uputili kao uhodu. Ono to je doznao
odagnalo je njegove sumnje i sada mu je verovao.
Zabrinjavala ga je, meutim, Krstiteljeva vera u njegove moi.
"Jovane", poe on, "ja nisam prorok..."
Krstiteljevo lice smrklo se na trenutak, a onda se on napadno nasmejao. "Nita ne govori. Obeduj sa
mnom veeras. Imam divlji med i skakavce."
Glogauer jo to nije jeo; bio je to obrok putnika koji nisu nosili sledovanja sa sobom ve su iveli od
hrane koju bi nali usput. Neki su to smatrali za poslasticu.

Probao ju je kasnije, sedei u Jovanovoj kui. Postojale su samo dve prostorije u kui. Jedna za
obedovanje, druga za spavanje. Med i skakavci bili su preslatki za njegov ukus, ali prijalo mu je
neto za promenu od jema i kozjeg mleka.
Sedeo je prekrtenih nogu naspram Jovana Krstitelja koji je u slast jeo. Spustila se no. Spolja je
dopiralo prigueno mrmljanje, tiho naricanje i uzvici onih koji su se molili.
Glogauer zamoi jo jednog skakavca u zdelu sa medom koja je stajala izmeu njih. "Namerava li da
povede narod Judeje u bunu protiv Rimljana?" upita on.
Krstitelja je malo uznemirila otvorenost pitanja. Ovo je bilo prvo takvo pitanje koje mu je Glogauer
postavio.
"Ako to bude Adonajeva volja", uzvrati on, ne pogledavi sagovornika dok se saginjao prema zdeli

sa medom.
"Rimljani to znaju?"
"Ne znam, Imanuele, ali rodoskrvni Herod nesumnjivo im je kazao da govorim protiv nepravednih."
"Rimljani te ipak nisu uhapsili."
"Pilat se ne usuuje da to uradi - ne otkako je caru Tiberiju poslata peticija."
"Peticija?"
"Da, ona koju su Herod i Farizeji potpisali kada je prokurator Pilat uneo zavetne titove u dvor u
Jerusalimu i pokuao da oskrnavi Hram. Tiberije je ukorio Pilata, i od tada, iako i dalje mrzi Jevreje,
prokurator je obazriviji u ophoenju prema nama."
"Reci mi, Jovane, da li zna koliko ve Tiberije vlada u Rimu?" Sve do sada nije mu se ukazala
prilika da ponovo postavi to pitanje.
"etrnaest godina."
Dvadeset osma godina nove ere, dakle; neto manje od godinu dana do raspinjanja na krst, a njegov
vremeplov je oteen.
Jovan Krstitelj nameravao je da podigne oruanu pobunu protiv rimskih zavojevaa, ali, ako je
verovati jevaneljima, Herod e mu uskoro doi glave. Nikakva pobuna velikih razmera svakako se
nije dogodila u to vreme. ak ni oni koju su tvrdili da su ulazak Isusa i njegovih sledbenika u
Jerusalim i zaposedanje Hrama nesumnjivo predstavljali akcije naoruanih pobunjenika nisu
raspolagali nikakvim nalazima koji bi potkrepili pretpostavku da je Jovan predvodio slinu pobunu.
Glogauer je veoma zavoleo Krstitelja. ovek je oito bio prekaljeni revolucionar koji je godinama
kovao planove za pobunu protiv Rimljana i lagano okupljao sve vie pristalica kao zalogu uspenosti
poduhvata. Veoma je podseao Glogauera na predvodnike pokreta otpora u drugom svetskom ratu.
Imao je slinu vrstinu i razumevanje stvarnosti svog poloaja. Znao je da e mu se ukazati samo
jedna prilika da razbije kohorte smetene izvan grada. Ako se pobuna odui, Rim e imati sasvim
dovoljno vremena da poalje pojaanje u Jerusalim.
"Kada misli da Adonaj namerava da uniti nepravedne uz tvoje posredstvo?" upita obazrivo
Glogauer.
Jovan ga osmotri uz osmeh. "Pasha je vreme kada su ljudi nemirni i oseaju najveu odbojnost prema
strancima", odvrati on.
"Kada je naredna pasha?"
"Kroz vie meseci."

"Kako vam ja mogu pomoi?"

"Ti si arobnjak."
"Ja ne mogu da pravim uda."
Jovan obrisa med sa brade. "Ne mogu u to da poverujem, Imanuele. Nain na koji si prispeo ovamo
predstavlja udo. Eseni nisu znali da li si avo ili Adonajev glasnik."
"Nisam ni jedno ni drugo."
"Zato me zbunjuje, Imanuele? Znam da si Adonajev glasnik. Ti si znak koji Eseni ekaju. as je
gotovo pravi. Nebesko kraljevstvo uskoro e biti vaspostavljeno na zemlji. Poi sa mnom. Kai
ljudima da govori Adonajevim glasom. ini mona uda."
"Snaga ti kopni, zar ne?" Glogauer otro pogleda Jovana. "Potreban sam ti da bi oiveo nade
pobunjenika?"
"Govori kao Rimljani, bez imalo istananosti." Jovan se ljutito podie. Oito, poput Esena sa kojima
je iveo, vie je voleo okolino izraavanje. Postojao je praktian razlog za to, Glogauer je shvatio:
Jovan i njegovi ljudi neprekidno su se bojali izdaje. ak su i esenski zapisi delimino bili pisani
ifrovano; neka naizgled bezazlena re ili reenica znaile su neto sasvim drugo.
"ao mi je Jovane. Ali reci mi da li sam u pravu." Glogauer je kazao to priguenim glasom.
"Zar ti nisi arobnjak koji je stigao u onim koijama niotkuda?" Krstitelj mahnu rukom i slegnu
ramenima. "Moji ljudi su te videli! Gledali su kako se ta blistava stvar uobliava u vazduhu, kako se
na njoj pojavljuje napuklina i kako ti izlazi kroz nastali otvor. Zar to nije arolija? Odea koju si
nosio - zar je to zemaljska odora? Talismani u koijama - zar oni ne govore o monom arobnjatvu?
Prorok je kazao da e arobnjak doi iz Egipta i da e se zvati Imanuel. Tako je zapisano u
Mihejevoj knjizi! Zar nita od toga nije tano?"
"Veina jeste. Ali ima objanjenja..." On zastade, ne uspevi da pronae prikladnu re za
'racionalno'. "Ja sam obian ovek kao ti. Nemam mo da pravim uda! Samo sam ovek!"
Jovan mu uputi smrknut pogled. "Hoe da kae da odbija da nam pomogne?"
"Zahvalan sam tebi i Esenima. Spasili ste mi ivot, svakako. Ako mogu da se oduim za to..."
Jovan odluno zaklima glavom. "Moe da se odui, Imanuele."
"Kako?"
"Budi veliki arobnjak koji mi je potreban. Dopusti mi da te predstavim svima onima koji postaju
nestrpljivi i okreu lea Adonajevoj volji. Dozvoli mi da im ispriam o tome kako si doao meu
nas. Onda moe rei da je sve to Adonajeva volja i da se oni moraju pripremiti da je ispune."

Jovan se pomno upilji u njega.

"Hoe li, Imanuele?"
"Tebi za ljubav, Jovane. A za uzvrat, da li bi poslao ljude da donesu ovamo moje koije to je pre
mogue?"
"Hou."
Glogauer oseti kako ga obuzima razdraganost. Poeo je da se smeje. Krstitelj ga osmotri uz blagu
zbunjenost. A onda mu se pridrui u smehu.
Glogauer nije prestajao da se smeje. Istorija to nee pomenuti, ali on e, zajedno sa Jovanom
Krstiteljem, utrti put Hristu.
Hrist jo nije bio roen. Moda je Glogauer to znao, godinu dana pre raspinjanja na krst.

I rije postade tijelo i useli se u nas puno blagodati i istine; i vidjesmo slavu njegovu, slavu, kao
jedinorodnoga od oca. Jovan svjedoi za njega i vie govorei: ovaj bjee za koga rekoh: koji za
mnom ide preda mnom postade, jer prije mene bjee.
(Jevanelje po Jovanu, 1:14-15)

Jo kada se prvi put sreo sa Monikom vodili su dugu raspravu. Otac mu tada jo nije umro i ostavio
novac da kupi 'Knjiaru okultnog' u Velikoj Raselovoj ulici, preko puta Britanskog muzeja. Obavljao
je svakojake privremene poslove i bio je prilino klonuo duhom. Monika je u to vreme izgledala kao
velika pomo, dragocen vodi kroz mentalnu tamu koja ga je optakala. Oboje su stanovali blizu
Holandskog parka u koji su odlazili u etnje skoro svake nedelje u leto 1962. Sa dvadeset dve
godine, ve je bio opsednut Jungovom neobinom vrstom hrianske mistinosti. Ona, koja je
prezirala Junga, uskoro je poela da omalovaava sve njegove zamisli. Nikada ga nije stvarno
razuverila, ali posle izvesnog vremena uspela je da ga pomete. Protei e est meseci pre no to budu
otili u krevet.
Bilo je neprijatno toplo.
Sedeli su u senci kafeterije, posmatrajui utakmicu u kriketu u daljini. Neto blie, na travi su sedeli
dve devojke i jedan mladi, pijui sok od pomorande iz plastinih aa. Jedna od devojaka imala je
gitaru u krilu; spustila je au i poela da svira, zapevavi neku narodnu pesmu visokim, blagim
glasom. Glogauer se usredsredio na rei. Kao student, voleo je tradicionalnu narodnu muziku.
"Hrianstvo je mrtvo." Monika otpi gutljaj aja. "Religija umire. Bog je ubijen 1945."
"Moda se dogodi uskrsnue", ree on.

"Nadajmo se da nee. Religija je bila tvorevina straha. Znanje razara strah. Bez straha religija ne
moe da opstane."
"Misli da u nae vreme nema straha?"
"Ne iste vrste, Karle."
"Jesi li ikada razmislila o ideji Hrista?" upita je on, promenivi kolai. "ta ona znai hrianima?"
"Ideja traktora isto toliko znai marksistima", uzvrati ona.
"Ali ta je bilo prvo? Ideja ili stvarnost Hrista?"
Ona slegnu ramenima. "Stvarnost, ako je to uopte vano. Isus je bio jevrejski bundija koji je poveo
svoje sunarodnike u pobunu protiv Rimljana. Za kaznu je bio raspet na krst. To je sve to znamo i to
treba da znamo."
"Jedna velika religija nije mogla tako jednostavno da pone."
"Kada je ljudima potrebna velika religija, oni e je nainiti iz krajnje neverovatnih poetaka."
"U tome i jeste stvar, Monika." On mahnu prema njoj, a ona malo ustuknu. "Ideja prethodi stvarnosti
Hrista."
"Oh, Karle, prekini. Stvarnost Isusa prethodi ideji Hrista."
Jedan par proao je pokraj njih, osvrnuvi se na povien ton njihove rasprave.
Monika ih je primetila i zautala. Ustala je, na ta se i on podigao, ali ona je odmahnula glavom.
"Idem kui, Karle. Ti ostani ovde. Vidimo se kroz nekoliko dana."
Posmatrao ju je kako se udaljava irokom stazom koja je vodila ka kapiji parka.
Narednog dana, kada se vratio sa posla, zatekao je pismo. Mora da ga je napisala odmah poto su se
rastali i poslala ga jo istog dana.

Dragi Karle,
Razgovor, izgleda, ne utie mnogo na tebe, zna. Ima se utisak kao da ti slua ton glasa, ritam rei,
ali uopte ne uje ono to pokuava da ti se saopti. Pomalo lii na osetljivu ivotinju koja ne
razume ta joj se govori, ali ume da razabere da li je osoba koja joj se obraa zadovoljna, ljuta ili
ve neto tree. Zato ti i piem - da pokuam da ti najzad otvorim ui za moje zamisli. Reaguje
odve emotivno kada smo zajedno.
Grei kada zamilja da je hrianstvo neto to se razvilo tokom samo nekoliko godina, od smrti

Isusa do doba kada su pisana jevanelja. Hrianstvo nije bilo novo. Nov je bio jedino naziv.
Hrianstvo je naprosto predstavljalo fazu u sretanju, meusobnom oploavanju i preobraavanju
zapadne logike i istone mistinosti. Pogledaj kako se sama religija menjala tokom stolea, ponovo
tumaei samu sebe da bi se uklopila u drugaije vreme. Hrianstvo je, naprosto, novi naziv za
konglomerat starih mitova i filozofija. Sve to jevanelja ine nije nita drugo do ponovno prianje
mita o suncu i iskrivljeno prikazivanje nekih ideja Grka i Rimljana. Jo u drugom veku jevrejski
mislioci razotkrili su kakav je to, zapravo, u-mu! Ukazali su na izrazitu slinost izmeu raznih
mitova o suncu i mita o Hristu. Nikakva uda nisu se dogodila - ona su izmiljena kasnije,
pozajmljena sa raznih strana.
Sea li se starih viktorijanaca koji su tvrdili da je Platon, zapravo, hrianin zato to je anticipirao
hriansku misao? Hriansku misao! Hrianstvo je predstavljalo sud u koji su se ulile ideje to su
bile u opticaju stoleima pre Hrista. Da li je Marko Aurelije bio hrianin? On je pisao u
neposrednoj tradiciji zapadne filozofije. Zato je hrianstvo i uhvatilo koren u Evropi, a ne na istoku!
Trebalo je da bude teolog sa svojim sklonostima, a ne psihijatar. Isto vai i za tvog prijatelja Junga.
Pokuaj da izbaci iz glave sve te morbidne besmislice i postae znatno bolji u svom poslu.
Tvoja Monika.

Zguvao je pismo i bacio ga. Kasnije te veeri doao je u iskuenje da ga ponovo pogleda, ali je ipak
odoleo.

3.
Jovan je stajao do pojasa u reci. Veina Esena nalazila se na obali i posmatrala ga. Glogauer mu
uputi pogled.
"Ne mogu, Jovane. Ne treba ja to da uradim."
Krstitelj promrmlja: "Mora."
Glogauer je zadrhtao kada je stupio u reku pokraj Krstitelja. Oseao se smeteno. Stajao je tresui se,
nesposoban da se pokrene.
Stopalo mu skliznu niz jedan kamen u reci i Jovan ga prihvati za ruku, pomogavi mu da odri
ravnoteu.
Sunce se nalazilo u zenitu na vedrom nebu, udarajui mu u nezatienu glavu.
"Imanuele!" uzviknu iznenada Jovan. "Adonajev duh je u tebi!"
Glogauer je i dalje teko uspevao da govori. Lagano je odmahnuo glavom. Bolela ga je i imao je
potekoa sa vidom. Danas je imao prvi napad migrene od kako je stigao ovamo. Javila mu se
potreba da povraa. Jovanov glas zvuao je nekako udaljeno.
Zanjihao se u vodi.
Kada je poeo da pada prema Krstitelju, ceo prizor pred njim najednom je ustalasao. Osetio je da ga
je Jovan uhvatio i zauo sebe kako u oajanju izgovara: "Jovane, krsti me!" A onda su mu se usta i
grlo ispunili vodom i on se zagrcnu, poevi da kalje.
Jovanov glas neto je uzvikivao. ta god da su rei znaile, prizivale su odgovor od ljudi sa obe
obale. Tutnjava u uima mu se pojaala, a i ton joj se promenio. Zamlatarao je po vodi, a onda je
osetio kako je podignut na noge.
Eseni su se skladno njihali, drei lica podignuta prema jarkom suncu.
Glogauer je poeo da povraa u vodu, posrui dok ga je Jovan bolno stiskao za ruke i vodio ka
obali.
Neobian, ritmian, zujav zvuk dopirao je iz usta Esena koji su se njihali; pojaao bi se kada bi se
nagli na jednu stranu, a priguio kada bi se nali na drugoj.
Glogauer je prekrio ui akama kada ga je Jovan pustio. I dalje je oseao nagon za povraanjem, ali
nita mu vie nije izlazilo na usta, od ega mu je samo bilo gore.
Poeo je da se udaljava, jedva odravajui ravnoteu, a onda je ubrzao korak, potrao, drei i dalje
prekrivene ui; trao je preko krevitog predela prekrivenog iprajem; trao je dok je sunce

dobovalo sa neba, a vrelina mu se obruavala na glavu; trao je to dalje od reke.

A Jovan branjae mu govorei: ti treba mene da krsti, a da li dolazi k meni? A Isus odgovori i ree
mu: ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Jovan ostavi ga. I krstivi se Isus izie
odmah iz vode; i gle, otvorie mu se nebesa, i vidje Duha Boijega gdje silazi kao golub i doe na
njega. I gle, glas s neba koji govori: ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.
(Jevanelje po Mateju, 3:14-17)

Bilo mu je petnaest godina i sa uspehom je pohaao srednju kolu. itao je u novinama o bandama
Tedi Boj koje su harale junim Londonom, ali neobini mladii koje je video obuene u
pseudoedvardijansku odeu izgledali su mu bezazleni i priglupi.
Otiao je u bioskop u Brikston Hil i reio je da se peice vrati kui u Stretem zato to je potroio na
sladoled glavninu novca za autobusku kartu. Oni su izili iz bioskopa u isto vreme. Gotovo da ih nije
primetio kada su krenuli za njim nizbrdo.
A onda, sasvim iznenada, opkolili su ga. Bledi momci opakih lica, veina njih godinu ili dve stariji
od njega. Shvatio je da dvojicu poznaje iz vienja. Ili su u veliku optinsku kolu u istoj ulici u kojoj
se nalazila i njegova. Delili su isto fudbalsko igralite.
"Zdravo", ree on slabano.
"Zdravo, sinko", ree najstariji od Tedi Boja. vakao je gumu, stojei sa jednim povijenim kolenom i
cerei mu se. "Kud si krenuo?"
"Kui"
"Koui", ponovi najkrupniji meu njima, oponaajui njegov naglasak. "A ta e da radi kad stigne
koui?"
"Iu u u krevet." Karl je pokuao da se probije kroz prsten, ali mu oni to nisu dopustili. Potisnuli su
ga do vrata nekog duana. Iza njih, kola su promicala glavnim putem. Ulica je bila dobro osvetljena
ulinim svetiljkama i neonskim reklamama prodavnica. Nekoliko prolaznika minulo je pored njih, ali
se niko nije zaustavio. Karl je osetio kako ga obuzima panika.
"Nema domai, sinko, a?" upita momak koji je stajao pored voe. Bio je riokos i pegav i imao je
tamnosive oi.
"Oe da se bije sa nekim od nas?" upita jedan drugi deak. Bio je to jedan od dvojice koje je
poznavao.
"Ne, ja se ne bijem. Pustite me."

"Uprpio si se, sinko?" ree mu voa uz novo cerenje. Razmetljivo je razvukao vaku iz usta, pa je
vratio.
"Nisam. Zato da se bijem sa vama?"
"Misli da si bolji od nas, a, sinko?"
"Ne mislim." Poeo je da drhti. U oima su mu se skupljale suze. "Naravno."
"Naravno, sinko."
Ponovo je krenuo napred, ali oni su ga opet pogurali ka vratima.
"Ti si onaj tikvan sa vapskim imenom, je li?" ree drugi deak od dvojice koju je poznavao.
"Trtauer ili tako neto."
"Glogauer. Pustite me."
"Mamici ti se nee dopasti ako se kasno vrati."
"To je pre jeovansko nego vapsko ime."
"Je si l' ti Jea, sinko?"
"Lii na Jeu."
"Je si l' ti Jea, sinko?"
"Jesi li ti mali Jevrejin, sinko?"
"Je si l' ti Jea, sinko?"
"Dosta!" uzviknu Karl. On gurnu zid tela pred sobom. Jedan od njih udari ga pesnicom u stomak. On
zajea od bola. Dobio je novi udarac pesnicom i zateturao se.
Ljudi su i dalje urno prolazili plonikom. Bacili bi pogled prema okupljenoj skupini. Jedan
mukarac se zaustavio, ali ga je ena povukla dalje. "Samo neka deca koja diu buku", ree ona.
"Spusti mu pantalone", predloi uz smeh jedan od momaka. "Tako emo da vidimo."
Karl opet krenu da se probije kroz njih i oni ga ovoga puta nisu spreili. Poeo je da tri niz brdo.
"Daj mu malo fore", zauo je jednog od momaka.
Nastavio je da tri.
Krenuli su za njim, cerekajui se.

Nisu ga stigli do skretanja u aveniju u kojoj je stanovao. Dotrao je do kue i bez zaustavljanja
promakao mranim prolazom pokraj nje. Otvorio je stranja vrata. Maeha mu je bila u kuhinji.
"ta je s tobom?" upita ga ona.
Bila je to visoka, mrava ena; nervozna i histerina. Crna kosa bila joj je neuredna.
Proao je pored nje i uao u prostoriju u kojoj su dorukovali.
"ta je bilo, Karle?" pozva ga ona. Glas joj je bio piskutav.
"Nita", odvrati on.
eleo je da izbegne scenu.

Bilo je hladno kada se probudio. Lana zora bila je siva i nije mogao da vidi nita drugo osim pustog
tla svuda unaokolo. Slabo se seao prethodnog dana, osim da je dugo trao.
Rosa mu se nahvatala po odei. Ovlaio je usne i protrljao kou na licu. Ba kao i uvek posle napada
migrene, oseao se slab i potpuno isceen. Spustivi pogled na svoje nago telo, primetio je koliko je
smrao. Do toga je doveo ivot sa Esenima, naravno.
Zapitao se zato ga je toliko uhvatila panika kada mu je Jovan zatraio da ga krsti. Da li je to
naprosto bilo potenje - neto u njemu to se protivilo tome da navede Esene na pogreno verovanje
da je on nekakav prorok? Teko se moglo razabrati.
Obavio je kozju kou oko bedara i vrsto je vezao iznad levog kuka. Zakljuio je da e najbolje biti
da se vrati u bivak, nae Jovana i izvini mu se, vidi da li moe neto da popravi.
Vremeplov se sada takoe tamo nalazio. Dovukli su ga donde, koristei jedino uad od sirove koe.
Ako bi se mogao nai kakav dobar kova, ili neki drugi zanatlija vian metalima, postojali su maleni
izgledi da se naprava popravi. Povratak bi u svakom sluaju bio opasan.
Zapitao se da li bi trebalo odmah da se vrati ili moda da se premesti u neko vreme blie raspinjanju
na krst. Nije stigao ovamo da bi prisustvovao samom raspinjanju, ve da se upozna sa raspoloenjem
u Jerusalimu tokom proslave pashe, kada je Isus, kako se pretpostavljalo, uao u grad. Monika je
smatrala da je Isus uleteo u grad sa naoruanom druinom. Kazala je da svi nalazi idu tome u prilog.
Svi nalazi jedne vrste uistinu su ukazivali na to, ali on ipak nije mogao da ih bezrezervno prihvati.
Postojalo je tu jo neto, bio je siguran. Kada bi samo mogao da sretne Isusa. Kako izgleda, Jovan
nikada nije uo za njega, premda je kazao Glogaueru da postoji proroanstvo prema kome e mesija
biti Nazareanin. No, postojala su mnoga proroanstva, a puno njih bilo je meusobno nesaglasno.
Zaputio se nazad prema bivaku Esena. Nije trebalo da se ovoliko udalji. Jo malo pa e ugledati brda
u kojima su se nalazile njihove peine.

Uskoro je postalo veoma toplo, a teren ogoljeniji. Vazduh je treperio pred njegovim oima. Pojaalo
se oseanje iscrpljenosti sa kojim se probudio. Usta su mu bila suva, a noge slabe. Bio je gladan, a
nita nije imao da jede. Nije se video ni trag od venca brda u kojima se nalazio bivak Esena.
Video je samo jedno brdo, oko dve milje na jug. Odluio je da poe tamo. Kada se popne na njega,
verovatno e uspeti da se orijentie, moda ak i da ugleda neku naseobinu u kojoj bi mogao da
dobije hranu.
Peano tle stalo je da se pretvara u lebdeu prainu oko njega kada bi ga stopalima poremetio. Stao
je da se spotie o retke izdanke iblja i kamenje koje je tralo iz zemlje.
Krvario je iz mnogih ranica i bio pun modrica kada je poeo da se bolno uspinje obronkom brda.
Uspon do vrha (koji se pokazao znatno udaljeniji nego to je prvobitno procenio) bio je teak.
Okliznuo bi se o labavo kamenje du obronka, padajui na lice i upinjui se oguljenim akama i
stopalima da se zaustavi, kako ne bi zavrio u podnoju; hvatao se za busenje trave i liajeve koji su
rasli tu i tamo, poseui za krupnijim kamenim izboinama kada bi mu se ukazala prilika; esto se
odmarao, zato to su mu i um i telo bili otupeli od bola i iznurenosti.
Znojio se obilato pod suncem. Praina se lepila za vlane povrine njegovog polunagog tela, optaui
ga od glave do pete. Kozja koa bila je sva u dronjcima.
Pustoan svet stao je da se vrti oko njega; nebo se nekako preplitalo sa tlom, ute stene sa belim
oblacima. Kao da nita nije mirovalo.
Stigao je do vrha i ostao tamo da lei, borei se za dah. Sve je postalo nestvarno.
Zauo je Monikin glas i uinilo mu se da ju je naas ugledao krajikom oka.
Ne budi melodramatian, Karle...
Kazala je to mnogo puta. Njegov vlastiti glas sada je odgovorio.
Roen sam izvan svog vremena, Monika. Nema mesta za mene u ovom dobu razuma. Ubie me na
kraju.
Njen glas je uzvratio.
Krivica, strah i tvoj sopstveni mazohizam. Mogao si da bude sjajan psihijatar, ali si potpuno
poklekao pred svom silom vlastitih neuroza...
"Umukni!"
Okrenuo se na lea. Sunce je stalo da mu pri izmodeno telo.
"Umukni!"

Ceo hrianski sindrom, Karle. Ne bi me iznenadilo da se jo preobrati u katolika. ta je bilo sa

tvojom snagom uma?
"Umukni! Gubi se, Monika."
Strah ti oblikuje misli. Ti ne traga za duom niti za smislom ivota. Traga za udobnou.
"Ostavi me na miru, Monika!"
Prekrio je ui prljavim rukama. Kosa i brada bile su mu pune praine. Krv se zgruala na manjim
posekotinama i oderotinama koje je sada imao po celom telu. Povrh njega, sunce kao da je dobovalo
u ritmu sa otkucajima njegovog srca.
Ide nizbrdo, Karle, zar ti to nije jasno? Nizbrdo. Priberi se. Nisi sasvim nesposoban za racionalno
razmiljanje...
"Oh, Monika! Umukni!"
Glas mu je postao hrapav i pucketav. Nekoliko gavranova stalo je da krui nebom iznad njega. Zauo
ih je kako mu dovikuju glasom slinim njegovom.
Bog je umro 1945...
"Ovo nije 1945. - sada je 28. Bog je iv!"
Kako ti se d da razmilja o jednoj oito sinkretistikoj religiji kakvo je hrianstvo - rabinski
judaizam, stoika etika, grki kultovi misterije, istonjaki obredi...
"Svejedno je!"
Ne za tebe u tvom sadanjem stanju uma.
"Potreban mi je Bog!"
Na to se sve svodi, zar ne? U redu, Karle, istei svoje take. Samo pomisli na to ta si mogao da
postane da si se usaglasio sa samim sobom...
Glogauer osovi na noge svoje izmueno telo, stade na vrh brda i zavrita.
Gavranovi se uplaie. Nainili su najpre nekoliko irih krugova, a onda su odleteli.
Nebo se sada smrkavalo.

Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga avo kua. I postivi se dana etrdeset i noi etrdeset,
napoljetku ogladnje.

(Jevanelje po Mateju, 4:1-2)

4.
Ludak je teturavo uao u grad. Stopala su mu podizala prainu koja bi zaigrala u vazduhu, a psi su
lajali oko njega dok je kruto koraao, lica podignutog prema suncu, sa rukama koje su mu se mlitavo
klatile uz bokove i usnama koje su se pomicale.
Metanima su rei koje su uli zvuale na poznatom jeziku, ali su izricane takvom silovitou i sa
takvim uverenjem da je sm Bog mogao da koristi ovog ispijenog, nagog stvora kao svog glasnika.
Pitali su se odakle ludak dolazi.
Beli grad sastojao se poglavito od dvospratnih i jednospratnih kua nainjenih od kamena i glinenih
opeka. Zgrade su bile podignute oko trnice na kojoj se nalazila drevna, jednostavna sinagoga pred
kojom su strci sedeli i priali, odeveni u crne odore. Grad je bio napredan i ist, bogatei se na
trgovini sa Rimljanima. Na ulicama se moglo videti svega nekoliko prosjaka, a i oni su bili dobro
uhranjeni. Ulice su pratile prevoje padine na kojoj je mesto podignuto. Bile su to krivudave ulice,
senovite i mirne; seoske ulice. Odasvud se oseao miris svee iseene drvene grae i razlegali su se
zvuci stolarskih poslova, budui da je mesto bilo poglavito znamenito po svojim vetim drvodeljama.
Lealo je na rubu Jezrilske ravnice, nedaleko od trgovakog puta izmeu Damaska i Egipta, i iz njega
su se uvek otiskivala kola puna rukotvorina mesnih zanatlija. Grad se zvao Nazaret.
Ludak ga je pronaao tako to se o njemu raspitivao kod svakog putnika koga je sreo. Proao je kroz
druge gradove - Filadelfiju, Gerasu, Pelu i Scitopolis, idui rimskim putevima - i postavljao isto
pitanje svojim stranim narejem. "Gde se nalazi Nazaret?"
Neki su mu usput davali hranu. Neki su od njega traili blagoslov i on je polagao ake na njih,
obraajui im se tuinskim govorom. Neki bi ga oterali, gaajui ga kamenjem.
Preao je Jordan idui rimskim vijaduktom i nastavio na sever prema Nazaretu.
Nije bilo teko nai taj grad, ali je on teko uspevao da nagna sebe da ide ka njemu. Izgubio je
prilino krvi i veoma je malo jeo putujui. Koraao bi sve dok se ne bi sruio, a onda bi ostao tu da
lei sve dok ne bi bio u stanju da nastavi put, ili, to se sve ee dogaalo, sve dok ga neko ne bi
pronaao i malo ga napojio vinom ili nahranio hlebom kako bi ga oiveo.
Jednom su ga zaustavili neki rimski legionari i uz osornu predusretljivost upitali ga da li ima neke
roake kojima bi ga mogli povesti. Obratili su mu se na priuenom aramejskom i iznenadili su se
kada im je on uzvratio na latinskom neobinog naglaska, koji je bio istiji od jezika kojim su oni
meusobno optili.
Upitali su ga da li je rabin ili uenjak. Kazao im je da nije ni jedno ni drugo. Oficir legionara
ponudio mu je malo suenog mesa i vina. Oni su bili deo patrole koja je prolazila tim putem jednom
meseno. Bili su to nabijeni mukarci, smeih lica, sa vrstim, izbrijanim licima. Nosili su obojene
kone kiltove, prsne oklope i sandale, a na glavi su imali tuane lemove. Sa bokova su im visili
kratki maevi u koricama. Dok su stajali oko njega, obasjani suncem poznog popodneva, nisu

izgledali oputeno. Oficir, mekeg glasa od ostalih vojnika, ali inae u svemu drugom nalik na njih,
osim po tome to je imao metalni prsni oklop i dugaak ogrta, zapitao je ludaka kako se zove.
Ludak je nakratko oklevao, dok su mu se usta beumno otvarala i zatvarala, kao da nije mogao da se
seti kako mu je ime.
"Karl", izgovorio je konano, kao da ni sm u to ne veruje. Bila je to pre pretpostavka nego tvrdnja.
"Zvui gotovo kao rimljansko ime", primeti jedan od legionara.
"Jesi li ti graanin?" upita ga oficir.
Ali ludakov um oito je u meuvremenu odlutao. Odvratio je pogled od njih, poevi da mrmlja neto
sebi u bradu.
A onda se iznenada ponovo okrenuo ka njima i upitao: "Nazaret?"
"U onom pravcu." Oficir je pokazao niz put koji je vodio izmeu brda. "Jesi li ti Jevrejin?"
Ludak kao da se trgao na ovo pitanje. Skoio je na noge i pokuao da se probije izmeu vojnika.
Propustili su ga, smejui se. Bio je to bezopasan umobolnik.
"Jedan od njihovih proroka, moda", ree oficir, zaputivi se prema svom konju. Zemlja ih je bila
puna. Svaki drugi ovek koga biste sreli tvrdio je da iri poruku njihovog boga. Nisu zadavali mnogo
potekoa, a izgledalo je da im religija odvraa misli od pobune. Trebalo bi da budemo zahvalni na
tome, pomisli oficir.
Njegovi ljudi i dalje su se smejali.
Poeli su da mariraju putem u suprotnom smeru od onoga kojim se zaputio ludak.

Ludak se sada nalazio u Nazaretu, a metani su ga posmatrali sa znatieljom i ne malim podozrenjem

dok je teturavo stupao na trg sa trnicom. Mogao je to da bude lutajui prorok, ali je mogao biti i u
vlasti avola. esto je to bilo teko odrediti. No, rabini e ve znati.
Dok je prolazio pokraj grozda ljudi okupljenih uz trgovake tezge, oni su nakratko zautali. ene su
obavile teke vunene alove oko dobro uhranjenih tela, a mukarci su se uvukli u pamunu odoru kako
ih on ne bi dodirnuo. Da su okolnosti bile drugaije, oni bu mu naplatili namet za poslove koje ima da
obavi u gradu, ali u njegovom pogledu postojala je izvesna silovitost, a lice mu se odlikovalo
hitrinom i ivou, uprkos usukanom izgledu, tako da su se se prema njemu postavili sa izvesnim
potovanjem i nisu mu se pribliavali.
Kada je stigao do sredita trnice, zastao je i osvrnuo se oko sebe. Izgledalo je da sporo primeuje
ljude. Zamirkao je i oblizao usne.

Pored njega je prola neka ena i osmotrila ga obazrivo. On joj se obratio blagim glasom, paljivo
oblikovanim reima. "Je li ovo Nazaret?"
"Jeste", odvrati ona i ubrza korak.
Jedan mukarac prelazio je preko trga. Bio je odeven u vunenu odoru sa crvenim i smeim prugama.
Preko kovrdave, crne kose nosio je crvenu kapicu priljubljenu uz glavu. Ludak ga presrete i
zaustavi. "Traim jednog drvodelju."
"Ima puno drvodelja u Nazaretu. Grad je poznat po svojim drvodeljama. I ja sam drvodelja. Mogu li
ti pomoi?" ovekov glas bio je blagonaklon, oinski.
"Poznaje li drvodelju po imenu Josif? Davidovog potomka. Ima enu Mariju i nekoliko dece. Jedno
od njih zove se Isus."
Predusretljivi ovek iskrivi lice u podrugljivu grimasu i poea se po stranjem delu vrata. "Znam
vie Josifa. Ima jedan siromaak u onoj tamo ulici." On pokaza rukom. "Njegova ena zove se Marija.
Poi tamo. Lako e ih nai. Samo trai oveka koji se nikada ne smeje."
Ludak pogleda u pravcu u kome mu je prolaznik pokazao. im je razabrao koja je ulica posredi, kao
da je zaboravio na sve drugo i odlunim korakom zaputio se tamo.
U uskoj ulici u koju je uao miris seene drve grae bio je jo izrazitiji. Stopala su mu do lanaka
upadala u piljevinu. Iz svih kua dopirali su udarci ekia i kripa testera. Debla raznih veliina bila
su naslagana uz blede, senovite zidove kua, a izmeu njih je jedva ostalo mesta da se proe. Mnoge
drvodelje drale su radne stolove pred vratima. Dubili su drvene zdele, koristei jednostavan strug;
oblikovali su drvo u sve zamislive oblike. Podigli su poglede kada je ludak uao u ulicu i priao
jednom drvodelji u konoj pregai koji je sedeo za svojim radnim stolom i tesao neku fuguricu.
ovek je bio sedokos i, kako je izgledalo, kratkovid. Zapiljio se u ludaka.
"ta eli?"
"Traim drvodelju po imenu Josif. On ima enu - Mariju."
ovek mu pokaza rukom u kojoj je drao napola zavrenu figuricu. "Dve kue nie sa druge strane
ulice."

Ispred kue do koje je ludak doao nalazilo se samo nekoliko debala, a i ona su izgledala ravija od
ostalih koja je do tada video. Radni sto blizu ulaza bio je iskrivljen na jednom kraju, a podjednako
iskrivljeno delovao je i pogrbljeni ovek koji je sedeo za njim i opravljao neku stolicu. Ispravio se
kada mu je ludak dodirnuo rame. Lice mu je svo bilo izborano i podbulo od tekog ivota. Oi su mu
delovale umorno, a u retkoj bradi videli su se prerani sedi pramenovi. Blago se zakaljao, moda
stoga to se iznenadio da ga neko ometa.
"Jesi li ti Josif?" upita ga ludak.

"Nemam para."
"Ne traim nita - elim samo da ti postavim nekoliko pitanja."
"Ja sam Josif. ta hoe da zna?"
"Ima li sina?"
"Imam ih nekoliko, kao i keri."
"ena ti se zove Marija? Ti si Davidov potomak?"
ovek nestrpljivo odmahnu rukom. "Da, ali kakva korist od toga..."
"Voleo bih da upoznam jednog od tvojih sinova. Isusa. Moe li mi rei gde je on?"
"Taj beskoristan stvor. ta je sada uradio?"
"Gde je on."
Josifove oi postae proraunatije dok je posmatrao ludaka. "Jesi li ti nekakav vidovnjak? Da li si
doao da izlei mog sina?"
"Da, prorok sam, u neku ruku. Mogu da proriem budunost."
Josif ustade, uzdahnuvi. "Moe da ga vidi. Doi." Poveo je ludaka kroz ulaz u zakreno dvorite
kue. Tu su leali nabacani komadi drveta, slomljen nametaj i alatke, natrule vree sa piljevinom.
Obreli su se u mranoj kui. U prvoj prostoriji - oito kuhinji - jedna ena stajala je pokraj velike
glinene pei. Bila je visoka i sa naslagama sala. Dugaka, crna kosa bila joj je nepovezana i masna,
padajui joj preko krupnih, sjajnih oiju u kojima je jo plamsala senzualnost. Uputila je mrk pogled
ludaku.
"Nema hrane za prosjake", procedi ona. "Ovaj sve ivo pojede." Pokazala je drvenom kaikom prema
maloj prilici koja je sedela u senci jednog ugla. Prilika se na njene rei pomerila.
"Trai naeg Isusa", ree Josif eni. "Moda je doao da nam malo olaka breme."
ena postrance osmotri ludaka i slee ramenima. Obliznula je crvene usne debelim jezikom. "Isuse!"
Prilika u uglu se podie.
"To je on", ree ena sa prizvukom zadovoljstva u glasu.
Ludak podie vee, odmahnuvi brzo glavom. "Ne."
Prilika je bila izobliena. Imala je upadljivu grbu i razroko levo oko. Lice joj je izgledalo prazno i
priglupo. Na usnama joj se nalazilo malo pljuvake. Zakikotala se na ponovljeni pomen svog imena.

Hromo je koraknula napred. "Isus", rekla je. Re je bila slabo razgovetna, promrmljana. "Isus."
"To je sve to ume da kae", ree ena podrugljivo. "Oduvek je bio takav."
"Boija volja", dodate Josif ogoreno.
"ta nije kako treba sa njim?" U ludakovom glasu javio se patetian, oajniki prizvuk.
"Oduvek je bio takav." ena je ponovo okrenu prema pei. "Moe ga povesti sa sobom ako eli. Ne
valja ni spolja ni iznutra. Nosila sam ga kada su me roditelji dali za ovog poluoveka..."
"Ti bestidna..." Josif zamuknu kada mu ena uputi mrk pogled, pa se okrenu prema ludaku. "ta hoe
od naeg sina?"
"eleo sam da razgovaram sa njim. Ja..."
"On nije nikakav proricatelj... ili vidovnjak... kao to smo mislili da bi mogao biti. Ima ljudi u
Nazaretu koji i dalje dolaze kod njega da ih isceli ili da im prorekne sudbinu, ali on im se samo
kikoe i neprekidno ponavlja svoje ime..."
"Jeste li... sigurni... da ne postoji... neto u vezi sa njim... to moda niste primetili?"
"Nego ta!" frknu Marija. "Veoma nam je potreban novac. Da on ima nekakve arobne moi, to bismo
ve doznali."
Isus se ponovo zakikota i hromo se udalji u drugu prostoriju.
"Nije mogue", tiho ree ludak. Da li se istorija mogla promeniti? Da li je moda dospeo u neku
drugu dimenziju vremena u kojoj uopte nije bilo Hrista?
Josif je primetio izraz beznadenosti u ludakovim oima.
"ta je bilo?" upita on. "ta vidi? Kazao si da prorie budunost. Reci nam kako emo iveti?"
"Ne sada", odvrati prorok, okrenuvi se. "Ne sada."
Izjurio je iz kue i stao da tri ulicom punom mirisa svee istesane hrastovine, kedrovine i empresa.
Stigao je na trnicu i tu zastao, poevi mahnito da se osvre oko sebe. Ugledao je sinagogu pravo
pred sobom i zaputio se prema njoj.
ovek sa kojim je prethodno razgovarao i dalje se nalazio na trnici. Kupovao je glineno posue kao
venani poklon keri. Pokazao je glavom prema udaku dok je ovaj ulazio u sinagogu. "To je roak
Josifa drvodelje", ree on oveku pokraj sebe. "Ne bi me zaudilo da je prorok."
Ludak, prorok, Karl Glogauer, vremeplovac, neurotini amater psihijatar, tragalac za smislom,
mazohista, ovek sa eljom za smru, sa kompleksom mesije, anahronizam, stupi u sinagogu, borei
se za dah. Video je oveka koga je traio. Video je Isusa, sina Josifovog i Marijinog. Video je

oveka u kome je izvan svake sumnje prepoznao maloumnika od roenja.

"Svi mukarci imaju kompleks mesije, Karle", kazala mu je Monika.

Seanja su mu sada bila manje potpuna. Njegova oseanja za vreme i identitet postajala su sve
pometenija.
"Bilo je na desetine mesija u Galileji u to vreme. Okolnost da je Isus bio taj koji je preuzeo mit i
filozofiju predstavljala je istorijsku sluajnost..."
"Mora tu biti jo neeg, Monika."

Svakog utorka, u sobi iznad 'Knjiare okultnog', sastajala bi se jungovska diskusiona skupina radi
grupne psihoanalize i terapije. Glogauer je nije organizovao, ali joj je rado iznajmio svoju prostoriju
i sa nestrpljenjem im se pridruio. Predstavljalo je veliko olakanje razgovarati s ljudima slinih
nazora jednom sedmino. Jedan od razloga to je kupio 'Knjiaru okultnog' bio je taj to mu je to
prualo priliku da sree zanimljive ljude poput ovih koji su pripadali jungovskoj diskusionoj grupi.
Opsednutost Jungom uputila ih jedne na druge, ali svaki lan imao je vlastitu opsesiju. Gospoa Rita
Blen beleila je putanje leteih tanjira, iako nije bilo jasno da li veruje u njih ili ne. Hju Dojs je
smatrao da svi jungovski arhetipovi vode poreklo od prvobitne rase Atlantiana koja je iezla pre
mnogo milenijuma. Alen edar, najmai lan grupe, zanimao se za indijsku mistiku, dok je Sandra
Peterson, organizator, bila veliki strunjak za vradbinarstvo. Dejms Hedington interesovao se za
vreme. On je predstavljao ponos grupe: ser Dejms Hedington, izumitelj iz doba rata, veoma bogat i
sa svom silom odlikovanja za svoj doprinos pobedi saveznika. Uivao je ugled velikog
improvizatora tokom rata, ali posle toga postao je izvesna smetnja za Ministarstvo vojske. Nije bio
sasvim zdrave pameti, smatrali su tamo, a to je bilo jo gore, irio je svoju poremeenost na ljude
oko sebe.
Ser Dejms je koristio svaku priliku da ostalim lanovima grupe pria o svom vremeplovu. Oni su ga
ismevali zbog toga. Za sve njih je vailo da preteruju u predoavanju vlastitih iskustava vezanih za
njihova razliita interesovanja.
Jednog utorka uvee, poto su svi ostali otili, Hedington je izvestio Glogauera da je vremeplov
zavren.
"Ne mogu da verujem", ree Glogauer iskreno.
"Ti si prvi kome sam to kazao."
"Zato ja?"
"Ne znam. Dopada mi se - ba kao i knjiara."

"Niste izvestili vladu o tome."

Hedington se zakikota. "Zato bih to uinio? Jo ga, uostalom, nisam isprobao. Pravo im i bilo kada
su me onako penzionisali."
"Ne znate da li e da radi?"
"Uveren sam da hoe. Da li bi voleo da ga vidi?"
"Vremeplov." Glogauer se slabano osmehnu.
"Doi da ga vidi."
"Zato ja?"
"Pomislio sam da bi te mogao zanimati. Znam da ne dri mnogo do ortodoksnog naunog vienja
stvari..."
Glogauer oseti saaljenje prema Hedingtonu.
"Doi da ga vidi", ponovi Hedington.
Otiao je narednog dana u Benbari. Istoga dana napustio je 1976. i stigao u 28. godinu nove ere.

U sinagogi je bilo svee i tiho i oseao se slabaan miris tamjana. Rabini su ga poveli u dvorite. Ni
oni, kao ni metani, nisu znali ta bi s njime, ali bili su sigurni da nije u vlasti avola. Obiaj im je
nalagao da prue utoite lutajuim prorocima kojih je sada bilo posvuda u Galileji, premda je ovaj
bio neobiniji od ostalih. Lice mu je bilo nepomino, a telo ukoeno, dok su mu se niz prljave obraze
slivale suze. Jo nikada nisu videli takvu agoniju u oima nekog oveka.

"Nauka moe da kae kako, ali ona nikada ne pita zato", kazao je Moniki. "Ona ne moe da
odgovori."
"Ko uopte eli da zna?" odvratila je ona.
"Ja."
"Pa, onda nikada nee doznati, dragi moj."

"Sedi, sine moj", ree mu rabin. "ta eli da zatrai od nas?"

"Gde je Hrist?" upita on. "Gde je Hrist?"

Oni nisu razumeli jezik.

"Je li to grki?" upita jedan, ali drugi odmahnu glavom.
Kirios: Gospod
Adonaj: Gospod.
Gde je Gospod?
On podie vee, mutno pogledavi oko sebe.
"Moram da se odmorim", ree on na njihovom jeziku.
"Odakle si ti?"
Nije uspeo da smisli nita to bi odgovorio.
"Odakle si?" ponovi jedan rabin.
"Ha-Olam Hab-Bah..." promrmlja on otegnuto.
Oni se zgledae. "Ha-Olam Hab-Bah", rekoe.
Ha-Olam Hab-Bah. Ha-Olam Haz-Zeh: Svet koji dolazi i svet koji jeste.
"Donosi li nam poruku?" upita jedan rabin. Navikli su na proroke, svakako, ali nijedan nije bio
poput ovoga. "Poruku?"
"Ne znam", odvrati prorok hrapavo. "Moram da se odmorim. Gladan sam."
"Doi. Daemo ti hrane i mesto da otpoine."
Pojeo je tek malo od obilne ponude koju su izneli pred njega, a postelja sa slamnatim duekom bila
mu je odve meka. Odvikao se ve od toga.
Slabo je spavao, viui u snu, a izvan prostorije rabini su sluali, ali malo su mogli da razumeju od
onoga to je on govorio.

Karl Glogauer ostao je u sinagogi nekoliko sedmica. Glavninu vremena provodio je itajui u
biblioteci; u dugakim svicima tragao je za razreenjem svoje nedoumice. Zavetne rei, koje su u
mnogo sluajeva mogle imati i po deset tumaenja, samo su ga dodatno zbunile. Nita se tu nije
moglo pronai, nita to bi mu kazalo ta je polo kako ne treba.
Rabini su se poglavito drali na udaljenosti od njega. Prihvatili su ga kao svetog oveka. Ponosili su
se time to je doao u njihovu sinagogu. Bili su uvereni da je on Boiji izabranik i strpljivo su ekali

da im se obrati.
Ali prorok je malo govorio, mrmljajui samo sebi u bradu kratke odlomke na njihovom jeziku, kao i
odlomke na jeziku koji je esto koristio, ak i kada bi im se neposredno obraao.
itelji Nazareta priali su o malo emu drugom do o tajanstvenom proroku u sinagogi, ali rabini nisu
odgovarali na njihova pitanja. Savetovali bi ljude da se posvete svojim poslovima, da ima stvari
koje oni jo ne treba da znaju. Na taj nain, kako su to ve svetenici uvek inili, izbegavali su
pitanja na koja nisu umeli da odgovore, istovremeno ostavljajui utisak da raspolau znatno veim
znanjem nego to je to stvarno bilo.
A onda, jednog sabata, prorok se pojavio u javnom delu sinagoge i zauzeo mesto pored ostalih koji su
doli da se mole.
ovek koji je itao svitak sa njegove leve strane zamucao je kada je krajikom oka ugledao proroka.
Prorok je sedeo i sluao, udaljenog izraza lica.
Glavni rabin nesigurno ga osmotri, a onda dade znak da se svitak preda proroku. Ovo je snebivljivo
uinio jedan deak koji je poloio svitak u prorokove ruke.
Prorok je dugo gledao rei, a onda poeo da ita. Prorok u prvi mah nije shvatio ta je to to ita.
Bila je to knjiga proroka Isaije.

Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanelje siromasima; posla me da iscijelim
skruene u srcu; da propovjedim zarobljenima da e se otpustiti, a slijepima da e progledati; da
otpustim sunje. I da propovijedam prijatnu godinu Gospodnju. I zatvorivi knjigu dade sluzi, pa
sjede: i svi u zbornici gledahu na nj.
(Jevanelje po Luci, 4:18-20)

5.
Pratili su ga sada kada je krenuo iz Nazareta, uputivi se ka Galilejskom jezeru. Bio je odeven u belu
lanenu odoru koju su mu dali, a iako su mislili da ih on predvodi, oni su, u stvari, njega terali pred
sobom.
"On je na mesija", govorili su onima koji bi se raspitivali. Ve su se pronele glasine o udima.
Kada bi ugledao obolele, on ih je saaljevao i pokuavao da uini sve to je bilo u njegovoj moi
zato to su oni oekivali od njega da neto preduzme. Za mnoge nije mogao nita da uini, ali je zato
pomagao onima ije je stanje bilo psihosomatske prirode. Oni su verovali u njegovu mo vie nego
to su verovali u svoju bolest. I tako ih je isceljivao.
Kada je stigao u Kapernaum, pedesetak ljudi pratilo ga je ulicama grada. Ve se znalo da je on na
neki nain u vezi sa Jovanom Krstiteljem koji je uivao veliki ugled u Galileji i koga su mnogi
Farizeji proglasili za istinskog proroka. No, ovaj ovek imao je, u izvesnim pogledima, vee moi
nego to su bile Jovanove. Nije bio vian govornitvu poput Krstitelja, ali pravio je uda.
Kapernaum je bio grad izrastao pokraj kristalnog Galilejskog jezera. Kue su mu bile razdvojene
velikim povrtnjacima. Ribarski amci bili su usidreni du belog keja, ba kao i trgovaki brodovi
koji su plovili izmeu priobalnih naseobina. Iako su se ka jezeru odasvud sputali zeleni bregovi,
Kapernaum se prostirao na ravnom tlu, zaklonjenom brdima. Bio je to miran grad i, kao to je to bilo
sa veinom drugih mesta u Galileji, u njemu je obitavalo puno nejevrejskog ivlja. Grki, rimski i
egipatski trgovci hodali su njegovim ulicama, a za mnoge je to postao stalan dom. Postojala je
napredna srednja klasa trgovaca, zanatlija i vlasnika duana, ba kao i lekara, advokata i uenjaka,
budui da se Kapernaum nalazio na tromei oblasti Galileje, Trahonitide i Sirije. Iako srazmerno
mali grad, predstavljao je korisno trgovako i putniko stecite.
udnovati, ludi prorok u vijoravoj, lanenoj odori, praen raznorodnom gomilom koja se prvenstveno
sastojala od siromanog sveta, ali je u njoj bilo i ljudi od izvesnog ugleda, uao je u Kapernaum.
Proirio se glas da je ovaj ovek uistinu kadar da prorie budunost i da je ve predvideo da e
Jovana uhapsiti Herod Antipa. I odista, nedugo potom, Herod je utamniio Krstitelja u Pereji.
Njegova predvianja nisu bila uoptena, puna neodreenih rei, kako je to bilo kod drugih proroka.
Govorio je o stvarima koje e se zbiti u bliskoj budunosti i podrobno ih je opisivao.
Niko nije znao njegovo ime. Bio je, naprosto, prorok iz Nazareta, ili Nazareanin. Neki su govorili
da je roak, moda sin, nekog drvodelje iz Nazareta, ali to je moglo biti stoga to su rei za
'drvodeljinog sina' i 'arobnjaka' u pisanom obliku izgledale gotovo istovetne, te je otuda nastajala
zabuna. Proneli su se ak i sasvim prigueni glasovi da se zove Isus. Ime je bilo pomenuto jednom ili
dva puta, ali kada su ga zapitali da li je uistinu tako, on je to porekao ili je, na svoj odsutan nain,
odbio da uopte odgovori.
Njegovim propovedima uglavnom je nedostajao ar kojim su se odlikovale Jovanove. Ovaj ovek
govorio je blago, prilino maglovito, i esto se osmehivao. Govorio je o Bogu na neobian nain, a
kako je izgledalo, bio je, ba kao i Jovan, u vezi sa Esenima zato to je propovedao protiv

sakupljanja linog bogatstva, a o oveanstvu govorio kao o bratstvu, kao to su to i oni inili.
Ali ono to su sledbenici eleli da vide, dok su ga vodili prema prelepoj sinagogi u Kapernaumu, bila
su uda. Nijedan prorok pre njega nije izleio bolesne niti je razumeo nevolje o kojima su ljudi retko
priali. Bila je to pre njegova naklonost na koju su reagovali nego rei koje je on izgovarao.
Prvi put u ivotu, Karl Glogauer zaboravio je na Karla Glogauera. Prvi put u ivotu inio je ono to
je oduvek eleo da ini kao psihijatar.
Ali ovo nije bio njegov ivot. On je oivljavao jedan mit - jedno pokolenje pre no to e taj mit
uopte biti roen. Zatvarao je svojevrsno psihiko kolo. Nije menjao istoriju, ve ju je inio
stvarnijom.
Nije mogao da podnese pomisao da je Isus bio samo mit. U njegovoj moi bilo je da Isusu podari
fiziku stvarnost umesto da ovaj bude proizvod procesa mitogeneze.
Govorio je stoga po sinagogama, govorio o jednom Bogu blaem od svih za koje su oni uli, a kada
bi ih se setio, priao im je i parabole.
I postupno, nestalo je potrebe da opravdava ono to ini, a njegovo oseanje vlastitog identiteta sve
se vie rastakalo, da bi ga zamenilo jedno drugo oseanje identiteta, pri emu je on pridavao sve
veu i veu teinu odabranoj ulozi. Bila je to arhetipska uloga. Uloga koja je sasvim pristajala
jednom Jungovom ueniku. Uloga ko-ja je nadrastala puko oponaanje. Uloga koju je sada morao da
odigra do najsitnijih pojedinosti. Karl Glogauer otkrio je stvarnost za kojom je tragao.

I u zbornici bjee ovjek u kome bjee neisti duh avolski, i povika iza glasa govorei: proi se, ta
je tebi do nas, Isuse Nazareanine? Doao si da nas pogubi? Znam te ko si, svetac Boij. I zaprijeti
mu Isus govorei: umukni, i izii iz njega. I oborivi ga avo na srijedu, izie iz njega, i nimalo mu ne
naudi. I u sve ue strah, i govorahu jedan drugome govorei: kakva je to rije, da vlau i silom
zapovijeda neistijem duhovima, i izlaze? I otide glas o njemu po svima okolnijem mjestima.
(Jevanelje po Luci, 4:33-37)

"Masovna halucinacija. uda, letei tanjiri, duhovi, sve je to isto", kazala je Monika.
"Vrlo verovatno", uzvratio je on. "Ali zato su ih videli?"
"Zato to su to eleli."
"Zato su eleli?"
"Zato to su se plaili."

"Ti misli da je to sve?"

"Nije li dovoljno?"

Kada je prvi put otiao iz Kapernauma, pratilo ga je mnogo vie ljudi. Nije vie bilo praktino ostati
u gradu zato to je sve poslove u njemu gotovo zaustavila svetina eljna da ga vidi kako izvodi svoja
jednostavna uda.
Poeo je da im se obraa izvan mesta. Razgovarao je sa pametnim, pismenim ljudima za koje bi
izgledalo da imaju neto zajedniko sa njim. Neki meu njima bili su vlasnici ribarskih flota - Simon,
Jakov i Jovan, pored ostalih. Bio je tu i jedan lekar, kao i jedan dravni inovnik koji ga je prvi uo
kako govori u Kapernaumu.
"Mora biti dvanaest", kazao im je jednog dana. "Mora biti zodijak."
Nije pomno vodio rauna o onome to govori. Mnoge njegove zamisli bile su neobine. Mnoge stvari
o kojima je govorio bile su im nepoznate. Neki Farizeji mislili su da bogohuli.
Jednoga dana sreo je oveka koga je prepoznao kao Esena iz kolonije blizu Maheronta.
"Jovan bi da razgovara sa tobom", kazao mu je Esen.
"Zar Jovan nije ve mrtav?" upita on oveka.
"Utamnien je u Pereji. ini mi se da Herod odve zazire od toga da ga ubije. Puta Jovana da eta
unutar zidova i vrtova dvorca, dozvoljava mu da razgovara sa njegovim ljudima, ali Jovan se boji da
e Herod uskoro smoi hrabrost da ga izloi kamenovanju ili da mu odrubi glavu. Potrebna mu je
tvoja pomo."
"Kako mu ja mogu pomoi? On mora da umre. Nema nade za njega."
Esen se, ne shvatajui, zagleda u lude prorokove oi.
"Ali, gospodaru, nema nikog drugog ko bi mu mogao pomoi."
"Uinio sam sve ono to je eleo da uinim", ree prorok. "Iscelio sam bolesne i propovedao sam
siromanima."
"Nisam znao da je to eleo. Sada mu je potrebna pomo, gospodaru. Mogao bi da mu spasi ivot."
Prorok je poveo Esena u stranu.
"ivot mu ne moe biti spasen."
"Ali ako ne bude, nepravedni e od toga imati koristi i nebesko carstvo nee se ponovo vaspostaviti."

"ivot mu ne moe biti spasen."

"Je li to Boija volja?"
"Ako sam ja Bog, onda je Boija volja."
Esen se beznadeno okrenu i stade da se udaljava od svetine.
Jovan Krstitelj morae da izgubi ivot. Glogauer nije eleo da menja istoriju, ve samo da je osnai.
Nastavio je da putuje, sa svojim pratiocima, po Galileji. Odabrao je dvanaest obrazovanih ljudi, a
ostali koji su ili za njim bili su poglavito siromani. Za njih je on bio jedina nada da e im se
poloaj popraviti. Mnogi meu njima bili su oni koji su bili spremni da prate Jovana protiv Rimljana,
ali Jovan je sada bio u tamnici. Moda e ih ovaj ovek povesti u pobunu, u pljaku bogataa iz
Jerusalima, Jerihona i Cezareje. Umorni i gladni, sa oima ucakljenim od eueg sunca, stupali su za
ovekom u beloj odori. Bila im je potrebna nada i sada su imali razloga za nadu. Videli su ga kako
pravi i vea uda.
Jednom im je propovedao iz amca, kao to je esto inio, a kada se vraao na obalu kroz pliak,
uinilo im se da hoda po vodi.
Jesen su proveli hodei po celoj Galileji, a sa svih strana do njih je stizala vest o Jovanovom
smaknuu. Oajanje zbog Krstiteljeve smrti pretvorilo se u obnovljeno uzdanje u ovog novog proroka
koji je poznavao Jovana.
Od Cezareje su ih oterali rimljanski straari navikli na bezumnike koji su tumarali zemljom i
prorokovali.
Kako je prorokova slava rasla, pristup im je bio uskraen i u druge gradove. Ne samo rimljanske
vlasti nego ni jevrejske nisu bile popustljive prema novom proroku kao to su prethodno bile
popustljive prema Jovanu. Politika klima se menjala.
Postalo je teko nai hranu. iveli su od onoga to su uspevali da pronau, gladujui poput ivotinja.
Nauio ih je kako da se pretvaraju da su jeli, te tako da odvrate misli od hrane.
Karl Glogauer, vra, psihijatar, hipnotizer, mesija.
Ponekad bi se njegova uverenost u odabranu ulogu pokolebala, a oni koji su ga pratili uznemirili bi se
kada bi on poeo da protivurei samome sebi. Sada su ga sve ee nazivali imenom koje su uli:
Isus Nazareanin. On ih uglavnom nije spreavao da ga koriste, ali bilo je trenutaka kada bi se
rasrdio i uzvikivao jedno neobino, grleno ime.
"Karl Glogauer! Karl Glogauer!"
A oni bi onda kazali, Gle, govori Adonajevim glasom.

"Ne zovite me tim imenom!" uzviknuo bi on, na ta bi se oni uznemirili i ostavili ga na miru sve dok
mu srdba ne bi splasnula.
Kada se vreme promenilo i kada je dola zima, vratili su se u Kapernaum koji je postao uporite
njegovih sledbenika.
Proveo je celu zimu u Kapernaumu, izriui proroanstva.
Mnoga meu njima odnosila su se na njega, kao i na sudbinu onih koji su ga pratili.

Tada zaprijeti Isus uenicima svojijem da nikom ne kazuju da je on Hristos. Otada poe Isus kazivati
uenicima svojijem da njemu valja ii u Jerusalim, i mnogo postradati od starjeina i od glavara
svetenikijeh i knjievnika, i da e ga ubiti, i trei dan da e ustati.
(Jevanelje po Mateju, 16:20-21)

Gledali su televiziju u njenom stanu. Monika je jela jabuku. Bilo je izmeu est i sedam jedne tople
nedeljne predveeri. Monika pokaza prema ekranu napola pojedenom jabukom.
"Pogledaj samo tu besmislicu", ree ona. "Ne moe mi nikako rei da to ima smisla."
Posredi je bila religijska emisija o pop-operi uprilienoj u nekoj crkvi u Hempstedu. U operi se
prialo o raspinjanju na krst.
"Pop-grupa postaje propovedaonica", ree ona. "Kakvo srozavanje."
On nita nije uzvratio. Njemu je emisija izgledala opsceno na izvestan mraan nain. Nije mogao da
se raspravlja sa njom.
"Le Boga stvarno poinje da se raspada", nastavi ona sa gaenjem. "Fuj! Kako zaudara!"
"Iskljui televizor onda", uzvrati on tiho.
"Kako se zove pop-grupa? 'Crvi'?"
"Vrlo smeno. Da ga ja iskljuim?"
"Nemoj, hou da gledam. Smeno je."
"Oh, iskljui ga!"
"Imitacija Hrista!" frknu ona. "Odvratna karikatura."
Crni peva, koji je igrao Hrista i ravno pevao uz banalnu pratnju, poe da cedi beivotne stihove o

bratstvu oveka.
"Ako je tako zvuao, nikakvo udo to su ga prikucali na krst", ree Monika.
On prui ruku i iskljui televizor.
"Uivala sam". Kazala je to podrugljivim glasom tobonjeg razoaranja. "Bila je to ljupka labudova
pesma."
Kasnije, rekla mu je uz prizvuk naklonosti koji ga je zabrinuo: "Ba si staromodan. Prava teta.
Mogao si da bude Don Vesli, Kalvin ili ve neko slian. Ne moe biti mesija u ovo doba, bar ne
onako kako ti to zamilja. Nema nikoga ko bi te sluao."

6.
Prorok je iveo u kui oveka po imenu Simon, iako ga je radije zvao Petar. Simon je bio zahvalan
proroku zato to je iscelio njegovu enu od neega na ta se alila ve izvesno vreme. Tegoba je bila
tajanstvena, ali prorok ju je otklonio gotovo kao od ale.
U to vreme u Kapernaumu je bilo poprilino stranaca, od kojih su mnogi doli da bi videli proroka.
Simon je upozorio proroka da su neki meu njima poznati agenti Rimljana ili Farizeja. Fariziji nisu
bili, uopteno govorei, neskloni proroku, iako nisu verovali priama o udima koje bi uli. No,
ukupna politika atmosfera bila je poremeena, i cela rimljanska okupatorska vojska, od Pilata i
njegovih oficira, pa do obinih legionara, ivela je u stalnoj napetosti, oekujui izbijanje ustanka,
iako nisu mogli da uoe ni najmanji znak da se neto sprema.
Pilat se lino nadao neprilikama velikih razmera. To bi pokazalo Tiberiju da je bio odve popustljiv
prema Jevrejima u onoj stvari sa zavetnim titovima. Pokazalo bi se da je Pilat bio u pravu i njegova
mo nad Jevrejima bi porasla. Trenutno je bio u ravim odnosima sa svim tetrarsima pokrajina naroito sa nepostojanim Herodom Antipom za koga je jedno vreme izgledalo da ga jedini podrava.
Pored politike situacije, imao je nevolja i sa prilikama u kui. Njegova neurotina ena ponovo je
poela da ima none more i traila je da joj poklanja znatno vie panje nego to je on to mogao da
uini.
Postojala je mogunost, pomislio je, da se izazove incident, ali morao je pomno da povede rauna o
tome da za celu stvar nikada ne dozna Tiberije. Ovaj novi prorok mogao je da predstavlja iu koja
mu je potrebna, ali ovek do sada nije prekrio ni jevrejske ni rimljanske zakone. Nijedan zakon nije
se protivio tome da neko za sebe tvrdi da je mesija, kao to se za ovoga prialo da ini, a on teko da
je podstrekavao narod na pobunu - ba naprotiv.
Posmatrajui kroz prozor svoje odaje panoramu minareta i tornjeva Jerusalima, Pilat se udubio u
razmiljanje o izvetajima koje su mu uhode dostavile.
Ubrzo posle svetkovine koju su Rimljani nazivali saturnalija, prorok i njegovi sledbenici ponovo su
napustili Kapernaum i poeli da putuju zemljom.
Bilo je manje uda sada kada su minule velike vruine, ali svi su traili njegova proroanstva.
Upozorio ih je na sve greke koje e biti poinjene u budunosti, kao i na sve zloine koji e biti
izvreni u njegovo ime.
Hodio je Galilejom, pa proao kroz Samariju, idui rimljanskim putevima prema Jerusalimu.
Vreme pashe sada se pribliilo.
U Jerusalimu, rimljanski zvaninici vodili su rasprave o predstojeoj svetkovini. To je uvek bilo
vreme najveih neprilika. I ranije je na praznik pashe bilo nemira, a po svemu sudei nevolja e biti i
ove godine.

Pilat je razgovarao sa Farizejima, traei njihovu saradnju. Farizeji su obeali da e uiniti sve to je
u njihovoj moi, ali oni nee biti od velike pomoi ako narod bude poeo da se ponaa nerazumno.
Pilat ih je smrknuto otpustio.
Agenti su mu donosili izvetaje sa cele teritorije. U nekima se pominjao novi prorok, ali govorilo se
da je bezopasan.
Pilat je pomislio da je on moda sada bezopasan, ali ako doe u Jerusalim za pashu, tako vie ne bi
moralo da bude.

Dve sedmice pre praznika pashe prorok je stigao do mesta Betanija u blizini Jerusalima. Neki
njegovi sledbenici iz Galileje imali su prijatelje u Betaniji, a ti prijatelji bili su vie nego voljni da
prue utoite oveku za koga su uli od drugih hodoasnika to su putovali u Jerusalim i u Veliki
hram.
Doli su u Betaniju zato to se prorok uznemirio zbog broja ljudi koji su ga pratili.
"Previe ih je", kazao je on Simonu. "Previe, Petre."
Glogauerovo lice steklo je sada izvestan divlji izgled. Oi kao da su mu utonule u duplje, a veoma je
malo govorio.
Ponekad bi prazno gledao oko sebe, kao da nije bio sigaran gde se nalazi.
Do kue u Betaniji stigle su vesti da se rimljanski agenti raspituju o njemu. Ali to kao da ga nije
uznemirilo. Ba naprotiv, zamiljeno je klimnuo glavom, kao da je zadovoljan.
Jednom se uputio sa dvojicom sledbenika da osmotri Jerusalim. Svetloute zidine grada izgledale su
blistave na popodnevnom suncu. Kule i visoka zdanja, poglavito ukraeni crvenim, plavim i utim
mozaicima, mogli su se videti sa udaljenosti od vie milja.
Prorok se okrenuo prema Betaniji.
"Kada emo poi u Jerusalim?" upita ga jedan od sledbenika.
"Neemo jo", ree Glogauer. Ramena su mu bila pogrbljena i on je obrglio prsa kao da mu je
hladno.
Dva dana pre praznika pashe u Jerusalimu prorok je poveo svoje ljude na Maslinsku goru i u Betfagu,
predgrae Jerusalima podignuto na njenim obroncima.
"Naite mi magarca", ree im on. "Mladog. Moram sada da ispunim proroanstvo."
"Tada e svi znati da si mesija", ree Andrija.

"Da."
Glogauer uzdahnu. Ponovo ga je obuzeo strah, ali ovoga puta on nije bio fiziki. Bio je to strah
glumca kome predstoji zavrna, najdramatinija scena i koji nije uveren da je valjano moe odigrati.
Glogauer je osetio hladan znoj na gornjoj usni. Otro ga je.
Pri oskudnoj svetlosti, on osmotri ljude oko sebe. Nisu ga posebno zanimala njihova imena;
interesovao ga je samo njihov broj. Ovde su bila desetorica. Preostala dvojica otila su da nau
magarca.
Stajali su na travnatoj padini Maslinske gore, gledajui prema Jerusalimu i velikom Hramu koji su
leali ispod. Duvao je topli lahor.
"Judo?" pozva Glogauer.
Jedan meu pratiocima zvao se Juda.
"Da, gospodaru", odazva se ovek. Bio je visok i zgodan, kovrdave, rie kose i neurotinih,
pametnih oiju. Glogauer je smatrao da je epileptiar.
On zamiljeno osmotri Judu Iskariotskog. "Bie potrebno da mi neto pomogne kasnije", ree
Glogauer, "poto uemo u Jerusalim."
"ta, gospodaru?"
"Mora odneti poruku Rimljanima."
"Rimljanima?" Iskariot se naao u neprilici. "Zato?"
"To moraju biti Rimljani. Ne smeju biti Jevreji - oni bi upotrebili lomau ili sekiru. Kazau ti vie
kada za to kucne as."
Nebo se u meuvremenu zamrailo i pojavile su se zvezde povrh Maslinske gore. Postalo je hladno.
Glogauer zadrhta.

Raduj se mnogo, keri Sionska,

podvriskuj, keri Jerusalimska;
evo, car tvoj ide k tebi,
pravedan je i spasava,
krotak i jae na magarcu,

i na magaretu, mladetu magariinu.

(Knjiga proroka Zaharije, 9:9)

"Oa'na! Oa'na! Oa'na!"

Dok je Glogauer ujahivao na magarcu u grad, sledbenici su trali ispred njega, bacajui na tle
palmine grane. Sa obe strane ulice stajala je svetina, kojoj su sledbenici najavili njegov dolazak.
Sada se moglo videti kako novi prorok ispunjava proroanstvo drevnih proroka i mnogi su
poverovali da je doao da ih povede protiv Rimljana. Moda se upravo sada zaputio Pilatovom domu
da se sukobi sa prokuratorom.
"Oa'na! Oa'na!"
Glogauer se rasejeno osvrtao oko sebe. Magareva lea, iako umekana ogrtaima njegovih
sledbenika, nisu mu bila udobna. Njihao se i drao za ivotinjinu grivu. Do uiju su mu dopirale rei,
ali on ih nije mogao jasno razabrati.
"Oa'na! Oa'na!"
Najpre mu je zvualo kao 'hosana', pre no to je shvatio da mu dovikuju na aramejskom 'Oslobodi
nas'.
"Oslobodi nas! Oslobodi nas!"
Jovan je imao nameru da se digne na oruje protiv Rimljana na ovu pashu. Mnogi su oekivali da
uestvuju u pobuni.
Verovali su da je preuzeo Jovanovu ulogu predvodnika bune.
"Ne", promrmljao im je, gledajui njihova lica puna oekivanja. "Ne, ja sam mesija. Ja ne mogu da
vas oslobodim. Ne mogu..."
Nisu ga uli kroz buku vlastitih uzvika.
Karl Glogauer je uao u Hrista. Hrist je uao u Jerusalim. Pria se primicala vrhuncu.
"Oa'na!"
To nije bilo u prii. Nije im mogao pomoi.

Zaista, zaista vam kaem: koji prima onoga koga poljem mene prima; a ko prima mene prima onoga

koji me posla. Rekavi ovo Isus posta alostan u duhu, i posvjedoi i ree: zaista, zaista vam kaem:
jedan izmeu vas izdae me. Onda se uenici zgledahu meu sobom, i uahu se za koga govori. A
jedan od uenika njegovijeh, kojega Isus ljubljae, sjeae za trpezom na krilu Isusovu. Onda namae
na njega Simon Petar da zapita ko bi to bio za koga govori. A on lee na prsi Isusove i ree mu:
Gospode! ko je to! Isus odgovori: onaj je kome ja umoivi zalogaj dam. I umoivi zalogaj dade
Judi Simonovu Iskariotskome. I po zalogaju tada ue u njega sotona. Onda mu ree Isus: ta ini ini
bre.
(Jevanelje po Jovanu, 13:20-27)

Juda Iskariotski podigao je vee, uz izvesnu nesigurnost, kada je iziao iz prostorije i obreo se na
ulici punoj ljudi, zaputivi se ka prokuratovorom dvoru. Nema sumnje, morao je da obavi neki deo
plana kojim bi se obmanuli Rimljani, a graani podigli u Isusovu odbranu, ali to mu se uinilo
prekomerno smelo. Meu mukarcima, enama i decom kojima su vrvele ulice vladala je napetost.
Gradom je patroliralo znatno vie rimljanskih vojnika nego to je to bilo uobiajeno.

Pilat je bio krupan ovek. Po licu mu se videlo da je sklon ugaanju vlastitim prohtevima, a oi su mu
bile vrste i plitke. Sa prezrenjem je osmotrio Jevrejina.
"Ne plaamo dounicima za ije se dostave pokae da nisu tane", upozori ga on.
"Ne traim novac, gospodaru", ree Juda, na toboe ulagujui nain koji su, kako je izgledalo,
Rimljani oekivali od Jevreja. "Ja sam odan carev podanik."
"Ko je taj pobunjenik?"
"Isus iz Nazareta, gospodaru. Danas je uao u grad..."
"Znam. Video sam ga. Ali uo sam da propoveda o miru i potovanju zakona."
"Da bi te obmanuo, gospodaru."
Pilat podie vee. Bilo je mogue. Izgledalo je kao upravo ona vrsta obmane kojoj e, kako je
predvideo, pribei ovi ljudi mekog govora.
"Ima li neki dokaz?"
"Ja sam jedan od njegovih zamenika, gospodaru. Svedoiu o njegovoj krivici."
Pilat napui debele usne. Nije smeo da uvredi Farizeje u ovom trenutku. Ve su mu zadali dovoljno
nevolja. Kajfa, pre svih, nee oklevati da uzvikne 'nepravda' ako uhapsi tog oveka.
"On tvrdi da je zakoniti kralj Jevreja, Davidov potomak", ree Juda, ponovivi ono to mu je

gospodar naloio da kae.

"Je li?" Pilat se zamiljeno zagleda kroz prozor.
"to se Farizeja tie, gospodaru..."
"ta je s njima?"
"Farizeji mu ne veruju. Rado bi ga videli mrtvog. On govori protiv njih."
Pilat klimnu glavom. Oi su mu bile zaklonjene dok je razmiljao o ovome. Farizeji moda mrze tog
ludaka, ali smesta e nainiti politiki kapital od njegovog hapenja.
"Farizeji ele da bude uhapen", nastavi Juda. "Ljudi se okupljaju da sluaju proroka, a danas su
mnogi izazvali nemire u Hramu u njegovo ime."
"Je li to tano?"
"Tano je, gospodaru." Uistinu je bilo tano. Pet-est ljudi napalo je menjae novca u Hramu i
pokualo da ih opljaka. Poto su uhapeni, izjavili su da su vrili Nazareaninovu volju.
"Ne mogu ja da ga uhapsim", ree Pilat zadubljen u misli. Prilike u Jerusalimu ve su bile opasne, a
ako bi uhapsili 'kralja', to bi moglo da ubrza pobunu. Tiberije bi okrivio njega, a ne Jevreje. Farizeji
se moraju pridobiti. Oni su ti koji moraju da izvre hapenje. "Saekaj ovde", ree on Judi, "poslau
poruku Kajfi."

I dooe u selo koje se zove Getsimanija, i ree uenicima svojijem: sjedite ovdje dok ja idem da se
pomolim Bogu. I uze sa sobom Petra i Jakova i Jovana, i zabrinu se i poe tuiti. I ree im: alosna je
dua moja do smrti; poekajte ovdje, i straite.
(Jevanelje po Marku, 14:32-34)

Glogauer nije mogao da vidi svetinu koja mu se sada pribliavala. Prvi put posle Nazareta oseao se
fiziki slab i iscrpljen. Ubie ga. Morao je da izgubi ivot; prihvatio je to, ali bojao se bola koji mu
je predstojao. Seo je na obronak brda, posmatrajui baklje kako se primiu.

"Ideal muenitva postojao je jedino u glavama nekolicine asketa", kazala mu je Monika jednom.
"Inae je to morbidni mazohizam, lak nain da se odrekne obine odgovornosti, metod da se potlaeni
dre pod kontrolom..."
"Nije to tako jednostavno..."

"Jeste, Karle."

Mogao je sada da pokae Moniki. Zaalio je to ona to verovatno nikada nee doznati. Nameravao je
sve da zapie i stavi u vremeplov, uz nadu se da e jednom biti pronaeno. Bilo je udnovato. On
nije bio religiozan ovek u uobiajenom smislu. Bio je agnostik. Nije ga vera nagnala da brani
religiju od Monikinog cininog prezira; bilo je to pre odsustvo vere u ideal u koji je ona verovala,
ideal nauke kao reitelja svih problema. Nije mogao da deli njenu veru, a nije postojalo nita drugo
osim religije, iako on nije mogao da poveruje u hriansku vrstu Boga. Bog vien kao mistina sila
hrianskih misterija, kao i misterija drugih velikih religija, za njega nije bio dovoljno lian. Njegov
racionalni um kazao mu je da Bog ne postoji ni u kakvom linom obliku. Njegovo nesvesno reklo mu
je da vera u nauku nije dovoljna.
"Nauka je u osnovi suprotstavljena religiji", kazala je Monika jednom oporo. "Ma koliko se Jezuita
okupilo i racionalizovalo svoja vienja nauke, ostaje injenica da religija ne moe da prihvati
temeljne stavove nauke, a u samoj biti nauke podrazumeva se da napada temeljna naela religije.
Jedino podruje na kome nema razlike i gde nema potrebe za ratom jeste krajnja pretpostavka. Moe
se pretpostaviti ili ne da postoji natprirodno bie zvano Bog. Ali im se preduzme odbrana te
pretpostavke, sukob je neizbean."
"Govori o organizovanoj religiji..."
"Govorim o religiji suprotstavljenoj verovanju. Kome je potreban religijski obred kada na
raspolaganju imamo umesto njega daleko nadmoniji nauni obred? Religija je razumljiva zamena za
znanje. Ali vie nema potreba za zamenama, Karle. Nauka nudi znatno pouzdanije temelje za sisteme
miljenja i etike. Vie nam nisu potrebni rajska argarepa i veliki tap pakla kada nauka moe da
pokae posledice inova koji se preduzimaju, a ljudi potom lako mogu sami da prosude da li su ti
inovi ispravni ili nisu."
"Ne mogu to da prihvatim."
"Vidim jedino pretnju smrti..."

Saglasno dogovoru, Juda ga je poljubio u obraz i meoviti odred uvara Hrama i rimskih vojnika
smesta ga je opkolio.
Rimljanima je kazao, ne bez izvesnih potekoa: "Ja sam kralj Jevreja." Slugama Farizeja je kazao:
"Ja sam mesija koji je doao da uniti vae gospodare." Time je bio osuen i zavrni obred mogao je
da pone.

7.
Bilo je to nepropisno suenje, proizvoljna meavina rimljanskih i jevrejskih zakona koja nikoga nije
u potpunosti zadovoljila. Dogovor je postignut posle vie sastanaka Pontija Pilata i Kajfe i tri
pokuaja da se prilagode i poveu njihovi zasebni pravni sistemi kako bi posluili svrsi. Obojici je,
iz razliitih razloga, bio potreban rtveni jarac, i na kraju se dolo do kompromisa koji je omoguio
da se ludak osudi s jedne strane kao pobunjenik protiv Rima, a sa druge zbog irenja jeresi.
Suenje je imalo jednu neobinu crtu: svedoci su svi bili sledbenici optuenog, ali kao da su jedva
ekali da ga vide osuenog.
Farizeji su se sloili da je rimljanski nain pogubljenja najprikladniji vremenu i okolnostima u ovom
sluaju, pa je tako odlueno da osueni bude raspet na krst. ovek je, meutim, uivao ugled, pa se
stoga pokazalo neophodno da se pribegne nekom od oprobanih rimljanskih vidova poniavanja kako
bi on ispao patetina i smena figura u oima hodoasnika. Pilat je pruio uveravanja Farizejima da
e se on postarati o tome, ali se pobrinuo da oni potpiu dokument kojim su izraavali svoju
saglasnost sa tom merom.

A vojnici ga odvedoe u sudnicu, i sazvae svu etu vojnika. I obukoe mu skerletnu kabanicu, i
opletavi vjenac od trnja metnue na nj. I stadoe ga pozdravljati, govorei: zdravo, care Judejski! I
bijahu ga po glavi trskom, i pljuvahu na nj, i padajui na koljena poklanjahu mu se. I kad mu se
narugae, svukoe s njega skerletnu kabanicu, i obukoe ga u njegove haljine i izvedoe ga da ga
razapnu.
(Jevanelje po Marku, 15:16-20)

Mozak mu je sada bio zamagljen bolom i obredom poniavanja; potpunim predavanjem ulozi.
Bio je preslab da bi nosio teak drveni krst koji je ka Golgoti vukao jedan Kirenanjin to su ga
Rimljani primorali da obavi taj posao.
Dok se teturao kroz zakrene, utihle ulice, pred oima onih koji su mislili da e ih on povesti protiv
rimljanskih zavojevaa, potekle su mu suze, tako da mu je vid postao zamuen. Povremeno bi se
zaneo i skrenuo sa puta, na ta bi ga udarcima vratio natrag neki od rimljanskih straara.
"Suvie si emotivan, Karle. Zato malo ne upotrebi mozak i ne pribere se..."
Setio se rei, ali bilo je teko setiti se ko ih je izgovorio i ko je taj Karl.
Put koji je vodio uz obronak brda bio je kamenit i on bi se povremeno okliznuo, prisetivi se tada
jednog drugog brda kojim se davno uspinjao. inilo mu se da je tada bio dete, ali taj spomen meao

se sa ostalima, pa nije bio siguran.

Disao je duboko i teko. Gotovo da nije oseao bol od trnova koji su mu se zabadali u glavu, ali celo
telo dobovalo mu je u skladu sa otkucajima srca. Zvualo je poput bubnja.
Bilo je predveerje. Sunce je stajalo na zatonu. Pao je na lice, posekavi glavu o neki otar kamen,
ba kada je stigao do vrha brega. Onesvestio se.

I dovedoe ga na mjesto Golgotu, koje e rei: koturnica. I davahu mu da pije vino sa smirnom, a on
ne uze.
(Jevanelje po Marku, 15:22-23)

Odgurnuo je vr. Vojnik je slegnuo ramenima i uhvatio ga za jednu ruku. Drugu mu je ve drao drugi
vojnik.
Kada je povratio svest, Glogauer je poeo silno da drhti. Osetio je snaan bol kada mu se uad usekla
u meso oko zglobova i lanaka. Stao je da se opire.
Neto hladno stavljeno mu je uz dlan. Iako mu je prekrivalo samo mali povrinu koe u sredini ake,
delovalo mu je veoma teko. Zauo je zvuk koji je takoe bio u ritmu sa otkucajima njegovog srca.
Okrenuo je glavu i osmotrio dlan.
Jedan vojnik zakucavao mu je u aku veliki elezni klin, izmahujui maljem dok je on leao na krstu
jo vodoravno poloenom na tlu. Posmatrao je, pitajui se zato nema bola. Vojnik je pojaao zamah
maljem kada je klin naiao na otpor drveta. U dva navrata promaio je klin i udario po Glogauerevim
prstima.
Glogauer je pogledao na drugu stranu i video drugog vojnika kako takoe zakucava klin. Oito je vie
puta promaio klin zato to su prvi bili skroz krvavi i smrskani.
Prvi vojnik zavrio je ukucavanje klina i upravio panju na stopala. Glogauer je osetio kako mu
elezo klizi kroz meso, uo ga je kako sebi kri put.
Stali su da podiu krst u uspravan poloaj, koristei ekrk. Glogauer je zapazio da je sm. Nije bilo
drugih razapinjanja na krst toga dana.
Jasno je mogao da vidi svetlosti Jerusalima pod sobom. Nebo je i dalje bilo obliveno sjajem, ali
veoma slabo. Uskoro e se sasvim smraiti. Mala skupina ljudi posmatrala je raspinjanje. Jedna od
ena podsetila ga je na Moniku. On je pozva.
"Monika?"

Ali glas mu je bio pucketav, a re je predstavljala apat. ena nije podigla pogled. Osetio je kako mu
teina tela povlai klinove na kojima je visio. Uinilo mu se da je osetio kratkotrajan bol u levoj
aci. Izgledalo je da veoma krvari.
Ba neobino, pomislio je, to se to on nalazi ovde. Ako se ne vara, doao je ovamo upravo da bi
prisustvovao ovom dogaaju. Nije bilo sumnje, zapravo. Sve se zbilo savreno.
Bol u levoj aci se pojaao.
Spustio je pogled na rimljanske straare koji su igrali neku igru sa kockicama u podnoju krsta.
Izgledali su potpuno zaokupljeni time. Sa ove udaljenosti nije mogao da vidi znake na kockicama.
Uzdahnuo je. Ovaj pokret plua dodatno mu je opteretio ake. Bol je sada stvarno bio jak. Trgao se i
pokuao da zauzme povoljniji poloaj spram drveta.
Bol je poeo da mu se iri kroz telo. Zakrgutao je zubima. Bilo je strano. Zadahtao je i uzviknuo.
Grevito se izvio.
Na nebu vie nije bilo svetlosti. Teki oblaci zaklonili su zvezde i mesec.
Odozdo su doprli prigueni glasovi.
"Spustite me", zavapi on. "Oh, molim vas, spustite me!"
Bol ga je skroz ispunio. Pognuo se napred, ali niko ga nije oslobodio.
Neko vreme potom podigao je glavu. Ta kretnja oivela je agoniju i on je ponovo poeo da se gri na
krstu.
"Spustite me. Molim vas. Prekinite ovo!"
Svaki deli tela, svaki mii, svaka tetiva, svaka kost, sve je trpelo gotovo nesnosan bol.

I u devetom sahatu povika Isus iz glasa govorei: Eloi! Eloi! lama savahtani? koje znai: Boe moj!
Boe moj! zato si me ostavio?
(Jevanelje po Marku, 15:34)

Glogauer se zakaljao. Bio je to suv, jedva ujan zvuk. Vojnici ispod krsta uli su ga zato to je no
sada bila veoma tiha.
"udnovato", ree jedan od njih. "Jue su mu se klanjali. A danas kao da su eleli da ga ubijemo ak i oni koji su mu bili najblii."

"Jedva ekam da odemo iz ove zemlje", primeti drugi.

Ponovo je zauo Monikin glas. "Slabost i strah, Karle, naveli su te na ovo. Muenitvo je
samoobmana. Zar ne uvia to?"
Slabost i strah.
Ponovo se zakaljao i bol se vratio, ali sada je bio tuplji.
Neposredno pre no to je umro, poeo je ponovo da pria, mrmljajui rei sve dok nije ostao bez
daha. "To je la. To je la. To je la."
Kasnije, poto su njegovo telo ukrale sluge lekara koji su verovali da poseduje naroita svojstva,
pronele su se glasine da uopte nije umro. Ali telo mu se tada ve raspadalo u prostorijama koje su
lekari koristili za seciranje i uskoro e biti uniteno.