AKO SI ME

IKADA VOLEO
Simona Vini

Prevela s italijanskog
Gordana Suboti

Naslov originala
Simona Vinci
Stanza 411

Copyright Editions Grasset & Fasquelle, 2001

Translation Copyright 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA

Ova ti se knjiga nee svideti. Nervirae te od samog poet

ka. Uznemirie te. Proitaj je, ipak, do kraja. Zato to govori
istinu.
Re je, naravno, o mojoj istini, ali svaka lina istina, naglas
izgovorena, u izvesnom smislu pripada svakome.

Ovo je hotelska soba.

Hotel Nacionale, trg Monteitorio u Rimu.
Soba broj etiri stotine jedanaest.
A ovo je odraz mog tela u ogledalu.
U ogledalu koje se razlikuje od onog u kom se svakodnev
no ogledam: od dugakog uskog ogledala na vratima ugrae
nog plakara. Ovo ogledalo je iroko koliko i vrata to skrivaju
odjek jo jednog odraza. Svetlost me obasjava s lea i vidim
samo svoje obrise. Ono to vidim jeste jedna ena. Jednostav
no ena.
Da li je lepa?
Ili je runa?
Tragam za nepristrasnim pogledom ako je mogue pro
nai nepristrasan pogled posmatrajui samog sebe proia
vam ga, trebim ga od ostataka, od pitanja, od nesigurnosti, od
kompleksa koje kao i svako vuem sa sobom jo od puberteta
jo ranije, od detinjstva.
Ogledalo u kupatilu sobe hotela s etiri zvezdice odraava
telo ene. Gledam ga tako pod svetlou to ublaava deta
lje, a jasno obasjava samo obrise, to telo mi deluje siuno.

Simona Vini

Ako si me ikada voleo

Vitke noge, tanane butine to se ne sastavljaju na sredini.

Kad sam bila devojurak, leti mi se dogaalo da mi se bedra
sastave i to je bio pravi pakao: znojila sam se i na butinama
to su se trle jedna o drugu izbijale su mi crvene fleke. Peklo
me je. I mrzela sam svoja bedra. Kao to sam mrzela i svoj
stomak, veliki i beo ispod gaica od rebrastog pamuka, iji
mi se lasti usecao u pupak. Bila sam izuzetno mrava devoj
ica. Na fotografijama vidim devojicu-pauka sa okruglim
trbuhom, koatim rukama i nogama, isturenim kljunim
kostima, s jasno ocrtanim rebrima. Jednog dana sam se,
iznenada, pretvorila u gojaznog devojurka. Sad mi se ini
da mi je glava prevelika u odnosu na ovo zgreno, majuno
telo, mravo, a ipak nesavreno. Stomak mi je ravan, donji
trbuh blago zaobljen poput talasa koe pod kojim doslovno
iskau karline kosti. Ponekad mi te kosti deluju zastraujue,
ponekad ih, meutim, kriom ovla dodirujem ispod odee
i oseaj da su mi te kosti takve, spremne da nekog povrede
u suvie vrstom zagrljaju taj oseaj mi prua sigurnost.
Grudi mi nisu ni velike ni male. Koa oko bradavica rozika
sta je i prevelikih krugova, bradavice su prenaglaene. Grudi
su najruniji deo mog tela. Neto to sam mrzela od samog
devojatva. Seam se nekog drugog ogledala svetlost je
dopirala s leve strane svetlost letnjeg popodneva. Trinaest
mi je godina i s prezirom prouavam svoj odraz u okruglom
ogledalu plavog kupatila moje majke. Posmatram se spreda,
od pozadi, iskosa, iz profila. Dve udne izrasline iznenada
su se pojavile i podelile mi grudni ko nadvoje, nagrdile ga.
Mislim da za razliku od mnogih devojica, nikad pre tog
dana nisam poelela da imam grudi. ini mi se kako nisam
ni pomiljala da bi mi mogle izrasti. A to se, meutim, desilo:
neeljeni dar, vrea odvratnog ugljena namesto oekivanih
okoladica i bombona. Bila si nevaljala devojica, kae mi

ogledalo, a ovo su posledice. Od tog dana uim se prikriva

nju sramne tajne neraskidivo vezane za mene, uim kako da
ih stisnem, izravnam, sakrijem pod slojevima odee da bih
zavarala svet. Obmanjujem sebe. Svet zna: ne postoji nain
da ga zavaram.

Nikad ne postoji nain da se sakrije, ali to sam tek sad

nauila.
Soba etiri stotine jedanaest. Hotel Nacionale. Rim. Izvan
prozora irom otvorenog nad trgom Monteitorio, na kome
u ovo doba noi nema nikoga izuzev naoruane strae, pone
kog sluajnog prolaznika uglavnom pijanih turista bleti
ledena meseina. Meseina u februaru.
Ovde sam, ekam te.
Telo mi se sastoji od samih kostiju. I miia. I ligamenata.
Premreeno plaviastim venama. Sivkaste vene i u njima krv.
Jo dublje zamislite hirurki no to razdvaja slojeve, zna
laki skida jedan po jedan jo dublje su smeteni organi.
Pod levom dojkom, neto veom i utoliko omraenijom od
desne, nalazi se srce. Ispod grudnog koa je stomak. Levo je
slezina, desno su jetra i una kesa, jo nie creva, materica,
jajnici. Jo imam sve. Nita nije dirnuto.
Mojoj majci su uklonili unu kesu, a zatim i matericu.
Jednoj poznanici su uklonili dojku. Drugoj obe. Jednom
deaku su izvadili celo pluno krilo. Drugom deo creva. Pre
nekoliko meseci sam u dodatku nekog dnevnog lista videla
fotografiju ene koja ima samo jednu dojku. Drugu su joj
pisalo je u lanku odstranili zbog tumora. Izvukla sam

Simona Vini

Ako si me ikada voleo

tu stranicu i sauvala je. Fotografija je crno-bela, ena se ne

osmehuje usnama ali se osmehuje oima. ena od pedesetak
godina, jo veoma privlana: svetle kose, punih usana, prele
pog lica. Preko polovine grudnog koa namesto odstranjene
dojke protee se irok polukruni oiljak, a iznad i oko reza
istetovirala je rascvetalu granu. Iz pogleda joj iskri prkos: jo
sam iva, jo mogu da volim i da budem voljena. Belezi zado
bijeni u borbi su, kao kod antikih ratnika, najdragoceniji
ukrasi: izazvao sam smrt, bacio sam se neprijatelju u eljusti
i vratio sam se. Jo sam ovde.

kavaljerskog ponaanja otvara li i zatvara vrata automo

bila, ulazi li u restoran pre ene s kojom si u drutvu, ume
li da sipa vino drei donji deo boce, izvrui je na kraju
naglim pokretom runog zgloba kako se nijedna kap ne bi
prolila ne znam ak ni ta je u malom crnom rancu koji
uvek nosi sa sobom.

10

Tela preivljavaju ak i kad su osakaena. Osakaena iznu

tra. Osakaena spolja. Srce i dalje kuca. Odvijaju se vitalne
funkcije. Bez neega, bez mnogo ega, bez veoma mnogo
toga jednako se moe preiveti.
Nisam sama u ovoj sobi.
Tu je i jedan mukarac. Nehajno se kree iza vrata koja
ovla dodirujem prstom. Mogu da mu ujem bat koraka u
prostoriji u kojoj je kretanje predvidivo: od ormana do kreve
ta, od kreveta do pisaeg stola, od pisaeg stola do prozora.
Listovi knjige ute mu pod prstima. uje se odseno kresa
nje upaljaa.
Ne znam nita o njemu.
O tebi.
Ne znam ime tvoje majke, ne znam kako ti izgleda polni
organ, ne poznajem ti miris koe pod odeom, ne znam kako
vodi ljubav, da li si dobar ili zao, voli li vie more ili plani
nu, ume li da se slui priborom za jelo i poznaje li pravila

11

Taj mukarac si ti.

ini mi se da ova reenica saima u sebi sve mogue inje
nice, da bi se pred tom injenicom bilo koji drugaiji zaklju
ak jednostavno obesmislio.
U iskriavo belom kupatilu moje hotelske sobe preputam
se pokretima koji me u punom smislu rei svrstavaju u kate
goriju ene. Nerazdeljivi niz pokreta koji svedoe o nezi i
poboljavanju. Negujem svoje telo s nestvarnom trezvenou
u kojoj nema ni nenosti ni panje gotovo kao kuvar to pri
cem ubrizgava krem u princes-krofnu ili odseno iskrenuvi
aku istresa tek ispeeni komad mesa na oval iz kog e sluiti
hranu. Prouavam svaki centimetar koe. Perem zube ne pro
putajui kutnjake, trljam ak i jezik, ali ne pre no to sam ga,
isplaenog, paljivo prouila u ogledalu. upam pincetom
poneku, jedva vidljivu dlaicu ispod luka obrva. Briljivo
se perem, trljam pregibe, razmazujem kremu po celom telu,
nanosim dezodorans ispod pazuha, nanosim malo parfema
na slabine, maem jo jedan sloj bezbojnog laka na none
nokte, ekam da se osui. Sad je moje telo kako treba: balza
movano i nalickano poput lea u mrtvanici. Pre toga sam
depilirala noge, ruke, pazuha, nausnice i obrve, stavila na
lice masku s glikolnom kiselinom, uradila manikir i pedikir,
isfrizirala se, osunala se u solarijumu. Bez samo jednog od
tih detalja ne bih bila u stanju da dospem ak ovamo. Iako

Simona Vini

Ako si me ikada voleo

znam sve mi to znamo da mukarci ne obraaju naroitu

panju na takve stvari. Mi ene posmatramo sopstvena tela
pogledom kasapina delei ga u mislima na komade: lopatica
butna kost golenjaa slanina kobasice.

sobi je i pisai sto. Veliko ogledalo. Soba je prostrana. Prozor

gleda na trg. Trg je ogroman. Omeen kamenim parapetom.
Grad je Rim. Neto dalje od trga je Panteon.

12

Poslednji put se gledam u ogledalu. Srce mi divlje tue

pod rebrima. Sad treba da izaem iz ovog kupatila i izloim
se tvom pogledu. Da pokuam da izgledam nehajno, da ne
budem suvie nervozna ali ni preterano sigurna.
Ja sam ena, oprosti mi.
Malo je stvari u sobi etiri stotine jedanaest. Putna torba.
Moja. Tvoj crni ranac. Odea koju smo danas nosili okaena
je u ormanu ili prebaena preko naslona stolice.
Dvoje nas je.
Ti si mukarac.
A ja sam ena.
Prvi put razmiljam o tome. O drugima, onima pre tebe,
mislila sam: deaci. O sebi sam, pred njima, mislila: devoj
urak.
Ima svetle oi. Divne boje. Boje prozranog martovskog,
jo hladnog vazduha. udni dani koji bi namah mogli zamiri
sati na sneg. Plaviaste. Ali i sive. Gotovo providne. Ponekad
me plae. Nikad me ne greju.
U sobi etiri stotine jedanaest su dva spojena kreveta.
Posteljina je be i boje pistaa. Mebl je istih boja. Na tavanici
su bledozeleni gipsani ukrasi proarani bojom slonovae. U

13

Ovo je grad u koji dolazim iskljuivo poslom. esto se

deava da zalutam, iako mi je pravac kretanja uvek isti. Obo
renog pogleda, s naporom koraam meu turistima ravnodu
na prema spomenicima, istoriji, mitovima. Ulazim i izlazim
iz taksija, privatnih automobila, tramvaja, penjem se i silazim
s motora nepoznatih koji pristaju da me prevezu. Beim iz
ovog grada im zavrim posao zbog kog sam dola: suvie je
turista ba tako; suvie spomenika, suvie mitova. Suvie
buke i suvie svetla. Godinama ve trim ulicom Nacionale
prema stanici Termini steui tanu na grudima, nadajui se
da u stii na prvi autobus to e me pribliiti vozu Eurostar
koji e me za dva sata i etrdeset pet minuta vratiti u potpuni
mir, u maglu, u tiinu, u nepodnoljivu hladnou ili zagulji
vu vrelinu grada u ravnici koji mrzim i koji ne uspevam da
napustim.
Da sam ja birala, sigurno ne bih izabrala ovaj hotel zato
to volim zelenilo drvea, mesta daleko od centra, a ipak
sam u samom srcu grada u geografskom centru sudei po
mapi opkoljena ovom metropolom to se oko mene prua
u beskraj sa gotovo tri miliona stanovnika i hiljade turista u
prolazu, sa automobilima, motociklima, zgradama, vilama,
crkvama, prodavnicama, ulicama, bulevarima, skverovima,
podzemnim prolazima, parkovima, malim trgovima, veli
kim trgovima, stepenicama, drveem, lejama, armiranim
betonom, staklom, ciglama, asfaltom, elektrinim kablovi
ma, cevovodima, slivnicima, pacovima, ubretom, opti
kim vlaknima i strah me je. Oseam da me pritiska to

14

Simona Vini

15

beskrajno mnotvo stvari to se kreu, gmiu pod zemljom,

streme u nebo i ibaju, struu, grebu, prodiru, raspadaju
se, galame.
Jedino se unutar Panteona oseam bezbednom kao da sam
u samom oku ciklonskog vetra, u taki u kojoj se suprotsta
vljene sile ponitavaju i na kraju iezavaju.
Panteon to sa esnaest sivih i crvenkastih stubova svog
velianstvenog pronaosa uliva strah. Osam monolita od sivog
granita i jo osam: etiri u drugom i etiri u treem redu od
crvenog egipatskog granita. Razlika u boji se zapravo jedva
i primeuje, ini se da su svi isti i tvrdoglavo, uprkos onome
to kae vodi, svaki put pokuavam da ubedim sebe kako svi
gree, kako samo ugao pod kojim ih svetlost obasjava stvara
obmanu u doivljavanju boje. Evo ogromne bronzane kapi
je, jedne od tri kapije starog Rima, strog i sveani ulaz kroz
koji se u nekoliko koraka stie u hram. I svaki put kad uem
u Panteon, trenutno gubim glas i ostajem bez rei. Podiem
glavu, svetlost to prodire kroz okce vrea mi oi dok gledam
u nebo. Nepokretna, u sreditu tog arobnog kruga, sputam
kapke i turisti nestaju, sve iezava, nita vie ne oseam, ni
utanje njihovih plastinih torbica s rukom, ni korake, ni
glasove, ni razgovore, ne ujem deju dreku, klik ili bip-bip
fotoaparata. Sve staje. Japanci i Nemci, Korejci, Francuzi,
Amerikanci, svi zure irom otvorenih usta, zabaene glave,
ela blaeno obeleenog trakom mlenobele svetlosti koja
zaslepljuje i obeshrabruje.

Ne znam zato piem o ovome. O jednom spomeniku. O

hramu. O jednom mestu. O jednom od onih mesta nabi
jenih energijom koju nismo u stanju ja zasigurno nisam
da objasnimo, da nazovemo pravim imenom. Moda je
re samo o lepoti. O istoj i jednostavnoj estetici. O arhi
tektonskoj i inenjerskoj ingenioznosti. A moda je i ljubav
slina hramu: prvi put sam unutar neeg takvog. Stojim
tano pod njegovim kiklopskim okom kroz koje prodire
svetlost sveta.